Dvadeset i petim članom Predloga zakona predlagač želi da uredi rad saveta i zavoda i pročitaću da biste videli o čemu se radi. Predlagač ovako predlaže: "Zavodi obavljaju stručne poslove u pripremi akata koji su u nadležnosti saveta, odnosno ministra, po prijemu obrazloženog zahteva saveta, odnosno ministra. Zahtev iz stava 1. ovog člana sadrži i rok za pripremu materijala.
Savet, odnosno ministar dužan je da donese odluku, odnosno akt najduže u roku od tri meseca od dana prijema materijala zavoda. Ukoliko zavodi po proteku roka iz stava 2. ovog člana ne pripreme potreban materijal, savet, odnosno ministar donosi akte iz svoje nadležnosti, bez stručne obrade zavoda. (Znači, zavod nije ispunio svoju funkciju, ministar može i mimo zavoda, jer ga zavod ne poštuje, ne tretira.) Savet donosi akt iz svoje nadležnosti i po dostavljanju obrazloženog zahteva ministra.
Zahtev iz stava 5. ovog člana sadrži i rok za donošenje akta. Ako savet u roku iz stava 3. i 6. ovog člana ne donese akte iz svoje nadležnosti, akt donosi ministar. Savet, odnosno zavodi mogu da podnesu inicijativu ministru, odnosno Vladi za rešavanje određenih pitanja iz svoje nadležnosti."
Ne sećam se da je do 2001. godine u pravnom sistemu ove zemlje bila slična odredba o komunikaciji i odnosu između organa državne uprave, ministarstva i njegovih stručnih organizacija, koje treba da pomažu. Ali, eto, vraćamo se na ono početno zbrda-zdola, da se napravi nešto, da se skarabudži, da se prikaže kao reforma nečega što je reformisano. I, naravno, prethodni reformatori na ovaj član nisu podneli amandman, jer se oni slažu sa ovim, a kao krajnji efekat ovoga što je predloženo jeste totalna konfuzija i blokada bilo kakve reforme. Dok se oni dogovore na relaciji ministar – zavod – savet i obrnuto, prođe reforma, prođoše rokovi, prođe sve.
Problem je što se to ugrađuje kao čvrsta norma u ovaj zakon, a to sve može da se reguliše podzakonskim aktom i to nikakva smetnja ne bi smelo da bude. Da se ne bi igrali ovih stvari, jer obrazovanje bi moralo da bude ozbiljna oblast, mi smo progledali kroz prste predlagaču, pa smo u okviru one koncepcije koju smo zastupali dali prelazno rešenje, naravno, opet potencirali značaj ministarstva koje je najodgovornije za stanje u prosveti i malo regulisali tu njihovu komunikaciju, ali na relaciji ministarstvo – savet. Neprimereno za jedan zakon.
Eto, priznajemo, neprimereno za jedan zakon, odstupa od prakse, odstupa od pravnog sistema. Zakone izvršava Vlada, izvršava izvršna vlast. Vi ste ovde predvideli da savet formira Narodna skupština, da bira članove saveta, nacionalnog kako ste ga nazvali, on je savetodavno telo koje predlaže stručne stvari ministarstvu, koje preuzima odgovornost a, kao što vidimo ovde, vi ste ubacili faktor konflikta na toj relaciji i, naravno, vratili ste ne ono početno, da ispred i iza toga svega mora da stoji ministarstvo.
To je problem. Bavite se unutrašnjom organizacijom a ne suštinom obrazovanja, ne onim pitanjima koja su urgentna, koja treba da se reše, a to su obrazovni programi, obrazovna metodologija, osposobljavanje prosvetnih radnika, jer samo u elektronici za pet godina se menja kompletno znanje. Onaj ko je pre deset godina završio elektronski fakultet, praktično, ukoliko se sam nije obrazovao u međuvremenu, on je elektronski nepismen danas.

Besmislenost ovih promena proističe iz samog teksta ne samo ovog člana, nego i prethodnih članova.
Uzmite ovo što su predložili da se promeni u članu 17. Formiraju se praktično dva zavoda, akt o osnivanju zavoda donosi Vlada, a primenjuju se propisi o javnim službama, pa se onda zabavljamo sa promenom naziva sedišta i statusnom promenom zavoda, gde odlučuje Vlada, pa godišnji izveštaj, finansira se iz budžeta itd.
Onda u odredbi člana 18. recimo za ovaj zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja regulišu se čak i organizacione jedinice. To su centri za strateški razvoj, razvojne programe, udžbenike, razvoj zaposlenih, stručno i umetničko obrazovanje itd.
Onda dolazimo na ovaj član 27. gde smo podneli amandman. U stavu 1. tačka 2) kaže se da Ministarstvo vrši nadzor nad radom ustanova i zavoda. Ovaj tekst je identičan kao u osnovnom tekstu ovog zakona.
Mi se naravno koncepcijski ne slažemo pa smo podneli amandman, pošto u našoj koncepciji nema tih zavoda, ali namerno sam vam čitao ove odredbe, iz jednog prostog razloga što se ovde ne vidi koji je to nadzor. Inspekcijski nadzor nije, upravni nadzor nije. Zašto?
Ne može biti upravni nadzor ukoliko se pogleda šta ste dali kao posao zavodima i centrima. Posao koji rade ova dva zavoda i ovi centri jeste praćenje, obezbeđenje, unapređivanje, obavljanje razvojnih, savetodavnih, istražnih, i to je isto kao da ste rekli Institut društvenih nauka. Država je formirala svoj institut za sagledavanje oblasti obrazovanja i to je bilo mnogo korektnije da ste uradili, jer sve što rade ovi zavodi i vaši centri jeste predlog savetovanja.
Naravno, moram da vas podsetim na ono što ste napisali u članu 25, da čak i to što rade savet, zavodi i centri ne obavezuje ministarstvo. U komunikaciji između ministarstva i ovih organizacionih oblika, koji su suštinski ispod ministarstva, uvek se obavlja taj nadzor. On je i programski i politički, za upravni nadzor ne postoji apsolutno ni jedan razlog, a za inspekcijski još manje.
Po sistemu da treba nešto da se napiše da bi se razlikovalo od prethodnog, a da se suštinski ništa ne razlikuje, evo imamo predlog zakona i naravno od početka što pričamo, na istom su tragu nova vlast i Demokratska stranka, onaj deo Građanskog saveza Srbije, Gaša se malo razgoropadio zato što Svilanović nije tu, pa može da priča o liderima onako kako je malopre pričao.
Nema neke razlike, a videli ste i sami. Demokrate su napustile Skupštinu državne zajednice i Vuk i dalje ostao ministar. Tu ste, svi ste na okupu, to treba da se kaže.

U moru apsurda desio nam se i predlog da se promeni član 58. i nova vlast je izmislila ispit za direktora. Zbog čega su izmislili ispit za direktora? Vidite, i mimo Ustava i zakona, ubacili su odredbu da bliže uslove za izbor direktora propisuje ministar.
Uslovi za zasnivanje radnog odnosa i uslovi koji su neophodni da bi neko bio izabran moraju da se propišu zakonom, ne mogu podzakonskim aktom. Podzakonskim aktom, eventualno, mogao bi da se propiše neki element stručnog ispita, ali uslovi za izbor i zasnivanje radnog odnosa moraju samo zakonom. Ovaj pretposlednji stav ovog člana koji vi menjate prosto ne može da bude u pravnom poretku; ali, dobro, mi smo navikli na to.
