Sudeći po obrazloženju koje je dala Vlada da ne prihvata ovaj amandman, vi smatrate da se član 19. odnosi na prijem u državljanstvo iz počasti.
Međutim, ne znam da li ste možda primetili, mi amandmanom tražimo, ne može to da se desi, da se primaju u znak počasti u naše državljanstvo maloletna lica ili poslovno nesposobna lica i zbog toga smo mi tražili da se u ovoj numeraciji stav 1. preuredi, da se izbriše tačka 1) iz člana 14, na koji se vi pozivate. Ako se radi o detetu, ministre, vi već imate regulisano to članovima 20. itd.
Znači, nema potrebe, praktično, vi biste primili u srpsko državljanstvo dete koje je čudo, a maloletno dete. Hvala.

Pored ovoga što je gospodin Veselinović objasnio, zamolio bih vas (obraća se ministru) samo da pogledate član 27. tačka 3) i pogledajte naslov iznad člana 35.
Vidite, znači - prestanak državljanstva Republike Srbije, pa onda kaže - državljanstvo Republike Srbije prestaje sticanjem državljanstva druge države članice. Da zapostavimo to imenovanje, znači ovde ste naveli da naše državljanstvo prestaje kada se stekne državljanstvo u Crnoj Gori, a ovamo ste rekli kao naslov - prestanak državljanstva radi sticanja. Znači, prvo prestanak, da bi se tamo steklo državljanstvo. Ne znam da li ste primetili. Morate to da usaglasite nekako. To će u praksi da bude problem.
Vidite, znači državljanstvo Republike Srbije prestaje državljaninu Republike Srbije ako on na osnovu svog zahteva stekne državljanstvo druge države. Znači, on je stekao. I, u jednom trenutku, u jednom minutu je imao dva republička državljanstva. Jeste, jeste, pogledajte. A, gore kažete - radi sticanja. Znači, nešto je izgubio, izgubio je državljanstvo da bi stekao tamo. Radi se o logičkom problemu. Prosto taj institut niste rešili.
Možete da ga rešite jedino tako što bi u naslovu, gore, rekli - prestanak državljanstva sticanjem državljanstva druge države, ili da ovo "radi" izbrišete. Nažalost, to nije obuhvaćeno amandmanom. Ali, to ne smeta Vladi da ona podnese amandman.
Pa, kad već koristim ovu priliku, ministre, preporučio bih vam da i u članu 6. poslednji stav, ovo na kraju, gde se kaže - nakon sprovedenog postupka, uvek je - nakon sprovedenog postupka, znate. Nema potrebe da se objašnjava da ministarstvo vodi postupak. Kada rešava na osnovu zakona, pa valjda vodi postupak po zakonu. To je ponavljanje.
I drugo, ministre, što niste shvatili gospodina Koprivicu, znate, u prethodnom članu 25. vidite, zakon je opšti akt i on definiše kada se stiče tj. dan sticanja državljanstva, ali ga definiše jednom opštom normom - kao pravilo, i onda se kaže, a vi ste rekli - danom dostavljanja. Ne danom dostavljanja, nego onim danom koji je određen u rešenju o prijemu u državljanstvo. To je verovatno dan podnošenja zahteva.
A, kada će da stupi na pravnu snagu to rešenje, tek kad ga primi stranka. E, tu se niste razumeli. I vi ste lepo pročitali - dostavljanje, ali je pogrešena tema. Dostavljanje je lično. Ukoliko ga nema, može i na tabli da se oglasi, ali to je jedna potpuno druga dimenzija. Znači - rešenje stupa na pravnu snagu kada ga primi stranka, kad sazna, a ovo je nešto što treba da vam znači šta treba da stoji u tački 1. dispozitiva rešenja o prijemu u državljanstvo.
O tome se radi. Znači, kada njemu država priznaje korišćenje prava. U tom smislu to treba da posmatrate.
Jedno je objektivno od kada se priznaje pravo, a drugo je ono lično kada se čoveku dostavi. Tu postoji problem, može da postoji problem dostave. O tome se radi.

Mi amandmanom samo tražimo da se izbrišu ove reči "ili drugi", jer ovo "ili drugi" u praksi može da znači veliko diskreciono pravo onoga koji odlučuje o tome. Smatramo da ste obuhvatili ovim napred sve. Već ste naveli, razlozi bezbednosti. Prihvatate. Znači, sve je obuhvaćeno.

Gospodin Bečić je tražio da se izmeni stav 3. Prihvatate. Vidite da je tu već obuhvaćeno gore sve.

Falsifikat je krivično delo, a laž pod nekim uslovima takođe zahteva i krivičnu odgovornost. Zakon o opštem upravnom postupku ima odredbe o vanrednim pravnim sredstvima, osim ponavljanja postupka, to je i poništenje po pravu nadzora.

Postoje instrumenti kojima može da se sanira posledica falsifikata lažnog iskaza na osnovu koga je neko stekao ili izgubio državljanstvo. Znam da vi prihvatate ovo profesionalno, ali se javlja problem stava 2. koji se poziva na stav 1. Ova situacija je definisana što se tiče Zakona o opštem upravnom postupku, nema potrebe da se ugrađuje ovaj izuzetak, tim pre što ovaj izuzetak ničim vremenski niste ograničili, niste rekli - u roku od pet godina, dve godine, 10 godina itd.

Znači, ukoliko stav 1. izbrišite, zakon nije upropašćen, jer postoje odredbe Zakona o opštem upravnom postupku gde postoji mogućnost po pravu nadzora da se izmeni konačni upravni akt, da se poništi, da se ukine. Postoji mogućnost da se ponovi postupak i da se otkloni taj propust, a ako je posle 15 godina neko zaključio da je prilikom sticanja državljanstva neko prevario državu, valjda je sam protek roka dovoljan opravdani razlog da taj čovek i dalje bude naš državljanin. To važi i u slučaju gubitka državljanstva, odnosno prestanka državljanstva.

Ovako kako ste dali nema pravne sigurnosti i s pravom neko može da ukaže na veliku diskreciju onoga ko odlučuje o sticanju i prestanku državljanstva. Da ste ovde naveli makar neki rok, pet, deset godina, to bi koliko-toliko bilo prihvatljivo. Zato smo amandmanom tražili da se ovo izbriše jer je već obuhvaćeno. Ionako u ovom postupku primenjujete Zakon o opštem upravnom postupku. Tamo postoje odredbe koje ovu situaciju regulišu.

