U Skupštini treba vežbati retoriku, ali pre svega treba da donosimo zakone. To je najvažnija funkcija Narodne skupštine. Pitanje amandmana je rešeno našim Poslovnikom, pa tamo kaže – predlog da se nešto izmeni ili da se nešto dopuni. Šta je motivacija predlagača amandmana, to je njegova mala tajna, u krajnjem slučaju, koja zalazi u pitanje njegovog ukusa.
U svakom slučaju, amandmanom se nešto i precizira, pošto amandmanom na član 31. mi preciziramo obavezu republičkog odbora da podnosi izveštaje. Ne samo da podnosi izveštaj jednom godišnje Narodnoj skupštini, već stvaramo obavezu stavom 2. da se ti izveštaji sa preporukama i obaveštenjima podnose i skupštinama jedinica lokalne samouprave i skupštini autonomne pokrajine. Zašto?
Zahvaljujući tom našem preciziranju na početku rasprave o ovom zakonu predlagač je prihvatio naše amandmane i umesto tri vrste odbora mi imamo praktično sada jedan jedinstveni organ - republički odbor. Znači da je bilo dobro što smo podneli te amandmane, ukazali na neke propuste koji mogu da se dese u praksi i predlagač je prihvatio tri - četiri naša amandmana. Ne samo tri - četiri, nego možda i malo više, ali nije bitno.
Važno je da smo došli do jednog teksta koji postaje posle glasanja norma, a kada postaje norma, on obavezuje, on postaje pravilo ponašanja. Došli smo zahvaljujući tome što se u Skupštini pričalo, predlagalo, podnošeni su amandmani i, generalno posmatrano, učestvovalo se u radu Narodne skupštine. Kada je Narodna skupština mnogo efikasna, po pravilu donosi loše zakone. Imamo iskustva iz prethodnog saziva.
Što se tiče opstrukcije, moram samo da kažem poslanicima koji su prvi put u Narodnoj skupštini, pa verovatno nemaju iskustva sa načinom i stilom rada u Narodnoj skupštini - posle odluke Ustavnog suda, kojom su revidirane neke odredbe našeg Poslovnika, vidite, malo ko koristi pravo, a svi narodni poslanici imaju to pravo, da povodom svakog amandmana svako pojedinačno izlazi i priča.
Ako ste mogli da primetite, ipak se neka mera pronašla. Sami smo je pronašli ovde, ne valja da se to raspoloženje kvari. Napravimo taj standard. Videli ste i sami, ima amandmana, izađe predlagač, podnosilac amandmana, eventualno još jedan i idemo dalje.
Ako neko provocira opstrukciju... Ja ću samo da vas podsetim na parlamentarnu praksu u ovoj skupštini. Uzmite običan zakon od pet članova, neka se javi 100 poslanika po svakom članu i neka svako od njih podnese po jedan amandman, videćete da za dva meseca neće proći taj zakon od pet članova. Ta situacija sa ovim zakonom nije. Dajte da očuvamo tu dobru parlamentarnu praksu koju počinjemo da gradimo.
Nemojte da tumačimo šta je ko hteo amandmanom da postigne. Mi smo vam na početku rekli - mi smo amandmanima pokušali da vas ubedimo da ta ideja koju vi zastupate može preciznije i bolje da se uredi sa 35-36 članova. Znači, SRS ne ruši ovaj zakon, SRS samo pledira da se usvoje naši amandmani zbog nekog kvaliteta koji sigurno imaju.
Uostalom, i predlagači su rekli da je to možda malo koncepcijski drugačije viđenje istog problema kako da se spreči sukob interesa.
Kao što vidite, amandmanom na član 31. praktično obavezujemo republički odbor da obaveštava i ostale skupštine o svom radu, o zapažanjima, jer verovatno 99% akata, opštih akata koje će da primenjuje ovaj republički odbor on sam treba da donese.
Verovatno svi javni funkcioneri i pretendenti na javne funkcije treba da budu upoznati i sa tim aktima, kako ne bi došli pre izbora u sukob sa javnom funkcijom koju vrše, tako da mene prosto čudi da predlagač nije prihvatio ovaj amandman, pošto je on širi.
Mislim da nije dobro da se nekim podzakonskim aktom reguliše obaveza obaveštavanja ostalih skupština. Nije dobro, tim pre što ste prihvatili amandman da postoji samo republički odbor. Verovatno vam je promaklo to. Ovaj amandman je mogao da se usvoji, pošto je potpuno kompatibilan sa konceptom ovog zakona.

Predlog zakona koji se danas nalazi na dnevnom redu spada u grupu loših zakona, jer je praktično neprimenljiv. Neprimenljiv je, i ako je takva situacija, onda ne vredi donositi jedan takav zakon. Onda se samo gubi vreme. Možda medijski i demagoški nešto završava, ali ne pogađa suštinu.
Naravno, predlagač je pre svega pogrešio u tome što nije mogao da pronađe ustavni osnov za ovaj zakon. On je ustavni osnov pronašao u odredbama koje regulišu organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa i u još jednom članu Ustava koji kaže da i druga pitanja mogu da se regulišu zakonom.
Da je tvorac ovog zakona okrenuo samo nekoliko strana ispred, pročitao bi da postoji član 53. Ustava Republike Srbije, u kome jasno stoji da je svako dužan da se pridržava Ustava i zakona i da savesno i odgovorno vrši javnu funkciju.
Verovatno je to jedini ili možda postoji još neki član u Ustavu Republike Srbije u kome se upotrebljava pojam javna funkcija. Javna funkcija kao pojam je očigledno nedeljiva, što znači da ne može da se deli na pokrajine, opštine, republiku, već svaki javni funkcioner podleže ovoj obavezi.
Problem ovog zakona jeste što u stvari ide po jednoj ivici. Sa tim problemom su bile suočene i druge države, i praksa je različita. U nekim državam se to ne reguliše zakonom, nego se od državnog organa do državnog organa, odredbama u posebnim zakonima ili u podzakonskim aktima reguliše način kako se sprečava sukob interesa, odnosno da javni funkcioner ne dođe u situaciju da se dvoumi oko lične koristi i obavljanje svoje dužnosti.
Predlagač je, očigledno, procenio da ovde to treba da se reguliše zakonom, i ako to predlaže, onda to mora biti na nivou cele Republike, a za sprovođenje ovog zakona mora da bude nadležan samo jedan organ. Čim se to podeli na nivoe vlasti, a lokalna samouprava u formalno-pravnom smislu nije vlast, onda se ova osnovna ideja toliko razvodni da praktično predlagač posle žali što je pomislio da se donese ovaj i ovakav zakon.
Sledstveno tome, predlagač nas nije ubedio šta je sukob javnog interesa, kada postoji taj sukob, u čemu se on manifestuje.
Iz toga logički slede i pogrešna rešenja, i ne samo kod organa, nego i kod mera, a mere su neke više političko-pravne posledice stanja u kome se našao javni funkcioner, a da nije obavestio nadležne organe, nego što bi mogla da bude pravna posledica sa značajem krivične ili materijalne odgovornosti.
Ovaj zakon ne reguliše ni krivičnu ni materijalnu odgovornost, to je tačno. On samo reguliše jedno stanje u koje može doći javni funkcioner, da se posumnja da on ne može biti nepristrasan, jer ga privatni interes goni da malo zakine od one svoje službene dužnosti, koja ga upozorava i obavezuje da mora da radi na tačno propisani način.
Neke zemlje su ovo pitanje rešile normiranjem, odnosno prenormiranjem, pa su, praktično, kompletan postupak tako uredile da se izgubilo diskreciono ovlašćenje funkcionera, lica koja primenjuje zakone. Sa ovim problemom je upoznata i Generalna skupština Ujedinjenih nacija. Ona je donela poseban kodeks kako treba da se ponašaju lica koja rade na primeni zakona. Naša zemlja je to potpisala i preuzela neku obavezu.