Zašto poseban ispit za direktora ako se ima u vidu da škole postoje ne samo u Beogradu i Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, one postoje i u Trgovištu, postoje seoske škole, a mi imamo problema u obrazovanju što nastavu iz matematike drže ljudi koji nisu završili fakultete, pa je slična situacija sa nastavom iz engleskog jezika.
Naročito je to problem u manjim mestima, a sada se zakucavaju neki uslovi, među tim uslovima je položen ispit za direktora. Ako idemo po nekom značaju, verovatno je tačna ona izreka da jedan učitelj može nestručnim radom da napravi veću štetu nego pukovnik.
Verovatno je potrebno da se posveti posebna pažnja obrazovanju prosvetnih radnika, u smislu prihvatanja nekih novih saznanja i novih dostignuća, ali onda s pravom postavljam pitanje zašto ne postoji ispit za direktora nekog instituta, zašto ne postoji za ministra; neka položi ispit i može da bude ministar.
Mi smo tri godine imali eksperte sa ćoška, bez dana radnog staža, nikada im niko nije tražio ispit, niti licencu, bilo je potrebno da je tata platio diplomu na nekom od privatnih univerziteta, dete dobilo diplomu, zna da radi na kompjuteru, zna da napravi one pogačice i one kiflice, i on je ekspert. Gde ti je radni staž? Nema ga. Gde si naučio to? Nigde. Ko te proglasio ekspertom? Nova vlast.
Setimo se, 5. oktobra ste sproveli lustraciju u školama, obrisani direktori, pa su došli na meto direktora čak i ljudi koji nisu konkurisali, pa čak i ljudi koji su nekoliko godina pre toga izbačeni iz škole zbog kriminala, verovatno hoćete da se pročistite u vašim redovima, pa uvodite kao novi uslov da je neko položio ispit za direktora. Potpuno nepotrebno, besmisleno. Ako sa ovim pokušavate da dokažete da su kandidati za direktora savladali menadžment za školu, hajde da uvedemo menadžment za policiju, menadžment za vojsku, menadžment za sve i svašta.
Dajte da pooštrimo uslove, jer samo pričamo o tome, gle čuda, u onom vašem rivalstvu, čemu prednost učeniku ili nastavniku, dobio je prednost direktno.
Eto, poštovani građani, kako se reformiše reformisano, koje nikada nije stupilo na snagu, a i ovo neće da stupi na snagu, znate i vi sami, uskoro će sve to da se promeni, biće potpuno drugačije, verovatno će onda neko drugi da se posveti stvarnim problemima u obrazovanju, a ne u tome ko će koga da postavi na koje mesto i da direktori budu žrtve kako se menja lokalna vlast.
Razmislite o tome, ako treba direktor da bude neko ko vodi školu, da to bude čovek koji će malo duže da vodi školu i da zavede neki red, po svim onim tačkama koje ste lepo primetili da su sporne u našem obrazovanju. Nemojte da zamajavate ni direktore, ni prosvetne radnike, ni javnost.

Praksa je pokazala da ova mišljenja ništa ne znače, jer je DOS posle 5. oktobra i suprotno mišljenju ovih odbora unutar škole birao direktore, pa čak je birao za direktore lica koja nisu ni učestvovala na konkursu.
Naravno, to je sve rađeno uz saglasnost revolucionarnog Ministarstva prosvete. Pošto ovo mišljenje praktično ništa ne znači i nikoga ne obavezuje, zamolio bih da obratite pažnju na to što će u prečišćenom tekstu ovog člana da bude stav 4, koji glasi: "Odluka sa dokumentacijom o izabranom kandidatu dostavlja se ministru na saglasnost".
Tu imamo još gore iskustvo. Pravi primerak za to je gospodin Gašo Knežević. On je kao ministar prosvete 27. decembra 2000. godine zloupotrebio i po pravu nadzora ukinuo odluku dekana Pravnog fakulteta o izboru Vojislava Šešelja za redovnog profesora, mimo zakona i mimo svega.
Neću da vas zamaram finesama šta znači složeni upravni akt, kako se donosi, i sa drugim stvarima, ali me zaprepašćuje ova sklonost i ovih novih, koji se navodno razlikuju od prethodnih, i ovi vole da se pitaju, iako kažu da su sve prepustili lokalnoj samoupravi i organima škola.
U tome leži opasnost i zbog toga što je neizgrađena naša politička scena, zbog toga što ne postoje neki malo značajniji koreni parlamentarizma, zbog toga što ne postoji tolerancija unutar i između političkih stranaka.
Budite sigurni da ćemo još neko vreme biti svedoci činjenice da kako se menja vlast tako stradaju direktori. Da li zato što se ne obezbedi saglasnost ili neko mišljenje, pa se ne izabere kvalitetan kandidat, da li zbog toga što ministri, poput Gaše Kneževića, ne ispunjavajući volju baze, čak gaze i po postulatima koje predaje njegov prijatelj Stevan Lilić.
I o njemu smo napislai knjigu, kao i o Gaši. Gašo je ostao zabeležen, zabeležene su i sudije. Gašu su osudile i njegove kolege sa fakulteta, zgražavaju se, i dobra je stvar što na Pravnom fakultetu više GSS nije tako moćan i jak. Vraća se pomalo i taj fakultet u normalu i to je dobro.
Sada koristim priliku da upozorim novu garnituru u Ministarstvu da što manje koriste ove odredbe i da malo povedu računa o ljudima, jer ovo se tiče ljudi, a kandidate i pretendente na mesto direktora, koji uspeju da polože ispit za direktora, da smognu snage i da izdrže još nekoliko godina, ima da ih liferuje kako se ko promeni na vlasti, jer verovatno u nekom od sledećih izbornih ciklusa zavladaće i pravo, i pravda, i poštovanje zakona.
Vodite računa, nemojte i vi da budete prepoznatljivi po tome po čemu je Gašo ušao u istoriju.

Kada bi Vlada Republike Srbije imala bolji Sekretarijat za zakonodavstvo, ovako nešto ne bi moglo da se desi da prođe u Predlogu zakona.
Mi ne ulazimo u ove razloge zbog kojih organ upravljanja škole može da razreši direktora škole. Amandmanom dotičemo samo stavove 3. i 4. U vašem predlogu je navedeno da se smatra da je odluka školskog odbora o razrešenju direktora doneta, pa onda navodite neke uslove. Ostao je prethodni stav u kome se kaže – organ upravljanja može da razreši direktora dužnosti pre isteka mandata. Kako ga razrešava? Donošenjem odluke. Kada se smatra da je odluka doneta? Kada je školski odbor doneo odluku.
Vi se nalazite na terenu kada ta odluka proizvodi pravno dejstvo. Ona treba da proizvede pravno dejstvo kada dođe saglasnost ministra, jer je i odluka o razrešenju direktora kod vas složeni akt. Znači, nalazite se na terenu kada ta odluka proizvodi dejstvo, kada ta odluka stupa na snagu. Ona je doneta onog dana kada je organ upravljanja doneo, a proizvodi pravne posledice tek kada se obezbedi saglasnost, odnosno akt ministra.
