Mi smo ovim amandmanom pokušali da skrenemo pažnju predlagaču da je loše ovo što je predložio i da će biti velike štete ukoliko se ne usvoji ovaj amandman. A, evo zbog čega. To ću pokazati na nekoliko primera.
Da li neko zna u čemu se ogleda razlika između "zastave 101" koju ima u vlasništvu registrovanu građanin Nikola Nikolić i ukoliko se to vozilo nalazi u preduzeću "Sigurnost".
Upotreba, držanje, korišćenje je gotovo identično, i menjač postoji, i volan postoji, i približno ista potrošnja i koristi se po potrebi. Nikola Nikolić je prilikom kupovine platio porez na promet za to vozilo i ukoliko ga prodaje nekome, on opet plaća porez na promet. U čemu se ogleda ta razlika da, kada se radi o pravnom licu, za istu kubikažu i isto vozilo razlika bude tako velika. Nema nijednog opravdanog razloga. Predmet oporezivanja je, da se podsetimo, upotreba, držanje i nošenje dobara. Znači, nema tog razloga koji ukazuje na neku razliku koja bi morala da se uvaži u zakonu. Mi to pokušavamo amandmanom da svedemo na isto.
Ukoliko se ne usvoji amandman, onda ćemo imati situaciju da će registracija vozila, kada su u pitanju pravna lica, biti skuplja. Ako se zna da postoji veliki broj pravnih lica, akcionarskih društava, društava sa ograničenom odgovornošću, u privatnoj svojini, za vlasnika kapitala je sasvim svejedno da li ga je on registrovao na svoje ime ili na ime firme i opet ga koristi. Ako ovo radite, onda ćemo doći u situaciju o kojoj je pričao gospodin Arsić, da će čovek privatnim kolima da završava poslove svoje firme i opet će da se upotrebljava - drži i nosi. Vama je to predmet oporezivanja.
Još samo da pomenemo, prilikom kupovine je plaćen porez na promet. Ukoliko je u međuvremenu prodato kao polovno vozilo, takođe je plaćen porez na promet. Sada se ovde uvodi selekcija između pravnih i fizičkih lica, potpuno nepotrebna, neprimerena. Nikakvog efekta neće biti po budžet, to budite sigurni. Može biti kontraefekta.
To što ste planirali kao razliku, odnosno da ćete da više obezbedite po osnovu ovog poreza kod pravnih lica, da se ta razlika uloži u obezbeđenje goriva ili zanavljanje vozila tog pravnog lica, veći bi efekti bili po budžet Republike Srbije. Naravno, mi nismo hteli da predlažemo brisanje tog vida oporezivanja itd. Ne, nego smo samo hteli da izjednačimo fizička i pravna lica, pa čak smo i prihvatili to vaše uvećanje koje se, otprilike, kreće za rast cena na malo u toku prethodne godine u odnosu na ovu godinu i da vam ukažemo da će se ovo, ukoliko budete radili sa pravnim licima, javiti kao loš bumerang.
Moram da ukažem na još jednu stvar: oni koji su za samostalno Kosovo i Metohiju, i to pišu u svom izbornom programu, oni koji se zalažu i likuju što se Srbi isporučuju Haškom tribunalu, oni koji bespogovorno prihvataju svaki ultimatum koji dolazi sa strane, za ovo verovatno nemaju nikakav ultimatum i nikakvu obavezu, pošto je ovo plod sopstvenog razmišljanja, vratite to u normalu i u interesu ovog naroda. Ovde nsite pritisnuti nekom obavezom. Zato mi ne verujemo u dobre namere kada se ovakve promene u našim zakonima predlažu.

Za šest godina su se promenile stvari, promenile su se prilike i okolnosti, sve se promenilo. Ako je 1998. godine postojalo neko opravdanje da se uvodi taksa na upotrebu mobilnih telefona zato što je mali broj građana imao mobilne telefone i na taj način prikazivao svoj status u društvu, pa je to i bilo neko opravdanje, danas to više nije statusna stvar, već za neke i nasušna potreba, pogotovo tamo gde ne postoji fiksna telefonija, a ljudi treba da uspostave neki kontakt.
U potpunosti se slažem sa Vladom da je taj oblik naplate poreza vrlo efikasan. Postoje dve institucije: "Telekom" i "Mobtel". Začas se naplati porez na mobilne telefone i završi posao. Međutim, da li sve treba oporezivati? Ako se zadrži ta logika koja je kod vas prisutna, onda se mi čudimo zašto niste oporezovali priključak na Internet, što niste udarili posebne poreze na mobilne telefone sa kamerom i sa fotoaparatima, što niste oporezovali kada čovek otvori prozor i pozove komšiju? I to je komunikacija. Ne vidim način kojim vi možete da opravdate logiku da držite i dalje ovaj porez.
Svesni smo toga da imate budžetskih problema, ali da li postoji potreba da se na svemu i svačemu zaradi, a i sami ste svesni i deci vašoj kupujete mobilne telefone da bi bili u kontaktu i da znate, kada se vraćaju iz škole, gde su.
Sada povećavate sa 200 na 300 dinara, 10%; jeste, efikasno se naplaćuje. Na dva mesta se ide, uzimaju se pare i još stisnete te provajdere, kako se zovu, i završite posao.
Nije sve prihod države, ne može sve da bude prihod države. Bolje da ste posvetili pažnju kako da naplatite porez na promet za mobilne telefone i na drugi način da obezbedite ta sredstva. Ovako, kritikovali ste Šešeljeve takse, nasledili takse, pa kaže, pošto je nasleđeno, hajde da nastavimo dalje i teramo to. Pa došli ovi drugi, pa kažu, hajde sada da povećamo, a u kuloarima kažu ne treba da se plaća, ovaj zakon treba staviti van snage, nije opravdano, ne uklapa se, ne idemo u neku tržišnu ekonomiju, u to što vi kažete harmonizacija itd.
Kritikovalo se sve i svašta, a sada kada se došlo na odgovarajuću poziciju, pa kada se vidi kakva je muka voditi državu, više nema kritike, nego što vi niste to ukinuli. Mi nismo mogli da ukinemo, vaši sponzori nas bombardovali, morali smo da se bijemo sa njima, da čuvamo decu, da čuvamo imovinu.
Zato moram da ponovim, znači, oni koji se zalažu, insistiraju i idu u inostranstvo i pregovaraju, i kažu, Srbe treba isporučivati u Hag, oni koji u svoj program stave - Kosovo i Metohija nisu potrebni Srbiji, i danas su na vlasti, njima ne verujem kada predlože zakon. To je neka šteta za narod. To je kontinuitet političke akcije. Vidite i sami, sada se običan čovek pita, porezi, takse, akcize, gde su pitaju ovi profiteri, onda ne, onda je fiksna neka taksa i nije u procentu. Kafu ne smete da pijete, viski slobodno, zna se ko će. Nećemo da dignemo ruku za ovo.

Amandmanom na član 9. otklanjaju se sve sumnje koje su postojale. SRS predlaže da se ukine porez na oružje, tako da nemaju potrebe da se sekiraju ni lovci, ni ribolovci, ni ostali ljubitelji životinja, prirode itd. Verovatno sada shvatate da je potpuno bila prazna ona diskusija, onih sat vremena, one replike, bilo je dovoljno samo da se pročita amandman SRS.
Zašto smo predložili da se taj porez ukine? Pored onog sistemskog problema, da li je nama uopšte potreban jedan zakon kojim se oporezuje posedovanje, držanje i korišćenje nekih dobara i poprilično neidentifikovano to dobara, šta bi sve to moglo da znači. Kada je u pitanju oružje, moramo da navedemo da se ovim porezom ne postiže nijedan od ciljeva koji su navedeni u obrazloženju predloga ovog zakona.
Ako neko smatra da oporezivanjem držanja i nošenja oružja ima da se smanji kriminal u ovoj zemlji, neće se smanjiti kriminal; ako neko smatra da ovi porezom promet oružja ulazi u legalne tokove, grdno je pogrešio. Ostalo je potpuno neoporezovano ono oružje koje se ilegalno drži, nema ga nigde ni u kakvoj evidenciji i ono je potencijalna opasnost za kriminal.
