Dobro, napokon smo rešili da predsednik Narodne skupštine nije ovlašćen da pronalazi volju, motive, pobude poslanika, naročito kada se završi rasprava o zakonu.
Ali, predsedniče, vi ste malopre grubo okrenuli ono što sam sa ove govornice istakao kao povredu Poslovnika. Opet vas podsećam na početak ove rasprave, kada je gospodin Tomislav Nikolić vrlo precizno ukazao u čemu se ogleda povreda Poslovnika. Vi ste nama u sazivu napisali da predlažete dnevni red - zahtev predsednika Republike Srbije. Molim vas, mi imamo to pismo koje ima dva stava. To nije zahtev. Znači, nije zahtev. E sad, ako se pogleda ovo pismo predsednika Republike od 24. februara 2005. godine, onda se u prvom stavu izražava čuđenje zbog falsifikata. To prevodim. A, u sledećem stavu se navodi da on moli vas da postupite u skladu sa Ustavom Republike Srbije. To je ova žuta knjiga.
Dalje, zakonom i Poslovnikom Narodne skupštine, Poslovnik je plava knjiga, kojim je propisano, obratite pažnju - postupanje u situaciji nepotpisivanja ukaza o proglašenju i vraćanja zakona Narodnoj skupštini Republike Srbije. A vi ste nama u sazivu napisali - zahtev predsednika Republike da Narodna skupština Republike Srbije, saglasno članu 84. Ustava Republike Srbije, ponovo glasa o zakonu.
Koliko vidim, on čovek uopšte nije tražio da se ponovo glasa o zakonu. On je video situaciju iz člana 181. Poslovnika, ali je očigledno morao da piše i članove. U toj situaciji postupa se ovako: "Ako predsednik Republike u Ustavom utvrđenom roku ne potpiše ukaz o proglašenju zakona (to se desilo), koji je donela Narodna skupština, niti zahteva da Narodna skupština ponovo glasa (kao što vidimo, on ne zahteva da se ponovo glasa) o zakonu koji je donela, predsednik Narodne skupštine o tome obaveštava narodne poslanike."
Znači, ovo što ste vi danas nas pozvali, to je danas obavestite da se desio falsifikat. To ste i priznali. Taj deo posla smo završili i sada treba da usmerimo raspravu, naravno, pošto se utvrdi dnevni red, a on bi trebalo da glasi - obaveštavanje o falsifikatu, u nastavku da vidimo ko je falsifikovao, pa da Skupština odluči šta će dalje da radi. Ali, ovo što vi nama "gurate", to je amnestiranje, to je naknadna legalizacija nečega što Narodna skupština nije uradila.
Ako mislite da većinom to možete da uradite, verovatno da možete da uradite. Ali, setite se onoga ko je rekao - sa 70 glasova i zemlja će biti kockasta. Namerno vam nisam pomenuo, znam za...
(Predsednik: Vreme.)
....tri primera grubog falsifikata u nekom prethodnom sazivu, ali o tome ćemo kada dođe na red vaša tačka dnevno reda, odnosno naš predlog da se vi razrešite sa ove dužnosti.

Da se ne bi stekao utisak da je promašena tačka dnevnog reda, obzirom da čujemo neke nove pojmove, pomoću demokratskog fašizma itd, moram da vas podsetim da je na dnevnom redu rezolucija, ona ima dva dela. Prvi deo se odnosi na prestanak političkog progona. Politički progon postoji. Samo je pitanje da li neko želi da ga vidi ili ne želi ni da priča o političkom progonu. Taj progon postoji. On se manifestuje i preko sredstava javnog informisanja i preko zloupotrebe državnih organa.
Opštepoznata činjenica za sve građane Srbije jeste da je i pre 5. oktobra krenuo politički progon neistomišljenika. To vrlo vešto radi DS preko svojih medija, a gotovo da su svi mediji njihovi. Setimo se, u novinskom članku oni optuže, u sledećem broju novina već osude onoga na koga su bacili oko. Cela DS je koncipirala svoju političku borbu na fokusiranju mržnje prema bivšem režimu, i tu su napravili veliku grešku, jer su deo bivšeg režima upravo članovi DS.
U godini 1992. to su bili Ilija Đukić, Miodrag Perišić, pa zašto ne reći i Milan Panić. Već posle godinu dana DS je bitno ojačala u vlasti, pa imamo i Đukića, onog drugog, i Radulovića, a da ne pričam o Beogradu, gde su na lokalu na vlasti preko 12 godina.
To fokusiranje mržnje je moralo da se desi po principu - koncentrisati mržnju na nešto, a to nešto je porodica Milošević. Kao što vidite, za vreme trogodišnje najneuspešnije demokratske vlasti u istoriji Republike Srbije, za sve je kriva porodica Milošević. Ako ima problema sa privatizacijom, to je porodica Milošević.
Tako smo i juče čuli da su sve privatizacije, tako barem pričaju ovi iz DS, lopovske. Zaboravljaju da je njihov ministar tri godine vedrio i oblačio.
Kažu - nudimo ruku, tražimo da se dogovorimo oko Kosova i Metohije. Prvo su demokrate prekršile Rezoluciju koja je doneta ovde. Kažu juče - nudimo uslugu da se donese novi ustav. Oni su blokirali donošenje ustava.
Da li neko može da veruje DS? Može, ali taj korpus verujućeg demokrata je tako sužen na one koji su interesno povezani za DS, na one koji su se uprljali za vreme DS i na one koje su demokrate zaposlile, pa po nekoj inerciji puta dva, puta tri treba da budu tamo.
Vi ste u pravu. Jeste ovde sukob ove rezolucije između dve koncepcije - koncepcije DS i koncepcije SRS. Politički progon postoji. On ide u kontinuitetu. Samo da vas podsetim, hapsili ste čoveka zbog navodnog kriminala, da bi ga posle nekoliko meseci, neustavno, sa kesom na glavi isporučili u Hag.
Protagonisti tog progona išli su na neko ostrvo, to beše Kipar, tražili račune i pronašli svog rođaka. U međuvremenu se pojaviše i vaša egzotična ostrva preko kojih se peru velike pare.
Da ne širimo ovu temu, ono što Narodna skupština treba da odluči, jeste da usvoji ovu rezoluciju. Zašto? Ova rezolucija u jednom delu podrazumeva da više Republika Srbija ne sme biti pasivni posmatrač onoga što se dešava u Hagu. Ona mora da koncentriše napore i da omogući odbranu svim našim ljudima u Hagu, a jedan od njih je Slobodan Milošević, koji je došao u pretresnu fazu, taj njegov postupak; ima ih poprilično koji su u pretpretresnoj fazi i čeka se početak suđenja, ova država mora da stavi na raspolaganje sva sredstva tim našim građanima.
Da vas podsetim, to su sve građani koji su na izborima pobeđivali u Republici Srbiji, na višestranačkim izborima na kojima je učestvovala i DS, a samo učešće na izborima je dokaz da se priznaje višestranački sistem, mada sumnjam da ste kompatibilni sa višestranačkim sistemom prema retorici koju koristite.
