Očigledno da je u čl. 6. i 7. najspornija reč "demokratska". Jeste, jer uopšte nije jasno u kom smislu je upotrebljena ova reč. Ona ima neko svoje originalno, pa čak i prenosno značenje. Znači sloboda, znači da se pita narod, da narod odlučuje, a neko to tumači i kao termin kojim se ukazuje da postoji neka forma i neka procedura koja se poštuje.
Nažalost, za ovih 15-ak godina ta reč nam se poprilično ofucala. Bilo je dovoljno da samo neko kaže - ja sam demokrata, pa verovatno sve što kaže to je demokratski standard. Pa, ako je demokratija procedura i odlučivanje, onda smo pod plaštom demokratije imali glasanje iz Bodruma i Soluna. Ako demokratija to znači, onda imamo udruženje poslodavaca, gde je jedan brat predsednik, drugi brat potpredsednik, treći brat takođe neki funkcioner, pa ne znamo zašto bi to bila demokratska neka organizacija.
U kom smislu je upotrebljena reč "demokratski" nije nam poznato, osim što u Predlogu zakona stoji da je to bio zahtev socijalnih partnera. Znači, oni su hteli kao jedna stranka da stave tu reč, kojom bi objasnili da su oni najdemokratskiji.
Pošto se nalazimo na terenu člana 7, koji se odnosi na poslodavca i na njihovu neku organizaciju, onda ta reč "demokratski" treba da bude u nekom uzročno-posledičnom odnosu sa rečima koje takođe stoje u toj rečenici, a to je dobrovoljna organizacija, da su članovi dobrovoljno pristupili. Onda već imamo Privrednu komoru Srbije gde nema dobrovoljnosti. Postoji obaveznost. Znači, ona ne bi mogla da bude u smislu člana 7. ovog predloga zakona, ta asocijacija poslodavaca.
Šta je karakteristično za takvu jednu organizaciju? Da verovatno poslodavci nalaze interes da se organizuju radi zaštite svojih interesa. Koji je njihov interes? Verovatno neki profesionalni interes i verovatno van toga nije potrebno ništa drugo. Oni su kao grupa ljudi u mogućnosti da izraze, opredele i opišu svoj interes i ono šta im treba da se dobrovoljno ujedine, udruže, poprime neku organizacionu formu i na taj način dokažu da su sposobni da ispunjavaju obaveze, gde se asocijacija javlja kao neko ko ispunjava obaveze.
Ako je to tako, onda ova reč "demokratski" štrči, nije joj mesto ovde, jer se odmah postavlja pitanja - a šta je garancija da će ta organizacija biti demokratska. Da li je garancija statut, da li su garancija pravila, a ako se kaže "demokratski", onda verovatno svi treba da učestvuju u nekom izboru u odlučivanju. Ma koliko da bila neka organizacija dobrovoljna, nije poznata situacija da svi učestvuju u odlučivanju.
Da ne bih sada pravio neke šire elaboracije na temu šta bi to sve moglo da znači u ovom kontekstu kada se napiše "demokratska", mi smo amandmanom tražili da se i u članu 6. i 7. izbrišu ove reči, jer samo mogu da stvore zabranu. Mogu da stvore zabunu poput one koja se dešava kada dete od tri godine nacrta konja, pa pošto to niko ne može da prepozna, on napiše ispod dole "ovo je konj", da bi se to prepoznalo. Tako je i sa nekim strankama. Niti imaju ideologiju, niti bilo šta, ali oni stave ono "demokratsko" da se zna. Dovoljno je da se upotrebi ta reč i sve je jasno.
Sada ako idemo tom logikom i tim manirom, što mene to i ne bi iznenadilo, s obzirom da ekonomski savetnik predsednika Republike je na čelu te komore, bivši ministar, ima tamo poprilično bivših, tu je jazbina da se pritaji malo dok se još nešto ne desi, ponovo će da se vrate u igru zato što je dosta investirano u njih, školovani su u inostranstvu, pripremani za ovo.
Potrebno je, znači, da se ovo izbaci, jer u ovom kontekstu apsolutno ništa ne znači, osim što može da znači suprotnost.

Predsedniče, morao sam da se javim, jer pričamo očigledno o različitim stvarima. Uopšte nisam pričao o reprezentativnosti neke asocijacije koja pretenduje da bude asocijacija poslodavaca. O reprezentativnosti postoje odredbe pri kraju ovog zakona, ono što ministar nije shvatio u ovom amandmanu SRS, a gde mi insistiramo da se ovo izbaci, jer ništa ne znači.
Naravno da se podrazumeva da svaka organizacija ima neku svoju organizacionu strukturu. Ona može biti manje ili više demokratska po nekim našim kriterijumima, i to po svakom od nas pojedinačno. Nemojte da pravite fetiš od nečega. Na vrlo konkretnim primerima ću vam reći. Imamo stranku koja slovi da je demokratska stranka i prilikom izbora u toj stranci ...

Predsedniče, vi se nepotrebno pribojavate toga da će ovo što budem rekao da izazove bilo kakvu repliku. Samo pričam ...

Govorim samo o golim činjenicama, ne navodim ime nijedne stranke. Ako vam je to garancija.
Imali smo situaciju da se u stranci sprovedu izbori, i očigledno su falsifikovani izbori, i posle toga bivši predsednik napusti stranku, pa posle nekoliko godina taj isti predsednik, odnosno taj koji je tada izabran, navodno falsifikovan za predsednika, obezbedi ponovo falsifikat, i drugi čovek napusti stranku i napravi novu stranku. U javnosti to sve slovi kao da je to demokratija, da je to demokratsko.
Neću da pominjem imena zato što su prepoznatljiva, ali molim vas mi sve stavljamo u koš demokratskog. Nije sve demokratsko. Ljudi, nije dovoljno da se napiše da je demokratsko. Šta je garancija da su demokratski izbori u sindikatu? Šta je garancija da su oni demokratski došli do neke odluke? Oni su došli do svoje odluke i preko svojih organa i zašto moramo da ubacimo demokratsko.
Da li na taj način želimo da pojačamo njihove stavove, njihove odluke, da su oni navodno do tih odluka došli demokratski. Kako može neka asocijacija privrednika, poslodavaca, da dođe demokratski do neke odluke, kada najbliža rodbina rukovodi svim i svačim.
Ne znam kakve veze izma demokratija sa socijalnim interesima poslodavaca. Oni nemaju socijalni interes. To je posebna socijalna grupa, mikrosfera, razmišlja o novcu, profitu, a drugo je ne interesuje. Kao što ste u prethodnom članu ubacili, kulturni interesi zaposlenih. Kakvi crni kulturni interesi, oni ljudi gledaju kako da dobiju tu minimalnu cenu i da mogu da prežive. Nije sve za zakon, a nečemu nije mesto u određenoj odredbi člana zakona. Demokratija štrči kao pojam u ova dva člana.

I u ovom članu se vidi odsustvo jednog stabilnog pogleda na prava građana koja su regulisana Ustavom Republike Srbije. Vi ste u obrazloženju naveli kao ustavni osnov samo jedan član. Međutim, mnogo bi bilo bolje da ste imali u vidu i odredbu čl. 35. i 38. Ustava Republike Srbije, gde se propisuju ta prava koja imaju zaposleni. Mi, ustvari, ovim zakonom samo uređujemo način ostvarivanja tog prava.
U članu 9. stav 1. vi govorite o nepovoljnijim uslovima rada, ali u drugim članovima istog ovog predloga zakona obavezno, pored uslova rada, navodite i prava zaposlenih. Mogu ove uslove rada da protumačim kao i prava, ali onda budite isti kada o istoj materiji rešavate, propisujete. Ubacite i ta prava, da se ne bi tumačenjem došlo do toga da su uslovi i neka prava koja zaposleni imaju.
Međutim, stav 2. ovog člana, na koji se pretežno odnosi ovaj amandman, krajnje je problematičan. Zbog čega? Ovde se kao posledica propisuje ništavost ugovora o radu. Moram da vam saopštim da se ugovor o radu i njegova pravna priroda reguliše samo ovim zakonom, ali Zakon o obligacionim odnosima propisuje pravne posledice ništavosti bilo kog ugovora, odredbe članova 103-110, i morali ste prilikom utvrđivanja teksta ovog člana da imate u vidu posledice ništavosti - restitucija u pređašnje stanje, pravo na naknadu štete itd, da vidite da li je to moguće u sistemu radnih odnosa. Ako je moguće, u kom periodu može da se ostvari i kakva je efektivna zaštita prava zaposlenog.
Ako samo ova dva elementa uzmete u obzir, onda ćete da primetite da je ovo rešenje besmisleno i da nije u funkciji zaštite onog prava koje je Ustavom garantovano, već pre svega u funkciji mogućih zloupotreba, odugovlačenja i nerešavanja pitanja do kraja. Moram da vam skrenem pažnju da i onaj radnik koji bi pokrenuo postupak za utvrđivanje ništavosti, u našim uslovima teško da bi mogao da ostane u toj firmi da radi, kod tog poslodavca.