Ako neko smatra da oporezovano oružje prilikom rukovanja može da povredi više nego neoporezovano i neregistrovano oružje, onda je sa logikom nešto problematično. Ako neko smatra da oporezivanjem oružja mogu da se namaknu tako velike pare da se spasi budžet, da se napravi još jedna agencija ili neka direkcija, ili još neka državna institucija, u velikoj je zabludi. Ali šta može održavanje poreza na oružje da napravi; može štetu da napravi.
Drugo, ovim zakonom vi ne rešavate jedan problem sa kojim su građani suočeni već nekoliko godina. Oni koji poseduju oružje, pa su dobili rešenja da treba da plate godišnji porez, ako nemaju sredstava, oni odu do MUP-a i kažu, molim vas, evo vam ovaj pištolj, ionako mi je nasledstvo neko od dede, niti ga koristim, niti znam da ga koristim, nosite ga, samo da ne plaćam porez. Policija kaže, izvinite molim vas, mi ne možemo to da uzmemo, nađite nekoga ko će da kupi, naravno, ko ima odobrenje za nabavku oružja, tako da je čovek postao zatočenik nasledstva.
Na ovih nekoliko primera se vidi koliko je ovo sve besmisleno, nepotrebno, ništa se nije postiglo, a da bude vrhunac logike još prisutniji, onda u prelaznim i završnim odredbama ovog zakona traži se povratno dejstvo za član 9. i član 10, a to bi u praksi značilo da onaj ko je platio porez za posedovanje oružja od 1. januara do danas po ovom zakonu će morati da plati i razliku za ono što je uvećan porez u toku ove godine, te tako mi praktično kažnjavamo poreskog obveznika koji je bio revnosan.
Potreba za parama, potreba za sređivanjem javnih finansija je ozbiljna potreba, ali sredstva, način, mogućnosti moraju da budu prisutni kada se predlaže neki zakon, moraju da budu prisutni.
Kada budemo donosili krivični zakon i neki drugi propis koji se tiče na neki način oružja verovatno da će morati da se promeni logika razmišljanja o oružju, kao što mora da se promeni logika o privatnoj svojini kao svetinji. Bez privatne svojine nema slobode, nema ljudske ličnosti. Verujte, taj pištolj kao sredstvo koje stoji u nekom ormaru, pa da li je nasleđeno, da li je i moguća njegova upotreba, služi kao neka predostrožnost.
Ovim zakonom ne mogu da se postignu ciljevi koje ste namenili da postignete, a možete samo da iritirate građane i ljubitelje oružja i sve one koji su vezani za oružuje. Eto, SRS traži da se ne plaća porez na posedovanje oružja, lovci i njihovi zastupnici, budite spokojni.

Šteta što su ova tri zakona spojena u jednu tačku dnevnog reda, pa možda izostane možda i kvalitetnija rasprava o ovim predlozima zakona. Ali, hajde da krenemo nekim redom. Po redosledu, pre svega to je Predlog zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije po osnovu zajma za privredni razvoj.
Svi ovi zakoni imaju nekoliko svojih dimenzija. Ovim zakonima političke stranke koje čine Vladu jasno stavljaju do znanja svojim biračima da na ovaj način ispunjavaju predizborna obećanja. To je pravo Vlade. Da li se to nekome sviđa ili ne sviđa, nije bitno. Bitno je da na ovaj način Vlada pokušava da reguliše ono što je obećala.
Mi smo podneli nekoliko amandmana na ovaj predlog zakona, sa ciljem da se neke norme preciziraju, a moram da kažem i otklone neka elementarna neznanja sistema podele vlasti u našoj zemlji, kako bi ovaj zakon mogao što bolje, efikasnije i preciznije da se sprovede.
Druga dimenzija ovog predloga zakona jeste ta tzv. promotivna. Promoviše se, u ime predlagača, navodno, jedno ministarstvo koje je efikasno. Na čelu tog ministarstva efikasan čovek, efikasno osvojio Narodnu banku, efikasno regulisao sukcesiju, efikasno ugasio banke, efikasno stavio do znanja svima da ne sprovodi nijednu odluku Saveznog ustavnog suda, sve efikasno, sve brzo. Pripadnik jedne mlade generacije ekonomista koji se razumeju samo u utvrđivanje vrednosti kapitala i podanici jednog mentaliteta Zapadne Evrope – kako zgrnuti što više.
Naravno, to nije novina u ovoj Narodnoj skupštini. I u prošlom sazivu imali smo prilike da gledamo drugačiji sastav Republičke vlade. Imali smo jednog ministra koga smo zvali "Mister evro", jer je u svakoj rečenici licitirao sa iznosima deviza koje se dobijaju po osnovu donacija i pomoći, pa kada je ta varijanta pročitana od strane svih poslanika, onda je počeo kao argumente da dovodi profesore pravnog fakulteta, koji su se zadržali u ovoj sali samo pet minuta i pobegli bez traga, obrukani što su bili u društvu takvog jednog ministra.
U prošlom sazivu smo imali jednog ministra finansija koji je na sve moguće načine pokušao da skupi što veću moć. Gotovo sve što ima bilo kakve dodirne tačke sa "f" smeštano je Ministarstvo finansija: javne nabavke, imovina, plaćanja, budžet, budžetski sistem, kontrola.
To je bilo jedno omnibus, hiperglomazno ministarstvo, za koje je stvarno bio potreban genijalac. Međutim, ni genijalac nije spasao finansije ove zemlje, osim jedne veštački održane monetarne stabilnosti. Mi imamo kompletnu destrukciju u društvu i našoj privredi.
Dobro je kada država pokušava da izmiri svoje obaveze koje ima prema svojim građanima. To je taj medijski efekat ovog zakona. Zašto? Kada običan građanin čuje da se donosi zakon kojim treba da se vrate sredstva, onda malo ko ima hrabrosti da bude protiv tog zakona, jer po logici stvari, građani kažu – taj koji je protiv tog zakona, on ne želi da se meni vrate moja sredstva koja su zamrznuta na nekom računu, odnosno sredstva koja je neko potrošio. Tu ste verovatno uspeli. Verovatno niko ne napada ideju vraćanja ovih deviznih sredstava. To niste imali prilike ni da čujete od SRS.
Skrećem pažnju jednom od prethodnika, koji je malopre rekao, izvršio jednu klasičnu zamenu teza, da je SRS protiv toga da seljaci mogu da uzmu kredit, kada je u pitanju onaj sledeći zakon i da je SRS protiv toga da država izmiri obaveze koje ima prema svojim građanima. Nemojte sa tako sitnim podvalama da idete. Naši građani vrlo dobro znaju o čemu se radi.
Naravno, jesmo za to da država ispuni onu svoju obavezu, ali imamo i pravo i obavezu da kažemo da nismo da se to radi pod uslovima, na način i sredstvima, a pogotovo u pogrešnom pravcu. To je naše pravo i zbog toga smo podneli amandmane, da se malo uredi taj zakon, da tokom sprovođenja tog zakona ne bi nekoga zabolela glava, da se ne bi formirao anketni odbor, da se ne bi u medijima nepotrebno pričalo i oko primene ovog zakona, jer gotovo da ništa ne može u ovoj zemlji bez neke afere.
Naše je pravo da kažemo – gde god se javljaju pare, računi i finansije, tu je G17 plus. Retko ko može da nas demantuje. To je tačno. Samozvani eksperti. Svako može da bude ekspert i da ugasi banke.
Onaj ko je obezbedio sredstva u budžetu, koji nema blokadu, koji nema sankcije i može da napravi neku dinamiku vraćanja sredstava, naravno da bi predložio sličan zakon kojim se izmiruju obaveze prema građanima. Verovatno nisu te obaveze mogle da se izvrše za vreme sankcija, blokade ili NATO agresije. Ne treba praviti od ovoga nešto epohalno.
Ko će da izmiri obavezu? Naravno, poreski obveznici, oni koji plaćaju porez, akcize, koji pune budžet Republike Srbije, jer jedino iz tih sredstava i mogu da se obezbede u budžetu pare da bi se vratio zajam. Nema tu neke nove rupe na saksiji. Jedino tako može država i da funkcioniše.
