Ovim amandmanom hteli smo da preciziramo neke stvari. U delokrugu poslova stečajnog upravnika, a to reguliše član 17. Predloga zakona, navedeno je da je "stečajni upravnik dužan naročito da", pa tačka 18) - "obavesti odgovarajuće registre o stečajnom postupku, ako je to predviđeno zakonom."
Kada se donosi rešenje o otvaranju stečajnog postupka, onda je stečajni sudija, trgovinski sud dužan da obavesti nadležne registre. Postavljam pitanje šta će da bude ukoliko stečajni upravnik zaboravi ili ne ispuni tu svoju obavezu. Ovde se radi o nečemu što se naziva automatizam. Mada vi u krajnjoj konsekvenci niste razradili pitanje otvaranja stečajnog postupka, vi terminološki brkate, pa kažete pokretanje, sud pokreće. Ne, sud otvara stečajni postupak u jednom od kasnijih članova, ali nadam se da ste to nekako ispravili.
Kada sud otvori stečajni postupak, on ima obavezu da obavesti sve nadležne registre o tome da je otvoren stečajni postupak i da na taj način blokira stečajnog dužnika u onoj meri koja je dovoljna da se sprovede stečajni postupak, da se utvrdi šta od te imovine postoji iz čega bi poverioci mogli da namire svoje potraživanje. Ako to prepustite stečajnom upravniku da od njega zavisi, bez obzira što ste vi u ovom članu naveli da je to njegova dužnost, ja postavljam pitanje šta će biti ukoliko stečajni upravnik ne ispuni svoju dužnost, ne obavesti nadležne registre.
Jeste, on ne obavesti nadležne registre i dovoljno je tri dana da kasni sa obaveštavanjem, a onda u tom javnom registru mogu da se konstituišu neka založna prava ili nešto drugo u korist nekih novih poverilaca. Zato je potrebno da taj automatizam ostane kod suda, jer ako je sud danas doneo rešenje o otvaranju stečajnog postupka, on je danas odredio stečajnog upravnika.
A stečajni upravnik dok uđe u posao, njemu je potrebno nekoliko dana. Kada trgovinski sud otvori stečajni postupak, on tog istog dana dostavlja nadležnim registrima i završava se posao.
Mene prosto iznenađuje da niste prihvatili ovaj amandman koji je u kontekstu zakona. On ne remeti strukturu vašeg zakona, nego samo precizira nešto, upravo na način koji ste i vi želeli da postignete ovim zakonom. Mislim da niste dovoljno dobro obratili pažnju na ovaj amandman i moram da vam kažem da i kod nekih drugih obaveza stečajnog upravnika iz člana 17... Konkretno, rekli ste da je stečajni upravnik dužan da bez odlaganja obavesti o stečajnom postupku sve banke preko kojih stečajni dužnik posluje, radi sprečavanja prenosa sredstava i drugih transakcija stečajnog dužnika bez prethodnog odobrenja.
Opet se javlja problem nekoliko dana. Taj stečajni dužnik nema sredstava na računima kod banaka. Zbog toga se i otvara stečajni postupak. To su neke stvari koje mora da radi sud, a ne stečajni upravnik. Stečajni upravnik praktično kreće nekoliko dana nakon toga. Moram da kažem da ste vrlo rastegljivo dali neka ovlašćenja stečajnom upravniku.
Ja sam i na Odboru rekao da mi prosto nije jasno ovo osiguranje imovine u stečajnom postupku, jer nije razrađeno u ostalim odredbama, pa se ne zna da li će to biti trošak stečajnog postupka ili će uopšte biti trošak poslovanja ili šta, niste mu dali sudbinu. Mislim da nikakva smetnja nije postojala da ovaj amandman prihvatite, jer je u skladu sa onim što ste vi proklamovali kao da je intencija ovog zakona.

Pored ovog principijelnog stava, da nešto blagonaklono ne gledamo na ove agencije koje se osnivaju za sve i svašta, moram da skrenem pažnju predlagaču zakona da je unošenjem pojma "agencija za licenciranje stečajnih upravnika" u ovaj zakon napravio jednu kardinalnu grešku.
Ako vi to ostavite u članu 18. stav 8, moram da vas podsetim da ćemo imati situaciju da kada se sprovodi stečaj nad društvenim preduzećem, praktično, agencija kojoj nameravate da prenesete poslove stečajnog upravnika, treba da podnosi izveštaj, kao stečajni upravnik, agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. To znači stav 8. člana 18. To je jedan verovatno nepromišljen potez, kad ste to ubacili u ovaj zakon.
Drugo, što se tiče naziva ove agencije, kada bude na dnevnom redu ova druga tačka, da li to treba da se zove agencija za licenciranje stečajnih upravnika ili agencija za stečaj pravnih lica, možda to tamo da stavite, ali vam ukazujem na nešto što je praksa.
Građanin koji je završio ekonomski fakultet, ima odgovarajući radni staž, državljanin je, ima prebivalište ovde, bez nekih velikih problema može da se upiše u imenik veštaka kod okružnog suda. Možda je potrebno još nešto dodatno, ali ne toliko kao što je potrebno za licenciranog stečajnog upravnika. Složićete se svi da ti veštaci ekonomske i finansijske struke veštače u sporovima pred trgovinskim sudom, gde su milionske svote u pitanju, da te svote prevazilaze nekoliko puta vrednost nekih preduzeća, a za tog veštaka se ne traži neki dodatni uslov, osim da je upisan u imenik veštaka kod okružnog suda.
Ne ulazim u čitavu proceduru, preko ministarstva itd. Ovde se traži nešto posebno i izvlači nešto u neku agenciju.
Stičem utisak da ste tu napravili veliku, verovatnu i mentalnu grešku, jer od diktature proletarijata napravićemo ne diktaturu jedne klase, nego diktaturu jedne kaste. Ta kasta stečajnih upravnika ima da zastupa interese poverilaca i ukoliko pogledate šta ste napisali u članu 2. i 3. Predloga zakona, videćete da je uvek moguće izazvati stečaj i eliminisati iz posla i iz privrede bilo koje privatno preduzeće. Dovoljno je da se izazove dugovanje jednog pravnog lica.
Namerno ne citiram ono što ste rekli u članu 2, pogotovo stav 2. i 3. Stav 2. kaže - smatra se da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje (nešto što je normalno i do sada bilo, ne ulazim u rok) ako ne može odgovoriti svojim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze. Znači, insolventnost. Ali pod tačkom 2) ste stavili - ako je potpuno obustavio svoja plaćanja u periodu od 30 dana. Treći uslov, odnosno treća alternativna situacija - ako učini verovatnim da svoje već postojeće obaveze neće moći da ispuni po dospeću; to je tzv. preteća nesposobnost za plaćanje.
Tu se otvorio veliki prostor, pored dobrovoljnog stečaja u koji samo pravno lice ide, ali tu je data mogućnost da se inicira stečajni postupak, bukvalno rečeno, protiv svakog. Ko će da zaštiti od tog napada na perspektivnog stečajnog dužnika? Licencirani stečajni upravnici, kao nominalni monopol koji će da tumači da li firma ima sredstava ili ne. Kasnije kada se budem javio, objasniću na posebnom problemu zavisnih preduzeća - kada je jedno preduzeće u lancu neophodan uslov za postojanje i rad pet - šest preduzeća - besmislenost nekih odredbi koje ste ubacili u ovaj zakon, gde je direktno moguće da se izazove stečaj i uništi neko pravno lice. To ne sme da stoji u zakonu.

Pored svega ovoga što je rečeno u vezi sa ovim amandmanom, dodao bih samo da je ceo ovaj član vrlo čudan. Vidite, u stavu 3. se govori da pravo prigovora na preliminarnu visinu nagrade i naknade imaju odbor poverilaca i stečajni poverioci pojedinačno, ali nema nigde stečajnog upravnika. Sve se tiče njegove nagrade i naknade, kao da njemu nije priznato pravo.
Postavljam pitanje, šta će biti ako sud odredi stečajnog upravnika i to, kako vi kažete, licenciranog i on počne da radi i utvrdi se ta preliminarna visina a on kaže - za te pare neću da radim. Da li mislite onda da će da važi onaj kodeks, kako bih rekao, etike, mada bi to trebalo da se zove drugačije - kodeks stečajnih upravnika. Šta će onda da bude? Takva je situacija moguća.