Verovatno je Srbiji potreban ovakav zakon i jednostavno život je nametnuo potrebu da se ova materija uredi, jer smo do sada imali nešto slično, što je bio praktično jedan surogat, gde su opštim pravilima poslovanja pojedine banke i pojedine firme, koje su se opredelile na ovakav oblik poslovanja, i verifikacije i identifikacije učesnika u nekom pravnom poslu, to svojim opštim aktima uređivale. Nije bilo mnogo korisnika, nije bilo ni verovatno neke preke potrebe da se to uredi, ali sada stvarno postoji potreba da se ova oblast uredi.
Konkretno bih se osvrnuo na pojedine odredbe Predloga zakona. Moram da kažem da opet imamo problem sa lošim prevodom, mada me čudi, obzirom da je u Saveznoj skupštini doneta jedna odluka da se čuva ćirilica, ne samo kao font ili oblik slova nego valjda i pojmovno da se sačuva.
Skrenuo bih vam pažnju, jer će verovatno član 3. stav 1. da unosi zabunu u praksi, jer elektronski dokument, ovde ste naveli, da se ne može osporavati samo zbog toga što je u toj elektronskoj formi. To je nedovoljno, jer ovaj zakon pre svega treba da se primenjuje od strane tih tela koja treba da rade ovaj posao, ali mnogo veći značaj ovaj zakon treba da ima za poslove pravnog prometa, a to znači za elementarnu sigurnost učesnika u poslovima i jasnoću sa kojom sud treba da rešava, a sigurno su neminovni i poneki sporovi u ovoj oblasti.
Vi ćete sud zbuniti pojedinim odredbama ovog zakona. To se odnosi, pre svega, na ovo što ste naveli u članu 2. u pogledu definicija. Vi ste definisali neke pojmove koji se koriste i to tako rogobatno, a te definicije niste do krajnjih konsekvenci sproveli kroz odredbe od šestog člana do praktično nadzora. To može biti veliki problem.
Verovatno ste svesni da u članu 4. stav 1. ova uvodna rečenica "određeni dokument", a mnogo je bolje da ste naveli tu elektronski dokument i na kraju rečenice izbrisali reči elektronski dokument, jer ovako zbunjujete one koji treba da primene ovaj zakon, naći će se u čudu. Slično je i sa članom 10 – "kvalifikovani elektronski potpis u odnosu na podatke u elektronskom obliku". Bolje da ste stavili u elektronskom dokumentu. To bi bilo značajnije. U članu 15. ne može najmanje 15 dana, jer ako je nešto najmanje, može da postoji i manje i malo. Valjda tu treba da se navede najkasnije. Čuvajte naš jezik, divan je.
U članu 23. elektronski sertifikat se može izdati. Valjda - izdaje se. Dajte da to bude malo jasnije. U članu 27 – korisnik odgovara za nepravilnosti koje su nastale zbog neispunjavanja obaveza utvrđenih odredbama. Valjda zbog neispunjavanja obaveza iz ovih članova. Nešto što će stvarno da zbuni sud, koji treba da reši da li je u pitanju naknada štete ili da li postoji neko pravo, ili da li će dati dokaznu snagu nekom elektronskom dokumentu.
To je već ovo što ste napisali u članu 27. stav 2 – "korisnik može biti oslobođen odgovornosti u slučajevima kada se može dokazati". Valjda ukoliko dokaže. Nije potreba da se to gramatički sređuje nego pojmovno.
U članu 33. kažete nadležni organ. Taj nadležni organ je valjda Vlada, koja utvrđuje te premije osiguranja, odnosno najniži iznos osiguranja. Da ne ređam dalje, to su stereotipni problemi lošeg prevoda, ali mi smo suočeni ne samo sa problemom lošeg prevoda, nego što ste dali pogrešan sadržaj nekim pojmovima, tako da loš prevod nije samo lingvistička stvar nego postaje suštinski problem.
Taj zakon će morati nekako da se doradi, uredi, preuredi. Praksa će naložiti njegovo sređivanje. Veliki nedostatak ovog predloga zakona je taj što nemate jasnu naznaku sa kojim kvalifikacijama treba da budu ta lica koja rade u telima koja izdaju sertifikate. Vi imate opisno dato, odgovarajuće. Ne znam šta je odgovarajuće, jer kada mi neko kaže odgovarajuća sprema, pod tim mogu da shvatim šesti, sedmi, osmi, bilo koji stepen.
Da se osvrnem na ove suštinske probleme; ovo što ste naveli u članu 2. tačka 8) "podaci za proveru elektronskog potpisa - podaci, kao što su kodovi i javni kriptografski ključevi", verovatno mislite i na te kodove da su javni, jer ne znam zašto bi kriptografski bili javni, a kodovi nisu.
Na kraju, moram da vam skrenem pažnju da kod, kako ste naveli ovde, kvalifikovanog elektronskog sertifikata, koji ima punu dokaznu snagu, koji ima prezumpciju tačnosti, garantuje se identitet i verodostojnost izjave volje koja je sadržana u tom dokumentu ukoliko je šifriran tim kvalifikovanim elektronskim putem. Ne vidim ovde odredbe o tome šta može da posluži kao garancija korisniku u slučaju zloupotrebe.
Zbog čega? Nedavno smo imali prilike da pročitamo u novinama o problemu država koje imaju razvijene informacione sisteme, gde se dobar deo platnog prometa obavlja elektronskim putem, gde se kupuje roba na kredit elektronskim putem, uz pomoć elektronskih kartica. Navešću vam jedan primer, da se na oglas preko interneta jedna žena, koja ima kreditnu karticu, koja je tehnološki osposobljena, prijavila, trebalo je da ukuca svoj kod i to je ukucala, i od te ponude ništa nije bilo, ništa nije realizovano.
Posle nekoliko dana dobila je informaciju da je sa njenog računa skinuto toliko i toliko sredstava, a verovatno znate na kraju šta se ispostavilo. Ispostavilo se da se jedan vešt haker predstavio kao da je ponuđač i ljudi su se njemu prijavili i otvorili dušu, što se kaže, a on se lepo njima zahvalio, i kaže, nisam vas pokrao, vi ste meni sami dali vaše podatke.
Ne vidim ovde nijednu odredbu koja onemogućava takvu zloupotrebu. Ako mislite da u našem krivičnom zakonu postoji odredba koja daje neku zaštitu, onda moram da vam kažem da je to samo odredba o tome šta je zabranjeno i kolika je kazna. Ali slaba je korist za onoga ko je oštećen, ukoliko mora to da ide kroz neki postupak, a on ne može efektivno da koristi svoja sredstva i prava.
To sam vam naveo kao primer – pošto ste shvatili ovaj zakon o elektronskom potpisu kao jednu pravnu osnovu na osnovu koje će ovaj niži oblik, a to je taj obični elektronski sertifikat, a verovatno se odnosi na platne kartice i na ovo gde nije potrebna veća verodostojnost u pravnom prometu, ali neophodno je za internu komunikaciju korisnika i banke – jer ne vidim zaštitu. Dali ste samo neki pravi osnov. Taj pravni osnov koji ste dali ovim zakonom je puka deklaracija.
Država je rekla, eto mi smo tu oblast uredili, ali sve to je daleko od države. Ne znam koliko ste na tragu programa Vlade, ukoliko Vlada ima program. Za slične stvari Vlada u nekim zakonima je predložila osnivanje agencija za mnogo benignije stvari. Vi ste ovde registraciju zadržali kod ministarstva, a mislim da je to dobro rešenje. Želim da vam odmah kažem da se registracija za kvalifikovani elektronski potpis itd. vrši pri ministarstvu i to je dobro rešenje. Malo odudara od politike Vlade. Ona sve baca na agencije, vidite i sami.
Ovde će se pojaviti jedan problem, možda niste upućeni u konkretne stvari, pre nekoliko meseci usvojen je Zakon o registraciji privrednih subjekata, a gotovo da je jednoglasno ovde prošao amandman gde se u elektronskoj formi može vršiti registracija. Jedan od razloga što se hvalio taj zakon bio je taj da to brzo i efikasno za tri dana može da se završi u elektronskoj formi. Ovde ćete imati problem. Imaćete problem što taj kvalifikovani elektronski potpis ide i za pravna lica, a ovde kada se vrši registracija nečega što još ne postoji, ne postoji ni mogućnost za elektronsku komunikaciju, jer ne postoji subjekat koji bi izvršio komunikaciju.
Odredbe o odgovornosti ovih tela koja izdaju sertifikate moraju da budu mnogo jasnije i ozbiljnije. Ovo što ste naveli u članu 18. u pogledu uslova koji moraju da budu ispunjeni da bi se neko bavio delatnošću, kako vi to kažete – izdavanja kvalifikovanih elektronskih sertifikata, to mora biti mnogo ozbiljnije. Mora da postoji odredba i o minimalnim novčanim sredstvima kojima garantuje taj koji pruža tu uslugu.
Imate odredbe gde se raskida ugovor, kaže može se raskinuti ugovor, raskida se ugovor, prestaje ugovorni odnos. Sve svoje poslove vezane za kvalifikovani elektronski potpis firma koja je to radila i koja nestaje prenosi nekoj drugoj firmi, prenosi i korisnike, prenosi sve.
Mislim da su na toj relaciji potrebne odredbe da bi ovo imalo neku ozbiljnost, jer ovako kako je navedeno je puka deklaracija i biće velikih problema u praksi.
Ako mislite da podzakonskim aktima možete neke stvari da rešite, moram odmah da vas razuverim i da vas upozorim na jednu stvar. Snaga podzakonskog akta je ograničena, a problem ovog zakona i ovih nedostataka na koje sam ukazao nije tehničke nego pravne prirode. Vi pravne probleme, pitanje odgovornosti, komunikacije, identifikacije, ne možete da svodite na tehnički problem, bez obzira što računar, kao sredstvo komunikacije, jeste tehničko sredstvo.
Ovaj zakon je pravno nedorečen u smislu statusa onoga koji daje sertifikate, u smislu značaja dokumenata, u smislu odgovornosti za propuste. Nije sve krivična odgovornost. Čovek koji se razume u rad računara i ako mu date neki CD da se namontira neki program u računar, on će to da vam odbije, jer zna značaj autorskog prava itd. Plašim se da će razvojem ovoga oblika poslovanja mnogi da iskoriste nedorečenost zakona i da završe neke nečasne i prljave poslove.
Uzmite primer, teoretski je moguće da se vi u elektronskoj formi obratite sudu i da izvrši overu potpisa na tom vašem dokumentu, i to bude dokument kojim se podržava kandidatura jednog predsedničkog kandidata, zakon dozvoljava, to niste isključili. Ako mislite da ste to isključili odredbom člana 3. stav 2. sa ovim tačkama od 1) do 6), ovde ste govorili samo o dvostranim poslovima, ugovorima i izjavama koje se javljaju kao dokaz na sudu. Dao sam primer jedne izjave koja nije dokaz na sudu. Upotrebljava se za nešto drugo. Vrlo sam slikovit primer uzeo da bi bilo svima jasno.
Ako tome dodamo da kada smo ušli ovde u Skupštinu i videli donatorske kompjutere i programe, i videli ko je to koristio – ovi eksperti što se hvale da su stručnjaci, oni neće u Evropu sa kandilom, nego sa računarom, svi imaju računare, ali kandilo malo ko ima, to je njihov mentalni problem, nije tema za ovde – oni su na tim računarima slušali pesmice i gledali filmove i koristili ih za video-igrice. Osposobljeni su da naprave veliki broj falsifikata, a nema zaštite, ovaj zakon ne pruža tu zaštitu.
Ovaj zakon treba da se doradi, ideja je dobra i potreba postoji, a iznad svega postoji potreba da se ovo što bolje i što više precizira i da neka tehnička zavrzlama, neki tehnički propust ne bi prouzrokovao velike i štetne posledice po građane, korisnike, a zašto ne reći i institucije, on treba da se preuredi, doradi, da se prilagodi nečemu što možemo da shvatimo i što svakome može da bude jasno.

