Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7340">Branislav Mitrović</a>

Govori

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Gospodine ministre, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da istaknem dve činjenice koje karakterišu ovaj trenutak, a kada govorimo o železničkom saobraćaju.
Kao prvo, železnički saobraćaj danas u Srbiji se nalazi u veoma teškoj situaciji, najpre zbog izostanka ozbiljnih reformi, a sa druge strane, svima nam je jasno da ovaj trenutak moramo iskoristiti da sa ozbiljnim reformama krenemo, ako uopšte računamo na železnički saobraćaj, kao jedan vrlo bitan vid saobraćaja u narednom periodu.
Druga činjenica ukazuje na to, ako posmatramo poslednje decenije i ulaganja u železnički saobraćaj, da odavno nismo imali ozbiljniji pristup jedne Vlade prema železničkom saobraćaju, što se tiče samog ulaganja, a delimično smo u tome učestvovali i mi kao narodni poslanici, koji smo ratifikovali određene sporazume i kredite, najpre od Ruske Federacije, zatim od kuvajtskog Ekonomskog fonda, ali i u harmonizaciji i usaglašavanju naše regulative. Podsetiću da je ova skupština u januaru mesecu usvojila Konvenciju o učešću srpskih železnica u međunarodnom saobraćaju.
Ovo naravno, ne govorim da bi hvalio Vladu u kojoj učestvuje i stranka Ujedinjeni regioni Srbije, već prosto, kao neko ko već poslednjih 20 godina aktivno prati i aktivno učestvuje u radu srpskih železnica i neko čija porodična tradicija u
železničkom saobraćaju se meri sa više decenija.
Podsetiću da je važeći Zakon o železnici usvojen u Narodnoj skupštini 2005. godine, obećavao upravo značajne reforme, obećavao tu podelu o kojoj danas govorimo na infrastrukturu i prevoz, samim tim obećavao konkurenciju u železničkom saobraćaju, koja je trebala da donese željeni kvalitet, efikasnost i bezbednost u železničkom saobraćaju.
Tadašnji zakon je, još jednom kažem, obećavao i ozbiljnije gazdovanje železničkom imovinom, a podsetiću da železnička imovina čini oko 12% sveukupne imovine Republike Srbije, što svakako nije zanemarljiv resurs. Tadašnji zakon je predvideo da se ime "Železničko-transportno preduzeće Srbije" promeni u "Železnice Srbije". Nažalost, ovo zadnje je uglavnom u potpunosti ispunjeno, a ovo što sam pre toga naveo do današnjeg dana, nismo imali neke velike pomake.
Prva asocijacija kada govorimo o srpskim železnicama, i to su govorili neke moje prethodne kolege, i pored činjenice da se poslednjih godina dosta uradilo velikim angažovanjem ljudi koji rade u "Železnicama Srbije", na redovitosti železničkog saobraćaja, prve asocijacije jesu upravo kašnjenja, izostajanja vozova, hladni, neosvetljeni vozovi u zimskom periodu, veliki broj komitenata, tradicionalnih korisnika železničkih usluga, najpre u robnom, u teretnom saobraćaju, koji su napustili železnicu kao prevoznika, i ono što svakako građani znaju jeste i jedna od osnovnih asocijacija na železnicu, jesu značajne subvencije koje država svake godine izdvaja za "Železnice Srbije", a bez kojih ovo akcionarsko društvo ne bi moglo da funkcioniše.
Znači, svima je jasno i nema nikog ni u ovoj sali, ni u "Železnicama Srbije", ni u ministarstvu, ni u Vladi ko bi prenebregao činjenicu da je železnica danas u teškoj situaciji i dobro je da spoznamo koliko je to teška situacija, ali svakako da ta teška situacija nije samo zbog nekih subjektivnih propusta, rekao bih pre svega, da je teška situacija na železnici i smanjenje obima prevoza i putnika, i tereta nastala kao posledica smanjene privredne aktivnosti samim tim, smanjene potrebe za železničkim uslugama, ali i kao posledica loše organizacije, loše socijalne, loše kadrovske politike u "Železnicama Srbije".