Šta će biti u situaciji kada se radi o društvenim preduzećima i gde je većinski državni kapital, koja planirate u prvoj fazi da idu na reorganizaciju, a to znači još uništavanje, pa onda ide nastavak postupka koji vodi do bankrotstva ili je otkup davanje nekih izjava kojim će da se otkupi i sačuva to preduzeće.
To su sve moguće varijante koje se kriju iza ovog zakona o stečajnom postupku. Šta će onda biti? Da li se onda ispunjavaju ova načela na kojima vi zasnivate ovaj zakon, brzo, efikasno, jeftino, nema ništa od tih načela. Još ako ministar privrede propiše merila, kriterijume na osnovu kojih će sud da utvrđuje visinu nagrade i naknada u zavisnosti od veličine preduzeća, broja poverilaca, ukupnih dubioza nekih preduzeća, njegove perspektive...
Vidite i sami, vrtimo se u krug, iz šupljeg u prazno i još treba da se dodaju i prelazne i završne odredbe. Zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a počeće da se primenjuje posle isteka roka od šest meseci. Verovatno 180 dana od dana usvajanja. U međuvremenu će nešto da se licencira, nešto da se napravi, a kasnije formiranje agencije za licenciranje stečajnih upravnika, a mi imamo iskustva sa Radiodifuznim savetom i ostalim agencijama, a čekamo i taj septembar za one agencije oko stambenih kredita i one korporacije, to je sve jedno isto.
Znači, vrti se u krug. U čemu se ogleda taj reformski zakon? Oni prvi koji su ga predložili, oni su pali zbog toga. Razmislite.

Vrlo prosto i jednostavno - ostavilac može da bude samo fizičko lice, koje je umrlo. Ostavinski postupak se otvara u momentu smrti. Naslednik može biti fizičko lice; neka prava na imovini ostavioca mogu da imaju i pravna lica, legat itd., ali, da ne ulazimo u to.
Vi ste imali problem kako da rešite preduzetnika. Preduzetnik je, po definiciji, fizičko lice koje obavlja privrednu delatnost, koji je upisan u odgovarajući registar lica koja samostalno obavljaju određenu delatnost. Nekada su postojali preduzetnici sa svojstvom pravnog lica i bez svojstva pravnog lica.
U stečajnom postupku razvrgava se imovina pravnog lica, a pravno lice teško da može biti naslednik. Ne može biti naslednik. Nedostatak vašeg odgovora se ogleda i u tome što vi stečajnog upravnika tretirate kao zakonskog zastupnika stečajnog dužnika. Bez obzira da li se radi o fizičkom ili pravnom licu, on ne može biti zakonski zastupnik.
Ako je u pitanju fizičko lice, maloletno, onda je zakonski zastupnik roditelj. Ako je u pitanju pravno lice zakonski zastupnik je direktor te firme.
Ali, vi ste stečajnog upravnika definisali kao licencirano lice osposobljeno da štiti interese poverilaca. Znači, imate sukob stečajnog dužnika i poverilaca u licu stečajnog upravnika.
Vi ste imali problem kako da rešite stečaj tzv. društava sa ograničenom odgovornošću. Taj problem ne može da se reši ovim zakonom. Taj problem se rešava zakonom o trgovačkim društvima, ili Zakonom o preduzećima, kako se to kod nas zove. Kako? Pa, povećanjem osnovnog kapitala, osnivačkog kapitala preduzeća, verovatno i nekim depozitom, jer društva sa ograničenom odgovornošću po zakonu odgovaraju samo do visine uloženog kapitala.
Kada se sve ovo stavi u jedan miks, građansko pravo, uže posmatrano nasledno pravo, privredno pravo, onda vidite da je ovaj član toliko besmislen da mu uopšte nije mesto ne samo u ovom zakonu, nego uopšte u pravnom prometu kod nas. Znači, problem društava sa ograničenom odgovornošću morate da rešavate drugim zakonom. Ovim zakonom to ne možete da rešite, pogotovo ne na ovaj način.
Vi ovde kažete: "Ako je stečajni dužnik stekao nasledstvo posle pokretanja stečajnog postupka, nasledničku izjavu daje stečajni upravnik". Pa, koji će sudija opštinskog suda da prihvati nasledničku izjavu stečajnog upravnika? Pa nemojte, ljudi, terate nas da se smejemo ovome što radite.

Da je ovaj predlog zakona kojim slučajem rađen u Ministarstvu pravde, ja sam apsolutno siguran da ovakav član ne bi mogao da prođe, a evo zbog čega, vrlo prosto. Reči "ili delimično" u stavu 1. apsolutno ništa ne znače. Pročitajte stav 1. pa ćete videti da su reči "ili delimično" izvršili već sadržane u rečima koje prethode, a to je - ukoliko nisu u celosti izvršili. Znači, radi se o obostranim ugovorima, gde se i jedna i druga strana javljaju kao poverioci i kao dužnici. Znači, to je jedan uzajamni poverilačko-dužnički obostrani odnos.
Moram vašu pažnju da usmerim na član 73. i poslednji stav ovog člana 74. Vidite, u ova dva člana sadržana je cela formula kako licencirani stečajni upravnici mogu da naprave dar-mar odmah nakon otvaranja stečajnog postupka. Isključivo pravo stečajnog upravnika je da li će da prizna taj obostrano teretni ugovor. Ukoliko ga prizna, onda se ide ka ispunjenju, a ukoliko se ide ka ispunjenju i u slučaju odustanka od tog ugovora sve to predstavlja trošak i ide u prvi isplatni red.
Podsećam šta ste naveli u članu 73. stav 1 – od dana pokretanja stečajnog postupka ne može se protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje.
Znači, potpuno zakon dozvoljava da nerealizovan ugovor, zaključen na dva dana pre otvaranja stečajnog postupka dobije prioritet u odnosu na potraživanje koje postoji po nekom ranijem ugovornom odnosu koji je zaključen godinu dana pre pokretanja stečajnog postupka.
Ova priča što niste prihvatili brisanje reči "ili delimično", jer ovo "ili delimično" u stavu 1. ništa ne znači. Pročitajte sami, pa možete logički da zaključite. Kaže – ako stečajni dužnik i njegov saugovarač do pokretanja stečajnog postupka nisu u celosti - što znači da nisu ni počeli ili su delimično počeli; onda kaže – ili delimično izvršili... Ovo "ili delimično" je sasvim nepotrebno i mene čudi da niste prihvatili da otklonite ovu pogrešnu igru reči, pojmova.
Ako nešto nije u celosti, podrazumeva se da je delimično urađeno, to je barem do sada u pravu značilo. Međutim, kada se loš prevod dodatno prevede u onom Vlahovićevom, a nadam se da Vlahović nije mogao da napiše ovako nešto, doduše, ko zna, verovatno zbog njega kasnimo u Evropu, godinu dana se kasni sa ovim zakonom...
Vidite, pogledajte poslednji stav u ovom članu gde postoji prvi isplatni red, neko potraživanje još nedefinisano, na dva dana pre otvaranja stečajnog postupka; pa vi ste stvarno na putu da od licenciranih stečajnih upravnika napravite posebnu kastu, koja će da vedri, oblači, gde će vlasnici privatnog kapitala poprilično da se zaplaše ko će da bude stečajni upravnik, da budu u dobrim odnosima sa tim stečajnim upravnicima, jer monopolisti, veliki giganti uvek mogu da izazovu stečajni postupak nad svakim privatnim preduzećem.
Na početku ove rasprave o amandmanima ukazao sam vam na šest puteva naplate potraživanja.
Poslednji način naplate potraživanja jeste kada niko nema poverenja ni u stečajne upravnike, ni u sud, nego sam preuzima pravdu. Nažalost, kod nas se pokazalo da je to najefikasniji način naplate potraživanja.

U procesu svojinske transformacije, kako se to moderno zove, ili privatizacije prodate su neke firme koje su imale zaposlene i imale su pravo zakupa na poslovnom prostoru u gradu i naravno, stekle su to pravo zakupa da nastave da koriste, doduše, bili su obavezni da ne menjaju delatnost, ali frizeri su postali kafedžije.
To je normalna veza sa članom 79. Predloga zakona. Vidite, ovde se stečajni dužnik javlja i kao zakupodavac i kao zakupac i po prirodi stvari kao stečajni poverilac može da se pojavi, jer mu vi dozvoljavate u stavu 3, jer mu priznajete pravo na naknadu štete i u stečajni postupak ulazi nešto što se desilo nakon otvaranja stečajnog postupka.
