Očigledno da poslanička grupa SRS treba ministru da čita predlog zakona koji je verovatno izašao iz tog ministarstva, makar kao inicijativa.
Vidite, radi javnosti, da bi baš imali pravi uvid kako se čita, stav 2. člana 9. glasi: "Ukupan nominalni iznos obaveza korporacije koje proizilaze iz obavljanja delatnosti korporacije iz stava 1. ovog člana može biti najviše do 16 puta veći od iznosa kapitala korporacije".
Ako je za osnovni kapital korporacije obezbeđeno u budžetu 10 miliona evra, prosta matematika kaže da korporacija može ne da osigurava, nego da obezbeđuje 16 puta veća potraživanja, znači, u dinarskoj protivvrednosti od 160 miliona evra.
Sada idemo na stav 4. gde je gospođica Jovanović dala amandman i tražila da se briše taj stav 4. Stav 4. glasi: "Vlada Republike Srbije", znači, organ na čelu izvršne vlasti, "na obrazloženi zahtev korporacije..." Korporacija, znači, podnosi pismeni zahtev. Korporacija, kako je ovde data, u perspektivi tek može da bude akcionarsko društvo. Ona po osnivačkom aktu nije ništa, niti je fond, niti je društvo kapitala, ona je nešto imaginarno. Znači, to imaginarno podnosi zahtev Vladi i tim zahtevom traži od Vlade saglasnost da poveća obim preko iznosa iz stava 2. ovog člana i, naravno, dalje sledi da to može za određeni vremenski period da traje. Šta to znači?
Na bazi jednog običnog zahteva Vlada bi dala saglasnost da osnovni kapital koji iznosi 10 miliona, znači, to je osnova za neke obaveze, ide ne sa koeficijentom 16, nego 30, 40, 50, neograničeno, a ako je to tako, onda vam ne treba ili stav 2. ili stav 4.
Ako ste hteli tolika ovlašćenja da date Vladi Republike Srbije, onda vam ovaj zakon uopšte nije ni bio potreban. Bio je potreban jedan zakon, formira se neka korporacija, ciljevi su ti i ti, uslove i način reguliše Vlada, drugi član – zakon stupa osmog dana od dana objavljivanja, ali tako ne mogu da se pišu zakoni, jer onda zakon postaje svoja suprotnost, on nije norma, on nije pravilo ponašanja, on ne sadrži odgovarajuća ograničenja.
Naravno, mi procenjujemo, znamo za šta je potrebna vama jedna ovakva formulacija. U vašoj terminologiji, kako vi to želite da kažete, da stvorite predispozicije, neki veći potencijal, da što više obezbedite, ne da osigurate, nego da obezbedite. Vi pogrešne termine koristite.
Onaj ko je pisao ovaj predlog zakona i onaj ko je pisao Predlog zakona o osiguranju su u debeloj svađi. Oni se ne razumeju. Ta dva akta ne mogu da potiču od istog predlagača, jer jedan drugog isključuju, i predlagač sam sebe demantuje. Gde? Da li u Zakonu o osiguranju, da li u Zakonu o nacionalnoj korporaciji? U krajnjem slučaju nije ni bitno, ali se demantuju. Ne možete vi u jednom danu da dajete i vodu i vatru. Pričate nam da su i voda i vatra istovremeno dobri, i da će od toga da bude koristi, a svesni ste toga da vatra pali a voda nosi.
(Predsedavajuća: Molim vas da se vratite na amandman.)
O tome se radi. Znači, zato je potrebno da koliko - toliko ova skupština ima neku kontrolu i prema korporaciji i prema Vladi. Potrebna su ograničenja, limiti. Ukoliko norma nema ograničenja, nema nikakvog limita, onda to nije zakon.
Molim vas, ovaj zakon nema ni kaznenih odredbi. Korporacija će biti bezgrešna. Nema ni prekršaja, ni privrednog prestupa, nema ničega. I, onda se izađe sa epopejama o tome šta je bilo, kako je bilo, ispriča se velika briga, samo fale još čarape.

Nažalost, evo danas zbog ministra moramo da se bavimo čitanjem zakona, ovog predloga zakona i zakona koji su već u pravnom poretku. Evo, vidite, amandman gospođe Čomić bi imao nekog smisla kada bi članovi 1, 2. i 3. govorili o društvu kapitala, ali oni govore o magli. Zbog toga taj amandman ne može nikako da se uklopi u maglu. Znači, kada bi korporacija bila društvo kapitala, amandman bi bio na mestu.
Međutim, mi ovde od ničega pokušavamo da napravimo nešto, da neki shvate kao da se pravi nešto, a u stvari biće ništa. I, evo dokaza za to, vidite, u članu 14. se kaže da direktora korporacije imenuje i razrešava Vlada na predlog ministra. To bi moglo kada bi korporacija bila neka republička direkcija i pod nekim uslovima javno preduzeće od republičkog i državnog značaja. pre svega, strateško javno preduzeće. Ali, ova korporacija, kako je data, mogla je da se zove i - kompanija. Korporacija, kompanija, to su drugi nazivi za društvo kapitala. Da li je osnovni kapital izdeljen na udele, akcije, u krajnjem slučaju nije bitno.
Ali, ovde nema ni udela, nema ni akcija, ima nekog osnivačkog iznosa od 10.000.000 evra i po nekoj logici stvari, ako je to privredno društvo, a jeste, jer kako ste rekli bavi se osiguranjem, onda dolazimo u situaciju da će - kada se usvoji vaš Zakon o osiguranju, i ako se usvoji vaša varijanta - Narodna banka Srbije da daje dozvolu za bavljenje poslovima osiguranja nacionalnoj korporaciji koja je državno preduzeće, odnosno državno ništa, da budem baš precizan.
Nema logike. Vi ste u teškoj svađi kada pišete zakone. Ja razumem da je razmak između dva predloga zakona mesec dana, ali isti dan, istog dana se svađate. To je ono što zabrinjava, to je ono što prepoznajemo kao jednu običnu podvalu iza koje će da se završi jedan posao, da se obezbede potraživanja i profit izabranih banaka.
Znači, direktor te korporacije, koga bude imenovala Vlada, javiće se guverneru Narodne banke Srbije da mu da dozvolu da se bavi poslovima osiguranja, ali kada se pogleda o čemu se radi, vidi se da nacionalna korporacija ne može da se bavi poslovima osiguranja, jer ona ne zaključuje ugovore o osiguranju stambenih kredita, nego izdaje hartije od vrednosti, kojima obezbeđuje potraživanja banaka po osnovu datih stambenih kredita građanima.
Dolazimo do centralnog pitanja i gospođa Čomić je u pravu, bilo koji član da ste pipnuli da ga usaglasite sa nekim od zakona koji su već u pravnom prometu, vi nailazite na zid, nailazite na probleme.
Nailazite na situaciju da bi onaj ko se imalo razume u ovo, pa neka to bude i Slobodan Vučetić, samo mogao da se prekrsti; doduše on se ne krsti, mogao bi da pozove svog prijatelja iz one banke da mu protumači šta je pisac hteo ovim da kaže.
Čim se norma tako piše da nikome nije jasno šta to treba da znači, kada se brkaju pojmovi šta je osiguranje, a šta je obezbeđivanje potraživanja, kada se brka pojam šta je hipoteka i u čiju korist, kada nam se u obrazloženju zakona priča o hipotekarnim založnicama itd, kada nam se, apelujući na poslanike da prihvate ovaj zakon, priča o mesečnoj rati od 160 evra, o proseku 75% obezbeđenih potraživanja - a te matematike nema, ne u tekstu Predloga zakona, nego nema ni u obrazloženju, nema ni u prilogu, nema ni te ankete na bazi koje ste došli do ovakvog predloga zakona - naravno da to sve izaziva sumnju i da tvrdimo da se ovde radi o jednoj običnoj podvali i načinu kako da se kreira poprilično tzv. sekundarni novac, a ima razloga zašto je to potrebno Vladi Republike Srbije, barem u ovom sastavu.