 Problem ovog člana je to što informaciono društvo, kao pojam, ljudima koji se bave ovim stvarima nešto znači, ali u zakonu ne bi moglo da stoji. To je jedan problem.
Skrenuo bih vam pažnju na još neke stvari koje su u vezi sa amandmanom na član 11. Malopre sam vam pričao o članu 33, gde ste vi kao nadležni organ verovatno mislili na vaše Ministarstvo. Međutim, u članu 33. nadležni organ propisuje najniži iznos osiguranja od rizika i odgovornosti za moguću štetu. To ne može da bude posao ministarstva. U tom smislu sam rekao da taj posao može da radi samo Vlada Republike Srbije.
Nijedno ministarstvo ne može da propisuje osigurane sume itd. I u Zakonu o osiguranju imovine i lica to su poslovi koje ne može ministarstvo da radi, ministar da propisuje. Taj podzakonski opšti akt, opštu odluku kojom se određuju osnovice može samo Vlada da radi. U tom smislu sam malopre pričao oko nadležnih organa i oko ovih problema koji se dešavaju.
Amandman koji smo podneli na član 11. pre svega se odnosi na ovaj početak – ministarstvo nadležno za informaciono društvo. To ništa ne znači. Da ste rekli – ministarstvo nadležno za poslove informatike ili za poslove kontrole elektronskog potpisa, onda bi to bila formulacija koja je prihvatljiva. Mi smo precizirali i dali pravi naziv ministarstva – Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine. Ni ovo možda nije prava formulacija, ali je mnogo bolja od ove.
Ovo informaciono društvo ništa ne znači. Niste zadovoljili ni potrebu da u slučaju neke nove vlade, promene broja ministarstava, promene naziva ministarstava, vi opet morate da menjate ovo. Naša ideja ovim amandmanom je bila da vam skrenemo pažnju da pravilno imenujete taj organ, bez ovog – informaciono društvo, i ujedno da vam ukažemo na član 33. U vezi su, jer u članu 11. ste vi označili ministarstvo nadležno za informaciono društvo kao, u daljem tekstu, nadležni organ. Gde god se upotrebljava "nadležni organ", to je ministarstvo.
Međutim, u članu 33. ne može da bude ministarstvo, mora da bude Vlada. Samo da vam skrenemo pažnju. Nismo podneli amandman na član 33, ali vam skrećemo pažnju na nedostatak.
I onaj ko bi pokrenuo postupak pred Ustavnim sudom zbog ovoga što je navedeno u članu 33. budite sigurni da bi dobio ovaj postupak i da bi vam Ustavni sud ovo vratio.
Nema potrebe da se igramo sa ovim pred Ustavnim sudom. Možete nekim amandmanom da sredite ovaj zakon. Malopre je neko to loše protumačio. Nije SRS protiv ovog zakona u smislu da ne treba u Srbiji elektronski potpis, da ne treba elektronska komunikacija. To ne možemo da izbegnemo, to je potrebno, ali treba jasnije da se razradi, da se utvrde fini instrumenti koji pružaju garanciju i bezbednost svakom ko se lati ovog posla.

