Na početku ove rasprave moram da istaknem da u Ustavu Republike Srbije ne postoji ustavni osnov za ova dva zakona. Predlagač je naveo da je ustavni osnov pronašao u članu 72. stav 1. tačka 12. da se zakonom mogu urediti i drugi odnosi od interesa za Republiku Srbiju, u skladu sa Ustavom.
To je jedna opšta formulacija, ali kada se kaže u skladu sa Ustavom onda se, pre svega, misli na one odredbe koje se tiču sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina, pa ako je već veza trebalo da se traži i da se traži neki ustavni osnov onda su morale da se imaju u vidu odredbe članova 22, 35. i 38. Ustava Republike Srbije. Član 22. zbog ravnopravnosti svih građana pred zakonom, a članova 35. i 38. kao dva člana u kojima se pominje reč "kolektivni ugovor".
Da krenemo redom, pošto je očigledno da će prigovor nedostatka ustavnog osnova malo biti od uticaja prilikom ove rasprave i donošenja ovih zakona. Ovim prvim zakonom, o socijalno-ekonomskom savetu, predlagač traži od Narodne skupštine da uredi nešto što je interna stvar Vlade.
Naime, smatraju da treba da podignu ekonomsko-socijalni savet na nivo institucije koja bi imala savetodavni karakter da jednostavno dostavlja mišljenja i predlaže Vladi Republike Srbije.
Ako je to pre svega funkcija ovog socijalno-ekonomskog saveta onda ste to mogli da uredite zakonom o Vladi, koji je takođe na ovoj sednici. Ranije je to bilo uređeno Poslovnikom Vlade Republike Srbije, pa su postojali neki saveti koji su pomagali Vladi u razmatranju nekih vrlo značajnih pitanja, a vezano za izvršavanje zakona i za onu funkciju Vlade da predlaže zakone.
Ovaj stav se ne može popraviti ni nekim odredbama - da socijalno-ekonomski savet ima svojstvo pravnog lica, jer ako je pravno lice treba da bude nosilac prava i obaveza da može efektivno imovinom da odgovara i da ispunjava svoje obaveze. Međutim, ovaj socijalno-ekonomski savet ne radi upravne poslove. Savetodavno telo koje je podignuto na nivo zakonske regulative i stvarno deluje čudno odredba člana 12. stav 4. – predsedavajući socijalno-ekonomskog saveta zastupa socijalno-ekonomski savet, zaključuje pravne poslove, raspolaže sredstvima u ime i za račun itd.
Potpuno nepotrebne odredbe iz domena načina kako se formuliše politička volja izvršne vlasti. Kako će političku volju da formuliše izvršna vlast to je pokriveno odredbama o nadležnostima Republike Srbije koja vodi unutrašnju politiku, izvršava zakone. Verovatno treba da ima kontakte sa sindikatima i sa svim drugim zainteresovanim subjektima, ali ne na nivou zakona već na nivou politike.
Što se tiče drugog zakona, o mirnom rešavanju radnih sporova, moram da istaknem da se stiče utisak da predlagač ovog zakona ne zna da postoji Zakon o radu. Samo bih naveo neke odredbe koje predlagač nije imao u vidu. Prvo bih naveo odredbu desetog poglavlja koje se naziva – Ostvarivanje i zaštita prava zaposlenih, član 120. Ko odlučuje o pravima i obavezama u pravnom licu, kod preduzetnika, pa onda zaštita pojedinačnih prava.
Opštim aktom ili ugovorom o radu može se predvideti postupak sporazumnog rešavanja spornih pitanja između poslodavca i zaposlenog. Zaposleni i poslodavac mogu sporno pitanje da iznesu pred arbitražu. Sastav arbitraže i postupak za arbitražom uređuje se opštim aktom. Kada se kaže opšti akt, misli se na opšti akt poslodavca. Odluka arbitraže je konačna i obavezuje i poslodavca i zaposlenog, kada se radi o individualnim pravima zaposlenog, a kada se radi o kolektivnim ugovorima to je čitavo poglavlje od člana 131. pa skoro do člana 155.
