Sledeći put kada predložite spajanje tačaka dnevnog reda, onda koristite 31. decembar, pa napravite popis svih tačaka koje će u 2005. da budu i onda spojte to, i onda će mnogo brže i efikasnije da bude.
Znam da vam se žuri, da vam nije lako, da ste se posvađali oko raspodele ovih sredstava za opštine, ali to je vaš problem. Oduvek je to bio problem, ali nikada nije bio ovakav problem da sada poslanici, predsednici opština predlažu amandmane da se nekima tamo otima, da se ovamo daje, ali to je vaš problem.
Pošto ste spojili ovih šest zakona, prvo ću da krenem od ovih zakona koje niko ne komentariše, a koji su vrlo opasni za ono što nam sledi do 2010. godine. Tako bih prvo krenuo sa Predlogom zakona o izmirivanju obaveza Republike Srbije prema Narodnoj banci Srbije. Kada nas je zapljusnula demokratija 5. oktobra 2000. godine, mi smo sa ove govornice imali ministra Đelića koji je došao iz inostranstva, koji se iščuđavao svemu i svačemu.
Imamo jasno obećanje ovih koje protežira MMF da u Srbiji javna potrošnja neće da se finansira iz primarne emisije. Pre dve godine smo dobili nov zakon o budžetskom sistemu i epohalne stvari, i te epohalne stvari su smeštene u odredbama člana 52. do 60. Zakona o budžetskom sistemu, i tu jasno stoji da Republika može da se zadužuje kod domaćih i inostranih poverilaca, da može da zaključuje ugovor o kratkoročnim zajmovima itd. Ovlašćenje ministra, ovlašćenje Vlade, ali sve kratkoročno, što znači da mora da se izmiri obaveza do kraja tekuće godine, do 31. decembra.
Ovaj zakon, koji svi izbegavate, kaže da je obaveza Republike Srbije 19,7 milijardi dinara. Pa, vidite, 17 milijardi je kratkoročnih obveznica, koje je ministar izdao u 2004. godini, pa onda milijarda i 899 miliona, to su kratkoročne obveznice elektroprivrede, i nešto oko 802 miliona Direkcije za robne rezerve. Pošto država ne može da vrati, ona to pretvara u dugoročne obaveze i to postaje dug koji će Republika Srbija preko svog budžeta, manje ili više uspešno, a zavisno od toga kakve će biti nove vlade, da servisira sa datumima dospeća 31. decembar 2006, 31. decembar 2007, 31. decembar 2010. godine.
I sada ovo – epohalno se pretvorilo u primarnu emisiju. Nisu štampane pare, ali je štampan novac preko obveznica. Šta je to epohalno?
Bilo je dobro dok je bilo stranih donatora, ali znate i sami da se 35 posto svakog kredita izgubilo i stvarno postavljam pitanje – bili smo zasuti informacijama na medijima da sve ovo što se radi u elektroprivredi, ta rekonstrukcija, to su neki dugoročni krediti, to je pomoć iz inostranstva, a ovde sada vidimo da se to kreditiralo tako što je država emitovala kratkoročne obveznice i sada to prerasta u jedan malo veći dug Republike Srbije od skoro 20 milijardi dinara.
Znači, Vlada je videla i priznaje da je ekonomska politika pukla. Ona ne postoji. Politika javne potrošnje ne postoji. A ona ne postoji, moram da vam kažem, i zbog toga što je ova vlada nasledila ne samo prethodnu vladu nego i manir prethodne vlade, pa onda imamo paradoksalnu situaciju – ne mogu da se pokriju javni troškovi, a otvaraju se nova radna mesta i izmišljaju nove agencije u javnom sektoru. To su dva potpuno odvojena pristupa. Ne smanjuje se državna administracija, ne čini se ona efikasnom, ali se istovremeno otvaraju agencije, nova radna mesta.
To je onaj manir gospodina Dinkića, uđe sa čarapom u Narodnu banku, izbaci 400 ljudi i odmah zaposli 500 ljudi. Eto to je njegov skromni doprinos sređivanju stanja u Narodnoj banci. Slično je i u Ministarstvu finansija. Ne verujem da ovi poreski inspektori znaju šta treba da rade, ali dobro – to će njemu o glavu da ide, ali prikuplja se, da znate.