Znate, nakon stečajnog postupka; a po pravilu se u stečajnom postupku raspravlja ono i dolazi se do onog stanja i pravi se presek sa otvaranjem stečajnog postupka, a ovde kod zakupa i kod naknade štete očigledno se radi o nečemu što je događaj posle otvaranja stečajnog postupka. Jeste, to se javlja posle kao veliki problem.
Da biste shvatili u čemu se ogleda taj problem, ja ću se pozvati na član 50. Predloga zakona - pružanje usluga od opšteg interesa (struja, voda, telefon itd).
Tu ste u trećem stavu napisali da na zahtev organizacije koja pruža te usluge stečajni sudija može da obaveže stečajnog upravnika da stečajni dužnik položi depozit kao garanciju da će da se plate ti troškovi.
Tu ste zaboravili samo na jednu sitnicu - da je stečajni dužnik insolventan. Odakle da da depozit, kada mu je račun ugašen? Nad njim je otvoren stečajni postupak zato što na računu nema para i ne može da servisira svoje obaveze. Da ste kojim slučajem u isti koš stavili struju i zakup,... a verujte, kod nekih stečajnih dužnika koji su zakupci na nekom poslovnom prostoru, ako se otkaže ugovor o zakupu, vi ste ih odmah "ubili", nepotrebno je da vodite stečajni postupak. On je gotov.
Ovo posebno dolazi do izražaja kada je u pitanju stečaj nad društvenim preduzećima. Imate ova preduzeća koja koriste lokale, koja nisu još privatizovana, pokazuju svakim danom sve veću insolventnost, otvoriće se stečajni postupak. Čim se otkažu ugovori o zakupu, bez obzira da li je zakupodavac država ili neko drugi, oni su mrtvi. Džabe vam stečajni postupak.
Kako onda mislite da sprovedete reorganizaciju i da to sve spustite na nivo razmišljanja jednog prosečnog licenciranog stečajnog upravnika? To će biti krupni problemi i za tzv. privatna i za tzv. društvena preduzeća. Nije lepo kada se loš prevod pogrešno prevede.

Danas na dnevnom redu imamo zakon o stečajnom postupku i slučaj je hteo, zato što ne postoji ministar za privredu i privatizaciju, da nam zakon obrazloži ministar pravde. I to slikovito pokazuje da nam se privreda seli u pravosuđe. Seli se u pravosuđe, a do pre nekoliko dana oni što su drmali lance i katance imali su neku formulu, čuli smo da je izabran neko ko će, kaže se, biti predstavnik privrede. Čim izađe iz kancelarije jedan korak, sto privrednika za njim ide. Kancelarija za građane, verovatno će u tu kancelariju da dolaze oni koji su nekada radili u onim fabrikama gde su sada lanci i katanci.
Čuli smo hvalospeve jednog bivšeg ministra koga narod više nije hteo da vidi da bude ministar; i on je podržao ovu novu vladu koju je navodno narod hteo i vrtimo se u jednom začaranom krugu. U začaranom krugu, jer se nalazimo u trećoj etapi obezvređivanja srbijanske privrede.
Prva etapa bila je nametnuta tenderska prodaja 400 firmi koje nešto znače i nešto vrede, nije prodato svih 400.
Druga etapa tog puta u Evropu, a sudeći po tome koliko je bivši ministar dugo diskutovao verovatno zbog njega već kasnimo u Evropu, da je skratio diskusiju odavno bismo mi otišli u Evropu, dakle, druga etapa bile su te aukcije.
Setite se - tri evra, kompletan šećer; setite se nekih drugih firmi, da je čovek sa kravatom i sa jednom torbicom i kreditom, odnosno bankarskom garancijom jedne velike banke uspeo na aukciji da kupi jedno veliko preduzeće, a svi koji su učestvovali na aukciji primetili su da taj čovek nikada ništa nije radio, niti je predstavljao ovu privredu.
Dolazimo na treću etapu, a to je stečaj, to će opet biti privatizacija. Opet, biće potpuno legalno, biće obezvređen kapital i opet neće biti rešen problem malog broja zaposlenih koji su ostali u nekim preduzećima i velikog kapitala preduzeća koja će biti u stečaju. Ko bi mogao u stečaju da kupi ako idemo sa varijantom stečaj do bankrotstva - onaj koji ima para. Onaj koji ima para u ovoj zemlji, ko drži 8% bogatstva Republike Srbije, on i njemu slični magnati koji su iskoristili sve moguće režime, sve moguće beneficije, uspostavili svoje monopole, oni su došli do para i oni nam promovišu ekonomiju, struku, eksperte, svoje univerzitete, svoje banke, svoje telekomunikacione gigante, sve ono što predstavlja monopol koji sigurno donosi uvek para.
Oni će sada u postupku stečaja verovatno direktno ili po običaju indirektno, preko drugih, trećih, a pravi vlasnik se nalazi samo u nekom ugovoru, u nekom sefu na Kipru ili onim egzotičnim ostrvima, budzašto da pokupe ovo što je ostalo, a onda će neko iz Vlade reći da nije sve tako crno i da ljudi voze kola, imaju para za gorivo, možemo da podignemo akcize.
To je naša realnost, ovaj zakon o stečajnom postupku ništa kvalitetno neće doneti, bez obzira da li se radi o bankrotstvu ili o toj reorganizaciji kako se ovde navodi. Ništa novo, samo treba da se legalizuje, nešto što je novembra 2000. godine rečeno da sve treba da bude pepeo, pa će iz pepela da nikne nešto novo, dobro i bolje.
Takav nam je zakon o stečajnom postupku. Hvali ga onaj institut koji je napisao Predlog zakona, verovatno je uzeo neku donaciju, neke pare, predstavlja nam se nešto, niko neće da kaže da bi i postojeći zakon, kada bi se primenio, sve mogao da reguliše. Ovde se osporava, sa pravom, radni stečaj, koji u praksi izgleda loše, a nameće nam se reorganiazcija koja se gotovo ni u čemu ne razlikuje od radnog stečaja.
Da li uopšte u ovakvoj privredi može neko da izađe za ovu govornicu i da nam ukaže na ta očekivanja, nadanja šta će da nam donese ovaj zakon. Nema ni tih očekivanja, nema ni tih nadanja, biće samo legalizacija nečega, a u ono u šta sam siguran, to je - dok se izvrši licenciranje, dok se formira agencija, licenciranje dok krene sa primenom ovog zakona, onda će oni koji treba da primene ovaj zakon da shvate da je kasno i da nema šta da se primeni.
Ovo će biti jedan u nizu zakona koji je napisan, usvojen, a život ga odbacio, iz jednog prostog razloga što je prepisano nešto što može da važi u Engleskoj i u Nemačkoj, ali u Srbiji u ovom trenutku ne može da važi. Ovo ne može kod nas da se primeni. Može neko za godinu dana da završi stečajni postupak, ali onda znate da će biti još više ljudi na ulici. Kaže se - unosi se kvalitet. Po postojećem zakonu otvaranjem stečaja prestaje radni odnos svim zaposlenima. Po ovom novom zakonu stečajni upravnik odlučuje ko će da ostane. Kažite mi u čemu je razlika. Opet će od volje stečajnog upravnika da zavisi koliko će ljudi biti.
Kaže se - do sada se kupovao socijalni mir. A koja je svrha politike? Da se obezbedi socijalni mir u državi i u društvu. Nije valjda da se obezbedi nemir? Ova skupština upravo služi za to da se obezbedi politička stabilnost da bi svi državni organi mogli da sprovode Ustav, zakone i druge propise.
Ovim zakonom ništa neće da se postigne. Ja moram da kažem jednu stvar. Kada bi poslanička grupa SRS, nas 82, glasala za ovaj zakon, zar vi mislite da bi nešto bilo bolje samom činjenicom što bi se glasalo? Ne bi. Mislim da je potpuno promašena tema. Promašena tema, jer nekadašnja velika privreda, ogromna vrednost sada se topi, topi se u stečaju legalno, topi se i sada kod trgovinskih sudova, naročito kod onih trgovinskih sudova čiji predstavnici nam pišu pesme da bi sačuvali svoju poziciju.