Mi smo ovim amandmanom pokušali da vam skrenemo pažnju na drugu koncepciju, da ovim zakonom mi imamo pravo i obavezu da uredimo način ostvarivanja prava zaposlenih po osnovu rada...
(Glasovi iz klupe: Ne radi mikrofon.)

Znači, ovim amandmanom mi samo potenciramo da minimum prava koji je propisan ovim zakono uvek postoji i da on ne zavisi od toga da li će neki ugovor o radu biti proglašen, odnosno da li će u sudskom postupku biti utvrđeno da je on ništav.
Zbog čega je ovo bitno? Kada se zakonom uređuje način ostvarivanja nekog prava ili neke slobode, onda je zakonodavni organ ovlašćen često da utvrđuje limite, minimum, maksimum, moguća je druga tehnika da utvrđuje minimum ispod koga ne može da se ide, moguća je i treća varijanta, da utvrđuje neki maksimum preko koga ne može da se ide.
Očigledno da je u ovom predlogu zakona zauzet koncept da je ovo skup minimalnih prava i ta minimalna prava, odnosno ostvarivanje tih prava garantuje država preko inspekcije rada, preko ministarstva, preko suda, država garantuje ostvarivanje tog minimuma prava. Zbog toga, zbog ništavosti, ove odredbe su potpuno besmislene, jer u tim odredbama se gubi osnovni cilj i zamisao ovog zakona, a to je zaštita onog minimuma koji je zakonom propisan.
U tom smislu treba tumačiti naš amandman, kao sredstvo kojim se poboljšava ne samo zaštita, nego pruža garancija obaveznosti ovog zakona.

Predsedavajući je u pravu, ovaj amandman se proteže verovatno na još 20 članova, u kojima je manifestovano nešto što bi moglo da se kaže neustavnost, odnosno nesaglasnost sa ustavnom normom.
Ustav Republike Srbije, ovakav kakav je, u članu 38. stav 2, za ovo što je ovde pokušano da se napiše kao bezbednost i zdravlje, upotrebljava termin zaštita na radu. Ustav nalaže da se ne prave te gimnastike sa lošim prevodima tekstova koji dolaze iz Brisela. To tamo rade ipak neki administrativni radnici, zbrda-zdola daju neki predlog i prevedu možda nešto sa francuskog, sa italijanskog, pogledaju da li je to u skladu sa njihovim direktivama, šibnu ovde ministarstvu i ovde uhvati naš prevodilac i doda mu još neki značaj. Tek kada dođu na Skupštinu, onda vidimo da termin koji je upotrebljen ne odražava ono što postoji kao termin u našem Ustavu.
Čujte ovo obrazloženje, razlog zašto je to tako je što će u budućnosti da se promeni još jedan zakon o zaštiti na radu, pa će imati naziv zakon o bezbednosti itd. Verovatno je ovo poznato i nema potrebe detaljnije da se obrazlaže.
Međutim, mi smo ovim amandmanom hteli da skrenemo pažnju i na drugu stranu. Ne dotiče se direktno amandman, ali sama priča o članu 12. daje mogućnost da ukažemo i na ostale nepravilnosti, nepreciznosti koje se javljaju u članu 12. U članu 12. napravljen je neki pokušaj da se taksativno navedu prava po osnovu rada, prava iz radnog odnosa. Naravno, tu dolazi zarada kao pravo, a u našoj verziji dolazi još i pravo na zaštitu na radu. Onda ste naveli, kaže - zdravstvenu zaštitu, i malo kasnije kaže i druga prava u slučaju bolesti. Ona su već obuhvaćena pravom na zdravstvenu zaštitu.
Cela oblast zdravstva nam je regulisana Zakonom o zdravstvenom osiguranju, i kada su u pitanju zaposleni imamo obavezno zdravstveno osiguranje, a zdravstvena zaštita mnogo više se odnosi na rad i na organizaciju u zdravstvu, te ne bi moglo da se prihvati da to ima neke direktne veze sa pravima zaposlenih po osnovu rada, za slučaj bolesti itd.
Ono što opet odražava nešto što nema mesta da bude u ovom članu, to je zaštita ličnog integriteta. Tu nije jasno u kom kontekstu je navedeno ovo. Zaštita ličnog integriteta je obezbeđena tzv. opštim propisima, pa sada pokušavamo da nabrojimo šta bi to moglo da bude osim života, zdravlja, slobode itd, a tu su čast, dostojanstvo, pravo ličnosti najšire posmatrano. Za to već postoji zaštita.
Ona postoji u materijalnim odredbama, materijalnim zakonima, postoji u Zakonu o obligacionim odnosima, a to su čl. 199. i 200, a za koje moram da kažem da se nažalost vrlo loše primenjuje u sudskoj praksi. Ličnost je zaštićena i njen integritet je zaštićen, zaštićena je privatnost, zaštićeni su podaci o ličnosti i svim drugim propisima. Odakle ta želja da se sve zbrda-zdola gurne ovde, a što može da prouzrokuje zabunu kod onoga ko treba da primeni ovaj zakon.
Kakvu polarizaciju imamo u pogledu interesa zaposlenih i poslodavaca, pa ne bi me čudilo da se organizuje okrugli sto i šta bi to moglo da se podvede sve pod zaštitu ličnog integriteta. Tako nešto ne sme da se radi kada se piše zakon, jer to nije u funkciji konciznosti, jasnoće, nego u funkciji parola, deklaracija, koje mogu da se tumače od slučaja do slučaja na različite načine i po pravilu dolazi se do tumačenja u zavisnosti od volje onoga ko je nadmoćan da svoje tumačenje nametne.
Sigurno je da je potrebno da se efektivno pruži zaštita integritetu ličnosti u radnom odnosu, ali ona se ne pruža u ovakvim odredbama i nečemu što nema konkretno značenje, već pre svega opštim zakonodavstvom i krivičnim, materijalnim i procesnim odredbama, i svim drugim materijalnim propisima gde se štite prava ličnosti.

Ja ću na nekoliko primera da vam ukažem, bez navođenja imena, jer imena nisu potrebna, pošto su to opštepoznate stvari, da je sa novom demokratijom sve prethodno loše.
U članu 15. su navedene dužnosti zaposlenih. Mi amandmanom tražimo intervenciju u tački 2), gde reč "zahteve" treba zameniti rečju "uslove". Zašto?
Znači: "Zaposleni je dužan da poštuje organizaciju rada i poslovanje kod poslodavca..." Organizaciju rada i način poslovanja utvrđuje poslodavac, da li preko upravnog odbora, da li preko direktora, ali u svakom slučaju, to izražava u svom statutu, pravilniku o sistematizaciji radnih mesta.
Što se tiče tehničkih normativa, to je verovatno ovo što je navedeno u tački 1). Onda vi kažete dalje: "... kao i zahteve i pravila poslodavca".
Pravila poslodavca nalaze se u nečemu što možemo generalno nazvati opštim aktom. To je neki pravilnik, to je neka odluka opšteg karaktera kojom se nešto propisuje: pravilo ponašanja, pravilo rada, unutrašnja organizacija, komunikacija itd. Ali, ovde štrči ova reč "zahteve".
Daću vam jedan primer. Imate privatnika koji je uspeo od 1985. godine do danas da napravi dobru firmu, po nekim objektivnim kriterijumima, i ima zaposlene, a firma mu se nalazi u istom dvorištu gde mu se nalazi i kuća. On zaposlenog tera da ide da mu čisti kuću, tera da vodi dete u školu, da sprema ručak za njegovu porodicu.
To je zahtev koji je poslodavac ispostavio zaposlenom, šta on od njega očekuje i šta on treba da uradi. Problem je taj što taj zaposleni, ukoliko ima zaključen ugovor o radu, nije primljen da bude pomoćnica, niti da bude neko osoblje koje vodi računa, već je zasnovao radni odnos ili faktički počeo da radi na nekoj mašini koja pakuje sokove, bombone, sortira keramičke pločice u velikoprodaji, ali on mora da poštuje zahtev. Ovde se zahtev poslodavca javlja kao njegov lični ćef, kao njegova lična volja.
Ukoliko se prihvati naš amandman, pa se kaže "uslove", onda govorimo o onome što je esencija radnog odnosa.
Znači, prava i obaveze zaposlenog ne mogu da zavise od ličnog ćefa poslodavca, pa da li se on javlja u vidu čoveka sa imenom i prezimenom, direktora ili upravnog odbora itd. Ne može zahtev, jer zahtev sadrži nešto što je jednostrana volja, što je dispozicija pojedinca. Zato treba da se stavi "uslov", kao nešto što bi bilo objektivno. Prema tim objektivnim kriterijumima neko ulazi u sistem radnog odnosa.