Hronično ne ulaganje u železnički infrastrukturu je takođe jedan od važnih faktora koji je današnju železnicu doveo u jednu tešku situaciju.
Na kraju moram da kažem da jedan od razloga zašto se železnica nalazi u ovoj situaciji jeste i neprimenjivost Zakona o železnici, ranije pomenutog, koji je usvojen u ovoj Skupštini 2005. godine, koji ima određene propuste i koji ovaj današnji zakon o kome raspravljamo treba da ispravi.
Sve to ukazuje, i čuli smo neke podatke, da danas od 3.809 kilometara železničke mreže, 1.768 kilometara su magistralne pruge, a da je elektrificirano samo 32,7%. Samo 7% pruga ili 276 kilometara ima dva koloseka, samo 45% pruga ima dozvoljeno osovinsko opterećenje od 22,5 tona, dok je na 30% pruga to opterećenje ispod 16 tona. Dozvoljena brzina prelazi 100 kilometara na čas na svega 3,2% pruga, a najveći deo pruga, oko 50% mreže, dozvoljava maksimalnu brzinu do 60 kilometara sa izuzetkom pojedinih sekcija pruge Beograd-Šid, Velika Plana-Niš koji su dvokolosečne, elektrificirane i na nekim deonicima dozvoljavaju veće brzine. Sve ostale pruge imaju zastarele tehničke i tehnološke parametre. Čak i na nekim sekcijama ovih pruga ima deonica u veoma lošem stanju, tako da se brzina često privremeno ograničava na 20 kilometara na sat.
Železnice zvanično raspolažu sa 480 lokomotiva, 8.500 teretnih i 550 putničkih vagona. Vučna i vučena vozila su relativno stara i nepouzdana, što ne retko rezultira defektima u toku vožnje.
Ovo su samo statistički podaci. Otprilike oko 100 lokomotiva dnevno, i to je dobar podatak, može da trči prugama Srbije.
U poslednjoj godini su na prugama Srbije uvedene lagane vožnje na 320 mesta u ukupnoj dužini od 535 kilometara, što predstavlja 16% svih pruga koje su u eksploataciji.
U modernizaciju železničke infrastrukture u poslednjoj deceniji uloženo je skromnih 168 miliona evra, a remontovano oko 136 kilometara.
Svima je jasno da ovi podaci ne oslikavaju efikasan sistem spreman da postane deo evropskog železničkog sistema.
Ne iznosim ove podatke da bih nekoga kritikovao, da bih tražio krivca, već da bih podsetio i upozorio koliko je neophodno da se u narednom periodu ulaže u srpske železnice.
Još jednom ću ponoviti da nijedna kao ova Vlada do sada nije tako ozbiljno pristupila ulaganju u železničku infrastrukturu.
Postavlja se logičko pitanje – šta je neophodno uraditi danas u Srbiji da bi se železnički sistem pomerio sa mrtve tačke, da bi, umesto tereta i problema, postao deo razvoja i da bi, kao što svi govorimo i što intencija uostalom ovog zakona, postao deo velikog evropskog saobraćajnog sistema?
Na prvom mestu potrebno je donošenje zakona koji je primenjiv i koji će dosledno biti primenjen. Na drugom mestu neophodno je značajno ulaganje u železničku infrastrukturu, zatim usklađivanje propisa u oblasti železničkog saobraćaja sa relevantnim propisima EU, kao i korišćenje pozitivnih iskustava EU i, na kraju, unapređenje bezbednosti i interoperabilnosti železničkog saobraćaja.
Svakako da su nabrojane komponente reforme železnice međusobno povezane i usklađene. Kada je usvajan zakon 2005. godine, a i danas jako važno i bitno mesto jeste upravo podići nivo železničkih usluga do te mere da može da bar na delimično sličan ili blizak način učestvuju u tom velikom evropskom saobraćajnom sistemu. Međutim, prva asocijacija kada govorim o učešću našiš železnica jeste nesklad između srpskih železnica i evropskih železnica i odmah nam na pamet padaju brze pruge, italijanski "Pendolino", "Simensov" nemački brzi voz, zatim francuski TŽV koji ima komercijalnu brzinu preko 300 kilometara, a da ne govorimo o nekim najvećim mogućim brzinama od 570 i nešto kilometara za TŽV.