Imali ste primer "Sartida" i velike afere, imaćete toliko i toliko sličnih primera, imaćete licencirane stečajne upravnike, što u obrazloženju zakona tačno i stoji - da su oni u postupku da zaštite interese, navodno, poverilaca. Na verovatno 60 i nekoliko mesta, čitanjem ovog predloga zakona, može da se nepogrešivo dođe do zaključka da malo veštiji poverioci i malo veštiji advokati mogu da iniciraju stečajni postupak u svakom preduzeću. Malo veštiji u dogovoru sa stečajnim upravnikom, stečajnim sudijom i većinom u odboru poverilaca mogu da unište svako preduzeće.
Pričam o uništavanju, jer ovaj zakon ne vidi one koji treba da rade sa tim sredstvima, niti one koji danas rade sa tim sredstvima. Ako neko misli da na ovaj način može da podigne našu privredu, grdno se prevario. Sudeći po metodama rada izvornog DOS-a, bolje da ste doneli zakon o kriznim štabovima, jer vi jedino tako znate da stavljate lance i katance. Lanci i katanci su pretežno vaši. Ovim zakonom nećete da skinete njih, nego ima da obezvredite imovinu i da je stavite na tacnu finansijskim lobijima u ovoj zemlji (a ima ih 10 - 15 jakih).
Uostalom, to su oni koji su vas formirali, oni koji su vas naterali da glasate za zajedničkog kandidata na prethodnim izborima, a na čelu tog spiska je Solana, a na kraju Mesić. Naravno da mi nećemo da podržimo ovaj zakon, jer on ne skida lance i katance. Salata još nije u stečaju, ali kako radite verovatno će i ona biti.

U okviru ove tačke dnevnog reda možemo samo da konstatujemo da smo kao posledicu dobili jedno stanje uzrokovano neozbiljnim, pogrešnim i zluradim intervencijama za protekle četiri godine u oblasti pravosuđa.
Mi smo suočeni sa problemom dobrovoljne, nasilne i Sabljom izazvane i sprovedene lustracije u tužilaštvu, a šire posmatrano i u sudovima.
Mi danas moramo da pomenemo gospodina Batića kao idejnog kreatora pročišćenja u tužilaštvu, koji se prosto iznenadio kada je tamo negde 2001. godine konstatovao - zamislite, oni nisu podneli ostavke, moraćemo mi nešto da uradimo.
I, naravno, intervencije su išle prema Zakonu o javnom tužilaštvu od novembra 2001. godine i taj kontinuitet je bio prisutan sve do pre mesec i po dana kada je takođe promenjen Zakon o javnom tužilaštvu. Dobili smo situaciju da neko zbog nestručnosti i nedostojnosti, kako to u zakonu stoji, mora biti razrešen. Ovde se menjao zakon nekoliko puta, pa smo 2003. godine dobili kategoriju - zamenika javnih tužilaca, kojima je prestala tužilačka funkcija zbog promene zakona, a oni gotovo da nisu ni dobili pojedinačni pravni akt kojim se na neki način utiče na njihov status u tužilaštvu.
Znači, jedno pismo, jedno obaveštenje je bilo sasvim dovoljno, ili poput onog opštinskog javnog tužioca u Nišu, koji prođe kroz kancelarije gde se nalaze zamenici i kaže - od sutra nemate više potrebe da dolazite na posao, zakon je promenjen, prelazne i završne odredbe su jasne, rokovi su istekli, vi sutra niste više zaposleni u tužilaštvu.
I, sada, to treba da se ispravi. Ovim predlogom Visokog saveta pravosuđa donekle je to ispravljeno u nekim opštinskim javnim tužilaštvima, kao i u okružnim javnim tužilaštvima, ali ta nepravda nije ispravljena u većini opštinskih javnih tužilaštava, gde su ljudi pomereni iako imaju 10 do 15 godina iskustva i baš iskustva na tužilačkim poslovima u tom tužilaštvu.
To je prvi problem sa kojim je verovatno bio suočen Visoki savet pravosuđa. Ljute se neki, sada advokati, a bivši zamenici, jer je za svako mesto konkurisalo po 1­5 a negde i 60 kandidata, mahom ljudi koji su proterani 2002. i 2003. godine. Obećano im je sa ove govornice da će imati blagi prioritet u odnosu na druge kandidate, međutim Visoki savet pravosuđa to očigledno nije uvažio.
Drugi problem je postupak. Postupak izbora, šire posmatrano, od dana kada je objavljen konkurs do praktično današnje sednice. U potpunosti se slažem sa onim poslanicima koji su ukazali na to da mi na sednici Odbora nismo imali mogućnosti da izvršimo kompletan uvid, ali moram da kažem i da je nadležnost Skupštine po principu - uzmi ili ostavi. Zvanični predlagač je samo Visoki savet pravosuđa, a Skupština može to da izglasa ili eventualno da se sa ove govornice ospori izbor nekog od predloženih kandidata, pa da se posebno glasa o tome.
U tom domenu se kretao i Odbor za pravosuđe.
Ako se pogledaju ovi predlozi videće se da je prisutan i nepotizam u najmanje četiri slučajeva. Za dva kandidata moram da kažem da je Odbor za pravosuđe reagovao i da je gotovo jedinstveno osporio izbor ta dva kandidata. Druga dva kandidata su nažalost ostala na spisku. Izdvojio sam mišljenje i iskoristiću današnju raspravu da osporim njihov izbor, jer u nekim tužilaštvima praktično imamo zatvoreni pravosudni krug.
Bliski rođak u okružnom sudu, drugi u opštinskom, rođaci u okružnom i opštinskom javnom tužilaštvu, a ako se tome još dodaju i veštaci, ta grana vlasti, u liku tih sudija i tog javnog tužioca, više liči na porodicu nego na nešto što je vezano za zakon i nešto što treba da reprezentuje državu koja garantuje političku jednakost i ravnopravnost svim građanima pred Ustavom i pred zakonom.
Tako se formira pravosudni monopol.
Rezultat tog pravosudnog monopola je i činjenica da u ovom spisku za nekoliko opštinskih javnih tužilaca imamo situaciju da se prijavio samo jedan kandidat. To je lažna slika. Zašto lažna slika? Postoji mnogo više zainteresovanih, ali im je neko blago savetovao – ne konkuriši, biće izabran ovaj koji je i dalje v. d. javni tužilac, pa nam se desilo da se na nekoliko mesta pojave, kao predloženi kandidati za izbor, ljudi za koje se u najmanju ruku može reći da su bez opšte zdravstvene sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa, uzimajući specifičnost tužilačke funkcije. Na nekoliko mesta je Odbor prihvatio moju sugestiju i jedna ili dve kandidature su osporene, ali ima takvih slučajeva još.
O čemu mi danas, kao narodni poslanici, treba da vodimo računa, uzimajući u obzir i izmenjeni Zakon o javnom tužilaštvu? To znači da Visoki savet pravosuđa predlaže, a mi biramo, pa nekoga izaberemo a nekoga ne izaberemo. Ako pođemo od jednog kriterijuma – da svako od nas, ako kojim slučajem uđe u neki sud ili neko tužilaštvo, ne bi smeo da doživi neprijatnost da ga tužioci, sudije, daktilografi, oni koji vode upisnik, prozovu i kažu – pratio sam prenos, čuo sam kako se birao zamenik opštinskog ili okružnog javnog tužioca, izabrali ste čoveka koga ne odlikuje ni stručnost, ni dostojnost da obavlja tu funkciju.
Da ne bismo doživeli to, verovatno da svi imamo, ako ništa drugo, onda makar moralnu obavezu da se raspitamo ko su ti koji su predloženi da se izaberu za tužioce. Svako ko bi pokazao minimum interesovanja, dobio bi vrlo kvalitetan odgovor u tužilaštvu i sudu – ko može, a ko ne može. Obično se kaže - kakav glas bije nekog stručnog saradnika, da li u sudu, da li u tužilaštvu, da li već postojećeg zamenika tužioca. Znači, ništa komplikovano, samo porazgovara sa ljudima koji su malo u toj oblasti.
Kada se to sagleda, rezultati su sledeći: Peto opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu – predložen je kandidat Lopušina Dragan. Njegove stručne sposobnosti ga ne devalviraju, ali ima veliki problem dostojnosti, da li bi mogao taj posao da radi. Dalje, Opštinsko javno tužilaštvo u Lazarevcu – Gajić Milorad. Da ne vadim spisak koji gresi se stavljaju tom čoveku - on dolazi iz Lajkovca, poznat je po mnogim predmetima i da ne ređam dalje, jer želim da zaštitim tu funkciju.