Znači, to je taj prvi zakon za koji mi nemamo pravo da glasamo. Nemamo pravo da glasamo iz jednog prostog razloga što mi te pare nismo videli, a za koje bi se Republika zadužila. To su neke obveznice kojima je on pokrivao tekući deficit budžeta za 2004. godinu. Verovatno da u tome ima i nečeg nasleđenog, prenetog, ali to je ta demokratska opcija koja je dala ove rezultate.
Sledeći zakon koji se poprilično izbegava ovde je zakon o porezu na premije neživotnog osiguranja. Takav nam je zakon potreban, jer zakon o porezu na dodatu vrednost nije obuhvatio jednu oblast koja treba da se obuhvati i treba da se oporezuje. Ali, tu smo nerešeno. Ministar je prihvatio jedan amandman, valjda je video da je nešto ispušteno, ali je morao da prihvati i drugi amandman.
Mi predlažemo da poreska stopa bude 8 posto, a ne 5 posto. A, evo zbog čega. Sve se nalazi u obrazloženju Predloga zakona. Vidite, sada se plaća stopa 20 posto. To je porez na promet. I, data je neka osnovica. Ovde mi ne vidimo da li je došlo do promene osnovice nakon donošenja novog zakona o osiguranju. Ne verujem da je došlo do drastične promene osnovice, ali je došlo do drastičnog pada poreske stope.
To verovatno treba tumačiti nekom vrstom ili nekim tipom blizine između ministra i osiguravajućih društava i tog patološkog interesa i žudnje za kontrolom svih novčanih tokova.
Zato bi bilo bolje da se to podigne na 8 posto, jer bi to otprilike možda bila neka ponderisana stopa, koja bi nadomestila to što se gubi od 1. januara smanjenjem sa 20 posto.
Dalje, interesantan zakon je, došao nam je kao produkt novih demokratskih tendencija, odnosno dobili smo turbo monopoliste. Naravno, kod akciznih proizvoda. Privatizovane su fabrike za proizvodnju duvana. Akcizna politika definisana je za pet godina unapred i sada postavljam pitanje – a zašto nije definisana akcizna politika i za ostale proizvođače akciznih proizvoda, pa bez obzira koji kriterijum da se koristi. Bez obzira.
U čemu je razlika, recimo, između vina i cigareta, ili piva i cigareta. Akcizni je proizvod i jedno i drugo. Pivare takođe otkupili stranci. Konkurencija sasvim zavidna postoji. Tu se dižu akcize, ali kod cigareta je sve zamrznuto. E sad, tu mora da se odgovori ko je to obećao, kada je obećao, zašto je obećao i verovatno koliko je uzeo.
Vlahovića nema, trenutno je odsutan, on nije ni pokušavao na ta pitanja da odgovori. Prošle godine je to pokušavao Đelić, ali mu je slabo išlo, nije nas ubedio. Doduše, ni ove godine nas Dinkić nije ubedio kada se menjao zakon o akcizama.
Sada, koliko država gubi, a koliko dobija. O tome ćemo da popričamo kada dođe vreme za amandmane, pošto je tu takođe nešto mešano, nešto se prihvata, nešto se ne prihvata od amandmana.
Kod zakona o porezu na imovinu, prosto sam zaprepašćen da nije usvojen amandman SRS koji ima za cilj da se pomogne jednoj kategoriji naših građana koji su nekada davno, dok su bili mladi, lepi, sposobni i mogli svojim radom da zarade sredstva za svoj život, zbog urbanističkih i drugih razloga bili u obavezi da prave dvospratne i trospratne kuće, a sada su sami u tim kućama. Zvrji im taj prazan prostor. Njima ste praktično ostavili osnovicu na onom niskom nivou, tako da su poreski obveznici poreza na imovinu za posedovanje tih nepokretnosti, što je potpuno neopravdano.
Mi smo predložili da se ta osnovica, čini mi se, sa 400 hiljada podigne na milion dinara. I, odmah smo rekli ministru – ministre, nemojte da se sekirate, povećanjem stope poreza sa 2 na 3 posto za onu kategoriju do 30 miliona, čija je vrednost imovine, vi pokrivate ovo. Ali, ovi ljudi nisu pravili tako velike kuće, u to neko vreme šezdesetih i sedamdesetih godina, ne zato što je to bila njihova želja, već zato što je to moralo tako da se radi. A, danas oni nisu u mogućnosti to da plate kao porez na imovinu, a nisu u mogućnosti ni da poslušaju savete Kori Udovički, Đelića i onih drugih koji su rekli – pa, prodajte kuće pa kupite manje stanove.