Međutim, sve ovo govorim ne da bih rekao koliko su loše srpske železnice, već koliko se ozbiljno mora pristupiti reformi srpskih železnica i koliko nemamo vremena za čekanje da bi toj reformi i pristupili.
Da li su srpske železnice imale slične probleme koje su imale evropske nacionalne železnice u proteklih 20 godina? Svakako da jesu i upravo iskustva evropskih železnica, železnica EU nam mogu biti dobar pokazatelj šta i kako treba da činimo u ovim trenucima kada smo se konačno odlučili na reformu železničkog sistema. Razlika je samo u tome jer su oni tu reformu radili 20 godina pre nas. U svakom slučaju, mi možemo da koristimo njihova iskustva.
Još davne 1957. godine tadašnja evropska ekonomska zajednica je započela osmišljavanje zajedničke saobraćajne politike. Godine 1962. nizom direktiva, preporuka, uredbi i pravila trasirali su zajedničku politiku jedinstvenog transportnog tržišta.
Godine 1975. je ustanovljen početak pravnog regulisanja železničkog sektora Direktivom 75/327, koja se odnosila na harmonizaciju propisa koji se odnose na finansijske odnose železničkih preduzeća. Osnovni cilj ove direktive je bio poboljšanje situacije železničkog saobraćaja zbog značajnog pada prevoza robe i putnika. Upravo u tim godinama dolazi do velike ekspanzije drumskog saobraćaja najpre zbog jeftine cene naftnih derivata.
Jasno je da su zemlje EU bile primorane da preduzimaju određene korake kako bi učinile dostupnijim i privlačnijim železnički saobraćaj. Upravo ovo govorim da, pored, još jednom ponavljam, subjektivnih problema i problema koji su karakteristični samo za našu zemlju, postoje problemi koji su bili prisutni i u železnicama i u mnogo razvijenijim zemljama.
Godine 1991. počinje savremeno regulisanje donošenjem Direktive 91/440. Osnovni cilj ove direktive je formiranje pravnog osnova za restrukturiranje nacionalnih železnica. Osnovne smernice ove direktive jesu temelj reformi železničkog saobraćaja u EU.
Kada čitamo ove smernice iz Direktive 91/440 jasno nam je i kada ih uporedimo sa poglavljima i članovima zakona o kome danas govorimo, da su u naš zakon, o kome danas raspravljamo, ugrađene sve ove smernice i ugrađena pozitivna iskustva iz restrukturiranja nacionalnih železnica iz EU.
Pročitaću smernice iz Direktive 91/440. Odnose se na integraciju železničkih nacionalnih sistema u saobraćajni sistem Evrope, kao i poboljšanje efikasnosti i kooperacija sa ostalim vidovima saobraćaja, zatim ukidanje monopola države nad integrisanim javnim preduzećima, razdvajanje saobraćaja na infrastrukture i organizacije saobraćaja od robnog i putničkog saobraćaja, odgovornost države za održavanje, razvoj i upotrebu saobraćajne infrastrukture, garancije države za slobodan, liberalan, nediskriminatorski pristup železničkoj infrastrukturi, svim zainteresovanim operaterima, kao i obaveze države prema upravljaču infrastrukture u smislu kompetentnosti finansijske likvidnosti. Jasno je da su upravo ove smernice temelj zakona o kome mi danas raspravljamo.
Činjenica da ovaj koncept jedinstvenog železničkog sistema te 1991. godine pa do 2001. godine u EU nije u potpunosti zaživeo i da ga je, ako mogu reći, nadvladao drumski saobraćaj, doveo je do određenih problema u samom funkcionisanju saobraćajnog sistema. Došlo je do poremećaja u bezbednosti saobraćaja, sam proces u zaštiti životne sredine je ugrožen, tako da je te 2001. godine, izdavanjem druge bele knjige, Evropska komisija krenula u još odlučniju borbu za promociju železničkog saobraćaja.
Godine 2001. Evropska komisija izlazi sa tri paketa direktiva i propisa kojima se redefinišu odnosi između države i železnice, podelu železničke delatnosti u organizacionom i finansijskom smislu, regulaciju železničke mreže, izdavanje sertifikata operaterima.
