Tačka dnevnog reda jeste autentično tumačenje, ali korektnosti treba da se kaže – autentično tumačenje treba da da onaj ko je doneo neki propis. Ja nisam učestvovao u donošenju ovog propisa, niti je SRS učestvovala, pa onda autentično tumačenje treba tumačiti kao naš doprinos zakonodavnog organu, odnosno Narodnoj skupštini da protumači ono što je Skupština izglasala i napisala u svom zakonu. To je prva konstatacija za koju smatram da je važna.
Druga važna konstatacija jeste što autentično tumačenje treba da izrazi volju zakonodavca, i to ne onu personalnu, nego onu materijalnu volju. Da bi se došlo do te materijalne volje, treba da se uzme predlog zakona kada je bio u proceduri, obrazloženje koje je tada bilo i da se pokupe sve diskusije povodom tog predloga zakona i naročito diskusija povodom člana 6. u to vreme predloga zakona. Onda kada se to sve stavi na sto i uporedi, može da se zaključi šta je bila prava volja zakonodavca ili većine koja je izglasala taj zakon.
Na žalost, taj put ne može u Narodnoj skupštini da se poštuje, taj put se čak ne poštuje i kada je u pitanju ocena ustavnosti nekog zakona jer i Ustavni sud je suočen sa velikim problemom kada ceni ustavnost nekog zakona. Zašto? Zato što u izvornim materijalima Narodne skupštine, znači u transkriptima, stenografskim beleškama, amandmanima, obrazloženjima itd. teško da može da se dođe do toga šta je motivisalo neke da glasaju za neko rešenje i kako se došlo do konačne verzije nekog člana zakona.
Kada se traži autentično tumačenje nekog propisa, tome se uvek pristupa restriktivno. Zašto restriktivno? Pa zbog toga što postoji mogućnost zloupotrebe autentičnog tumačenja. Moram da kažem da u praksi Narodne skupštine, ako pogledate za poslednjih 60 godina, retko kad je dato autentično tumačenje, doduše, nekada je to radio i Zakonodavni odbor na neki malo drugačiji način, ali retko se tome pristupalo. Zašto se retko pristupalo? Pa iz jednog prostog razloga, što se propisu da vremenski prostor da on zaživi i eventualno praksa u primeni tog zakona iznedri neka rešenja, a kasnije i neka sudska praksa.
Kod ovog zakona to očigledno nije moguće zato što je po samoj definiciji ovo poseban zakon ili, da budem precizniji, zakon za poseban slučaj. Da ne bih zbunio javnost povodom ovoga, izražavam stav SRS da ovu tačku dnevnog reda treba povući, odnosno preskočiti. Ovaj predlog treba povući jer ništa se ne dobija sa ovim autentičnim tumačenjem, ne daje se nikakav doprinos ni pravnoj nauci, niti nekom razjašnjenju jer opšta pravna načela koja važe, pre svega imovinskog prava, definišu i ovu situaciju koja je obuhvaćena članom 6. stav 1. ovog zakona. Ali, ako se i ovo tumačenje koje je predloženo prihvati kao autentično, smatram da ćemo imati veću štetu. Zašto? Zato što naša sudska praksa može da uzme ovo tumačenje pa da ga ne protumači da je za ovaj leks specijalis, nego za sve situacije kada dođe do nejasnoće uzrokovane time šta je stvarna službenost, šta je lična službenost, šta je ugovorena službenost, šta je zakonska službenost, a pogotovo šta su stvarni tereti.
Bukvalno rečeno, član 6. otvara kompletno problem ovih pravnih principa, a do toga se došlo pre svega zato što kada se pravi poseban zakon, onda se ide sa restriktivnim pristupom, da samo ono što je izuzetak ulazi u zakon, da se ne remete ona opšta pravna načela. Ovde je očigledno neki amater pisao, pa je hteo da da doprinos razvoju pravne nauke, stvarnog prava, pa je izbrkao šta je to stvarna, šta je lična službenost, šta je ugovorena službenost i šta su to tzv. stvarni tereti. Stvarno, u članu 6. stavu 1. imate sve ove institute i ništa nije jasno.
Međutim, prvo moram da kažem da meni uopšte nije jasno, još nisam čuo ko je otvorio pitanje nedoumice primene ovog zakona. Ja to još nisam čuo. Nedoumicu je otvorilo, ne znam, Ministarstvo finansija, neki budući kupac, katastar, grad Smederevo, sindikat. Ja još nisam čuo ko je otvorio ovu temu i da kaže – postoji nedoumicu. Tu treba biti oprezan. Evo, ne odskačem mnogo od teme. Meni je lično poznato da postoji takođe nešto „nedoumica“, ali ona nije pravne prirode. Ona je nedoumica zato što jedna žena u katastru u Čačku sprovodi neku svoju samovolju i ona kaže – ja ne prihvatam ni odluku Vrhovnog kasacionog suda, ni jednog suda. I to se stalno vrti od katastra do ministarstva. Sada, posle šest puta vraćanja, sada je došlo do Upravnog suda. A žalbe i tužbe, krijući tom svom prijatelju, pisala je skoro sve sudije i svi tužioci u Čačku, jer jedna žena u katastru je postala veća sila. Sada bi neko rekao da treba da se protumači neki zakon. Ne treba da se tumači zakon.