Mi smo amandmanima pokušali da ovo malo popravimo. Tu je 40 i nešto amandmana, i to je potpuno drugačiji koncept zakona, ne samo što se tiče organa, nego i onoga što nazivamo mere.
Ukoliko taj organ kome treba da se prijavi imovina funkcionera, organ koji treba da se obavesti o nekim privatnim poslovima funkcionera, nema ovlašćenje da izvede neku posledicu povodom tog stanja, onda se stvarno postavlja pitanje čemu organ koji treba nejavno ili javno da upozori.
Moral je jedna lična kategorija. Ne treba apelovati da svi ljudi imaju taj pozitivan moral koji je potreban za vršenje javne funkcije. Ako se pođe od te prezumpcije, onda se čini stvarno strahovita greška. Nas praksa svakodnevno demantuje. Moral ne može da se uredi zakonom, ne može ni odlukom. Nama je ovakav jedan zakon verovatno potreban da spreči mogućnost nastanka korupcije, zloupotrebe službenih ovlašćenja, koje uvek dolaze post festum, više kao posledica, a ne nešto što treba da spreči stanje. Ako neko misli da ovim zakonom može da uplaši nekoga, ni to se ne postiže ovakvim tekstom zakona.
Zbog toga smo podneli ovako veliki broj amandmana, da ovaj zakon uredimo, počevši od definicije šta je to sukob interesa. Ovo što ste vi napisali da je sukob, pročitaću: "Sukob javnog i privatnog interesa postoji kada funkcioner ima privatni interes koji utiče ili može uticati na vršenje njegove javne funkcije". Pa, svaki građanin ima neki svoj interes. Njegov interes može i pozitivno i negativno da utiče na obavljanje njegove funkcije.
Mi zato i predlažemo u amandmanu da se to promeni, da se jasno stavi da sukob interesa u smislu ovog zakona u stvari postoji kada je privatni interes javnog funkcionera u suprotnosti sa javnim interesom, ili kada privatni interes utiče ili može uticati na nepristrasnost javnog funkcionera pri obavljanju javne funkcije. Ako ovu definiciju prihvatite, po toj logici stvari slede i ovi naši amandmani koji bi verovatno morali da se prihvate, da se na jasan način ukaže kako to treba da se spreči sukob privatnog i javnog.
Ovim zakonom se donekle ulazi u materiju koja se zove diskreciona ovlašćenja javnih funkcionera. Ali, kažem, samo delimično, površno, u naznakama. Verovatno to može biti od koristi pravosudnim organima, koji su suočeni kod nekoliko krivičnih dela sa diskrecionim ovlašćenjima službenih lica. To je stvarno problem u našem pravosuđu.
Malo koji sud se upušta u ocenu da li je prilikom korišćenja diskrecionih ovlašćenja došlo do zloupotrebe položaja ili ne. Kvalitetan zakon bi mogao da pomogne i sudovima, kao jedna poštapalica, da se vidi koje je to društveno opredeljenje, u kom smislu se definišu ta diskreciona ovlašćenja.
Pošto imam asocijaciju na Zakon o finansiranju političkih stranaka, predlažem vam da usvojimo ove amandmane, da ne prođe i taj zakon kao ovaj. Zakon o finansiranju političkih stranaka je lupio o glavu upravo one koji su najviše insistirali na tom tekstu zakona.
Oni su sada u neopravdano podređenom položaju. Promenilo se. Verovatno će biti i sa ovim zakonom, koji je danas na dnevnom redu, ista sudbina, jer mora da se uzme u obzir i glas razuma.
Mi amandmanima tražimo da se precizira ko su to javni funkcioneri. Ukoliko ste čitali te naše amandmane, videli ste da je to veći spisak javnih funkcionera, koji su navedeni, ali i sa dva stava smo dali opisno ko bi to još mogao da bude, u smislu ovog zakona, javni funkcioner i da podleže obavezama koje nosi ovaj zakon.
Moram da kažem da ne shvatam predlagača zašto je sudije zaobišao ovim zakonom. Samostalnost, nezavisnost suda, to je jedna dimenzija koja je regulisana Ustavom Republike Srbije. Posebni zakoni koji regulišu javno-tužilačku i sudijsku funkciju takođe sadrže neke odredbe, ali vrlo neprecizne, pa bih rekao čak i neprimenljive, ne toliko precizne kao odredbe procesnih zakona o izuzeću sudija, te smatram da bi odredbe ovog zakona suštinski morale da se primenjuju i prema nosiocima pravosudnih funkcija, s tim što bi bio poseban organ koji bi radio ove poslove.
Na taj način bi se očuvala njihova samostalnost i nezavisnost. U tom smislu, ako već planirate promenu Zakona o sudijama i o Velikom personalnom veću, mislim da tu postoji prostor da odredbe ovog zakona to Veće primenjuje kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija.
Ne mogu da shvatim zašto ste izbegli predsednika i sudije Ustavnog suda da obuhvatite. Oni nisu nosioci sudijske funkcije, vrlo specifične, ne klasične, ustavno-sudske funkcije, gde se razmatra o pravima i na zakonu zasnovanim interesima pojedinaca i uopšte o zakonitosti i zaštiti interesa građana. Oni su morali da budu u ovom zakonu i oni bi morali da prijave ne samo svoju imovinu, nego sva ona stanja i one slučajeve kada njihov privatni interes može da ugrozi obavljanje njihove funkcije.
Dalje, kod organa nadležnog za sprovođenje ovog zakona sa predlagačem nikako ne možemo da se složimo. Pokrajinski odbor, lokalni odbor, to je potpuno nepotrebno. Nama je potreban jedan organ, jedan odbor definisanog sastava, ne ovog kombinovanog sastava, toliko kombinovanog čak i da se omalovažava Srpska akademija nauka i umetnosti, jer ulazi u neku prljavu oblast i prljavu materiju. Nije trebalo ni kao predlagača, ni kao tvorca liste od 10 kandidata da stavljate Akademiju. Četitost i poštenje svakodnevno se dokazuju.
Mi predlažemo da bude jedan odbor na nivou Republike, predlažemo i odgovarajući broj članova, da veći broj članova budu lica koja izabere Narodna skupština iz svog sastava, znači, od narodnih poslanika iz različitih političkih stranaka, a da predsednik odbora nikako ne može da bude lice koje pripada stranci koja je na vlasti.
Nemate veću konkurenciju i veći politički sukob interesa nego kada predstavnike pet-šest političkih stranaka stavite na jedno mesto. Najveća je kontrola tada, u jednoj takvoj situaciji, tim pre što, po odredbama ovog zakona, nema sankcija, nego ima nečega što se naziva merama. Pa i to je čak nepravilan termin. Pre bi moglo da se kaže da se ovde radi o političko-pravnim posledicama, što je došlo, što je utvrđeno da postoji sukob interesa kod određenog javnog funkcionera.
Oko tih mera mi ne možemo sa vama da se složimo, jer nejavno, javno, u suštini ništa ne znači. Predlažemo da se za odgovarajuće povrede odredaba ovog zakona, koje nisu prouzrokovale štetne posledice po vršenje javne funkcije i dostojanstvo države, uvede novčana kazna, odnosno, ne bi se ni zvala novčana kazna, nego tromesečna obustava jedne trećine plate tog funkcionera.
Tako uporedna praksa pokazuje da postoje države u kojima je upravo tako regulisano - jedna trećina plate funkcionera se obustavlja, što nije poštovao državu i organ, nije prijavio imovinu i nije prijavio da postoji sukob interesa, pa bez obzira na posledice, da li je nešto koristio, omogućio nekom drugom da stekne korist ili pričini štetu.