Samo da skrenem pažnju, od pogrešnog koncepta, šta sve treba da obuhvati kolektivni ugovor - mi imamo jedno široko tumačenje u našem zakonu koje bi sve oblasti trebalo da se regulišu kolektivnim ugovorom.
Nekada davno sam pričao da osnovna stvar kolektivnog ugovaranja treba da bude najniža cena rada.
Oko drugih stvari nema šta da se pregovara, jer sve drugo u radno-pravnom statusu su oblasti koje moraju da se urede imperativnim propisima, pre svega zakonom: godišnji odmor, zaštita na poslu, zaštita prava, način zasnivanja, prestanak radnog odnosa. Tu nema sporazumevanja, dogovaranja, nema mogućnosti nešto drugo, ali ono što je najznačajnije sa gledišta opšteg značaja jeste utvrđivanje najniže cene rada koja bi bila osnovica za sve drugo i iza toga bi morala da stoji država, pre svega, poslodavci i sindikati.
Ovde se govori o obliku kako se zaključuju kolektivni ugovori, kako se rešavaju sporovi. Za rešavanje sporova član 153. – sporna pitanja rešava arbitraža, ko su učesnici itd. Imamo dva potpuno nepotrebna zakona koja, pre svega, imaju za cilj da kada neko ne želi da sprovede zakon, a takvih je danas poprilično, onda on sve nezadovoljne upućuje na neke druge adrese, a ne na adresu onog koji sprovodi politiku u ovoj zemlji, ko izvršava zakone. Na ovaj način Vlada je delegirala dežurnog krivca i na nekoliko mesta u ovim zakonima se potencira da onaj ko nije učestvovao u pregovaranju, ko nije učestvovao u mirnom sporazumevanju, javnost ćemo da obavestimo itd.
Uostalom, da ovo i nisu zakoni najbolje pokazuje što nema nijedne odredbe o kaznama. Kada nema odredbe o kaznama onda to nije materija koja treba da se uredi zakonom. Zakon o radu bi možda trebalo da se dopuni sa nekim odredbama koje bi se ticale kolektivnog ugovaranja.
Što se tiče SRS mi zastupamo potpuno drugačiji koncept kolektivnog ugovaranja, i preporučujemo Vladi da povuče ova dva predloga zakona, jer tu ne postoji ustavni osnov. Rešenja su pogrešna. Nisu u cilju da se reše problemi. Nisu, jer ako nisu mogli, kako vi to kažete, socijalni partneri, to je čista demagogija, novi izrazi, pretnje sa nekim preporukama i nekim drugim stvarima koje uopšte ne stoje, koje uopšte ne treba da budu razlog da mi o ovome i na ovaj način rešavamo.
Ovaj način troslojnog formiranja mesta gde treba da se rešavaju ovi sporovi deluje tragikomično kada se pogleda da Vlada Republike Srbije nije u mogućnosti da ispuni ni one obaveze koje je ona potpisala. Na ovaj način sve to se pomera u stranu da ne bude gužve ispred Nemanjine, već da se gužve prošire po gradovima u Republici Srbiji, da se svi prozivaju, a osim toga da vas podsetim na one vaše odredbe u Zakonu o radu o reprezentativnim sindikatima. Verovatno više i ne postoje pošto su imali ograničeno dejstvo. Verovatno ste to zaboravili.
Ako već idete na ova dva zakona, a pogotovo o mirnom rešavanju radnih sporova, onda ste makar mogli da stavite van snage odgovarajuće odredbe Zakona o radu.
Ovako imamo sukob odredbi i moram da vam kažem pridika da se sporovi mogu mirno rešiti samo na ovaj način. Apsolutno nije tačno. Svaki spor može da se reši dogovorom, a uostalom čemu nam onda sudovi ako treba ovakve zakone da donosimo.