Vreme političke mržnje je prošlost. Neće više niko sa vama kada čuje te vaše strele koje šaljete sa ove i drugih govornica. Sve je u cilju reprodukcije mržnje. Što pre izađete iz mržnje, okanite se toga, vratite se nečemu što bi se zvalo normalna politika, što su interesi građana Republike Srbije.
Politički progon postoji. Kakva je DS? Evo jednog primera. Godine 1999. neko je napadao prostorije DS u Krunskoj. SRS na vlasti stala je u odbranu DS. DS je došla na vlast krajem 2000. godine. Prva stvar koju su uradili, to je da izbace SRS iz zgrade Magistrata, gde je 30 godina unapred uplaćena zakupnina. To je DS.
To nije stranka građana Republike Srbije. To je stranka koja je reprezent tuđih interesa na teritoriji Republike Srbije. Zato DS nije u DS, nego u medijima, nevladinim organizacijama, odakle se seju mentalne manipulacije, zaluđivanje građana. To je naša istina. Ne pita niko ovu grupu ljudi koji su iz Demokratske stranke u Skupštini. Drugi je neko ko odlučuje o tome. Mediji koji ispravljaju njihove izjave, koji kanališu, to su one tri medijske organizacije, oni bivši idoli, pravilno raspoređeni da kreiraju političku i ovu drugu socijalnu stranu Republike Srbije.
Vraćajte se, bežite od toga. Vraćajte se u normalne političke tokove, prihvatite višestranački sistem, budite podobni za političku konkurenciju, budite alternativa stavom i programom, a ne mržnjom koju sejete na svakom koraku. Ta mržnja će vam se osvetiti, zapamtite šta sam vam rekao. Politički progon postoji jer nekoliko godina namerno se ne završavaju sudski postupci i deluje vrlo cinično kada neko kaže, ako je protiv nekoga podignuta optužnica neka dođe, neka se prijavi, neka se to raspravi, država će mu pružiti zaštitu. Koja država da mu pruži zaštitu?
Da vam nabrajam radikale koji četiri godine čekaju da počne suđenje po vašim krivičnim prijavama koje ste podneli? Ni jedan istražni sudija neće da potvrdi, da da pristanak da se podigne optužnica. Sve lažne optužbe, ali držite, vama je cilj da sve protagoniste srpske nacionalne politike predstavite da su obični kriminalci. To vam neće uspeti dok je građana Republike Srbije i dok je sledećih izbora, na kojima ćete još gore da prođete nego što ste prošli na prethodnim izborima.
Umesto Slobodana Miloševića mogli ste da stavite bilo koje ime. Vrlo je važno da je to ime ono koje su odabrali neki koji predstavljaju Demokratsku stranku, poput Božidara Đelića, poput Mlađana Dinkića, poput onih silnih članova Komisije za ekstraprofit.
Setite se, doneli ste Zakon o lustraciji. Šta ste uradili sa tim zakonom? Po tom zakonu prvo vi treba da se lustrirate. Blokirate našu inicijativu da se taj zakon stavi van snage. Šta je jedna rezolucija? To je jedan akt Narodne skupštine kojim se izražava politička volja da se prekine sa političkim progonom i da se pruži pomoć ne samo Miloševiću nego svim našim ljudima koji se nalaze u Hagu.
Zašto? Da dokažu ono. Šta treba da dokažu? Da Srbija i Srbi nisu ratni zločinci. To što ste ophrvani mržnjom prouzrokuje još jedan nedostatak. Ukoliko se ti ljudi ne budu kvalitetno branili, pa ih bude država sprečavala, naša pokolenja biće kriva. Nije tu u pitanju ime i prezime svakog od tih pojedinaca koji se nalaze u Hagu. U pitanju su država i narod.
Od koga će građani Srbije, ukoliko ne daj bože dođe do toga da budemo osuđeni za genocid, za ratne zločine, da nadoknade štetu? Od građana Srbije? Od bogataša? Budite sigurni, ukoliko se to desi, onda će ovi bogataši morati da se obrate Demokratskoj stranci zbog onoga u šta ih je ona uvalila.
Upozoravam sve one koji su se veselili 28. juna 2001. godine u onom restoranu, najbliži saradnici Slobodana Miloševića koji su se veselili što je isporučen u Hag, Demokratska stranka na njih misli kao one koji treba da plate naknadu štete. Vodite računa koga finansirate.
Vodite računa, Demokratska stranka je pokazala i svakodnevno pokazuje da nije podobna za višestranački sistem, jer još uvek u njihovim redovima je velika mržnja, koja im ne dozvoljava da vide ono što svi građani Republike Srbije vide. Ako vam nije jasno, pogledajte direktan prenos suđenja, pa ćete videti koliko ste pogrešili.

Gospodine Mihailoviću, moj prethodnik je 16 puta pomenuo moje ime i to sasvim razumem, obzirom da sam zadužen da vas likvidiram kao likvidacioni upravnik, to vam je poznato. Likvidacija jeste bolna, to svi znamo. Ono što ostane od imovine to se rasproda i to je pravi dokaz da nema nazad; nema nazad, samo napred moramo.
Oko tog evropskog puta; znate, ne postoji veća uvreda za Evropsku uniju od one kada Demokratska stranka za sve što zamisli da je nešto udari kao prefiks reč evropski. Tako smo evropski čuli pre neki dan da nema više Rusije. Izađe poslanik i reče da nema Rusije. Mi kažemo da ima. Kaže – nema Rusije. Tako ste pričali da nema ni Kine, pa pobegoste u Kinu sa vašim predsednikom da nešto završi. Nema Libije. Prva dala pare kada ste došli.
Vi ste totalno izgubili kompas, pobrkali strane sveta. Vi ste stvarno opasnost po mentalno zdravlje Republike Srbije. Vaši pokušaji mentalnih manipulacija su na nivou najobičnije smehotresne olimpijade. Mi se oduševimo kada vas vidimo.
Niko u Srbiji, budite sigurni, ne razmišlja o zabrani Demokratske stranke. Mi moramo da vas čuvamo kao malo vode na dlanu. Dok je vas mi imamo mogućnosti da uzmemo i 150, i 200 poslanika na izborima. Kada vide šta je alternativa vama, svi će da prođu, proći će i Bogoljub Karić možda zbog vas. Možda i Divac prođe. On se bori protiv korupcije, a to je sve protiv vas. Nema protiv koga drugog.
Prosto ne shvatam kako niste prepoznali da u svim ovim primedbama koje se čuju zadnjih 4, 5, 6 godina, koliko ima, sve su upućene protiv Demokratske stranke. Nema nazad, nema na pozicije Demokratske stranke. Vidite i sami da niko ne želi više sa vama. Ne koristim reči primitivizam itd. Dokle god vi koristite te reči prema nama, nama je dobro jer se namećemo kao jedina alternativa tom beznađu, tom putu gde se pričaju labudove priče.
Gde su tih 6,5 milijardi koje čekaju na granici, gde je taj prijem, gde su te blagodeti. Nema. Dokle god je DS i te priče, nema od toga ništa. Rekli ste, kada predsednik Tadić pobedi, suđenja će biti u Srbiji. Nema. Odoše ljudi, nema. Vi šta god kažete, to je negacija. Nikad građanin Srbije neće da pogreši kada posle onoga što vi kažete ispred stavi ne.

