Ustavom Republike Srbije je definisano pravo, pa čak i sloboda informisanja, i to na jedan dobar način, da svako fizičko lice može da bude izdavač novine.
Kada je 2003. godine ovde usvajan novi Zakon o javnom informisanju, a onda je izričito u zakonu u nekoliko članova zapisano da se poslom izdavanja novina mogu baviti samo pravna lica. Najočiglednija suprotnost jednog zakona sa Ustavom Republike Srbije je sadržana u tim odredbama Zakona o javnom informisanju.
Pričam o javnom informisanju da bih napravio paralelu sa pružanjem poštanskih usluga iz jednog prostog razloga što je informisanje jedan od demokratskih stubova, nema slobode čoveka ukoliko postoji cenzura ili zloupotreba sredstava javnog informisanja.
Odbijajući ovaj amandman Vlada je napisala da ona podrazumeva i preduzetnike u ovom članu 3. tačka 20. gde kaže, poštanski operator je domaće i strano lice koje je neposredni davalac poštanske usluge. Pod domaće i strano lice Vlada, kaže, podrazumeva pravna lica i preduzetnike.
Mi amandmanom tražimo da se precizira da to bude pravno lice i ne kršimo nijednu odredbu Ustava Republike Srbije, niti se bilo kome onemogućava vršenje privredne delatnosti ili neke delatnosti na tržištu Republike Srbije, već organizacioni oblik može biti uslov za obavljanje neke delatnosti, kao što je i u drugim delatnostima propisano da neke ne mogu da obavljaju samostalno fizička lica niti preduzetnici, nego moraju da budu privreda društva. Ide se toliko daleko, pa se kaže da mora da bude akcionarsko društvo.
Da li može neki preduzetnik da se bavi poslovima koje rade banke? Ne može. Rečeno je, mora pravno lice i mora da ima oblik akcionarskog društva. Zašto je ovde potrebno da to rade samo pravna lica? Kada je u pitanju definicija – poštanski operator. Iz prostog razloga što ste vi isti koji predlažete ovaj zakon u istom članu u tački 30) zapisali šta podrazumevate pod poštanskom mrežom, i kažete ovako – poštansku mrežu sačinjavaju jedinice poštanske mreže i resursi koji poštanski operater koristi u obavljanju poštanskih usluga.
Kako preduzetnik može da ima jedinicu koja pruža poštanske usluge i da ima razgranatu poštansku mrežu. Nemoguće je. Ako ste smatrali da na ovaj način treba da zadovoljite jednu potrebu, gde je PTT u nekim selima sasvim opravdano u kućama kod nekih seljaka otvarao svoje šaltere i jedinice. To je drugo pitanje koje se ne rešava ovom definicijom. Ako ste mislili pod ovim ove provajdere koji se prikače i koriste i sa kojima su uvek u sukobu ovi iz pošte, onda je to drugo pitanje, to je onda potpuno drugo pitanje.
Ne shvatam zašto niste prihvatili ovaj amandman. Mi vam ovim amandmanom samo ukazujemo na ono što ste napisali u članu 3. tačka 1), šta je poštanska usluga koja obuhvata prijem, sortiranje, prenos i izručenje poštanskih pošiljki. U ukupnosti to su poštanske usluge, segmentirano to je nešto pojedinačno. Nije valjda moguće da će naša pošta da prikuplja, a preduzetnik da sortira.
Nekada davno je bilo, kada krene nova godina, razglednice, pa onda preko studentske zadruge obezbede i to oni sortiraju po onim blokovima, ali to je prošlost. Zašto insistirate na tome da se u rečima domaće i strano lice nalazi i pravno lice i preduzetnik.
Čim ovoliko uporno branite ne radi se o tvrdoglavosti, nego se radi o nečemu što verovatno još nismo pronašli između redova Predloga zakona. Možda je u ukupnosti svih svojinskih i drugih problema sa kojima je opterećena naša pošta, a koja je čak i promenila boju, nekada je bila žuto-crna, a sada ono crno naginje na modro.

 Ako ste predvideli da radno vreme treba da odredi ta vaša nova agencija i da je to toliko značajan posao od javnog interesa, zašto radno vreme niste odredili odgovarajućim članom Predloga zakona?
Mislim da je u prethodnom zakonu navedeno od kada do kada pošte moraju da budu otvorene, upravo zbog toga što treba kontinuirano na celoj teritoriji Republike Srbije da se obavlja određena delatnost i da se pruže određene usluge, i zato što država garantuje, ona to ili zakonom propiše ili da saglasnost na neki od opštih akata javnog preduzeća koje je formirala za obavljanje tog posla.
Ne znam odakle ovoliko bogatstvo ideja da u odgovorima, odnosno u stavovima Vlade povodom naših amandmana iznosite neke stvari, kao npr. pored ovog paušalnog pozivanja na neke direktive itd, nezavisno regulatorno telo, juče sam vam pričao da to ništa ne znači, vi ste naveli da Vlada Republike Srbije takođe smatra da je rešenje dato u Predlogu zakona o poštanskim uslugama u skladu i sa rezolucijom o pridruživanju EU, donetoj na prvoj sednici Drugog redovnog zasedanja u 2004. godini u Narodnoj skupštini Republike Srbije, održanoj 13. oktobra 2004. godine.
Pitajte sve poslanike ovde da li su oni, prilikom glasanja o ovoj rezoluciji o pridruživanju, glasali za agenciju za poštanske usluge. Tvrdim vam da niko nije glasao zbog agencije za poštanske usluge, koja će naknadno da se izdvoji cepanjem postojećeg Zakona o poštanskom saobraćaju.
Ovakvim obrazloženjem vi dovodite u neprijatan položaj one ljude koji su glasali za ovu rezoluciju. Da ste vi pre glasanja o rezoluciji naveli da, glasajući za ovu rezoluciju, to znači da će se formirati 350 agencija, 450 kancelarija, 670 ispostava, da će da se razvuče, da će to toliko da košta, da će ovo da pojeftini, da će ovo da poskupi, da će ovoliko ljudi da ostane bez posla, niko vam ne bi digao ruku za tu rezoluciju u Narodnoj skupštini.
Pored toga, kaže: "Ako bi predloženim amandmanom ministarstvo nadležno za poštanske usluge, kao organ izvršne vlasti, preuzelo funkciju nezavisnog regulatornog tela ..."; mi ovim amandmanom ne dajemo vama funkciju nezavisnog regulatornog tela, nego vas samo vraćamo u kolosek da nadležni državni organ treba da radi poslove iz nadležnosti države.
Kaže: "Moglo bi doći do jačanja monopolističkog položaja operatora". Vi ste zaboravili, Javno preduzeće poštanskog saobraćaja je preduzeće Republike Srbije. Osnivačka, svojinska prava u ime Republike Srbije vrši Vlada. Vlada postavlja upravni odbor, Vlada preko upravnog odbora svog Javnog preduzeća za poštanski saobraćaj i na drugi način učestvuje i u "Telekomu" i u "Mobtelu" i da ne ređam dalje čitav sistem zavisnih preduzeća. Ako mislite da treba da se rasturi to preduzeće, onda to brzo uradite, nemojte ovako. Ovako je nelogično.
Sada Vlada nama odgovara, ukoliko bi se prihvatio amandman, osnažilo bi se državno preduzeće. Amandman, kojim tražimo od države da državni organ radi državni posao, sa javnim preduzećem nema apsolutno nikakve veze. Ovde se radi o jednom prirodnom monopolu. Ako želite u taj prostor da uključite i druge koji su sposobni da tako kvalitetno rade taj posao, onda je drugi put, nije put spali, pa valjda će nešto da nikne.
To je počelo 2001. godine, kao, Srbija se budi, kreće, a da bi ona krenula, treba sve da se sprži. Svi koji su tako razmišljali, u zadnjim redovima su. To mogu samo jedanput da kažu, da nešto preduzmu u tom cilju dva-tri meseca, i odmah ide kao bumerang osuda građana, ne kao birača, nego onih ljudi koji moraju da trpe ove bravure i ove ekskurzije kako da se pridružimo nečemu što niko ne zna ni šta je, ni kako je. Znači, nemojte da vređate poslanike pozivajući se na rezoluciju i nemojte da dižete ruke od preduzeća za koje ste nadležni.

Mi ovim amandmanima pokušavamo da ubedimo poslanike da je ovo u suštini jedna papazjanija, jedan zbir rasutih pojmova i oblasti koji kada se skupe ne daju ništa, te u tom kontekstu je i ovaj amandman na član 17, kojim sam tražio da se stav 3. briše, odnosno da se reči "Republička agencija za poštanske usluge" zameni rečju "Ministarstvo".
Prva dva stava regulišu vreme kada se obavljaju poštanske usluge, a ne manje od pet dana u nedelji. Drugi stav se odnosi na eventualni prekid i obustavljanje vršenja poštanske usluge i treći stav se odnosi na situaciju kada nastupe posebne okolnosti i posebni geografski uslovi. Tada postoji mogućnost da republička agencija za poštanske usluge uredi drugačije obavljanje univerzalne poštanske usluge.
Da bi se u ovoj papazjaniji definicije shvatilo šta je univerzalna poštanska usluga, koristiću se argumentacijom koja stoji u Predlogu zakona.