Ta preciznost je elementarna, potrebna je, i čudi me da vaš Sekretarijat za zakonodavstvo – doduše, promenili ste sve kompletno, a i nije šteta, ni onaj prethodni nije bio ništa bolji – tako da ste morali da vodite o tome računa, pošto je odluka doneta kada je doneo školski odbor. Onda je Petar Jojić amandmanom to precizirao, da je ministar dužan da u roku od 15 dana razreši tu situaciju, ili daje saglasnost ili odbija davanje saglasnosti, i u roku od 15 dana se zna stanje, da li je čovek razrešen ili nije razrešen. Vi ste ovom zavrzlamom napravili grešku - smatra se da je odluka doneta, a ona je doneta onog dana kada je školski odbor doneo, tog datuma.
Sada moram da vam ukažem na još jednu stvar koja će se javiti u praksi kao veliki problem.
Javiće se kao problem zbog toga što se smena lokalne vlasti i vlasti na republičkom nivou ne dešava istog datuma, pa ćemo imati situaciju da je jedna garnitura na republičkom nivou na vlasti, a u konkretnoj sredini lokalnu vlast drži neka druga struktura. Suštinski, imaćemo blokadu.
Zato sam pre pola sata rekao da će direktori još neko vreme da budu potrošna roba i taj njihov status neće bog zna šta da se popravi činjenicom da treba da polažu ispit za direktora. Ništa tu neće da se popravi. Videćete vi i sami, a to dobro znate, kada iz lokalne vlasti zagrmi neko - sklanjaj mi tog direktora, smeta mi, začas će saglasnost da se obezbedi. Ili, kad neko zagrmi - sklanjajte mi direktora, a ministar kaže - ne može, one je iz moje stranke i nema saglasnosti.
E, vraćamo se na teren. Gde je tu učenik, gde je tu nastavnik, a vi se prepucavate preko medija šta je u centru vaše reforme. U kvazireformi nema ni učenika, nema ni prosvetnog radnika, ima samo golih političkih interesa i borbe za poziciju, u kojoj direktori škola saučestvuju jer žele da budu roba za manipulaciju.
Pošto Narodna skupština donosi zakon, onda mi ovim zakonom želimo da uredimo šta je nadležnost ministra i u kom delu može on da se meša. Zbog toga ovaj rok od 15 dana. Znači, petnaestog dana i škola, i mesto i lokalna samouprava zna da li je direktor razrešen ili nije, a vašim rešenjem on za tri godine neće znati da li je razrešen.

Kada rasprava dođe do one tačke kada se dolazi do suštine neke reforme, onda se javljaju govornici koji se predstavljaju da su nešto u obrazovanju bili i da su radili, i onda optužju poslanike SRS što podnose amandmane, a kada kritikuju zaborave na činjenicu da je na isti ovaj član usvojen jedan amandman SRS.
Ovim drugim amandmanom, polazeći od onoga što piše u našem Ustavu i od onoga što je predlagač ovog zakona napisao u prvoj rečenici svog obrazloženja, a to je – Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti obrazovanja i društvene brige o deci, predlažemo da ministar daje saglasnost na školske programe.
Da podsetimo ove koji se predstavljaju da su stručnjaci, da su pisali neke nastavne planove, programe, nisam ni razumeo šta su pisali, ali znam da matematiku ne znaju. Da znaju matematiku, prebrojali bi sa ove strane 82. Da ih upozorim na jednu činjenicu, da školski program predstavlja implementaciju nečega što je društveno opredeljenje u pogledu obrazovanja i prosvete.
To je implementacija nastavnih planova i programa, odnosno svođenje na nešto što se zove konkretno za konkretnu školu. Tu je potrebno da Ministarstvo ili ministar daje saglasnost na te pojedinačne školske programe svake obrazovne institucije, da bi se očuvala jednakost i približno isti sistem u svim školama u okviru istog ranga, istog stepena itd.
Zašto je ovo potrebno? Potrebno je zbog toga što imamo dve osnovne škole koje su međusobno udaljene možda kilometar i po i imamo činjenicu da se preporučuje jedna škola, a druga se izbegava. Zašto? Zato što nisu iste po nivou. One formalno-pravno mogu da imaju isti školski program, a da bude strahovita razlika u pogledu zanja i sposobnosti one dece koja završe jednu ili drugu školu.
Zato je potrebno da Ministarstvo preuzme kompletnu brigu i da saglasnost. Kontrola ne sme da bude post festum, nego dajući saglasnost na školski program Ministarsvo potvrđuje da se u obaveznom izbornom i ovom fakultativnom delu tog školskog programa nalazi ono što je drštveno opredeljenje u pogledu obrazovanja. Vama to smeta.
Naknadna kontrola školskih programa je zakasnela. Može da stvori štetne posledice. Zato je potrebno da na te školske programe saglasnost da Ministarstvo i da to bude garancija da su jedinstveni standardi, da je ono što je navedeno u planovima i programima implementirano, ubačeno u školske programe i da će se toga držati jedna škola.
Nema razloga da se sekirate zbog toga. Vi želite reformu. Želita da poboljšate to. Ne želite valjda da poboljšate samo deklarativno za govornicom, na medijima, učinite to u praksi. Uradite to. Preuzmite odgovornost za stanje u obrazovanju.
Nije odgovornost Ministarstva da je uradilo, eventualno, dobar tekst nacrta, Vlada prihvatila kao dobar predlog, ovde skupštinska većina to izglasala, a kada se krene sa životom, toga nema. Da se to ne bi desilo, zato je potrebno da Ministarstvo, kao garant da će obrazovni sistem na celoj teritoriji Republike Srbije da bude jedinstven, istoobrazan u onom delu što je obavezno, izborno i fakultativno, potrebno je da Ministarstvo preuzme odgovornost i zato smo podneli amandman kojim kažemo da je Ministarstvo dužno da daje saglasnost na školske programe.

Protiv ovog amandmana SRS imali smo prilike danas da čujemo dva argumenta. Jedan je došao od predstavnika Vlade sa naznakom "majstorsko pismo" i malopre smo imali prilike da čujemo od jednog poslanika koji je u prosveti, koji kaže da je on položio maturski ispit, pa zbog toga treba i druga deca da imaju taj završni ispit.
Da ne bi bilo zabune među onim građanima koji prate ovaj prenos, ukoliko ima nekog ko prati ovaj prenos, samo bih naveo da smo zahvaljujući dosovskoj vlasti prošle godine imali još jednu novu kategoriju, a to je popravni prijemni. Da, da, popravni prijemni. Sećate se.
Budite sigurni, ako se pogledaju demografska kretanja u Srbiji, da ćemo mi svake sledeće godine biti u situaciji da samo konstatujemo da postoji mnogo veći broj praznih mesta u našim školama, jer nema učenika, nažalost. Sa time smo i danas suočeni, a budite sigurni da ćemo biti suočeni i ovih godina.
Shvatam vašu nervozu što ste napravili grešku sa trajanjem ove rasprave, ali saslušajte, jer ovo je stvarno ozbiljno pitanje i možete da shvatite šta je ozbiljno. Ozbiljno je to pitanje, jer će biti praznih mesta, biće prosvetnih radnika, biće praznih odeljenja, biće novih mreža školskih ustanova u Srbiji, biće puno redukcije.