Teško bi nešto i uzeli kada bi prodavali, jer to je pravljeno, po pravilu, na nekim periferijama. Tu ne pomaže ni ono zoniranje, samo da vam kažem. Ali, kada ne postoji spremnost, volja da se neke elementarne stvari pogledaju, onda mi dolazimo do zaključka da, u stvari, ova naša vlada i nema neki ekonomski program.
Ono što je zajedničko za ovaj set poreskih zakona je upravo to da Vladi fale pare, pa pošto joj fale pare, daj da uzmemo gde možemo da skupimo. Da li tu postoji neki sistem u tom skupljanju – ne postoji. Pa evo, mi smo predlagali da se oslobodi obaveze plaćanja poreza premija dobrovoljnog penzijskog i invalidskog osiguranja, pošto je to ministar limitirao do tri hiljade dinara.
Zašto da se oslobodi? Pa, interes je države da se stimuliše dobrovoljno penzijsko i invalidsko osiguranje. Da bi čovek sam preuzeo brigu o svom socijalnom statusu, da ne bi bio sutra briga države. On kaže – mi smo zaključili da je tri hiljade dinara mesečno dovoljno. Preko toga nije dovoljno.
On verovatno ne zna da bi ti privatni penzioni fondovi, invalidski fondovi itd. gde čovek doprinosi svojoj socijalnoj sigurnosti i štedi za starost bili u suštini veliki investicioni fondovi. Sredstva bi se više puta okrenula u toku godine. Korist bi države bila neuporedivo veća. Jer, to bi bila sigurna sredstva, sigurni plasmani, jer onaj ko pruža osiguranje on mora da vodi računa da ne izgubi supstancu, jer te njegove obaveze sutra dolaze.
On je nama lepo odgovorio –seo sam i zaključio da je tri hiljade dinara mesečno sasvim dovoljno. Tako ne može. Tako ne može da se vodi država. Tako ne može da se vodi poreska politika.
Juče, ko je imao hrabrosti da ga sluša onih sat vremena, mogao je da čuje neke podatke, ali je veliki problem što ti podaci nisu sadržani u obrazloženju predloga zakona. Pa, da nas sa podacima ubedi ministar da to što menja je korisno, celishodno, dobro i da će da se prikupe sredstva, i da će to biti pravičnije i da će to da odgovara onom opštem načelu da svako plaća poreze prema materijalnim mogućnostima i ekonomskoj snazi.
On nas poslanike nije ubeđivao u obrazloženju, jer mi nemamo u obrazloženju gotovo ni jedan analitički prikaz, niti kakva je tendencija, niti koji su prihodi pri ovoj stopi, koja bi trebalo da bude stopa itd.
Što se tiče Zakona o porezu na dohodak građana, napokon moramo da pogledamo stvarnosti u oči i da kažemo, verovatno su oni Turci 500 godina bili bolji od ove naše dve vlade. Kod njih se znalo, 10% od svega i to pripada državi. Ovde dolazimo do zaključka da imamo različite stope poreza, a radi se o ličnom primanju.
S tim što kod zaposlenog to lično primanje se zove zarada, kod zaposlenog u administraciji je plata, a kod privatnika, jadnika, koji radi ili kod onog paušalca, to je, kažu, neki njegov prihod, neka njegova dobit.
To je lično primanje, njegova zarada i ne može stopa kod jednih da bude 14%, a kod drugih 10%, bez obzira kako vi matematički dolazili do osnovice na koju se primenjuje ta stopa. Stopa mora da bude ista. Verujte, bilo bi mnogo lakše i mnogo bolje da ste ovaj zakon o porezima na dohodak građana upravo ovako formulisali. Na sva lična primanja, sva gotovinska primanja i sva primanja preko računa koja su upućena pojedincu plaća se porez od 10%, ne bi bilo potrebe za najmanje 50 odredbi.