Onda ima svrhe ovaj zakon. Javno, nejavno apelovanje na to da li će da podnese ostavku ili da li će neko da ga razreši, vežite mački o rep. Pa idite u Internet salu, pa potražite uporednu praksu i videćete nekoliko država u kojima postoji čak i taj oblik kažnjavanja. Tu je blizu, 50 metara, videćete da postoje u praksi i takva rešenja.
Ovde se još uvek izriču kazne, iako smo svi protiv ovog poslovnika. Te odredbe vam Ustavni sud nije poništio, nego je verovatno procenio da su u skladu sa Ustavom. Zašto se vi sekirate, što kaznu da plati onaj ko je prekršio odredbe zakona? I treba da plati.
Za povrede koje predstavljaju aljakavost predvideli smo opomenu. Treća, najrigoroznija sankcija jeste javno objavljivanje odluke odbora kojim se lice poziva da podnese ostavku ili predlaže organu da ga razreši zato što je postupio suprotno odredbama ovog zakona. To su prave političke sankcije. Da vidim taj organ koji neće da razreši.
Pravimo razliku između imenovanih i postavljenih lica, s jedne strane i izabranih lica sa druge strane ...
(Predsedavajući: Vreme.)
... izabrana lica, javno objavljivanje odluke da podnese ostavku. Naravno, unosimo i novinu da svaki javni funkcioner, prilikom izbora, podnese dve izjave, jednom izjavom da izražava pristanak da se vodi postupak pred jednim takvim organom kao što je republički odbor i druga izjava kojom preuzima obavezu da, ukoliko odbor utvrdi da je izvršio tešku povredu zakona, podnese ostavku. Tu već može biti govora o nekim sankcijama, o nečemu što je ozbiljno. Ovo što ste vi napisali je neozbiljno i nesprovodivo i na kraju će ispasti smešno.

Malopre sam počeo da pričam o ovom amandmanu. U Predlogu zakona član 1. ima dva stava. U prvom stavu se kaže - funkcioner je dužan da javnu funkciju vrši tako da javni interes ne podredi privatnom, niti među njima izazove sukob . Verovatno se misli da mu se zabranjuje da izazove sukob između privatnog i javnog interesa. To ne može da stoji u zakonu. Ovim zakonom se sprečava da dođe do toga, a neminovno se javljaju situacije kada se javlja taj sukob. Kada ste prevodili morali ste da obratite pažnju na pravo značenje te reči u rečniku.
Stav 2, evo kako ste definisali sukob – sukob javnog i privatnog interesa postoji kad funkcioner ima privatni interes koji utiče ili može uticati na vršenje njegove javne funkcije.
Molim vas, privatni interes ne sastoji se samo u nekoj koristi izraženoj u novcu, niti u koristi koja se omogućuje nekom drugom bliskom i dragom licu, niti u izazivanju štete nekom trećem licu, niti izazivanju i stvaranju štete državi, organizaciji čiji je javni funkcioner. Ako ste ovako to definisali, onda zaboravite zakon, on ne postoji.
Mi pokušavamo amandmanom to da dovedemo u red, pa ovako kažemo: "Ovim zakonom se uređuje sprečavanje sukoba privatnog interesa javnog funkcionera i javnog interesa pri obavljanju javne funcije".
Stav 2: "Sukob interesa u smislu ovog zakona postoji kada je privatni interes javnog funkcionera u suprotnosti sa javnim interesom ili kada javni interes utiče ili može da utiče na nepristrasnost javnog funkcionera pri obavljanju javne funkcije." Stav 3: "Pri obavljanju javne funkcije javni funkcioneri ne mogu svoj privatni interes da stavljaju iznad javnog interesa."
Stavom 2. ovog amandmana sve se definiše; daje se duša i okvir ovom zakonu, definiše u kom smislu treba da se kreće ovaj zakon i ne negira postojanje različitih interesa, ali propisuje da svojim odredbama želi da reguliše situaciju kada dođe do paralelnog i istovremenog postojanja privatnog i javnog interesa, kako se otklanja eventualni sukob i šta se sve radi da ne dođe do paralelnog, istovremenog i sukobljenog interesa države i njenog funkcionera.
Znači, ako se razume šta je sukob interesa u smislu ovog zakona, onda rešenja po logici stvari slede. Pošto u vašem predlogu član 1. nije definisan, nego s brda s dola nabacani neki pojmovi koji ni pojedinačno, a ni u vezi koja je data u rečenici ništa ne znače, onda nije ni čudo što ste lutali odredbama oko organa i prijavljivanja i registracije, mera, pa zašto ne reći i rokova za ispunjavanje nekih obaveza u smislu ovog zakona i za početak primene ovog zakona.
Prosto, stičem utisak da niste hteli iskreno da idete do kraja i da rešite ovo. Vi ste obećali, pa pošto ste obećali, hajde. To što smo obećali nalazi se u ovoj maloj knjižici. A da li je to moguće, da li je sprovodivo, da li je izvodljivo, da li to može nekoga da obaveže? Mi imamo gorkog iskustva sa nekoliko zakona za proteklih mesec dana, po sistemu skočiću 10 metara; pa ko je taj koji će da skoči 10 metara.
Eno, u susednoj sali se muče, jadnici, ne znaju kako da reše nešto što stoji u zakonu, a neprimenljivo je. Zakoni koji ne mogu da se primene ne treba da se usvajaju. Zašto klati vola zbog dva kilograma džigerice. Nađite odgovor na to pitanje, pa ćete lepše zakone da pišete.

Građani Srbije napokon treba da shvate da se na dnevnom redu nalazi nekoliko tačaka dnevnog reda, koje imaju zajednički naziv: "Rasprava o posledicama i perspektivama vlasti izborne liste Demokratska opozicija Srbije - Vojislav Koštunica". Zašto?
Zato što je 2001. godine na predlog Demokratske stranke Srbije usvojen novi Zakon o uređenju sudova, novi Zakon o sudijama i još nekoliko zakona koji tretiraju pravosuđe i tada su uspostavljeni temelji novog pravosudnog sistema u Republici Srbiji.
Naravno, taj pravosudni sistem nije zaživeo ili da budem precizniji, selektivno je zaživeo. Zaživeo je samo u onom delu gde je trebalo da se obriše nešto iz pravosuđa tzv. neselektivnim, delimičnim, paušalnim lustracijama ministra Vladana Batića, koga su svi, naravno, podržavali i oni koji su predložili zakon, pa pogrešili u trgovini, tako da se ti zakoni primenjuju u delu statusa lica koja rade u pravosuđu, ali se ne primenjuju u delu, što je najvažnije za građane i uopšte za funkcionisanje pravosuđa, po pitanju nadležnosti sudova.
Navodno, formirana su, ili data je perspektiva da se formiraju apelacioni sudovi, ili apelacioni, bez obzira da li koristimo jedninu ili množinu, i upravni sud, i naravno, 2001. godine, nekoliko dana Srpska radikalna stranka je ubeđivala Demokratsku stranku Srbije i onaj ostatak DOS-a da to ne čine, jer to neće da zaživi u Republici Srbiji. Naravno, to se desilo i uvek će se desiti kada se ne posluša ono što predlaže Srpska radikalna stranka.
Verovatno ćete posle sednice shvatiti da ste pogrešili i na početku ove sednice što niste prihvatili naš predlog da se po hitnom postupku uvrste dve tačke dnevnog reda: preporuka o našim simbolima i jedan predlog zakona koji reguliše kako Republika Srbija treba da ispuni svoju obavezu prema manastiru Hilandar, odnosno sanaciju i obnovu tog manastira. Vi ćete to sa zakašnjenjem da shvatite, ali ja sam već naviknut na ove manire Demokratske stranke Srbije, da na podneti predlog dostavljaju svoj predlog, da na podneti predlog gledaju da odugovlače da bi smislili neki svoj predlog itd. To građani Srbije odavno znaju. To im je dobro poznato.