Direktiva 2001/12 sadrži izmene pomenute Direktive 91/440 i definiše obavezu formiranja regulatornog tela koje treba da obezbedi ravnopravan, nediskriminatorski pristup infrastrukturi i svim zainteresovanim operaterima.
Upravo u Zakonu o železnici, o kome mi danas raspravljamo, jedno od ključnih mesta jeste upravo regulatorno telo, znači, direkcija za železnicu, što, naravno, i jeste intencija zakona, da jedno nezavisno telo na jedan nediskriminatorski način reguliše tržište železničkog saobraćaja.
Drugi paket se odnosio na zakonske i tehničke uslove interoperabilnosti. Treći paket direktiva i propisa se odnosi na definisanje mera i podizanje kvaliteta prevoza u međunarodnom putničkom i teretnom saobraćaju, kao i mera za kontrolu radne sposobnosti zaposlenih. Što se tiče četvrtog paketa koji je usvojen u januaru ove godine neki će reći da je došlo do određenog povlačenja Evropske komisije u nastojanju da u potpunosti liberalizuje železničko tržište. Rekao bih da Evropska komisija tu fleksibilnost koju je dopustila svojim članovima pokušava da u ovom teškom finansijskom trenutku nađe najbolje moguće rešenje za promociju železničkog saobraćaja, uzimajući sve one pogodnosti železničkog saobraćaja koje on danas pruža.
Još jednom kažem da pored naših subjektivnih problema u železnicama Srbije u našem okruženju jasno je da su mnogo naprednije i bogatije zemlje od nas imale takođe probleme u restrukturiranju železnica, što samo ukazuje da je ovo jedan vrlo kompleksan problem. U nekim prethodnim diskusijama smo nažalost čuli jedan određeni nivo banalizacije problema u železničkom saobraćaju, još jednom ponavljam, jako kompleksnom vidu saobraćaja.
Što se tiče samog zakonskog rešenja jasno je sprovedena intencija podele na infrastrukturu i prevoz i ne bih posebno obrazlagao i poglavlje koje se tiče upravljača infrastrukturom, gde su do najsitnijeg detalja obrazložene obaveze, nadležnosti i odgovornosti upravljača infrastrukture, zatim samih korisnika prevoza. Kao što sam rekao, u trećem poglavlju se definiše obaveza Direkcije za železnicu koja preuzima na sebe tu regulacionu ulogu železničkog tržišta, ali i ulogu regulatora u oblasti bezbednosti i interoperabilnosti.
Dotakao bih se još jednog važnog segmenta u reformi železničkog saobraćaja, ne umanjujući značaj zakona o kome danas govorim, a to je ulaganje u infrastrukturu. Ponoviću po treći put, ova vlada ozbiljno ulaže u železničku infrastrukturu i preko ruskog kredita i preko kredita Kuvajtskog Fonda za ekonomski razvoj i drugih fondova i drugih evropskih kredita. Bez ozbiljnog ulaganja u železničku infrastrukturu nema reforme železničkog saobraćaja.
Svakako da je za pohvalu i da je ohrabrujuće ulaganje u Koridor 11, žilu kucavicu železničkog saobraćaja u Srbiji, ali s obzirom da dolazi sa Zlatiborskog okruga, iz Užica, uvek pozdravljam i insistiram na ulaganju u prugu Beograd-Bar i uvek ističem podatak da je u samo četiri meseca prošle godine barskom prugom iz Kragujevca za Bar prevezeno oko 40.000 Fijatovih automobila. Građani zapadne Srbije očekuju od ove Vlade da ozbiljno ulaže u Koridor 11 i železnički, a i putnički.