Samo može biti siguran da neće biti tako kako vi kažete. Što se tiče političkog života, nemojte da se brinete, nemojte da se sekirate, čuvaćemo vas kao malo vode na dlanu.  Moramo da imamo redak primerak, da građani upoređuju nas sa nečim što je loše.

Sa izuzetnim poštovanjem se odnosim prema svakom narodnom poslaniku, zašto bi prethodnik bio izuzetak. Nema potrebe da bude izuzetak.
Ovde su pobrkane teme. Tema je kako da se pomogne našim ljudima, kako da se izbegne ta mržnja u političkom životu, koja zamrači i vid i razum itd. Ne treba to da se reprodukuje, jer svesni smo toga da neki poslanici i svoj lični neuspeh pravdaju time što je nekada neko bio na vlasti. Kada se malo pročeprka vidi se da su njihovi istomišljenici bili na vlasti.
Ružno je ovde sada pričati kako poslanik DS nije rekao nema Rusije. Ružno je sada pričati kako 2000. godine radikali, dok su učestvovali u vlasti, bili su, ako mogu tako da kažem, čak i osramoćeni od dela tadašnje opozicije, kao, prijatelje ste našli u Kini i Rusiji. Sada, puj pike ne važi se, promenilo se.
Vrlo je teško kada nam iz rukava neko baca demokratske standarde, a sasvim je jasno da je demokratiju shvatio da može da se glasa i da može da se daje kvorum iz Bodruma. Sasvim je jasno ko su Kolesar, Janjušević, sasvim je jasno kako je neuspela sabljica, u kojoj je bio cilj da se jedna mafija zameni drugom mafijom.
Ta konverzija je vrlo opasna, jer se pod tepih stavlja nešto što je krupan problem, ne samo za razvoj demokratije, nego za uspravljanje ovog naroda, stalno reprodukuje nešto što je bilo pre 10-15, 20 ili ko zna koliko godina. To je ta politika. Setite se rezolucije, pa kažite zašto ne treba da se usvoji, šta fali u onom tekstu rezolucije.
Ne potežite 1993. godinu itd, vama je 1993. bila kriva, i 2003, a niste odgovorili građanima gde je 6,5 milijardi, zbog kojih su građani glasali za vas, da li ste ih ukrali ili nisu ni došle, ili je bila obična laž u pitanju? Gde je ta velika demokratija, gde je to samostalno sudstvo.
Došla DS na vlast i odmah počela političke progone. Sve ste institucije uništili za neuspešnih tri godine vaše vlasti. Sve ste institucije uništili. Nemamo nijednu instituciju. Za koju instituciju da se uhvatimo, uzmite Radiodifuzni savet, ne znam gde da krenemo, a gde god pipnemo ambis se pojavio. Zbog čega ambis? Napravila razvalinu DS, DOS, DS, svejedno. Napravili razvalinu i uništili državnu strukturu.
Ovde labudove pesme o Evropi, Evropi, kao da je neko za to da nas vodi na severni pol, pa oni našli alternativu u Evropi. O tome se radi. Vodite računa, cenite građane, inteligentni su oni, razumeju oni ove stvari i šta se dešava u Srbiji, osećaju na svojoj koži.

Ovim amandmanom se traži da Vlada Republike Srbije bude obavezni učesnik u zaključivanju opšteg kolektivnog ugovora. Da ne bi ponavljao razloge zbog čega to Vlada mora da bude i što je u većini država Vlada obavezni učesnik, samo bih podsetio na obećanja. Znači, prave se institucije, traži se neka sigurnost, država treba da bude garant. To su nam obećale stranke demokratskog bloka kad su napravile ovu vladu.
Ako to svedemo na brojeve i na neki značaj, to otprilike izgleda ovako: u socijalno-ekonomskom savetu Vlada ima trećinu, to bi bilo 33%, nečega što želi da napravi da bude institucija. U kolektivnom ugovaranju, kada je u pitanju opšti kolektivni ugovor, Vlada ne želi nikakvo učešće.
Znači, opredeljenje stranaka demokratskog bloka da nose odgovornost, da vladaju, svodi se na neverovatnih 18%. U ovoj oblasti vi želite da vladate samo sa 18%. To potvrđuje, čak i matematički, da vi ne želite da imate dodirnih tačaka sa ovom oblašću.
Da vas podsetim na legalizam, da vas podsetim na obećanja. Juče smo u onoj bujici emocija, uzrokovanih patološkom potrebom da se istakne istina, saznali da ste i jedni i drugi u pravu kada sebe opisujete ko ste i šta ste. Ali, da vas sad podsetim, da ne smanjim, nego da vas podsetim.
U ovoj skupštini je 2003. godine donet jedan zakon. Po tom zakonu građani Srbije treba da plaćaju TV pretplatu. Ili će poštar da ih obavesti ili će onaj potpredsednik Žarko Korać da ide od kuće do kuće, da popiše i da ljudi plaćaju TV pretplatu. Taj zakon se ne primenjuje.
Sada ni Vlada neće da učestvuje u zaključivanju opšteg kolektivnog ugovora, a naravno, direktor RTS juče nije hteo ni da izvesti šta se desilo u Narodnoj skupštini. Desilo se razvrgnuće jedne zajednice. Čuli smo da ste jedni druge optuživali. Mene ne bi iznenadilo, ukoliko se ovaj zakon usvoji, da predstavnici DS odu u OEBS i da tuže DSS, kao što je to radila DSS protiv DS, dok je ona bila na vlasti.
Jeste tema i to zato što Vlada ne želi da bude u opštem kolektivnom ugovoru i onda ja vas, koji vodite ekonomsku politiku ove zemlje, pitam – na osnovu čega ćete da vodite poresku politiku, na osnovu čega ćete da vodite sve druge sektorske politike koje imaju bilo kakve dodirne tačke sa nečim što se zove utvrditi vrednost, kao ekonomsku kategoriju? Ne, čak, vrednost rada, nego uopšte pojam vrednost, merila, na osnovu čega mislite da merite ako ne želite da budete odgovorni povodom nijedne stvari.
Nije ni čudo što se dešava ovo. Protestuju ljudi, štrajku, demonstriraju, Vlada spava, to Vladu ne dotiče. Železničari se pobunili, Vlada nije ispunila svoje obećanje.
Šta je Vlada mogla da obeća? Kako Vlada može da zaključuje posebne kolektivne ugovore ukoliko nije jedna od ugovornih strana u opštem kolektivnom ugovoru?!
Zar bi onda Vlada svojim posebnim kolektivnim ugovorom koji treba da zaključi kada su u pitanju zaposleni u javnim službama, mogla da krši ono što stoji u opštem kolektivnom ugovoru, a ona ne želi da učestvuje u opštem kolektivnom ugovoru. Kako Vlada misli da izračuna šta je osnovna cena rada?!