Ovo je verovatno centralni amandman i zadire u samu suštinu celokupne promene koja se najavljuje u sistemu osiguranja u Srbiji.
Gospodin Igor Mirović i gospođa Leila Ruždić su na isti član podneli različite amandmane. Gospodin Igor Mirović baca težište kontrole, nadzora izdavanja, oduzimanja dozvola i ovlašćenja organu izvršne vlasti, jer to je koncept SRS. Gospođa Ruždić zastupa stav nezavisnog organa ili organizacije koja bi bila izvan izvršne vlasti. To su dva predloga amandmana koja se bitno razlikuju od Predloga zakona, jer se u njemu predlaže nešto što je praktično nemoguće.
Ja bih vratio samo malo diskusiju na ustavni i pravni osnov za jedan ovakav zakon i pogotovu za jedno ovakvo rešenje ko treba da radi ove poslove. Vidite, Ustav Republike Srbije donet je 1990. godine. Do pre godinu dana čitav sistem osiguranja je bio na saveznom nivou, a kompletan posao vezan za nadzor, izdavanje dozvola, ovlašćenja, bio je u nadležnosti Saveznog ministarstva finansija. Usvajanjem te Ustavne povelje, po logici stvari, ti poslovi prelaze na republičko Ministarstvo finansija.
Sada se predlaže potpuno nešto treće, i to ne može da postoji. Ustav Republike Srbije kaže da zakone izvršava, da se stara o sprovođenju zakona izvršna vlast, a izvršna vlast su organi državne uprave, a to su pre svega ministarstva. Mi već tri i po godine imamo na delu svojevrsnu reviziju Ustava Republike Srbije, i to tako što se formiraju bez ustavnog osnova razne agencije, asocijacije itd.
Ustav Republike Srbije dozvoljava mogućnost da se stručni i privredni poslovi iz nadležnosti i od interesa za Republiku izvlače iz državnih organa i daju u republičke organizacije ili posebna preduzeća.
Ali, klasične upravne poslove ne može niko drugi da radi osim državni organi. Narodna banka Srbije je centralna emisiona ustanova, odgovorna za monetarnu politiku i finansijsku disciplinu. Ona nema nikakvog upliva niti bilo kakvog mesta kada su u pitanju svi poslovi koji se tiču osiguranja.
Znači, poslanicima ostaje praktično da samo prihvate amandman SRS, jer jedino on može biti u skladu sa Ustavom. Ukoliko se promeni Ustav, pa se stvori ustavni okvir da se izvršenje zakona, pogotovu kontrola, nadzor, izdavanje dozvola izvuku iz državne strukture, mislim na organ državne uprave, onda je to druga situacija i onda ima mesta ovom amandmanu DS. Ono u šta smo svi apsolutno sigurni jeste da je ono što je predložila Vlada apsolutno nemoguće.
E, sada, zbog čega se insistira na tom rešenju? Naravno tu su lukrativni poslovi, simulovani zakoni i verovatno interesi po sistemu – gde su pare, gde je finansijsko tržište, gde je koncentracija kapitala, to i vrapci na grani znaju ko tu može da se pojavi i ko ima tu potrebu da stavi šapu i da kontroliše sve.
Lepo ste malopre primetili da se ovde javlja jedan obrnuti proces, bivša vlast je gledala da što više prigrabi Ministarstvo finansija, pa su videli kada su pali sa vlasti da je to bio pogrešan koncept, izvukli su pouku. Sada ide drugi proces, ali je taj proces unutar one stranke koja drži i Narodnu banku i Ministarstvo finansija. Ove priče o stručnosti, o kvalitetu, itd. sve to pada u vodu, sve to isto može da se preseli u posebnu upravu u okviru Ministarstva finansija i da se završi posao.
Samo vam skrećem pažnju, ukoliko se nastavi da se na ovaj način definiše organ ili organizacija ili čak, da budem precizniji, asocijacija koja treba da vrši neke državne funkcije, znajte, dolazi nam Zakon o igrama na sreću, a finansijska sredstva se javljaju još u nekim oblastima, pa ćete se grdno razočarati kada budete čuli kako će da se izvrši svojevrsna deetatizacija mimo Ustava. Hvala.

Evo, samo da se razjasnimo oko nekih stvari. Koristiću postojeće primere. Poresku upravu ste formirali pre dve godine, i na velike muke ste je stavili, da bude pod patronatom Ministarstva finansija. Pre toga je ona bila Republička uprava javnih prihoda, više kao samostalni organ koji je vodio čak i upravni postupak.
Ustavni sud vas je upozorio da to mora da se vrati pod patronat Ministarstva finansija. Nađite sami analogiju u odnosu na ove vaše agencije, a da ne pričamo o rešenju Narodne banke Srbije.
Drugi primer, imate Upravu za javne nabavke, koja takođe vrši upravne poslove, sprovodi zakon, vrši kontrolu, i da ne pričam o svim drugim organima i upravnim organizacijama. A, uzmite i primer carine. Sada je to Republička uprava carine, posle transformacije SRJ u državnu zajednicu, i ona je u neposrednoj vezi sa Ministarstvom finansija. Stoji spor, i pretpostavljam da većina deli mišljenje da bi ta Uprava carina trebala da bude bliža Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom, ili čak Ministarstvu trgovine. Da, da, mogla bi.
Drugo, imate niz upravnih organizacija koje izvršavaju zakone i zato Ustav Republike Srbije ne zna tip organizacije koji bi se nazivao - agencija, biro ili nešto drugo. Za te stručne poslove, koji su neophodni za državu, mi imamo Republički zavod za statistiku, kao posebnu upravnu organizaciju. Nekada je bio Republički zavod za razvoj, on radi stručne poslove za državu, pojedine upravne poslove, ali nikako nadzor, kontrolu, izdavanje dozvola, ovlašćenja, odobrenja itd.
Izmeštanje državnih poslova, poslova iz nadležnosti državnih organa, u takve nedefinisane agencije, asocijacije rekao bih, Ustav ne poznaje. To je problem. Promenite Ustav. Dajte mogućnost da se formiraju samostalni organi i samostalne organizacije koje bi sprovodile zakone i onda neće biti problem ni sa ovim jednim rešenjem koje dolazi iz Demokratske stranke.
Ali, ovo rešenje koje potiče od Vlade, da NBS radi ove poslove, praktično je nemoguće. Ustav to ne zna, bez obzira što Ustav Republike Srbije ima samo jedan član koji govori o NBS. Ali, treba da shvatite da je taj ustav donet jer je podrazumevao Ustav savezne države, kada je NBJ bila centralna emisiona ustanova, a NBS ostala kao neko ustavno rešenje zbog zaštite interesa Srbije, zbog onog poslednjeg člana Ustava Republike Srbije.
Znači, problem je jednostavan. Rešenje postoji u Ustavu i jedino zakonski moguće rešenje je - dozvole, odobrenje, kontrola, nadzor, u nekom od organizacionih oblika u sastavu Ministarstva finansija.

Da bi se obezbedila stabilnost funkcionisanja bilo kog sistema i garantovalo korisnicima da je jedna organizacija u stanju da bude pravno lice, a to znači nosilac prava i obaveza i da uredno ispunjava svoje obaveze, posebno se propisuje novčani iznos osnovnog kapitala svakog društva kapitala, svakog pravnog lica.

Ako za razvijene države Zapadne Evrope postoji cenzus prilikom osnivanja, i to novčanog dela, i ako su tu baš oni iznosi o kojima je gospodin Mirović malopre pričao, onda bi kod nas verovatno trebalo da budu cenzusi i niži od tog iznosa. Međutim, ovde se radi nešto što država ne sme da uradi. Jedno od pravila antimonopolskog zakonodavstva jeste da se podstiče konkurencija. Znači, neko je zaključio da nije dovoljno da se monopolista pritiska nekim odredbama, nego je mnogo delotvornije kada se podstiče konkurencija i razvija tržište.

Ovde imamo Vladu koja priča o tome da je opredeljena prema tražišnoj ekonomiji, da se zalaže za konkurenciju, a postavlja uslove koje mogu da ispune dve, tri firme u ovoj zemlji i stvara prostor da nam dođu osiguravači iz inostranstva, koji naravno uvek mogu da se povuku, jer onaj osnovni kapital u novčanom delu koji bude ostao ovde posle njihovog povlačenja je za njih beznačajni iznos sredstava.

Narodna skupština Republike Srbije nema prava da uništava domaće osiguravajuće kuće. Ona je ovlašćena da ih dovede u red.

Ovde je postavljen tako visok limit koji ne mogu da ispune, a znamo da naša osiguravajuća društva pretežno imaju u osnovnom kapitalu nepokretnosti izuzetne vrednosti, znači, ona su u mogućnosti uvek da ispune gro svojih obaveza, ne treba da se guše i gase ovakvim odredbama o novčanom delu osnovnog kapitala. Na taj način čini se šteta.

Problem što neka osiguravajuća društva ili većina ovih malih, sitnih nisu u mogućnosti da ispune sve obaveze prema osiguranicima ne nalazi se u odredbama Zakona o osiguranju, nego u opštem ekonomskom stanju u našoj državi. Kad bi se popravilo to opšte ekonomsko stanje i usaglasili tokovi novca i robe, povećao volumen robe domaće proizvodnje i nivo usluga i uopšte povećala vrednost rada i društveni proizvod u našoj zemlji, i naša osiguravajuća društva bi bila u prilici da ispune sve svoje ugovorne obaveze.

SRS je protiv ove inverzije, zamene. Problem se nalazi u nečemu što nije problem, da bi se stvorio prostor za odabrane i napravila neka nova konkurencija. Mi nemamo prava da podržimo ovo. Zato će SRS da podrži svaki predlog i svaki amandman kojim se smanjuje novčani iznos osnovnog kapitala za osiguravajuća društva.