To je ono na šta smo mi vama hteli da skrenemo pažnju, da vam ukažemo, jer kada pročita ovaj zakon neko ko ima 20 zaposlenih može da kaže - ljudi, ja sam gazda. Ne zna on šta je radni odnos, šta su prava, on kaže - ja sam gazda, rekao sam ti da to treba da uradiš i ukoliko ne uradiš, ideš napolje. Ove priče da li je to propisano ugovorom o radu, znate i sami koliko nema ugovora o radu. Ovaj zakon ne pruža taj minimum, opet potenciram, minimum prava građana Republike Srbije koji su došli u poziciju da su u radnom odnosu.

Član 24. Predloga zakona trebalo bi da reguliše uslove za zasnivanje radnog odnosa. Namerno potenciram ovo – uslovi za zasnivanje radnog odnosa, uslove koje treba kandidat, pretendent na radno mesto da ispuni da bi mogao biti zaposlen.
U ovom prvom delu ove prve rečenice verovatno treba da stoje opšti uslovi. Te opšte uslove do sada, da se ne vraćam u neku daleku prošlost, ali od 1974. godine pa do danas činila su dva uslova, godine života i opšta zdravstvena sposobnost. Dakle, opšti uslovi za sve u radnom odnosu, za sve zaposlene.
Namerno potenciram ovo da se radi o opštim uslovima i moraju svi zaposleni da ih ispunjavaju; da sada to malo plastično objasnim. Čovek kada se prvi put zapošljava mora da kao minimum ispuni ova dva uslova. Kada menja preduzeće, on sa radnom knjižicom nosi ono svoje lekarsko uverenje, nema potrebe da ponovo dokazuje opštu zdravstvenu sposobnost.
Ranije je zasnivanje radnog odnosa bilo na osnovu akta nadležnog organa poslodavca, a sada imamo ugovor o radu i nema potrebe bilo šta da se menja u tome. Međutim, ove novotarije su pobrkale opšte uslove sa posebnim uslovima, pa posebni uslovi za rad na određenim mestima itd, ali to nije tema ovog člana.
Ono što mora sve da nas zabrine, kada poslanik podnese ovaj amandman i kaže, molim vas, nema potrebe da se menja nešto što postoji, što je oduvek postojalo u našem radnom zakonodavstvu, nama Vlada, potpisao predsednik, potpredsednik, dostavlja mišljenje povodom amandmana i to je problematično.
Vidite šta kaže Vlada povodom ovog amandmana – amandman se ne prihvata iz razloga što je Nacrt zakona o radu dostavljen na mišljenje MOR-u. Znači, Nacrt zakona o radu dostavljen na mišljenje MOR-u i zbog toga se ne usvaja amandman. Treba malo da se čita Predlog zakona, treba da se čitaju amandmani, treba da se pročita da je MOR-u dat nacrt do predloga, nacrt je verovatno pretrpeo neke izmene, niko nama ne garantuje da je ovaj predlog išao kao nacrt.
Kada se krene sa stvarno nekim načinom odbrane nečega što je neprihvatljivo, onda ide dalje, pa se kaže dalje u obrazloženju. Prema mišljenju MOR-a, odnosi se na Nacrt zakona, kandidat je obavezan da pre zaključenja ugovora o radu obavesti poslodavca o svom zdravstvenom stanju da samo ako ono bitno utiče na obavljanje poslova za koje se zasniva radni odnos.
On ga obaveštava i lekarskim uverenjem kojim dokazuje da poseduje opštu zdravstvenu sposobnost, i uverenjima gde je potrebna posebna zdravstvena sposobnost u pogledu vida, ako su u pitanju avijatičari, oni koji rade na dubini dole kao ronioci, pa čak postoje i posebne profesije gde na svakih šest meseci moraju da idu radnici na pregled.
Dakle, ima onih koji rade sa prehranom, gde postoji obaveza sanitarne kontrole, da ne bi došlo do zaraze građana. To je ta posebna zdravstvena sposobnost. Opšta zdravstvena sposobnost je potrebna svakome, da se ne bi desilo da kao opšti uslov bude samo 15 godina života, pa čovek primi to dete od 15 godina života bez lekarskog uverenja o opštoj zdravstvenoj sposobnosti, pa se utvrdi da je nepostojanje opšte zdravstvene sposobnosti uzrok neke povrede, pa zašto ne reći i profesionalnog oboljenja ili neke nesreće.
To uverenje kojim se garantuje opšta zdravstvena sposobnost je u funkciji zaštite poslodavca, dakle, da je on siguran da taj koji je došao, da elementarno poseduje neku sposobnost i da može da radi. Vi sami znate, dete sa 15 godina, koje je u radnom odnosu, raspolaže svojim sredstvima, dobija specifičnu poslovnu sposobnost.

Ovu načelnu raspravu iskoristićemo da pomognemo poslanicima prilikom opredeljivanja za amandmane SRS, pošto je posle ove diskusije, gotovo svih govora koji su se čuli sa ove govornice, sasvim jasno da se ovim predlogom zakona praktično dokazuje da i od goreg ne mora da postoji još gore.
Kvalitet ovog predloga zakona u odnosu na postojeći zakon verovatno se samo meri kvalitetom papira.
Važno je da svi poslanici znaju da u oblasti radnih odnosa moraju da postoje tri strane. U ovom predlogu zakona mi čujemo za dve strane i ovde čujemo za neko klatno koje se klacka od poslodavca prema zaposlenima i obrnuto, a države se to navodno ne tiče.
Ako država smatra da je jedina tačka povodom koje ona treba da se pita kada su u pitanju radni odnosi inspekcija rada, onda ova vlada pogrešno doživljava državu i njena ovlašćenja.
Kamo sreće da nam je vraćen Predlog zakona kao onaj zakon koji je bio 1996. godine, a što se tiče ovih socijalnih partnera, nešto što je bilo mnogo ranije. Jer u suštini, ono što može da se pregovara i dogovara i što je predmet kolektivnog ugovora, to je pre svega cena rada, samo cena rada.
Sve druge oblasti, sva druga pitanja, sve što može da se nazove pravima i obavezama iz radnog odnosa je materija ovih jasnih zakonskih odredbi oko kojih nema pogađanja. Bez obzira gde ko radi, on mora da bude izjednačen u pogledu prava i obaveza i zato postoji i mora da postoji zakon o radnim odnosima.
Ne mogu sindikat i zaposleni da pregovaraju o nivou zaštite na radu, ne mogu da pregovaraju o tome da li će biti godišnji odmor ili neće biti godišnji odmor, da li će biti noćni rad ili neće biti noćni rad. Ne mogu da pregovaraju oko toga. To moraju da budu jasne imperativne norme koje obavezuju jednu i drugu stranu. Znači, jedina oblast oko koje može da se dogovara jeste cena rada.
Država ne sme da bude nemi posmatrač, a zbog čega? U svim konvencijama MOR-a govori se o tri obavezna učesnika, kada su u pitanju prava iz radnog odnosa. Znači, Vlada mora, Vlada kao izvršna vlast koja zastupa državu, ona mora da bude uključena u te pregovore, da bude potpisnik opšteg kolektivnog ugovora, mora, ne može da izbegne. Najmanje za to postoje dva razloga.
Prvi razlog, zato što je država nominalno poslodavac, i to možda najvećem broju zaposlenih u Republici Srbiji, što direktno, što indirektno. Direktno, zaposleni u državnoj administraciji, indirektno preko javnih preduzeća na svim nivoima.
Drugi razlog, što se svojim potpisom na opštem kolektivnom ugovoru kojim se definiše cena rada Vlada obavezuje da vodi ekonomsku politiku države koja neće da obezvredi ono što je dogovoreno, a što se tiče socijalnog položaja najvećeg broja građana Republike Srbije.
Vidite sada kakva je ova vlada, ne želi da stavi potpis, ne želi da bude pregovarač, a zašto? Pokušava da nam kaže da nije poslodavac, a jeste poslodavac, i pokušava da nas ubedi da nema uticaja na ekonomsku politiku, a ona kreira ekonomsku politiku i sprovodi je. To je to kukavičije jaje koje se zameće ovim zakonom. Ovo nije prvi put i 2001. godine su to vešto pokušavali.
Ukoliko nema Vlade, onda vam je sve besmisleno, socijalni dijalog, socijalno-ekonomski savet ili ono pre nekoliko meseci što smo donosili, čudo od zakona, a to je rešavanje radnih sporova mirnim putem.
Znači, ova vlada nam kaže, nas ne interesuju rad i radni odnosi i to je ta poruka koju čujemo ovim predlogom zakona.