Ono što nas zabrinjava to je, ako je članom 7. ovog zakona navedeno da administrativne poslove u sprovođenju ovog zakona sprovodi Ministarstvo finansija, onda za druge poslove ne treba da se pita Ministarstvo finansija, već, pre svega, Vlada. Kad već pričamo o znanju i neznanju, mora da se zna kada se zakonom nešto reguliše i odlučuje ko treba da sprovede taj zakon i kaže se da je to Vlada; onda se dalje ne ulazi u unutrašnje odnose između Vlade i organa ispod Vlade. To je pravilo u pisanju zakona.
Kada se kaže - neka komisija, onda onaj ko piše to u zakonu mora da navede šta znači ta komisija, da li je radno telo Vlade, državni ili paradržavni organ, da bi se znalo kakva je mogućnost da čovek štiti svoja prava.
Vi ste u ovom članu napisali "obrazuje komisiju", a posle ste rekli "protiv odluke komisije može da se vodi upravni spor". Na bazi toga, komisija Vlade je državni organ. Povedite malo računa. Da imate ispravan Republički sekretarijat za zakonodavstvo, ovo ne bi moglo da prođe ni u nacrtu ovog zakona, a kamoli da dođe pred poslanike Narodne skupštine. Nije dovoljno napisati to, već se mora voditi računa i o pravima ljudi, o pravu na žalbu, o pravu da štite svoje interese, ukoliko je državni organ pogrešio u primeni zakona. O tome ste morali da vodite računa, kao što ste morali da u članu 12, kod konverzije i ovih drugih stvari, izbacite ministarstvo.
Ne može ministarstvo da bude taj organ koji će taj posao da radi, ne može. To su neki krupni nedostaci. Vlada je prihvatila naša dva amandmana, a bolje bi bilo da je prihvatila sve amandmane, onda bi imala koliko-toliko uredan zakon, primenjiv, jasno razgraničenim pravima i obavezama.
Sledeća stvar na koju bih vam skrenuo pažnju, nije dobro da u članu 4. navodite da prava ne zastarevaju. Pa vi ovim zakonom dajete dušu ovim zakonima koje stavljate van snage. Naravno da nijedno pravo koje je imao građanin koji je upisao i dao pare na štednju nije zastarelo.
Nemate potrebe to da upisujete ovde, možete samo da stvorite zabunu u sprovođenju i primeni ovog zakona.
Ovim zakonom se vrši konverzija obaveze prema građanima. Koja konverzija? Obzirom da su istekli rokovi i da država nije ispunila svoju obavezu, ona ovim zakonom reguliše svoje dospele obaveze i nema to šta da zastari. O tome ste svakako morali da vodite računa da malo uredite ovaj zakon i da malo razvlastite ministra finansija, svoju efikasnost i brzinu može da pokaže i kao član Vlade na drugi način, ali nikako da ministarstvo ubacujete u ovaj posao, tim pre što je Vlada izvršni organ.
Što se tiče ovog drugog zakona, to je zakon o izmenama i dopunama Zakona o Garancijskom fondu. Samo radi podsećanja, prošle godine, a mislim da je bila jesen, nekoliko dana je trajala rasprava o ovom zakonu, o Zakonu o garancijskom fondu. Taj zakon je nekako izglasan u Narodnoj skupštini.
Svi su dali brojne primedbe na taj zakon. Prvo, što se reguliše materija koja ne bi smela da bude u nadležnosti države. Reguliše se materija koja mora da bude prepuštena bankama i njihovim poslovnim politikama. Kako se formirao taj fond, po zakonu? Formirao se tako što u jednom članu čak i ne stoji šta je osnovni kapital tog fonda. Formirao se tako što je nadležnost dobilo Ministarstvo za privatizaciju, a promena ministra sada nalaže da to više ne bude nadležnost Ministarstva za privatizaciju i privredu nego Ministarstva finansija.
Onaj ko je predložio ovaj zakon, očigledno nije čitao svoj Zakon o ministarstvima. U onoj odredbi tog zakona koja reguliše delokrug rada Ministarstva finansija ni najširim tumačenjem ne može da se dođe do bilo kakve veze između Garancijskog fonda i Ministarstva finansija. Znači, promena ovog zakona je potrebna da bi se ispunila dva obećanja: jedno je da će biti sagledani poljoprivrednici i drugo da taj posao prigrabi Ministarstvo finansija.
Usput treba reći da loš zakon postaje još lošiji sa ovim izmenama i dopunama, a evo zbog čega. Zbog toga što se članom 4. Predloga zakona daje pravo Fondu da slobodna sredstva može plasirati na način kako poželi ministar finansija. Onda ćemo imati praktično jednu igranku.
Milijarda i po je navodno u budžetu izdvojena za Garancijski fond, vode se kao sredstva investicija u privredi iz budžeta, biće možda na računu Fonda, a da li će biti u mogućnosti da se ta sredstva plasiraju, odnosno da se po osnovu tih sredstava izdaju garancije i supergarancije, pa to zavisi od poslovnih banaka. Ovim zakonom se štite banke, a ne oni koji uzimaju kredite od banaka.
Znači, nema ovde zaštite maloprivrednika niti seljaka koji bi uzeo kredit, pa nijedna banka ne daje pod povoljnim uslovima kredite. Pogledajte koje su kamatne stope. Mi gotovo da nemamo domaće banke, sve su inostrane banke. One tek ovih godinu dana nešto malo su kreditno aktivne, ali mnogo više prema fizičkim licima, gde postoji mogućnost da se obezbedi kredit.
Što se tiče pravnih lica, znate i sami, retko ko uzima kredit, ne ispunjava uslov. Gde da se upiše hipoteka kada pola države nije maltene u javnim knjigama. To su ti veliki, krupni tehnički problemi koji onemogućavaju poslovnim bankama da daju kredite, jer su veliki rizici.
Pošto je veliki rizik, onda su i kamatne stope mnogo veće i to su neisplativi krediti. Te neisplative kredite bi Vlada preko Garancijskog fonda obezbeđivala tako što bi garantovala bankama koje se upuste u taj posao.
To je jedno od izbornih obećanja i tu su, navodno, sagledani poljoprivredni proizvođači, seljaci, kao i oni će, navodno, da uzmu kredit. Ta je ista priča i prošle godine bila u ovoj Narodnoj skupštini. Taj fond nije ni formiran maltene. Papirološki je formiran. Koju on aktivnost ima?
Decembra meseca su neke pare obezbedili od prodaje duvanskih industrija itd. Koji su efekti toga, pa zašto mi nismo iz obrazloženja ovog zakona dobili rezultate rada tog fonda. Nema rezultata. Donosimo zakon da bi rekli - ispunili smo obećanja. Davaće se garancije i supergarancije, to nije problem, ali je problem što poslovne banke neće da daju kredite tako povoljne kao što neko smatra da treba da budu povoljni.
Nalazimo se u začaranom krugu. Da li je moguće izaći iz ovoga? Verovatno pod utiskom privatizacije, a zašto ne reći i uništavanja naše privrede, počev od onih kriznih štabova, eto, da se setimo, koalicija je ovde, ta koja je i osmislila krizne štabove novembra, oktobra i decembra 2000. godine, a koji su razorili našu privredu, upravljačke strukture su razorene -šta radi u ovoj našoj zemlji. Koja preduzeća rade? Ko tu ima neki poseban interes da formira malo i srednje preduzeće.
Promet sa inostranstvom je liberalizovan. Naša privreda ne može da se uhvati u koštac sa robama koje dolaze iz inostranstva. To je taj začarani krug. Ovo su promotivni potezi Vlade – evo, mi smo uradili, a što vi ne koristite, to ne znam, videćemo, možda će biti.
Možda je najbolji dokaz za tu vrstu promocije zakon o izmenama i dopunama Zakona o platnom prometu. Taj zakon je usvojen u Saveznoj skupštini dok je postojala SRJ.