A naša iskustva kao roditelja, većina su u ovoj sali roditelji, i sa tim završnim i tim prijemnim ispitom, pa bez obzira koji je prijemni ispit, ukazuju da se neke čudne stvari dešavaju.
Ono za šta se mi zalažemo je da poboljšate sistem vrednovanja u toku tog redovnog školovanja do završne godine, i da sistemom ocena dođemo do objektivnog stanja i znanja i sposobnosti sa kojima raspolaže neko dete. Uvažimo njihove zahteve i želje za nastavak školovanja i usmerimo se ka tome. A, ostavite ta majstorska pisma i glavnu argumentaciju - ja sam položio maturski ispit, pa ako sam ja, ništa mi nije falilo, neka to bude i sa mojim detetom.
Neće biti sledećih godina navalice na ove naše škole. U to budite sigurni. A negativne pojave su se dešavale oko prijemnih ispita, znate i sami, pa i ministri su morali da diktiraju zadatke i da ih drže u tajnosti, jer se svašta dešavalo na tim prijemnim ispitima.
Mi se zalažemo da se taj sistem ocenjivanja do završnog ispita, do završne godine poboljša i da sistemom ocenjivanja dođemo do objektivnog saznanja za šta je to dete sposobno i šta ono može da nastavi, uvažavajući njegovu želju. U tom smislu treba da shvatite ove amandmane SRS. A ne najavu popravnog prijemnog, popravnog završnog i ko zna kojih sve popravnih ispita, samo nema nijednog popravnog ispita za ministra obrazovanja, za direktore i za upisne komisije.
Pa, ne bore se ljudi iz prosvete za te završne i prijemne ispite. Vodite računa, otvarate prostor nekim privatnim školama, a nisu sve privatne škole sa dobrim namerama kada su u pitanju naša deca. Pogledajte u kojim privatnim školama rade neki bivši ministri i pogledajte ko se sve sprema da otvori koju školu. Kada to budete shvatili, onda će vam biti jasno da nikoga ne treba da zamajavate više završnim i pripremnim ispitima.

Pozivam se isto na član 100. stav 2. koji govori o dostojanstvu. (Glasovi - tema.) Pa, Poslovnik je, povreda Poslovnika je tema, nemojte da dobacujete. Vi ste tražili ovu raspravu. Nije dobro da poslanicima držite predavanja - šta su njihove obaveze, jer zadirete u dostojanstvo poslanika i Narodne skupštine.
Ovo je parlament, tu se priča, tu se suočavaju različita mišljenja. Ako ste predložili da ova rasprava traje onoliko koliko je potrebno da se razmotre svi amandmani, onda ste stvarno morali da vodite računa, onog momenta kada ste predlagali, o dužini trajanja rasprave. Vi ste verovatno tada malo ugrozili dostojanstvo ovog parlamenta. Mi smo to prihvatili, jer ste većina i odlučili ste.
Ali, moram da vas upozorim na to da je SRS u načelu prihvatila ovaj predlog zakona i dala nekoliko desetina amandmana sa ciljem da se ovaj tekst poboljša. SRS nije bila protiv ovog predloga zakona. Tu ste nešto pobrkali.
A nešto drugo, znate, dostojanstvo Narodne skupštine se vređa na taj način kada vi ne pomenete čoveka, a on se navodno prepozna. Kada sam pričao o završnom i maturskom ispitu, uopšte nisam razmišljao niti imao na umu diskusiju petog ili šestog poslanika koji je pre mene pričao. Ali, ovde se neki čudni kriterijumi dešavaju. Znam da ste nervozni. Prošle godine sam otprilike u ovo vreme molio DOS-ovsku Vladu za vreme vanrednog stanja, pa sam rekao, nemojte da mrzite, oslobodite se straha, napravićete grešku.
Nisu mi verovali. Desilo se to. I vama kažem, nemojte da budete nervozni, ovo je parlament, ovde se priča, ovde se iznose argumenti za i protiv.
Mi smo izneli argumente zašto smatramo da ova dva ispita treba da se ukinu, da ne postoje više, šta nam to sledi, šta nam to preti, ukazali na potrebu koju je malopre naveo jedan poslanik. Mi smo protiv toga da petica različito vredi u Pirotu i Beogradu. Mi smo da ta petica bude iste snage. Tu se potrudite da to rešite, pa onda neće biti ni popravnih prijemnih.
Nemojte da stvarate prostor za neke privatne škole koje nisu dobronamerne. Shvatite ozbiljno ovo. Ko ne shvata ozbiljno ove amandmane i ovu diskusiju, grdno greši. Manite se EPP-a u jedan sat ujutru. Nemate potrebe da kritikujete. Odigrajte ovu igru koju ste zadali.

Članom 98. Zakona uređena je oblast koja ima naslov - učenički parlament, a da ne komentarišemo šta znači taj naslov. To stoji od prošle godine u ovom zakonu. Razlika između predlagača ovog zakona i onog prethodnog predlagača je samo u starosnom dobu koji je obuhvaćen ovom institucijom. Problem ovog člana u izvornom tekstu i u predlogu za izmenu nalazi se u tome što deca koja pohađaju sedmi i osmi razred treba da sačinjavaju učenički parlament, radi se o deci koja imaju od 14 do 15 godina.
Sa gledišta prava, to su maloletnici koje još uvek zastupaju roditelji kao zakonski zastupnici, i ta deca treba da budu jedan organ, rekao bih čak i institucija u jednoj školi koja treba da da mišljenje o nekim vrlo važnim pitanjima. Verovatno je predlagač zaboravio jednu stvar, ma koliko mi pričali da su deca ukras sveta i da je batina izašla iz raja, i da ima dve strane, sa batinom treba biti oprezan, ali treba biti oprezan i sa ovim pokušajem da se napravi institucija i da se pruži šansa i prilika da različita mašta dođe do izražaja.
Ovako se podgrejavaju očekivanja, nade nekih koji su pravno posmatrano neodgovorna lica. Dete koje je starije 10 godina se pita kada se razdvajaju roditelji gde bi htelo da ide, deca sa 16 godina stiču pravo da pod nekim uslovima zaključe i brak, ali to su sve deca. Deca imaju svoj pogled na školu. Nema deteta koje voli školu, njima je škola teret.
Naša realnost je danas da u nekim školama deca u sedmom i osmom razredu na času piju kafu. Današnja praksa je da je dete nevaspitano prema nastavniku u školi i ko će smiriti tu decu koja noću obijaju učionice, prepravljaju dnevnike, a postoji i odeljenska zajednica i postoje drugi instrumenti da naslednici čuje šta misle deca o školi i o programu.
Nemojte decu da gurate u neke institucije, pustite decu da budu deca, kako bi u školi naučili za red i disciplinu i stekli neka znanja. Nemojte da im dajete lažne nade da mogu da utiču na nešto, jer ako bi oni uticali, kako je ovo neko ovde predložio, teško toj školi.