Univerzalnu poštansku uslugu obavlja javni poštanski operator, a drugi poštanski operateri mogu obavljati univerzalnu poštansku uslugu, osim rezervisanih na osnovu licence.
Znači, javnom poštanskom operatoru nije potrebna ni dozvola ni bilo šta, on po svom statusu ima i dozvolu i licencu, i može nezavisno ovo da radi, i on poseduje tu mrežu.
U članu 17. se navodi poseban geografski uslov, a on je sadržan i u članu 18, gde je rečeno šta se podrazumeva pod uže, šire i najšire dostavno područje, u zavisnosti od toga da li je u pitanju tačka 1), 2) ili 3) menjaju se i rokovi, odnosno periodi u kojima treba da se izvrši dostava.
Uopšte, u ovoj papazjaniji navodi vas na razmišljanje kada u članu 3. tačka 20) stoji da je poštanski operator, pa sada nezavisno od našeg amandmana, domaće ili strano lice koje je neposredni davalac poštanskih usluga. Znači, kada uporedite sve ovo što sam naveo u pojmovnom smislu videćete da tu postoji razlika. Ovaj amandman se tiče ovog nezavisnog regulatornog tela i koristi se ta floskula kao kod radiodifuznog saveta.
Delatnost medija, elektronskih medija i delatnost ili poslovi u okviru poštanskog saobraćaja su nespojivi.
Radio-difuzija, mediji, to je jedan od stubova na kojima se zasniva demokratija, pa i sloboda svakog građanina i pojedinca, njegovo pravo da dobije blagovremenu, tačnu i nepristrasnu informaciju, da pruži informaciju, a ovde nema toga. Ovde je u pitanju jedna usluga koja se može šire posmatrati kao privredna delatnost. A zašto nezavisno regulatorno telo? Da bi se ukinuo kod radiodifuznog saveta politički monopol u medijima, ovde se ukida jedan prirodni monopol pogrešnim sredstvima, a istovremeno postoji obaveza održavanja tog preduzeća.
Namerno nisam naveo ono što ste napisali u članu 15. stav 2, ko ima ekskluzivno pravo da koristi reč "Pošta". Bolje bi bilo da vi povučete ovaj zakon, jer toliko ima nepreciznosti, nekonzistentnosti i loših rešenja, gde je veća šteta od ovog zakona, nego od sanacije naše pošte u postojećim uslovima.
Vodite računa o tome. Ne valja klati vola od 500 kilograma zbog dva kilograma džigerice, a vi radite upravo to.

Pošto smo rešili pitanje Međunarodnog monetarnog fonda, on će sigurno da opstane, pošto je ministar otišao, pošto je to tamo važnije.
Predsedniče, morali biste malo da pogledate stenogram, ako budete imali vremena. Nedopustivo je da ministar u svom izlaganju kaže, "nažalost, ima narodnih poslanika", kao što verovatno ne bi bilo dobro da se ta reč upotrebi ispred naziva nekog ministra. Ali, dobro, to je stvar kulture.
Mislim da je krajnje vreme da iskoristimo ovu tačku dnevnog reda da poslanike i javnost obavestimo i jednostavno pozovemo poslanike da imaju u vidu da ovaj ustav, bez obzira kakav je, nas obavezuje. Na prvom mestu obavezuje poslanike Narodne skupštine Republike Srbije.
U našem ustavu navedeno je da Republika ima pravo i dužnost da uredi funkcionisanje jedinstvenog tehničko-tehnološkog sistema i da je dužna da obezbedi funkcionisanje tog sistema. Poštanski saobraćaj svakako jeste jedna od oblasti u isključivoj nadležnosti države. Mi imamo jedan nasleđeni sistem da se tim poslovima, pre svega, bavi javno preduzeće koje je država osnovala.
Postojeći ustav zna za kategoriju prenosa tzv. javnih ovlašćenja sa države, čiji su to poslovi, na javna preduzeća koja je ona namenski formirala za vršenje, pre svega, stručnih, a zatim i nekih drugih poslova koji su iz nadležnosti države.
Skrećem pažnju na činjenicu da pošta kao jedan univerzalni sistem ima neka svoja pravila poslovanja. To su, pre svega, ti tehnički normativi i standardi i verovatno EU ima potrebu da svojim direktivama unificira na tom prostoru Evropske unije i još nešto, pa možda i organizaciju i način poslovanja.
I moram da skrenem pažnju da uvek postoje odgovarajuće rezerve i uvek postoji, a ako mogu da upotrebim tu reč, odgovarajući luft koji omogućava određenoj državi da izabere način na koji će da postigne te standarde koji važe u Evropi.
Želim da istaknem da nema uniformnog oblika koji se pripisuje od države do države. Na to nam ukazuje i faktičko stanje, ne samo kada je u pitanju poštanski saobraćaj, i kada su u pitanju neke druge oblasti gde postoji razlika između nemačkog zakonodavstva i propisa EU. U drugim oblastima postoji razlika između francuskog zakonodavstva i propisa EU. To je taj prirodni luft, prirodni prostor kojim se omogućava i daje se određenim državama određena mogućnost da to prilagode svojim uslovima i potrebama.
Ovaj predlog zakona je pogrešan put kako mi dolazimo do toga. Pogrešan je put ako se pogleda šta je navedeno u članu 66. Predloga zakona. U stavu 3. kaže se: "Poslove iz stava 1. tačka 1) do 12) ovog člana Agencija obavlja kao poverene poslove." Povereni poslovi su poslovi državne uprave koje poverava državni organ, organ državne uprave, a to je, pre svega, Ministarstvo. Stav 3. kaže, Ministarstvo je iz svog korpusa obaveza, poslova i prava izdvojilo ovih 12 tačka i poverilo agenciji.
Radi se o poslovima koji ne mogu da se povere. Postojeći Ustav Republike Srbije dozvoljava formiranje agencija i zavoda na koje se prenose određeni stručni poslovi koje bi država trebalo da radi, i retko i izuzetno se nekada poveravaju poslovi koji su skopčani sa upravnim postupkom, gde se neposredno odlučuje o pravima i dužnostima onih koji se jave direkciji ili zavodu. Znači, promašena tema. Nije promašena tema samo u pogledu naslova, promašena je u suštini.
Prenosi se nešto što država ne sme da prenese.Ta priča o nezavisnom regulatornom telu je nešto što je potpuno neprihvatljivo sa gledišta Ustava Republike Srbije. Mi već imamo gorkog iskustva sa tim nezavisnim regulatornim telima. Već tri godine se mučimo oko saveta radiodifuzne agencije. Slična je situacija i sa savetom za telekomunikacije. Identična situacija biće i sa ovom agencijom.
Zašto donosimo zakon za koji u startu znamo da ne može da se primeni. Zašto na ovaj način i u ovoj oblasti demonstriramo nešto što je vrlo opasno za našu državu. To je atomizacija državnih nadležnosti. To nije decentralizacija, to alokacija problema.
Ako je problem u Ministarstvu koje nije u mogućnosti da obavlja te poslove, zar je moguće da će agencija da obavlja te poslove. Ako je problem mito i korupcija u nekom državnom organu, koja nam je garancija da to neće biti u ovom paradržavnom organu.
Sama činjenica što smo promenili zakon ili što smo doneli neke odredbe ko bira članove upravnog odbora te agencije nije nam neka garancija. Vi ste formirali Savet za borbu protiv korupcije; koji su dometi tog saveta, koji su efekti tog saveta.
Korupcija postoji ako ne više, onda gotovo u identičnom procentu kao što postoji već 15 godina u ovoj zemlji. Presipanje iz šupljeg u prazno nije dalo rezultata. Ni ovde neće dati rezultat.
Dalje, ako su ovo reformski zakoni, onda stvarno meni nije jasno zašto se u članu 3, u pojedinim tačkama, a krenite od 17), 18) i 19), daje pojam nečega što je uređeno u Zakonu o elektronskom potpisu.
Zar je moguće da definicija zida u jednom zakonu treba da se razlikuje od definicije zida u drugom zakonu. Zid je zid. Elektronski potpis je valjda termin koji je određen u Zakonu o elektronskom potpisu, pa nema potrebe ni da se propisuje niti da se menja, ili posebno da se ističe u ovom zakonu, i šta taj pojam treba da znači u ovom zakonu. Onda, kada prelistate ceo zakon, gotovo i da se više ta reč i ne pojavljuje.
Ta atomizacija državne vlasti je opasna kod ovog ministarstva koje je resorno zaduženo za ovu oblast i ona je katastrofalna, jer tu suštinski nekoliko ministarstava se nalazi u jednom, i ako se krene sa ovom dislokacijom nadležnosti i poveravanja nekim paradržavnim organima, onda ćemo na kraju videti da ćemo imati ministarstvo koje nema nadležnost. To je ta opasnost.
Neko može da napiše i čitav elaborat o tome da je to opasno ako stoji u ministarstvu kao nadležnost, jer postoji opasnost od političkog monopola. Ne vidim koja je garancija da tog političkog monopola neće biti u agenciji.
Opet nam je primer radiodifuzni savet. Tačno se zna među onim članovima ko zastupa B92, BK i druge televizije. Tačno se zna. Čak jedan od tvoraca teksta predloga zakona je bio izabran za član te radiodifuzne agencije, pa je morao da podnese ostavku, jer se ispostavilo da mu ćerka radi u nekom mediju, a što je izričito zabranjeno tim zakonom.