Mislim da napokon moramo da raščistimo neke stvari. Narodna banka Srbije je centralna emisiona ustanova monetarnog sistema, odgovorna za finansijsku disciplinu itd. Ona je u organizaciji državne vlasti približno u istom rangu kao vrhovni organ izvršne vlasti, Vlada.
Ne možete vi sada Narodnu banku da srozavate na nivo ministarstva poveravajući joj poslove koji pripadaju ministarstvu. Vi ste upravo to uradili. Nešto što po Ustavu, prema postojećem pravnom poretku kod nas pripada Ministarstvu finansija, vi izmeštate i dajete Narodnoj banci Srbije koja je za stepenicu više u hijerarhiji u odnosu na ministarstvo. Ona je približno u rangu sa Vladom Republike Srbije. Znači, to je prva stvar.
Druga stvar, cenim to što ste rekli da je najgore rešenje ukoliko Ministarstvo radi te poslove, ali onda morate da objasnite da li se to najgore rešenje zasniva na nekim personalnim razlozima, nasleđu ili ko zna kom drugom razlogu, zbog čega Ministarstvo nije osposobljeno da to radi. Ako ministar nije sposoban da otkloni te smetnje da bi ovi poslovi prešli na Ministarstvo, onda je to stvarno problem Vlade, koalicije, pa čak i ministra i onih koji su glasali za takvog ministra.
Dalje, ministar je ukazao na postojanje tri različita sistema kako se dolazi do organizacije ili organa nadležnog za izdavanje dozvola, ovlašćenja, kontrolu, superviziju itd, ali sva ta tri sistema se zasnivaju na nekom ustavnom rešenju. Ustavni sistemi u državama Zapadne Evrope dozvoljavaju postojanje samostalnih institucija. Mi ne možemo na bazi neke direktive, neke preporuke i neke prakse da prenebregnemo činjenicu da postoji još uvek Ustav Republike Srbije.
Ne može puki pragmatizam da pobedi ustav kao najviši akt u jednoj državi. Ako neko celokupnu argumentaciju i svoj ustavno-pravni osnov za ovu ekskurziju zvanu kontrola, nadzor, supervizija od strane Narodne banke Srbije, kada su u pitanju poslovi osiguranja, ako zasniva na praksi, na iskustvu, a ne na našem Ustavu, molim vas, onda mi nismo ovlašćeni da o tome pričamo.
Svako ko bude glasao za bilo koji zakonski predlog na prvom mestu mora da razmišlja šta piše u obrazloženju, a to je pod I - ustavni osnov. Ustavni osnov za poveravanje ovih poslova Narodnoj banci Srbije ne postoji i tu je kraj priče, jer u našem ustavno-pravnom poretku ništa se značajnije nije desilo ni donošenjem Ustavne povelje, osim što su sa saveznog nivoa prenete neke nadležnosti na republički nivo.
Ako je bilo nadležno Savezno ministarstvo finansija, verovatno je to sada u nadležnosti republičkog Ministarstva finansija. Ta analogija je primenjena kod mnogih poslova iz nadležnosti savezne države koji su preneti na republički nivo.
Dalje, osposobljenost kadrova, da završimo sa tom tabu temom; pa dajte, ljudi, molim vas, tim ljudima koji će da rade na ovim poslovima platu 80 ili 100 hiljada dinara i dobićete kadrove.
Da li neko prima platu od 80 ili 100 hiljada dinara u Ministarstvu finansija ili u Narodnoj banci Srbije, sa gledišta osiguranja sasvim je svejedno. To je trošak, pa je trošak.
Molim vas, veće plate u Narodnoj banci Srbije su garancija da će bolje da se sprovede zakon. Nemojte više da menjate teze u nedostatku kvalitetne argumentacije za stav koji zastupate. O tome mora da se vodi računa.
Zakonski predlog mora da izvire iz našeg Ustava. Ova rešenja oko nadzora, kontrole dozvola itd. ne zasnivaju se na Ustavu.
Mene ne bi iznenadilo da kroz nekoliko meseci dobijemo predlog zakona gde se gasi Komisija za hartije od vrednosti, jer su to slični poslovi, pa to može da radi Narodna banka Srbije. Dokle ćemo da idemo, mislim na tu eroziju državih poslova?

Bez ovog ubeđivanja ko je u sali pokušaću da ubedim poslanike da je ovo rešenje koje stoji u članu 82. stav 3. praktično neodrživo. Pod nekim uslovima je moguće samo u delu monetarne politike da Narodna banka Srbije ima tako veliko ovlašćenje  da propisuje sve u monetarnoj sferi.
Ali, kada se radi o pitanjima finansijskog poslovanja, finansijskog sistema, finansijske discipline, ili ovde konkretno, pošto vidim da forsirate ovo rešenje da NBS bude ovlašćena za kontrolu, nadzor i izdavanje dozvola, odobrenja i ovlašćenja, onda moram da vas upozorim da je nekada bila praksa da se normativa selektivno deli sa klasičnom državnom vlašću.
Pa se dešavalo da i u finansijskoj sferi savezna vlada propisuje uslove i način, i na taj način definiše ponašanje nekih subjekata, a ovlašćena je NBS da to primeni i da to kontroliše.
Sledstveno tome, pošto to odgovara našem ustavnom sistemu, član 82. stav 3. bi trebalo da glasi, ukoliko se prihvati ovo rešenje o NBS - Vlada Republike Srbije propisuje bliže sadržinu i način polaganja ispita iz stava 2. tačka 3) ovog zakona.
Ne postoji mogućnost da se tako velika ovlašćenja daju jednom organu, pa makar to bila i NBS. Jer, ako bi to bilo tako, onda bi ovaj zakon mogao da se svede na pedesetak članova. Bilo bi dovoljno da se kaže šta je osnivački kapital, ko vrši nadzor i sve drugo da se prepusti Ministarstvu, Narodnoj banci i Vladi.
Nijedan ustav tako nešto ne dozvoljava. I ako neko misli da vi idete u susret nekim budućim promenama Ustava i nekim novim ustavnim rešenjima, grdno se vara. Na ovaj način se samo cementira monopol u NBS, koja će, nažalost, uz logistiku Ministarstva finansija, da drži kompletno sve novčane tokove pod svojom kontrolom. A kad se kaže - kontrola, onda može da se kaže slobodno i - mogućnost učestvovanja u zloupotrebama.
Pogodno tle za zloupotrebe uvek postoji kada se daju neograničena ovlašćenja nekome. Ovim stavom se praktično daje neograničeno ovlašćenje NBS. Znam da 126 kartica rešava sve, ali budite uvereni - rešava samo privremeno. Više pričam zbog posledica koje mogu da nastupe i problema koje će da ima buduća vlast. Znate i sami, šta jedan uradi, sto pametnih teško to posle mogu da isprave.
Mi ne smemo da razgradimo naš državni sistem, a vidite, ovim zakonima se ulazi u sadržinu i suštinu nekih organa, u njihove poslove, nadležnosti, ovlašćenja i praktično se vrši razgradnja državne strukture.
Plašim se da neka buduća vlast za nekoliko meseci može da sačeka samo ruinu, kao što je jedan od guvernera pre nekoliko godina, odnosno prošle godine sačekao ruinu u Narodnoj banci Srbije.
A vreme crnih čarapa i dugog oružja je odavno prošlo, nikada se to više u Srbiji neće pojaviti.

Predsedniče, vi ste došli kada sam ja završio. Samo da vam kažem, ja se javljam po Poslovniku, ja sam već diskutovao o amandmanu. Pozivam se na član 100. zato što je predsednik poslaničke grupe G17 plus izrekao jednu rečenicu. Vi ste menjali  mesta, pa niste čuli, pa niste mogli da reagujete, to je velika uvreda za Narodnu skupštinu šta je saopštio.
Replicirajući SRS, mada ga niko nije ni prozvao, saopštio je sledeće: "Kako da vam verujemo kada se pozivate na Ustav". Molim vas, to je vrlo opasna izjava, jer ako poslanici u Narodnoj skupštini negiraju postojanje Ustava, onda šta da očekujemo od nekog običnog građanina koji je suočen sa nekim realnim životnim problemom, zna i da kaže - ma kakav zakon, kakav Ustav, vidi poslanik kaže – nije nam potreban Ustav.
Ako bi Narodna skupština htela, a dužna je, da očuva dostojanstvo, moram da vas obavestim da je ona prva instanca koja čuva ustavnost jedne zemlje. Oni koji sede u ovoj sali i koji smatraju da je Ustav nešto što ne obavezuje moraju ili da promene svoj stav ili da se ne bave ovim poslom ili ukoliko tako lično misle da to saopšte ženi i deci kući, ali nikako sa ove govornice.
Moramo da budemo načisto, taj Ustav je bio okvir da neko bude poslanik, taj Ustav je bio okvir i za suverenitet, taj Ustav je okvir i za ovo što se danas radi, bez obzira kako ga ko tumači, kako ga ko doživljava, ali ne sme da se kaže, u nedostatku neke normalnije argumentacije za svoj politički stav - ne slažem se sa stavom SRS, jer je zasnovan na Ustavu. To je stvarno poražavajuće i ja bih vas zamolio, kada se javljate vodite računa, ova govornica je opasna, stenogram je opasan, sve ovo ulazi u istoriju. Sada me doduše i ne čudi zašto imate stav da Kosovo i Metohija treba da budu nezavisni.