Samo da se razjasne neke stvari. Vidite, vi mene niste očigledno shvatili.
Radi se o sledećem, kada je neki državni organ ovlašćen da propiše ovo što je navedeno u članu 33, najniži iznos osiguranja od rizika i odgovornosti, onda se radi o ovlašćenju tog državnog organa da direktno utiče na nešto što se zovu elementarni uslovi za poslovanje jednog privrednog subjekta.
Ti uslovi moraju da se propišu zakonom, a ukoliko zakonom nisu propisani, jedina koja to može da uradi je Vlada, a ne Ministarstvo, o tome se radi. Nemojte da se sekirate, mi smo shvatili zakon o elektronskom potpisu i njegove dimenzije, njegov domet, a vi niste regulisali poslovanje i ne treba da regulišete poslovanje, ali definicija elektronskog potpisa, njegove mogućnosti, njegov značaj, direktno su pitanja koja utiču na način poslovanja. Vi na ovaj način kreirate to poslovanje, posebno kreirate poslovanje.
Posle ovog zakona sve banke će morati da promene svoje opšte uslove pod kojima izdaju kreditne kartice i komunikacione sertifikate. Moraće da se formira sertifikaciono telo za izdavanje ovih kvalifikovanih elektronskih potpisa, moraće, jer utičete na njih, definišete ih.
Znači, Vlada može da propiše minimalnu osnovicu ovog osiguranja kao garanciju da ta firma koja radi taj posao ispunjava u potpunosti sve uslove i da može da bude pravno lice koje će da nadoknadi štetu koju prouzrokuje klijentu.
Ako to prepustimo Ministarstvu, nije sada u pitanju lepota ministra, nego naprosto, ustavni sistem nešto zna, ustavni sistem za ovo kaže, to može da bude samo u nadležnosti Vlade. Vidite i sami, mi uopšte nismo ulazili u tehničke aspekte ovog predloga zakona, nego samo ono što je u nadležnosti zakonodavnog tela.

 Pošto smo napokon na temi zakona, mislim da je predlagač ovog zakona olako prešao preko nekih pitanja koja su standard kada su u pitanju propisi o državljanstvu.
Osnovna zamerka ovom zakonu može da se istakne, da nije do kraja jasno da li se ovim zakonom državljanstvo reguliše kao status, kao pravo koje pripada građaninu Republike Srbije, ili se reguliše kao korpus prava koja proističu iz državljanstva. Ta primedba može da se primeti u skoro svim odredbama ovog predloga zakona.
Konkretno bih vam kazao, u ovoj diskusiji neću da pominjem članove koji su obuhvaćeni amandmanima SRS. Recimo, u članu 5. kažete da državljanin Republike Srbije, koji ima državljanstvo strane države, smatra se državljaninom Republike Srbije, kada se nalazi na teritoriji Republike Srbije. Vi ste na ovaj način iz nekih statusnih prešli u prava koja izviru iz nekog statusa. Mogu da vam postavim pitanje –šta kada se taj naš građanin sa dvojnim državljanstvom nađe u trećoj državi. Nadam se da ćete ove nesuglasice oko pravosnažnosti da otklonite.
Moram da vam ukažem na problem da niste do kraja razvili sistem šta znači prijava, a šta znači zahtev. Naročito u pogledu člana 9. i onoga što sledi posle člana 9 – šta je prijava, a šta je zahtev za upis u državljanstvo.
U članu 10. imate gotovo poslednja dva reda koja su višak, pod uslovom da nije stekao državljanstvo Republike Srbije. To potpuno odudara od člana 9. i početka člana 10. To ste morali da ispravite, jer unosi zabunu. Onaj ko primenjuje zakon neće znati da protumači ovo. Tu se nalazi jedan logični problem.
Moram da vam kažem da u članu 16. Predloga zakona verovatno niste imali u vidu iskustvo i praksu, i onaj ko je pisao ovaj predlog zakona. Neću da citiram odredbu, može da se pročita i da se vidi na šta se odnosi. Moram da vam ukažem na jednu praksu koja je važila u bivšoj Jugoslaviji i u Srbiji. Veliki broj kvalitetnih ljudi, umetnika, naučnika, književnika, koji su po rođenju bili stranci, primljeni su u naše državljanstvo u period od 1918. do 1941. godine, i to su značajni ljudi. Pominjem vam član 16. zbog toga što nekoliko umetnika Jermena, Gruzijaca, koji žele da budu Srbi, nisu mogli da ostvare pravo na državljanstvo...
(Dragan Jočić: Mislite na član 19.)
Ne, član 16. Problem je u članu 16, a ne u članu 19. Vrlo precizno vam pričam. Ne citiram uslove koje ste vi prihvatili, ali vam kažem da su čak i proterani iz Republike Srbije ljudi koji su potrebni Srbiji, potrebni su da budu naši državljani, umetnici, ikonopisci, koji su nastanjeni ovde, koji su želeli da prime naše državljanstvo. Vođeni su protiv njih prekršajni postupci, isporučeni su samo zbog toga što nisu mogli da obezbede neki administrativni dokument. Naprosto, odeljenje unutrašnjih poslova nije htelo da primeni postojeći zakon i da omogući tim ljudima sticanje državljanstva.
U članu 27. vi ste tačku 3) naslovili – sticanje državljanstva druge države članica. Znam da je to bolna administrativna tema. Ukazao sam na to na sednici Zakonodavnog odbora. Mislim da sve to što se tiče istovremenog državljanstva, vi ste to regulisali u jednom od ovih članova, ali mi nemamo garanciju da se neće desiti situacija da neko ima dva republička državljanstva i jedno državljanstvo državne zajednice.
Morate na neki način to da regulišete. Ovaj član je jednostran. Znam da se pozivate na ovaj član četrdeset i neki, ali on je jednostran.
Naveli ste u članu 28 – prestanak državljanstva otpustom, da je izmirio porez i druge zakonske obaveze u Srbiji i Crnoj Gori. Vi možete samo da tražite za Srbiju. Za Crnu Goru teško da možete da tražite. Mislim da to rešenje morate da usaglasite. To su vam tačke 3) i 4). Ako ste mislili na državnu zajednicu, vi nemate kompetencije na drugoj teritoriji. Ovde se priča o otpustu iz našeg državljanstva. Vi taj podatak niti imate, niti možete da dobijete, niti vam taj podatak nešto znači.
Što se tiče člana 29, podneto je nekoliko amandmana. Da vam ne prepričavam ovaj član, moram da vam kažem ....
(Dragan Jočić: Prihvatamo ono od malopre.)
To nije obuhvaćeno našim amandmanima, moraćete vi to nekako da intervenišete.
Osma primedba mimo amandmana tiče se člana 20. Samo ću vam dati jedan primer. Moramo da vodimo računa. Neki ne mogu da se otpuste iz državljanstva. Kako načelnik Generalštaba da se otpusti iz državljanstva kad ode u penziju. Morate to da pojačate. Vaša osnovna ideja je dobra, ali morate da je pojačate. Šta bi to bilo ako Aleksandar Vasiljević, on je već sad postao kanadski državljanin, kako nekog da otpustite iz državljanstva, prestala mu funkcija načelnika Generalštaba, hajde, idi u Kanadu. Valjda država ima obavezu da štiti neke podatke, između ostalog i državljanstvo.
Čuli ste nedavno na suđenju u Hagu, general nije mogao da dobije pasoš pet godina od prestanka obavljanja funkcije. Uozbiljite ovo.
U članu 35. kažete – radi sticanja državljanstva. Njegova veza je član 27. Kaže – sticanjem državljanstva druge države; vidite da nema logike u naslovu dva člana.
Pošto mi vreme poprilično ističe, moram da vam kažem, osnovna primedba je da vi posle donošenja ovog zakona nećete znati koje je nadležno ministarstvo u smislu nadzora, a ovo što se tiče vođenja knjiga, mislim da niste do krajnjih konsekvenci razradili sistem, knjiga državljana i matična knjiga rođenih.