Predlagač tog zakona nije bilo Ministarstvo finansija, odnosno Savezna vlada, nego guverner Narodne banke Jugoslavije u to vreme. Šire tumačeći, mogao je da bude predlagač. Donet je zakon. Zakon ima ukupno 59 članova.
Danas na dnevnom redu nalazi se zakon o izmenama tog zakona koji ima 46 članova, a od toga 42 člana se odnose na promene ovih 59 članova. Šta to znači? Lakomisleno, preuranjeno, nestručno, nedovoljno sagledano koje su posledice prelaska platnog prometa na poslovne banke. Godinu dana pre početka primene zakona je maltene usvojen taj zakon i kada je u januaru krenula primena tog zakona imali smo otprilike 2-3 meseca haos u banakama.
Sada se to navodno po inerciji nešto stabilizovalo i sada u liku ministra finansija bivši guvernerr NBJ nam predlaže izmenu svog epohalnog dela. Koja izmena, od 59 članova u 42 mora da se izvrši promena. Naravno, neke moraju zbog deviznog poslovanja i nekih drugih stvari koje su se u međuvremenu desile. Skrenuo bih pažnju na one odredbe koje se tiču prinudne naplate.
Svi ste svedoci onih silnih blokada svih računa koje ima jedno pravno lice. Deset, 15 dana ne može da funkcioniše dok se ne namiri neko tamo potraživanje. Trebalo je znači praktično godinu i po dana da se shvati, znači, godinu dana primene zakona, a dve godine od donošenja zakona da se shvati da je to rešenje loše.
Prošli put u Saveznoj skupštini je bilo epohalno, danas opet epohalno u skladu sa modernim dostignućima. Isto kao kad bi se donosio zakon o radu. Kaže - podržava ga Međunarodna organizacija rada. Svi eksperti protumačili u svetu da je to najbolje, a kada se pogleda po Internetu svi kritikuju i kažu - nikada im nismo rekli, donesite takav zakon.
To što neko nije informisan, ne može da ga zaustavi, da raščeprka malo da vidi o čemu se ovde radi. Radi se o promociji novog ministra finansija, o promociji stranke G17 pus, koja će da kaže da je u roku od mesec kada od kada je ušla u Vladu gotovo sva svoja obećanja ispunila.
Koji eu efekti, nema ih, neće ih biti. Neće biti efekata. Efekat će biti taj što će sa Ministarstva privrede da dođe na Ministarstvo finansija i gle sada tog čuda. Pričamo opet o znanju i neznanju. Kada se jednom normom određuje nadležni organ iz izvršne vlasti, onda se ne piše ko je njemu predlagač, jer ako upišete da je predlagač Ministarstvo finansija, onda niko drugi ne može da predloži Vladi nego samo Ministarstvo finansija, a vi u organizaciji Vlade imate kadrovsku komisiju, koja kadrovira na svim mestima.
Zašto je taj poriv potreban da se potencira Ministarstvo finansija. Tako je i Đelić radio. Preklinjali smo ga ovde, molili ga. Na kraju ga čak ni njegovi nisu hteli da slušaju kada je pričao sa ove govornice. Uzmite malo u obzir neke stvari, neke standarde i kada se piše propis i šta on logički treba da znači u kontekstu sa nekim drugim normama.
Znači, ako računate na medijsku pažnju i na reklamu, tu ste svakako poentirali. Ako računate na efekte, pre svega ova dva zakona, tu ste izgubili, javiće vam se kao bumerang, zato što ste izabrali pogrešan način i potpuno pogrešna sredstva. Sredstva su pogrešna jer će se kod građana pojaviti velika pažnja, veliko interesovanje i kada se pojavi nesprovodivost, naročito ove izmene koje se tiču Zakona o Garancijskom fondu, onda ćete biti prozivani.
Prozivani su bili i Vlahović i oni u prethodnoj vladi zbog ovog istog zakona, jer ovde su rekli - završili smo veliki posao, a u praksi je nula. Ništa nije bilo, na vreme smo ih upozoravali da to nije dovoljno, niti je dobro osmišljeno. Ako mislite da nešto regulišete, onda budite osnivači jedne razvojne banke, koja će da plasira sredstva za određene projekte pod beneficiranim uslovima. Budite, ali to osmislite.
Ovako nudite zakon koji u suštini neće biti sprovodljiv. Ne nudite zaštitu ni seljaku, ni malom privredniku, nego banci koja treba da mu da kredit. Pod kojim uslovima ona ima da mu da kredit? Prošetajte se malo od banaka do banaka pa vidite. Kako će da se upiše hipoteka? Danas svi traže hipoteku kao sredstvo obezbeđenja kredita. Gde da se upiše, ko da ga upiše, kako da upiše, zašto bi seljak upisivao hipoteku na svojim nepokretnostima zbog nekog kredita sa nekim velikim kamatama.
Kako vi mislite da utičete na poslovnu politiku banaka? Tako što će predlagač za kadrove u fondu biti ministar finansija. To nam nikakva garancija nije. Nisu nam garancije ljudi nego stanje i materijalna sredstva. To nam je garancija.
Iluzorno je pričati o ovim vašim potezima, kada se uzme u obzir ko je vlasnik bankarskog sistema kod nas, pod kojim uslovima rade naše banke, pod kojim uslovima odobravaju kredite, kakav je spoljnotrgovinski promet, kako ulazi roba iz inostranstva koja pre svega konkuriše našoj robi. Ako sve to stavite u jedan kontekst, videćete da je ovo neprimenljivo. Ovo je neprimenljivo pogotovo kada se radi o Garancijskom fondu.

U mojoj replici ograničiću se na ono što je ministar Dinkić naveo da se odnosi na mene.
Kažete da ste prihvatili tri amandmana, a da ostale niste mogli da prihvatite jer sadrže neistinite optužbe. To su amandmani, predlog da se izmeni, dopuni neki član, nije optužnica. Verovatno očekujete neku optužnicu pa za svaki papir mislite da je optužnica. Nema tu neistinitih optužbi. U našim amandmanima vrlo precizno stoji u kom smislu da treba da se promeni odgovarajući član. Nema optužbe. Optužnice imaju svoju sadržinu, mogu da budu i malo veće, sa puno strana, predlog da se izvedu dokazi itd.
Niste bili od početka rasprave pa ste pogrešno informisani. Rekli ste ovde da su poslanici Srpske radikalne stranke tražili neki kraći rok za donošenje ovog zakona o vraćanju sredstava. Ne, to poslanici Srpske radikalne stranke nisu rekli, na to nisu podneli primedbu. Zašto ranije nije donet zakon? Zašto zakon nije donet dok smo mi bili na vlasti od 24. marta 1998. godine, pa gle slučajnosti datuma, počelo je bombardovanje 24. marta 1999. godine, pa gle slučajnosti posle toga je došao DOS, pa gle slučajnosti 5. oktobar, pa gospodin Dinkić sa onim svedocima, sa onim kapama upao i osvojio Narodnu banku.
Znate, mi dok smo bili na vlasti mogli smo da se borimo protiv jednog neprijatelja, da zaštitimo ljude, mostove, malo ta tehnička sredstva, malo naše resurse, ali mi nismo mogli da se borimo sa unutrašnjim faktorom. Kako da se borimo sa vama koji ste dobijali pare iz inostranstva i to nikada niste krili. Otpor finansiran, vi ste finansirani, vi ste nastali iz inostranstva.
Da razrešimo jednu dilemu oko ovih vrlo nepreciznih stvari. Šumarac je nešto pričao ovde, pa je bivši ministar. Sedam puta svake godine se pojavljuju napisi o nečijim stanovima, o nekom finansiranju itd. Prvi put da vam kažem jednu veliku istinu: zahvaljujući vašem predsedniku Labusu mi smo 2001. godine saznali šta je pozadina svih krivičnih progona.
Pozadina je jedan papir koji je došao iz jedne evropske institucije i u tom papiru piše - ako želite kredit morate: struja, penzije, sređivanje budžetskog sistema, usklađivanje, podizanje cene lekova i progon protagonista srpske nacionalne politike.