Eto, imamo pet zakona koji gotovo da nemaju neke zajedničke dodirne tačke, osim ako se ne shvati da je zakon o dopuni Zakona o Narodnoj banci Srbije kolateralna šteta Predloga zakona o osiguranju.
Da krenemo redom. Prvi zakon je zakon kojim Vlada Vojislava Koštunice obećava da će se u Srbiji graditi stanovi za mlade bračne parove i sve one koji nemaju rešeno stambeno pitanje. Ideja nije loša, prihvatljiva je, svaka vlast razmišlja o tome i ima u suštini i obavezu da to pitanje uredi i reši i da omogući ljudima da pod što povoljnijim uslovima dođu do krova nad glavom.
Ali, ova vlada je svojevrsni specifikum, nudi nam papir sa naslovom - Predlog zakona o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita. Ako pređemo preko ovog - nacionalnoj, pošto pola Vlade ima odbojnost prema svemu što je nacionalno, ostaje problem šta je u ovom predlogu zakona - korporacija. Ako je korporacija, onda bi to verovatno moralo da bude privredno društvo, društvo kapitala. Onaj ko je napisao ovaj tekst očigledno nije gledao Zakon o preduzećima.
Da je pogledao Zakon o preduzećima, video bi kako se formira društvo kapitala i da u nazivu mora da ima i skraćenicu kako je izražen njen kapital - akcionarsko društvo, d.o.o. Država, doduše, može da formira i javno preduzeće, ali ovde imamo samo naznaku da se radi o pravnom licu.
Vi na bazi ovog zakona nećete moći da registrujete ovo kod privrednog suda. Evo zbog čega, zato što je ovaj zakon praktično osnivački akt jednog preduzeća. Kada se pročita ceo ovaj zakon, ovde se ne vidi da li je to preduzeće formirano da bi sticalo dobit ili je možda neka neprofitna asocijacija.
Osnivački kapital jeste onaj minimalni koji poznaje Zakon o preduzećima, ali ovaj nije izdeljen na akcije. Osnivački kapital nije izražen, valjda će ta korporacija da radi u nekim prostorijama, valjda će imati neku nepokretnu i pokretnu imovinu, nema toga. Ovde se ne zna ni koje je lice ovlašćeno da podnese prijavu za upis u sudski registar, ništa se ne zna ovde. Ovde čak nema ni šifre delatnosti.
E sada, kada se pogleda ovo što ste naveli ovde u članu 9. kao delatnost, nazovi, korporacije, pa još koja se bavi osiguranjem, onda ja moram onome ko je pisao ovaj tekst da skrenem pažnju da je na ovoj sednici takođe na dnevnom redu i zakon o osiguranju i on kaže - vrste neživotnog osiguranja, član 10. Predloga zakona, pa, ima tamo tačka 14) gde se kaže – osiguranje kredita koje pokriva, pa su navedeni rizici, a između ostalog, nalazi se i jedan ovakav rizik osiguranja kredita za stambenu izgradnju.
Da stvar bude još čudnija, onaj ko je pisao ovaj zakon nije video predlog ovog zakona. U članu 19. se kaže – zabrana upotrebe pojma "osiguranje". Verovatno je onaj ko je pisao ovaj prvi zakon mislio da se tu radi o zakonu kojim se obezbeđuju potraživanja banaka, a ne osiguravaju potraživanja banaka po osnovu stambenih kredita.
Nije to slučajno urađeno. Nije to ekspertsko neznanje, nego podvala na koju želimo da ukažemo da će da se desi. Desiće se iz jednog prostog razloga, što se ovim zakonom garantuje samo stabilnost bankama i država preuzima, preko ove korporacije, rizik da banka ne izgubi.
A, kada se pogleda struktura stambenog kredita koji bi se otplaćivao 20 godina, onda može da se primeti da kamate prevazilaze osnovnu glavnicu na početku uzimanja kredita. Znači, ako je stan 30.000 evra, ukupna obaveza će verovatno biti duplo veća.
I, ko šta tu osigurava? Država preko korporacije osigurava banke, i to odabrane banke, da neće da izgube kamatu. Verovatno neće da izgube supstancu, odnosno onaj iznos kredita koji su dali građaninu, po osnovu naplate realizacijom hipoteke. Eto, to je ta podvala.
Za ovu podvalu ne treba reklama. Za ovu podvalu je dovoljno da se uzme, što kažu građevinci, plajvaz, papir, sabere i oduzme, i vidi da problem visokih kamata, koji opterećuje građane, treba prema banci da reši korporacija koja će da garantuje profit i zaradu.
A, povodom nekih laičkih opaski da se zakonom ne propisuje kamata, pa mi taj problem imamo kod stanogradnje i uopšte kod svih kredita, problem visokih kamata; da li je to deset, dvanaest ili ko zna koliko posto. Mi imamo problem na koji je malopre ukazao jedan poslanik - nemamo trajne izvore sredstava, banke nemaju potencijal za plasmane, a pogotovo za dugoročne plasmane, jer za plasmane rizik traje 20 godina.
Kako se obara kamata? Ona se obara samo proizvodnjom, povećanjem količine robe na tržištu, rastom proizvodnje, i tu je problem. Ova i prethodna vlada su sve uradile da se uništi proizvodnja kod nas, a sada se navodno ova vlada setila, ili onaj deo ove vlade koji je 2001. godine dozvolio divljačku liberalizaciju spoljnotrgovinskog prometa, da to treba malo da se skreše, da se da podsticaj domaćoj proizvodnji. Zakasnelo.
Ako želite stvarno da pomognemo, onda dajte da napravimo strategiju stambene politike. Strategija stambene politike ne može da bude zakon o osiguranju ili preciznije – o obezbeđivanju potraživanja banaka po osnovu stambenih kredita. Naša stanogradnja je još 1990. godine ušla u probleme. Svi to znamo. U velike probleme je ušla. Ni tada banke nisu bile spremne niti sposobne da stambeno kreditiraju, kada je bila daleko bolja situacija na finansijskom tržištu.
Danas, ovakvim zakonom, pomaže se samo odabranim bankama. Ne pomaže se građanima. Pomaže se građanima koji već imaju da eventualno, na neki način, uvećaju svoju imovinu, i to je opet odabran broj ljudi. Ima li tu ravnopravnosti? Ima li tu jednakosti? Kako će mladi bračni par, sa završenim fakultetom, i neka se zaposle, kako oni mogu da otplate ovaj kredit? Ne mogu.
Možda bi bilo bolje da se razmišlja o tome da li je stimulacija stambenog kreditiranja poslovnih banaka mogla da se izvrši preko nekih korekcija monetarne politike, u pogledu rezervi, likvidnosti i sl, da se banke stimulišu da daju dugoročne kredite. Ali, problem je što naše banke sada posluju kao klasične profitne organizacije, koje interesuje samo profit. Ne žele da snose rizik. Ne žele ništa da prevale na svoju grbaču. I ne treba to da rade, pošto su privatizovane.
Ali, one u kojime je bilo državnog kapitala, one su uništene i zbog toga imamo onaj treći zakon gde tražite, praktično, da Vlada Republike Srbije odredi i uslove, i način, i sve povodom trgovine hartijama od vrednosti koje je dobila po osnovu nekih saveznih i republičkih propisa, po osnovu imovine koju je stekla Republika konverzijom potraživanja kod nekih firmi, po osnovu devizne štednje, akcija koje su došle u posed države po osnovu stare devizne štednje i one druge dve kategorije. I, tu je instalisana namera zloupotrebe.
Vlada sve propisuje, i uslove i način. Pa, to je nemoguće. Nemoguće. Narodna skupština može da propiše uslove i način, a Vlada ima da se javi kao privredni subjekt i kao neko ko poseduje hartije od vrednosti, da učestvuje na tržištu u trgovini tim hartijama od vrednosti.
Ali ne, ovde se sada želi da se završi posao i sa imovinom bivših banaka, jer je očigledno osujećena namera, kada je u pitanju Nacionalna štedionica i neke druge banke. I, naravno, na čelu te kolone se nalazi G17 plus u liku Miroljuba Labusa i liku Mlađana Dinkića. Ne sporim narodne poslanike, možda polovina njih i ne zna za ovu podlu varijantu. To je ta priča.
Prvi zakon nema pravni osnov. Predlog zakona o nacionalnoj korporaciji nema ni pravni ni ustavni osnov. To što ste se pozvali na neku mogućnost da se uredi finansijski sistem, to nema veze sa ovim predlogom zakona i nemojte da nas ekspertski ovde dovodite u neprijatnu situaciju da ukazujemo na mentalne nedostatke onoga što je ovde napisano. Sredite te propise.
Drugo, ako se ovaj zakon usvoji, vrlo vešto će Vlada Republike Srbije da kreira novac. U to treba da budete sigurni. Neko je rekao – hartije od vrednosti koje se tiču stare devizne štednje itd. će biti uključene u ovaj proces, jer treba da se obezbede hartije od vrednosti koje treba da pokriju tih 160 miliona evra.
Mi smo podneli neke amandmane. Neću da ulazim u njihovu sadržinu, dovoljno je i ovo što vam se kaže, da ova dva zakona, prvi i drugi, ne treba ni usvajati. Veće su štete. Kaže – zaživeće septembra. Koje godine? Kao garancijski fond.
Zakon je donet prošle godine, trebalo je da zaživi navodno septembra, pa nije, pa je pre mesec dana većina usvojila te izmene i dopune; neće ni taj fond da zaživi, budite sigurni.
Ovi zakoni ne mogu da reše strukturne probleme naše privrede. Ne mogu, jer ništa nije učinjeno da se izbalansira roba i novac. Ništa nije učinjeno. Učinjeno je sve, ali suprotno. Pojavili su se eksperti za finansijska tržišta. Tržište je nerazvijeno, maltene i ne postoji. Javljaju se neki žutokljunci, završavaju posao po osnovu toga što znaju da cene šta je kapital, i naravno zgrću se pare. Gde odlaze pare? Odlaze u ruke pet-šest finansijskih lobija i kraj priče.
A, ovde nam se plasiraju lepe priče, pa još neko kaže – to što vi pričate, to je socijalna demagogija. Zapamtite, optužili ste nas za socijalnu demagogiju.
Videćemo se, bože zdravlja, za nekoliko meseci, pa ćete videti koji su efekti vaših propisa i vaših zakona. Čućete od građana koji su fekti.
Što se tiče dopune Zakona o NBS, pa, evo, da se shvati o čemu se radi: to bi bilo kao da sada donosimo zakon o privatnom obezbeđenju i onda u tom zakonu napišemo – poslove hapšenja umesto policije radiće "Sigurnost-Vračar". To vam je zakon o dopunama zakona o NBS. Znači, kontrolu, nadzor, dozvolu, ono što je radilo Savezno ministarstvo finansija, na osnovu Ustavne povelje, pošto je to sve prešlo u republičko Ministarstvo finansija, to bi ono trebalo da radi. Ustav se ništa nije promenio u međuvremenu.
Ne, sada nam kažu, pojavili su se Jelašićevi eksperti osposobljeni sa dobrim platama, nepotkupljivi, a oni mogu da zatvore krug, a banke, osiguravajuća društva... Zapamtite, dolaze nam i igre na sreću. I to će da se uveže u ovo kolo. Sve pare pod kontrolom G17 plus.
Naravno, Vojislav Koštunica verovatno prihvata, čim se ne buni. Računa čovek, verovatno će da istrči neka afera i on će opet da bude čist. Takvog premijera mi imamo. On će opet biti čist. Ne mešam se, mi smo stranački to podelili, to je tamo gurao G17 plus, ne znamo.
Zabavljaćemo se mi ovde sa anketnim odborima, verovatno, poprilično dugo, a zašto? Oko novca se ljudi svađaju. Doći će do sukoba finansijskih lobija. Zašto je ovaj zaradio ovoliko, a onaj manje. Ima da krene dokumentacija i potkazivanje. Sami ima međusobno da se potkazuju. Onda ima da se trese u državi. Verujte, ima da se trese.
Ustav Republike Srbije nije promenjen, a pošto nije promenjen znači da poslovi izdavanja dozvole, ovlašćenja, nadzor, kontrola itd. sve treba da bude u Ministarstvu finansija ili pod patronatom Ministarstva finansija.
Ne može centralna monetarna ustanova da radi ovaj posao, da budemo načisto, ne može, jer onda se koncentriše kompletna finansijska moć u rukama nečega što je van izvršne vlasti. Naravno, predlagač je vodio računa da baš tako bude.
Što se tiče ovog poslednjeg, petog zakona, a neki kažu antikorupcijski propisi itd, stičem utisak da se to desilo po onoj narodnoj - videla žaba gde se konji potkivaju, pa i ona digla noge. Evo zbog čega. Ovim zakonom ne sprečava se korupcija, nego u suštini treba da se definiše ugovorna volja nečega što se zove država, državni organ, javno preduzeće i svakog ko posluje državnim sredstvima. Ovim zakonom treba da se njegova ugovorna volja definiše i da ona bude u skladu sa nekim postavljenim ciljevima državne i ekonomske politike, pa i privredne politike, kada su u pitanju javna preduzeća.
Svako ko misli da se ovim zakonom sprečava korupcija grdno se vara. Od kada su krenuli tenderi... čuli ste pre nekoliko dana primer, jedna obična česma u veličini ove govornice izašla je na 7000 evra i sve, naravno, čisto, legalno, sve opravdano. A da pitate bilo kog preduzimača, rekao bi vam, da to za 300 evra ima da završi. Nemojte da se krijemo iza propisa.
Ovom izmenom i dopunom pruža se, navodno, neka zaštita licima koja su učestvovala na tenderu i smatraju da je došlo do neke povrede postupka i da su njihova prava povređena; pruža im se neka post festum zaštita. Uopšte nije tačno. Prvo, bilo ko ko je malo u nekom poslu zna da te prigovore mogu da napišu samo naivni, jer čim napiše prigovor, on verovatno sa tom firmom ne može više da radi, pa neka mu bude i najbolja ponuda. Postoje neki drugi odnosi u tim poslovnim stvarima. Mene buni, a verovatno ćete to da izvučete, da izgurate, da normirate nešto što ipak zalazi u moral, da propišete neke kazne, verovatno te kazne treba da budu regulisane Krivičnim zakonom, a ne ovim, kao i drugim propisima.
Ukazao bih na jednu stvar. Postoji jedna oblast koju niko nije hteo da reguliše, ni prethodna vlast, ni Đelić kada je donosio zakon, a ni ovi kada ga menjaju. Mogla je da se reguliše na sličan način, samo da je onaj ko je pisao ovaj zakon otišao u svoju upravu za javne nabavke da vidi mišljenja koja je ta uprava dala, saglasnosti koje je dala i stavove koje je zauzela povodom Zakona o javnim nabavkama.
Zakon o javnim nabavkama je slovenački zakon, prepisan, pa je prvih pet meseci bilo problema sa prevodom, pa su davali posebna mišljenja, prevodili ljudi sa srpskog na srpski ponovo; a samo da znate kakav je to kvalitet zakona. Ovim zakonom, recimo, nisu obuhvaćene konsultantske usluge, konsalting usluge nisu.
Jedan primer: Vlada Republike Srbije reši da napiše neki propis, što ne raspiše na tender, pa da se jave svi koji su zainteresovani da pružaju usluge pisanja tog propisa? U onoj prethodnoj vladi, zna se, Centar za liberalno-demokratske studije, niti tender, niti bilo šta, završava posao. Antimonopolski zakon, podelili profesori pare; a drugi propisi takođe, nije bilo tendera uopšte. Nije bilo konkurencije. Nije bilo tzv. transparentnosti. Ne, završeno.
Samo da vas podsetim, 35% svih kredita, zajmova koje smo dobili za ove dve - tri godine od međunarodnih finansijskih organizacija, u strukturi, 35% je bilo za neke usluge koje dolaze iz inostranstva, a mi plaćamo 100% , a uzimamo verovatno samo 65% od toga. U ovom zakonu tu ne postoji korupcija.
Dalje, usluge posredovanja, naravno, vrlo sam obavešten, pa pričam o uslugama posredovanja.
Idite do vaše uprave i vidite kome je dala saglasnost da usluge posredovanja mogu biti i bez restriktivnog postupka i bez postupka po tenderu. Šta se krije iza toga? To niste naravno regulisali. Zašto? Zna se ko to može da radi i ko to može da završi. Zna se ko dobija saglasnost. Jedan prethodni ministar, "Eurofit" njegovo preduzeće za geometarske usluge, sve je ono premerilo, nema tendera, nema ništa, sve je završeno. Da li ste sprečili korupciju? Niste. Nije sprečena.
Bilo je potrebno da se obuzdaju ljudi koji su došli na vlast da ne rasipaju državne pare, i to jeste za pohvalu i to svi treba da rade, ali nemojte da se radi na ovakav način, pro forme, odredbama zakona koje u sebi sadrže formulaciju za izigravanje, i zbog toga se ide na tumačenja i zbog toga uprava daje razne saglasnosti, odobrenja za sve i svašta. Naravno, kada se da saglasnost, sve je čisto. Budite uvereni da je sve prljavo, i to apsolutno prljavo.
Dalje, postupak pred komisijom je donekle rešen, ali ko može kada pročita ovaj zakon posle izmena i dopuna da kaže, ali stvarno da kaže, da je korektni ponuđač, učesnik na javnom tenderu, zaštićen i da ovaj zakon garantuje da je on bio najpovoljniji, dobio najviše bodova, bez obzira na koji sistem se onaj ko nabavlja odluči, odredi koga će da izabere na tenderu. Da li možemo da kažemo da ovaj zakon garantuje da onaj ko je najkvalitetniji, najbolji dobija posao? Niko ne može da garantuje. Pošto to niko ne može da garantuje, onda se stvarno postavlja pitanje da li nam je uopšte potreban takav zakon.
Deluje malo anahrono, ljudi neće da shvate zašto kritikujem ceo zakon, ceo koncept zakona, jer su svi ispričali bajke kako se sprečila pljačka i krađa.
Ako je 2001. godine budžet nekoliko puta veći nego 2000. godine, ako je 2002. godine veći budžet nego 2001. godine, 2003. veći, sasvim je normalno da su veća sredstva išla za nabavke, sasvim je normalno da je po mnogo većoj ceni nešto nabavljeno nego što je nabavljano 2000. godine.
Kada se poredi nešto, treba da se porede babe sa babama, a žabe sa žabama, a ne da se to zamiksuje i napravi jedna medijska priča i čovek koji gleda televizor i posmatra ovaj prenos može stvarno da shvati i da kaže - pa ovde se nešto epohalno desilo. Šta se to epohalno desilo? Legalizovano je ono što se radilo. Neki su dobili nadimke, neko je dobio nadimak "6%" u Šapcu, a neko je u Nišu dobio nadimak Šapa.
Javna tajna je postala, raspišeš tender i završiš posao, još ako namestiš trojicu, četvoricu, još bolje završen posao. To ovaj zakon ne sprečava. Nema nameru da spreči, a sada se predstavlja kao nešto epohalno.
Epohalno, profesori se skupe oko nekog instituta, naprave tezgu, uzmu po 300, 400 hiljada dinara za nešto što su možda i prepisali iz neke knjige, završen posao, sve je čisto, sve je mirno, svi zadovoljni, a još eksperti.
Znate šta? I za ekspertske krađe postoji majstor koji može da im dolija. Verujte, ima, i nad majstorom postoji majstor, to da znate. Niko nije najjači, uvek ima neko jači. Zapamtite, upozoravam vas, od svega ovoga jači su birači. Nemojte njih da potcenjujete, nemojte da potcenjujete sa neustavnim zakonom o nacionalnoj korporaciji koja treba da obezbedi potraživanje banaka.
Istog dana predlažete kontradiktorne stvari. Da li ima tamo neko od vas ko proverava ove zakone, da li imaju neki mentalni sklop, da li hronološki mogu da odgovaraju jedan drugom? Ne, ovde na medije, guraj na mišiće, a mi ćemo 50 hiljada stanova da napravimo. Neka bude deset posto od toga, pa da svi skačemo od sreće, ali neće biti ni to, biće seobe para i garantovanje profita onome ko uđe u posao stambenog kreditiranja.
Njemu se samo garantuje kredit, ne garantuje se stan, niti stabilnost onome ko uzme taj kredit. Pogledajte ove banke koje su došle kod nas kako rade. Pre desetak godina Ustavni sud je poništavao ugovore, odnosno odluke ili pravilnike banaka, a na bazi toga su redovni sudovi poništavali neke ugovore i štitili uzimaoce kredita, ako je stajala klauzula o usklađivanju rate sa rastom marke. Sada je normalna stvar, ako se otplata vrši preko administrativne zabrane, da se odredi mesečna rata, a na tri meseca, negde i na mesec dana dobija radnik obaveštenje da zbog promene kursa dinara prema evru morate da doplatite još 700 dinara, pa kad se to sabere i oduzme, vidi se da tu ide 1:1,2. To su ti povoljni krediti.
Uostalom, ja ne znam zašto mi uopšte pričamo o ovome. Godine 2000. na onim reklamama nije rečeno da će biti donet zakon da dobijamo stanove na kredit, nije rečeno da ćemo morati zakon da menjamo da bismo uzimali kola na kredit, nije rečeno da treba decu da šaljemo u inostranstvo na bazi zakona. Nama zakon nije bio potreban 2000. godine. Šta će vam danas zakon? Nema potrebe.
Zato pozivam sve poslanike da mi ovih pet zakona vratimo ovoj našoj vladi, neka ona to malo pogleda, neka pronađe ustavni i pravni osnov, a, bogami, za neke zakone i mentalno održiv osnov, jer, verujte, malo ko više može da prevari ove naše birače.