Malopre se kaže da dolaze reformatori. Vidite, ako ste 2001. godine doneli Zakon i opet predlažete izmenu tog Zakona, da on u onom delu koji se tiče nadležnosti sudova stupi na snagu 1. januara 2007. godine, odmah vam poručujem - mogli ste da napišete i 2017. godine, jer verovatno nećete uspeti da reformišete naš pravosudni sistem na način kako ste to zamislili.
Zbog ove selektivne primene novih zakona, mi imamo situaciju da su za protekle dve godine sudovi promenili stavove u pogledu nadležnosti, pa sada, ukoliko se radi statusno o istim strankama, pojavljuje se nadležnost i opštinskog suda, i trgovinskog suda. Svesno ili nesvesno vi ste izazvali dodatnu zabunu u pravosuđu i, naravno, s pravom građani mnogo manje veruju u zaštitu i u zakonitost koju treba da im pruže naši sudovi.
Malopre je rečeno da ovo treba da se shvati kao hitno. Slažem se da je hitno, ali se čudim zašto to niste prvo predložili, nego ste predložili hitno kao prvi korak Predlog zakona o izemanama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. Pa zar je moguće da vam je preči taj zakon, hitniji, nego ovaj koji reguliše ostvarivanje prava građana da izvrše kontrolu zakonitosti i da zaštite svoje interese pred jedinim organom koji to najkvalitetnije treba da pruži?!
Kažete, prvi korak, ja se plašim drugog koraka.
Što se tiče Srpske radikalne stranke, ovaj deo trenutnog stanja, koje se tiče nadležnosti, nama odgovara, ali nam ne odgovara onaj deo gde ste unakazili status ljudi koji rade u pravosuđu, njihovu perspektivu i otvorili ste novi prostor za nova kadroviranja.
Znači, opet pričamo o izbornoj listi DOS-Vojislav Koštunica. Malo je došlo do promene ovog sastava ko je na vlasti, to je očekivana promena, sada će doći do novog čišćenja kadrova iz pravosuđa, po opet nekom sistemu, verovatno, neke podobnosti, pa biće tu i tazbinskih i nekih drugih odnosa, naročito u Prvom opštinskom sudu, gde se već nešto nagoveštava i u nekim drugim sudovima, a nemam nameru da kukam nad sudbinom nekih predsednika sudova, oni su odavno zaslužili da nikada ne budu sudije, a kamoli predsednici sudova.
Upozoravam vas da se vrtimo u začaranom krugu i verovatno svrha svega ovoga što se dešava i izborne liste DSS-Vojislav Koštunica je upravo to - tresla se gora, a uništilo se pravosuđe, kao što su uništene i sve druge institucije u ovoj zemlji. Znači, ako je hitno, onda je morao prvo ovaj zakon, a ne Zakon o izboru narodnih poslanika.
Šta je sa našim predlozima? SRS je za nekoliko godina od kada...

Ja pričam o rokovima, nemojte molim vas predsedniče da me prekidate, verovatno malo ko bolje zna temu koja je na dnevnom redu od mene, nemojte tako.

Znate, vi ste novi, treba da shvatite impuls kojim se radi u Narodnoj skupštin. Znate, kada čovek hoće da saopšti misao, on ima neki uvod, pa razradu, pa na kraju daje zaključak i sa tim zaključkom ubeđuje prisutne da prihvate sve ono što on sa ove govornice predlaže. Nemojte da me prekidate, taman sam pokušao lepo da ubedim, evo, vidim pola ove strane je prihvatilo ove moje argumente, pola strane je prihvatilo, javljaju se ljudi da su prihvatili argumentaciju.
Nezaobilazna tema je izborna lista, nezaobilazna.
Vidite, vi ne znate, kada je usvajan ovaj zakon koji se danas menja, bila je na delu velika politička trgovina. Ona se svodila na sledeće - usvojite predloge zakona DSS-a, jer su dobri, pošto ih je radio jedan od savetnika i to je bila jedina kvalifikacija. Jedna druga stranka je to podržala, zato što, dok je bio njihov član, on je isto to zastupao, a ovi koji su bili većina unutar DOS-a, rekli su: pa, dobro, prihvatićemo to, ali ukoliko izglasate neke druge zakone.
Molim vas, nećemo da pričamo o ustavnosti i zakonitosti, kada je u pitanju politička trgovina. Rezultat te političke trgovine je da mi danas imamo situaciju da moramo da menjamo ove odredbe zakona po sistemu hitno - ukoliko se ne uradi, nemamo sudove, problematične nadležnosti, padaće odluke, ljudi neće imati kvalitetnu zaštitu pred sudom, o tome se radi.
Samo ukazujem na brzopletost poteza koji polazi iz DSS-a, to su nesavršeni, nerazrađeni potezi, predlozi koji zaslužuju kritiku i preispitivanje, sve što je brzo, to je i kuso, molim vas.
Tako je bilo 2001. godine, to je najbolji zakon, pa Visoki savet pravosuđa, a danas čujemo da on ne postoji, ne funkcioniše, nema ga, a da ne pričamo o sastavu. Povodom tog sastava SRS je ukazivala na probleme rodbinskih odnosa i situaciju da se advokatski pripravnici, deca nekih sudija i nekih advokata muvaju po sudu, a deca pojima nemaju ni šta je sud, ni gde se nalazi.
U kontekstu ove priče jeste i promena Zakona o javnom tužilaštvu i svih drugih propisa kojima ste skinuli obavezni radni staž kao uslov za zasnivanje radnog odnosa i izbor na ove funkcije.
Upozoravam vas da se ne bi vrteli ponovo u krug, a mi se vrtimo u krug i možemo samo da konstatujemo da posle svake vlasti, sudstvo nam je gore, gore i gore! Onda dolazimo u situaciju da nam se pojave neki eksperti, a imali smo prilike prošle godine da čujemo, da je sudska taksa jedan od najboljih prihoda - obična taksa koja treba da obezbedi ozbiljnost nekog sudskog postupka, da taj ko je podneo tužbu, da je ozbiljan čovek, nešto simbolično, a to postaje impozantan javni prihod.
O tome mi pričamo. Nije pitanje da li se Srbi tuže ili se ne tuže, pitanje je o tome što se građanin javlja na sud da zaštiti neko svoje pravo i svoj interes. Nemate vi pravo da ulazite u njegove motive zašto je on nekoga tužio. Vi ne date ljudima danas ni da se razvedu, moraju da plate veliku taksu da bi se razveli.
(Dragan Šormaz, sa mesta: Da zaštitimo porodicu!)
Da, da, samo vi štitite, vidim kako štitite porodicu! Bili ste u Hilandaru da se slikate, a niste malopre glasali da se obnovi Hilandar! To je DSS.
Nadvila se opasnost, građani! Velika opasnost! Ovde nam dolaze ljudi iz Demokratske stranke sa žalopojkama: jao nama šta smo nasledili, kuku lele, da smo znali ne bi se prihvatili vlasti. Pa, zašto ste se prihvatili vlasti? Sutra će nam se žaliti na svoje koalicione partnere, pa znali ste ko ste i kakvi ste, i hitan potez, hitan postupak da se promeni jedan član, evo, tako će i biti.
Zašto niste prvo promenili Zakon o javnom tužilaštvu, da više Vlada ne bira zamenike javnih tužilaca, nećete to da promeniti, to vam odgovara? Odgovara vam, a znate i
sami koji je haos u tužilaštvima, da se ne zna više ni ko je tužilac, ni ko je zamenik, tri, četiri grupe promenjenih ljudi ima...