Na samom kraju, sve su činjenice i veoma teške situacije u kojoj se nalazi naša železnica, svesni kompleksnosti reformi koje očekuju našu železnicu, ali i svesni svih onih problema koje imaju sve železničke organizacije u Evropi, u mnogo bogatijim i u mnogo sređenijim zemljama nego kod nas, mi iz URS ćemo podržati ovo zakonsko rešenje očekujući da u narednom periodu i Vlada i resorno ministarstvo i Direkcija za železnicu ulože maksimum napora kako bi se ovaj zakon i primenio. Posebno moram da naglasim da od menadžmenta akcionarskog društva Železnice Srbije takođe očekujemo jedan visok stepen ozbiljnosti. Moram da kažem da je u proteklim godinama i decenijama bilo dosta propusta u radu tog javnog preduzeća a danas akcionarskog društva. Ovog puta država ulaže u železnicu, nema više opravdanja da se ne ulaže ozbiljno u železnicu. Očekujemo od menadžmenta jedan potpuno nov pristup, jednu potpuno novu poslovnu filozofiju, jednu borbu na tržištu, jer je prošlo vreme kada je Železnica Srbije očekivala od Srbije da da novac za plate. Železnica Srbije u narednom periodu mora da zaradi svoju platu na šta ih obavezuje i ovaj zakon. Mi smo sigurni da će tako i biti. Hvala.
Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Gospodine ministre, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da istaknem dve činjenice koje karakterišu ovaj trenutak, a kada govorimo o železničkom saobraćaju.
Kao prvo, železnički saobraćaj danas u Srbiji se nalazi u veoma teškoj situaciji, najpre zbog izostanka ozbiljnih reformi, a sa druge strane, svima nam je jasno da ovaj trenutak moramo iskoristiti da sa ozbiljnim reformama krenemo, ako uopšte računamo na železnički saobraćaj, kao jedan vrlo bitan vid saobraćaja u narednom periodu.
Druga činjenica ukazuje na to, ako posmatramo poslednje decenije i ulaganja u železnički saobraćaj, da odavno nismo imali ozbiljniji pristup jedne Vlade prema železničkom saobraćaju, što se tiče samog ulaganja, a delimično smo u tome učestvovali i mi kao narodni poslanici, koji smo ratifikovali određene sporazume i kredite, najpre od Ruske Federacije, zatim od kuvajtskog Ekonomskog fonda, ali i u harmonizaciji i usaglašavanju naše regulative. Podsetiću da je ova skupština u januaru mesecu usvojila Konvenciju o učešću srpskih železnica u međunarodnom saobraćaju.
Ovo naravno, ne govorim da bi hvalio Vladu u kojoj učestvuje i stranka Ujedinjeni regioni Srbije, već prosto, kao neko ko već poslednjih 20 godina aktivno prati i aktivno učestvuje u radu srpskih železnica i neko čija porodična tradicija u
železničkom saobraćaju se meri sa više decenija.
Podsetiću da je važeći Zakon o železnici usvojen u Narodnoj skupštini 2005. godine, obećavao upravo značajne reforme, obećavao tu podelu o kojoj danas govorimo na infrastrukturu i prevoz, samim tim obećavao konkurenciju u železničkom saobraćaju, koja je trebala da donese željeni kvalitet, efikasnost i bezbednost u železničkom saobraćaju.
Tadašnji zakon je, još jednom kažem, obećavao i ozbiljnije gazdovanje železničkom imovinom, a podsetiću da železnička imovina čini oko 12% sveukupne imovine Republike Srbije, što svakako nije zanemarljiv resurs. Tadašnji zakon je predvideo da se ime "Železničko-transportno preduzeće Srbije" promeni u "Železnice Srbije". Nažalost, ovo zadnje je uglavnom u potpunosti ispunjeno, a ovo što sam pre toga naveo do današnjeg dana, nismo imali neke velike pomake.
Prva asocijacija kada govorimo o srpskim železnicama, i to su govorili neke moje prethodne kolege, i pored činjenice da se poslednjih godina dosta uradilo velikim angažovanjem ljudi koji rade u "Železnicama Srbije", na redovitosti železničkog saobraćaja, prve asocijacije jesu upravo kašnjenja, izostajanja vozova, hladni, neosvetljeni vozovi u zimskom periodu, veliki broj komitenata, tradicionalnih korisnika železničkih usluga, najpre u robnom, u teretnom saobraćaju, koji su napustili železnicu kao prevoznika, i ono što svakako građani znaju jeste i jedna od osnovnih asocijacija na železnicu, jesu značajne subvencije koje država svake godine izdvaja za "Železnice Srbije", a bez kojih ovo akcionarsko društvo ne bi moglo da funkcioniše.