 Pozivam se na član 100. Poslovnika. Moram da objasnim gospodinu Ristivojeviću. Meni je drago da sam diskusijom uspeo da završim posao. Naravno, SRS je poznata po tome što ne pravi nikakvu razliku ...
(Predsednik: Bićete ljubazni da citirate član, molim vas.)
Član 100, uvredljivo se izrazio. Ja to doživljavam kao uvredljivo a sada ću da vam kažem i zbog čega. Mislim da je uvredljivo pre svega za SRS, jer ona ne pravi nikakvu podelu među građanima, ali ja sam upotrebio termin – mladi bračni par za završenim fakultetom - namerno i upravo zbog televizijske reklame i onoga što je bila neka politička matrica celog DOS-a, a to je da mladi i školovani napuštaju zemlju, odlaze u inostranstvo. To je bio prigovor prethodnoj vlasti, od strane prethodne vlasti, pa se onda ispostavilo da je mnogo više za vreme prethodne vlasti otišlo u inostranstvo upravo tih mladih, školovanih, obrazovanih, nego za vreme prethodne prethodne vlasti.
Da sam molio nekoga da me kritikuje, verovatno niko to ne bi uradio. Zato sam i zahvalan. Radio sam na stambenoj problematici oko osam godina, neposredno učestvovao u izgradnji preko 200 stanova, održavao preko 2,5 hiljade stanova za vreme one privatizacije stambenog fonda, bio jedan od retkih koji je slao elaborate i studije onoj vladi, a u toj vladi je bio premijer Zelenović, a kasnije i Radoman Božović, gde sam razradio sistem hipotekarne založnice i sistem kreditiranja stambene izgradnje preko banaka.
Meni spočitavati to da smo mi iz SRS za jedan socijalistički koncept gde je država iznad svega i ona najbolje zna šta je najbolje za pojedinca, to vam je veliki promašaj, autogol, jer ja zastupam potpuno druge političke stavove.
Molim vas, nemojte ono vreme dok je SRS bila u vlasti da nazivate vremenom koje su pojeli skakavci. To je vreme kada je moralo na nekoliko vrlo važnih mesta da se odgovori. Trebalo je suzbiti terorizam,
a vidite danas da se ceo svet muči sa terorizmom, trebalo je zaustaviti NATO pakt koji bombarduje i trebalo je uvažiti građane koji slušaju one šerpe i one lonce. Tako, između tri nemani i desetogodišnje blokade, sankcija i želje onoga koji je to uveo da ovde zamrsi život, mi smo ipak uspeli da očuvamo i narod i državu i vi ste 2000. godine nas potvrdili u svemu što smo radili, jer smo u mnogo težim uslovima postigli mnogo bolje uslove nego kada ste uzeli te silne kredite i uništili sve što se može uništiti.
Vodite računa kada kritikujete, jer ću vam uvek staviti u naručje i NATO pakt, i šerpe i lonce, i ovo što se sada Otpor preganja oko ovih silnih para i ovog finansiranja nekih kolona koje je trebalo da ruše režim.
(Predsednik: Vreme.)
To ću vam uvek spomenuti, jer vrlo dobro znam ko je, šta, gde i kada radio.