Podneli smo amandman na ovaj član pre svega zato da se ne bi devalviralo ono što je predlagač napisao u članu 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Radi se o jednom pravu koje pripada svakom licu koje je lišeno slobode, a to je pravo da zahteva u svako doba da ga bez odlaganja pregleda lekar po njegovom izboru, a ako on nije dostupan, po izboru organa koji ga je lišio slobode. Što se tiče ovog konkretnog člana 228, to se odnosi na fazu istražnog postupka i onda je ovlašćen i dužan istražni sudija, pre svega, da omogući takav pregled.
Ovim amandmanom želimo da skrenemo pažnju na još jednu činjenicu, da imamo nekoliko različitih situacija kada se lekar javlja u krivičnom postupku. Jedna je situacija kada po izboru lica koje je pritvoreno kao njegov lekar vrši taj pregled. Druga situacija je kada se naloži veštačenje, bez obzira na fazu krivičnog postupka. Ovo je treća varijanta, međuvarijanta, kada se ukaže da je potrebno da se izvrši taj pregled, ali ukoliko se on vrši, kako ste vi naveli u stavu 7. člana 228, na zahtev lica koje je lišeno slobode, onda je to ipak ono pravo koje mu je priznato članom 2. Znači, ne samo lekar, nego i svih drugih koji pripadaju toj profesiji, što je priznato međunarodnim standardima.
Nedostatak ove vaše intervencije je pre svega to što u svemu ovome nema nalaza lekara. Ima uzimanja izjave na zapisnik, ulaganje itd, ali nigde nema nalaza lekara. Gospodin Jojić je pričao o situaciji kada se ovo dešava i kakva je praksa. Praksa je - zatvorski lekar, ukoliko postoji, ukoliko ne, onda iz neke zdravstvene institucije. Uopšte više nije bitno po kom osnovu i zašto se realno traži taj pregled, da li ga traži okrivljeni zato što je premlaćen, da li traži tužilac da bi se utvrdilo da nije premlaćen, da li eventualno neko od rodbine ko ne veruje nikome, već želi potvrdu zdravstvenog stanja lice koje je lišeno slobode.
Naravno, amandmanom tražimo da se to uredi i ujedno želimo da skrenemo pažnju da je izborno pravo zatvorenika da po njegovom izboru dođe lekar i da ga pregleda, da da svoj nalaz i svoje mišljenje, da se taj nalaz i mišljenje združi spisima predmeta, da bude sastavni deo krivičnog predmeta, da bi se imao uvid u celinu postupka koji se vodi. Moramo da kažemo da se ipak nalazimo u fazi kada još uvek važi prezumpcija nevinosti za to lice koje se nalazi u pritvoru.
Bez obzira na to da li usvajate ili ne usvajate ovaj amandman, mislim da ima mesta da se temeljnije pogledaju ove odredbe koje regulišu prava optuženog, ne samo u smislu deklaracije, nego u smislu onoga šta se faktički može omogućiti čoveku koji je pritvoren. Standardi postoje, rešenja postoje, praksa postoji, samo treba to da se na adekvatan način pretoči u naš zakon i da se insistira da se faktički to primenjuje kako je napisano.

 Faktički postoji problem oko ovih uviđaja i na relaciji organ unutrašnjih poslova-tužilaštvo-istražni sudija. Znači, faktički postoji problem i postoji neka opravdanost da se daju šira ovlašćenja da  bez prisustva istražnog sudije organi unutrašnjih poslova mogu da vrše te uviđaje. Međutim, mislim da niste našli pravu meru, što se tiče kazne od 10 godina.
Da ne bih ponavljao ono što je moj prethodnik naveo, samo bih skrenuo pažnju da u tom članu 238. postoji i stav 2. On nije obuhvaćen amandmanom, ali skrećem pažnju, jer je u vezi sa ovim stavovima 3. i 4. gde je Predlogom zakona izvršena intervencija, da se u praksi neke stvari baš ne dešavaju ovako. Radi se o potvrdi o oduzetim predmetima. Ja ću navesti jedan konkretan primer, verovatno svima poznat.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, dok je bio ministar Dušan Mihajlović, u liku njegovog pomoćnika zaduženog za saobraćaj, nekog pukovnika Stojadina Jovanovića, donelo je rešenje gde je maltene ukinuta saobraćajna dozvola, oduzete tablice i zaplenjen džip SRS. Dva puta je Vrhovni sud Republike Srbije odlučivao o tome, poništavao u upravnom sporu sve te stvari i vraćao, verovatno više sa nalogom da se džip vrati.
Sada se vraćam na potvrdu o oduzetim predmetima. Napravljena je neka potvrda, jer je navodno postojao neki krivični postupak i podsećam na član 82. koji kaže da na zahtev suda to može da se uradi. Nikakav zahtev suda nije postojao. Potvrda je bačena na nekoj ulici, ako neko hoće da je uzme da je uzme, a otimanje je izvršeno ispred zgrade Predsedništva. Takav krivični postupak nikada nije vođen, a u svim podnescima Ministarstvo unutrašnjih poslova je uvek menjalo osnov, motive i razloge oduzimanja džipa. Prvi put je oduzet zato što je predmet krvičnog dela, drugi put to je zahtev neke inostrane organizacije, treći put ne postoji akt o raspolaganju i ko zna koliko bi puta taj Dušan Mihajlović menjao razloge, uslove i osnove samo da bi osujetio i sprečio vraćanje.
Nikakva sankcija ne postoji za onog ko ne da potvrdu. Verovatno je to, šire posmatrano, zloupotreba službene dužnosti, verovatno je to krivično delo, nesavesan rad ili ne znam šta drugo. Verovatno je u ovom članu trebalo da stoji da ako se predmeti vraćaju da je to onda potrebno da se uradi ili sa nekom potvrdom ili nekim zapisnikom.
Koristim ovu priliku da skrenem pažnju predstavnicima Vlade da o ovome povedu računa i da na neki način regulišu i ovu situaciju, jer neki put se u okviru uviđaja oduzimaju predmeti, daje jedan osnov, a da ne pričam o promeni kvalifikacije, pa je jedno delo možda na početku bilo sa jednim nazivom i zaprećenom kaznom od 10 godina, a da već posle 15 dana dođe kvalifikacija da je to neko delo za koje je propisana kazna do tri godine zatvora.
Zbog toga je dat ovaj amandman da ukažemo na tu opasnost i na mogućnost zloupotrebe, a kada se neko lišava slobode onda su tu zloupotrebe najopasnije. Posledice zloupotrebe su najopasnije, jer se najdirektnije vrši atak na čovekovu ličnost, na njegov ugled, na dostojanstvo i na njegov život.

Morali smo da podnesemo amandman, jer smo protiv toga da se vodi mandatni postupak u krivičnom postupku. Ova promena koju vi predlažete tiče se člana 449. Taj član i tih 10 članova iza njega sigurno ne bi smeli da postoje u našem Zakoniku o krivičnom postupku. Da bi se shvatilo o čemu se radi – ono što je Poveljom garantovano u krivičnom postupku, a to je da se obavi javni pretres i da se,  u skladu sa zakonom, donese presuda o nečijoj krivici, ovaj član negira, jer se u njemu kaže: "Za krivična dela za koja se može izreći novčana kazna kao glavna kazna ili kazna zatvora do tri godine sudija može, na predlog javnog tužioca, doneti rešenje o kažnjavanju i bez održavanja glavnog pretresa".