Zato vi sa ove govornice prozivate i Nikolića, i Vučića i Šešelja. Nema tu kriminala nego medijske harange da se za patriote veže kriminal i tako devalvira pomisao na očuvanje srpskih nacionalnih interesa. Ko to radi? Oni koji mrze srpski narod.

Prvim članom Predloga zakona reguliše se predmet ovog zakona i pošto je ovo oblast koja zaslužuje pažnju da može kompletno da se uredi, onda je pravilo kada se nešto uređuje zakonom i definiše predmet zakona da se kaže da se prvo uređuju uslovi, pa onda način. Način je reč koja odgovara kao zamena za reč postupak, a uslov je ono što mora da se ispuni da bi neko mogao da ostvari neko pravo i da potpadne pod ovaj zakon.
Pošto ovaj zakon sadrži i materijalne i procesne odredbe, onda se pri navođenju prednost daje materijalnim pravima, a onda procesnim stvarima. Amandman je čisto pravno-tehničkog karaktera, da malo zaliči ovaj zakon, ali ovim amandmanom smo mi tražili da se izbaci nešto što je višak u ovom prvom članu. To su ove reči koje stoje - "nastalih prikupljanjem deviznih sredstava putem namenske devizne štednje i izdavanjem obveznica koje glase na strana sredstva plaćanja"; to je sve ono što je već navedeno rečima koje slede posle ovih.
To je već regulisano tim zakonom zbog čijeg izvršenja, odnosno ispunjavanja obaveza po tom zakonu vi nešto definišete, tako da ovde praktično imamo jednu složenu rečenicu u kojoj se dva puta ponavlja isto, doduše na drugačiji način. Hteli smo stvarno da vam pomognemo oko ovog predloga zakona, jer smatramo i polazimo od toga da država mora da servisira svoje obaveze, mora da ih ispunjava i bilo bi dobro da i pravno-tehnički i ovi naši zakoni liče na nešto.
Sličnom logikom smo se rukovodili i kod amandmana na član 2, gde ste prihvatili taj amandman, tako da sam u načelnoj raspravi stvarno izrazio zaprepašćenje da niste prihvatili ovaj amandman kojim se poboljšava tekst zakona. Jednostavno, primenjuju se neki standardi koji su prisutni kada se pišu naši propisi, pa čak i propisi iz finansijske oblasti.
Kada bi se radilo o nekom drugom zakonu koji se tiče direktno ljudskih prava, onda bi uslovi za ostvarivanje, za korišćenje tih prava bili u Ustavu, a samo bi se zakonom uredio način ostvarivanja.
Ovo je finansijska oblast gde se govori o pravnim interesima, tako da ste vi ovlašćeni da regulišete i uslove i način, ali redosled ste pobrkali i ovo dva puta ponavljate, jedno isto. Sve ovo što ste naveli, što mi tražimo da se izbriše, to stoji u naslovu zakona čije izvršenje je obaveza, a vi donosite ovaj drugi zakon.

Mi smo svoju načelnu diskusiju opredelili ovim amandmanom i zamolio bih poslanike prilikom glasanja o ovom amandmanu da imaju u vidu i odredbu člana 9, a propisano je da obveznice izdaje Vlada Republike Srbije. Samo bih vas podsetio da svojinska prava u ime Republike vrši Vlada Republike Srbije i podsetio bih vas na odredbu člana 7. Predloga zakona da administrativne poslove obavlja Ministarstvo finansija.
Određivanje banke koja će u stvari biti ovlašćena da radi poslove iz člana 12. stav 1, to je konverzija utvrđenih potraživanja, registracija obveznica u centralnom registru, izdavanje potvrde o registraciji obveznica, isplata obveznica – to vrše banke sa teritorije Republike koju izabere Vlada, a ne ministarstvo. Opasno je ako ministarstvo bira banku, ono može da predlaže kao stručni organ i organ zadužen za administrativne poslove Vladi za koga da se opredeli, ali ne sme autonomnu odluku da donese Ministarstvo finansija.
Ukoliko bi ovo ostalo, onda bi ovo stvarno štrčalo iz odredbi ovog zakona, štrčalo bi iz pravnog poretka ove zemlje, to takođe mora da se kaže, jer postoji jasna podela i u okviru izvršnih funkcija ko šta može da radi.
Na ovaj način daju se neka ovlašćenja, nekome se čini da ovlašćenje izbora banke nije neko veliko ovlašćenje, ali vam tvrdim da jeste veliko ovlašćenje, jeste, jer od toga može da zavisi i sudbina svih ispunjavanja ovih obaveza koje imamo prema ljudima koji su upisali zajam.
Zato je mnogo bolje da Vlada, kao organ zadužen za izvršavanje zakona, odluči koja će banka da obavlja ove poslove.
Naravno, ukoliko se prihvati ovaj amandman, menja se i ovo što stoji u stavu 2, objavljivanje banke i naravno, vodeći upravo računa o nadležnosti i organizaciji Vlade, mi nismo promenili stav 3. u ovom članu, gde je moguće da Vlada svojom odlukom o izboru banke ovlasti ministra da zaključi ugovor, ali Vlada ima odluku o banci, ima sve elemente tog ugovora i ministar će to samo da potpiše u ime Vlade.
Ukoliko se ne usvoji ovaj amandman, onda su stvarno oni medijsko-promotivni i drugi faktori bili opredeljujući prilikom predlaganja jednog ovakvog zakona, a ne iskrena namera da se ovo na kvalitetan način uradi i da svi dobiju neku sigurnost, jer ako se to zavrti po bankama, još ako se nekvalitetna banka izabere poput Nacionalne štedionice, a moram da vas podsetim, ne pominjem Nacionalnu štedionicu na bazi nekih prethodnih diskusija, nego samo podsećam da je kao opravdanje korišćeno i to da je Nacionalna štedionica jedina prihvatila da servisira neke obaveze u ime države. Može da nam se javi neka štedioničica koja će jedina da prihvati ovo da radi, pa ćemo opet imati anketne odbore; ako već treba da imamo anketni odbor, onda treba da ga imamo zbog Vlade. Sa Vladom lako završavamo posao i u ovoj sali ovde i u kratkom postupku, a ako sada treba cela Vlada da stoji iza nekog ministra, onda vi koalicioni partneri razmislite, građani razmislite.

Da bi se shvatila ova intervencija u članu 9. zakona i ono što mi tražimo ovim amandmanom, a to je da se izbriše ovaj stav koji kaže da Vlada Republike Srbije može na obrazloženi zahtev fonda povećati obim izdavanja garancija i supergarancija iz stava 2. ovog člana, a u stavu 2. se kaže 2,5 puta veće od iznosa kapitala fonda, naravno za određeni vremenski period, pravim vezu sa članom 4. zakona i to izmenjenim, to je član 2. Predloga zakona, i sa članom 6. stav 2, a to je sada član 4. vašeg Predloga zakona.
Vidite, kada je prošle godine usvajan ovaj zakon mi smo praktično doneli zakon o fondu, a nismo znali koji je osnovni kapital tog fonda. On nije definisan. Ako želite da registrujete jedno obično preduzeće ili napravite neki ugovor o osnivanju ortačkog ili deoničarskog društva, akcionarskog društva, nije bitno, vi u ugovoru i u osnivačkim aktima morate da navedete osnovni kapital. Mi imamo fond, osnivamo ga zakonom, a ne pričamo koliki je njegov kapital. Njegov kapital postaje rastegljiva kategorija. On je prošle godine bio 100 miliona evra, kako rekoše ovi iz prethodne vlasti, a sada smo dobili obećanje da će po budžetu to biti 1,5 milijardi dinara.
Ako pođemo od pretpostavke da će taj kapital biti 1,5 milijardi, 2,5 to je četiri i nešto i još iznad toga da može da se poveća, i ako neko smatra da se na taj način pomaže mala privreda i poljoprivredni proizvođači moram da kažem da je u velikoj zabludi.
Postoji član 4. Predloga zakona koji kaže da fond može slobodna sredstva plasirati u prvoklasne hartije od vrednosti, što znači da fond ta sredstva može da vrati budžetu i to je taj krug.