Ako Srpska radikalna stranka 2001. godine nije podržala Predlog zakona o sudijama, Zakona o javnom tužilaštvu, Zakona  o Visokom savetu pravosuđa, Zakona o uređenju sudova, onda nema razloga ni danas da amandmanima popravlja nešto što je loše. To loše u međuvremenu postalo je još gore. Gore je postalo izmenama 2002. i 2003. godine!
Ja se sada ne bih vraćao na kritike bivše vlasti koja je uzurpirala tu vlast, očistila pravosuđe i sprovela lustraciju u režiji Vladana Batića, ali moram javnost da upozorim da je 2001. godine, kada je donet Zakon o sudijama, pre svega bio rezultat kompromisa stranke koja je predložila Zakon i stranke kojoj je stalo da prođe Zakon o radu, tako da po pitanju neke struke, neke profesije i dobrih rešenja ne možemo da pričamo i samo gubimo vreme.
Mi smo 2001. godine upozorili većinu da je ušla u nepromišljenu avanturu zvanu neustavno sređivanje pravosuđa u Srbiji, a da je to neustavno najbolje može da se primeti ukoliko svako od poslanika uzme i pročita odredbe od člana 95. do člana 106. Ustava Republike Srbije. To su odredbe kojima se garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i samostalnost posebnog državnog organa koji se zove javni tužilac. Onaj koji je radio izmene ovog zakona morao je da vodi računa da u Ustavu nigde ne stoji "dužnost", nego "funkcija" i malo je čudno da se u obrazloženju priča kako je navodno neko pogrešio kada je nešto radio na ovom zakonu. Priča se o sudijskoj funkciji i u ovim članovima samo na jednom mestu se navodi reč dužnost.
Dakle, pošto se svi zaklinju u ustavnost i zakonitost i međunarodne standarde koji važe u ovoj oblasti, evo malo da se podsetimo zahvaljujući kojim standardima je DOS-ovska vlast lustrirala sud i dodatno unakazila da ne može da radi:
Ne može da radi naš sud i verujte od juče ni tužilaštva, niti sudovi mogu da rade, jer su se tri godine sudovi, tužilaštva i Narodna skupština bavili samo pitanjem izbora i razrešenja. Nikada se nije govorilo o odnosu između sudije i advokata! Nikada se nije govorilo o odnosu između tužioca i MUP-a! Između suda i nekih drugih neformalnih centara moći koji omogućavaju penzionerima da sude!
Nažalost, ovaj zakon to ne reguliše. A, to je bolno pitanje. Kadrovska politika u sudu je važna, ali ne i najvažnija u ovom stadijumu. E, pa ovako, znači ako pođemo od opšte Deklaracije o pravima čoveka, tu se garantuje da je nadležni sud nezavisan, nepristrasan, ustanovljen na osnovu zakona. Ako pođemo od Pakta o građanskim i političkim pravima onda se svakom pojedincu garantuje da mu bude suđeno u razumnom roku. Razumni rok nije parnica za smetanje poseda koja traje pet godina! Verovatno bi sve to moralo da se završi, ako ne privremenom merom, ono rešenjem verovatno u roku mesec do dva meseca.
Kod nas to traje po pet-šest, pa i 15 godina, nije to bitno!
Važno je da Ujedinjene nacije smatraju da se sudije, u krajnjoj liniji, izjašnjavaju o životu, slobodama, pravima i dužnostima i dobrima građana. Ako sudije i sudove tretiramo samo po pitanju izbora i razrešenja, onda smo zaboravili na ovu važnu stvar koju sud treba da sprovodi.
Potrebno je uvek da se ispita uloga sudija u sudskom sistemu, vodeći računa o značaju njihovog izbora, obrazovanja i ponašanja. Kada pričamo o ponašanju, razmislite malo o onom čuvenom "Društvu sudija" i onim sudijama koje je bivša skupštinska većina, Odlukom o stavljanju van snage Odluke, ili poništajem nekih odluka, vratila na pravosudne funkcije. Tu je i Leposava Karamarković, i koordinator sudija u Vrhovnom sudu Zoran Ivošević.
Zoran Ivošević, zadužen za predmete Vojislava Šešelja. To je jedini čovek na kugli zemaljskoj kome se ne priznaju ljudska prava!!! Jeste! Ne priznaju mu se ljudska prava ni ovde, u pravosudnom sistemu, a ni u onom sa kojim ste odlučili da sarađujete, u Hagu. Jedini čovek koji ne može da ima kontakt sa porodicom, sa braniocima, sa pomoćnicima, uskraćen u svim pravima!! Zahvaljujem se samo onim profesorima Pravnog fakulteta koji su smogli hrabrosti da potpišu peticiju i da ukažu na ovaj problem.
Da vam ne čitam dalje te standarde koji su sadržani u načelima kojima se garantuje nezavisnost sudstva. Ta načela nisu zastupljena u ovim našim zakonima.
Na kraju, ako Veće za pitanja sudske uprave nije ustavna kategorija, onda su vam svi ovi zakoni neustavni, i ne znam kako je Ustavni sud pronašao da je Veliko personalno veće ili Visoki savet pravosuđa nešto što poznaje Ustav. Ako ste hteli da izmeštate pitanja sudija ili tužioca izvan Narodne skupštine, onda, verujte, prvo je morao da se promeni Ustav. Dok je ovog Ustava, nema boljeg zakona od onog koji je donet 1991. godine.