Vlada je samo dodala ovo "ili kazna zatvora do tri godine". Znači, povećala je mogućnost gde je bez glavnog pretresa moguće da se odlučuje o nečijoj odgovornosti. Po međunarodnim konvencijama to nije dozvoljeno, kao što nije dozvoljeno ni da istražni sudija kažnjava, kao što nema mesta u ovom zakonu ni članu 236, gde se kaže - javni tužilac može, uz saglasnost suda, odložiti krivično gonjenje, ukoliko okrivljeni prihvati jednu od mera. Mere su vrlo korektne, ali to nije materija za ovaj zakon. To može biti za Zakon o javnom tužilaštvu. Buni nas ovo što ste sada ubacili "uz saglasnost suda" jer, praktično, ubacujete sud u proces razmišljanja javnog tužioca da li postoji osnov za gonjenje i da li će on da goni ili neće da goni.
Neću da vam navodim primere da su moguće zloupotrebe ukoliko je krivičnu prijavu podnelo neko krivično lice, pa javni tužilac krenuo da radi posao, pa dođe u ovu poziciju da se nagađa da li će da pokrene krivični postupak ili u ovu situaciju da neko prihvati neku meru, da da sponzorski prilog nekoj humanitarnoj organizaciji, da se ne bi kaznio za izvršeno krivično delo, pogotovo bez glavnog pretresa ili pogotovo ono što tamo stoji – da u fazi istrage to može istražni sudija da uradi.
U našem zakonodavstvu ne bi smele da postoje ove odredbe, ne bi smele da postoje zbog okrivljenih, bez obzira što se u ovim odredbama govori ili može pronaći njihova prećutna saglasnost da se ovaj posao uradi ovako kako je navedeno. Javni pretres je obavezan stadijum utvrđivanja bilo čije krivice i on mora da se održi, jer svi standardi kažu da se na osnovu javnog pretresa, u skladu sa zakonom, uz sve garancije koje se pružaju optuženom u pogledu minimalnih prava koja ima da zaštiti svoja prava, tek onda može doneti odgovarajuća presuda, bez obzira da li je ona osuđujuća ili je oslobađajuća.
Povodom ovih amandmana i ovih članova koje sam sada naveo, naravno, to nije izum ove vlade koja je predložila promenu ovih članova, to je nešto što je nasleđeno još iz vremena kad je Grubač predlagao zakonik o krivičnom postupku. Ima mesta, ima osnova da se ovo izbaci iz pravnog sistema, jer je u suprotnosti sa normama međunarodnog prava, a po Ustavnoj povelji one čak imaju primat nad domaćim pravom. Ne može domaće pravo da bude u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
Ovamo se svi zaklinju u neke međunarodno priznate standarde, a kada dođemo na teren konkretnog, onda postoji neki razlog, postoji neki izgovor, hajde nešto da promenimo. Slažem se da je možda efikasnije za sud, ali je u suprotnosti sa standardima. Kao što vidite, povodom svih ovih amandmana, mi smo samo diktirali međunarodno priznate standarde. Nismo se bavili nekim izmišljanjem, nego smo samo prikazali ono što je pravilno.

Pošto svi kritikuju zakon, ja ću da krenem prvo od pohvala. Prva i epohalno dobra stvar u ovom predlogu zakona je to što je vrhovni sud republike članice postao Vrhovni sud Srbije. Druga dobra stvar je što više nemamo državnog tužioca, nego javnog tužioca. Treća dobra stvar je što više nema u zakonu - SRJ, nego - državna zajednica Srbija i Crna Gora. Četvrta pravno-tehnički dobra stvar, više nema jugoslovenskog državljanstva, pa nema ni jugoslovenskog državljanina, nego državljanina Srbije i Crne Gore. Naravno, tu se završava spisak dobrih stvari.
Nije ovo nikakva šala. Nisam preterao, ministre. Ovo je otprilike kraj spiska nekih stvari koje bi mogle da se promene u Zakoniku o krivičnom postupku, ali moram da vam kažem, pošto se sećam i znam kada je donošen Zakonik o krivičnom postupku, donet je kao rezultat rada nekoliko radnih grupa, dve godine su radile na tom propisu. Problem tog zakona je bio što nije usvojen 1999. i 2000. godine kada je bio urađen, pre svega zbog sankcija i zbog protivljenja ljudi iz policije koji nisu blagonaklono gledali na ukidanje trodnevnog policijskog pritvora. Kasnije je taj tekst promenjen sa nekih pet-šest članova i to je u suštini taj tekst koji je urađen još u ono vreme.
Da biste shvatili sve primedbe koje su izrečene povodom ovog predloga zakona, a tiču se pritvora i nekih pitanja koja idu uz pritvor, samo bih vam pročitao nešto što stoji u međunarodnim dokumentima, što bi se moglo reći da su međunarodni standardi, a sve to obavezuje Republiku Srbiju.
Pa, ovako redom, kaže - okrivljeni se smatra nevinim i sa njim se mora postupati kao takvim. Okrivljeni je generički naziv za osumnjičenog, okrivljenog, optuženog, pa čak kako stoji u zakonu - i osuđenog. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da bude smatran nevinim dok se na osnovu zakona ne dokaže krivica na javnom pretresu, na kome su mu obezbeđene sve garantije potrebne za njegovu odbranu. To je Opšta deklaracija o pravima čoveka.
Svako lice koje je optuženo za krivično delo, pretpostavlja se da je nevino dok njegova krivica ne bude zakonski ustanovljena. To je Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Za svakog ko je optužen za krivično delo važiće pretpostavka da je nevin sve dok se po zakonu ne dokaže da je kriv. To je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Svako lice koje je okrivljeno za krivično delo smatra se da nije krivo sve dok njegova krivica ne bude dokazana na način predviđen zakonom i utvrđena na osnovu pravosnažne sudske odluke - citat iz ustava jedne države koja je pre nekoliko godina usvojila ustav i čiji ustav važi za jedan od boljih ustava.
Dalje, niko ne sme biti proizvoljno uhapšen, pritvoren, niti proteran. Pritvaranje lica koja čekaju na suđenje nije obavezno, ali puštanje na slobodu može biti uslovljeno garantijama koje obezbeđuju dolazak lica na pretres kao i svim drugim radnjama, postupcima i drugim slučajevima, a naročito radi izvršenja presude.
Sa svakim licem koje je lišeno slobode postupa se humano i sa poštovanjem dostojanstva neodvojivog od čovekove ličnosti. Da ne ređam dalje šta je napisano u međunarodnim dokumentima koji nas obavezuju, da navedem - Konvencija protiv mučenja i drugih svirepih i nehumanih ili ponižavajućih kazni ili postupaka; Kodeks ponašanja lica odgovornih za primenu zakona; Skup minimalnih pravila o postupanju sa zatvorenicima, itd. Sve to je poništeno ovim predlogom zakona.
Predlagač je čak išao toliko daleko da je demantovao i poništio ono što stoji u članu 16. izvornog teksta zakona. To je - da svako lice za koje postoji neka sumnja da je izvršilo krivično delo ima pravo da u najkraćem roku bude izvedeno pred sud, da se postupak vodi bez odugovlačenja, i da se trajanje pritvora svede na najkraće potrebno vreme.
Ne mogu da ulazim u pogrešne prevode, u to što neko tumači da u tim propisima stoji - razumno vreme, ako ono izvorno znači - bez nepotrebnog odugovlačenja.