Verovatno u Boljevcu, zato što je bio jedini kandidat, predložili ste Prvulović Nebojšu, ali samo zato što je jedini. Ako je u pitanju struka, verujte, mogli ste i boljeg da pronađete. Da li treba pominjati Bigović Milana iz Kosovske Mitrovice?
Što se tiče radikala, uvek problematičan kandidat. Da li treba pominjati Jovanović Dragana, kandidata za opštinskog javnog tužioca u Opštinskom javnom tužilaštvu u Kruševcu? Jedini kvalitet u pogledu struke i dostojnosti su rodbinski odnosi sa jednim političarem, a ide kao sudijski saradnik na mesto opštinskog javnog tužioca.
Dalje, osporen je kandidat Stojanović Desimir u Majdanpeku, mada je bio jedini. Dobro je što je Visoki savet pravosuđa prihvatio naše primedbe da povuče sve predloge vezane za Okružno i Opštinsko javno tužilaštvo u Prokuplju. Dobro je što je Odbor za pravosuđe prihvatio našu intervenciju i isto učinio kada je u pitanju izbor okružnog javnog tužioca u Subotici i opštinskog javnog tužioca u Subotici. Mislim da je to bila jednoglasna odluka prilikom glasanja.
Ako pogledamo ovu drugu odluku o izboru zamenika javnih tužilaca, Republičko javno tužilaštvo je za zamenika Republičkog javnog tužioca predložilo Đorđa Ostojića. Ako ništa drugo, biće makar upamćen po tome dok je on bio Republički javni tužilac, 12.000 je uhapšeno. Od tog broja, ne znam da li ima četrdesetak protiv kojih se vodi postupak. Vi razmišljajte kako ćete da nadoknadite štetu, a već se javljaju oni koji su nezakonito uhapšeni, koji su držani u pritvoru po 20, 30 i ko zna koliko dana, a znam za jedan predmet – 105 dana. Kako će to da se naplati?
Među kandidatima za zamenika Republičkog javnog tužioca nalazi se i Dragutinović Milun. On ima problem dostojnosti. Ako pogledate predlog za Prvo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu, kada su u pitanju zamenici, onda su gotovo svi drugi koji su se kandidovali bolji nego ova trojica koje ste predložili za izbor, i u pogledu struke, i u pogledu radnog staža i u pogledu profesionalne hrabrosti da se uhvate u koštac i da krivično gone tamo gde je opasno. Ne znam koji je kriterijum zadovoljila Zorica Zečević kad je predložena, kada gotovo svi kandidati koji su otpali za nekoliko koplja ispunjavaju sve uslove i predstavljaju kvalitet u odnosu na predloženog kandidata.
Slično je i sa Četvrtim javnim tužilaštvom, gde ste predložili Nikolić Aleksandra, čiji izbor, naravno, osporavamo. Što se tiče Petog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu, gotovo svi kandidati koji su konkurisali, bolji su od ova dva koje ste vi predložili:
Dvornik-Mihajlović Ivana i Koledin Zorana. To što je neko napravio karijeru u tužilaštvu od 2003. godine, od ­ablj­, a došao iz neke zemljoradničke zadruge ili advokatske kancelarije svoga oca ili nekog prijatelja, to je politički problem onih koji protežiraju pojedine kandidate. Ali, ako se pogleda zakon i koje uslove treba da ispunjava kandidat, onda moram da vam skrenem pažnju da pogledate biografije pojedinih kandidata. Polovina njih nema ni četiri godine i jedan mesec radnog staža, što je neophodni uslov za izbor za zamenika opštinskog javnog tužioca. U nekim biografijama nema ni kada je položio pravosudni ispit, niti koliko uopšte ima radnog staža.
Dobro je što se u Valjevu vraćaju oni koji su oterani. Nije dobro što ste za zamenika opštinskog javnog tužioca u Preševu predložili Naumović Trajka, jer on, pod teretom velikog broja krivičnih prijava, znao je gde treba da se učlani i napravi tužilačku karijeru. Radikali to neće da podrže, jer tu nema ni struke, ni dostojnosti.
Zaječar – Marković Ivan. Učlanio se u jednu od vaših stranaka pre nekoliko meseci i to mu je garancija struke. Druga garancija mu je da Markovići drže pravosuđe.
Što se tiče Jagodine, Tanasković Slavica je predloženi kandidat i za nju radikali neće glasati iz jednog prostog razloga što ona ne zaslužuje, a ona se sada nalazi u jednom dvojcu u tom tužilaštvu. Ja ne otvaram pitanje problema opštinskih tužilaca poput Požarevca i da ne ređam dalje, gde su neki ljudi tužilaštvo shvatili kao svoju firmu. Jedan od tih primera je svakako i Jagodina.
Ako idemo dalje onda Kragujevčani najbolje znaju zašto radikali ne bi glasali za Jeftić Mariju koja je predložena za zamenika Opštinskog javnog tužioca u Kragujevcu, a to znaju i ovi poslanici iz Kragujevca. Tužilac može da ima svoj politički stav, ali nije dobro ukoliko je ostrašćen, vezan i ukoliko ga partijska pripadnost i političke simpatije gone da javnotužilačku funkciju podređuje političkim interesima.
Verovatno je Niš dobar primer da se ukaže šta je Demokratska stranka tamo sve poništila. Tako su predložili Milovanović Radmilu. Jeste advokat, ali ima boljih kandidata. Za zamenika Opštinskog javnog tužioca Pavlović Nataša je postala stručna zato što se učlanila u jednu stranku, a Ćirković Dragana je totalno nepoznata što se tiče tužilaštva u Nišu. Tamo ima puno kandidata koji su konkurisali, koje je ­ablj­ obrisala i ove novotarije Demokratske stranke kada je upitanju Zakon o javnom tužilaštvu. Kada je u pitanju Niš, kao i šabačko pravosuđe, tu se knjige pišu.
Što se tiče Novog Sada i zamenika u Okružnom javnom tužilaštvu, verovatno Gvojić Željko ne bi ispunjavao uslove koje zakon propisuje. Slično je sa Opštinskim javnim tužilaštvom u Požarevcu, gde je predloženi kandidata Atanacković Jovanka, a da vas podsetim da ste za zamenika Okružnog javnog tužioca u Pirotu predložili Savić Nikolu koji je pre nekoliko godina, da ga ne bi zvanično razrešili, sam otišao iz tužilaštva, primirio se kao advokat posle nekoliko godina, postao blizak nekima i postao zvanično kandidat Visokog saveta pravosuđa. Radikali za njega neće glasati, kao ni za Lazović Branislava koji je predložen za zamenika okružnog javnog tužioca u Smederevu. Postao je kandidat zato što je podržao, pomogao, a i hvali se da je član jedne nove stranke koja se formira.
Što se tiče predloženog kandidata za zamenika Opštinskog javnog tužioca u Staroj Pazovi, predložili ste Nešković Slobodanku. To je predlog Slobodana Miloševića, ne onog iz Haga, nego sudije Vrhovnog suda, jedan od deset njegovih predloga.
Ona je bila zamenik sekretara Izborne komisije, pokazala se. Radi na nekim krivičnim predmetima protiv čelnika u toj opštini i naravno ti predmeti spavaju u ladici. Vatreni je član jedne od stranaka koja više nije na vlasti, ali je u koaliciji i to je jedini njen kvalitet. U Šidu isto. Vatreni član jedne vrlo male ­omb­ strankice. To je jedini kvalitet i dokaz stručnosti. Što se tiče Subotice, po biografiji može da bude blistava karijera, ali radikali nikada neće glasati za Aleksić Milijanu. Slično je sa jednim od kandidata za zamenika opštinskog javnog tužioca.
Što se tiče Užica sve je jasno. Napredak u karijeri i pravo da se vrše tužilačke funkcije ostvarene su zahvaljujući ko je čija kćerka, to treba da znate, ko se na vreme učlanio 5. oktobra u stranku, ko je pokušao da zavede red u Okružnom javnom tužilaštvu, tako da Vidaković Zoran nije naš kandidat, za njega nećemo glasati. Slično je i sa Radibratović Željkom, a što se tiče Opštinskog tužilaštva u Užicu mi osporavamo Gačić Mariju i Janković Anu.
Čačak, Čačani znaju ko je Aranđelović Dragan i od kada pravi karijeru - što ­ablj­, što 5. oktobar. U Šapcu verovatno vam je poznato kakva je situacija. Na sednici Odbora za pravosuđe pomenuta su i neka imena van pravosuđa koja diktiraju i haraju i koja su napravila čudo u tom opštinskom javnom tužilaštvu.