Slična je situacija i kod člana 6. Smatram da autentično tumačenje uopšte nije potrebno. Zašto nije potrebno? Krenuću redom. Prvo, zakon kaže se, ima naslov – Zakon o sticanju prava svojine na zemljištu, objektivna i vodovima privrednog društva za proizvodnju i preradu čelika „Železara“ Smederevo d.o.o. Beograd.
U prvom članu se neko setio da postoji Ustav Republike Srbije, pa je predmet zakona definisao na drugačiji način. Slušajte sad tu igru reči, to je taj doprinos razvoju prava, kaže – Ovim zakonom uređuju se uslovi i način pod kojima privredno društvo, pa sada „Železara“ stiče pravo svojine na objektima, pazite, na objektima definisanim u smislu zakona kojim se uređuje planiranje i izgradnja zemljišta, znači samo objekat u smislu Zakona o planiranju i to je ta nepokretnost objekat, i zemljištu na kojem su ti objekti izgrađeni kao i na neizgrađenom zemljištu. Iz ove formulacije vi stičete utisak da nepokretnost su objekti.
Stav 2. kaže – Ovim zakonom uređuju se uslovi i način pod kojim „Železara“ stiče pravo svojine na vodovima, to su već instalacije. Pravo svojine na vodovima su veće instalacije. I, kad taman zamislite da je to sve završeno, onda u sledećim članovima ovog predloga zakona, pominju se katastarske parcele, ali se ne pominje zemljište, nego se da zaključiti čime katastarska parcela da se odnosi na zemljište, pa ovde su otvorili pitanje prava svojine na zemljištu. To pitanje se reguliše sa još nekoliko članova. Pa, se propisuje čak i naknada koja treba da se plati, pa se čak i daje obaveza gradu Smederevu u smislu pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište. Sve se to trpa na neko, neka velika brzina, itd, i onda dolazimo do člana 6. koji u suštini treba da odrazi pravo službenosti.
Pravo službenosti po definiciji podrazumeva, da postoji povlasno dobro i poslužno dobro, nema veze ko je tu vlasnik kog dobra. Poslužno dobro trpi nešto i daje pravo povlasnom dobru, i uopšte nije bitno ko je vlasnik, kada je u pitanju stvarna službenost. A ovde se ulazi u priču, pa u jednom trenutku se „Železara“ tretira kao d.o.o. pravno lice, u jednom trenutku se „Železara“ tretira kao objekat privredni, kao građevinski objekat i sa ovim tumačenjem ide se još dalje i neko ko se i malo razume u ove stvari on postavlja pitanje – a šta će nam tumačenje? Kada sama logika poslužnog i povlasnog dobra sve ovo reguliše.
Onda se ide korak dalje, pa se kaže – zakonom konstituisana službenost ima neku prednost itd, itd. Pa sve službenosti se upisuju, samo što je kod jedne osnov za upis ugovor kod ugovorne, a kod zakonske zakon. Zakon zamenjuje ugovor, i u katastru mora da se upiše svaka službena, zato što je to javni registar, da bi treća lica znala šta je šta.
Znači, ovde se radi o tome da je neko napravio nepotrebno zbrku u svojoj glavi, ne u zakon. Zakon ima nekih svojih nedostataka, ali opšti pravni principi definišu ovu situaciju i nalaze prava rešenja za ovo. Zamislite šta su otvorili kao problem? Pa, „Telekom“, pa gradske toplane, pa vodovod i kanalizacija, pa hiljade kilometara vodova postoji pod zemljom i to je tzv. stvarni teret. Prolazi kroz tuđe zemljište, u postupku eksproprijacije je rešena je naknada kada se to gradilo, postavljalo, kad se to lepo završilo vlasnik zemljišta i dalje trpi teret. U kom smislu? Ne sme da buši dublje od 60 santimetara, da ne bi poništio te vodove, itd. Dužan je da omogući intervenciju kada nešto pukne tu, da onaj koji dođe, taj koji vrši intervenciju mora da plati naknadnu štetu, to su sveopšti pravni principi koji postoje. Nema potrebe za tumačenjem. Bilo ko će da vam kaže, to postoji, a ovde se insistira posebno na tumačenju.
Stičem utisak da je neko namerno ovu temu postavio u vreme kada se tema „Trepče“ na jedan drugi način, ali donekle približno je sličan način otvara tamo. Neko je napravio autogol, autogol ne ovima koji su na vlasti, oni su skloni autogolovima, nego ovo je autogol za Srbiju ljudi. Donosili ste poseban zakon da navučete tog investitora, doneli ste taj zakon, a onda kažete - e, moramo da se sretnemo ali nećemo da menjamo zakon, nego da damo autentično tumačenje.