Ali, pravo svakog lica koje je okrivljeno, a pogotovo lica koje se nalazi u pritvoru, jeste da ima brzo i efikasno suđenje. Ni u jednom međunarodnom dokumentu to - brzo i efikasno suđenje, nije oročeno na neko vremensko trajanje. Ali, apsolutno sam siguran da brzo i efikasno suđenje, pa čak i u varijanti lošeg prevoda - razumno vreme, ne može da znači sedam i po godina, a možda i više.
To što postoje neke želje da se promeni značaj prezumpcije nevinosti ili da se prava lica lišenih slobode, bez obzira da li se radi o hapšenju ili pritvoru, na ovakav način samo deklarativno garantuju, to je drugi problem.
U tom smislu treba tumačiti i neke nove pojmove poput - očigledno upravljanje na odugovlačenje postupka. Ukoliko to branilac radi, on to radi protiv svog klijenta. On radi protiv svog klijenta. Svako neopravdano postupanje branioca je protiv njegovog klijenta ukoliko je on u pritvoru. Pa, nije valjda da neko voli da bude u pritvoru, da što duže traje postupak. Pa, nije valjda da neko želi pritvorom da praktično definiše svoju kaznu zatvora na sedam i po godina. Jer, da nema odugovlačenja, verovatno bi ga sud kaznio na neku strožiju kaznu.
Nemojte da okrećete elementarne logične stvari. Nema opravdanja za tako dug pritvor. Nema opravdanja, jer je to u suprotnosti sa prezumpcijom nevinosti. Ne možemo mi izmenama Zakonika o krivičnom postupku da rešimo probleme koji postoje u sudu, u pravosuđu. Ne možemo mi da rešimo problem što naša policija još uvek privodi ljude bez dokaza, pa se onda u istražnom postupku dolazi do nekih dokaza.
Nemojte da unakazimo Zakonik o krivičnom postupku, kako bi on ličio na statut Haškog tribunala ili na pravilnik o postupku i dokazima Haškog tribunala. Pa, zar vam ne liči ovo na propise Haškog tribunala? Haški tribunal posluje, ili kako oni kažu - procesuira po principu što se optužnica potvrdi pred sudijom pojedincem, izda nalog za hapšenje i odredi pritvor, smeste čoveka u pritvorsku jedinicu, daju velika prava samo na papiru, i onda taj tužilac u liku neke gospođe počinje sa istragom, prikuplja dokaze itd.
Razlika u odnosu na to, posle ovakvih predloženih promena Zakonika, jeste u tome što tamo istragu vodi tužilac, a ovde će da je vodi istražni sudija. Ali, sa gledišta pritvorenika njegov položaj gotovo da je identičan. Evo, imamo primer Krajišnika, kome sada počinje suđenje, posle četiri godine. Imamo primer Vojislava Šešelja kome je čak zabranjena bilo kakva komunikacija i sa decom, porodicom, rodbinom, prijateljima.
Verovatno ćemo povodom amandmana imati prilike da čitamo te smešne i tragikomične odluke. Čak sekretar suda, odnosno zamenik sekretara suda izriče neke sankcije bez disciplinskog postupka.
Tu sam hteo da pohvalim ovu izmenu koja se tiče ograničenja poseta kod pritvorenika, ukoliko je u disciplinskom postupku utvrđeno da je nešto prekoračio, i tu meru može da izrekne samo istražni sudija, odnosno veće, u zavisnosti od faze postupka.
Dajte da se razlikujemo od Haškog tribunala. Nemojte da idemo u susret Haškom tribunalu, da ličimo na njega. Međunarodni sud pravde baca drvlje i kamenje na Haški tribunal. Međunarodni krivični sud za ratne zločine, osnovan Rimskim statutom, ne želi ni da pogleda Haški tribunal. Od te nakaze se svi ograđuju, stručna javnost, svi koji se iole razumeju u ljudska prava i u sudske postupke.

Ja bih ukazao na nekoliko krupnih razloga koji nas sprečavaju da usvojimo ove izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku. Vratio bih se na prvi član Predloga zakona kojim se daje neka definicija prezumpcije nevinosti u krivičnom postupku. Samo da se podsetimo nekih stvari koje su fakat, dakle, da postoji Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Tom konvencijom između ostalog je propisano jedno pravo okrivljenog, a to je da ima pravo da se obezbedi praktično i javna rasprava, kako to u prevodu stoji, u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom.
Znači, javna rasprava. Kada je u pitanju krivični postupak, to je javni pretres, to je minimum prava koji se garantuje licu za koje postoji neka sumnja ili neki stepen sumnje da je izvršilo krivično delo. Verovatno sve odredbe Predloga zakona izviru iz ovog prvog člana predloga zakona.
Mi u našoj definiciji insistiramo na onoj formulaciji gde se garantuje pretres, a u Predlogu zakona imamo u suštini modifikovanu varijantu postojećeg teksta: "Svako će se smatrati nevinim, dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom nadležnog suda." Nedovoljna je definicija. Nedovoljno ukazuje na prezumpciju nevinosti, ne daje punu sadržinu prezumpcije. Zbog toga imamo nešto u nastavku zakona i to ne može da se stavi na teret predlagaču zakona, već pre svega onome ko je menjao izvorni tekst zakonika 2001. godine kada je to doneto, uneo je nepreciznu odredbu i iz te nepreciznosti praktično je uveo mandatni postupak u krivični postupak. To je poglavlje – postupci za izricanje krivičnih sankcija bez glavnog pretresa.
Vidite, kao osnov za promenu Zakonika se navodi upravo ova Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava, a Zakonik sadrži odredbe koje su u suprotnosti sa tom konvencijom. Ta konvencija ukazuje da okrivljeni ima pravo - znači faktički ima pravo, ne samo napisano, nego da ga koristi - da mu se garantuje glavni pretres, javnost.
Mi imamo čitavo poglavlje, počinje sa članom 449 - Postupak za kažnjavanje pre glavnog pretresa. Znači, to bi bio neki mandatni postupak, ili ova druga tačka koja počinje sa članom 455 - postupak za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije. Ako to radi istražni sudija, onda radi u fazi istrage, a u fazi istrage se obezbeđuju dokazi i ocenjuje da li postoje elementi da se podigne optužnica protiv okrivljenog. Čudi me da to niste obuhvatili ovim promenama, s obzirom da se pozivate na istu konvenciju koju sam ja malopre citirao.
Ja bih usmerio vašu pažnju na član 1. i na potrebu da se definiše, ali da se da pun sadržaj prezumpcije nevinosti, jer ako se da pun sadržaj definicije, odnosno prezumpcije nevinosti, onda smo rešili probleme vezane i za trajanje pritvora i za nešto što se sada unosi, a to je mirovanje pritvora.
Molim vas, vi izmenom člana 146. uvodite kategoriju da računanje pritvora može da miruje. Kako može da miruje računanje pritvora, kada je čovek u pritvoru? Zašto se pravi neka fikcija, pa čovek je u pritvoru, lišen je slobode. Ograničena mu je sloboda kretanja. Kako sada može matematički da se izvede zaključak, ne računa se pritvor. Kako se ne računa pritvor kada je on u lancima? O tome se radi, o fundamentalnim nedostacima Predloga zakona, samo zbog toga što se ne daje pun sadržaj prezumpcije nevinosti i onoga što je garantovano svim međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima.