Ako je neko pričao o problemima, to se ranije čulo, ne znam, centralizacija itd., izvor svih problema je Beograd i treba pojačati autonomiju. Imali ste Čanka i on je isto to uradio tamo na drugi, a možda još opasniji način. Ta atomizacija, podela i kapilarno rasturanje državnih nadležnosti, zapamitite, pogubni su za države ovakve veličine, ovog broja stanovnika i koja se nalazi u ovakvom okruženju.
Kako protumačiti reformski propis poput onoga što piše u članu 69, za članove Saveta mogu se birati samo lica koja imaju odgovarajuća stručna znanja i iskustvo, a kada se kaže iskustvo sigurno se misli na godine radnog staža provedene u nekoj struci iz oblasti poštanskih usluga.
Koje je to odgovarajuće iskustvo, odnosno stručno znanje, odnosno koje je to odgovarajuće stručno znanje iz oblasti poštanskih usluga, a kada u pošti imate i pravnika, i ekonomista, i inženjera i drugih profesija, a čak imate i geografa.
Šta je to odgovarajuće. Ko zaključuje šta je to zakonodavac mislio kada je naveo odgovarajuće.
Dalje, kontradiktornost u samim članovima. Član 65. stav 3 - agencija je samostalni pravni subjekt i funkcionalno je nezavisna.
U čitavom broju članova koji slede stoji – uz saglasnost, mišljenje, prethodna saglasnost, prethodno mišljenje, konsultacije itd. U čemu se ogleda ta funkcionalna samostalnost? Samostalno će da funkcionišu? Verovatno će samostalno da funkcionišu. Namerno ne ulazim u podelu poslova koji su predmet usluga, a o tome će biti govora kada budu na dnevnom redu naši amandmani.
Moram da primetim da neke stvari kreću loše od prvog člana ovog zakona. Kaže: "Ovim zakonom uređuje se obavljanje poštanskih usluga".
Prvo, mislim da je nepravilan naziv ovog zakona, on treba da bude o poštanskom saobraćaju, a ne o uslugama, jer saobraćaj čini niz aktivnosti koje se dešavaju na relaciji od kada je pošiljka krenula dok je nije primio onaj kome je ona upućena.
Tu treba da se vidi jedinstvo jednog tehničkog sistema, a ipak je ta pošta tehnički sistem, pa makar i u onom obliku u kojem mi najčešće posmatramo poštu - kao pismonoše.
Uređuje se obavljanje. Ako se radi o jednoj privrednoj delatnosti, i to treba da bude jedinstven tehnološki sistem, onda se uređuju i uslovi i način vršenja te delatnosti.
Vi ste ovo svesno uvili u jednu oblandu - "uređuje se", da bi se prikrila suština iza ovih novih pojmova, to moram da kažem, novih pojmova kojima se definišu poštanske usluge i svi poslovi koje treba da radi pošta po ovom zakonu.
Dakle, smatram da ovaj predlog zakona treba da se povuče, da Vlada Republike Srbije mora da izađe sa jednim konceptom kako misli da organizuje vršenje javnih ovlašćenja, ne samo u pogledu forme i naziva organizacionog oblika kome bi se poverili ti poslovi, nego pre svega u onom delu što Vlada Republike Srbije snosi odgovornost za jedinstveno funkcionisanje ovakvog sistema.
Da ne bi ostalo nedorečeno, da ne bi neko pogrešno shvatio da se na ovaj način pledira monopol u korist države i njenog javnog preduzeća, moram da vam kažem da je u pitanju nešto što se može nazvati prirodnim monopolom, ne samo zbog delatnosti, možda u ovom trenutku mnogo više zbog nasleđenog stanja. Tu treba biti oprezan.
Onaj deo koji s pravom potenciraju poslanici SRS, taj tzv. svojinski i imovinski, nije ni dotaknut ovim predlogom zakona, zato što neko smatra da najmanje dva propisa to regulišu: Zakon o javnim preduzećima i Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije.
Bez obzira što ta dva zakona na precizan način regulišu organizaciju i funkcionisanje javnih preduzeća i režim državne svojine, u ovom zakonu su morale da se sadrže odgovarajuće specifične odredbe kojima bi se uredilo to prelazno stanje.
Nadam se da ćemo povodom amandmana imati prilike da i malo ozbiljnije ukažemo na neke činjenice zašto ovaj zakon treba da se povuče.

Očigledno da je pobrkan redosled poteza i da ovaj predlog zakona ne ispunjava elementarne uslove da se nađe na dnevnom redu ovog zasedanja Narodne skupštine. Zašto ne ispunjava elementarne uslove? Zato što ovaj predlog zakona nema razloge, jer ovo sve što je navedeno u obrazloženju na prvoj strani odnosi se na lepe želje, ciljeve, nastojanja, trudove i nešto što bi možda ličilo na razloge, a sadržano je u niskom kvalitetu prevozne usluge, visokim troškovima poslovanja, ogromnim gubicima i neadekvatnoj organizaciji sistema.
Moram da kažem da ni jedno od ovih pitanja koja su ovde navedena, ništa se ne rešava Predlogom zakona. Nema tog zakona koji može da poveća produktivnost, da smanji gubitke, kao i lepe želje i pohvale na račun nekog zakona ne znače da čim se donese taj zakon da ćemo sutra imati 500 km brzinu na našim železnicama.
Drugo što je navedeno kao razlog, i verovatno je to glavni razlog, jeste što su obećani krediti, što su verovatno došle i neke pare, pa to treba nekako da se opravda. Ako je to jedini razlog, a tvrdim da je to jedini razlog, onda je ovaj zakon promašen. Pošto ste vi naveli nizak kvalitet prevoznih usluga, visoke troškove poslovanja i tako dalje, da vam navedem neke stvari koje ovaj zakon neće da reši.
Ovaj zakon neće da reši problem one zgrade u Nemanjinoj, a neko reče, zovu je "gumena". Kažu, prima 1.500 do 2.000, a neko kaže i 4.000 zaposlenih. Ljudi na železnici znaju, oni kažu, ne daj bože da svi dođu na posao, ta zgrada bi propala. Mene stvarno interesuje zašto ljudi iz Ministarstva za kapitalne investicije nisu doneli jednu naredbu, pa da narede svom članu, direktoru ovog preduzeća, da on prosledi naredbu da ni jedan direktor, šef, poslovođa ili bilo ko na nekoj funkciji u tom sistemu železnice ne može na službeni put da ide putničkim automobilom, nego mora da ide vozom.
Dakle, ako ide do Doljevca, neka direktor sedne u voz, pa do Doljevca, pa neka izmeri, da li ide 120, 20, 40, gde je lagana vožnja, gde je brza vožnja, gde je prilikom rekonstrukcije nabacano više kamenja pa je 20 santimetara podignuta pruga i tako dalje. Naravno, neka vidi i ovo što je profesor Simonović rekao, da li se peru prozori ili se ne peru prozori. Znači, to je jedan problem koji treba da se raščisti.
Drugi problem koji treba da se raščisti u našoj železnici, dakle, to je ovih 10%. Ako vi u Ministarstvu ne znate da se za svaku naplatu plaća provizija 10% nekom tamo, onda ne treba da sedite u ovim klupama. Dakle, 10% to je potpuno legalizovana taksa.
Dalje, železnica je sada obezbedila neke kamiončiće od 1.480.000, to je jeftino, ali je fabrička cena 1.300.000, i po hiljadu evra su uzeli; a ko; neko u ovoj zgradi. I nemojte vi ove iz ove zgrade koji su samo trošak, i to veliki trošak, da upoređujete sa pružnim radnicima i sa onim drugim koji rade na železnici.
Ako vi tvrdite da će ovaj zakon da donese dobre rezultate, onda vas molim da se prošetate do železničke stanice, kažite onom otpravniku poslova, kada se donese ovaj zakon, neće biti 10% kod "gumene zgrade", jer će "gumena zgrada" da se prepolovi i možete sve da preselite u onaj soliter kod Makiša, kompletnu železnicu možete tamo da prebacite.
Objasnite im ko ostaje bez posla, a ko dobija posao. Objasnite im šta će biti sa onim zarđalim vagonima na svakoj železničkoj stanici. Vaše razloge, smanjenje gubitaka, efikasnost, bolja organizacija posla i tako dalje. Vama je sada na relaciji Beograd - Mladenovac, ne znam, 40 ili 50 km ako ide, a to je skoro renovirano, teške pare su date.
Dalje, pričate o tome da ćete da razvijete našu industriju, to nije tačno. Neću da pominjem one vagone za Brazil što su otišli, što odlaze kobajagi. Nećete da pomognete. U vreme sankcija mi smo imali otprilike 100 elektrolokomotiva koje su bile u funkciji, a sada između 60 i 80 ako ih ima to je dobro. Proverite onaj posao sa Radetom Končarom, tu ste platili po 800.000, neka bude evra ili maraka, neku rekonstrukciju, a radili neki kompjuterski sistem, a malopre ste pričali ovde kako nova košta dva i po miliona.
Proverite ko je nabacio taj posao, proverite one poslove sa Rumunijom, one zbog kojih je DOS kritikovao prethodnu vlast. Da niste nasledili one pruge iz Kine, ni jednu prugu niste kupili, ni jednu šinu niste kupili. To da reši ovaj zakon neće, ovo je bacanje prašine u oči.