Ne derem se, nego ukazujem građanima Srbije šta se desilo kada je napravljena ova Vlada sa Vojislavom Koštunicom: Biće puno priče, puno pesme, rezultata, loših, najlošijih, nećemo imati pravosuđe. Zbog toga vas upozoravam hitno da se promeni jedan član. A zašto da se promeni jedan član? Ako ste već imali svoj predlog zakona, kompletan, zašto ga niste dali? A malopre pričate: počeli smo sa dobrim predlogom, pa nam je većina promenila, sa jednog apelacionog na četiri. Što niste ponudili ceo kompletan Zakon sa jednim apelacionim sudom, da vidimo taj vaš koncept, ali nema koncepta.
Malopre je neko izašao, pa kaže - 13 dana je Vlada, pa nisu oni mogli da postignu. Vi ste na izbore izašli sa formiranim zakonima, bili ste vlada u senci, debeloj senci, valjda je nešto radila ta vlada u senci, valjda ima neki predlog zakona da je napravila. Nije valjda samo služila za slikanje. Tražite nekih 100 dana, a šta će vam 100 dana, šta će vama 100 dana, za 100 dana da nam predložite 50 zakona u kojima se menjaju prelazne i završne odredbe, sa 2007. na 2017. Živi bili, pa videli. Zapamtite ovo što je rečeno, tako će i biti!

To je član 100. stav 3, predsedniče. Možete da vidite da je prethodnik, ne znam zbog čega, ali vrlo uvredljivo se o  izrazio meni! Nisam pričao o njemu. Pričao sam o poslaničkoj grupi, izneo neke političke stavove o toj poslaničkoj grupi. Naravno, to je moje pravo da razmišljam da li su "ljigavi" ili nisu, da li su ovakvi ili onakvi. To je stvar ukusa. Može nekome da se sviđa ili ne, ali molim vas, vi idete na ličnost i mene upoređujete sa Hilandarom, nemojte to da činite, ja ne zaslužujem to.
Što se tiče vaših dogovora kao predsednika ne znam koje grupe, moram da vam kažem - tim pre je bilo više razloga da podržite naš predlog da se ovo uvrsti i da se stavi na dnevni red, pa tokom rasprave neka se profiliše, i neka se većina odluči da li će da glasa ili ne.
Molim vas, vodite računa, nemojte da vređate! Ja vas nisam uvredio. Vodio sam računa da pričam u nekom trećem licu, jednine ili množine, vodeći računa da vas ne uverdim. Zahvatio sam nosioca izborne liste onoliko koliko je on javna ličnost i prihvatio da bude sa imenom i prezimenom na toj listi. Nemojte vi da se nađete povređeni.
Drugo, kada sam pričao o toj izbornoj listi, ja sam tako široko to obuhvatio, evo, ljudi su prepoznali, pa se niko nije našao uvređenim da replicira i da ukazuje na nešto.
Predsedniče, pogledajte član 100. stav 3. i upozorite ovog mladog kolegu, pošto je prvi put u Narodnoj skupštini, - ne treba da kvari nešto što je standard i što je ponašanje.
Nikada nećete čuti od mene da pričam o tuđem moralu, niti ćete čuti da pričam o nekom velikom ukusu, već o nekim suvoparnim činjenicama. Budite malo oprezni kada izlazite ovde i upoređujete nekoga ili nekoga posebno vređate.
Ja vas nisam uvredio, niti bilo kog poslanika u ovoj skupštini nikada nisam uvredio. Čak i kada pričam o najozbiljnijim stvarima, čak i kada pričam o ljudima protiv kojih se vode opasni postupci i ukazujem na te postupke, nikada ih ne imenujem. Budite oprezni, to je moj savet. Mlad ste čovek, verovatno više želite u politici nego u nauci da postignete, vodite računa o tome.

Građanima Srbije je dobro poznato da je današnja tačka dnevnog reda neuspeli pokušaj formiranja jedne vlade koja bi trebalo da obezbedi po definiciji političku stabilnost u Srbiji, jer stvarno teški problemi postoje u Srbiji i krupna pitanja treba da se reše.
Ono što ih danas možda još više interesuje to je odgovor na pitanje zašto je ovo moralo da traje duže od dva meseca i kakva je perspektiva. Svako se brine za to šta ga čeka sutra.
Mi smo imali prilike juče da čujemo zakasneli govor koji nije pročitan u Orašcu povodom 200 godina državnosti Srbije, imali smo prilike da čujemo puno lepih reči na nivou obećanja i običnih političkih iluzija. Imali smo prilike da čujemo, za divno čudo, i malo konkretnih stvari, ali poražavajućih, da čujemo konkretno nešto što sve treba da nas zabrine i da nam ukaže da je danas na delu pokušaj stvaranja vlade opasnih namera.
Pošto nema kandidata za predsednika, ne bih trošio vreme objašnjavajući koliko je na jednoj strani svog teksta koji je ovde pročitao pogrešio kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Ono što je napisao, svi možemo da kažemo, ne daj bože da se ostvari, jer je u dubokoj suprotnosti, i terminološki i pojmovno, i sa Rezolucijom, i sa aneksima i sa nacionalnim interesima.
Niko nama nije dao pravo u ovoj skupštini da govorimo o suštinskoj autonomiji srpske zajednice, čak je i terminologiju međunarodne zajednice prihvatio kao onaj nesrećni Oliver Ivanović. Taj deo neću da potenciram posebno, bilo je dosta govora, ali ću građane Srbije da obavestim da u dnevni red niste uvrstili rezoluciju o Kosovu i Metohiji. Nikakav problem nije bio da se stavi kao treća tačka dnevnog reda, pa kada izaberete vladu da nastavimo sa tom tačkom dnevnog reda i da građani čuju šta to pripremate povodom Kosova i Metohije.
Moram da podržim one moje prethodnike koji su rekli da se u ovom pokušaju stvaranja vlade ide toliko daleko da se stvara i nešto nemoguće, jer ono što će biti karakteristika ove vlade jeste da je čine stranke koje u suštini nemaju profilisane političke programe, tu ideologije nema, ali ne postoji ni zajednički program šta da radi ova vlada i kako ona misli da vrši vlast u Republici Srbiji.
Nema, ne može ništa konkretno da se pronađe, može samo da se pronađe nastojanje da se obezbedi 126 glasova, a u vladi će biti onih koji računaju da će kao geometri da podele kolače, da podele vlast, da naprave i omeđe atare svog političkog i interesnog delovanja.
Nama će u ovoj skupštini biti vrlo jednostavno da obaramo tu vladu, jer kada se god izađe ovde treba da se prozove Vojislav Koštunica i ako nešto nije u redu u saobraćaju ili u nekom drugom resoru. Zašto? On će biti kriv, pošto je on predsednik vlade. To što ste se vi međusobno dogovorili pa kapitalne investicije vodi Nova Srbija, pa će ona tu svoj glavni odbor da preseli sa pomoćnicima, to je vaša stvar, to nas ne interesuje.
Građane Srbije to ne interesuje. Građani Srbije za svaki problem i nedostatak moraju da prozivaju Vojislava Kioštunicu, da ga podsećaju na mnoge stvari i na to kako se zakleo na vernost SRJ pa pogazio zakletvu i nestala Savezna Republika Jugoslavija, kako je Hag deveta rupa na svirali, pa je postala prva rupa na svirali i kako su njegovog Jovana Rankovića izbacili iz vlade Labus i Dinkić, a sada su sa Labusom i Dinkićem u istoj vladi.
Moraće da podseti one koje je podsticao da marta i jula 2001. godine izađu na ulice i telima brane svog predsednika, a kada je taj čovek kidnapovan, onda je on hladno rekao: "Pa, nisam bio obavešten". Tako će i Srbija da prođe, neće biti obaveštena šta se sve dešava.
Upozoravam da postoji taj dvojac bez kormilara, on odavno funkcioniše, to je primetio i Đinđić, pa je naterao Labusa da bude kandidat za predsednika, da bi ih napokon posvađali i to izašlo na videlo.
