Zbog javnosti i poslanika koji su skloni zaboravu moramo malo da se podsetimo da je ovaj zakon doneo DOS prošle godine, jednoglasno; bez obzira na unutrašnje sukobe i svađe, svi su glasali za taj zakon. SRS je bila protiv donošenja jednog takvog posebnog zakona iz prostog zakona što u postojećem pravnom sistemu i onoga što se tiče pravosuđa postoje rešenja, postoje odredbe da se u Republici Srbiji organizuju suđenja i za ovu vrstu krivičnih dela.
Međutim, onom nejedinstvenom DOS-u je bio potreban jedan ovakav zakon, jer u to vreme je bila jedna moda da se osnivaju posebni sudovi, posebna tužilaštva, sve nešto posebno, verovatno zbog toga što je odlazeća vlada imala ono breme četiri generala i na sve moguće načine pokušavala da eskivira tu obavezu koju je zdušno od 2001. godine hvalila, kako je to krajnji domet demokratije i neke katarze kojoj smo mi podložni ili treba da budemo izloženi.
I danas, kada se predlaže ova izmena zakona, situacija se okreće. Glavni pobornici tog zakona sada, navodno, nešto prigovaraju, a SRS i dalje stoji kod onog svog polaznog i jedinog ispravnog stanovišta, da ovakav zakon nama nije ni potreban.
Pošto je očigledno da mi u Srbiji moramo da se podelimo na one koji su ljubitelji Haškog tribunala, to je čitav sklop nevladinih organizacije koje, između ostalog, postoje zbog toga da bi prikupljale neku građu za takmičenje, kako pljunuti Srbiju i Srbe.
A imamo one koji pokušavaju nekim činjenicama, nekim standardima i pravilima međunarodnog prava da pokažu da Haški tribunal ne sme ni da postoji u ovakvom obliku i u ovakvoj formi.
Da ne bi bilo većih zabluda, moram da vam kažem da je 1993. godine februarskom rezolucijom Saveta bezbednosti naloženo generalnom sekretaru da razmotri mogućnost postojanja i osnivanja jednog takvog suda. Sedamdeset osam najuglednijih teoretičara međunarodnog krivičnog prava i međunarodnog javnog prava iz SAD je izrazilo stav da ne sme da se formira jedan takav sud po glavi 7. Povelje organizacije Ujedinjenih nacija.
Tog stava su se SAD držale sve do onog trenutka dok neko nije izmislio aferu Levinski. Tu aferu je izmislila jedna strana obaveštajna služba, a sa ciljem da u to vreme ona gospođa, koja je vodila spoljnu politiku SAD, pošto je ona bila jedina u SAD za osnivanje ad hok suda, postigne uspeh; pokleknuo je Klinton i 25. maja 1993. godine, na rođendan voljenog predsednika Tita, dakle, voljenog od onih koji slede njegov trag, doneta je rezolucija.
Ali, u izveštaju generalnog sekretara, u kome je sadržan i neki predlog tog statuta od 30 i nešto trapavo smišljenih članova, stajala je konstatacija Butrosa Galija da ne postoji pravni osnov za osnivanje jednog takvog suda. Dakle, na osnovu Glave 7. Povelje OUN i da bi se to prevazišlo, obzirom da je deset država dalo mišljenje o nacrtu jednog takvog akta i oni su se svi izjasnili negativno, što znači da je samo političkom silom ili silovanjem uspostavljen. Rezolucijom broj 827 donet je Statut Međunarodnog suda za krivično gonjenje lica koja su izvršila teške povrede međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine.
U nekom trapavom obrazloženju su naveli da taj tribunal ad hok posto kao pomoćni organ iz člana 29. Povelje Saveta bezbednosti i tu su prekršena sva moguća pravila i da bude stvar čudnija, Butros Gali u svom izveštaju je čak i naveo koji je pravi put za formiranje jednog međunarodnog suda, a to je rezolucija Generalne skupštine ili posebno održavanje međunarodne konferencije na kojoj bi se putem međunarodnog ugovora formirao takav jedan međunarodni sud.
To je, doduše, i učinjeno 1998. godine 27. jula u Rimu, kada je usvojen Rimski statut i gle čuda, jedini protivnik formiranja i usvajanja Rimskog statuta bio je Teodor Meron, predstavnik SAD na toj međunarodnoj konferenciji. Usput, to je čovek koji je tridesetih godina rođen u Poljskoj, do 1984. godine je živeo i radio u Izraelu, bio je izraelski ministar u Kanadi, izraelski ministar u Savetu bezbednosti, a sada je predsednik Međunarodnog krivičnog suda u ime SAD.