Ako ste vlast, budite vlast, nosite odgovornost. Vi ste odgovorni za stanje u državi. Koliko ste neodgovorni, verovatno će vam Karić pripremiti demonstracije i štrajkove. Zapamtite, možda po prvi put u istoriji, štrajkovaće i poslodavci i zaposlenici.
Razmislite malo o vašim koalicionim partnerima, razmislite malo šta radite, razmislite da li taj vaš koncept "vlasti bez vlasti", odnosno da je to "koncept Vlade organizovane kao nevladine organizacije".

Počeo je i drugi dan kako traje rasprava povodom suštinski jednog amandmana, koji obuhvata nekoliko članova, i ova današnja rasprava, a pogotovo ona jučerašnja, u suštini predstavlja vremenski tajming da se postigne dogovor oko parlamentarne većine, odnosno stranaka koje su na vlasti i one koje ih podržavaju. Da li će da padne zakon ili nešto drugo da padne?
Pošto oni koji prate ovu raspravu mogu biti donekle u zabludi, o čemu se ovde u suštini radi?
Radi se o tome što u kolektivnom pregovaranju i ugovaranju učestvuju asocijacije poslodavaca i asocijacije zaposlenih koji su reprezentativni i u toj reprezentativnosti se ogleda njihova moć i snaga da ono što oni potpišu postaje obavezujuće, ima formu i naziv ugovora, a u suštini radi se o jednom opštem aktu.
Mi tražimo da i Vlada učestvuje u tome kada je u pitanju opšti kolektivni ugovor, a kada je u pitanju poseban kolektivni ugovor samo taj reprezentativni predstavnik poslodavaca i sindikata.
Postavlja se pitanje, kakva je pravna priroda tih pravnih akata? Oni su nastali kao rezultat saglasnosti, pregovaranja, dogovaranja i u formi su ugovora, ali suštinski se radi o opštim aktima.
Da podsetim predlagača, verovatno u 50 članova pre ovoga, a naročito u obrazloženjima mišljenja Vlade, kojim odbija naše amandmane, predlagač zakona je jasno na mnogim mestima stavio znak jednakosti ili približno znak jednakosti između ovog zakona kako minimuma prava i opšteg i posebnog kolektivnog ugovora, pa čak i pojedinačnog akata kojima se takođe uređuju pojedina pitanja iz radnih odnosa.
Ono što se propiše opštim kolektivnim ugovorom u širem smislu pripada onome što se zove uslovi poslovanja. Valjda svi privredni subjekti na jedinstvenom našem tržištu treba da imaju iste uslove poslovanja. Uslov poslovanja jeste obezbeđenje radne snage i garantovanje prava ljudima koji su zaposleni.
Nema nikakvog opravdanja da onaj koji nije bio član Udruženja poslodavaca nema obavezu kao svi drugi poslodavci. Kao što nema nikakvog opravdanja da onaj ko napusti Udruženje poslodavaca može samo šest meseci da ima obavezu u pogledu onoga što je njegova asocijacija, dok je bio član, potpisala.
Znači, kolektivni ugovor je pitanje forme i načina kako se došlo do opšteg akata. Taj opšti akt obavezuje sve, jer zalazi u uslove poslovanja i svi privredni subjekti, bez obzira na oblik organizovanja i formu, moraju da imaju iste uslove.
S druge strane i zaposleni ne mogu da budu u neravnopravnim uslovima samo zbog toga što su promenili poslodavca. I zato opšti kolektivni ugovor mora da ima obavezujuću snagu prema svima, a autoritet tog akta se dobija na taj način što je prethodnim odredbama Vlada nas ubedila kako dolazi do toga ko je reprezentativni predstavnik poslodavaca i predstavnik zaposlenih.
Prosto je pravo čudo kako Vlada ovo nije prihvatila. Razumem da ona beži od toga da bude jedna od strana potpisnica jednog opšteg kolektivnog ugovora, ali zašto ovaj amandman koji se ne tiče tog statusa, već se tiče pravnog položaja tog ugovora kao opšteg akta, nije prihvatila i na taj način ne remeti svoj koncept.

Ovaj amandman na član 256. predstavlja logički nastavak prethodnih amandmana, ali utiče i na član 257. te ovo što se  amandmanom traži da se član 256. briše, logički znači da se briše i ovo što je navedeno u članu 257.
Da ne bi ponavljao argumentaciju i razloge koje su moji prethodnici naveli, iskoristiću samo dva momenta. Prvi momenat je što ne može pojedinac, bez obzira koja je funkcija u pitanju, da bude iznad opšteg akta. To nije primereno našem pravnom sistemu. Onaj ko to forsira na ovaj način, on šalje jednu poruku – da nije bio ozbiljan kada je pričao o socijalno-ekonomskom savetu, da nije bio ozbiljan kada je pričao o ugovoru kao o svetinji. Jednostavno, pokazuje da je laički ušao u ovu operaciju.
Onda nije ni čudo što se dva dana priča o nekolicini tih amandmana, dok se u međuvremenu ne postigne dogovor šta će da padne ili šta će da se povuče.
Ovo je, očigledno, promašaj. Cela ova operacija zvana Predlog zakona o radu je promašaj. Ukoliko se zakon povuče iz procedure, onda bi neko morao da naknadi štetu zbog ove ujdurme koja traje već pet–šest dana, a ukoliko se na silu izglasa ovakav Predlog zakona i ne uzmu u obzir ovakvi amandmani, onda i većinski i manjinski partneri u ovoj vladi ili oni koju podržavaju ovu vladu, morali bi da izađu i da objasne šta su uradili.
Morali bi da objasne šta su uradili, jer je prosto neverovatno da stranke koje slove za levičarske predlože ovakav zakon o radu, pregaze sve ono na šta su se pozivale, ne samo tokom izborne kampanje, nego što je valjda i odlika njihove ideologije, kao političke stranke. Verovatno će to biti problem i one stranke koja podržava ovu manjinsku vladu, koja želi, takođe, kao i DS, da bude član Socijalističke internacionale.
Nemojte vi na levici, koji se svađate, da dovodite u pitanju i Vladu i Predlog zakona, a moram da kažem i ovu našu perspektivu. Evo, već 50 godina mi imamo stanje koje se javlja kao posledica svađa levičara. Doduše, ima jedna izreka u Zapadnoj Evropi, koja kaže: "Svađaju se kao socijaldemokrate". To je uobičajena izjava.
Nama su potrebna vrlo precizna i jasna rešenja. Ne može niko da stavi van snage nešto što je, putem pregovaranja, dogovaranja, u formi ugovora stvoreno i sačinjeno kao opšti akt.
Ako bi se prihvatila ova logika, onda bi to značilo da ugovor i taj sporazum o pridruživanju, kome težite, takođe može neki ministar da stavi van snage i kaže da neće da se primenjuje, pa neće da se primenjuje selektivno, pa neće da se primenjuje ovako ili će se primenjivati ovako.
Čemu onda ovakvo ovlašćenje u hijerarhiji vlasti ministra, kada Vlada ne želi da učestvuje u kolektivnom pregovaranju? Odakle prava nekome da stavi opšti akt van snage ili da selektivno primenjuje, odnosno da dozvoljava da se selektivno nešto ne primenjuje, i to sve sklopljeno pričom da je to tako potrebno jer nam slede investicije.