Formirate, navodno idete prema tržišnoj ekonomiji, pa sada jedno javno preduzeće ima da gazduje prugama, saobraćajnicama, da reguliše saobraćaj, a ovo drugo sve na tržište, pa neka svako ko ima lokomotivu ispunjava uslove, neka trči po našim prugama. Ne znam koji je to blistavi um mogao da smisli. U ovoj zemlji ne verujem da postoje tri privatne lokomotive. U kakvom su stanju, ne verujem da neko zna.
Vi ako donesete ovaj zakon, vi ćete pola vaše železnice da ugasite, vama nema Makiša u ovom zakonu, jer on nije ni infrastruktura, nije ni prevoz, nema ga, ne samo to, i on će verovatno na bazi one pretposlednje odredbe da bude neko zavisno preduzeće u okviru ovog novog što ga navodno pravite, mislim na javno preduzeće.
Verovatno ćete da stavite i njega, verovatno zbog nižih troškova rada, a lokomotive i vagoni će se servisirati u Rumuniji, Hrvatskoj, Makedoniji.
Ovi kapaciteti koji su namenski pravljeni zbog naše železnice, nema ih. Imate posebne sisteme što se tiče železnice, posebna preduzeća koja se bave problemima, a ti problemi su vezani za invalide rada, pa imate i grafičku delatnost, turističku delatnost, pa da ne ređam dalje, pošto je železnica jedan veliki sistem i njih ne sagledavate.
Mislim da ste izabrali pogrešan put. Ako vam je ideja bila da omogućite i privatnim prevoznicima da koriste našu infrastrukturu, da se nadmeću svojim kvalitetom i da utiču na postojeće železničko javno preduzeće, onda je ministarstvo trebalo da preuzme one nadležnosti i ona ovlašćenja, dakle, da spreči zloupotrebu monopola ŽTP-a prema tim prevoznicima. U ovoj prvoj fazi to bi bio revolucionarni poduhvat od strane Vlade. Vi niste izabrali taj put, vi ste izabrali put grlom u jagode.
Dva javna preduzeća ćete imati, možda i više, možda čak i više kada budete suočeni sa problemom koji će neminovno da se otvori posle ovoga. Ovaj zakon nema nikakvih investicija, ni direktnih ni posrednih, ovaj zakon znači da će da se ostvare samo parcijalni interesi i to jednog malog broja ljudi, pretežno iz ove "gumene zgrade" i možda nekih koji uđu u ovaj posao da obezbede lokomotivu, dakle, da se bave prevozom ovih stvari.
Ovo što pričate o nekim rampama, pretovarnim stvarima, pa kamion u voz, pa da ide, nemojte to da pričate, molim vas, to niko ozbiljan neće da shvati u ovoj zemlji. Naprosto, ekonomski i materijalni uslovi ne dozvoljavaju, to je za nas veliki luksuz.
Čuli ste iz diskusije naših poslanika, obezbedite taj pristojan prevoz, jer železnica jeste državna briga, mora da bude državna briga, mora država da priskače, ali mora država da obezbedi organizaciju da se sa što manje sredstava postigne što veća efikasnost. Železnica je veliki sistem i treba da omogući razvoj čitavog tog metalskog kompleksa. Uostalom, šta će vam i vaša železničarska škola kada tamo stipendirate ljude i ni jednog ne zapošljavate da radi na železnici.
Opet se primaju tu sa strane po rođačkoj vezi, a ne čak lica koja ste vi stipendirali da se školuju namenski, jer je železnica jedan specifičan sistem, ona ima svoje potpuno nezavisne propise, svoje standarde, svoje normative. Zna se do detalja, od šrafa do toga koliko jedna lokomotiva može biti u eksploataciji, a kada ide na rekonstrukciju. Ne otvaram tu temu jer imate puno lokomotiva kojima je istekao rok trajanja i svi normativi su prekoračeni, a danas se koriste.
Znači, spustite se na zemlju pa rešavajte problem železnice. Vlada je ovlašćena, imate Zakon o javnim preduzećima, imate mogućnost da u upravnom odboru ŽTP imate većinu i vaša je odgovornost u krajnjem slučaju, jer Vlada vrši svojinska prava. Organizujte tu železnicu postepeno, korak po korak, da je stavite u normalnu funkciju.
Ovako epohalnim zakonima koji ništa ne znače, verujte ovaj zakon ništa ne znači, jer železnica je pre ovog zakona krenula da reguliše neke svoje odnose i naravno došli su do zida gde je navodno potrebno medijskim zakonom nešto urediti, pa onda ima da se naplaše svi oni tamo, pa će da kažu - eto, zakon je donet, moramo da otpuštamo, moramo da smanjujemo.
To nemojte da radite jer je železnica komplikovan sistem, vodite računa o bezbednosti putnika. Dobro je što se ovaj zakon ne tiče bezbednosti putnika u onom tehničkom i profesionalnom delu, već je to regulisano drugim propisom.
Ako smatrate da pitanje železnice može da se reši na principima kako se rešavaju neke druge oblasti, formiranjem nezavisnog regulatornog tela, to je jedna floskula koja se već četiri godine sluša ovde, pa smo imali radiodifuzni savet i neke druge savete, kao stepenicu ka punoj tržišnoj ekonomiji, ravnopravnosti na tržištu itd. To na železnici ne može.
Vi u vašem predlogu zakona formirate posebnu direkciju, dajete nadležnosti ministarstvu, a dajete čak nadležnost i Vladi. Da pitate bilo koga ko je radio ovaj zakon zašto Vlada određuje kategorizaciju puteva, a ne radi nešto od onih poslova koje ste u članovima 79. i 78. naveli za Direkciju za železnicu. Zašto?
Vi niste hteli da obratite pažnju na dva amandmana koja smo vam podneli. Jedan se tiče člana 79. a drugi člana 80. Pokušali smo da vam pomognemo i da kažemo šta treba da bude nadležnost ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja, a šta treba da bude nadležnost železničkog preduzeća "Železnice Srbije". Da ste se usmerili malo da vidite šta je napisano videli biste da su ova dva amandmana u skladu sa nekim intencijama koje gurate u prethodnim članovima.
Vama će i sada to preduzeće koje vodite kao preduzeće za upravljanje, upravljač železničke infrastrukture, pošto je to javno preduzeće ono i sada i ubuduće ima da radi ove iste poslove, potpuno iste poslove. Vi ste samo izvukli prevoznika. Pošto želite preko prevoznika da obezbedite navodno konkurenciju, kao da na železnici imamo samo problem vagona, lokomotiva, a da nemamo problem sa infrastrukturom, kako vi to zovete donji i gornji stroj koji se koristi, bez koga nema železnice.
Taj deo ne možete da regulišete, za taj deo su potrebne pare. Osim toga, mnoge pruge su ovde građene dobrovoljnim radom i sada ako neko misli da izvlači neke poslove iz javnog preduzeća, da pravi neku novu organizaciju, moram da vas upozorim da ovaj zakon neće doneti ništa dobro našoj železnici. Ovaj zakon neće popraviti stanje na železnici. Ovaj zakon neće da opere prozore na vagonima.
Ovaj zakon biće još jedna maska za možda 500 ljudi u železnici, a to su oni nepromenljivi. Kako se menja vlast oni ostaju. Da li su sada u sektoru za bezbednost, da li su za nabavku, da li su za komercijalu, da li je ovaj glavni za održavanje, to su jedni isti ljudi koji se vrte. Svake godine promene po dve tri članske karte političkih stranaka. Dođe neko nov sa strane da uredi to stanje, oni ga salete sa svih strana pa mu kažu - ti si mlad, ti ne znaš, železnica je komplikovan sistem, pa vam se javi Stožinić, da ne ređam dalje. Mnogo bih mogao da ređam jer malo sam se interesovao za tu oblast. Tresla se gora rodio se miš, stanje nepromenjeno.
Vodite računa jer birate na pogrešan način. Ako ste hteli da idete u susret tržišnoj ekonomiji, onda je ministarstvo moralo da li preko upravnog odbora, da li preko odgovarajuće izmene postojećeg zakona, da utiče na onoga koji sada obavlja taj prevoz da omogući privatnicima i onima drugima koji ispunjavaju zakonom propisane uslove, tehničke, bezbednosne i druge uslove, da mogu da koriste tu infrastrukturu uz odgovarajuću naknadu. Sada ima takvih slučajeva i opet se javlja reket. Ovaj zakon će biti isti kao Zakon o javnim nabavkama. On će samo da legalizuje nešto što se već dešava, samo tada će to biti mnogo slobodnije.

Član 97. Profesora nisam pomenuo u negativnom kontekstu tako da nije bilo mesta za repliku, ali kada ste već njemu dali repliku, valjda i ja ispunjavam uslov da obrazložim i objasnim na šta se odnosi.
Postoji ta srednja železnička škola, oni su takođe stipendisti, ali ne mogu da se zaposle jer na železnici nema mesta. Zapošljavaju se u policiji posle tromesečnog kursa.

Očekivali smo da će prihvatanjem ovog amandmana makar malo da se pomogne da ovaj zakon bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Na početku rasprave u načelu istakao sam osnovnu primedbu da ovaj zakon praktično nije ni mogao da uđe u proceduru. Prvo, nema razloge.