Dalje, na strani poslodavaca, takozvanih organizovanih poslodavaca, imamo Privrednu komoru Srbije, ali ona ne ispunjava uslov da bude učesnik u dijalogu, a zašto? Ona nije na načelima dobrovoljnosti, nego na načelima obaveznosti. Pravno lice koje se bavi privrednom delatnošću ne pita se da li će biti član Privredne komore ili neće, mora, mora da bi se naplatio onaj doprinos, da bi Milosavljević i ova kompanija koja je pobegla iz one prethodne vlasti mogla da bude uhlebljena.
Oni valjda još neku potvrdu izdaju kao zvanični dokument, što država mora hitno da im oduzme kao nadležnost. Imamo drugog industrijalca koji pravi impulse. U svim zemljama impuls je usluga, a ovde kod nas je industrijalac. Čovek ima pare, bivši katandžija, slabo mu ide sa rušenjem katanaca, to je vaš koalicioni partner, vi što dobacujete, ako niste informisani. Kada ste mu vratili one pare od ekstraprofita, uzeli ste kamatu, zavezani ste u taj čvor.
Zavezao je on mnoge u čvor, kupio akademike, kupio mnoge institucije, zato što je industrija impulsa izuzetno profitabilna, toliko profitabilna da i deca mogu da izdaju CD i da moraju svi da kupe. Pa dobro, kupio je i nju, tu se nešto popišmanio, ali dobro. Nije baš ni kod njega sve uspešna investicija. Pogreši neki put i on. Čoveku je potrebna politička moć.
Vidite, prva vest juče nije bila šta se pričalo o zakonu o radnim odnosima, nego koga bi on mogao da kupi. To je uvreda za državu. Ovi što najviše dobacuju, koji ne vode svoju stranku kada izađu ovde i predstavljaju se, njihovu stranku vode nevladine organizacije, oni novinari koji im umeću tekstovi velikih misli povodom krupnih pitanja, a stranka bez ideologije. Oni ne znaju šta je pojam ideologije. Čuli smo, doduše, sinoć kaže čovek, Amerikanci kažu šta treba da uradimo, mi uradimo i gotovo, šta da radimo. To je nova realnost. Ljuljne ti šamar, kaže – moraš da prihvatiš, to je nova realnost.
Vidite, to je taj sklop koji zamajava ovu Srbiju. Zamajava, i to na veliko zamajava Srbiju. Čovek iskoristio monopolski položaj, obezbedio velika sredstva, slika se sa katancima, sa salatama, deli svoju robu svuda i prosto se čudi kako to i drugi nemaju. Kao, svi su BK. Nisu svi BK. Ima i BT, ima i ono MT, Trajković.
Oduvek sam mislio da je on stariji od Tita. On uvek rešava problem na Kosovu i nikako da ga reši. U svim vlastima je dobar. Nebojša Čović, padne mu alternativa, on brže prihvati ove i opet je u vlasti. To naravno niko ne komentariše.
Zakon o radu je na dnevnom redu, zakon o radu koji se naslanja na Zakon o privatizaciji, koji se naslanja na nepisani zakon o gubitku radnih mesta i koji se naslanja na iluziju lepog, skoro lepog života kada budemo pridruženi. To je ta iluzija koju nosi. Ovaj zakon će doneti dobro zato što sadrži neke direktive. Ubedite nekoga u ovim firmama da će mu biti bolje posle ovog zakona.
Da krenemo malo redom pa da kažemo. Znači, Privredna komora Srbije ne ispunjava uslove da bude socijalni partner. Ona ne može da potpiše, nema reprezentativnost, nema elementarni uslov, nije na principu dobrovoljnosti. Za ono drugo, što su industrijalci, isto je problematično.
Tu postoji dobrovoljnost, ali postoji jako izražen interes da se cela asocijacija veže za BK, kako bi preko BK obezbeđivali poslove i sve moguće.
Oni su učestvovali u privatizaciji jednog poljoprivrednog kombinata, pa pobegli daleko. Znači, ne donose med i mleko oni svuda. U sistemu BK med i mleko postoji samo zbog velike provizije i velikih para. Naravno, čovek mnogo zarađuje, ne trebaju mu više pare, obezbedio 17 generacija u budućnosti, sada mu treba politička vlast. Građaninu, državljaninu Kanade, potrebna je vlast u Srbiji. Izračunajte ko koliko košta, požurite kod BK, isplata čeka.
U takvim uslovima mi donosimo ovaj zakon. Pošto je bivši sekretar Komisije za ekstraprofit formirao strategiju kako da se napravi zakon, evo da malo to objasnimo. Kaže – ako se javi problem u poslovanju preduzeća i preduzeće treba da ide u stečaj, kakva su prava zaposlenih. Recimo, da uzmemo za primer BK. Može da ide u stečaj, pare su uzete, ne interesuje čoveka ništa, uzimao pare kada je bila jedna vlast, druga vlast, treća vlast, svaka vlast može da se menja, on će pare da uzima. Zašto? Ima strateški položaj industrije impulsa.
Može i nagradne igre, može i druge lažne pare, nije to problem, sve to može, sve to prolazi kod nas jer je to postalo prestižna stvar. Ako kojim slučajem BK ode u stečaj, a po ovom zakonu koji je takođe ova vlada predložila svako može da ode u stečaj. U dobrovoljni stečaj još je bolje ako se ode, onda može da se desi da glavni i odgovorni urednik, koji recimo 7.000 evra prima mesečno, dođe u fond koji ste napravili, ovaj fond solidarnosti, kao socijalno nezbrinuta osoba, i devet meseci prima naknadu.
Vi ste krivi poslanici jer ste glasali, jer ćete da glasate za ovakav predlog zakona. Znači, ovaj predlog zakona štiti glavnog i odgovornog urednika BK sa 7.000 evra mesečnih primanja, jer su potpuno u ravnopravnom položaju, i onoga koji mesecima nije primio platu.
Juče je naš poslanik Todorović ovde pokušao da obavesti bivšeg sekretara Komisije za ekstraprofit da ima nešto što nije logično, da je pisao zakon neko ko pojma nema sa zakonom, da je nemoguće da se iz ovog fonda isplaćuje naknada za bolovanje devet meseci unazad, jer kod poslodavca to pravo se ostvaruje samo za prvih 30 dana bolovanja. Sve što je preko 30 dana ide na fond zdravstva. To nam nije objasnio, ostalo je nejasno. Nije ušao uopšte u činjenice zašto je to tako.
Možda postoji neki opravdani razlog. Možda je razlog da je iz istog fonda jedan državni fond, drugi državni fond, možda ovaj fond nije imao isplate itd, ali se postavlja pitanje šta je sa potraživanjem. Neisplaćene plate, zarade i sve drugo što radnik potražuje od svog poslodavca, bez obzira na svojinski oblik tog poslodavca.
To je njegovo potraživanje koje otvaranjem stečaja postaje klasična obligacija. Mora da se namiri iz stečajne mase.
Ovim zakonom nama ministar kaže – iz stečajne mase neće da se namiri nego ćemo socijalni mir za devet meseci unazad, od kada je ova vlada izabrana, da pokrijemo na teret svih poreskih obveznika, ali će zato onaj ko u stečaju izvrši privatizaciju budzašto da kupi firmu. Što nije definisano ovde kada je ta situacija i od kog dana nastupa promena poslodavca? Šta je promenjeno kod poslodavaca? Uzmite recimo ovaj "Knjaz Miloš"; mali akcionari, i oni su imali status nekog poslodavca. Prodali svoje akcije, došao novi poslodavac. Da li je to promena poslodavca? Ko može da nađe odgovore iz ovog predloga zakona?
Kažem vam da će vam tu biti sporova oko primene postojećih opštih akata u tom preduzeću i nivoa prava koje zaposleni treba da imaju. O tome se ne razmišlja. Bitno je da se kukurikne, mi smo doneli zakon, mi ćemo Predlogom zakona to da rešimo, sutra će sve biti najbolje, direktive stoje iza nas.
Baš briga zapad i Evropsku uniju za naš zakon, kakav će da bude. Dali su strani poslodavci neki prigovor na početku da bi malo ukazali na nešto, pa posle i oni pritisli, spustili, jer su videli da to odgovara. Kome odgovara? Zaposlenima ne odgovara. Juče je poslanik Todorović otvorio jedno načelno pitanje, pa je rekao – onaj poslodavac koji ne može da ispuni obaveze po ovom zakonu ne treba da radi. Odnosi se i na poslodavca u privatnoj svojini, državnoj svojini i ovo što je ostalo malo od društvene svojine. Preko toga se olako prešlo. To su načelna pitanja koja treba ovaj zakon da reši.