Moram da vas podsetim, vas koji ste izvorni DOS, DOS plus –minus, kako se zove, vi ste zaboravili jedno obećanje 2002. godine. Mi se nalazimo u 2005. godini i sada treba da se krene sa uvozom radne snage. To je obećanje. Pa, predsednička kampanja i 500.000 novih radnih mesta. Nemojte sada da se raspilavite oko ovoga, kako da to sprečite. Samo vas obaveštavam da ste zakoračili duboko u tu fazu.

Verovatno će zahvaljujući tom amandmanu Vlade ovaj fond biti formiran u nekom roku koji važi za budućnost, a ne za prošlost, kako je napisano u ovom predlogu zakonu, ali ovaj amandman najbolje pokazuje čime je sve opterećen Predlog zakona.
On je namerno aljkav, pravno nedorečen, konfuzan da bi uvek Vlada i nadležni mogli da eskiviraju.
Uvek se krivac nalazi što dalje, a ne u Vladi Republike Srbije koja funkcioniše kao nevladina organizacija i tako se izgleda i finansira. Na taj zaključak me navodi ono što je navedeno i napisano u članu 277. – kako se to pokazuje velika briga za zaposlene, a povodom pitanja kako se određuju rokovi i na taj način pokazuje pažnja.
U članu 277. je navedeno: "Poslodavac je dužan da sa zaposlenima koji su zasnovali radni odnos do dana stupanja na snagu ovog zakona, a nemaju zaključen ugovor o radu", čudno ali je tačno, "zaključi ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti", ne zna se prava prirode tog ugovore i ne otvaram to pitanje i to nije bitno za ovo što ću na kraju da kažem, kaže – "koji sadrži elemente iz člana 33. stav 1. ovog zakona, osim iz tač. 4) – 8)".
Stav 2. – "Ugovorom iz stava 1. ovog člana ne zasniva se radni odnos."
U kom roku je to poslodavac dužan da uradi? Kako ovde nije važan rok, a ide se u osnovno pitanje zaposlenog koji nema zaključen ugovor o radu. Vlada priznaje – postoje zaposleni koji nemaju zaključen ugovor o radu, ali rade, nalaze se u nekom faktičkom radnom odnosu, ne može sada da se zaključi ugovor o radu jer se samo ugovorom o radu zasniva radni odnos, pošto su oni ranije zasnovali, imamo poseban ugovor o međusobnim pravima, obavezama itd. iz socijalističkog samoupravnog društva itd, ovladavanje radničke klase celinom reprodukcije itd. Ali nema roka u kom poslodavac to mora da uradi. To se nalazi u prelaznim i završnim odredbama. Nema nikakve sankcije, nema roka, ali je "važan rok" u kome će da se formira fond.
Znači, tamo gde su pare, to je važno. Tamo gde su prava zaposlenog, to nije važno, to ne interesuje predlagača. Predlagač je imao osnovni koncept da napravi predlog zakona, da napravi otklon od njihove prethodne vlasti, da kaže naš zakon nije idealan, ali je bolji od onog lošeg zakona, tako da je ovde mrtva trka između dva zakona koji je gori.
Mediji, vodi se računa o radnicima, RTS ni slova ni slike juče o tome kako ste se gađali ovde, jer to nije bitno, do onog dana kada će vlast da nas obavesti da nemamo državu. To je cela poenta. Onda se prosto javlja kao jedan manir, to ćete videti na sledećoj tački dnevnoj reda, gde se relativno dobri propisi radi diskontinuiteta menjaju, pa čak i po cenu da to što nudi novo budi loše, da bi se ponovo menjalo, možda čak i vratila na ono prethodno.
Verovatno građanima Srbije ovakva Vlada, sa ovakvim manirima, nije potrebna. Ma koliko da vi eskivirate svoju obavezu, širite kapilarno po agencijama, fondovima, direkcijama, vladinim, nevladinim, formalnim, neformalnim, ko zna kakvim sve drugim grupama, vaš koncept – "vlast bez Vlade" je, propao.
To u Srbiji ne može da zaživi. Vodite računa da Karić, najbogatiji čovek, koji se najviše "brine" za siromašne, pa im deli majice sa svojim likom i natpisom, a verujte da je u mogućnosti, kontroliše medije. Verovatno će doći u situaciju da vas blago ukori i upozori, a onda će da vas pita – gde su njegovi ovde.

Ovo se sve odnosilo na amandmane SRS, a Nova Srbija i SPS koji su, takođe, imali slične amandmane dođu kao kolateralna šteta.
Znači, kada budete razmatrali o ovom predlogu zakona, imajte u vidu i ovo, mislio sam da nije potrebna neka bogzna kakva replika posle ovog izuzetno skromnog mišljenja Vlade Republike Srbije. Ne zaslužuje komentar nesuvislo ili ono kako rekoše ovde štetočinsko delovanje naših amandmana.
Samo bih skrenuo pažnju na jedan misaoni proces koji smo imali prilike da budemo svedoci ovde i da se primeti da postoji neka rupa u tom stručnom mišljenju Vlade Republike Srbije. Kaže, ugovor obavezuje one koji su zaključili taj ugovor i oni koji su pripadnici ili članovi te jedne od ugovornih strana. To je direktan poziv poslodavcima da ne idu ni u jednu asocijaciju, jer onda se neće primenjivati nijedan kolektivni ugovor prema njima i to je direktan poziv da nijedan zaposleni ne ide ni u jedan sindikat, jer neće da ga obavezuje kolektivni ugovor.
Nije nesuvislo ukoliko ugovor može da promeni u realizaciji pojedinac – ministar, a ne sud. Kada se ugovor menja, raskida itd, onda se javlja kao nadležni organ sud. Ne, ovde je ministar. To je vrhunsko mišljenje. To je, verovatno, u skladu sa onim propisom iz skupštine, odnosno grada, varoši, Beograda iz 1941. godine.
Sreća naša što je ovo ipak malo ograničeno trajanje diskusije, pa nismo čuli kako je bilo u vreme Mehmed Paše Sokolović, verovatno je i tada bila neka ugovorna obaveza, nešto je bilo postignuto i nešto je zaključeno.
Molim vas, ovde se izvrće ono što je abeceda. Krivi su poslanici što podnose amandmane, krivi su poslanici što se pozivaju na Ustav, krivi su poslanici što se pozivaju na konvencije Međunarodne organizacije rada, svi su krivi, ali nema onog glavnog krivca. Nema onog koji ne sme da se uhvati sa problemom, nego jedna jeftina demagogija, demagogija koja treba da zavara i one koji eventualno prate i one druge koji se nalaze u ovoj prostoriji ovde.
Ako je ovo stav i skromno stručno mišljenje Vlade, onda vi koji tvorite tu Vladu razmislite da li je ovo vaše mišljenje. Ako je ovo vaše mišljenje i vaš stav imate većinu pa ćete da glasate. Ukoliko to nije vaše mišljenje i vaš stav kažite sada, jer sutra možda bude i kasno. Vi ranije koji ste pali sa vlasti, nije ni čudo ko je bio sa vama u koaliciji. Morali ste zbog njih da padnete.

