Opet nema ministra. Drugo se bavio ekstraprofitom, pa je malo zaboravio ovu materiju sindikalnu i radno pravo.
Ima jedan problem, kaže - promenjen je karakter radnog odnosa, pa je to čist ugovorni odnos. Ne može baš da bude čist ugovorni odnos iz jednog prostog razloga što ugovorne strane nisu ravnopravne i ne mogu baš mnogo slobodno da izraze svoju volju prilikom zaključenja ugovora o radu. I zbog toga što postoji svest o toj neravnopravnosti, zato se između ostalog donosi ovaj zakon, kojim se kanališe volja poslodavca, a bogami i zaposlenog, u nekim granicama koje se zakonom propisuju.
Ono što je opet nedostatak ovog člana, to je član 53. Predloga zakona, on počinje - na zahtev poslodavca. Znači, opet nema opšteg akta, opet nema nečega što se zove objektivni uslov, opet nema nečega što se može protumačiti kao situacija koja je unapred propisana i predviđena, već zahtev. To može u našim uslovima da bude prosta volja, hir, pa i šikana, jer zavisi od volje poslodavca, pa bez obzira u tim metamorfozama kako se taj poslodavac javljao, da li kao gazda, da li kao vlasnik, da li kao direktor ili na drugi način.
Ono što dalje ide kao nedostatak, to je što postoje dve kategorije tog prekovremenog rada. Jedna kategorija je obavezna, a druga je ona fakultativna, kada je zaposleni dužan, obavezan, ne može da bira da li hoće, da li neće, već mora da ostane prekovremeno da radi.
To su te situacije kada nastupi višak. To je situacija koja ovde nije predviđena. Ako može da nastupi šteta po poslodavca, kada je obavezno da se ostane na poslu, da se duže radi, da jednostavno ne bi ostao čovek bez mogućnosti da sutra dođe na posao, da nestane firma, pričini se velika šteta u tehnološkom procesu, ekonomski problemi, džabe što je on insistirao na tome da ne treba prekovremeno da radi. On je izgubio materijalnu osnovu da će sutra da dođe da radi i to ovaj zakon ne predviđa, nego sve prepušta – hajde na ugovor.
Na ugovor, kao da ne postojimo, kao da kod nas nije bila situacija da su za proteklih deset, petnaest, pa možda i dvadeset godina firme otvarali ljudi koji nisu znali u tom trenutku da popune opštu uplatnicu da bi platili taksu. Oni sada treba da tumače ovde šta je iza svake reči, kako svaka reč treba da se tumači, šta ona predstavlja u vremenu i prostoru.
To je osnovni nedostatak, a ovo oko gramatike i pravopisa, na šta se ne odnosi ovaj amandman, nego samo želi da potencira, da da ograničenja u pogledu dužine trajanja prekovremenog rada na nedeljnom i dnevnom nivou, treba da se odnose na konkretnog pojedinca, na zaposlenog kao jedinku. Ne može on danima da radi i uvek da radi po pet ili šest sati duže od redovnog rada.
Da vam kažem iskreno, džaba vam i ova odredba, kada je u postojećem zakonu propisano puno radno vreme, pa zaposleni moraju da idu i subotom i nedeljom, pa im se nekako na kašičicu računaju i ti odmori u toku dana, nedeljni odmori, i onda stvarno deluje degutantno da se priča o nekom novom većem nivou zaštite prava zaposlenih, a praksa nam pokazuje da nije pružena zaštita u onome što je minimum.
Nemojte baš uvek da se pozivate na konvencije MOR-a i na direktive EU, kada niste sigurni da to što ste naveli u Predlogu zakona odražava sadržinu tih akata. Ovako imamo samo jednu podvalu. U obrazloženju se napiše, to je u saglasnosti sa tim i tim, a kada uzmete tu konvenciju i pogledate šta tamo piše i šta je ovde predviđeno, vidite da su to dva teksta koja su u suprotnosti.