Prelazi se preko toga, samo se ljuljne obrazloženje, direktiva ta i ta, a sada da uzmete nekoga ko je profesionalno pratio ovu oblast, on će da vam kaže da te direktive uopšte nisu ugrađene u ovaj predlog zakona. Konvencija 111 delimično je samo ugrađena, u potpunosti nije ugrađena. To je Konvencija koja se odnosi na zabranu diskriminacije. Dovoljno je da izađe za govornicu neko i kaže ta tri slova MOR i sve je pokriveno. Kao da su do pre nekoliko godina u Srbiji bili svi zakoni protivni svim standardima Međunarodne organizacije rada.
A važili smo do 1993-1994. kao zemlja sa najboljom regulativom, i najvećom regulativom, i čak preregulisana oblast radnih odnosa. Kao, to kod nas nije postojalo, kod nas nije postojao standard, kod nas je bilo sve. Nismo prednjačili u tim standardima. Znači, kada se malo raščeprka, onda se vidi, nešto se zapalilo. Nemojte sve da palite.
Dovoljno je što ste Skupštinu zapalili, nemojte da zapalite sve redom. Ostavite neku firmu, neka postoji nešto, makar da se zakunemo, da kažemo - to je bila firma, moj otac je doživeo penziju tu, pa valjda će i moje dete nekada da radi.
Ovde pričate o nekoj vernosti, nagrađujete vernost, pa još se pominje nešto kao u Japanu. Jeste, tamo postoji taj feudalni tip tržišne ekonomije, gde se najviše ceni vernost radnika prema firmi, ali se i poštuje radnik. Ovde je zaposleni trošak. Trošak poslovanja koji treba da se smanji, jer su na sceni ekonomisti tipa Đelić, Pitić, koji to samo matematički posmatraju. Tri plus dva pet, kraj priče, uklapaš se - može, ne uklapaš se - ne interesuje me; a moja ljudska prava - ne znam, ne interesuje me.
Ljudi dođu ovde, kažu - neko je pojeo dve trećine društvenog proizvoda. Pojeli su ga oni koji su bombardovali, oni koji su te poslali ovde. To se zaboravlja, ljudi padnu s Marsa i onda se iščuđavaju šta se dešavalo ovde. Ovaj narod je morao da preživi, morao je nekako da preživi.
Ovaj predlog zakona je još jedna normativna bravura, koja verovatno ima za cilj da možda predupredi nešto, koja ima za cilj da izbegne odgovornost države, pre svega Vlade, ali ima i nešto što je opasno. Podsetio bih na članove 257, 258. i 259. Vidite, država koja ne učestvuje u kolektivnom ugovaranju, ovde je Vlada predvidela za sebe pravo da ministar može na zahtev poslodavca ili udruženja poslodavaca da odluči da se kolektivni ugovori iz člana 256, u delu koji se odnosi na zarade i naknadne zarade, ne primenjuje na pojedine poslodavce i udruženja.
Čemu onda ugovaranje? Čemu kolektivni ugovor, kada ministar može da kaže - ovaj kolektivni ugovor ne važi za "Šećeranu" Kovačica, za "Futuru" iz Beograda ne važi, ne važi za ovu firmu, ne važi za onu firmu.
Na čemu se zasniva taj izuzetak od pravila? Na dobroj volji ministra. Dispozicija njegova, njegova čista volja. To ne može da stoji u zakonu. Tako nešto ako stoji u zakonu, onda znači zakon nam ne treba kaubojski. To može to da znači.
Onda, kaže se, da vam ne pričam oko ovih sporazuma, oko kolektivnih ugovora, kakvo je iskustvo u Francuskoj, pošto bi tu džabe trošili vreme, jer to poslanike ne interesuje, publiku ne interesuje, pošto će ovde glavno pitanje da bude u ovoj podvali koja se vrši. Nikoga ovo ne interesuje, neće on da prenosi ovo, nego će odande da uzmu izjave dokle se stiglo sa Ustavom i to će da zvrji na bazi televizijskog snimka.
Onaj ko nije pratio ovaj prenos ima da misli da smo mi danas samo pričali o Ustavu, a mi pričali o zakonu o radnim odnosima. To su te podvale koje se dešavaju godinama već ovde.
Kaže se - među ostalim tamo kriterijuma, sindikat se smatra reprezentativnim itd, a nigde nema ograničenja da se ne finansira iz inostranstva. Izvinite, ako se finansira iz inostranstva, to je nešto loše.
Ovde stoji, kaže - ako se finansira pretežno iz članarine i drugih sopstvenih izvora, ima na puno mesta pretežno, po pravilu, podrazumeva se, neutralna odredba itd.
Ako se finansira iz inostranstva, odmah, odmah u startu izražavam nezadovoljstvo i sumnju, jer na bazi nekih naših doživljaja ovde, nekog iskustva na koje moramo da se pozovemo, odatle nam ne dolaze baš neke najbolje stvari.
Taj sindikat koji se finansira iz inostranstva je instrumentalizovan za političke svrhe. Koga? Onoga koji daje pare. Zašto bi neko davao nekome pare, zato što je lep ili zato što je novinar RTS-a nekada bio ili zato što ima prezime, kao neki tamo što takođe prima pare iz inostranstva? Ne, zna se, pare dolaze zbog toga i toga.
Sada ćete da čujete kako je američka ambasada finansirala "Otpor". Ugovor napisali, morao je Montgomeri da se pokrije sa ugovorom da ga njegovi ne bi prozvali, mada mu ni to nije pomoglo, ne sme da ide u Ameriku.
Mnogo je tu stvari koje su ubačene da bi se sakrila suština ovog predloga zakona, koji je loš. Mi ovde nemamo ni definiciju šta je pripravnik. Zašto se neko prima u status pripravnika? Nemamo definiciju. Ne znam da li da bi se radno osposobio, da bi kasnije mogao samostalno da radi. Kod probnog rada nemamo ni koji je taj organ koji ocenjuje da li je zadovoljio.
Kaže se - poslodavac. Poslodavac može svašta da bude. Valjda mora i kod poslodavca neka dvostepenost, nešto da čovek ukoliko mu se ugrozi pravo ima kome da se požali, da skrene pažnju, nije u redu nešto. Rad na određeno vreme, a da nisu navedeni razlozi do tri godine, imamo ljude po pet-šest godina kod stranih firmi koji rade, koji nemaju regulisan radni staž, nisu u radnom odnosu na neodređeno vreme, nego se na taj način vrši pritisak na njih - morate da budete onakvi, ovakvi, morate ovo, morate ono. Ne reguliše se radni staž.
Kaže - to je u susret, prilog da se poveća broj zaposlenih. Sa ovom odredbom nećete da povećate broj zaposlenih, nego ćete samo povećati broj ljudi koji strepe za svoje radno mesto i za svoj posao. Bilo bi vrlo pogrešno ako sve ovo što vam SRS navodi tumačite kao da se neko patološki bori za prava zaposlenih, a pri tom o pravima zaposlenih mislite da su to ona ista prava iz samoupravnog društva, kada je to bilo - ne možeš ti mene tako malo da platiš, koliko mogu malo da radim.
Moram da vam kažem da pravite veliku grešku. Mi se ne zalažemo za to. Ali, ako je naša ustavna obaveza da idemo ka tom građanskom društvu, pre svega u smislu poštovanja ljudskih prava, onda moramo da vas podsetimo da i zaposleni uživaju neka prava i da minimum tih prava mora da se uredi zakonom o radu, minimum ispod koga ne može da se ide, minimum oko koga ne može da se pregovara.
Kako je moguće, ima jedna odredba, sada sam se setio, kaže - minimalna zarada, ukoliko je ugovorio sa poslodavcem. Dali ste luft da sada samo ugovaraju minimalne zarade, samo minimalne zarade da ugovaraju, zato što je poslodavcu to trošak i on želi da smanji taj trošak. Pričate da ste zaštitili neko pravo. Koje pravo ste zaštitili?
Verovatno će neko iz koalicije koja je na vlasti da skoči, ali to je zbog društvenih preduzeća, briga za ta društvena preduzeća. Nije tačno. Sa ovoliko para koliko je došlo iz inostranstva, a neki put se hvalite da je mnogo došlo, a doduše kažete da baš i nije mnogo došlo, mogli ste koliko-toliko da pomognete ta preduzeća, a da ne dovedete u pitanje sam proces privatizacije. To nije interes, jer oni koji žele da privatizuju našu privredu, oni bi hteli da to urade sa bankarskom garancijom da će u roku od šest godina da otplate ono što su kupili, a u međuvremenu prodaju imovinu koju su dobili.
Imate primer "Gorice", poslanik jedne od ovih stranaka koje su na vlasti kupio je i imao je po nekom ugovoru pravo na 10%, čini mi se, da proda u toku godine, a on je prodao 40, isplatio sve i baš ga briga, nakrivio kapu. Obrisao lepo čovek nos i zaradio pare.
(Iz sale: Kako se zove?)