Pa, evo, povodom ovog predloga zakona, on verovatno ima pogrešan naziv, jer ovo baš nije porodični zakon, već bi morao da bude možda zakon o porodici, zakon o braku i porodičnim odnosima, ili neka druga varijacija na tu temu, što bi odrazilo sadržaj ovog zakona.
Ali, na početku moramo da raspravimo neke stvari. Postojeći Zakon o braku i porodičnim odnosima donet je 1980. godine.
Ovo ističem zbog toga što godina donošenja tog zakona i sve rasprave koje su vođene tom prilikom, počevši od prednacrta, nacrta predloga, pa do samog teksta koji je usvojen u ovoj Narodnoj skupštini, ukazuju da taj zakon sadrži sve ono što je bilo propisano međunarodnim konvencijama koje je bivša SFRJ ratifikovala, pa verovatno i tu iz 1959. godine o pravima deteta.
Ukoliko je ova vlada istinski htela da uredi ovu oblast (moram da podsetim da je postojeći zakon trpeo promene od 1980. godine, poslednja promena je bila 2001. godine), mislim da je pravilnije bilo da se putem izmena i dopuna postojećeg zakona izvrši ta neophodna intervencija. U kom smislu?
Pre svega da se postojeći zakon oslobodi nepotrebnih termina koji danas apsolutno ništa ne znače, poput interesne zajednice, radni ljudi, građani, a što predstavlja ideološki predznak nekog davno prošlog vremena.
Verovatno bi drugi deo intervencija na postojećem zakonu bilo nešto što se pojavilo kao neki novi standard od 1980. godine do danas.
I, treći krug tih izmena bi morao da obuhvati nešto u ovim procesnim odredbama koje se tiču činjenice da smo nedavno dobili Zakon o parničnom postupku, pa Zakon o medijaciji, tako da bi ti posebni propisi trebalo da sadrže i ove odredbe koje se ovde tretiraju, a koje se tiču postupka u kome se odlučuje o pravima i obavezama na osnovu ovog zakona.
Ovako, Vlada je krenula potpuno drugim putem i toliko je to unakazila da praktično mi nemamo definiciju porodice. U ovom zakonu se ne zna šta je porodica. U ovom zakonu je bledo dato šta je to brak.
Pa evo, da malo podsetim šta je to načelno sporno kada je u pitanju ovaj zakon. Verovatno ćemo svi da se složimo da je porodica jedna životna zajednica roditelja, dece i drugih srodnika, koji imaju međusobna prava i obaveze koje uređuje ovaj zakon.
Verovatno ćemo da se složimo i da nije dovoljno brak definisati jednom prostom rečenicom, već da je potrebno potencirati da se u braku ostvaruju istovremeno i interesi bračnih drugova, porodice.
Ja bih rekao da tu mora da stoji i društvo, jer ako ovaj zakon samo prevalimo na relaciju dva lica različitog pola – zajednica života, jer ovde ispada da je glavna svrha braka zajednica života, onda smo pokušali da na pogrešan način definišemo nešto što nije suština i sadržina bračnog odnosa, koji i rezultira jednom porodicom.
Verovatno da se brak zasniva na nekoj slobodnoj odluci žene i muškarca (naravno, potencira se - žene i muškarca, da ne bi to neko pogrešno protumačio) da zaključe brak, na njihovoj ravnopravnosti, obostranoj naklonosti, pa verovatno nije zgoreg da se u ovom zakonu kaže i potencira ta reč ljubav, jer nje nema ovde, mada nije posao zakona da reguliše emotivne odnose.
Verovatno je tu mesto i rečima poput poštovanja, razumevanja, poverenja, jer je brak društveno verifikovana, društveno poželjna pojava.
Sve ovo pričam zbog toga što kada se pročita ovaj predlog zakona ovde se dešava potpuno obrnuto.
Ovde se kategorija zakonom uređenog odnosa muškarca i žene koja se zove brak svodi na vanbračnu zajednicu; kao nešto slučajno, desilo se da dva lica različitog pola žele zajednički da žive.
Možda se neko smeje, ali se to odražava kasnije i na odredbe o odnosima roditelja i dece, odredbe o izdržavanju, pa i na ovo što je ovde novotarija – zlostavljanje u porodici i na neke druge stvari. Znači, kompletna inverzija je izvršena.
Problematični član 5. bi mogao da glasi možda i ovako: "Pravo na slobodno odlučivanje o rađanju dece imaju sva lica koja su sposobna za rasuđivanje.
Pravo iz stava 1. ovog člana može se ograničiti u skladu sa zakonom samo radi zaštite zdravlja." Ali ne, ovde je primenjen koncept, čujete po našim kritikama, odavno prepoznatljiv.
Ne bih hteo da se dohvatim ovih amandmana, o njima ćemo posebno, od 40-tak amandmana osam je prihvaćeno, 36 Vlada nije mogla da prihvati, mi ćemo to da obrazlažemo, da vam kažemo zašto je to potrebno, ali bez obzira na ideološko opredeljenje.
Član 203. tiče se sastava sudskog veća koje učestvuje u tim bračnim sporovima. Kaže: "Sudije iz stava 1. ovog člana moraju biti lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta." Uslove za izbor nekog lica za sudiju i šta ono sve mora da ispunjava može da uredi samo Zakon o sudijama.
Ne mogu posebnim zakonom da se propisuju dodatne obaveze, dodatni uslovi, već pre svega onim zakonom koji reguliše tu oblast. Taj zakon je Zakon o sudijama. Ovde se čak i to ubacuje, a ne znamo zbog čega, ne znamo zašto ima potrebe da se ovakvim odredbama menja nešto što je ovde nesporno da predstavlja standard, bar standard ove većine.
Zadržavam pravo da po amandmanima konkretno ispričamo i da ubedimo narodne poslanike zašto nije dobro usvojiti ovakav predlog zakona.

Pored principijelnog neslaganja koncepcijske prirode  koje su poslanici SRS u odnosu na ovaj predlog zakona izrazili za proteklih nekoliko dana, mora da se istakne i sledeće: ova vlada je obećala da će da pravi institucije; ova vlada je obećala da će država biti garant; pojedini ministri i u ovoj vladi, a prepoznatljivi po rečima - problemi i rezultati, takođe su obećali rešavanje između ostalog i ovog problema.
Ova vlada je prošle godine predložila Zakon o socijalnoekonomskom savetu, predložila je Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, predložila je ovaj zakon koji je na dnevnom redu i najavila nam je niz, takođe, zakona koji direktno ili indirektno dotiču materiju radno-pravnih odnosa.
Ako je to sve obećala ova vlada, onda ova vlada ne sme da pobegne iz procesa kolektivnog ugovaranja, ne sme da pobegne, zato što je poslodavac, možda najveći poslodavac u ovoj zemlji, a što direktno kada su u pitanju zaposleni u organima državne uprave, što indirektno kada su u pitanju zaposleni u organima lokalne samouprave, javnim službama i javnim preduzećima.