Uvek postoji opravdanje zbog poslovne politike postojećih banaka, da krediti ne mogu da se odobre i ne mogu da se aktiviraju, i daju garancije, supergarancije, nemaju za šta, i Vlada sama sebe finansira. Verovatno može i da trguje tim hartijama od vrednosti.
Za to nam nije potreban zakon i zato smo rekli ovim našim amandmanom da se izbrše stav 4, koji i preko te četiri milijarde fiktivnog kapitala sa kojim se garantuje omogućava još veće zaduženje, odnosno stvaranje potencijalnih obaveza za budžet Republike Srbije. Zato je potrebno da se ovaj amandman usvoji i zato je potrebno u danu za glasanje da shvatite o kakvom se zakonu radi.
Nisu bez razloga oni koji su pre vas bili na vlasti bili u situaciji da ovaj zakon ne primenjuju. On im je bio za EPP, za izbore 28. decembra. Videli ste kako su prošli. Vodite računa da vam ovo ne bude EPP za predsedničke izbore, jer rezultati se već znaju.

Posle ovog amandmana i sledećih koji dolaze jasna je medijska operacija. Ovim članom, članom 7. Predloga zakona, vrši se izmena u članu 11. osnovnog teksta zakona. Da pročitamo šta se to menja. Član 11. kaže: "Upravni odbor fonda ima predsednika i osam članova".
Sada se Predlogom zakona menja, pa će to biti samo predsednik i četiri člana. Stav 2. se briše. U tom stavu 2. je stajalo: "Kada se fond organizuje kao akcionarsko društvo, broj članova upravnog odbora uvećava se srazmerno visini uloženog kapitala". Ideja prvog predlagača ovog zakona je bila da taj fond može da posluje u mešovitoj svojini kada dođe za to neko vreme. Sada se to briše i postaje kompletno državni fond. To je jedno opredeljenje.
Stav 3. kaže: "Predsednika i članove upravnog odbora fonda imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije".
Predlogom zakona taj tekst se menja tako što se dodaje tekst – "na predlog nadležnog ministra za poslove finansija". Znači, predlagač izbora predsednika i članova upravnog odbora je ministar finansija. Kako je ovde napisano, on je jedini predlagač. Ukoliko se naljuti i neće nikoga da predloži, onda Vlada ne bi mogla da bira.
U načelnoj raspravi smo rekli da ako je iz strukture izvršne vlasti onaj ko imenuje i postavlja i onaj koji predlaže onda se to ne stavlja u zakon, ali ovde je bila potreba da se to stavi. Potreba, da bi se potenciralo da iza ovoga stoji Ministarstvo finansija, verovatno zbog ove stranačke podele unutar koalicione vlade.
Slažem se da su ljudi obećali na tribinama sve i svašta, ali moramo da vodimo računa o načinu, sredstvima i naročito pravcu kojim se ide kada se nešto radi, a pogotovu kada se radi u finansijskoj sferi. Koncentracija moći, pa makar ona bila i u formi predlaganja, zaista je opasna. Zašto?
Pa vidite i sami, juče smo pričali praktično o jednom zakonu, gde smo pokušali nezavisno telo da formiramo, koje bi malo dalje bilo od vlasti a kontrolisalo vlast.
Verovatno ćemo u budućnosti morati da pravimo te kvazidržavne organe, kao sistem tananih niti koji treba da kontroliše i spreči moguću zloupotrebu.
Ovde se direktno kuca na ta vrata, jer se ubacuje nešto što je ispod Vlade kao zvanični organ, bez koga Vlada ne bi mogla da radi. Apsolutno nije postojao nijedan razlog da se ovo ubacuje u zakon, jer je to moglo da se završi i poslovnikom o radu Vlade i ostalim podzakonskim aktima koje donosi Vlada Republike Srbije.
Ovo insistiranje da stoji Ministarstvo finansija s pravom nas tera da razmišljamo o tome šta se krije iza ovakvih predloga.

Amandmanom se vrši preciziranje nekih stavova u postojećem članu 14. Predloga zakona koji se odnosi na registar
imovine. Ovo što mi tražimo da se promeni amandmanom tiče se javnog objavljivanja podataka.
Da bi mogao da se shvati ovaj amandman ja ću da pročitam šta stoji u stavu 2: "Podaci o imovini koju je funkcioner prijavio mogu se koristiti samo u postupku u kome se odlučuje o tome da li postoji povreda ovog zakona".
Stav sledeći: "Podaci o plati i drugim prihodima koje funkcioner prima iz budžeta javni su", i to je sasvim normalno.
Međutim, za ove podatke koji su prisutni prilikom vođenja postupka potrebna je neka zaštita da se ne bi desilo da pre nego što počne postupak pred ovim odborom preko sredstava javnog informisanja čujemo neke podatke, saznamo nešto što bi moralo da bude poznato samo organu koji vodi registar.
Smatramo da je potrebna mera zaštite od zloupotrebe, jer, složićete se sa tim, dovoljno je samo da se objave neki podaci neovlašćeno, a ti podaci nisu prouzrokovali nikakvu meru, niti bilo kakvu posledicu za javnog funkcionera i u konkretnom slučaju možda se nije čak ni pojavio sukob interesa, a ovaj zakon upravo to želi da otkloni, to mu je glavni cilj.
Zbog toga mi predlažemo i poseban stepen odgovornosti za sve one koji koriste te podatke, što znači da se posle stava 2. doda novi stav 3. koji bi trebalo da glasi: "Javno objavljivanje podataka iz stava 2. ovog člana je zabranjeno i kažnjivo, a ako se podaci objave u sredstvima javnog obaveštavanja i ne utvrdi ko je odgovoran, predsednik i svi članovi odbora se razrešavaju dužnosti i biraju novi članovi odbora".
Ovaj stav je potreban iz jednog prostog razloga, da ovaj odbor ne preraste u nešto što na papiru postoji i može da bude pokriće za zloupotrebu podataka.
Znači, ovim amandmanom se ne štite podaci koji ukazuju da postoji sukob interesa, nego se sprečava zloupotreba podataka koji, kada bi se pojavili u javnosti, mogu da prouzrokuju neke štetne posledice po tog pojedinca. Osim toga nas obavezuje i jedan savezni propis, odnosno sada vam je to republički propis, to je Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Ovaj amandman je u saglasnosti sa odredbama ovog zakona.
Naravno, predlagaču se verovatno ne sviđa ova sankcija koja je predviđena; ukoliko se svi prave da ne znaju kako su podaci iz registra objavljeni i da se ne bi desilo da tamo neki Pera pisar odgovara zbog objavljivanja podataka, mi predlažemo ovu sankciju, jer i ovaj odbor treba da preduzme odgovornost ne samo za ono što radi nego i za one podatke koji se nalaze u nadležnosti tog organa.
Ukoliko se ne ugradi ovakva odredba i ovakva norma, budite sigurni da džabe donosimo ovaj zakon, jer će biti toliko zloupotreba, javnog objavljivanja svega i svačega, a onda nam praktično nije ni potreban odbor. Jer, ja mogu da koristim neke primere, mogu da vam kažem koliko to daleko može da ide - pa, pronađu čoveku i rođenog brata iako je jedinac, pa mu pronađu i imovinu koju nema, pa mu pronađu imovinu koju je možda nasledio, i to sve dok se raščivija preko Koraćevog Zakona o javnom informisanju, smuči se čoveku i pomisao da nekoga tuži i da traži pravdu pred našim sudom.
Ako želimo da zaštitimo tog javnog funkcionera, koji svakako snosi odgovornost za ono što radi, i ukoliko želimo da potenciramo njegovu odgovornost ako je postupao u nekoj situaciji kada postoji očigledan sukob interesa, onda moramo da pružimo zaštitu tom javnom funkcioneru od zloupotrebe. Ko kaže da to može po nekom drugom zakonu, o javnom informisanju ili ovom našem Krivičnom zakonu, grdno se vara. Kod nas klevete, uvrede i ovi postupci po Zakonu o javnom informisanju ne da su toliko hitni, nego po 16 godina ne mogu da se završe. Koja je to zaštita?