To vi proverite, pošto ste u sukobu sa njima. Nisam ja medijator za vas, ja sam vama likvidacioni upravnik, nemojte to da zaboravite. Vi ćete da budete, polako, polako, doći ćete vi na red. Nemojte da se sekirate.

Aca je inspirativan. O Bodrumu ćemo kasnije.

Ovaj zakon kada je 2001. godine donet, Borislav Novaković je iz Soluna glasao, znate i sami, to je opštepoznato. To je novi demokratski standard, vi niste obavešteni, vi ste tada bili na sednici. To je novi demokratski standard. Može zakon da se promeni kada hoćete. Tadić je obećao da će to da razreši, međutim, zauzet je sa Libijom. Samo u januaru mesecu neke stvari se dešavaju u Libiji. Morao je hitno da ide tamo.
Ako još pričamo o toj privatizaciji, kao reči koja se smučila u Srbiji, jer ona ne vidi one pozitivne stvari, nego se ovde pokazala u negativnom svetlu, prva asocijacija jeste, što jeftinije kupiti preduzeće. Druga asocijacija - zatvoriti to preduzeće. Treća asocijacija - isterati ljude s posla. Možda to nije tako, ali je praksa takva.
Možete vi meni da osporavate koliko god hoćete to verbalno. Izađite i dođite do neke firme i pitajte, idite do "Gorice" i pitajte, idite, puno firmi, a javiće se i one same. Neka se jave vlasti sve one firme i radnici onih firmi koje su u privatizaciji izgubili posao i videćete sa koliko ćete biti faksova zatrpani. Mi smo to doživeli novembra 2003. godine, kada je bilo govora o onoj velikoj vladi itd, pa su faksovi poludeli od poruka građana, sa imenom i prezimenom, ko u kojoj firmi je kada izgubio posao zbog privatizacije, ovog najboljeg oblika privatizacije, demokratskog oblika privatizacije.
To su neke stvari koje se dešavaju. Ovaj zakon ne pomaže, ne pomaže u onom delu koji se tiče zaštite prava zaposlenih. Samo da budem precizniji, u delu zaštite prava građana Republike Srbije koji su u radnom odnosu, a možda to tako bolje zvuči. Ne štiti. Velike pare su ušle i ništa nije restrukturirano. A onda kada pročitate poslednju stranu Predloga zakona, kaže se, analiza efekata zakona i onda pod 1) zarada, pod 2) uvećana zarada i naknada zarade, pod 3) minimalna zarada i pod 4) naknada troškova i prava na druga primanja. To su babe i žabe.
Efekat ovog zakona će biti to. Vi meni objasnite jednu stvar, Narodna banka Srbije priprema se da poveća plate. Verovatno će guverner imati preko 300.000 dinara i 13 direktora u Beogradu ovih sektora takođe će dobiti mnogo veće plate. Sada vi meni, veliki stručnjaci, a nemam tu sreću da oni budu ovde, objasnite vi meni gde će biti Narodna banka i zaposleni u Narodnoj banci u ovom kolektivnom ugovaranju. Da li će biti u sklopu onih radnika koji se vode kao državni službenici ili će biti u obliku bankarstva?
Imam odgovor i za jednu i za drugu varijantu. Ako su u grupaciji gde je bankarstvo, onda nije nešto u redu sa tom grupacijom. Ako su u grupaciji državnih službenika, onda ste probili sve moguće limite, srazmeru, procente i odnose između najniže i najviše plate. O tome se radi.
Bez obzira ne neke lične odluke, ne mogu da se otrgnem utisku da ovo što se ovaj general predao najviše pogoduje G17, jer ne izađoše iz Vlade, ostadoše da i dalje troše te velike pare, pošto su sve finansije u njihovim rukama, i carina, i porez, i banke i Narodna banka. Ne znam da li još negde ima para, a da vi niste.
U privredi vas nema. Privreda vas ne interesuje. Znači, i sledeći general kada se preda, dobrovoljno ode, odmah neka stavi znak jednako – omogućio sam Labusu, Dinkiću, Jelašiću da i dalje budu na ovim pozicijama. Jer da general nije otišao, oni bi pobegli iz Vlade odmah. Naravno da ne bi, pare su tamo, tamo ste vi.

Stav Srpske radikalne stranke povodom ovog predloga zakona može da se pretpostavi obzirom da postoji četrdesetak amandmana. Amandmanima smo pokušali da malo uredimo ovaj predlog zakona u onom konceptu kako ga je predložila Vlada.               
Međutim, naša osnovna primedba je to što je pogrešan koncept. Toliko je pogrešan koncept da se prvi put dešava u jednom zakonu koji reguliše radne odnose da ne postoji definicija - a šta je to radni odnos. I ovaj postojeći zakon je izuzetno loš, zasniva se na nekom tekstu iz 1848. godine; takođe ga je bivši sindikalni funkcioner predlagao, zaklinjao se da ima saglasnost Međunarodne organizacije rada povodom nekih tamo rešenja, i taj zakon ima definiciju šta je radni odnos. Ovaj zakon nema tu osnovnu definiciju.
Da ne bi bilo zamerki da neko sada smatra da zakon koji nema definiciju onoga što uređuje nije zakon i da to nije praksa, moram da kažem da takav prigovor ne bi mogao da se uputi povodom ove konstatacije. Zato što ne postoji definicija šta je radni odnos po viđenju ove vlade, onda imamo rešenja koja su nabacana, skupljena, koja predstavljaju parcijalni interes svih onih koji su se pitali u izradi ovog predloga zakona. Zato postoje instituti u Predlogu zakona koji se međusobno ne prepoznaju, a po onom znanju koje se stiče iz oblasti radnog prava na bilo kom pravnom fakultetu zna se da su to oblasti koje se međusobno dopunjuju ili oblasti koje jedna iz druge proističu.
Sve ovo ukazuje da ne postoji ideološki pogled na pitanje radnog odnosa. I u ovoj načelnoj raspravi SRS, pošto za sve što u politici radi ima neki svoj pogled, ideološki pogled, pogled SRS, koji se zasniva na nekoj teoriji, ova prva izlaganja iskoristiću da ukažem na te ideološke postupke da biste bolje shvatili sve ono što smo mi prigovorili ovom zakonu i pokušali amandmanima da popravimo.
A budite sigurni da ovaj broj amandmana nije ni 30% od onoga što je neophodno da bi se intervenisalo, da bi se došlo do onoga što predstavlja stav SRS. Verovatno ćemo da se složimo da je radni odnos osnov, odnos po osnovu rada između zaposlenog i poslodavca, koji se zasniva ugovorom o radu. Ovo se navodi iz jednog prostog razloga što postoje najmanje tri osnova sticanja. Jedan je sticanje po osnovu kapitala, drugi je sticanje po osnovu roba, a treći, za ovaj zakon najvažniji osnov, jeste sticanje po osnovu rada.
Zakon o radnim odnosima reguliše onaj rad koji nije ugovor o delu, zato što onaj ko nudi na tržište svoj rad i svoju sposobnost ne raspolaže sredstvima za proizvodnju i mi njemu treba da omogućimo da stiče da bi obnovio svoje psihofizičke sposobnosti, i da stiče na ravnopravnoj osnovi sa drugima i po mogućnosti što ravnopravnije, kao što se stiče po drugim osnovama. To ovaj zakon nema, ne definiše i zato je vrlo teško reći zašto je uopšte predložen ovakav zakon.
Koji su to interesi bili potrebni da se zadovolje ovakvim predlogom zakona. Ako mislite da je nova vlada, pa sada treba nov zakon da se napravi diskontinuitet od one prethodne, u kojoj su opet svi ovi bili u istoj vladi, ili ako mislite da treba nešto da se ispravi što u ovom zakonu postojećem apsolutno odudara, grdno se varate. Interes koji se nameće ovde zasniva se pre svega na skrivanju nečega što se zove materijalna podloga, zbog čega se donosi zakon.
Zakon je potreban da bi se skrenula pažnja sa svih do sada neuspelih privatizacija. Kada se kaže reč "privatizacija" prva asocijacija jeste gubitak radnog mesta. Zbog toga se uvodi i poseban institut kako da se reši problem firmi koje idu u stečaj, a mi smo pre nekoliko meseci najavili sledeći oblik privatizacije u režiji šireg i uskog DOS-a, a to je privatizacija putem stečaja. I treba taj socijalni ceh da plati opet država, opet država, jer privatizacija u stečaju neće biti efikasna.
Tome svakako treba dodati i to da sam poslovično hendikepiran kada izađem za ovu govornicu, svi ministri beže. To je nešto neverovatno, prosto je manija. Mislio sam samo ovi iz Socijaldemokratije, a prošli put i Velja. Jednostavno, čim se razgrne malo prašina, počne da se priča o suštini, tutanj.