Treba da znate, dragi poslanici, da svi uslovi koji se nude ovde idu u režiji Miroljuba Labusa i oni znače hapšenje, krivične prijave i osiromašenje naše pivrede. To treba da znate. Kaju se oni koji su sačuvali Miroljuba Labusa u Saveznoj skupštini kada je trebalo da mu se izglasa nepoverenje. Kaju se i oni koji su sačuvali Mlađana Dinkića, kajali su se pa su 12. ili 19. decembra prošle godine napokon i podneli tu krivičnu prijavu Prvom opštinskom javnom tužilaštu u Beogradu protiv Mlađana Dinkića zbog oružanog upada. Podsetite se tih afera, na aferama je neko osvojio glasove, došao ovde da sprovodi vlast.
Centralno pitanje, a šta je to spona nečega što je neodrživo? Spona je sponzor. Vrlo precizno može da se kaže, između šest i deset jakih finansijskih grupa je nateralo nespojivo da se spoji.
Vrlo brzo ćete videti, između Biroa Vlade Republike Srbije i savetnika predsednika Vlade neće postojati principijelne razlike, budite svesni. Naročito budite svesni vi koji smatrate da zbog mržnje prema Demokratskoj stranci treba da podržite sve i svašta. Još veća opasnost se nadvila nad ovim. Napravljena je interesna podela. To će građani Srbije vrlo brzo da osete.
I po definiciji zna se: jedni su zagrabili finansijsku moć, kontrolu, stavili van snage sve što im ne odgovara i drže banku; drugi nam sole o Ustavu i institucijama; a treći samo znaju da kažu - problemi i rezultati.
To će nas očekivati, nove medijske manipulacije i novo posrtanje. Dokle? Dok nas neko ne obavesti. Iole ozbiljan političar ne bi hteo da se upusti u raspravu o ovome što je napisano, a nama predstavljeno kao program te buduće vlade.
Da podsetim sve poslanike, bez obzira na političko opredeljenje, mi smo ta prva brana koja štiti Ustav. U Ustavu jasno stoji da danas treba da se bira predsednik, potpredsednici i ministri. Vi ćete danas birati predsednika, jednog potpredsednika i ministre.
Dalje, da vas podsetim, predsednik Narodne skupštine kao vršilac dužnosti predsednika Republike predložio je mandatara, svog predsednika stranke, a predsednik stranke kao mandatar predložio je predsednika Skupštine i vršioca dužnosti predsednika Republike za ministra za privredu i on danas predsedava, a o njemu se glasa. Nemate više prava da prozivate Natašu Mićić. Ona to sebi ne bi ipak dozvolila. Mnoge stvari je dozvoljavala, ali ovo sebi nije dozvolila. Makar bi se pomerila sa tog mesta. Imaćemo vrlo interesantne situacije u nastavku ovog zasedanja i bitisanja ove vlade.
Znači, parcela se zna, zna se koja stranka drži koji resor i tu niko ne može da prigviri. Ako ispadnu problemi, rasplet se očekuje, ili će nas obavestiti da podnosi ostavku, da pada cela vlada, ali neće pasti vlada, biće pregovora, biće svega i svačega. Ne ispušta se kolač, jer oni koji prošli put nisu prošli ni cenzus ili su se priključili nekima da bi ušli u Skupštinu, dohvatili se kolača i ne puštaju. Znaju da im je ovo poslednje. Posle ovoga više nema.
U Srbiji više istina ne može da se zaustavi. Srbin voli pravdu, Srbin će da osujeti i ovu podvalu koja je na delu. Pozdravite vaše sponzore i zapamtite samo jednu stvar - ukoliko ih ne budete slušali oni će krvavo da naplate to što su vam pomogli i što su vas sastavili.

Očigledno je da građanima Srbije treba da se objasni o čemu se ovde radi. Na delu je jedna velika medijska i mentalna manipulacija.
I tu se, naravno, koriste sva moguća sredstva. Jedno od tih sredstava jeste da se pobroje međunarodni dokumenti, a da oni koji navode nazive tih dokumenata nijednom rečenicom ne kažu šta piše u tim dokumentima i da li mogu da nađu u tim dokumentima uporište za ovu intervenciju ili neuspeli pokušaj.
Naravno, sve druge poslaničke grupe su prihvatile ovu igru, jer su svesne te manipulacije, pa neke kažu da podržavaju Predlog zakona, a neke kažu - ukoliko usvojite naše amandmane i mi ćemo da prihvatimo taj predlog zakona.
U suštini, 99% poslanika je protiv ovog zakona. Da, to je istina, 99% poslanika je protiv ovog zakona, čak i oni koji su učestvovali u pisanju Predloga zakona, neki su pobegli jer jednostavno smatraju da je ovo loš predlog.
Predlog se zasniva na sledećim postulatima: prvi, da neko ko je obećao da skoči 10 metara uvis, obećanje treba da ispuni, pa je ugradio 4, 5, 6 odredbi i poziva se na to da u postojećem zakonu to nije regulisano ili, ukoliko je regulisano, da nije u skladu sa zakonom. To je prva zamena teze i naravno izriče se velika laž.
Postojeći predlog zakona je te situacije u potpunosti rešio. Ustavni sud to nije proglasio neustavnim i ništa taj zakon ne zabranjuje, jer taj zakon uređuje ono što po Ustavu i može, a to je način ostvarivanja prava građanina da bira i da bude biran. Mi smo malo pokušali da popravimo taj predlog, pa ćemo kod amandmana da ukažemo na mentalne nedostatke i nepoznavanje osnova političko-pravnog sistema ove države. Ali, o tom potom.
Ono što mora da nas zabrine, to je da predlagač zakona nije hteo da interveniše u onom delu koji se tiče jedinstvenog biračkog spiska. Nije hteo da interveniše jer još pamti kako je krao CD od izborne komisije i kako je manifestovao svoje nezadovoljstvo što u drugom krugu RIK nije proglasila da ne postoji jedinstveni birački spisak. Naravno, to im nije smetalo u prvom izbornoj krugu.
Druga manipulacija koja se ovde sprovodi, to je što se mimo Ustava i mimo svih poznatih deklaracija, konvencija koje regulišu neka pitanja, gura nešto što je potpuno neodrživo, duboko suprotno Ustavu. To što je suprotno Ustavu je što se pravi podela na građane prvog i drugog reda. Mi do sada tu podelu nismo imali. Zašto?
Ma koliko neko prigovarao ustavnom uređenju Republike Srbije, ona je građansko društvo. Svi uživamo političku jednakost. Nema diskriminacije. Niko ne može da pronađe diskriminaciju u ovoj zemlji, jedino oni koji smatraju da ovakav predlog zakona treba podneti, da se formira politička elita nacionalnih manjina, izvinjavam se što ću da upotrebim jedno ime, pa onda pripadnici jedne nacionalne manjine da smatraju da su ugroženi ukoliko Kasa nije kupio još jedan hektar zemlje za svoju ćerku. Tada su ugrožena prava nacionalnih manjina.
Ko može da kaže da su samo Kasa i Rasim Ljajić predstavnici nekih nacionalnih manjina? Ko je dao njima to ekskluzivno pravo? Moram da podsetim predlagača, u postojećem Zakonu o izboru narodnih poslanika kao podnosioci izborne liste javljaju se stranke pojedinačno, koalicije, grupe građana, a sad uvodite i termin – izborna lista stranke nacionalnih manjina. Ustav ne dozvoljava takvu formulaciju i takvu podelu, jer na ovaj način i skidanjem cenzusa samo za određenu grupu ljudi, postavljam pitanje – šta je sa izbornom listom grupe građana, što su oni neravnopravni? Kako to neko više, a neko manje?
Mi smo građansko društvo, postigli smo neke demokratske standarde i taj ko se plaši da će nacionalne manjine da glasaju za SRS, s pravom se plaši. Posle ovog zakona još više pripadnika nacionalnih manjina glasaće za SRS, jer osećaju ovu podelu i ne žele da se identifikuju sa Rasimom Ljajićem, Kasom i onima koji su izgubili na izborima. Oni su izgubili jer su se pogrešno opredelili.