Ova vlada ne sme da izbegne kolektivno ugovaranje i zbog drugog razloga, a to je zato što je ona jedina odgovorna za ekonomsku politiku u zemlji.
Ona treba da uđe u ovaj proces i da na kraju svake godine u tom dijalogu dogovori najnižu cenu rada koja će biti reper i osnov za nagrađivanje i vrednovanje rada u Republici Srbiji.
Nema jasne ekonomske politike u ovoj zemlji, ukoliko se cena rada prepusti slobodi ugovaranja i pregovaranja samo između poslodavca i sindikata. Onda će država imati drugu situaciju, da dolazi do nekritičkog, selektivnog, a može se pojaviti i posle nekoliko godina i zaključak, do pogrešnog preseljenja kadrova iz jedne grane i jedne oblasti u nešto drugo.
Zato država u vidu Vlade mora da bude obavezni učesnik kolektivnog ugovaranja, kada je u pitanju opšti kolektivni ugovor. Ona to ne može da izbegne.
Sve konvencije Međunarodne organizacije rada koje imaju za cilj da urede odnos između sindikata poslodavca, sindikata i države, zaposlenog i države, zaposlenog i poslodavca, ukoliko predviđaju mogućnost kolektivnog ugovaranja, zasnovane su na principu tri strane. Ovde imamo samo jasnu poruku ove vlade da ona ne želi da bude učesnik u kolektivnom ugovaranju.
Ne želi da ima obavezu, ne želi da bude garant, ne želi da vodi koegzistentnu ekonomsku politiku, već želi da tu ekonomsku politiku vode kapilarni delovi ovog sistema! Ukoliko Vlada izbegne svoje učešće u procesu usvajanja i izmene opšteg kolektivnog ugovora, onda ova vlada jasno svima stavlja do znanja da nju ne interesuje rad, zaposleni, zarade, ne interesuje, a u krajnjem slučaju i onaj deo ljudskih prava koji se tiču rada i po osnovu rada!

Ovo je poglavlje IX – Potraživanja zaposlenih u slučaju stečajnog postupka. Sada se postavlja pitanje da li celo ovo poglavlje treba da bude u ovom zakonu ili u nekom drugom zakonu.
Pre pola godine ovde se donosio zakon o stečaju i tada je rečeno da je to reformski zakon, stečajni postupak se otvara, Agencija za licenciranje licencira, određuje ko može da vodi stečajni postupak kao stečajni upravnik i stečajni postupak može da se završi bankrotstvom ili restrukturiranjem.
Ovo što ste vi u ovih nekoliko članova smestili ovde predstavlja otprilike logičku vezu sa stečajnim postupkom koji se završava bankrotstvom i vi ste konstituisali, ukoliko se otvori stečajni postupak i to bude razlog za prestanak zaposlenja, koja prava zaposleni treba da ostvari. Naravno, jedno od tih prava, prvo pravo koje ste naveli jeste da se isplate zarade, zaostale zarade koje su postale potraživanjem.
Sada ste dali na početku, ukoliko to potraživanje ne može da se ostvari u stečajnom postupku ili ukoliko se delimično ostvari u stečajnom postupku, država garantuje preko svog posebnog fonda ova prava devet meseci unazad, a mi kažemo 12 meseci unazad.
Doduše, u tački 4) ste naveli nešto što logički nije moguće, kao da je moguće da se naknada za bolovanje posle 30 dana ostvaruje takođe u firmi, a ne u fondu zdravstvenog osiguranja. Vi ste to vratili na 9 meseci i pošto je ovaj predlog zakona podnet negde u novembru, pa kada se oduzme 9 meseci, to je od dana kada je izabrana ova vlada. Znači, pre ove vlade ništa nije bilo. To je zbog računanja ovih rokova.
Šta će biti u situaciji ako recimo BK ode u stečaj, pa se kao zaposleni koji treba da ostvare ova prava pojave akademici, lekari, preduzimači, pa glavni i odgovorni urednici. Ta situacija nije tako neizvesna. Ona je moguća i verovatna zbog toga što monopolista "Mobtel" finansira ceo sistem BK, i tu vam je BK televizija. Ona kada bi bila na tržištu ne bi imali ni za vodu, a tu je "Mobtel", pa reklame, reklamice i onda su moguće one lepe plate. Velike su plate onih ljudi koji treba mentalno da uvrću raspoloženje u javnom mnjenju Republike Srbije.
Vlada Republike Srbije preko svog fonda garantuje prava zaposlenima u BK televiziji. Da vas podsetim, to je ona televizija koja stalno u informativnoj emisiji od 20 minuta 15 minuta ima izveštaj - lik i delo dragog nam vlasnika; pa sutradan kažu - obzirom da jedna novina nije objavila našu konferenciju za štampu, moramo da ponovimo to da se ne zaboravi. Gde se on javlja? Kao ptica zloslutnica svuda, gde treba kuku lele, tamo je.
Samo vas podsećam da je to moguće i izvesno da BK ode u stečaj i da će poreski obveznici Republike Srbije, izdvajajući sredstva u ovaj fond, da finansiraju 9, 12 meseci i dalje neostvarena potraživanja Bojane Lekić, Olivere Kovačević. Slično može da se desi i sa drugim televizijama, čak je i poželjno kod B92 da se desi, ali tamo je "Soroš". Tu finansijskih problema nema. Tu čak mogu latinica i ćirilica da se pobrkaju u naslovu emisije.
Znači, morali ste nešto malo da razgraničite. Mi nismo hteli da idemo dalje. Mi smo hteli samo da pomerimo ovo sa 9 na 12 meseci, jer ne znamo zašto bi baš bilo 9 meseci, jer ako neko može više može i manje, ali smo samo hteli da vam skrenemo pažnju na moguće situacije, da neprijatelje ove države i ovog naroda finansira država.

Moram da vam kažem da svako ko je podneo amandman na ovo poglavlje nije mogao da pogreši, jer nije moglo ništa gore da se predloži nego ono što je napisano.
Napisano je nešto što znači da se ne priznaje Zakon o stečajnom postupku, kao da potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa, koje dospeva ili je ranije dospelo, ali se evidentira sa danom otvaranja stečaja, gotovo i ne postoji, kao da je neka imaginacija. Sve odiše tim tonom. Mi želimo da imamo neki fond, da građani znaju da postoji fond, a kako će biti - ne znamo.
Centralno pitanje jeste šta će da bude sa tim trećim oblikom privatizacije, koji će da krene preko ovih Kljajevićevih sudova, a to je privatizacija u stečaju. Kod onog Zakona o stečaju, mi smo za ovom govornicom dokazali da je stečaj moguć nad svakom firmom, da se nakarikaju troškovi, da se obezbede dugovanja, da se smanji neto imovina, da se obezvredi imovina i da se u stečajnom postupku budzašto kupi. Ako nešto košta 10, može da se kupi verovatno i za dva, tri.
Otprilike to bi bio nastavak one privatizacije kao "Zdravlje" Leskovac, pošto je to primer koji je svima jasan. "Zdravlje" Leskovac je prodato za manje pare nego što je bila vrednost zaliha, tri puta. Ljudi iz Leskovca tačno znaju koliko. To je u vreme one demokratije moglo ovako, a u vreme ove demokratije će preko stečaja. Vrlo prosto i jednostavno. Nema nikakvih problema, svi se kriju iza zakona, sve je u redu.