Ovaj amandman je povod da se ukaže i na ovaj propust koji pokušavate da održite u ovom zakonu.
Sudija ima obavezu da se stručno usavršava. Kako će on da primenjuje Ustav i zakon, ne odlučuje toliko njegova savesnost, koliko stručnost. Vi u zakonu imate taj pojam savesnosti, koji je potpuno nedefinisan.
Zatim, funkcija, dužnost - pogrešno interpretirano i načelno postavljeno. Zatim, imate problema sa pojmom radni vek. Kod sudija i tužilaca pojam radnog veka ne postoji, već "godine starosti", kad se odlazi u penziju, penzijsi staž, tako da ste vi čitavu priču izveli oko radnog veka, koji je kod sudija i tužilaca moguće verovatno neustavna kategorija.
Da sada ne ukazujem na sve povrede međunarodnih standarda kojima se garantuje nezavisnost sudija i suda. S obzirom na to da ova rasprava o amandmanima onih koji su se sad setili, otprilike, šta bi to trebalo da bude nezavisnost i samostalnost suda, prošle godine unakazili zakon, i raspravljati danas o Zakonu koji je donet 2001.godine i koji je sigurno neustavan u jednom užem tumačenju Ustava, šire posmatrano, ni tu ne možete naći pokriće, ali s obzirom na to da je to podržao i SPS i DSS i kompletan DOS, niko se nije u Ustavnom sudu bavio time, a doduše, nije ni mogao, jer su tamo neke sudije izabrane po osnovu stavljanja van snage Odluke o njihovom razrešenju.
Verovatno, dok se ne donese novi ustav, mi nećemo imati jedan prihvatljiv Ustavni sud, jer ovaj je partijski. Za svakog od tih sudija može da se kaže kojoj stranci pripada, koja ga je predložila i čije interese protežira. Dovoljno je reći - ako neka stranka pokrene postupak pred Ustavnim sudom, u roku od tri do pet dana završi se postupak. Ako podnese predlog SRS, dve godine mora da se čeka, traže se stavovi. Takva je situacija sa onom Uredbom o prometu nafte. Još se nije sud oglasio, a krenuli smo 2001. godine. To je naš partijski Ustavni sud.
Pošto je iluzorno pričati o Zakonu koji je promašio temu, a još pogubnije pričati o amandmanima kojima se popravlja nešto što je podnosilac amandmana upropastio za protekle dve godine, SRS ne želi da učestvuje u ovome! Mi ćemo ovo današnje zasedanje da napustimo, jer nema potrebe da gubimo vreme razmatrajući o tome šta je loše, šta je lošije, šta je veća šteta, šta je manja šteta!
Principijelno, kao i 2001. godine, kada smo amandmanima pokušavali da vam kažemo da ovaj posao nije dobar posao. Svi koji se uključuju u ovaj posao, ne samo što lustriraju sudije i sudove, nego uništavaju pravosudni sistem ove zemlje. DOS je za tri godine uništio sve institucije u ovoj zemlji. Kažite koja institucija posluje, koja funkcioniše! Nema, sve je upropašćeno! Umesto da se vrati u granice ustavnosti, zakonitosti i normale, mi se sada vraćamo na ono što je bilo prepucavanje 2001. godine. U tome SRS ne vidi svoje mesto i zato mi napuštamo ovu sednicu Narodne skupštine!!

Ovaj amandman, kao i prethodni, povod je da se ukaže na činjenicu da, praktično, Ministarstvo finansija, koje vuče ovaj posao, u stvari nema nikakvu strategiju kada je u pitanju poreska i akcizna politika, kao deo te fiskalne politike. Nema strategiju, jer bezalkoholna pića se oslobađaju akcize ukoliko su domaća, a domaća vina se ne oslobađaju akcize. U čemu se ogleda razlika - nema predstavnika Vlade da nam to objasni. Ne verujem ni da bi mogao da nam objasni.
Preko ove politike akciza ne samo da treba da se obezbede sredstva za budžet Republike Srbije, već se vodi i ekonomska politika, pa se stimuliše domaća proizvodnja, štiti domaća proizvodnja, štite domaći potrošači, jednostavno, utiče na društveni proizvod ove zemlje. Mi, na bazi ovoga što nam je predložio gospodin Dinkić, možemo da steknemo sliku - sve može, samo da nije domaće. Ukoliko je domaće, oporezuj ga, naplati mu akcizu.
Ne znam šta još treba da se uništi u ovoj našoj privredi. Da ne licitiramo sa hiljadama hektara, na koliko je spala proizvodnja vina. Svake godine se to sistematski smanjuje, ali istovremeno se štite vina sa geografskim poreklom iz nekih susednih država, koja su preplavila ovo naše tržište.
Prilika je da se povodom ovog amandmana generalno kaže da je ova ekonomska politika, koja nam se nudi u ovoj godini, loša. Primer za to je, recimo, i ono što se predlaže kada su u pitanju maziva, ulja, derivati nafte. Zar je moguće da ova vlada predlaže da se briše stav iz člana 9. zakona, i to poslednji stav, koji stimuliše proizvodnju ekološki ispravnih maziva i ulja, pa ukoliko je sa zelenom etiketom i ima više od 25% sastojaka koji su ekološki ispravni, ta maziva i ulja se oslobađaju akcize. Ovako, generalno je oslobođeno sve od akciza, pa mogu i ekološki neispravna ulja da se kod nas prodaju, jer, navodno, na taj način sve teramo u legalne tokove prometa. Vidite kakva je to zamena teza, gde se od minusa pravi, navodno, neki plus, gde se navodno saopštava građanima, poreskim obveznicima - evo, oslobađamo; evo, izjednačavamo; evo, pomažemo.
Slična je situacija i sa cigaretama, isto kao i sa vinima. Ne štiti se domaća proizvodnja, slobodno se formiraju cene. Cene cigareta može da diže ko kako hoće. Drugo, kod akcizne politike imamo negde da je akciza određena u procentu, negde u fiksnom iznosu, što očigledno ukazuje na potrebu da se kompletno preispita akcizna politika, jer ne vidim nikakvu razliku između litre benzina i kilograma kafe, između litre vina i kilograma kafe, kao jedinice mere, kao nečega na osnovu čega se obračunava akciza. U tom smislu mislim, ne u smislu kavaliteta.
Ovde nam se raznoliko prikazuje, priča se o nekim efektima. Očigledno, jedini efekat koji želi da se postigne ovim zakonom jeste da se prikupe sredstva koja fale budžetu. To je legitimni zahtev Vlade i ona s pravom to traži. Ali, sve ima neki svoj volumen, ima neku svoju dimenziju. Da se ne bi desilo da ono što se ne plati na mostu, da se plati na ćupriji. O tome se vodi računa.
Da li se možda hoće povećana potrošnja da nadomesti, preko akciza i poreza, u ovom nominalnom iznosu koji je sada, jer povećanje akciza i poreza i drugih dažbina može da smanji potrošnju, pa kada smanji potrošnju, onda multiplicira negativne posledice i u privredi i kod građana.
Na to ova vlada nije računala, nego je računala - napisaćemo kako ćemo da pokrijemo budžetski deficit izmenama ovog zakona, pobegnemo u London, ne budemo prisutni ovde kada se raspravlja o tome, a tamo se kod, navodno, kreditora i MMF-a neko kandiduje da je smanjio budžetski deficit, evo zakon, a niko ne zna da li će taj zakon da bude izglasan ovde.
Uostalom, nema nikakvog opravdanja da mi radimo, a da predstavnici Vlade nisu ovde prisutni, jer pitam kome mi to pričamo, ko treba da usvoji naše amandmane, ko treba da promeni mišljenje koje je dao povodom nekih amandmana? Ako to treba da uradi činovnik iz Vlade, on nije ovlašćen. Ako to treba neko od predstavnika Vlade, njih nema. Zašto ih nema? Pa, njih ne interesuje ova skupština. Oni su dužni ovde svakodnevno da budu, da polažu račune. Povodom svakog amandmana su dužni da izađu i kažu šta misle povodom toga.

Ovaj član Predloga zakona je logična posledica člana 2. Predloga zakona, kojim je regulisana osnovica za izračunavanje akciza kada je  upitanju kafa. Došlo je do promene, predlaže se u stvari promena načina obračuna akciza, sa fiksnog iznosa od 10 dinara po kilogramu kafe ide se na 40% od osnovice, koja je određena na bazi uvozne cene uvećane za carinu i druge carinske i uvozne dažbine.
Mi nemamo precizno obaveštenje šta to u praksi znači. Da li u nominalnom iznosu to i dalje ostaje 10 dinara ili se povećava na 20 i 30 dinara po kilogramu. Nemamo prevod procenata na taj fiksni iznos, makar trenutno prema uvoznim cenama koje važe na današnji dan.
Predlagač je došao do zaključka da ovakvim obračunom akcize može bitno da poveća prihode po osnovu akcize za kafu, što neminovno znači da će male koristi imati Ministarstvo finansija od toga što prati bilans kafe, što ima podatke o mesečnoj i godišnjoj potrošnji, o uvoznicima i količinama, jer kao bumerang javiće se nešto suprotno.
Pravilo je, gde su visoke akcize i veliki porezi to je pogodno za sivu ekonomiju. Protiv sive ekonomije država se bori na taj način što legalizuje smanjivanjem akciza, poreza ili čak oslobađanjem od akciza i od poreza.
Naravno, kafa nije taj proizvod koji treba da se oslobodi akcize i poreza, ali sa nižim fiksnim iznosima, pa ukoliko se čak i primeni ovaj sistem određivanja akcize u procentima, sa nižim procentom sigurno se dobija legalni promet ovog proizvoda. Ako neko smatra da onaj ko organizuje nagradne igre ima dovoljno para i da na taj način povećava promet i pozicionira se na tržištu i da samim tim što ima para može i da plati veću akcizu, unapred kažem da se on grdno vara.
Kod prometa kafe u Srbiji mi imamo sukob principala. Principal je u inostranstvu, nije ovde. Svi ovi ovde rade za nekog sa strane, iz inostranstva. Ovo povećanje i ova ekskurzija zvana promena akcize kod kafe pogodiće potrošače. Koja će reakcija potrošača biti? Verovatno će se povećati promet nepržene kafe.
Sledeća reakcija, možda će još nekvalitetnija kafa da bude na našem tržištu, zato što je jeftinija i onaj ko je radio ovaj posao zna da građani nemaju neograničena sredstva, a imaju veliku naviku da piju kafu i naravno to se sve javlja na uštrb kvaliteta koji se uvozi.
Prosto mora da se priča o tom nagonu, kako to preko noći sve okrenuti na tumbe, obrnuti da se na sve moguće načine obezbede sredstva koja fale, a još prilikom donošenja Zakona o budžetu i pre nekoliko dana u jednoj raspravi ovde, sa ove govornice, mogli ste da čujete vrlo precizne podatke da deficit budžeta ne bi bio ovoliki da su kojim slučajem Vlada i nadležan ministar krenuli radikalnije u promenu organizacione strukture države. Nepotrebne agencije, nepotrebne direkcije, nepotrebni biroi, nepotrebne kancelarije, za razliku od prošlogodišnjeg budžeta gde su bile nenormalne stavke po osnovu ugovora o delu, intelektualne usluge itd.
Da biste shvatili koja je dubina tog promašaja, samo da vam kažem da između 30-35% svih kredita koje smo dobili iz inostranstva vezani su za konsalting usluge stranim firmama. Mi primamo kredite i finansiramo stranu firmu da nas uči kako da trošimo kredit. Verovatno i to ima neke dodirne veze sa povećanjem akciza za kafu.