Ko je taj ko može više da voli Rasima Ljajića od Nebojše Čovića. Ako neko poštuje izbornu volju građana, imate predstavnike nacionalnih manjina za koje je narod glasao, pa sa njima pravite koaliciju. Vi ćete sada Rasima da zadržite, pa čak i Nebojšu Čovića, koji nije osvojio ni tri posto glasova.
(Glasovi iz klupe: Ko to kaže?)
To kažu izbori. Izbori kažu da nije prošao, ali vi hoćete da ga uvučete. Pošto je ovo zakon koji ništa ne rešava, jer nikada DSS nije uspela da reši neki problem, mene prosto čudi da niste podneli predlog da se izglasa nepoverenje Vladi Zorana Živkovića.

Moram da citiram gospodina koji je prvi izašao. Pričao sam o međunarodnim dokumentima koje je jedan drugi poslanik pominjao, a on je u replici predstavio Ustavnu povelju...
(Predsedavajući: Nemojte, molim vas, odgovorite na izlaganje predlagača.)
... kao međunarodni dokument. Nažalost, to nisu međunarodni dokumenti.
A što se tiče ove druge intervencije, da nešto nisam shvatio, meni se čini da niste razumeli neke stvari. Nijedan naš propis, niti međunarodni dokument, ne dozvoljava bilo kakvu diskriminaciju.
Kada se priča o nekim posebnostima koje pripadaju pripadnicima nacionalnih manjina, ta tema danas nije na dnevnom redu, ali ako pričamo o Ustavom i svim međunarodnim dokumentima garantovanoj slobodi političkog organizovanja i delovanja, onda tu nema prostora za podele na političke stranke manjina, na neke druge političke stranke, jer to pravo građanin uživa kao pojedinac. To je individualno pravo.
O tome morate da vodite računa, jer na ovaj način delite građane, formirate političku elitu nacionalnih manjina, sa kojima možete da trgujete na svoj način, sebi prepoznatljiv način, a oni su skloni tim trgovinama, za hektar imovine, znate i sami, kod Kase, neki su ga čuvali.
A što se tiče ovog dela koji se tiče obećanja prema dijaspori, to neće biti onaj rasadnik glasova kao što je nekada bilo Kosovo i Metohija. Moram da vas upozorim ...
(Predsedavajući: Upozoravam poslanike da vas ne ometaju.)
... da ste se uhvatili ćorava posla.
Mi ćemo, sa amandmanima, verovatno i da prihvatimo ovaj zakon. Ali, pazite, sa ove govornice smo upozoravali i neku prethodnu vlast da ne čini nešto iz sličnih pobuda, da je ne rukovodi mržnja, da je ne rukovode neki drugi interesi i nagoni koji nemaju pokriće u Ustavu i zdravom razumu, i ta vlast je otišla. Mnogo ste požurili i to nije dobro. Nije dobro, jer ovakav zakon se donosi konsenzusom svih političkih stranaka.
Vi ste požurili, jer ste obećali. Šta da radimo što ste obećali? Nerealno ste obećali, a videćete povodom amandmana kada se budemo javljali kolika je ta nerealnost, koliko nema brige o biračima i koliko vašim predlogom vi forsirate neravnopravnost između građana, što je zabranjeno.
Radikali moraju da čuvaju republiku ovde od Demokratske stranke Srbije, ljudi, zapamtite to.

Malo da pomognemo građanima da shvate i narodnim poslanicima da glasaju za ovaj amandman, jer praktično drugog izbora i nema. Ovo što je predlagač napisao ne može da postoji. Ne može iz prostog razloga što zakon koji reguliše izbor narodnih poslanika i definiše biračko pravo vodi računa o tri stvari.
Prva je punoletstvo, druga je državljanstvo, treća je prebivalište. Ako se te tri stvari uzmu u obzir, onda sa gledišta našeg zakona ne može da postoji boravište u inostranstvu, nego naš državljanin može privremeno da boravi u inostranstvu. Boravište sa gledišta strane države može da postoji, ali sa gledišta naše države i našeg zakona ne može.
Naš zakon zna za prebivalište i boravište kod nas, a ne u inostranstvu. A, ovo sa upisivanjem u birački spisak gde su upisani roditelji, to ukoliko ostane, to će biti još veća konfuzija sa jedinstvenim biračkim spiskom koga mi nemamo.
Ono što je za žaljenje u ovoj Narodnoj skupštini - predlagač ništa nije uradio, nije želeo da interveniše da se sredi jedinstveni birački spisak, jer i dalje stoji da se ne zna ko vodi, ko vrši poverene poslove promene podataka i upisa podataka u biračke sveske, evidencije itd.
I, čudi me da makar prvih 30 odredbi ovih zakona nisu dogradili sa odgovarajućim odredbama, gde bi se precizno definisalo ko vodi jedinstveni birački spisak, kako se vodi jedinstveni birački spisak i kako se daju posebni izvodi i posebne evidencije iz biračkog spiska. Pa, naravno, i kontrola biračkog spiska, uvid u jedinstveni birački spisak itd.
Ako se malo setimo, DSS je najviše prigovarala što nema jedinstvenog biračkog spiska, požurili da promene zakon i nisu dodirnuli jedinstveni birački spisak, jer oni su navodno obećali. Šta su obećali, verovatno ni njima nije jasno.
Znači, amandman mora da se usvoji iz prostog razloga, ako se ne usvoji, ovaj član zakona ne može da se primeni. Ne može nijedan državni organ da se obaveže na bazi ovog teksta koji su oni predložili jer taj tekst ništa ne znači.

Praistorija ovog predloga DSS-a je kako da se ukrade CD, pobegne u WC i tamo sa nekim alatima pročita šta je napisano.
Da, deluje smešno, ali to se desilo. Naravno, desilo se tek u drugom krugu, kada njihov voljeni kandidat, naravno, nije prošao, pa su se onda setili da ne postoji jedinstveni birački spisak, a o tome je SRS pisala prigovore i vodila postupak u prvom izbornom krugu.
E, sada oni traže ekskluzivno pravo za podnosioce proglašenih izbornih lista, da mogu da intervenišu u biračkom spisku. To pravo ima građanin kao pojedinac, a kada su u pitanju umrla lica neko od rodbine. Podnosioci proglašenih izbornih lista imaju samo pravo uvida u jedinstveni birački spisak. A da oni podnose zahtev, vode neki postupak i budu stranka u postupku po pitanju ličnog stanja pojedinca, to je apsolutno nemoguće, zabranjeno je, to Ustav ne dozvoljava, ne samo naš, nego nijedan ustav; nijedan.
Toliko daleko ustavni sistem štiti prava pojedinca tako da je, recimo, u Portugaliji zabranjeno da se vodi matični broj, ne smeju građani da se definišu brojevima. Nažalost, naši predlagači bi hteli da imaju ekskluzivno pravo da vode postupak da se Janko Janković izbriše iz biračkog spiska. To pravo nema podnosilac izborne liste. On može da sugeriše, može da predloži, ali da bude stranka u postupku, to je apsolutno isključeno.
Eto, vidite, imamo nove eksperte, koji baš ne vode mnogo računa o pravima i slobodama pojedinca i građanina, već na prvo mesto stavljaju svoj interes. Da, svoj interes. Ako su smatrali da treba da se urede jedinstveni birački spiskovi, pa sa 30 odredbi su to mogli da srede. Ne moraju daleko da idu, neka uzmu crnogorski primer, gde je sasvim solidno rešeno kako se vrši upis u jedinstveni birački spisak, da jedno isto lice može biti upisano samo na jednom mestu, ne može na više mesta, i po automatizmu se i umrla, i lica koja su se preselila brišu odnosno ažurira jedinstveni birački spisak.