Na kraju, da ne bude neke veće zabune, danas na Pravnom fakultetu u Beogradu je jedan događaj. Da li deca upisuju ili polažu prijemni, velika je gužva. Svako od njih je došao do Pravnog fakulteta sa velikom nadom. Verovatno će manje od 10% njih da završi iz ove generacije. Verovatno će 1% od njih da bude u prilici da vrši funkciju tužioca ili sudije. Oni su otišli na Pravni fakultet sa velikom nadom, oni veruju. Da bi ta deca koja se danas upisuju verovala u tu profesiju kojom žele da se bave povlačite ove predloge, odustajte od ovih gde smo osporavali ovo, pokušajte neki red da zavedete i više se volite nego što se svađate. Vi ste na istoj strani samo vas niko nije obavestio.

Da iskoristim ovo vreme i da samo podsetim poslanike i javnost da se izmenama i dopunama Zakonama o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja pristupilo sa ciljem da se koncepcija razvoja celokupnog sistema obrazovanja prilagodi vremenu i uslovima u kojima se može odvijati ovaj proces kod nas, a pri tom su zadržane tendencije koje su iskazane u postojećem zakonu.
Ako ste imali prilike da čitate one članove, videli ste da je to isti zakon, zavod su centri, centri su timovi, savet ne tri nego jedan, čista kozmetika i meni je prosto čudno da je ljudska sujeta uticala da tvorac one reforme podnese neke amandmane. Ovo je isti zakon.
Naravno da ovim amandmanima želimo da poboljšamo zakon i da kažemo da nije dovoljno da se na tri-četiri mesta ubaci u zakon reč "nacionalni". Nije dovoljno. Nadam se da ćemo povodom amandmana da iskažemo koncepcijsko neslaganje sa ovakvim predlogom zakona, koji ne vrši reformu nereformisanog Gašinog zakona.

Kada bi se shvatilo zbog čega je potrebno da se usvoji ovaj amandman kojim se praktično sprečava diskriminacija, a diskriminacija je svakako ako je neko stručan ne može biti član nacionalnog prosvetnog saveta, pa makar i ako ga predlažu ili žele one institucije kao predlagači, samo zato što je član nekog organa neke političke stranke. U prilog usvajanja ovog amandmana daću neke argumente.
Vidite, do malopre smo slušali da to - nacionalno može da zbuni, pa imamo i Nacionalnu štedionicu, pa nas je zbunila, pa smo pre nekoliko dana pričali o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita, pa nikome nije smetalo. Vidite, kod prosvete to - nacionalno smeta, ali me prosto zabrinjava da smeta i u kontekstu ukoliko bi član tog organa bio neko ko je istovremeno i član organa političke stranke.
Verovatno nije ni svestan predlagač da je napravio akt diskriminacije, a svi akti diskriminacije su zabranjeni, a išao bih još dalje, pa bez obzira da li su upisani u neki zakon, oni ne postoje, ne smeju da postoje akti diskriminacije. Bilo bi dobro da predlagač usvoji ovaj amandman, jer ako se ne usvoji, mi možemo da postavimo pitanje zašto bi ministar morao da bude član neke političke stranke.
To bi bila ta logika. Imamo i svetao primer za to, primer je naravno bivši ministar, koji u jednom trenutku nije imao živaca da se strpi da njegove kolege na Pravnom fakultetu dok su bile u većini završe onaj prljavi posao oko pitanja izbora u zvanje redovnog profesora gospodina Šešelja, pa je nervozan sam poništio složeni upravni akt. Da bude stvar još čudnija, profesor pravnog fakulteta napravio je veliki upravni spor, koji je doživeo javnu i profesionalnu osudu i bruku za one sudije koji su usvojili i potvrdili njegovo rešenje, a sada u tim krugovima ništa ne znače.
Eto, vidite, nije dobro ni kada imate ministra velikog stručnjaka, nije dobro kada imate ministra visokog člana neke političke stranke, jer vam to nije nikakva garancija.
Ovde vi smatrate da je to garancija struke, ukoliko nije član organa neke političke stranke. Malopre su vam rekli ljudi, svaka stranka se bori za to da ima što više stručnih kvalifikovanih ljudi u redovima svoje stranke kao članove značajnijih organa političke stranke, ljude koji sutra mogu da vode i državne poslove.
Radi građana Srbije, pošto se priprema ovo do 24,00 sata, moram da vam kažem, nema fundamentalne razlike između ovog predloga zakona i Gašinog zakona. Mi smo ovde samo zbog Gašine sujete, podneo je 120 amandmana i zbog toga što Gašo ne može da opravda pare koje je dao; bio je transmisija za potrošnju nekih para, a one su bile namenjene da se prosvetni radnici sa 35 godina radnog staža uče kako da prave aviončiće od papira i da se uživljavaju u građansko vaspitanje; pa će neko da postavi pitanje, a kako je ko sredio stan, kuću renovirao i gde su one pare od onih silnih simpozijuma.
Suštinske razlike između ovog predloga zakona i Gašinog zakona nema, ista je kuhinja i terminologija, samo malo različita. Nažalost, moram da kažem, oni koje sam prošle godine kritikovao malopre su bili u pravu samo u jednoj rečenici, rekli su veliku istinu, pa tu reformu možete da završite i podzakonskim aktima.
I prekinite sa tom praksom, ako želite da vršite lustraciju u tim savetima, zavodima, da to činite putem izmena zakona i promene naziva nekih organa. Sada ste vlast, promenite te centre, savete, biroe i ko zna šta sve, kako se već zovu, donesite podzakonske akte i rešite, što reče jedan poslanik iz vaše koalicije, onih pet pitanja, a ta pitanja muče i prosvetu, i roditelje, i decu, i plate, i programe, i predložite način kako da se poboljšaju ti uslovi. Od ove vaše promene toga neće biti.

Usvajanjem ovog amandmana može da se kaže da se stvarno ide ka nekoj reformi našeg obrazovanja, jer ovo što je predloženo u izmenama i dopunama ovog zakona i ono što stoji u tom izvornom članu teksta zakona u suštini je isto, razlikuje se samo način na koji se bira savet, za sada je to nacionalni prosvetni savet.
Da ne bi učestvovali u ovoj internoj i intelektualno nepotrebnoj svađi, jer tu nema alternative, jer ideja je ista i to što se svađaju na levici i u okviru demokratskog bloka neki, to je njihov problem, ali tu nema reforme.
Reformatori reformišu prethodne reformatore, ali u istom pravcu, u istom smeru, nastojeći da sprovedu lustraciju nekih prosvetnih organa, a da to ne ide preko Vlade, nego da ide preko Skupštine promenom zakona.
To je cela svrha ovog zakona i to je domet ovog zakona, da biste shvatili da je potrebno da ovaj zakon povučete, jer ništa štetno neće da se desi našem obrazovnom sistemu, to vam garantujem. Ukoliko povučete ovaj zakon, za dva-tri meseca ga ponovite, ali ga uradite kvalitetnije, na drugim osnovama, ništa se neće desiti loše, jer postoji mogućnost da i ova tri postojeća saveta vi promenite jer ih bira, odnosno imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije.
U Vladi imate većinu, tamo ste koalicija, možete da ubacite vaše stručne ljude, ti ljudi mogu da završe programe za sedmi razred i sve ovo drugo što smatrate da podzakonskim aktima treba da se reguliše, da se odštampaju udžbenici, možete da izvršite pritistak na ove centre, na ove nove savete i zavode koji već postoje u smislu osposobljavanja prosvetnih radnika za te nove trendove u našoj novoj školi.
Sve to možete da uradite bez promene ovog zakona, ali je vama stalo u vreme predizborne kampanje da uradite nešto što u krajnjem slučaju može da ima kao rezultat nešto dobro, jer ono što je Gaša uradio to je apsolutno loše. On malopre nije shvatio, nisam pričao o njegovoj kući, nego sam pričao o nekim drugim pajtašima njegovim sa kojima je pravio dogovore oko tih sponzorskih, donatorskih i drugih sredstava.
Jer, neko je iz inostranstva imao interes da nas intelektualno omalovaži, da ne znamo kako da se vrati kusur ako se plati 10 dolara, nestane struja, a nešto je koštalo osam dolara.