Dakle, svi oni koji razmišljaju o tome da li Haški tribunal može da postoji i da li je to pravna i politička tvorevina, kažem vam da je to čak i politička nakaza.
Niko od značajnijih teoretičara međunarodnog krivičnog prava ne podržava, ne računajući ovaj naš ekspertski blok, poput Biljane Kovačević-Vučo, Nataše Kandić, Vojina Dimitrijevića, nema ga više onaj Fatić, nekada je i on bio ljubitelj, ali ga nema, ne javlja se, ne pominje se više.
Pošto su takve stvari, dobro, ne mogu baš sve da pomenem, verovatno i ta Sonja Biserko, ali mi smo na političkoj sceni Srbije suočeni sa jednim velikim problemom, a to je taj sindrom ljubiteljstva. On bi se sveo na sledeće, iskoristiću jedno ime, ali bez namere da se to odnosi baš konkretno na tog čoveka, a to je moguće sindrom – Čanak. Ima puno takvih ljudi koji su apsolutno sigurni da sve ono što rade i što pričaju izaziva revolt građana Srbije, zato što je u sukobu sa mentalnim zdravljem, sa nekom zdravom logikom, da ne pričam da je u sukobu sa Ustavom i drugim stvarima.
Kod protagonista takvih stavova je psihološko zadovoljstvo da ga narod psuje zbog toga, dakle, toliko je veće da oni pristaju i da lupaju gluposti, jer uživaju u tome da ga narod proganja, psuje i da izaziva revolt i da ljudi gase TV kada ga vide. Radi se o vrlo inteligentnim ali, verovatno, nastranim osobama, koji nalaze jedno psihološko zadovoljstvo u tome što psuju majku, što ljudi gase TV itd.
To je naša svakodnevica. Tako imamo situaciju da u toku ove izborne kampanje za izbor predsednika Republike, dakle, jedan kandidat kaže, naravno, i ostali kandidati će biti srećni što ću da budem izabran za predsednika Republike, jer sam samo ja garancija da će se svim Srbima koji su optuženi, suditi ovde, neće biti isporučeni Hagu. Mislim da je tako, tako bar beše, gospodine Petroviću, tako ste rekli u onoj emisiji na TV Most.
Gospodin Tadić garantuje, ako on bude izabran, biće suđenja ovde. Ne lezi vraže, završiše se izbori, on pobeže u Ameriku, kada se vratio, on je zaboravio, totalna amnezija.
Sada se ljuti što se ne isporučuju. Moram da vam kažem da u Ustavu SRJ i Ustavu Republike Srbije nema odredbe o isporuci naših državljana inostranstvu. Neko kaže, naša međunarodna obaveza. Da vidimo kako te obaveze ispunjavaju druge zemlje, jer kada je Nemačka donosila zakon o saradnji sa Haškim tribunalom donela ga je zbog Dušana Tadića i njihov ministar pravde u njihovom parlamentu je izašao i rekao, molim vas, nema zabune nikakve, mi ovaj zakon donosimo, ali on se ne odnosi na državljane Nemačke, ne nego se samo odnosi na ove druge državljane.
Malopre smo slušali ovde da se kaže, prezumpcija nevinosti, to je neki sudski pojam. To je elementarno ljudsko pravo, molim vas, a ko ne zna da je elementarno ljudsko pravo, nema potrebe, nema šta da traži u ovoj zgradi, dezavuiše javnost. Nemojte, moramo mentalne manipulacije da izbacimo iz ove sale, mentalne, medijske i sve druge podvale. To mora da se izbaci, kao što nam nekada neko reče, kaže, za mene je patriotizam da mogu da putujem u inostranstvo.
Gde je našao u enciklopediji da piše to, ne zna šta je i svi slušaju neke lične želje, neke lične opservacije nekih ljudi, i ljudi su svesni da to nema to značenje, ali se iznosi, jer kada to krene preko ovih demokratskih medija, nesvrstanih, nevezanih, nezavisnih, samostalnih, a sve Soroši, onda nije ni čudo što možemo da čujemo kod nekih građana da maltene podržavaju svoju štetu. To je naša realnost.
Dakle, Haški tribunal ne bi smeo da postoji. Haški tribunal treba razoriti kao Kartaginu, zato što je to opasan presedan.