Ne, Demokratska stranka Srbije to ne želi. Ona želi svoje ekskluzivno pravo, jer ustavnost i zakonitost se ceni u ovoj državi samo prema interesima DSS-a i to svi moraju da znaju. I ustavnost i zakonitost zavisi od volje da li će neko uspeti da pobedi, a da se ne zapali zgrada.

Ovim amandmanom mi smo pomogli predlagaču, pošto je on izostavio jedan tekst u Predlogu zakona i mi smo samo praktično dopunili ono što je falilo. Naime, ne možemo da prihvatimo činjenicu da Republička izborna komisija samoinicijativno, na predlog nekog iz diplomatsko-konzularnog predstavništva, određuje biračka mesta u inostranstvu. Mi amandmanom samo preciziramo obavezu Republičke izborne komisije kako da utvrdi biračka mesta u inostranstvu, o čemu mora da vodi računa.
Znači, ovim amandmanom mi ne dodirujemo pravo birača nego namećemo obavezu Republičkoj izbornoj komisiji da ona ne bude baš toliko proizvoljna kada određuje biračka mesta. Taj amandman je u ravni sa onom odredbom zakona koja kaže da na biračkom mestu u Srbiji može da glasa više od 100 birača, a manje od 2.500 birača.
Znači, to je isti rang, s tim što smo rekli kada se vodi računa o biračima u inostranstvu da biračko mesto ne bude udaljeno više od 100 kilometara od mesta njihovog, kako oni kažu, boravišta, jer ne možemo valjda birače u inostranstvu da izlažemo nepotrebnim troškovima, da putuju po tri, četiri, pet ili šest hiljada kilometara da bi došli da glasaju, već treba da budu približno u istom položaju kao državljani i birači koji glasaju u Srbiji.
Naravno, treba uvažiti neku specifičnost zato što se ipak glasa u inostranstvu. Ovde kod nas ljudi glasaju na 200 metara, dva kilometra, pet kilometara od kuće, a tamo smatramo da je otprilike ta razdaljina od 100 kilometara optimalna razdaljina da se ne povećavaju troškovi našem biraču u inostranstvu da bi došao da ispuni svoje pravo i svoju obavezu.
Naravno, ovi koji vode brigu o dijaspiri i o našim biračima sa boravištem u inostranstvu kažu da ne valja amandman. Oni su zamislili prvi korak. Za njih je ovaj zakon prvi korak. Drugi korak se ne vidi i njih drugi korak uopšte ne interesuje. Ako se donosi zakon onda zakonom mora objektivno i neutralno da sve birače stavi u približno isti položaj, jer mi zakonom samo govorimo o tome na koji način birač ostvaruje neko pravo.
Ne možemo mi zakonom da kažemo da Republička izborna komisija samostalno određuje gde će biti biračko mesto u inostranstvu. Šta ako za celu Rusiju odrede jedno biračko mesto, a oni imaju osam časovnih zona? Po toj logici stvari zna se gde će biti biračka mesta, u diplomatsko-konzularnim predstavništvima i ako neko u tom partnerstvu za glasanje odobri neko posebno biračko mesto, možemo da znamo sa velikom preciznošću ko će da glasa. Onaj ko bude upisan, a biće upisani privilegovani. Samo želimo malo da preciziramo ove stvari, jer i mi vodimo brigu o biračima u inostranstvu i više vodimo brigu nego predlagač zakona.
Kaže predlagač zakona da se na ovaj način povećavaju troškovi. Organizuju se izbori. Troškovi postoje i u Srbiji kada se organizuju izbori. Naravno da treba da se podnesu troškovi izbora u inostranstvu. Vi ste predložili i valjda ste vodili računa i o troškovima.
Ne možete sada da kažete – zbog velikih troškova nekim građanima u inostranstvu nećemo da omogućimo da ostvari biračko pravo ili da im bitno otežamo ostvarivanje biračkog prava. Vi ste obećali dijaspori, upravo ste obećali da neće da glasaju na razdaljini većoj od 100 kilometara od mesta gde stanuju u inostranstvu. Budite konsekventni do kraja, budite predani u tome.
Mi smo samo ubacili u amandmanom ono što ste vi greškom izostavili. Znamo da ovo podržavate, ali zašto reterirate? Lepa vam je ideja, pohvalili smo vam ideju. Prihvatite amandman da ta ideja bude još bolja i da ne bude ovo prvi korak nego da ovo bude trajni korak, rešeno za sva vremena.

Naravno, poslanici su primetili, ovo je obična zamena teze. Obična zamena teza zasnovana na nekim pesmicama o tome šta je cilj zakona. Zakon nema cilj, nego ima svoj predmet. Predmet ovog zakona o izmenama i dopunama je isti kao i predmet onog zakona u osnovnom tekstu koji je usvojen 2000. godine, a to je ustavna obaveza da zakonom uredimo način ostvarivanja biračkog prava u Srbiji, državljana naših koji borave ovde, koji žive ovde, koji imaju pravo da biraju i da budu birani.
Znači, cilj zakona nije da se omogući nekom novom, nego svim građanima koji imaju biračko pravo. Mi smo protiv te podele. Zašto samo delite građane? Nemate potrebe da delite građane. Svi građani su ravnopravni. Ovim amandmanom se ne uskraćuje niti otežava pravo nekome, nego baš mu se omogućava da sa što manje troškova obavi svoju dužnost i svoje pravo da bira.
Vidite, po onome što je prethodnik rekla ovde je bliže 6.000 kilometara, nego 100 kilometara. To je taj Marfijev zakon kojim se vrti ovde i od neistine stvara istina, izokreću činjenice i nažalost već godinama su građani Srbije žrtve jedne mentalne manipulacije.
Naravno, mi smo svesni te činjenice da mi baš ne možemo mnogo da utičemo na regulisanje kako treba da izgledaju biračka mesta u inostranstvu. Ne možemo. Možemo kada su u pitanju diplomatsko-konzularna predstavništva, a što se tiče ovih posebnih biračkih mesta, ukoliko država uspe da dogovori to, neka završi posao, neka budu bliža ta biračka mesta našim biračima koji bi mogli da glasaju.
Ovaj član i ovaj amandman su u potpuno istom rangu, gde se definiše šta je biračko mesto. Znači, onaj ko je protiv ovog amandmana, on je protiv člana zakona koji kaže da na biračkom mestu mora da glasa više od 100, a manje od 2.500 birača. Ako je ta briga prisutna kod predlagača, zašto nije predložio taj član i za ljude koji žive u brdsko-planinskom području, koji moraju po pet, šest ili deset kilometara da pešače do biračkog mesta, jer u njihovom zaseoku nema 100 birača.
Tu niste pokazali milosrđe i brigu o tim ljudima, ali ste pokazali brigu i milosrđe prema onima koji žive u centrima, evropskim centrima, gde je velika koncentracija, a vas ne interesuje periferija gde su naši birači. Morate na objektivan način da definišete biračko mesto, kako u zemlji tako i u inostranstvu, uz uvažavanje neke specifičnosti u inostranstvu. To je tih 100 kilometara.
Moraju naši birači da budu ravnopravni. Izuzetno neka vrsta ograničenja može da postoji. Vi ste to izuzetno pretvorili u pravilo. Pravilo je kod vas "glasaće se đuture po izboru DSS-a". Oni su napravili prvi korak, sredili zakon za jedan kilogram, a zakon težak 100 kilograma.
Ne može to tako u pravu. Ne može. Zato nije ni čudo što se 90% vaših ljdi koji su radili na ovome odriču ovog teksta. Ne prihvataju ovaj tekst jer ga shvataju kao jednu veliku medijsku podvalu. Zato mora da se usvoji ovaj amandman, ako se pokazuje ta briga prema našim biračima u inostranstvu.