Moram da vas razočaram sve u tom demokratskom bloku. Bilo koju reformu da radite, vi to nacionalno i intelektualno što postoji kod ovih građana na ovom prostoru ne možete da upropastite. Svi koji pričaju ovde sa nekim velikim žaljenjem da će neko da upropasti naš obrazovni sistem, ne mogu da ga upropaste. Ovaj narod se toliko grčevito bori sam od sebe, ima prirodnu zaštitu. Ovde sve žive genijalci koji se bore svim sredstvima protiv gluposti i neznanja. Neće niko da dozvoli da mu dete bude intelektualna nakaza, jednaka nekoj tamo na zapadu koja ne zna da postoji geografija i nemojte da se sekirate. Naša deca su nadarena.
Potrebno je samo malo da se srede ovi programi, da deca ne uče nešto što je opterećenje, da ne bi hiljadu puta ponavljali jedne iste stvari, da se malo sredi taj sistem ocenjivanja i tu je kraj. Ne, naši ministri žele da reformišu i da uništavaju. To vam nećemo dozvoliti i zato ćemo govoriti o svakom amandmanu, a kada vam padne kvorum, vi se lepo razmislite, dogovorite i povucite ovaj zakon.
Napravite zakon koji će da otkloni upravo ono što ste primetili da je smetnja nešem obrazovanju: plate prosvetnim radnicima, obrazovne programe, metodologiju kako da se saopšti program, sistem ocenjivanja i uslove za to školovanje. Sve drugo može da ostane. Čuli ste vrlo konkretne podatke od poslanika SRS. Imamo veliku disperziju i ne možemo da stavimo seosku školu u isti koš sa beogradskom.

Ovom upornošću većine u Narodnoj skupštini praktično teraju se građani da u direktnom prenosu posmatraju kako se na demokratskom bloku presipa iz šupljeg u prazno. Jeste, nažalost, tako je. Svedoci smo toga.
Suštinske promene između Gašinog zakona i predloga za izmenu ovih odredbi apsolutno nema. Nema, i ma koliko ova nova vlast kritikovala Gašu, ona ga na ovaj način amnestira. Budite uvereni, amnestira ga, jer su na istom tragu, na istom putu, idu istim smerom. Nije šija nego vrat.
Svako ko radi u prosveti neka pogleda šta piše u članu 17. postojećeg zakona, pa će da vidi. Pod dva, kaže se centri, vrsta centara, pa se nabraja sedam centara, pa kada se pogleda ono šta predlaže ova nova vlada, kaže se – zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, i ponavlja šta bi to moglo da bude nadležnost, ali se zadržava odredba da se radi o zavodima koji rade po propisima o javnim službama. Znači, radi se o samostalnim pravnim licima, o direktorima, o kolima, o prostoru i o nekim savetodavnim strateškim poslovima, ciljevima itd.
I sada se postavlja pitanje - pa zar je moguće da imamo toliko laičko ministarstvo prosvete da ne sme da se uhvati ni za jedan stručni posao. Dolazimo do koncepcijske razlike u pogledu na organizaciju države i vršenje vlasti kada je u pitanju obrazovanje. Skrenuo bih vašu pažnju, pogledajte obrazloženje, da vidite ustavni osnov za donošenje ovog zakona. Ovde je navedeno samo ono što je obaveza države u pogledu sistema obrazovanja, ali nema nigde onog osnovnog ljudskog prava na obrazovanje. Nema ga. Nije izvršio poziv na taj ustavni osnov.
Dolazimo i do one centralne, medijske manipulacije, kojoj smo izloženi već mesec i po dana, gde Gašo kaže – u centru njegovog zakona je učenik, a nova Vlada kaže – u centru naše reforme je nastavnik. Molim vas, nema blage veze ni jedno ni drugo. Ostali su Gašini centri, Gašini stručnjaci, Gašina organizacija, i dokaz da je pravilno potrošio pare iz insotranstva da bi reformisao naše zakržljalo školstvo. I onda idemo sa pričom 3 + 3 + 3 ili 4 puta + 3, vertikalno, horizontalno, dvorište, ishodište. Novi termini, sve nešto novo, a vrti se sve u krug oko praznog.
Ponovo vas upozoravam, gosodine Kneževiću, ovaj narod ne dozvoljava intelektualno zaglupljivanje. Pa možete vi da pričate i devet, i 12, i 17, i 18, a ovaj narod je inteligentan. Prirodno inteligentan. Prepoznaje sve. Vidi sve. Ovaj narod najbolje zna kakve stručnjake ima. U centru obrazovanja učenik, u centru obrazovanja nastavnik, pa idite s tom pričom u bilo koju seosku školu pa da čujete. Pa, ako vam je toliko stalo do obrazovanja, što niste vratili nešto što je nekada bilo. Da ta škola bude stvarno institucija koja se bavi prosvećivanjem.
Pogledajte u selima, sve je zatvoreno. I, oni seoski učitelji koji drže predavanja za četiri, pet ili deset učenika zaslužuju orden narodnog heroja. Oni su nam očuvali obrazovanje, a ne vaši centri i beogradski krug dvojke, i sve ovo što Soroš finansira ovde. Tražite priključak sa svetom? Priključak preko vašeg žiro računa tražite. Što ne tražite priključak sa nečim normalnim, preko običnog računa seoskog učitelja. Ne, nego preko vaših centara i nas zamajavate ovde.
Promenite, povucite ovaj zakon i donesite nešto normalno, od čega je moguće da se napravi neki rezultat, i manite se vaših centara, vaših zavoda i vaših vrlih stručnjaka.
Pa, rekao sam vam kakvi su to stručnjaci. Gašo Knežević ne zna šta je složeni upravni akt. Poništava po pravu nadzora, a svi koji se makar jedan posto razumeju u pravo u ovoj zemlji smeju se lenjom Gaši.

Da bi javnosti bilo jasno, SRS ovim amandmanom traži da se brišu članovi 18. do 22. Evo o čemu se radi. Član 18 - Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, član 19 - Centar za strateški razvoj, član 20 - Centar za razvoj programa i udžbenika, član 21 - Centar za profesionalni razvoj zaposlenih, član 22 - Centar za stručno i umetničko obrazovanje. To sve već postoji u verziji koja se menja ovim predlogom zakona.
To je samo još jedan dokaz presipanja iz šupljeg u prazno. Ponovo novi žiro račun, ponovo nešto novo, a naš koncept jeste da mi u obrazovanju treba da imamo samo jednu stručnu i profesionalnu instituciju, koja će da bude nadležna za te stručne poslove i kvalifikovana da bude kvalitetan predlagač ministarstvu, a ono treba praktično da stoji i da drži kompletno obrazovanje u našoj zemlji. Zbog čega? Upravo zbog onog člana Ustava koji govori o slobodama, pravima i dužnostima čoveka i građanina, da država garantuje obrazovanje. Kada država garantuje, ona ga garantuje i u Beogradu, i u Subotici i u nekom selu.
Svi stručni poslovi treba da se obave u okviru tog saveta, kao jedine institucije koja ima celinu u celom obrazovnom projektu, da bi postojala saglasnost i kompatibilnost svega onoga što se predlaže ministarstvu u pogledu obrazovanja. Nažalost, ni ova vlada ne prihvata taj koncept nego želi da to bude razbijeno kapilarno.
Naravno, kao marketinški potez koristi se decentralizacija, pa profesionalizacija, pa koncentracija struke na jednom mestu, pa mogu još po nekoliko tih stranih termina, koji u suštini ništa ne mogu da znače, ali ono što je postala manija od 2000. godine, odnosno od 25. januara 2001. godine, a to je što se u našoj politici promoviše princip - videla žaba gde se konji potkivaju, pa i ona digla nogu.
Moguće su agencije, moguća je kapilarna organizacija, moguće je to u jednoj Nemačkoj, u jednoj Francuskoj, u velikim državama, u jednoj Rusiji, ogromnoj državi, u Sjedinjenim Američkim Državama je moguće, ali Srbija je mala država. Ne možemo mi da oponašamo po institucijama sve, ne možemo.
Što se tiče onih preporuka, svih tih međunarodnih organizacija, asocijacija i onih institucija kojima težimo, ni jedna preporuka, ni direktiva nisu tako obavezujuće. Sve one su praktično putokaz u kom pravcu nešto treba da se uradi.