Kada je tema budžet, onda verovatno u prvom delu mora da se priča o ekonomskoj politici Vlade, a u drugom delu o tome koliko ovaj narod košta državna administracija.
U ovom prvom delu gotovo da nema šta da se kaže, jer od 5. oktobra 2000. godine sprovodi se ekonomska politika u kontinuitetu.
To je ekonomska politika DOS-a, jedna probna varijanta ekonomske politike u režiji MMF-a, politika gde je naše tržište otvoreno kao konzerva, ne štiti se ničim, politika u kojoj je privatizacija moguća, privatizuje se sve i svašta, a po pravilu nizašta.
Posledica te ekonomske politike, koja se u kontinuitetu sprovodi, to je DOS-ova ekonomska politika, jeste da je prosečna penzija devet hiljada dinara, a prosečna zarada zaposlenih 14 hiljada dinara. Sami podaci govore za sebe sve, a to znači da taj trošak tranzicije i taj bol osetili su samo građani i onda pričamo o drugom delu današnje teme, a to je koliko košta građane ova država.
Po nekim podacima koje nam je dostavio ministar, a koji se bitno razlikuju od načelnih stavova njegovog potpredsednika, gospodina Labusa, naravno Labusa od pre 10 godina, mi praktično imamo budžet ove godine koji iznosi 473 milijarde.
Na ovih 416 milijardi priliva, treba uključiti i ove unutrašnje izvore, a to su samostalni prihodi državnih organa od 57 milijardi. Ovaj narod ne može to da plati. Ne postoje mogućnosti da se te pare prikupe, odnosno država raspolaže sa svojim monopolima i ona će prikupiti značajan deo tih sredstava, ali će to opet biti bolno za građane Srbije. O svim nerealnostima i promašajima koji se nalaze u ovom budžetu mi ćemo pričati kada budemo govorili o amandmanima, ali ovaj budžet govori da nam je državna administracija skupa.
Ukoliko se Vlada zalaže za efikasnost, onda čudi jedan suprotan proces atomiziranja državne strukture na agencije, na nezavisna regulatorna tela i na druge paradržavne organe. To su dva potpuno različita procesa.
Ako neko računa da će putem carina i poreza da obezbedi značajnija sredstva, onda moram da vam kažem da dobar deo roba koje se nalazi kod nas na tržištu, to su robe koje dolaze iz inostranstva, koje se uvoze, koje direktno konkurišu našim robama, a prihod ostvari država, onaj koji je njoj neophodan, koji je ona zacrtala, ali nema nikakvog drugog povratnog efekta što se tiče privrede i građana Republike Srbije. Posledica toga jeste da se svakodnevno u novinama samo pročita da je još jedna fabrika zatvorena, da ne radi i da čeka tzv. strateškog partnera.
U toj opštoj degradaciji, znate i sami, vojska je na prvom udaru, ona je odavno na udaru, sada je i policija, a ne bi me iznenadilo da za mesec dana krene napad i na Srpsku pravoslavnu crkvu. Društvo nam je razoreno, državna struktura gotovo da ne postoji, a sve zbog demokratije i ljudskih prava. Znači, imamo skupu državu i mi ovaj koncept skupe države ne prihvatamo. Zbog toga ćemo glasati protiv ovog i ovakvog budžeta.
Ko je pisao budžet, njemu je svejedno kako će da knjiži sredstva od privatizacije, da li će da ih knjiži kao redovan prihod ili će da ih predstavi kao izvor sredstava za deficitarno finansiranje.
Treba da se prekine sa ovim igrama i radnjama, jer nominalno može sve da se predstavi na drugačiji način, a da realno bude i te kako bolno. Ovaj budžet biće budžet bola.