Statut ima 30 i nešto članova, sudije same donose svoj pravilnik o postupku i dokazima, materijalno pravo ne postoji, materijalno pravo je hibrid, surogat, smešten u četiri proizvoljna člana i onaj deo Međunarodnog suda, a zovu se pretresna veća i žalbeno veće, tumači po svojoj volji, a da bude stvar najtužnija, kao izvor međunarodnog običajnog prava nisu haške i ženevske konvencije, nego čak neke presude Ninberga i vojnog suda u Tokiju, kada prava nije ni bilo i kada su pravo i sud formirale sile pobednice.
U Hagu on nije nastao voljom sila pobednica, jer u ovim oružanim sukobima, u ovom građanskom ratu, u ovoj situaciji kada je jedna država razorena spolja, ne iznutra, nije se raspala ona iznutra, nego je neko došao spolja, naredio, a pogodno tle za kvislinge postoji na ovom prostoru ovde, tako je rasturena jedna država, a sada u liku nekih sudija, gotovo svi su ucenjeni, jednog tužioca, krajnje problematičnog, ne zaslužuje ni da se pomene njeno ime ovde, i 1.100 zaposlenih u njenom tužilaštvu sa kriminalnim biografijama, gde su svi uslovljeni da rade ove pakosti što rade ove pakosti.
Na sve to dodaje se ova plaćenička peta kolona. Kada ćete da donesete taj zakon o nevladinim organizacijama, da se prekine, jedan čovek ima 60 nevladinih organizacija, on je samo obična transmisija za pare koje se usmeravaju u subverzivni rad pojedinaca. Nažalost, to se dešava, to je naša realnost. Suđenja treba da se obave ovde, treba da se prihvate svi mogući dokazi, da li će sud da da veru tim dokazima, to je stvar sudskog postupka, onog uverenja i onih činjenica do kojih dolazi sud, i tu nemamo potrebe bilo šta mi da prejudiciramo.
Naše iskustvo - bilo je nekih postupaka za zločine, vođeni su od strane sudova opšte nadležnosti. Pokazalo se da naši sudovi to znaju da rade, da mogu da sude.
Međutim, treba imati u vidu i tu činjenicu da je Haški tribunal u sukobu sa onim sudom preko puta, koji je formiran po Rimskom statutu, koji se takođe nalazi u Hagu. To je onaj stalni sud.
Moram da vas podsetim da oni koji se najviše zaklinju u demokratiju i ljudska prava nisu predali instrumente o ratifikaciji tog rimskog statuta i brže-bolje su ponudili da bilateralnim ugovorima uspostave imunitet za svoje vojnike koji se nalaze širom sveta. Da li može neko da mi ukaže koja je razlika između Vukovara i Faludže, po zgradama, po broju žrtava, po vojsci itd?
Nađite odgovor na to pitanje, pa mi onda kažite da li je Hag sud koji može da postoji na osnovu međunarodnog prava ili je to rezultat političke želje onih koji su rasturili bivšu SFRJ, da ne bi bili odgovorni za ono što se desilo ovom narodu, a ovde neki služe da nas posvađaju i da, praktično, žrtva postane agresor.
U prilog ovome, možda će najbolje da vam posluži sledeća činjenica: članovima 5-8 Rimskog statuta Međunarodnog (stalnog) suda za ratne zločine, dati su elementi i bića krivičnih dela ─ ratni zločin, genocid, zločini protiv čovečnosti. Uvedeno je i novo delo: agresija. Bića tih krivičnih dela utvrdiće države potpisnice Rimskog statuta, na osnovu sporazuma koji treba naknadno da postignu. Što se tiče dela agresije, još ne postoji biće krivičnog dela, s obzirom da agresija kao krivično delo nije rezultat međunarodnog ugovora, već jedne rezolucije Generalne skupštine.
Ove činjenice vam ukazuju da se u Hagu sprovodi apsolutno nezakonito suđenje. Onda ne treba da vas čudi da sve što je najblistavije u međunarodnom krivičnom pravu, stručnjaci međunarodnog javnog prava, svi osporavaju mogućnost postojanja Haškog tribunala. Jedino se kod nas u Srbiji nalaze ljubitelji tog Haškog tribunala. Mogu da shvatim da imaju neki politički, mada to nije kod njih politički interes, jer oni nemaju nikakvu politiku, nemaju ideologiju.
Mogu da zamislim da im je drago, pošto su se fokusirali na jednog, dva, tri, pet, desetoro ljudi i da je mržnja uslov njihovog postojanja na političkoj sceni, ali ne mogu da shvatim da gaze preko onoga na šta se uvek pozivaju, a to je demokratija, poštovanje prava i ljudska prava. U stanju su da zaborave svako ljudsko pravo i, naravno, nikada nisu digli glas što u Hagu u pritvoru sede ljudi, a da pritvor vremenski nije ograničen.