Dakle, kakva je naša privredna struktura? Ovaj zakon bi mogao da se primenjuje samo na zaposlene koji rade u javnim preduzećima. Za zaposlene koji rade u privatnim preduzećima, pa bez obzira na podelu, da li su velika, srednja ili mala, ovaj zakon je neprimenjiv. Zbog čega? Zato što poslodavac ne želi da zna za ovaj zakon. Pa jeste, ne želi da zna za ovaj zakon, zato što je svaki zaposleni kod tog čoveka koji je vlasnik kapitala u malom i srednjem preduzeću običan trošak poslovanja. Tako ga posmatra, ne posmatra ga kao ljudsko biće koje radi, koje ima svoje potrebe i koje ima minimalna zagarantovana ljudska prava, i prava po osnovu rada, i zato je ovo neuspešna kombinacija.
I ova vlada tera sindikat, zaposlene i poslodavca da pregovaraju kobajagi, da glume kako su ugovorom došli do saglasnosti volja, postigli saglasnost oko toga kolika će biti cena rada, kakva će biti zarada, pa čak i višak prava od onih koje se zakonom propisuju u smislu ugovaranja putem kolektivnog ugovora, 90% privatnika ovih malih i srednjih preduzeća čak nemaju ni sindikat. Uopšte ih ne interesuje kolektivni ugovor, samo ih interesuje odredba o minimalnoj zaradi. Minimum na koji treba da plate porez i doprinos, drugo ih ništa ne interesuje.
Ovaj zakon ih i ne tera, ne primorava, ovaj zakon samo besomučno primorava zaposlene neposredno ili u liku nekog njihovog sindikata i poslodavca da se navodno dogovaraju. Oko čega da se dogovaraju?
Da li će biti zaštite na radu? Oko toga ne mogu da se dogovaraju i ne smeju da se dogovaraju, zakon mora da sadrži sve odredbe. Da se dogovaraju oko godišnjeg odmora, ne može da se vrši dogovor oko godišnjeg odmora, jer je godišnji odmor pravo koje je propisano i Ustavom i konvencijama Međunarodne organizacije rada, ali ova vlada sve tera u pregovore, a nikako sebe neće da natera da bude učesnik u opštem kolektivnom ugovoru, iako je možda najveći poslodavac.
Najveći poslodavac, ne samo zbog ovih ljudi koji rade u državnoj službi, nego i poslodavac zbog onih koji rade u javnim preduzećima, ali država ne želi, ova vlada ne želi da ulazi u to.
Ne, ako ne postignete kolektivni ugovor, ne postignete sporazum, ne dogovorite se, onda poslodavac može da donese pravilnik o radu sa ograničenim vremenskim delovanjem. Znači, na silu moraju da se dogovaraju.
Sada kada se završe ti dogovori i pregovori, onda kako je koja strana prošla, državu ne interesuje. Apsolutno ih ne interesuje. Videli ste i sami oko stečaja i oko viška, ova vlada je samo vratila za devet meseci unazad.
Zašto? Od kad je ona izabrana, zakon je podnet u oktobru, smanjite devet meseci, poklapa se sa datumom kada je ova vlada izabrana. Ono što je bilo pre nije predmet interesovanja.
Znači, nalazimo se na terenu kako da omogućimo građaninu da po osnovu rada stiče i da se poštuju njegova prava. Pogledajte Predlog zakona, pogledajte članove, pa kažite da li imate neku garanciju za ta prava i obaveze, nemojte da zaboravimo i obaveze. Nemate garancije.
Ne želim da pričam o prenaglašenoj ulozi socijalnih partnera. To je neki novi termin. Kao, sad, pitanje ljudskih prava je stvar dogovora socijalnih partnera. Ne znam odakle ta ideja nekome, ne znam odakle ideja nekome da putem zakona prenosi pravo da se neko dogovara, iako se zna da unapred ne mogu da se dogovore, jer su sukobljeni interesi. Zakon koji treba da se pojavi kao minimum ispod koga ne sme da se ide, pojavljuje se kao jedno slabo literarno štivo.
Ova vlada je pokušala u članu 48. nešto da reši. Pogledajte šta su smislili. To je ugovor o pravima i obavezama direktora. Kada pročitate taj član, videćete da u stvari direktor i nije organ rukovođenja, a što bi morao da bude po zakonu o privrednim društvima, nego je zaposleni. Zaposleni koji nije u istom položaju sa ostalim zaposlenima.
Zašto su uopšte ovu oblast regulisali, meni nije jasno, a da su regulisali situaciju, da je neko ko je zaposlen u firmi izabran za direktora, pa da mu miruje ugovor o radu, jer su njegova prava regulisana posebnim ugovorom između direktora i upravnog odbora, to bih možda mogao da shvatim.
Ovde se čovek zapošljava na mesto direktora, on postaje organ rukovođenja jedne firme. On istupa u ime poslodavca u pregovorima. On zaključuje ugovor o radu, stavlja se u isti koš kao i svi oni koji rade, pa počevši od portirnice na ulazu do vrhunskog majstora na nekoj elektronskoj mašini. To je neprihvatljivo. Ne može direktor da bude u istom košu kao i zaposleni. On može da ima i da sliči sa svojim pravima, ali statusno ne može, jer u posebnom je ugovornom odnosu kojim je dobio pravo da rukovodi firmom, jer ga je vlasnik kapitala ovlastio za to.
Ovde je zbrkano, babe i žabe. Zaposleni razgovara sa ostalim zaposlenima. Kao zaposlen predstavljam poslodavca, vlasnika kapitala i izražavam njegovu volju u pregovorima sa zaposlenima, a kada se završi to, navodno isto sam kao zaposleni. Ne može to brkanje.
Ovo samo navodim kao svetli primer velikih propusta. Šta je pravna priroda rešenja koje je navedeno u članu 277? To je ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti. Šta je pravna priroda ovog ugovora. Ona ne postoji. Uopšte ne postoji i nije jasno.
Dalje, ovde u obrazloženju vidimo, poziva se predlagač na Konvenciju Međunarodne organizacije rada broj 111, a često se poziva na nju, ali recimo, od člana 18. do 23. Predloga zakona, tu je najizraženije i meni uopšte nije jasno koji je to blistavi um mogao da smisli član 21. Ako vi iz SDP imate potrebu da ove stvari potencirate, ne znam, ugrožavanje, ono što je bilo kod vas u stranci, imate krivični postupak. Postoji sud, postoje krivična dela. Ovome nije mesto u ovom zakonu.
Zašto biste vi sada u zakonu o radnim odnosima regulisali nešto što ste nazvali seksualno zlostavljanje. To je odgovornost po opštim propisima. Zašto bi to bila specifičnost radnog odnosa; ugrožavanje tela ličnosti i svaka diskriminacija, to je kažnjivo po opštim propisima. Zašto baš volite da ga oborite sa vašim političkim stavom.
U tom smislu imate član 19. stav 2, i kaže, posredna diskriminacija. Da li neko zna šta je to? Naizgled neutralna odredba, pa hajde nađite mi nekog iz sindikata ili zaposlenog ko će da nam protumači šta ste napisali. Naizgled neutralna odredba, posredna diskriminacija, a u svemu tome se, recimo, izgubila delatnost koja je štetna po bezbednost države, ali ovo što vaše članstvo interesuje dobilo primat.
Slično je u članu 23. Zaštita od te diskriminacije, a navodi se samo pravo na naknadu štete, a nigde mera valjda da se otkloni diskriminacija, akt diskriminacije. Pisano onako s brda s dola, kao da ste prevodili loš tekst nekog službenika iz Brisela.
U članu 33. vam se izgubio obrazac ugovora o radu. Ima potrebe da se propiše obrazac ugovora o radu, kako ne bi bilo šareno od firme do firme, bar je do sada to bilo tako. Sada se to kod vas izgubilo, nema ga više, nije interesantno.
Ako bismo išli dalje, pa da ne preskočimo ova permutovanja mesta i pojmova, to je maltene stalna pojava u ovom predlogu zakona, a sa terminima se ne barata, jer verovatno loš prevod čini svoje.
Rokove koje ste određivali, ne znam šta vas je motivisalo, ako ste mislili na taj način da se pruža efikasna zaštita radu i radnom odnosu, moram da vam kažem da ste pogrešili, ne pruža se. A vi još imate i onaj o mirnom rešavanju sporova, videćemo i to, ali sumnjam da će da bude nešto. Ovo novo poglavlje koje ste ubacili, a što jeste obaveza po Konvenciji Međunarodne organizacije rada, a tiče se prava zaposlenih kod promene poslodavaca i nije toliko možda loše, ali očigledno je da onaj ko je pisao ovaj predlog zakona nije imao u vidu odredbe Zakona o privrednim društvima.