Evo, pokušaću da ubedim poslanike zašto je potrebno da se prihvati ovaj amandman. Da pređemo preko toga što nije data precizna struktura prihoda koji se očekuju u 2005. godini, ali ono što mora da se konstatuje to je da će predlog budžeta imati ukupan obim rashoda od 473 milijarde.
To što vam Đelićev zakon daje neku mogućnost da ga tumačite i ovako i onako, i da u Predlog zakona o budžetu ne uključite ove, kako vi zovete u koloni 4, izdatke iz dodatnih prihoda organa, to je nešto drugo.
Ali, to je u stvari iznos sredstava koji će da se potroši, koji će država da potroši. Tako, ako je 473 milijarde ukupan obim rashoda, onda to nije učešće u bruto društvenom proizvodu od 45,5%, nego nešto malo više.
Zašto ovo pričam? Pričam zbog toga što onda ni deficit nije 20 milijardi. Verovatno deficita i nema. Ali, dobro, sa deficitom uvek treba biti oprezan, jer je on poneki put dobar, dobro je da se iskaže, a neki put i nije. U zavisnosti od njega stiče se neki rejting i prema inostranstvu, a ujedno i država dobija neku mogućnost da se zaduži.
E, ovim amandmanom mi praktično omogućavamo vama da se izborite za donacije. Za donacije koje u suštini ne predstavljaju trošak za državu, već samo prihod. Ali, ukoliko bi ostalo ovo - i kredit, onda bi to značilo da na osnovu opet ovoga što je napisao Đelić u ovom zakonu, inače taj zakon je lošiji od zakona SRJ, znate gospodine Labus, kako se finansira SRJ, nema konsolidovanog bilansa javne potrošnje, ili ga ima u nekoj formi, ne kao ranije na jednoj strani, gde je sve bilo pregledno. E, vidite, ovde su data kompletna primanja, šta bi mogla da budu primanja.
Ali, članom 13. je rečeno i kako se pokriva deficit, pa je rečeno da kada je u pitanju zaduživanje da tu važe odredbe člana 52. do 60. Ti članovi i kada govore o kreditima, govore o kratkoročnim kreditima, koji praktično moraju da se ugase 31. decembra. U ovom drugom stavu, alineja 2. tačka 2), vi praktično tražite od Narodne skupštine da vas ovlasti da se zadužite u inostranstvu do 5.700.000.000 dinara da biste navodno pokrili deficit.
Deficit ne postoji, to je prava istina. On ne postoji, jer ovaj Đelićev zakon i ne dozvoljava da se pojavi deficit, jer u izvršenju budžeta ima nekoliko odredbi koje kažu, po onom sistemu - troši se samo ono što ima i troši se samo ono što postoji. E, tako dolazimo do centralnog pitanja tačke dnevnog reda - budžet, a to je koliko košta državna administracija i državne funkcije, ili da to sada prevedem na jezik ovih drčnih ekonomista iz grupe Pitić i ovo novo što je došlo od 2001. godine, dolazimo do situacije da vidimo, da odlučimo o tome ko će da ima primat na sigurnim sredstvima u državi.
Sredstva banaka, sredstva privrede itd. su neizvesna sredstva. Ovo su najizvesnija sredstva. Sredstva budžeta, sredstva koja se koriste tj. obezbeđuju kao javni prihodi i koja se troše, odnosno koja predstavljaju javne rashode, to su najsigurnija sredstva.
Sada je centralno pitanje - ko će imati primat, ko će imati dominaciju nad tim sredstvima.
Kod sledećih amandmana ću vam objasniti ovu formulu kako ste to lepo zamislili. Znači, ako poslanici prihvate amandman Nataše Jovanović, odnosno amandman SRS, zabranjuju Vladi da se zadužuje u inostranstvu za iznos do 5.700.000.000 dinara. Zašto?
Zato što je deficit fiktivna kategorija, formirana nominalno da bi Vlada imala neki prostor u kome bi mogla da navodno sprovodi svoju ekonomsku politiku, a u stvari da omogući prioritet nekima koji će imati pristup ovim sigurnim sredstvima.
Nema ravnopravnosti kada su u pitanju ova sredstva. Sada vas podsećam na ono sa početka načelne rasprave - najbolje je bilo što smo prekinuli bilo kakvu diskusiju o ekonomskoj politici, jer ekonomska politika je ona ista od 5. oktobra 2000. godine.

Pa, na početku moramo da razjasnimo neke stvari. Prvo i osnovno, samo ukoliko se radi o nekim nužnim funkcijama, koje moraju da se finansiraju, jer ukoliko se one ne bi finansirale,  ne bi postojala vlast niti bi država mogla da ispunjava svoje funkcije. Za te stvari ukoliko ne mogu da se obezbede sredstva iz redovnog priliva, po osnovu poreza i drugih davanja, moguće je da se  to predvidi kao trošak, a da se deficit pokriva na drugi način.
Mi iz SRS sumnjamo da su sve funkcije koje su navedene u budžetu baš nužne. A, ukoliko je ekonomska situacija u zemlji toliko teška, onda nema tog racionalnog opravdanja da se formira toliki broj agencija, kancelarija i drugih kapilarnih organa paradržavne vlasti, koji se finansiraju, što ukazuje da koncept od 2001. godine nije štedljivi nego rasipnički koncept, po sistemu "videla žaba gde se konji potkivaju pa i ona digla nogu". Ali, znate kako je u toj priči žaba prošla, pregazili su je konji, nisu mogli da je vide, toliko je bila mala.
Što znači - ako u Nemačkoj za neku oblast postoji agencija, to ne znači da u Srbiji mora da bude agencija. Jer, sama činjenica da postoji agencija ne znači da ste se harmonizovali sa Evropom. U tom smislu mi vama prigovaramo, da su tu mnoge neracionalnosti. Ali, sada da se vratimo na pitanje deficita.
On je fiktivna kategorija. To je kategorija koja je izmišljena zbog toga što Vlada nije sigurna u ono što je napisala u članu 1. Znači, svi ovi poreski prihodi kod vas su enigma. I, zato ste predvideli ovako visok iznos neporeskih prihoda. E sad, vezano za ovaj amandman, vi ovde kažete - neto domaće finansiranje. Opet moram da vam kažem - u Đelićevom zakonu nema te kategorije. Nema je. Evo, pročitajte, od člana 52. do člana 60, gde je materija zaduživanja, nema kategorije neto. Nema uopšte - neto domaćeg finansiranja.
Pa, onda, čini logičnu vezu sa ovim, vi ste naveli da ćete deficit pokrivati prihodima od privatizacije, onim delom koji pripada državi. Ali, to je redovni prihod. Njega ste morali da smestite u neporeske prihode. I, kada je u pitanju ovo što ste naveli u članu 2. stav 2, ovih osam milijardi, i ovo što ste naveli u stavu 3. tačka 1) i ono što ste naveli u članu 21.
Vi u članu 21. kažete da ćete da častite penzionere prihodima od privatizacije. I te prihode niste uključili u član 1. Znači, cela je priča o fiktivnom deficitu, koji je napravljen kao luft, kao prostor koji omogućava Vladi da se ponaša, ali ukoliko taj prostor koristi naša Vlada onda će da bude "baba se češlja, selo gori". Vlada, državna administracija, moraju da dele sudbinu građana. Ako građani svoje potrebe ne mogu da zadovolje sa 100%, pa ne može ni državna administracija sa 100%.
Moram da vas podsetim - drugog dana pošto je Čaušesku obavestio naciju da Rumunija ne duguje, CIA mu je pripremila državni udar. Znači, neka stopa zaduženosti mora da postoji, pošto vi bankari volite to uzimala - davala itd. E, ovim amandmanom mi želimo da vas suzbijemo u tome da se vi zadužujete kod poslovnih banaka.
Zašto? Zato što je nepotrebno.
Zato što hoćemo da vas nateramo, jer mi ne možemo da vas ograničimo u ukupnom obimu rashoda zbog toga što niko za to neće da glasa, ali želimo da se prihvati makar ovaj amandman, da ograničimo Vladu da ne može da radi ove stvari - da se zadužuje kod banaka. Ne može da se zadužuje kod banaka.
Drugo, već sam napomenuo, prihode od privatizacije vi ste prostrli na tri-četiri pozicije. To znači da vi ne poštujete član 12. vašeg Zakona o budžetskom sistemu. Ne poštujete. Znači, deficit je izmišljen, fiktivna je kategorija, koja treba da omogući Vladi da se relaksira, da se slobodno ponaša, da pokriva neke stvari i tako ste izmestili temu da mi ne pričamo o neracionalnostima i nečemu što je preterana stavka, poput ugovora, službenih putovanja, mašina, opreme. Pa, naravno da vam treba više mašina kada imate toliko organa.
Naravno, koliko ste više organa napravili, toliko voznih parkova, kabineta itd. Znači, niste štedljivi. E, mi želimo Vladu da nateramo da bude štedljiva i opet moram da vam ponovim - ovaj Đelićev zakon ništa ne valja. Hitno ga menjajte. I, ovaj njegov plan ekonomskih klasifikacija je pogrešan. On je možda harmonizovan sa Evropskom unijom, ali u našem jeziku ništa ne znači. Jer, iza ovih pozicija malo ko može da se snađe - šta se sve krije.