U svim zemljama, najobičnijim, gde je demokratija na najnižem mogućem stadijumu, kada se neko smešta u pritvor zato što je potreban radi vođenja krivičnog postupka, taj pritvor je vremenski ograničen ─ mesec dana, tri meseca, uz mogućnost produženja itd. Hag je jedino mesto gde pritvor faktički znači izdržavanje kazne na neodređeno vreme.
Svi oni što veličaju Hag, što smatraju da on predstavlja međunarodnu obavezu, neka se pogledaju u ogledalo, neka nađu gde je taj član, gde je taj međunarodni dokument, neka izađu na oči onim ljudima kojima je struka međunarodno krivično i međunarodno javno pravo, pa neka im održe predavanje zašto smatraju da je Hag potreban.
Ukoliko uspete to što ste naumili, da prebacite ta suđenja ovde i da se taj Haški tribunal što pre ugasi, to nije nikakav uspeh, nego pokušaj da se uspostavi nešto elementarno što svi u svetu vide. Zašto nema tribunala za Irak, zašto nema tribunala za Avganistan, zašto nema tribunala za Vijetnam? Bio je jedan jedini predmet jednog poručnika, pa je prvo bio kažnjen na 20 godina, pa mu je žalba usvojena na deset godina, a sve vreme je izdržavao kaznu u kućnom pritvoru u vojnoj bazi, a onda, posle Niksona, čak je i pomilovan. Zločina nije ni bilo, a ubio je 180 i nešto ljudi u jednom selu u Vijetnamu.
To je pogled na ratne zločine, to je pogled na ova krivična dela. U našem krivičnom zakonu postoji glava XVI Zločin protiv čovečanstva i međunarodnog prava. Obuhvaćena su sva krivična dela koja bi mogla da se sude i koja bi predstavljala teške povrede međunarodnog humanitarnog prava. Nikakva smetnja ne postoji da se organizuje suđenje. Postoji nešto što se zove ta komandna odgovornost, ali ne ova iskrivljena komandna odgovornost.
Ljubiteljima Haškog tribunala bih poručio da malo pročitaju one presude u Hagu, pa neka odgovore na pitanje kako je moguće da Srbin iz Ključa bude agresor u Ključu. Kako je moguće da on bude agresor, kako je moguće da se formira udruženi zločinački poduhvat za ćošak od ulice, za ovo brdo, za ovo naselje, za ovu republiku?
Ljubiteljima Haškog tribunala bih preporučio da pogledaju, neka pročitaju tačku 11. u gotovom svim optužnicama protiv Srba i neka pokušaju da definišu ko su sve to učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu.
Budite sigurni da ćete pronaći i sebe na tom spisku, jer pored onog dela gde se imenom i prezimenom navode ljudi koji su predstavljali rukovodstvo ove zemlje, a postojala su rukovodstva na bazi izborne volje građana ove republike, tamo se nalaze i pripadnici JNA, teritorijalne odbrane, učesnici u javnom i političkom životu u Republici Srbiji.
Zamislite, čak se tamo nalazi i Boris Tadić, i Vuk Drašković, i Biserko, i Kandić, i Vojin Dimitrijević, koji se vozi besplatno u Beogradu, i svi drugi protivnici srpskog naroda. Samo je pitanje dana kada ćete da dođete na red, pošto je sad trenutno gužva.
Poručujem onima što su pisali optužnice protiv Srba i onima koji su skupljali dokaze, pogrešili su, uhvatili su se ćoravog posla.
Građanima Srbije poručujem - ukoliko se u Hagu, povodom one tužbe za naknadu štete, desi nešto loše po građane Srbije, idite kod ovih ljubitelja Haškog tribunala i tražite da u vaše ime oni plate deo štete koji treba da plate. To je pravi odgovor na ovo naše pitanje.
Znači, podelili smo se. Prema anketama, ima nas 70% koji smatramo da Haški tribunal ne treba da postoji. U onih 30% nisu sve ljubitelji Haškog tribunala. Ima nekih ljudi koji samo prividno navijaju za tu stranu, ali glavni su oni koji nisu mogli da ostvare ekstraprihode u desetogodišnjem periodu, kojima žiro-računi sa inostranstvom nisu radili, nisu mogli da budu veliki zastupnici ljudskih prava, oni koji su jedva izabrani za profesore pravnog fakulteta, oni koji su registrovani kao špijuni koji su upropastili državu, koji su zastupali državu, pa podnose jedan izveštaj, a izveštaj je bio drugi, i šta su radili tamo. To su oni. Dajte, otvarajte te dosijee, ali vodite računa, tamo ste vi.