Drugo, zaboravili ste jednu stvar, da je JP ovlašćeno da vrši poslove od javnog interesa. Znači, Javno železničko-transportno preduzeće ili javno preduzeće "Železnice Srbije", kako će po novom da se zove, ovlašćeno je da vrši javna ovlašćenja, a ona se prenose tom preduzeću ovim zakonom. U celom konceptu nema mesta za direkciju, ako se to nekome sviđa, agenciju, a ovde je samo terminološka razlika u pitanju.
Konkretno, što se tiče ovog stava 5, kako bi to publici bilo jasno, radi se o upravljanju železničkom infrastrukturom, poglavlje - Vrste železničke infrastrukture, član 7. definiše da je "železnička infrastruktura dobro u opštoj upotrebi", a tako i treba, tako će uvek i biti, "u svojini Republike Srbije". Uvek će biti u svojini Republike Srbije, jer drugi svojinski oblik ne bi mogao da bude na železničkoj infrastrukturi.
"Upravljanje železničkom infrastrukturom je delatnost od opšteg interesa". Evo, i sami ste potvrdili to sve, upravljanje železnicom poveravate javnom preduzeću, a onda na kraju, kao iz vedra neba, ide ovaj stav 5. gde tražimo da se izvrši intervencija, kažete ovako: "Javno preduzeće, drugi oblik preduzeća, drugo pravno lice ili preduzetnik, pored opštih uslova mora da ispunjava i posebne uslove: da ima licencu za upravljanje železničkom infrastrukturom i sertifikat o bezbednosti za upravljanje železničkom infrastrukturom, izdate od direkcije za železnice."
Treba da bude - izdate od ministarstva nadležnog za poslove železničkog saobraćaja, a sada je to veza sa prethodnim amandmanom.
Znači, pravno-tehnički Republički sekretarijat za zakonodavstvo nije mogao da pusti ovakav zakon, jer uvek kada se određuje, poverava koji državni organ će biti nadležan za određene poslove ako je to organ državne uprave, a to su ministarstva, onda se ne govori ministar, nego se kaže ministarstvo nadležno za poslove železničkog saobraćaja.
Na taj način se izbegava česta promena zakona zbog raznih sklopova kako će da izgleda vlada i koliko će ministarstava da bude u okviru jednog mandata i kako će da se vrši raspodela poslova.
Znači, nema potrebe da se to daje posebnoj direkciji za železnicu. Ako imate na železnici problema sa kadrovima zajednice jugoslovenskih železnica, one "gumene" zgrade itd, to rešavajte na drugi način. Nemojte da pravite posebnu direkciju za te stvari.
Logička veza postoji između člana 7. i članova 79. i 80. Podneli smo amandmane na ta dva člana da vam ukažemo da ako je upravljanje železničkom infrastrukturom dato javnom preduzeću, ono po definiciji nosi javna ovlašćenja koja se prenose ovim zakonom.
Jedno od tih javnih ovlašćenja jeste i upravljanje, održavanje, izgradnja, a zašto ne reći i čitav režim saobraćaja. Vi ste jedan mali segment tih poslova izdvojili da napravite jednu direkcijicu i da malo glumimo nešto, kao, bogzna šta je urađeno, a tek ćete videti koji će problemi da budu kada budete izdvajali ovu direkciju, ukoliko vam prođe ovaj zakon. Sada imate tih personalno-kadrovskih problema u kamenoj zgradi tamo. Potpuno ste pogrešili put.
Postojeći Zakon o javnim preduzećima i eventualno neka izmena postojećeg Zakona o železnici bili bi sasvim dovoljna osnova da krenete u neke promene da bi se otklonili problemi neefikasnosti, poboljšanja bezbednosti, anuliranja gubitaka, radi očuvanja tog sistema.
Onaj ko misli da železnica može da bude rasparčan sistem, grdno se vara. Nije za džabe železnica pravljena da ima ovakav gabarit i strukturu. Očigledno, zbog tih direktiva... A osim toga, moram da vam kažem, železničari imaju svoju posebnu evropsku asocijaciju. Sada se pozivate na direktive Evropske unije, a to je po sistemu – ko daje pare, hajde na njega da se pozivamo. Znate i sami, sve što se daje, to para iz inostranstva...

Ovom članu nije mesto u ovom zakonu, jer očigledno onaj ko je pisao ovaj zakon ne zna da postoji i Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije. Neki su kritikovali taj zakon, pa su kada su došli na vlast počeli da ga primenjuju, jer su videli da je zakon neophodan.
Sve što poseduje železnica, to je državna svojina. Svojinska prava vrši Vlada Republike Srbije. Postojećim zakonom pravo korišćenja je preneto javnom preduzeću koje sada ima ovaj veliki naziv.
Da vidite šta se blistavi um dosetio. U poglavlju o vrstama železničke infrastrukture član 9. stav 1. kaže: "Pravo korišćenja i poslovi upravljanja na delu železničke infrastrukture za koju javno preduzeće nema ekonomski interes", znači, samo ekonomski interes i javno preduzeće su bitni, ništa više drugo, "mogu biti dati jedinici lokalne samouprave".
Kako može da se da na korišćenje i upravljanje pruga Doljevac - Kuršumlija, gde nema ekonomskog interesa, jer ako ide voz ide, a ako ne ide ne ide, i kako sada može da se da pravo upravljanja jedinicama lokalne samouprave, a one nemaju sredstava u budžetu možda ni za neke značajnije poslove koji predstavljaju izvornu nadležnost jedinica lokalne samouprave?
Ako nemate bolji način kako da te pruge povadite i da se njih ratosiljate, radite nešto drugo, nemojte da dajete nekome kosku ko ne zna šta će da radi sa tim. Ako date jedinici lokalne samouprave, ona treba da obezbeđuje službu, održavanje, pa za bezbednost saobraćaja, a ovo je verovatno pisao čovek koji nikada nije sedeo u vozu. Ako ste vi ovo pisali, a verovatno je pisao čovek koji nikada nije bio na železnici.
Dalje, što se tiče odluke o prenosu prava i poslova, pazite, i poslovi utiču, dakle, poslovi upravljanja se prenose odlukom javnog preduzeća. Šta će nam onda zakon? Zašto niste napisali zakon i dva člana samo: prvi član - javno preduzeće, drugi član - direkcija, treći član - ministarstvo, prelazne i završne odredbe, a stupilo je juče. Mogli ste i tako da uradite.
Ovaj član, kako ste ga vi napisali ovde, u suprotnosti je sa pravnim sistemom Republike Srbije. Ovamo ste rekli da je to dobro u opštoj upotrebi, a ovde ste železničku prugu poistovetili sa gradskim trgom, i gradski trg je u dobroj i lošoj upotrebi. To ne može da se poistoveti.
Dalje: "Upravljanje železničkom infrastrukturom iz stava 1. ovog člana vrši se u skladu sa odredbama ovog zakona". Ovo je nemoguće sada. Kako će opština Prokuplje, opština Knjaževac, jer ne verujem da je rentabilna pruga Niš - Zaječar, mislim da ide tamo do Prahova, ne verujem da je rentabilna. Ova što ide prema Boru preko Požarevca, ni ona nije rentabilna sa gledišta javnog preduzeća.
To sve pričate u odredbama o javnom preduzeću, a tek na kraju zakona saznajemo da će to javno preduzeće biti u stvari ovo isto sa promenjenim nazivom. Ne može javno preduzeće da toliko bude samostalno u pravu korišćenja i upravljanja u opštoj upotrebi, pogotovu ako se ima u vidu da još uvek imamo Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije.
Ipak bi bilo bolje da povučete ovaj zakon. Hvala.

Na kraju se potvrdilo, u stvari, ovim amandmanom podnosilac amandmana je rekao da zakon ne valja.
On je sa pravom locirao gde je problem naše železnice. Ovaj amandman je najveći šamar ovom predlogu zakona.
Ovim amandmanom se stavlja do znanja da i kada usvojite ovaj predlog zakona neće biti finansijske, ekonomske i bilo kakve druge konsolidacije ni ovog preduzeća, ni ovog kada mu promenite naziv.
Druga stvar, malopre je neko govorio o obavezama Vlade. Prva i osnovna obaveza Vlade jeste da izvršava zakone, da sprovodi zakone.
Šta bi oni to sprovodili ukoliko toga nema u zakonu? Sa pravom se traži od njih da u roku od tri meseca ponude taj program, urade taj program i kada to stoji napisano u zakonu onda je to zakonska obaveza Vlade, pa mi možemo Vladu da prozivamo zbog roka, zbog kvaliteta akta itd.
Doduše, kada je u pitanju ovo javno preduzeće, obaveza Vlade postoji i po Zakonu o javnim preduzećima, da se ne bi desilo da jedno javno preduzeće pokreće stečajni postupak protiv drugog javnog preduzeća.
Kada su u pitanju državna preduzeća, znate i sami, stečaj je isključen, ali kod nas se vodi i stečajni postupak. Eksperti došli, pa sada vode i stečajne postupke protiv državnih preduzeća. To samo kod nas ima i nigde nema na kugli zemaljskoj. Što se tiče drugog dela amandmana, oko naknade, i tim delom amandmana se pokazuje besmislenost ovog zakona.
Sada stranci kad prolaze ovde plaćaju tu naknadu, obračunava se, pa na kraju godine tamo neki franak itd. I to je prihod.