Podzakonskim aktom ne može da se menja zakonski akt. Zakonski akt je Zakon o budžetskom sistemu. U Zakonu o budžetskom sistemu postoji član 12. koji kaže - izdaci se sastoje od, i tu je tačno navedeno po imenu i nazivu šta je rashod, šta se finansira. Tu nema - specijalizovanih usluga.
Prva stvar koja treba da bude jasna. Ponovo moram da vas upozorim da mi trpimo posledice Đelićeve politike "videla žaba gde se konji potkivaju pa i ona digla nogu". E, pošto vi mene ne slušate, valjda će javnost da čuje o čemu se radi.
U okviru specijalizovanih usluga vi možete da vidite i kod vašeg Saveta za borbu protiv korupcije, mislim da se tako zove, u toj ekonomskoj klasifikaciji nalazi se, takođe sa brojem 424, i tu ste predvideli iz budžeta 5 miliona dinara. E, to su sredstva koja treba da pomognu Savetu za borbu protiv korupcije da verovatno naruči i plati neko veštačenje, mada ne znam zašto bi njima bilo potrebno veštačenje. I, verovatno da omogući štampanje neke knjige.
Kada smo već kod knjiga i kod pripreme nacrta i predloga zakona, to pretežno radi Centar za liberalno-demokratske studije. To je jedan uhodani kanal preko koga se dobro peru pare. Nema ga Hiber, on je stalni pretplatnik tamo, Gašo Knežević povremeno, izbegavaju ga, ne baš uvek uzimaju, Boris Begović, Vodinelići u svim varijantama itd. Pa, možda vam je smešno, ali da vam kažem samo da po svakom projektu, pa to bilo 10 ili 100 strana, oni uzmu od 200 do 300 hiljada za svaki projekat. To su te specijalizovane usluge.
E, ministre, kada se već priča o specijalizovanim uslugama, i to u okviru člana 6, onda moram da vas podsetim da tu postoji, u okviru ekonomske klasifikacije 424 kolona 3 - sredstva iz budžeta, pa je tu kod ove klasifikacije navedeno 6 milijardi i nešto; i postoji kolona 4 - izdaci iz dodatnih prihoda organa.
Pod ovom formulacijom vi vodite samostalne prihode organa, ali takođe vodite i donacije i pomoć iz inostranstva i bilo šta što dođe na račun tog organa.
Naravno da amandman gospodina Radovanovića treba da vam ukaže i skrene pažnju da nešto sa tim ugovorima o delu i sa naručivanjem tih specijalnih usluga nešto nije u redu, jer nije valjda moguće da je tolika erozija zadesila naša ministarstva da sve treba da pravi neko drugi sa strane. I sami znate da imamo troškove prevodioca preko milion dinara.
Da se sada ne bi remetila ta vaša struktura, gospodin Radovanović je predložio da se ta sredstva usmere u fondove obaveznog osiguranja. Da ne bi bilo baš tolike zabune i da bude sve tačno što je rekao ministar, mada ima nekih stvari koje su tačne što je rekao kada su u pitanju sportski savezi, Savez invalida itd, zamolio bih kolege poslanike da uzmu poseban deo budžeta, a to je od 5. do 49. strane, neka pogledaju ekonomsku poziciju 424 i neka se zamisle šta bi sve moglo da se finansira kroz specijalizovane usluge.
One postoje i kod republičkih zavoda i to u dve kolone - kolona kao sredstva koja se prikupljaju i izdvajaju iz budžeta i sredstva koja organi sami ostvare po osnovu specijalizovanih usluga.
Ako smatrate da kompletno usvajanje amandmana može da poremeti neke stvari koje su verovatno i potrebne ovom budžetu, protumačite ovaj amandman upravo na način kako sam pokušao da vam ovo objasnim, pa sve ono što je nepotrebno, neracionalno, izbacite sa ove pozicije i, napokon, skinite tu famu sa deficita koga uopšte nema. Skinite tu famu, biće svima bolje.