Moram da skrenem pažnju odsutnom Mlađanu Dinkiću i njegovoj ekipi. Mi imamo situaciju da nam se hvali jedan veliki biznismen, koji nam prodaje impulse i koji je zaokružio svoju imperiju raznim firmama i na taj način definisao troškove, on se javlja i kao finansijer, i onaj koji kao troši, navodno troši. Pa, iznajmljivanje kola, toliko i toliko hiljada, ćerke kada snimaju CD toliko i toliko miliona itd. To je zatvoreni sistem. To je država u državi.
To se uklapa u jedan NATO koncept, to je vlast bez vlade, paralelna vlast. Može biti u ovih 20.000 nevladinih organizacija, ali može biti i kod ovih deset finansijskih magnata. Jedan od njih se nedavno hvalio kako on svakog meseca 200.000 evra uzima kao zaradu i on to kaže da je zaradio. Meni nije jasno, pošto mi je jasno da poslanici imaju najveću platu u zemlji, zašto nešto niste uradili sa poreskom politkom kada su u pitanju ti garagani. Zašto nešto niste uradili? Onaj privatnik koji mesečno na ime ličnih primanja, zarade, troši 200.000 evra, on je ubeđen da to što prima nije njegovo, jer da je njegovo on bi ga čuvao, investirao, a on to kroz ličnu potrošnju investira i pere pare.
Kažite Dinkiću, ako već jedanput krene da napada nekoga, neka to radi efikasno, a ne da mu diže popularnost, ovako sam došao do zaključka da je on u koaliciji sa Bogoljubom Karićem. Od kada je on počeo da ga napada, Karić napravi stranku. Promenite tu poresku politiku, zavedite neki red. Selektujte to.
Onaj ko prima 200.000 mesečno na ime ličnih primanja, verovatno bi trebalo dva miliona evra da plati porez na prihod. Verovatno bi morao da plati. Nešto nije u redu, a za mene je to dokaz da se peru pare. Uzeo sam taj primer sa kojim se hvali, a ima još desetine hiljada primera koji se ne hvale, koji, onako, potuljeno ćute, malo finansiraju ovu stranku, malo onu, dok to progrmi.
Želim da pohvalim, ima jedna dobra stvar, napokon ćemo valjda da stanemo na vrat ovoj građevinskoj mafiji.
Znate, tri fizička lica obezbede lokaciju i dobiju dozvolu da prave osmospratnicu, niti luk jeli, niti luk mirisali, između pet i sedam miliona evra su stavili u džep. Ko im je omogućio? Onaj ko im je dao lokaciju.
Ovo vam pričam zbog zakona o porezu na imovinu. Mora neki red da se zavede. Kako bi se red zaveo, onaj ko misli da vlada, prvo treba da zna da vlada, prvo treba da zna da je na vlasti, prvo treba da ima osmišljen program, a ne da imamo vladu sa 15 premijera, svaki ministar je premijer. To je sve odvojeno.
Ako ovaj politički deo Vlade želi nešto da preduzme, onda ovaj ekonomski deo kaže, ne dolazi u obzir, nemam pare za to, ne dam pare za to. Ako ovaj ekonomski nešto želi da uradi, odmah se javlja ovaj drugi, politički. Znate, ne možemo mi da vas pomirimo ako ste vi mnogo posvađani, ne možemo nikako da uspemo u tome.
Vođenje države je ozbiljna i opasna stvar. U ovom setu poreskih zakona mi ne vidimo tu nit koja se provlači i koja treba da definiše ekonomsku politiku. Vidimo jednu stihiju, vidimo te pojedinačne mere kojima se krpe neke rupe i lepe neke nalepnice tamo gde se očekuje da će nešto da pukne. Osmislite sistem koji može da bude jeftin.
Drugo, nemojte da vodite dvojnu politiku, politiku zapošljavanja, otvaranja agencija, a ovamo posle kukate kako nema para, a kratkoročne obaveze prerastaju u dugoročne obaveze i tako selite vašu obavezu budućoj vlasti. Onda buduća vlast sada treba da kaže, to smo nasledili od prethodne, 20 milijardi je razvukao Dinkić do 2010. godine, a zakleo se da neće biti primarne emisije, a u članu tog zakona je naveo da će da se proknjiži na teret primarne emisije. Znate šta, cenite makar to što znamo da čitamo.