Vidite i sami, ako se krivo objavi neki podatak, pogrešno objavi, onda neki kriminalci mogu da steknu utisak da je neko izuzetno bogat i da bude predmet njihovog interesovanja, pa da čovek ni kriv ni dužan dođe u samu žižu interesovanja, a nije nizašta kriv.

U članu 19. Predloga zakona dat je način, možda je čak bolje da se upotrebi reč oblik, formiranja tog republičkog odbora, koji je približno sličan našem radiodifuznom odboru, samo još fali Srpska pravoslavna crkva; kod radiodifuznog ima i nevladinog sektora, ima i udruženja novinara, na kraju i Skupština. Rezultati rada tog odbora - nula. Samo troše sredstva, a nikakvog efekta nema. Bilo je problema, dva-tri puta smo ovde glasali o tim članovima i opet, posle te igranke oko izbora, ko je legitiman, ko nije legitiman, praktično imamo nešto što ne funkcioniše, odnosno nemamo ga.
Nama iz SRS posebno smeta što kao predlagač deset kandidata predlaže Srpska akademija nauka i umetnosti. Stvarno nam nije jasno zašto se ubacuje Srpska akademija u ovaj posao. Sprečavanje sukoba interesa kod javnih funkcionera, verovatno najviše ima dodirnih tačaka sa suvom politikom, malo sa pravom, možda malo više sa medijima i medijskom slikom o nama. Smatramo, ako treba da se zaštiti, a mora da se zaštiti, Srpska akademija nauka i umetnosti, ona ne sme ni kao predlagač da se javlja prilikom izbora ovog odbora.
Čujem kako treba uključiti Srpsku pravoslavnu crkvu. Nemojte to da radite, aman, ljudi, dajte da nešto sačuvamo, da ih ne ubacujemo u nešto što je par ekselans političko pitanje i da se brukaju na taj način. Vidite i sami, svi glumci koji su se uhvatili sa politikom obrukali su su se, književnici, itd. postali su prepoznatljivi po svom političkom opredeljenju i jednostavno gube na onom značaju koji su imali kao profesionalci u nekoj oblasti.
Naravno, poštujemo vašu volju da taj odbor ima devet članova i predlažemo da njih bira Republička skupština i da pet članova budu iz reda narodnih poslanika, a četiri (a naravno i jedne i druge predlaže Administrativni odbor) ugledne ličnosti koje su proverene kao stručnjaci u primeni propisa. Naravno, da svojim radom i ugledom zaslužuju da budu na jednom takvom mestu i da odlučuju da li postoji sukob interesa kod nekog javnog funkcionera.
Pošli smo, pre svega, od pretpostavke kako da definišemo ustavni i zakonski položaj tog republičkog odbora, gde da ga smestimo, da li je on bliže izvršnim organima, zakonodavnim ili sudskim. Ukoliko se koristi ta klasična podela, njega teško da možemo negde da smestimo. Uvek kada se nađe ta dilema, onda takav neki odbor treba da bude bliži Narodnoj skupštini. I u drugim zemljama je situacija slična. I, pre svega, iz ovog kruga lica se predlažu članovi tog odbora koji treba da odlučuje da li postoji sukob interesa ili da li su prekršene odredbe ovog zakona, pa je neko zloupotrebio svoj privatni interes dok je vršio javnu funkciju.
Zbog toga potiče i ovakav predlog. Naravno, predsednik odbora treba da bude onaj ko nije član političke stranke koja je na vlasti; uzeli smo republički nivo kada se kaže da nije na vlasti iz prostog razloga što nije dobro da na čelu takvog jednog nezavisnog organa bude poslanik stranke koja vrši vlast.
Prilikom podnošenja svih ovih naših amandmana do kraja smo vodili računa da ovaj zakon reguliše sukob interesa. Zbog toga neka naša rešenja koja smo predložili amandmanima možda neki poslanici nisu jednostavno shvatili, i kada se radi o imovini i o zaštiti podataka i o drugim pitanjima koja tretira ovaj zakon. Nešto samo po sebi može biti opasno i zaslužuje neku posebnu pažnju, ali cilj ovog zakona jeste da se spreči sukob interesa. Verovatno će najčešće biti taj sukob interesa kada je u pitanju javni funkcioner i njegova uža familija, oni što žive s njim u domaćinstvu, baba, a verovatno i deda neće doći pod udar i ove kontrole. Zbog toga možda treba pogledati i one odredbe o imovini i oko uvećanju imovine.
(Predsedavajući: Vreme.)
Malo sam prekoračio vreme. Već u sledećem članu imaćemo plate tih ljudi koji rade. One su, po vašem predlogu, sedam prosečnih, a ukoliko je funkcioner za 20 prosečnih plata uvećao svoju imovinu podleže prijavljivanju. Ovaj to može za tri meseca da završi. Nema logike. Mada, do kraja niste izveli jasnu crtu da li je ovo samo zakon o sukobu interesa ili je i zakon o imovinskoj karti javnih funkcionera.

Da ne bi bilo nepotrebnih replika, amandmani SRS nemaju za cilj da se odugovlači rasprava ili da se opstruira donošenje ovog zakona. Svi naši amandmani čine jednu celinu i to su predstavnici Vlade primetili. Neke amandmane su prihvatili, neke nisu zbog koncepcijskog neslaganja sa njihovim predlogom, ali nijedan amandman nije podnet da bi se vršila opstrukcija i ja bih zamolio poslanike kada izlaze za ovu govornicu da obrate pažnju, ukoliko nisu čitali amandmane, bilo bi korektno da makar ne daju neke paušalne ocene.
Naravno, ovim amandmanom mi sledimo onu promenu koju predlažemo u članu 19. i u odnosu na predloženi tekst člana 20. razlikujemo se u stavu 3. utoliko što smatramo da sedam prosečnih plata ne treba da bude naknada i zarada koja pripada članovima ovog odbora, već smatramo da pored neke svoje redovne plate član tog odbora može da ima pravo još samo na naknadu u visini jedne poslaničke plate. Smatramo da je ta naknada dovoljna, imajući u vidu dodatni posao koji radi izabrani član u ovom odboru. Mislimo da je sedam prosečnih plata veliki iznos.
Takođe se slažemo sa predlogom da se ovi kandidati biraju na pet godina i da ne mogu biti ponovo birani. Što se tiče ovog vašeg stava 2, da tu ne mogu biti članovi političkih stranaka, mi se sa tim ne slažemo i zato smo amandmanom tražili da se ugradi jedan novi stav - da se prema članu odbora primenjuju iste obaveze i zabrane koje su ovim zakonom propisane za javnog funkcionera, jer samim izborom i članstvom u ovom odboru ne znači da su oni amnestirani od obaveza koje imaju drugi javni funkcioneri.
Znači, ovim amandmanom mi sledimo ovaj prethodni amandman i ja ponovo moram da istaknem, kako god da se okrene, sa koje god strane da se posmatra, uslovno rečeno, poslovi i nadležnost ovog odbora, način rada ovog odbora, forma odluke koju budu donosili, značaj odluka koje budu donosili, pravno dejstvo, ako ima nekog pravnog dejstva ovih njihovih odluka, postupak na koji način dolaze do istine i sva druga pitanja koja su važna za rad ovog odbora nepogrešivo ukazuju da tu nema mesta, čak ni kao predlagaču, nekim institucijama, koje su sigurno važne za jedan narod i za jednu državu, ali u nadležnosti ovog odbora će biti pre svega nešto što se zove političko pitanje. To pitanje mi ne možemo da izbegnemo, pa da li se radi o nejavnom objavljivanju, javnom objavljivanju, saznanju, evidentiranju, registraciji i tako dalje, zato što lica kojih se pre svega tiče ovaj zakon potiču iz političke sfere.
Ma koliko mi pričali o direktoru javnog preduzeća ili direktoru republičke direkcije kao nestranačkoj ličnosti, ekspertu, do pre nekoliko meseci imali smo eksperte sa ćoška, uvek je to političko pitanje. Kada ne bi bilo političko pitanje, niko se ne bi grabio da bude na vlasti.