Samo bih vam ukazao na jedan princip, nekoliko međunarodno-pravnih dokumenata postoji u kojima se apeluje, naređuje, preporučuje ukidanje smrtne kazne. Mi i dalje imamo države u kojima postoje smrtne kazne. Preporuke, direktive, treba da se shvati samo kao preporuka i nešto što ukazuje u kom pravcu treba da se ide. Slažemo se, mi treba da budemo kompatibilni sa okruženjem, sa Evropom, sa svetom, ako hoćete severnim i južnim polom, pošto vidim da se svađate oko termina. Sve to mora da ima neku meru. Sve to mora da ima neku osnovu i sve to mora da ima jedan cilj.
Mi kao mala država, mali narod treba da imamo što više opšte obrazovanih ljudi, koji mogu kada odu u inostranstvo i svojim opštim znanjem i sposobnošću da maltene rade svaki posao koji im se ponudi, da pokažu svoju sposobnost i inventivnost. To ne garantuju ovi centri. Oni samo garantuju trošenje para i pokriće nečega što je neko već potrošio.

Videli ste kako ovi naši amandmani stvaraju fluid. Na kraju ima da se ljube ovde. Gaša će da brani ovaj zakon. On je samo iz sujete podneo amandmane, što se neko drznuo da dira u njegov zakon, ali principijelne i ideološke razlike nema.
Čuli ste ga, sve podatke zna, i okruženje i ovde. Njemu je potpuno jasno. Ne može Ministarstvo. Ko zna šta ste sve tamo zaposlili vi iz GSS-a. Sećam se, u Ministarstvu zdravlja ste zaposlili na mesto zamenika čoveka koji je kao pripravnik završio staž, neki Maričić iz Trstenika. Krsti vam se ceo Trstenik. To su kadrovi. Naravno da ne može Ministarstvo. Vi ste bili na tragu da ga uništite kompletno.
Povodom ovog amandmana da čujete. I ovi predlagači su izgubili kompas, kao i oni prethodni. Nema ovde koncepcijske razlike. Ovde nema sistema, šta su stručni poslovi od interesa za državu, šta su upravne organizacije, kakva je struktura organizacije državne vlasti. Vidite da se mi lomimo oko istih stvari, ali između predlagača i predstavnika prethodnog režima nema razlike. Oni izvlače stručne poslove, kapilarno ih dele centrima, zavodima, timovima, komšinicama, predstavnicima kućnog saveta itd, ekspertima koji dolaze sa ćoška.
Ne može tako, gospodo, država je preuzela odgovornost, država je jedini garant u obrazovanju, i u Beogradu, i u Pirotu, svuda je država garant. Zato mora ovaj zakon da bude precizan, jasan, da znamo ko je odgovoran za stanje u obrazovanju.
Znači, Ministarstvo ima svoje nadležnosti, a stručne poslove vezane za obrazovanje treba da radi savet, a kako će on biti organizovan – sa komisijama, sa radnim grupama, telima – to je nešto što interesuje onoga ko sprovodi zakon.
Narodna skupština donosi zakon, a zakone sprovodi izvršna vlast, Vlada i organi državne uprave, a to su ministarstva. Pobrkali ste organizaciju. Evo da vam kažem kako to u praksi izgleda. Pre nekoliko godina je bio zakon po kome je osnivačka prava nad RTS vršila Narodna skupština. Ima velike veze sa ovim zakonom, da vam pokažem da nemate koncepciju, izgubili ste kompas. Žaba videla da se konji potkivaju, pa hajde i ona da digne nogu.
To je vaša politika, a usput to sve košta, donacije, zaduženje, zamislite naše obrazovanje 10 miliona dolara, Svetska banka, pa Soroš, ko sve tu ulazi i izlazi, koliko se sredstava nepovratno troši, što su navodno došla pa ostala u inostranstvu preko nekih usluga. To se danas brani od strane predlagača i ovih koji skaču protiv amadnmana SRS.
To može da radi i komisija i to amandmanom i predlažemo. Neka uradi jedna komisija, neka bude u okviru saveta. Što bi zakonodavni organ interesovalo ako bi se savetodavni konsultantski poslovi i svi stručni poslovi neophodni za funkcionisanje Ministarsva precizno uredili zakonom? Zakone izvršava Vlada preko ministarstava, preko stručnih organizacija, asocijacija i svoje uprave.
Morate ovo ovde da raščlanite, da napravite medijsko, materijalno i svako drugo pokriće da biste zadovoljili apetite. Nema u vašoj reformi ni učenika, ni nastavnika, ni obrazovnog programa. Sve se vrti oko organizacije onog pomoćnog dela, koji je verovatno i sigurno potreban našem obrazovanju, ali koji ne mora da bude ovoliko skup, ne mora da bude ovoliko autohton.
Videćete vi, i tu je u pravu Gašo Knežević, nacionalni savet, prosvetni savet, imaće istu sudbinu kao Radiodifuzni savet. Budite sigurni. Veliki broj predlagača, to vam je – više babica, kilava deca. Da li se sećate šta se dešavalo prošle godine. Prošle godine smo četiri puta birali taj savet, pa se desilo da oni koji su stavili tačku dnevnog reda glasaju protiv svog predloga. Tako će biti i ovo.

Još dva-tri amandmana i ministarka i Gašo ima da sednu čak u istu klupu, to vam garantujem. Na kraju će tu biti deoba zajedničkog rezultata, uspeha.
Vidite, mi se stvarno razlikujemo u koncepciji i tu je Vlada u pravu. Ona ne prihvata ove amandmane zato što se koncepcijski ne uklapaju u ono što je Gašo započeo, a ova vlada nastavila. Pokušava samo promenom naziva da zadrži isto, jer računaju da će početak novog obrazovanja i buduća istorija da krenu od ove vlade i od epohalnih rezultata.
Naravno, mi nemamo kao država para da se razbacujemo, a pogotovo nemamo para da se neosnovano zadužujemo da bi neko navodno pametovao i unosio neke novotarije, koje su apsolutno neprimenljive kod nas.
Dok ste se smejali pre desetak minuta, niste primetili da idete prema članovima Predloga zakona i koji se tiču članova osnovnog teksta zakona koji zalaze u suštinu vašeg pogrešnog koncepta i pristupa obrazovanju. O čemu se radi? Malopre je jedan od vaših poslanika dobacio kada sam nagovestio da treba da se napravi paralela između nečega što je bilo, a ticalo se RTS-a.
Osnivačka prava vršila je Skupština, Skupština je birala upravni odbor. Tada je to sve poništeno i rečeno, osnivačka prava treba da vrši Vlada, formirao se Radiodifuzni savet i on preuzima neke nadležnosti kao nezavisno regulatorno telo. Kada pogledate sve vaše odredbe koje se tiču saveta i odredbe Gašinog zakona o tri saveta, i sve odredbe o zavodima i o centrima, i da pravim paralelu sa onim što je Gašo radio, vi dođete do zaključka da ovde ne postoji organizaciona šema.
Ako su saveti, zavodi, centri savetodavna tela Ministarstva i Vlade, onda čemu ove odredbe, čemu do tančina odredba o tome kako će da korespondiraju centri sa savetima, savet sa ministrom, ministar sa Vladom itd.
Šta vi pokušavate da napravite od tih centara i od zavoda. Kakve to institucije pokušavate da napravite. Vi unosite faktor konflikta u nešto što treba da bude jedinstveno. Vlada sprovodi zakon. Vlada svojim aktima uređuje unutrašnju organizaciju i sve to. Vi to dižete na nivo zakonske norme. Vi od toga pravite institucije koje će, s pravom, sutra u međusobnim komunikacijama da budu konfrontirane.
Vi ste Vlada. Vi ste osnivači ovih centara. Uradite onako kako ste planirali. Zašto nas terate iz šupljeg u prazno? Proći će ova izborna kampanja. Lupaće vam se o glavu i ovo. Onima se olupao Radiodifuzni savet i Komisija za lustraciju, Zakon o jednokratnom porezu na ekstraprofit i ostale novotarije; i ovo će se olupati.
Nema ovde reformi, tresla se gora, ništa više. Kako smo počeli da pričamo o parama, bivši ministar i sadašnji ministar su se približili, samo dve klupe ih dele. Da, pogodili smo centralno pitanje, centralnu temu, nešto slično kao što je pre nedelju dana bilo u Skupštini. Izvlačite registraciju zbog švedske pomoći, a istovremeno se preko trgovinskih sudova sprovodi trogodišnji program USAID-a o kompjuterizaciji i umrežavanju. Nemojte da se čudite što ovako svet gleda na sve nas: nedostojno reprezentujete.