Pošto smo napokon uspostavili miroljubivu koegzistenciju između kvazipredstavnika lovaca i ptičica i zečeva, da se vratimo glavnoj temi. Upotrebio sam termin "kvazipredstavnika lovaca", jer svi koji su štitili imaginarna prava lovaca nisu videli amandmane, a kada budu pročitali amandmane SRS, onda će tek da primete da im je ova medijska pažnja bila toliko promašena i pucanj u prazno. Da se vratimo ovom kompletu zakona.
Dakle, ova rasprava danas povodom tih predloga zakona praktično mora da nam da odgovor na tri pitanja. Prvo pitanje je kako to Vlada misli da uravnoteži prihode i rashode budžeta. Drugo pitanje se svodi na to dokle važe obećanja, a treće pitanje je da li je neko bio neoprezan kada je kritikovao. Evo i nekih odgovora, tokom ove rasprave do tih odgovora smo svi zajednički došli.
Budžet nam nije uravnotežen, ima deficit, nepokriven je, mislim da je 45 milijardi dinara, ali ni to nije veliki problem, problem je što Vlada nema rešenje za jednu obavezu iz Zakona o budžetskom sistemu, a to je da se može trošiti samo ono što postoji.
Na ovaj način, Vlada nam kaže da ona ne može da obezbedi ni ona sredstva za koja tvrdi da potiču iz realnih izvora. Čemu se pribegava onda? Onda se pribegava promeni poreskih propisa i svih propisa koji treba da omoguće punjenje budžeta.
Sada dolazimo na drugo pitanje, a to je šta je sa obećanjima i kritikom, jer skoro sve stranke koje su u prošlom sazivu Narodne skupštine radile u ovoj sali borile su se da se ukine Zakon o porezu na finansijske transakcije, pa čak je i ona vlada razmišljala o tome da ukine taj porez, jer je nastao kao simbioza dve takse: jedne takse koja se ticala obnove zemlje i druge takse koja se ticala obnove Kolubarskog okruga. Siguran sam, da je ostala ona Vlada, taj zakon od 1. januara ne bi više postojao. To su obećavale sve stranke prošle godine. Evo sada one koje su na vlasti malo zaboravile na obećanja.
Kada već pričamo o Zakonu o porezu na finansijske transakcije, SRS je pre mesec dana predložila izmene i dopune tog zakona, pošto je samo po osnovu tog zakona prošle godine skupljeno oko četiri milijarde dinara. Mi smo predložili, računajući na opšte raspoloženje, da se ukine, jer se oporezuje nešto što nigde nije predmet oporezivanja.
Računali smo da treba taj zakon promeniti, oročiti ga i verovatno bi se sledećeg meseca, da je usvojen naš predlog zakona, taj zakon sam od sebe raspao, a skupilo bi se oko 700 miliona dinara, što je otprilike potrebno za sanaciju i popravku manastira Hilandar.
Kada smo to nagovestili sa ove skupštinske govornice, upozoreni smo da se ne pridržavamo nekog dogovora, a dogovora nije ni bilo i da promovišemo nešto, a u stvari ništa nismo promovisali, nego smo samo uobličili političku volju svih političkih stranaka. Sada znamo da se Vlada ne odriče tog poreza.
Što se tiče poreza koji se tiče oružja, kola, čamaca, brodova itd, sada moram da dam odgovor na ono treće pitanje, a to je pitanje kritike. Nekada su to bile takse, tzv. Šešeljeve takse, kompletna opozicija u to vreme je to kritikovala i pričala da je to nemoguće, da ne može biti predmet oporezivanja. Oni koji su kritikovali, 2001. godine su to pretvorili u zakon o porezima.
Budite oprezni kada kritikujete, a sada smo svi u sali bivši, sve predstavnici bivše vlasti. Jedna vam je retorika kada ste u opoziciji, a druga je kada ste na vlasti. Pošto smo sada svi bivši, usaglasite tu retoriku. I na mene se to odnosi i zato sam rekao o problemima uravnoteženja budžeta.
Kada je ta taksa uvođena mobilni telefon je bio luksuz, malo ga je građana imalo, a danas ga deca u osnovnoj školi imaju i ako neko dete u osmom razredu nema mobilni telefon budite sigurni da je to možda jedino dete u odeljenju koje nema mobilni telefon. Naravno, nisu tu neki bog zna šta veliki prihodi, ali treba pokazati dobru volju pa to ukinuti.
Što se tiče oružja, nikada nismo otvorili temu, a moraćemo da je otvorimo. Ako se građaninu garantuje pravo na samopomoć u svakoj situaciji kada mu je ugrožen život, telo, imovina, onda on ima mogućnosti i ima pravo da koristi sva sredstva da bi otklonio i odbacio od sebe protivpravni napad. U Americi u nekim državama pištolj je potpuno normalna stvar i ne oporezuje se, nije luksuz.
U potpunosti se slažem da se postojeća vlada nalazi u problemima i verovatno bi se i drugačiji sastav vlade našao u sličnim problemima. Da li sve može biti predmet oporezivanja? Princip kod poreske politike je da se oporezivanje vrši prema ekonomskoj snazi i materijalnim mogućnostima. Mi se još uvek nalazimo u domenu tzv. oporezivanja krajnje potrošnje koji je prevaziđen kao nepravičan oblik oporezivanja.
Šest godina se priča o porezu na dodatu vrednost i nikako da zaživi. Imamo čak i savezni zakon koji prethodna vlast nije htela da primeni. Ova tri zakona ne rešavaju nijedan suštinski problem.
Povećanje akciza kod benzina i nafte verovatno će povećati cene na malo za 0,04%, i to kao direktni efekat. To je taj tzv. direktni uticaj, jer svi energenti vuku veliki broj pondera. Onaj indirektni uticaj verovatno će biti preko jedan i o tome je ova vlada morala da vodi računa.
Morala je da vodi računa, jer ne možemo mi neke poteze da delimo na demokratske i nedemokratske. Šešeljeva taksa je nedemokratska, a DOS-ovski porez je demokratski. Sada imamo demokratski prestanak radnog odnosa po Zakonu o radu i nedemokratski ostanak na poslu. Imamo demokratske privatizacije za koje je Savet za korupciju rekao da ima 100 firmi, veliki spisak, kod kojih su direktno prekršene odredbe zakona. Ako je nešto demokratsko jer potiče od neke stranke koja u svom nazivu ima demokratsko, onda je to mala vajda i mala garancija za demokratiju.
Znači, odgovor na pitanje šta se kritikuje, koliko se kritikuje neminovno mora da sadrži u sebi i tu konstataciju da kada se nešto obećava onda neka se to ispuni, ali nemojte da kritikujete postojeće rešenje ukoliko nemate kvalitetnu alternativu.
Ovim zakonima neće da se omogući povećanje proizvodnje, neće ni budžet nešto značajno da se napuni, ali je dobra ova rasprava, jer smo čuli za usmene dogovore oko akciza na duvanske prerađevine i znamo da postoji jedna dinamika kako će da se menja akciza od 2005. godine. Juče smo imali prilike da čujemo da postoji i usmeni dogovor.
Taj usmeni dogovor je kao nešto što beše burazerska privatizacija, baci ruku u pola šest, dogovorili smo se. Vi otkupite fabrike cigareta, a mi ove i sledeće godine nećemo da pomeramo akcizu, a 2005. godine ići će po ovoj dinamici.
Sada se traži ovde da to džentlmenstvo važi. Zašto džentlmenstvo niste predstavili u zakonu? Imali ste većinu, mogli ste u zakon da ubacite. Niste, jer je bilo opasno, jer je bilo neizvesno da li će privatizacija da uspe, kakvi će efekti te privatizacije da budu. Naravno, kad
ovo pričam ne mislim samo na jedan deo postojeće vlasti koji je direktno uključen u te poslove.
Mi smo pokušali amandmanima da ovo malo sredimo, da na nešto liče ovi zakoni. Nismo hteli da podnosimo amandmane na Predlog zakona o izmenama Zakona o porezu na finansijske transakcije iz jednog prostog razloga što ne želimo da devalviramo naš predlog zakona.