I, ovaj amandman nam je pomogao da izađe suština zbog čega se donosi ovaj zakon. Ovaj zakon se donosi zbog glavnog koridora koji treba da se sredi, preuredi, osposobi koliko-toliko, a usput da se otkače neki troškovi poslovanja, nerentabilne pruge, po sistemu – sve smo mi to rešili, evo, ako vama u Zaječaru treba pruga, evo vam pruga, ako vama u Prokuplju treba pruga, evo vam pruga, baš nas briga; nas interesuje od Šida prema Kumanovu, nas interesuje od Subotice prema Kumanovu.
To "nas" tumačite "njih", one kojima je stalo da projure ovde za nekoliko časova. To je, praktično, ta budućnost koja se nudi ovim predlogom zakona. Ekonomsko opravdanje, rentabilnost nekih pruga itd, nema ga.
Sada neko ovde pokušava na pitanju naknade da stavi u isti položaj onoga koji je kupio neku polovnu lokomotivu, preuredio je, u inostranstvu iznajmi 10-20 vagona i prebacuje teret preko naše teritorije, koristi našu infrastrukturu, nema nikakve dubioze iz prošlosti. On može da plati naknadu i treba da plati naknadu. I sa tim i takvim treba da bude ravnopravno naše železničko preduzeće, onaj deo koji se bavi prevozom. To je nemoguće.
Ukoliko njih ne oslobodite naknade, oni su već gubitaši, kako da vam plaćaju. Ovamo ih država sanira, a ovamo im traži naknadu. To je nelogično. Onaj ko nema, on se pomaže, a vi mu jednom rukom, kobajagi, pomažete, a drugom mu sve uzimate.
Meni niste verovati, SRS-u niste verovali. Evo, sada imate vaš amandman, mi ćemo da glasamo za ovaj amandman, zato što pokazuje koliko je ovaj predlog zakona besmislen. Ovo je obična legitimacija, promena, više nije petokraka, nego kruna, i ništa drugo.
Što se tiče prethodnih, oni su skidali šine; ne da nisu postavljali, nego su skidali.

Ovim amandmanom mi tražimo da se promeni član 18. Predloga zakona i da se u Predlog zakona ugradi rešenje koje postoji u Zakonu o izboru narodnih poslanika Republike Srbije, a odnosi se na raspodelu mandata koji pripadaju određenoj izbornoj listi u zavisnosti od broja glasova koje je ta izborna lista osvojila.
Tražimo da se dosledno primeni Dontov princip, zato što je to tekovina nekog okruglog stola iz 1992. godine i verovatno bez nekog novog okruglog stola vlasti i opozicije i konsenzusa postignutog na okruglom stolu ne može tek tako da se menja izborno zakonodavstvo. To je glavni, da kažemo, udarni razlog zbog čega smo podneli ovaj amandman. Želimo da očuvamo nešto što je demokratski standard i oko koga postoji uopšte saglasnost.
Drugi razlog je što ne smatramo da ne sme da bude razlika, pa i u ovom delu i u pogledu statusa poslanika u ovoj skupštini i onih poslanika koji treba da se biraju za Skupštinu Srbije i Crne Gore. Ujedno koristim priliku povodom ovog amandmana da otklonimo neke nedoumice. Ustavna povelja, mada neki vole da kažu da je to Ustav državne zajednice, a ona to nije, a kaže se da je ona neki konstitutivni akt te državne zajednica, a ona to jeste, doneta je na jedan netipičan način, a ovde je doneta prostom većinom glasova narodnih poslanika.
Slično je bilo i u Skupštini Crne Gore i proglašena je kao takva sa otprilike istom većinom i u Saveznoj skupštini. Iz te Ustavne povelje proizilazi obaveza da mi naš Ustav usaglasimo sa Ustavnom poveljom. Moram da kažem da najviši pravni akt u Republici Srbije je Ustav Republike Srbije. Svi zakoni koji se donose, a oni koji se tiču ljudskih prava, mogu da obuhvate samo način ostvarivanja pojedine slobode ili ljudskog prava, moraju da budu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije. To je taj prioritet. Oni koji zastupaju stav da postoji neki prioritet međunarodnog prava u odnosu na domaće pravo greše, iako je to napisano u Ustavnoj povelji, a to bi moralo da se do krajnjih konsekvenci sprovede i u Ustavu Republike Srbije.
Ne postoji nijedan razlog zbog čega treba da se izbaci Dontov izborni princip u raspodeli mandata. On je poznat, on je efikasan, on je neličan, nema decimalne izraze i neke druge nedorečenosti, poput nekih koji su ovde pomenute.
Opet moram da potenciram jednom grubom prevarom, političkom prevarom, taj decimalni izraz je ubačen u Zakon o lokalnim izborima, prevarena je Skupština, kao što se ničim ne može ni opravdati to što ova Narodna skupština nije promenila svoj Zakon o lokalnim izborima.
To su razlozi koji su nas motivisali da podnesemo ovaj amandman i predlažemo poslanicima da uvaže ove razloge, a naročito onaj prvi razlog, da kod izbornog zakonodavstva nema većine. Ako je naš Zakon o izboru narodnih poslanika rezultat okruglog stola i konsenzusa postignutog na tom okruglom stolu, moram da vas podsetim da je jedna od spornih tačaka tog okruglog stola bio i nadzorni odbor. Mi ga danas nemamo.
Svi oni koji sumnjaju u ovo što sam izneo, neka pogledaju stenograme iz 1992. godine i prepoznaće neke političare koji su još danas aktivni, koliko su prigovarali zašto ne postoji nadzorni odbor i on je ugrađen u naše izborno zakonodavstvo. Mi ga danas nemamo.
Ne postoji nijedan razlog da se menja onaj princip po kome su raspodeljeni mandati i u ovoj skupštini.

Mora da se odgovori, jednostavno, zbog istine. Uostalom, malopre je bio jedan od poslanika koji je neposredno učestvovao u radu okruglog stola. Bio je mlad i tada je malo zasenio političku javnost, jer su dva mlada političara pokazala nekim političarima sa većim iskustvom kako se radi i šta se radi.
Jeste, 1992. godine je promenjen izborni sistem. Sa većinskog se prešlo na proporcionalni. Tada je prvi put kod nas u novijoj istoriji, bilo je i u predratnoj Jugoslaviji, ali posle 1945. godine u raspodeli mandata korišćen Dontov princip, sistem najvećeg količnika.
Zašto? Zato što pun, običan, proporcionalni sistem ne daje pravu sliku. Još ako se smanji izborni cenzus, onda politička scena poprima oblik cirkusa. Ako ste smanjili cenzus na 3% i ukoliko primenite ove decimalne izraze, onda imate ovu situaciju koje smo mi danas svi svedoci u lokalnoj samoupravi, da nešto što i nije politički relevantan faktor nalazi se u Skupštini i ne zna se koga zastupa, ne zna se koja je to politika, koja je to ideologija, koji je to pogled, šta je to nešto. To je samo borba za mesta, za neke pozicije, bez bilo kakve ideologije i bilo kakve politike.
Dontov izborni princip u raspodeli mandata najminimalnije forsira, prilikom raspodele onog poslednjeg ili nekoliko poslednjih mandata koji su sporni, ukoliko bi se išlo na pun proporcionalni sistem i dodeljuje listama koje su dobile najveći broj glasova. To je taj neophodan prirodni prioritet, jer da njega nema, nikad se ne bi mogla ni formirati vlast.
Dokaz za to su vam ove lokalne samouprave. Pogledajte, svako sa svakim i u svakom pogledu, samo da dobije predsednika skupštine opštine ili u nekoj političkoj trgovini ostvari mesto u opštinskom veću ili nekom javnom preduzeću.
Zar želite i Skupštinu Srbije i Crne Gore da pretvorite izbornim principom u nešto što se dešava u lokalnim samoupravama, a svi su protiv Zakona o lokalnim izborima. To je samo pitanje hrabrosti, ko sme da dođe ovde i javno da kaže da je protiv. Kad popričamo u jednom manjem krugu poslanika, svi prigovaraju Zakonu o lokalnim izborima.
Kada sam već izašao, samo da vam objasnim jednu stvar. Kada pričate o ovim cenzusima i pričate o Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora, onda moram da vas podsetim da u Crnoj Gori postoji malo drugačiji zakon o izboru poslanika. Postoje rezervisana mesta.
Ukoliko ste vi smatrali da na ovaj način, a vidim da već drugi put forsirate taj način prirodnog praga itd, hvatate neki priključak, onda vas upozoravam da ćemo imati dva različita izborna sistema, praktično, odnosno raspodele mandata u Crnoj Gori i Srbiji, naravno, pod uslovom da Crna Gora uopšte i prihvati da uđe u proces da se neposrednim izborima izaberu poslanici za Skupštinu Srbije i Crne Gore.
Vodite računa. Ipak, mi kao građani treba da se delimo po ideološkoj osnovi, što neko zastupa u političkom smislu stavove levice, desnice, centra itd, ali nemojte da uvodite nešto drugo, sam čin rođenja kao kriterijum za podelu i neravnopravnost građana u Republici Srbiji.
Šta biste vi iz većine rekli kada bi u Poslovniku stajalo da jedan glas poslanika opozicije vredi 1,3? Vi to nama gurate zakonom, da nečiji glas vredi 1,3 - 1,4. Da li biste vi pod tim uslovima mogli da budete vlast? Šta bi se desilo?