Stranka koja želi da bude na vlasti, koja osvoji vlast želi da svoje ljude postavlja na ta mesta, jer je ona odgovorna za funkcionisanje tih institucija.
Sve što se bude radilo u ovom odboru je, pre svega, političko pitanje i one mere koje se budu izricale biće političko-pravne posledice nekog stanja, ne klasične sankcije, niti mere, ako se zaboravi cilj ovog zakona i početna definicija i meni je prosto neprijatno što niste usvojili amandman na član 1. ovog zakona, jer da ste usvojili taj amandman mnoga pitanja bi po logici stvari bila jasna i sama od sebe bi se regulisala.

Ovim amandmanom pokušali smo da popravimo član 25. Predloga zakona. U tekstu koji je ponudila Vlada tim članom se regulišu mere koje mogu da se izreknu javnom funkcioneru, ukoliko povredi svojim ponašanjem ili stanjem dođe u situaciju da se povrede odredbe ovog zakona.
Član 25. mi drugačije formulišemo i želimo da napravimo procesnu kopču, zašto bi neki funkcioner došao u situaciju da se o njegovim ličnim pravima koja su Ustavom zagarantovana... znači, zašto on dolazi u situaciju da pred nekim organom polaže račune kada to nije ni sud, ni organ uprave, niti bilo koji drugi nadležni državni organ koji je drugim propisima ovlašćen da preispituje to njegovo stanje i njegovo ponašanje.
Pošto se ovaj zakon stvarno sa gledišta Ustava nalazi na jednoj tananoj ivici, pronašli smo formulu, tako što javni funkcioner pre izbora daje dve izjave. Prva izjava je ona kojom prihvata da učestvuje u postupku pred ovim odborom, a druga izjava je, u zavisnosti od toga da li je izabrani, imenovan ili postavljen funkcioner, izjava kojom se on obavezuje da će u slučaju teže povrede odredaba ovog zakona, ukoliko odbor utvrdi da je on to uradio, da podnese ostavku, odnosno da se protiv njega pokrene postupak razrešenja pred organom koji ga je imenovao ili postavio.
Ove izjave su u potpunosti saglasne onome zbog čega se donosi ovaj zakon. Znači, one prate cilj ovog zakona. Cilj je da se spreči sukob interesa, da funkcioner prilikom vršenja javne funkcije ne podredi interese preduzeća, organa, države, pa da kažemo i naroda, svojim ličnim interesima koji se ogledaju u koristi za sebe, svog člana porodice ili nanese direktnu štetu nekom trećem licu koje se obrati njemu kao javnom funkcioneru u nekom postupku. Obznanivanje, obaveštavanje javnosti da svaki funkcioner daje ove dve izjave je takođe veliki pritisak na tog funkcionera kako će on da vrši svoju javnu funkciju dok je na toj dužnosti.
Na ovaj način se omogućava odboru da radi i da niko ko dođe pod udar odbora ne dovodi u pitanje nadležnost tog odbora za ovaj deo posla, da navodno kaže, pa ja nisam to prihvatio, ali sam morao ili zbog ove povrede ne sledi ostavka, ne sledi pokretanje postupka za razrešenje, već u startu javni funkcioner preuzima neke obaveze, pored onih obaveza koje nosi ta njegova funkcija na osnovu nekog zakona ili nekog drugog propisa.
Smatramo da nijedan funkcioner ne treba da izbegne da da ove izjave, jer dajući ove izjave, prihvatajući vršenje javne funkcije, on preuzima čitav jedan sistem ponašanja gde mora da se uklopi. Ovim izjavama ne narušava se samostalnost tog funkcionera, ali se pravi pretpostavka za kvalitetniji rad ovog odbora, da nema osporavanja posle u javnosti rezultata rada tog odbora i, ujedno, utiče na funkcionera da možda i pre pokretanja postupka podnese ostavku tražeći da ga razreši sa odgovarajuće javne funkcije, svestan toga da ukoliko ide pred odbor može da bude po njega još nepovoljnije, barem što se tiče javnosti.

Članom 28. uređene su mere koje se izriču samo funkcionerima izabranim na javnu funkciju. Mi amandmanom preciziramo kako izgleda ova mera, ali mislim da je najbolje da pročitam:  "Meru javno objavljivanje odluke odbora, kojom se preporučuje podnošenje ostavke ili pokretanje postupka razrešenja javnog funkcionera, odbor izriče javnom funkcioneru koji je pri obavljanju javne funkcije olako prešao preko postojanja sukoba interesa i omogućio sebi i drugim licima ostvarivanje koristi ili nanošenje štete drugim licima, ili povredio odredbe ovog zakona o zabranama i time bitno narušio dostojanstvo javne funkcije.
Mera javno objavljivanje odluke kojom se preporučuje podnošenje ostavke može se izreći prema svim javnim funkcionerima, a mera pokretanja postupka razrešenja samo prema imenovanim i postavljenim javnim funkcionerima.
Mera iz stava 1. ovog člana izvršava se objavljivanjem izreke i skraćenog obrazloženja odluke odbora u Službenom glasniku Republike Srbije i najmanje dva dnevna lista u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke javnom funkcioneru, ako u tom roku javni funkcioner ne podnese ostavku."
Ovo je mera koja se bitno razlikuje od predložene vladine mere javnog objavljivanja. Javnost je maksimalno zastupljena. Obaveštava se i preko "Službenog glasnika", kao službenog lista Republike gde se objavljuju svi zvanični državni dokumenti, i preko dva dnevna lista za one slučajeve kada je javni funkcioner grubo povredio odredbe tj. pravila ponašanja propisana ovim zakonom.
Na ovaj način javlja se neka svrha postojanja ovog zakona. I samo da podsetim poslanike koji budu glasali o ovim amandmanima da SRS predlaže tri mere. Prva mera je - obustava dela plate funkcioneru, u trajanju od tri meseca za određene povrede; mera opomene; i treća mera -javno objavljivanje ove odluke, kojom se preporučuje, odnosno poziva javni funkcioner da podnese ostavku, ako je izabrani funkcioner, odnosno pokreće se postupak pred nadležnim organom za razrešenje tog funkcionera.
Na ovaj način dobija se neka ozbiljnost celokupnog postupka koji se vodi pred republičkim organom. Ukoliko ta ozbiljnost izostane onda stvarno ovaj zakon prerasta u zakon za evidentiranje imovine javnih funkcionera, što u krajnjem slučaju i nije loše, ni to evidentiranje, ali sa mnogim odredbama i to malo odgovornosti koja se provlači ovim zakonom treba da se uozbilji i da se zadrži na neki način.
Predlažem narodnim poslanicima da kada se bude glasalo o ovim amandmanima imaju u vidu da ovaj i prethodna tri amandmana čine jednu celinu. Skrećem pažnju na to, jer je jedan od mojih prethodnika rekao, kod ove mere - obustava dela plate, da se radi o novčanoj kazni. Ne radi se o novčanoj kazni. Kao što se ne radi ni o novčanoj kazni kada se poslaniku uskrati 3.000 dinara od plate zbog izrečene mere opomene.
To je bilo na Ustavnom sudu, samo da vas podsetim. Ustavni sud nije utvrdio da te odredbe našeg Poslovnika nisu saglasne sa Ustavom. Znači, one postoje. Pitanje je da li je to na mestu i dalje, da budu u našem Poslovniku. Ne vidim razlog zašto bi drugi javni funkcioneri, pogotovu postavljena i imenovana lica, bili na neki način amnestirani u odnosu na narodne poslanike.
Sada i nije takva situacija ali u prethodnom sazivu narodni poslanik je za pet minuta i jednu sekundu, pošto je prekoračio samo jednu sekundu, dobijao kaznu od 3.000 dinara. Za reč "nesuvislo" 3.000 dinara.
Za još nekoliko takvih reči, koje imaju neko svoje značenje, a nisu ni uvredljive, ovde su poslanici iznošeni iz sale Narodne skupštine i niko se baš nije pretrgao u zaštiti poslanika. Ne vidim zašto ove mere koje smo predložili ne bi mogle da važe i za ostale javne funkcionere.