Ovde ste naveli kao razlog kada se primenjuju ove odredbe, statusne promene i promene poslodavca. Razmislite sve modalitete koji mogu da budu kada se menja poslodavac i da li neke promene ne znače promenu poslodavca. Ne znači da svaka promena u svojinskoj strukturi poslodavca podrazumeva i promenu poslodavca. Tu biste morali mnogo precizniji da budete, jer ovako neodređenim odredbama možete da prouzrokujete spor, a pre svega na relaciji između zaposlenih i onih koji smatraju da nisu nov poslodavac, a možda i jesu nov poslodavac, jer ovde nema tih kriterijuma.
Mi za ovakav predlog zakona ne možemo da glasamo. Nije najveća reklama za ovaj predlog zakona što je manje lošiji nego postojeći zakon. Ako je to jedina dobra strana ovog zakona, onda treba stvarno da se zamislimo šta to radimo. Ovaj zakon ne može da odgovori ni ovom trenutku u kome se nalazimo, ali ovaj zakon nosi još jednu veliku mrlju, a što ne daje nikakvu perspektivu radu, sticanju po osnovu rada i zaštiti prava svih onih koji rade.

Ako pođemo od teksta vaše Ustavne povelje, vi ste u jednom članu naveli da međunarodno pravo i one obaveze koje je preuzela državna zajednica i bivša SRJ, bivša SFRJ, imaju primat u odnosu na naše unutarnje pravo. Ako je to tako, onda se to proteže praktično nad celokupnim unutarnjim pravom Republike Srbije.
Ali, mi nismo podneli amandman zbog toga, nego smo podneli amandman zato što se u članu 2. nalazi nešto što bi moglo da se okarakteriše - babe i žabe. Taj član, odnosno rečenica, počinje rečima - poštanske usluge se obavljaju na osnovu ugovora. Znači, cilj ovog člana jeste da definiše šta je pravni osnov za poštansku uslugu, a taj isti član se završava - kao i na osnovu međunarodnih konvencija, ugovora, sporazuma i drugih međunarodnih akata.
Početak se odnosi na pravni osnov odnosa pošiljaoca i onoga koji pruža poštansku uslugu, a kraj se odnosi na pravni osnov saradnje između pružalaca poštanskih usluga, odnosno domaćeg pravnog lica koje se bavi tim poslom i nekog pravnog lica koje se bavi tim poslom u inostranstvu.
Vi niste shvatili da ste u članu 2. pobrkali lončiće i temu pravni osnov na osnovu čega se pružaju pravne usluge na relaciji pružalac, pa što ne reći, i fizičko lice koji je pošiljalac ili primalac, na kraju ste završili sa odnosom između dva, ako mogu tako da kažem, operatora, onih koji sarađuju. U tom smislu Nataša Jovanović je potpuno u pravu kada kaže da uvredljivo deluje vaše obrazloženje zašto neki amandman ne prihvatate.
Pošto se ova formulacija, kao fraza i kao jedna floskula bez ikakvog utemeljenja, pojavljuje u gotovo svim našim propisima koji se predlažu Narodnoj skupštini, mislim da bismo morali da obavežemo Vladu da nam uradi jedan dokument. Imamo tu tačku, šesta ili sedma, o nekom planu harmonizacije, o nekom zakonu, ali očigledno da to nije dovoljno.
Mora da izađe sa jednim jasnim stavom - šta sve oni podrazumevaju pod ovakvim frazama? Šta ovakve fraze znače za konkretan život u Republici Srbiji, i u pogledu prava i u pogledu obaveza, i u pogledu realnog stanja i u pogledu mogućnosti, i u pogledu perspektive, jer posle ovakvih fraza koje se dižu na nivo iluzija, verujte, sudar sa stvarnošću je toliko bolan da i ne čudi što sa 60 i nešto posto građana koji su nekad izlazili na izbore dolazimo u situaciju da možda ni 30% građana Republike Srbije ne pokazuje interesovanje za politički život. Jednostavno, primorani su ljudi da trpe sve i svašta ili su možda ti građani na vreme primetili da se radi o običnim frazama koje ništa ne znače, o običnim podmetačinama, mentalnom uvrtanju i nekim drugim manipulacijama.
U tom smislu je podnet amandman, da se predlagači otrezne, pogledaju i da se orijentišu u vremenu i prostoru. Ne može sve da se stavi u zakon. Ako vam je toliko stalo do te međunarodne saradnje, što niste to izveli kao poseban član? Ovako ste napravili jedan miks koji, u krajnjem slučaju, ništa ne znači. Da ste ovo stavili u osnovna načela na osnovu kojih se pružaju poštanske usluge, pa da se donekle shvati, ali u okviru pravnog osnova između onoga ko pruža uslugu i onoga koji je pošiljalac ili primalac, vi ste ubacili nešto što uređuje odnos između dva pružaoca usluga, sa inostranim elementima.

Ovo bi moglo da se protumači kao neuspeli pokušaj prevoda nečega što u terminologiji zapadne Evrope znači reč "pristupačno". Da ste upotrebili bilo koju drugu reč, koja bi možda mogla da bude sinonim za ovu reč, to bi bilo donekle razumljivo i prihvatljivo. Da ste rekli, garantovana cena, kontrolisana cena, tarifom određena cena, beneficirana cena, to bi se prihvatilo.
Ovako kada se navede da je u pitanju sastavni deo pojma univerzalne poštanske usluge, nisu samo poštanske usluge koje se konstantno obavljaju na celoj teritoriji Republike Srbije pod jednakim uslovima za sve korisnike propisanog kvaliteta. Znači, sastavni deo tog pojma univerzalne poštanske usluge jeste i pristupačna cena.
Verovatno se misli na cenu koja bi bila dostupna svakom korisniku poštanske usluge. Znači, onome koji šalje, koji prima, kada krenemo od najprostije usluge, od jednog običnog pisma i od jedne razglednice.
Kada date ovako neodređeni pojam i onda još na neodređeniji način pokušate to da definišete, a to ste pokušali i u članu 12, i moram da vam kažem i u članu 66. stav 1. tačka 11), gde ste rekli da je u nadležnosti te nove vaše agencije i određivanje tarifne stavke za univerzalnu poštansku uslugu.
Znači, ta pristupačna cena nalazi se u tarifnoj stavci. Ako se nalazi u tarifnoj stavci, onda je to propisana cena, a ne pristupačna cena.
U definiciji te univerzalne poštanske usluge i veliki nedostatak vašeg predloga zakona je što niste naveli koje su to usluge, običnim jezikom, dakle, prihvatljivim i razumljivim za sve nas u pogledu pojmova razglednica, pisama, vrednosnih pisama, da to bude ljudima jasno, jer ste ovako iza nekih rezervisanih, nerezervisanih i drugih usluga prikrili, odnosno pošli od toga da sada svi kada odu u poštu znaju da li se radi o univerzalnoj ili o nekoj drugoj specijalnoj vrsti poštanske usluge.
Vidite, da ste rekli po propisanoj ceni, da ste upotrebili neki termin, po subvencioniranoj ceni, tim pre što ste u okviru pojma univerzalne poštanske usluge u članu 2. stav 2. jedno naveli, a u članu 12. ste rekli, dakle, koja se obavlja u kontinuitetu na teritoriji Republike Srbije. I sada se vraćamo na ono o čemu smo juče pričali. Znači, to je posao iza nadležnosti države. U tome se ogleda javno ovlašćenje koje vi prenosite javnom preduzeću koje treba da vrši poštanske usluge.
Država prenosi svoju odgovornost i svoje ovlašćenje. Vlada Republike Srbije garantuje da se te usluge obavljaju na celoj teritoriji kontinuirano, u skladu sa ovim propisima gde je rok dostave dva dana, pet dana, kako se postupa sa izgubljenim, sa zaturenim, sa neuručenim pošiljkam, u kojim rokovima.
I nigde nema odredbe kako to država ovim zakonom garantuje nešto što Ustav propisuje, a to je tajnost pisma. Dakle, to se svakom građaninu garantuje kao njegovo pravo. Nije valjda da ste to pravo smestili u tehničke normative? Ako ste sve smeštali u tehničke normative, onda nam ovaj zakon nije potreban.
Sada pošta ima svoje opšte uslove na koje, naravno, saglasnost daje Vlada Republike Srbije, njima propisuje te takozvane standardizovane ugovorne odnose, po pristupu gde kada stranka dođe i traži određenu uslugu, odmah se po opštim uslovima zna koje su obaveze pošiljaoca, primaoca i onoga ko vrši tu uslugu od jednog do drugog mesta.
Znači, ovaj termin "pristupačne cene" verovatno je neuspeo prevod nečega što u našem jeziku ništa ne znači.
Da vas upozorim, na sličan način je postupano i kada je donet Zakon o javnim nabavkama. Tek posle dva meseca su ustanovili da su pogrešili prilikom prevoda sa slovenačkog jezika. Verovatno je i ovde u pitanju neka greška u prevodu.