Vodite računa o tim stvarima, jer se radi o vrlo ozbiljnom zakonu, da ne dođemo u situaciju da se smejemo kada vidimo šta nam je sve ušlo u Skupštinu Srbije i Crne Gore, bez političkog pogleda, bez ideologije, došli ljudi i onda kažete - eto, neko nam razgrađuje državu. Da niste možda ovakvim predlogom zakona i omogućili to razgrađivanje?

Ovim amandmanom smo pokušali da vam skrenemo pažnju da Zakon o izboru narodnih poslanika treba da se supsidijarno primenjuje. Uostalom, i ovaj predlog zakona bi možda imao tri do pet članova. Pogledajte da li postoji potreba da se izbori organizuju u inostranstvu. Ako neko od poslanika ne zna, ako neko od građana ne zna, onda moram da vam kažem da se u ovim hodnicima ovde moglo čuti na mobilni telefon: “Čuj mama, idem u London. Što ideš tamo - kontrolišem neke izbore. Sve su mi platili i tamo ću da se pojavim.”
Saberite sveukupno šta je glasalo u inostranstvu naših građana. To je ispod 10.000. Treba evidencija, treba kutije, treba ovo, treba ono, treba birački odbor, treba dnevnice, treba vize. Za šta? Da bi nekoliko hiljada naših građana iskoristilo svoje biračko pravo.
Da me neko ne bi optuživao da ovim amandmanom kojim branim uskraćujem nekom biračko pravo, samo kažem dajte da se promeni i onaj zakon o izboru narodnih poslanika, a da se u ovom zakonu izbegne glasanje na biračkim mestima, posebnim biračkim mestima u inostranstvu. Nismo mi tako bogata država da bi mogli to da organizujemo.
Vi ste maja ove godine spektakularno najavljivali – dijaspora, dijaspora, pa eto 10.000 ljudi. Jedno biračko mesto u jednoj državi, pa onaj treba 300, 400, 500 kilometara da dođe da bi iskoristio to svoje pravo, a mi nismo toliko bogati da možemo da organizujemo te izbore.
Ne otvaram pitanje da li uopšte naši građani u inostranstvu treba da glasaju kada su u pitanju neke stvari koje se tiču poreskih obveznika Republike Srbije. Ne otvaram to pitanje ni teoretski, ni praktično, da ne bi nikoga uvredio. Naš ekonomski položaj ne dozvoljava da mi organizujemo i sprovedemo izbore u inostranstvu, jer ova država ima preča posla. Verovatno je to, da ne preteram, ali sigurno između 300 do 500 hiljada evra da bi se ti izbori održali. Sve države koje su formirane na teritoriji bivše Jugoslavije gorko su se pokajale kada su ugradile u svoj zakon da se glasa u inostranstvu.
Jedna od njih je platila dva i po miliona evra, rezultat ništa. Samo je napravila još veću svađu u dijaspori i još veći animozitet tih građana prema njihovoj državi. Naše građane u inostranstvu ovo ne interesuje, jer mi nismo ni u mogućnosti da im omogućimo da pod približno istim uslovima ostvare svoje biračko pravo kao građani na teritoriji Republike Srbije.
Mislim da je ovo dobra tema da se ukaže da ministarstvo napokon obezbedi jedinstveni birački spisak, da se srede te evidencije, da se svakom biraču omogući da glasa i da se u jedinstvenim biračkim spiskom obuhvate svi državljani Republike Srbije. Pričam o jedinstvenom biračkom spisku.
Moramo da idemo u susret, ako već imate ozbiljnu nameru da se donosi novi Ustav, i pripremi tih spiskova birača koji bi se na referendumu izjasnili o Ustavu. Mi nemamo pravo da uskraćujemo mogućnost nekim biračima da se izjašnjavaju o tom budućem ustavu na referendumu.
Bolje da te pare koje ste namenili za biračka mesta u inostranstvu usmerite za sređivanje biračkog spiska, veća će korist biti. Niko nema pozitivnog iskustva sa izborima u inostranstvu i to je sasvim dovoljan razlog da se usvoji ovaj amandman. Ovim amandmanom se ne derogira Zakon o izboru narodnih poslanika, ali se kao specijalno ubacuje da neće biti glasanja na biračkim mestima u inostranstvu.
Ko god želi da iskoristi svoje biračko pravo doći će u Republiku Srbiju na biračko mesto gde je redovno upisan po prebivalištu i ostvariće svoje pravo. Situacija je takva da mi nemamo para za bacanje.

Sada ću lepo sve da vam objasnim. Nedopustivo je da izađe ministar i da kaže - nisam čuo nešto konkretno, osim jednog amandmana itd. Naravno, odnosi se na amandman SRS koji se odnosi na izborni cenzus, ali moram da objasnim i ministru, i Vladi i poslaničkoj većini, poslanička prava su univerzalna prava. Nema tu neke podele. Svaka podela bi vodila nekoj diskriminaciji, pa čak i aparthejdu.
O tome smo mi pričali. Izneli smo principijelni stav. U jednom građanskom društvu, gde je Ustavom Republike Srbije zagarantovana jednakost i ravnopravnost svih građana, vi sada uvodite po osnovu rođenja neku razliku. Konkretno smo vam naveli, gospodine ministre, a znam da znate za taj problem, ko je taj i na osnovu čega će da odredi koja je to stranka nacionalnih manjina.
Uzeću nešto za primer. Jedna stranka sa Čankom napravi koaliciju, šta je to? Ko je taj ko može da zabrani nekome da bude u koaliciji sa nekim? Ušli ste u jednu vrlo opasnu oblast, a da nemate pravilan pogled na tu oblast. Prosto i jednostavno.
Ako se priča o nekim posebnostima, nekim specifičnostima, opet je naš ustav regulisao to, pa je rekao - zagarantovana je zaštita, očuvanje i razvoj čega - jezičke osobenosti, kulturne, obrazovne. Molim vas, idete na neku osobenost u politici. Na to nemate prava. Valjda se mi ovde u Skupštini delimo prema političkim pogledima, pa su radikali sa jednim pogledom, DSS ima drugi pogled, heterogeni sastav je po rođenju, po verskoj pripadnosti unutar svake poslaničke grupe, tako i treba da bude. Zašto nas gonite u nešto što može biti opasno?
Ako uzmete običan sistem brojki, pa uporedite kod nas i negde u inostranstvu, Francuskoj, Nemačkoj itd, pa nema tamo te pozitivne diskriminacije. Prevario vas je neko. Ubacio vas je neko u jedan sistem. Taj sistem se zove razgradnja. Snižava se cenzus, uvodi se nova proporcija prilikom podele, na šta će to u političkom smislu da liči? O tome se radi.

 Kao normalna posledica Beogradskog sporazuma i Ustavne povelje, kojim je omogućena razgradnja vojske i vojno pravosuđe je ostalo na ledu. Vidite, onaj ko je donosio Ustavnu povelju, to je sve lepo predvideo, uklopio je u hronologiju i došlo je vreme da se donese jedan ovakav zakon.
Ovo je moglo da se uradi sa promenom nekoliko zakona, a pre svega Zakona o uređenju sudova, Zakona o sudijama, Zakona o javnom tužilaštvu, Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i Zakona koje tretira pravobranilaštvo.
Predlagač se opredelio na ovaj jedan mini omnibus zakon koji je, praktično, u onom statusnom, organizacionom delu pokušao da uredi one elementarne stvari, kako bi moglo da se organizuje suđenje za ona krivična dela koja su u našem osnovnom krivičnom zakonu određena kao vojna krivična dela.
Osnovna primedba SRS je izražena u nekoliko amandmana, a gde smatramo da je mnogo ispravnije i sa gledišta te vaše Ustavne povelje i tog člana 66. da se prenosi nadležnost sa vojnih na, neko kaže civilne, a ja kažem redovne organe Republike Srbije, a što od suda, što od tužilaštva, a što od ustanova i zavoda za izvršenje krivičnih sankcija.
A da ne trošim vreme na amandmanima, pošto ću to obrazlagati povodom svakog od ovih amandmana, u toj razgradnji vojske, videli ste, svoj vrhunac je nastupio pre nekih mesec dana, kada je formirana posebna državna komisija sa očiglednim zadatkom da se meša u rad vojnih pravosudnih organa.
Nije dobro kada u pravosudne stvari počne da se meša neko sa strane, bio on novinar ili državna komisija, pogotovo onakvog sastava. Pre svega, kad pričam o sastavu, mislim na ono što je nama medijski predstavljeno da je rukovodstvo te državne komisije, onaj advokat što se uvek javlja, kao ptica zloslutnica, uvek kada je nešto ružno, loše, sa svojim pametovanjem i naravno, sa svojim veštacima iz Petog opštinskog suda, gde je i radio kao sudija, to je opštepoznata stvar i tu ne treba tumačiti bog zna šta.
Ko malo zna šta se dešava po pravosuđu, on tačno zna koji advokat je koga angažovao za veštaka kad je bio krivičar u Petom opštinskom sudu. Dakle, tu se sklapa jedna priča tako da to može medijski da prođe, a da se, usput, malo i građani začude i da vojska dođe na ovaj nivo popularnosti koji je, kažu, 30 i nešto posto, sa nekih 70%, u to teško stanje.