Gde idu pare od stečaja - da se namire poverioci stečajnog dužnika. Po pravilu, oni se namiruju srazmerno svojim potraživanjima, jer uvek stečajna masa nije u plusu. Ako se pojavi neki plus, gde ide? Kako će da se formira ovaj fond? Čime smo mi zagarantovali potraživanje zaposlenog po osnovu rada, da se ostvari u stečajnom postupku? Ako je stečajni postupak mogao da se otvori pre godinu i po dana, kažem vam da, ukoliko se otvori nakon godinu i po dana od današnjeg dana, evo ih svi zaposleni kod ovog fonda.
Ovde smo slušali razne priče - bruto, neto, klatno levo, klatno desno, klatno prema poslodavcima, klatno prema zaposlenima, treba da razgraničimo rad od socijale. Šta je ovo? Da li ovom odredbom razgraničavate rad i socijalu? Koga ćete da postavite ovde? Šta je sa vašim socijalno-ekonomskim savetom? Šta je sa onim vašim vilikim zakonom o posredovanju, mirnom rešavanju sporova između sindikata i zaposlenih? Rešavate, znam da lepo rešavate, svaka čast.
Najveći biser juče: otvoriće stečaj nad državnim preduzećima. Na osnovu kog člana, kog zakona, meni uopšte nije jasno. Stečaj nad državnim preduzećem, to je isto kao kad bi neko rekao da otvara stečaj nad državom. Vi ste otvorili stečaj nad državom, to znam, ali ne može nad državnim preduzećima. Ali, terate vi to, medijski može da ide.
Priča se, plaši se narod, zastrašuje se, priča se o velikim pravima. Koje to pravo efektivno može da se ostvari? Nema ga. Onda, ubacimo poneku temu za zabavu, narodne mase se zabavljaju, preduzeća ne rade, država garantuje.
Čuli ste u ovom amandmanu gospodina Bušetića, ali čuli ste i deo amandmana koji se tiče posebnog stava, gde i pravosnažna sudska odluka može državu da obavezuje samo 50%. Zašto je neko išao da obezbedi sudsku odluku, zašto se neko javlja sudu, ako mu država ovim zakonom kaže: mi priznajemo odluku suda, ali samo 50%, a za 50% da se javi na neki oluk pa da sačeka ako dođe.

Dame i gospodo narodni poslanici, u okviru zakona koji treba da uredi radni odnos i prava po osnovu radnog odnosa mi malo koračamo i po onome što se zove socijala. Verovatno najbolniji problem ovog procesa, koji vi nazivate tranzicija, jeste taj socijalni aspekt, što nema ko da primi te obaveze koje treba da se ispune prema ljudima koji ostaju bez ovog uspešnog puta ka Evropskoj uniji.
Da se ne bih ponavljao, smatram da kojim slučajem u ovom zakonu postoji jasnija odredba o tome da onaj ko isplaćuje minimalne zarade ima obavezu da obaveštava o tome ministarstvo i onda bi verovatno ministarstvo, pa preko njega i budući fond, imao elementarno saznanje koja su to perspektivna preduzeća koja bi mogla da zakorače u stečaj.
Dakle, tim pre što preduzeće može da ode u stečaj, a da u smislu prava iz radnog odnosa i nije došlo u situaciju koja se naziva kao višak zaposlenih, dakle, kada se usled ekonomskih, tehnoloških i drugih promena javlja višak zaposlenih. To je potpuno jedna druga situacija, gde nema narušavanja prava ili nekog ograničenog obima tih prava.
Međutim, ovde je Vlada zaključila da ona preko svog posebnog fonda treba da podnese taj socijalni teret stečaja, odnosno privatizacije, pošto se ovde računa na stečaj koji se završava bankrotstvom.
Ovim amandmanom mi smo hteli da skrenemo pažnju da nešto nije u redu ni sa ovim članom. Kaže se, zarade i naknade iz člana 125. stav 1. tačka 1), a to su one zarade i one naknade, isplaćuju se u visini minimalne zarade. Znači, ne isplaćuju se u visini osnovne zarade o kojoj je bilo priče u odredbama o zaradama, nego se ide na minimalne.
Istovremeno se kod osnovne zarade pričalo, afirmišemo princip ugovaranja. Ako je afirmisan princip ugovaranja, onda je neisplaćena zarada kompletno potraživanje koje treba da se ostvari iz stečajne mase u stečajnom postupku. Pošto sada država preuzima svoju obavezu, a ona je preuzima po ovom sistemu, sa nepogrešivom tačnošću mogu da vam kažem šta će za pola sata Vlada da kaže povodom ovoga - neko je ovde u ovoj skupštini protiv toga da makar nešto se dalje uradi; jer, oni polaze od ovoga da su ove odredbe, možda su male prinadležnosti, možda nešto malo, ali kapaciteti našeg budžeta ne dozvoljavaju više.
Ali, ko je protiv ovoga, ko je amandmanom nešto menjao, on praktično želi da radnici ne prime ništa. To je ta inverzija do koje će morati da dođe jer drugačije ne mogu da se opravdaju stvari koje su ovde napisane.
Ovaj amandman se odnosi na član 3. koji govori o otpremnini. Vidite, otpremnina nije zarada. Otpremnina je praktično jedno klasično potraživanje. Ukoliko se ono ne ostvari kao dospelo potraživanje zaposlenog, kome je prestao radni odnos zbog otvaranja stečajnog postupka, e, vidite, ono ovde sada trpi neke promene i kaže se tri minimalne zarade. Doduše, mi ovim amandmanom sledimo naš prethodni amandman kojim smo to na potpuno drugačiji način predvideli.
Ali, postavlja se centralno pitanje - gde treba da bude taj socijalni fond, koji treba da snosi trošak, bolni trošak privatizacije, jer je ovo privatizacija. Izazove se stečaj čas posla i onda nastupi privatizacija. Natrčali ovi koji imaju para, montiraju. Kada će tog Kljajevića da menjate već jedanput. Tamo ljudi moraju da plaćaju da bi bilo po zakonu. Onda možete da zamislite koliko plaćaju stečajnim upravnicima ovo što ide mimo zakona.
Koliko znam, ovde je bila akcija da se taj čovek razreši. Alfa i omega svih problema u stečaju je taj Goran Kljajević i nomenklatura koju on određuje da budu stečajni upravnici. Usput, onaj vaš zakon o stečaju se ne primenjuje. I dalje se javljaju poznati kadrovi. Poznati kadrovi koji rasparčavaju tu imovinu. I, sada vi za njih vezujete sudbinu zaposlenih, zbog mafijaša koji su se skupili u privrednom sudu ovde i vrše stečajni postupak, kao stečajni upravnici, pa im je obezvređena imovina, pa em mora još stečajnim upravnicima da se plati da bi nešto išlo po zakonu.
Slaba je vama zaštita ako se samo štitite zakonom, a ne štitite i primenom zakona.