Pa, što se tiče procedure u Narodnoj skupštini ona je gotovo identična kada je u pitanju izmena zakona i kada je donošenje autentičnog tumačenja. Ne znam kome je trebala ova medijska galama povodom ovoga. Član 6. je u potpunosti jasan, ne treba nikakvo autentično tumačenje, tim pre što mi sada stvaramo tumačenje. Po definiciji autentično tumačenje znači da mi kažemo ono što je postojalo prilikom donošenja zakona, tada to ništa nije postojalo. Mi sada nadograđujemo to i kažemo treba da se tumači tako, kako da se tumači uz skladu sa opštim pravnim principom imovinskog prava i stvarnog prava koji godinama važe u Srbiji.
Kaže, kod nekog je stvorena nedoumica. Kod koga je mogla da se stvori nedoumica? Kod koga? Koliko vidim ovde je najveća nedoumica kod autora zakona. Samo kod autora zakona postoji nedoumica, tekstopisca. E, sad pošto ste otvorili tu temu, šta da vam radim, tako je, ovaj zakon to moram da vam kažem, niti propisuje uslove, niti propisuje način kako je navedeno u tekstu i u naslovu ovog zakona. Ovde sadrži odredbe koje govore o tome, ovim zakonom se prenosi, ovim zakonom se daje i tako dalje. Ne ulazim u to, to je većina tada odlučila, zadržavam se samo na autentičnom tumačenju.
Znači, logika stvarnog prava, logika prava službenosti i logika prava stvarnih tereta podrazumeva povlasno i poslužno dobro. Poslužno dobro mora da trpi određene terete radi koristi i korišćenja na povlasnom dobru. To je u domenu stvarnih službenosti. Nema nikakav uticaj ime i prezime, ne vezuje se, vezuje se za vlasništvo, odgovarajuće nepokretnosti. To može biti i objekat. Otvorili ste temu zemljište i objekat. Otvorili ste temu nepromenljivosti Zakona o javnoj svojini. Otvorili ste temu, onih odredbi koje govore o privatizaciji građevinskog zemljišta. Otvorili ste mnoge teme potpuno nepotrebno u ovom trenutku, potpuno nepotrebno.
Ako je ovo bio interes druge ugovorne strane koja je htela da kupi imovinu, onda pored ovog zakona mnogo važniji su neki drugi propisi koje ste morali da imate u vidu. I, neću da ulazim u to, samo ću da se skoncentrišem na ovo što ste stavili kao tačku dnevnog reda.
Predlog ovog autentičnog tumačenja, predlažem vam da povučete iz procedure, da zaboravimo šta smo pričali o ovome. Nepotrebno je ovo tumačenje. To je važeće tumačenje po opštim propisima koji postoje. To bi moglo da bude, što se ono kaže, tačka.
Pošto su sada otvorene neke teme vezano za „Železaru“, a krenula je priča Tito se šetao pa je rekao ovde može da uspeva grožđe, a oni protumačili gvožđe, pa napravili železaru, malo šale da unesem i tako dalje. Železara je nešto što postoji i postojala je još u vreme sankcija, pa je bila čuvena, kako se zvaše onda, način proizvodnje Matkovićev gvozden, kad se struja topila sa strujom i tako dalje. Svašta se ispričalo o toj „Železari“. Međutim, ono što ste uzeli u Zakon o budžetu Republike Srbije za 2016. godinu, to je član 3. Zakona o budžetu. Samo da vas podsetim, član 3. tog zakona, taj član 3. ima 34 strane teksta. To je najduži član u istoriji koja je ikada napisana.
Vidite, za Železaru Smederevo, vi ste napisali da, samo trenutak, teško čovek može da se snađe, indirektne obaveze, to je, vodite ga kao unutrašnji dug, pa postoji Komercijalna banka, Garancijski fond 12,5 miliona evra, koji mora da se isplati do 9. oktobra ove godine. Pa, onda imate Banka Inteza, isto za „Železaru Smederevo“ pet miliona evra, imate rok 19. decembar 2016. godine, pa isto Komercijalnoj banci do 11. januara 2017. godine morate da isplatite još tri miliona evra. I, ima tamo poseban idiotski način obračuna kamate tromesečni euroribor plus 6,75%.
Onda imate kod Poštanske štedionice obavezu do 12. januara 2017. godine pet miliona evra, pa imate kod Poštanske štedionice po osnovu garancija Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije takođe još pet miliona, to je do 2. februara 2017. godine. To je ono što je vlast verifikovala i priznala. Kakve ovo veze ima sa koprodukcijom vezanom za „Železaru Smederevo“, možemo samo da nagađamo, da sumnjamo, to vi dobro znate. Ali, kada se prodaje imovina nekog pravnog lica, ja bih vam skrenuo pažnju da je zemljište u posebnom pravnom režimu. Objekti su takođe u jednom drugom pravnom režimu.
Zato mislim da ovu tačku dnevnog reda trebate da skinete i da se odustane od ovog autentičnog tumačenja.