Ovim zakonom, praktično, redovni pravosudni organi Republike Srbije primaju ovu nadležnost. Koliko je to dobro rešenje, mislim da niko od nas ne može sa preciznošću da kaže. Ima država gde postoje specijalizovani vojni sudovi, ima i država u kojima za vojna krivična dela sude redovni sudovi, a ima i posebna grupa prekršaja i dela koji nisu tema današnje rasprave.
Potrebno je jedno specijalizovano odeljenje zbog specifičnosti ovih krivičnih dela, jer sudija koji sudi za klevetu, uvredu, laku i tešku telesnu povredu, izazivanje opasnosti itd, ne može da sudi ova krivična dela, jer ne zna specifičnosti vojne službe i elemenata bića tih vrlo specifičnih krivičnih dela.
Mislim da je ovde dobro rešenje i dobro je što je Vlada prihvatila naš amandman kojim smo samo objasnili šta treba da se u ovoj organizaciji primeni iz postojećeg Zakona o uređenju sudova.
To je ta elementarna specijalizacija, kako bi ti postupci bili ujednačeni i kako bi moglo efikasno da se ostvari sudska zaštita.
Za nas nije sporan izbor sudija, tužilaca, ovo što se, neko kaže, preuzima. Naravno, ti ljudi su profesionalci, radili su, verovatno treba da se obnovi taj postupak i verovatno da oni treba da imaju prioritet prilikom izbora, jer su specijalizovani za te poslove.
Ono što donekle može da stvori zabunu kod ovog zakona, a nije toliko vezano za našu organizaciju sudova, već za, pre svega, ono što prati vojsku i što će da prati vojsku. Juče smo čuli da Nebojša Čović kaže - nemojte da povlačite vojsku sa te linije tamo, a Vrhovni savet odbrane hoće da povuče vojsku. Zamislite, jedan Nebojša Čović je reterirao, onaj koji do 17. marta nije znao da kaže "teroristi", nego kaže "ekstremisti". On je promenio mišljenje.
Plašim se da se i ova dobra namera ne uklapa u nešto što je podla namera, a to je erozija, degradacija i dalje onesposobljavanje naše vojske. Moram da vam kažem, kada vojni nadležni organi prijave neko krivično delo, pa dok dođu do tužioca u posebnom odeljenju itd, da na toj relaciji nismo ovim zakonom pokidali neke prirodne veze koje su postojale, koje su funkcionisale 50 godina.
Ovo shvatite, pre svega, kao jedno upozorenje na šta treba ministar, pošto je on ovlašćen da svojim podzakonskim aktima reši to, da obrati pažnju. Ovaj momenat, sasvim evidentno, nije materija ovog zakona, ali može bitno da utiče na ostvarivanje sudske zaštite kada su u pitanju i ova krivična dela i druge stvari koje su bile u nadležnosti vojnih pravosudnih organa.
Plašim se da ne pomognemo onima koji po svaku cenu žele da omalovaže našu vojsku i u materijalnom, pa zašto ne reći i u moralnom smislu. Omalovažavanje je odavno krenulo, a mislim da je vrhunac onog momenta kada su počele da se promovišu optužnice protiv vojnih lica koja su postupala u skladu sa zakonom, naredbama i na drugi način branili svoju državu i ovaj narod.
Vidite, tu je došlo do te svojevrsne mentalne diverzije, pa oni koji su bombardovali našu zemlju nisu zločinci, optužnice su povučene. Naravno, Batić je napravio dogovor da Vrhovni sud ukine, vrati na ponovno suđenje, a onda je tužilac morao da odustane od optužbi i tako je predmet zatvoren, tako su preko noći od ratnih zločinaca postali veliki prijatelji, jer je nekima bilo neprijatno da se rukuju sa predstavnikom Evropske unije i neke države, a postoji presuda i postoji obaveza organa da sprovode tu presudu.
Znači, čim sleti na aerodrom, odmah u maricu, CZ, pa da raspravimo to pitanje ko je šta radio. Naravno, Batić nikad na to nije bio spreman. On sada nešto priča, on ima svoju temu - Haradinaj, ali mislim da je njegova glavna tema bila Karla del Ponte.
Mora da se obrati pažnja. Pripremite se, oni će da navale i dalje na ovu našu vojsku. To je čitav ovaj sektor nevladinih organizacija, ovi savetnici koji nisu služili vojsku, savetnici za vojna pitanja. Pazite, kod nas se dešavaju stvarno čudne stvari. Čovek kao kapetan ode u penziju, i to invalidsku penziju. Zbog ovih eksperata moram da objasnim - kada čovek ode u invalidsku penziju, onda se smatra da je on izgubio radnu sposobnost. Znači, nesposoban je za posao. Postane savetnik predsednika ne ove naše nego one iznad državne zajednice, zamislite, još i za vojna pitanja.
Znači, vodite računa. Ova ideja koju promovišete ovim zakonom verovatno je jedina, te ne mogu da kažem da je jedina alternativa, jer alternative praktično i nema. Mi ovaj zakon ne donosimo zbog Evropske zajednice, zbog Partnerstva za mir, nego donosimo zbog elementarnog reda u Republici Srbiji.
Republika Srbije neće da se odrekne svoje vojske, kao što je ona druga republika, možda javno ne, ali nekim svojim konkludentnim činjenjima stavila do znanja da im vojska nije potrebna, pa hajde da rasprodaju sve. Zato upozoravam ove koji su bacili oko na vojnu imovinu, pogrešili su, u Srbiji postoji vrlo jaka tradicija poštovanja vojske i uniforme.
Vodite računa da ne prekardašite, jer i za vojna krivična dela postoji nadležnost, a postoji i nadležnost da civili odgovaraju zbog nekih stvari koje su uradili, a u vezi sa oružanim snagama ove naše zemlje.

Ustavna povelja je rezultat jednog vrlo problematičnog kompromisa. U članu 66. Ustavne povelje DOS i DPS, kao perjanice tog projekta, zapisale su da se prenosi nadležnost vojnih, hajde da upotrebim i ja tu reč, nepravilnu, pravosudnih organa na republike države članice.
Shodno tome, ako se poštuje ta ustavna povelja, onda bi ovaj amandman morao da se prihvati, jer postoji razlika, pošto Vlada kaže - preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva. Trebalo bi zakon da se zove - zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, tužilaštava i pravobranilaštva.
Zbog čega? Želim da vam objasnim zbog čega. Očigledno je da vojno-pravosudna funkcija više nije u nadležnosti državne zajednice, po samom slovu Ustavne povelje. To je prešlo na države članice. Formalno-pravno čak ni taj zakon državne zajednice nije bio potreban, već je mogao da se donese zakon gde Republika Srbija, koja je u međuvremenu dobila nadležnost, prenosi nadležnosti i određuje, možda čak i pravilnije, određuje organe koji preuzimaju tu nadležnost.
To se zove prenošenje nadležnosti. Nije u pitanju samo terminologija, u pitanju je suština. Na ovaj način mi priznajemo nadležnost Republike Srbije da sudi, uslovno rečeno, vojna krivična dela i zakonom određujemo ko je od državnih organa i za šta nadležan.
Činjenica je da se i drugi amandmani odnose na ovo, nije samo u pitanju kod ovih amandmana terminologija, već bih mogao da vam ukažem, pošto je to u organskoj vezi na član 1, za razliku od vas, vi ovde kažete na organe Republike Srbije, a mi ovde u članu 1. potenciramo u skladu sa tom ustavnom poveljom. To je ta velika razlika.
Niste primetili da postoji velika razlika. Ona nije samo terminološke prirode. Uostalom, u procesnim zakonima, malo ozbiljnije pogledajte odredbe o nadležnosti, govori se o prenosu nadležnosti. Neki viši organ prenosi nadležnost. Narodna skupština je viši organ i ona prenosi, a ovde se radi o određivanju.
Zato je mnogo ispravnije bilo da ste sa izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, Zakona o sudijama, Zakona o javnom tužilaštvu, Zakona o javnom pravobranilaštvu i Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, sa izmenom po jednog ili dva člana, ovu materiju na kvalitetan način rešili, jer u suštini ovim mini omnibus zakonom mi dopunjujemo te zakone.
U pravnom poretku ćemo imati Zakon o uređenju sudova i još nekoliko članova ovog zakona, Zakon o sudijama i još nekoliko članova ovog zakona, Zakon o javnom tužilaštvu i još nekoliko ovih članova.
To će do unedogled biti podeljeno. Zato bi možda bio ispravniji put da ste ovih pet zakona promenili sa jednom ili dve odredbe materijalne sadržine i u prelaznim odredbama regulisali sporna pitanja koja se ovde pojavljuju, nepotrebno sporna pitanja. U tom smislu je prenos adekvatniji izraz koji ukazuje na ovo šta mi radimo. Danas prenosimo tu nadležnost redovnim sudovima.
Ne možemo mi da kažemo da oni preuzimaju. Od koga? Od saveznih organa? Savezni organi više nemaju tu nadležnost i nisu mogli da prenesu to na republičke organe, ali da oni određuju. To je postala oblast koja se u Ustavu Republike Srbije zove prava i dužnosti Republike Srbije.
(Predsedavajući: Vreme.)
To je postala posebna oblast na bazi Ustavne povelje, a ne ovog zakona koji je donela državna zajednica, nego sama Ustavna povelja je dopunila naše odredbe o pravima i dužnostima Republike Srbije. Mi sada prenosimo tu nadležnost, određujemo organ.