U ovoj priči koju zastupa SRS nema zaštite bilo koga, iz bilo kog razloga, niti pojedinačnog slučaja, niti konkretnog slučaja. Kada pričamo o zakonu, iz konkretnih slučajeva izvlačimo neke zaključke samo u kom pravcu treba da promenimo propis.
Ali taj propis mora da bude propis koji garantuje poštovanje ljudskih prava i dostojanstva svakog čoveka da se ne bi dešavalo, a imamo takvu praksu, da se čovek neosnovano drži u pritvoru, pa se kasnije, kada ističu rokovi za pritvor, jednostavno donese presuda, oglasi se krivim, izrekne mu se kazna, kojom se pokriva vreme provedeno u pritvoru i svi znaju da je taj čovek nevin, i sudija, i tužilac, i branilac i javnost, kako se to baš matematički poklopi u jedan dan, da bi navodno država izbegla obavezu naknade štete.
Onda se postavlja pitanje, ako je to tako, čovek je nevin, šta mu onda vi garantujete da ima pravo na naknadu štete, kada se sudskim odlukama to pokriva. To je naš problem.
Znači, opet moram diskusiju da vratim na onu glavnu temu; probleme u sudu, personalne, kadrovske, sposobnost, nesposobnost, malicioznost, mito, korupciju i druge negativne stvari i pojave koje štete vođenju krivičnog postupka ne možemo rešiti izmenama Zakonika o krivičnom postupku. Ne možemo, jer ukoliko želimo izmenama da to otklonimo, onda neminovno dolazimo u sukob sa ljudskim pravima.
Nemojte na nekom primeru da izvlačimo pravilo, jer u 99% slučajeva kao okrivljeni se nalaze obični ljudi koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka ni sa politikom ni sa privredom, niti sa nekim drugim stvarima gde možda i postoji potreba da se ukaže pažnja. Javiće se problem kod običnih ljudi. Verovatno ćemo u sledećem ciklusu promena Zakonika o krivičnom postupku morati više pažnje da posvetimo nedostacima tokom krivičnog postupka, pretkrivičnog, istražnog, pa i dokaznog postupka. Jednostavno, ti propusti se ne mogu stavljati na teret okrivljenom.
Ukazujemo na ozbiljnost i ne vidimo nijedan razlog da se ovako ishitreno donosi izmena i dopuna jednog vrlo važnog zakonika koji reguliše krivični postupak, koji najdirektnije zadire u ljudska prava, u ono osnovno pravo, a to je sloboda jednog čoveka. Kada vi čoveku uskratite slobodu kretanja, onda je sve moguće.
Podsećam da postoje i druge konvencije protiv mučenja, zloupotreba vlasti itd. U definiciji mučenja nalazi se i neosnovani pritvor, neopravdani pritvor. Nemojte sa promenom zakona da amnestiramo nešto što je zloupotreba. Na ovaj način mi omogućavamo nekome da zloupotrebljava prava i obaveze koje ima po Zakoniku o krivičnom postupku, da li je sudija, da li je branilac, nije bitno, svako ko zloupotrebljava ne sme da uživa zaštitu.
U krajnjem slučaju, to pogađa okrivljenog, a pogotovo onoga koji se nalazi u pritvoru. Jedan dan pritvora nevine osobe je opasnost za celu državu. Što kaže stara izreka - bolje i hiljadu kriminalaca na slobodi nego jedan nevin čovek u zatvoru.
Napokon da se zaboravi jedna maksima koja se slušala protekle tri godine: neka ide u zatvor, pa neka dokaže svoju nevinost. Pod tim sloganom nam je formirano javno mnjenje, pa su najviši državni funkcioneri vrlo često rekli - neka ide, pa neka dokaže da je nevin.
Koje je to izvrtanje, koje je to omalovažavanje ljudskih prava, odnosno definicije šta je ljudsko pravo! Da li vredi čovekov život ukoliko svako može sa njim da radi šta hoće? O tome treba da vodimo računa. Zbog toga ukazujemo na ozbiljnost pravilne definicije prezumpcije i da ne treba ići sa vremenski dugim pritvorima, jer samo vreme trajanja pritvora ukazuje da to prerasta na neki način u izdržavanje kazne.

Ako se predlagač zakona poziva na Evropsku konvenciju, onda bi bilo korektno da iz te konvencije makar prepiše definiciju prezumpcije nevinosti. Sada imamo situaciju da se predlagač poziva na akt, ali ne citira akt, nego izvlači svoju definiciju u kombinaciji sa jednom ustavnom normom.
Da ne bi bilo zabune, pročitaću šta piše u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - za svakog ko je optužen za krivično delo važiće pretpostavka da je nevin sve dok se, na osnovu zakona, ne dokaže da je kriv. Nema pravnosnažnosti sudske presude. Ovde se namerno ubacuje pravosnažnost sudske presude, nepotrebno. Ako ste već citirali, odnosno ako se pozivate na tu konvenciju, trebalo je makar tu definiciju da stavite.
Ukoliko vam se ta definicija nije svidela, mogli ste nešto što je još iznad. To je tekst Opšte deklaracije o pravima čoveka: "Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da bude smatran nevinim" – i dalje ono što piše u amandmanu. Nemamo ni izveštaj Vlade, ni mišljenje Vlade povodom ovih amandmana, ali ja bih sa zaprepašćenjem prihvatio ovo ćutanje da ste vi protiv onoga što je napisano u međunarodnim dokumentima.
Zašto je to važno? Važno je da jasno kažemo da se naš Zakonik o krivičnom postupku po kvalitetu razlikuje, recimo, od statuta Haškog tribunala. U statutu Haškog tribunala ta prezumpcija nevinosti, recimo, ovako glasi - optuženi se smatra nevinim sve dok mu se ne dokaže krivica u skladu sa odredbama statuta. Ali, naša potreba da budemo kvalitetniji i bolji u zaštiti ljudskih prava nalazi se i u članu 16. postojećeg Zakonika. Tu je lepo napisano - okrivljeni ima pravo da u najkraćem roku bude izveden pred sud i da mu bude suđeno bez odlaganja. Posebno citiram ovo kao načelo, jer iz njega se crpi odredba o trajanju pritvora.
Dalje - sud je dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku. Stranke u postupku su tužilac, okrivljeni, branilac. Treći stav ovog člana kaže - trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme. I, svemu tome treba dodati član 133. Zakonika o krivičnom postupku u kome se kaže da jedna od mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku, pored pozivanja itd, jeste pritvor.
Zato je važno da se prihvati ova definicija prezumpcije nevinosti koju dajemo amandmanom, jer iz nje sledi čitav korpus prava i obaveza koje su predmet Zakonika o krivičnom postupku. Zato smo mi uporni i insistiramo da se ovaj amandman prihvati, jer ne mogu da shvatim da neko ne želi da prihvati definiciju iz Opšte deklaracije o pravima čoveka. Nije valjda moguće da zbog toga što smo mi predložili, pošteno vam kažemo - prepisali, nešto što stoji u međunarodnom dokumentu, da ni to nećete da prihvatite. To je prosto neshvatljivo.