 Ipak moram da održim taj kontinuitet. Znači, DOS je DOS, da li sa plusom ili sa minusom, ali to je činjenica. Razdeo 2 sadrži ekonomsku klasifikaciju 422, troškovi putovanja predsednika Republike, 35 miliona dinara iz budžeta.
Sada da vidimo kako to u vremenu i prostoru izgleda. Mora sa nečim da se uporedi. Stručna služba Narodne skupštine za 2005. milion dinara troškovi putovanja.
Ako uporedimo, hajde da vidimo šta je sa Vladom. Vlada, koja ima predsednika, potpredsednika, ministre itd. ista ekonomska klasifikacija 422, 21 milion. Sada kada se uporede novčani iznosi dolazi do izražaja neka razlika u vrednosti u nekom kvalitetu.
Da li je tamo veća svita koja putuje, pa su potrebne veće pare, ili je neka specijalna vrsta prevoza, ili će možda zlatne kočije da budu, mi nemamo obrazloženje. Međutim, imamo obrazloženje zašto se ne prihvata amandman. Ova DOS-ovska vlada plus-minus je napisala – amandman se odbija iz razloga predviđenih u nekom članu Poslovnika kojim je utvrđeno da se amandman sa uvredljivom sadržinom odbacuje.
U amandmanu stoji, koji je gospodin Mirčić napisao, da se predsedniku Republike ostavlja 10 miliona za putovanja, a da se ovih 25 preostalih raspoređuje Ministarstvu finansija, 10 da bi mogao dati neku donaciju i neki transfer i Ministarstvu privrede da se pojača fond za razvoj.
Šta je tu uvredljivo? Ako je uvredljivo ovo što piše u obrazloženju, neprimereno je ovolika sredstva predvideti za ličnu promociju Borisa Tadića. Šta tu nije istina? Sve je istina. I njegove DS, on je tamo napravio novu vladu, ne vladu u senci, nego vladu u predsedništvu. Savetnik mu je predsednik Privredne komore, drugi savetnik neki bivši idol, teći savetnik onaj Leon Kojen, on je nekada bio vaš i njihov, ko zna čiji je više. Moj nije, to sam siguran. Tu su još i drugi savetnici.
Doći ćemo na drugi amandman gde ste predvideli po ugovoru da im se isplaćuje. Možda bih imao neka razumevanja za Vladu da je ne optužim. Recimo, predsednik Republike zavrteo film, trebaju mu tolike pare, Vlada da poštuje predsednika Republike, njegov finansijski plan prihvati onako kako je napisano, pa onda računam, hajde ovi iz Vlade su podržali da se baš on izabere za predsednika. Neka moralna obaveza postoji za to, ali onda mi nije jasno, on ruši ovu vladu. U ovoj operaciji zajedničkog postojanja i jednih i drugih.
Onda dolazim do zaključka da je to u stvari jedna trajna koalicija. Tresla se gora, rodio se miš. Vi ćete malo da pokunjite glavu, proći će ovo, on će i dalje po nekoj svojoj zakonomernosti da se promoviše. Malo će da se zabavljaju građani, a bogami sam apsolutno siguran da njemu treba zabraniti da službeno putuje, jer gde god se pojavi tu su ugroženi nacionalni interesi.
U Rusiji ni Putin nije hteo da ga primi, jer njegova četvrta sekretarica kaže – a šta bismo mi od njega čuli, kada to možemo da čujemo od Bušove pete sekretarice. Vodite malo računa, treba da se poštuje institucija. Niko nije protiv toga da se poštuje institucija, ali taj čovek pojedinac koji predstavlja tu instituciju mora da poštuje građane Srbije, njihovu izbornu volju, odluke ovog parlamenta.
Ne može da preporučuje nešto što je suprotno onome što je Narodna skupština odlučila.
Uostalom, imali ste priliku da vidite kada je trebalo da se uvrsti u dnevni red postupak opoziva, za vas mi nije ni čudo, ali zamislite ni njegova Demokratska stranka ga nije poslušala. On je rekao da glasate da se razreši, da se pokrene taj postupak, a oni svi glasali protiv. E pa, građani Srbije moraju da znaju, znači, nema razlike. Kada se kaže DOS, to je i Vlada, i predsednik Republike, i Centar za liberalno-demokratske studije, sve je to DOS. Sve je to DOS.
Ovde nas svi zamajavate sa ekonomskim i budžetskim klasifikacijama. To neće da prođe. I veće sile su padale pred radikalima. Vi ćete biti vlast do onog momenta dok se radikali ne naljute i odluče da vas skidaju. Tadić ne može da vas skine. Mi možemo da vas oborimo. O tome vodite računa. Ali, nemamo ni mi baš mnogo velikog strpljenja da učestvujemo u tim vašim kadrovskim kombinatorikama.
Nemamo, bogami, strpljenja. Vodite računa šta radite. Ako niste u mogućnosti da se odbranite od Tadića, stavite onaj predlog da ga opozovemo.

Hvala. Ministre, meni uopšte nije jasno zašto niste prihvatili ovaj amandman. Ovo je amandman kojim se štiti suverenost Republike Srbije. Ovo je amandman kojim se štiti dostojanstvo građana Republike Srbije. Ovo je amandman koji bi bio prihvaćen u svakoj državi na planeti zemlji.
A evo, sada ću da vam objasnim zašto je to tako. Ovim amandmanom se predlaže da se preusmere sredstva iz razdela 2. pozicija 423, to su usluge po ugovoru i sa ekonomske klasifikacije 512 - to su mašine i oprema. Razdeo 2. odnosi se na onu grupu 110, funkciju 110, nepotrebno vezano za predsednika Republike.
Da li je moguće da se predsednik Amerike finansira sredstvima iz inostranstva? Da li je moguće?
Šta bi bilo, recimo, u Rusiji, razdeo - predsednik Putin, ekonomska klasifikacija oprema, i onda kažu - donacija iz inostranstva za predsednika Putina. On bi rekao - molim vas, nemojte ovo nikome da kažete da je čak i ponuđeno. To je sramota za ruski narod.
Molim vas, to je druga stvar što je iznos sredstava koje on prima iz inostranstva tri miliona dinara. Toliko nam je jeftin predsednik. Za manje od 40 hiljada evra sve ima da proda ako treba. Da bi dobio samo tih tri miliona iz inostranstva.
Znam da je Vlada imala muku. Dobila je njegov finansijski plan, pa gde da ljute lava. Ne mogu da ljute lava. Hajde, stavili to, to je bruka i sramota. Meni uopšte nije jasno zašto predsednik Republike u svojoj kancelariji mora da ima opremu, kada se sabere ovo, deset miliona, ali isto tako i njegova služba koja ga opslužuje takođe treba da ima opremu.
Ta oprema treba da izađe 10 miliona. Usluge po ugovoru u prvoj funkciji 110, znači samo za njega - 23 miliona i 200 hiljada iz budžeta i dva miliona i 600 hiljada od međunarodnih organizacija. Znači, on svaki savet plaća, pro forme. To je za Demokratsku stranku, svi to znate.
Vidite, i njegova služba, ovih 30 radnika, i oni imaju ugovore i tu je opet 10 miliona. On sam je skuplji nego sve moguće vlade koje smo imali. Šta smo mi uradili? Predložili smo da se to pomeri odatle, jer je bruka za državu da ima predsednika koga finansira inostranstvo. Ako predsednika finansira inostranstvo, to nije naš predsednik. Za suverenost jedne države je najvažnija ekonomska suverenost u pogledu organa.
Jedan od kriterijuma za nezavisnost sudstva je da država obezbeđuje sredstva za svoje sudstvo. Znači, država treba da obezbedi sredstva i za svog predsednika. Doduše, ovo je reprezentativni predsednik, on se reprezentativno i ponaša, a šta priča, to nema veze, to odavno više niko ne sluša.
Mi smo ova sredstva usmerili. Gde? Usmerili smo u Republički zavod za statistiku, njima treba ta oprema. Kod drugog amandmana videćete, usmerili smo ta sredstva prema Ministarstvu obrazovanja za srednje škole, da srednje škole za te pare obezbede neke kompjutere. Dakle, ako Vlada ne sme da prihvati ovaj amandman, pozivam sve poslanike da malo razmisle, da li bi voleli da njihovog predsednika finansira inostranstvo?
Ako tog predsednika finansira inostranstvo, onda ga ne finansira radi interesa ovih građana, nego radi svojih interesa. Koji su njihovi interesi, moraćemo neki anketni odbor da napravimo, da vidimo šta će da kaže predsednik. Zbog toga bi bilo dobro da se usvoji ovaj amandman, a mislim da je Vlada morala da pogleda Ustav i zakon i da sama podnese amandman i ovo sredi, jer je ovo nedopustivo.