Znači, svima je jasno i nema nikog ni u ovoj sali, ni u "Železnicama Srbije", ni u ministarstvu, ni u Vladi ko bi prenebregao činjenicu da je železnica danas u teškoj situaciji i dobro je da spoznamo koliko je to teška situacija, ali svakako da ta teška situacija nije samo zbog nekih subjektivnih propusta, rekao bih pre svega, da je teška situacija na železnici i smanjenje obima prevoza i putnika, i tereta nastala kao posledica smanjene privredne aktivnosti samim tim, smanjene potrebe za železničkim uslugama, ali i kao posledica loše organizacije, loše socijalne, loše kadrovske politike u "Železnicama Srbije".
Hronično ne ulaganje u železnički infrastrukturu je takođe jedan od važnih faktora koji je današnju železnicu doveo u jednu tešku situaciju.
Na kraju moram da kažem da jedan od razloga zašto se železnica nalazi u ovoj situaciji jeste i neprimenjivost Zakona o železnici, ranije pomenutog, koji je usvojen u ovoj Skupštini 2005. godine, koji ima određene propuste i koji ovaj današnji zakon o kome raspravljamo treba da ispravi.
Sve to ukazuje, i čuli smo neke podatke, da danas od 3.809 kilometara železničke mreže, 1.768 kilometara su magistralne pruge, a da je elektrificirano samo 32,7%. Samo 7% pruga ili 276 kilometara ima dva koloseka, samo 45% pruga ima dozvoljeno osovinsko opterećenje od 22,5 tona, dok je na 30% pruga to opterećenje ispod 16 tona. Dozvoljena brzina prelazi 100 kilometara na čas na svega 3,2% pruga, a najveći deo pruga, oko 50% mreže, dozvoljava maksimalnu brzinu do 60 kilometara sa izuzetkom pojedinih sekcija pruge Beograd-Šid, Velika Plana-Niš koji su dvokolosečne, elektrificirane i na nekim deonicima dozvoljavaju veće brzine. Sve ostale pruge imaju zastarele tehničke i tehnološke parametre. Čak i na nekim sekcijama ovih pruga ima deonica u veoma lošem stanju, tako da se brzina često privremeno ograničava na 20 kilometara na sat.
Železnice zvanično raspolažu sa 480 lokomotiva, 8.500 teretnih i 550 putničkih vagona. Vučna i vučena vozila su relativno stara i nepouzdana, što ne retko rezultira defektima u toku vožnje.
Ovo su samo statistički podaci. Otprilike oko 100 lokomotiva dnevno, i to je dobar podatak, može da trči prugama Srbije.
U poslednjoj godini su na prugama Srbije uvedene lagane vožnje na 320 mesta u ukupnoj dužini od 535 kilometara, što predstavlja 16% svih pruga koje su u eksploataciji.
U modernizaciju železničke infrastrukture u poslednjoj deceniji uloženo je skromnih 168 miliona evra, a remontovano oko 136 kilometara.
Svima je jasno da ovi podaci ne oslikavaju efikasan sistem spreman da postane deo evropskog železničkog sistema.
Ne iznosim ove podatke da bih nekoga kritikovao, da bih tražio krivca, već da bih podsetio i upozorio koliko je neophodno da se u narednom periodu ulaže u srpske železnice.
Još jednom ću ponoviti da nijedna kao ova Vlada do sada nije tako ozbiljno pristupila ulaganju u železničku infrastrukturu.
Postavlja se logičko pitanje – šta je neophodno uraditi danas u Srbiji da bi se železnički sistem pomerio sa mrtve tačke, da bi, umesto tereta i problema, postao deo razvoja i da bi, kao što svi govorimo i što intencija uostalom ovog zakona, postao deo velikog evropskog saobraćajnog sistema?
Na prvom mestu potrebno je donošenje zakona koji je primenjiv i koji će dosledno biti primenjen. Na drugom mestu neophodno je značajno ulaganje u železničku infrastrukturu, zatim usklađivanje propisa u oblasti železničkog saobraćaja sa relevantnim propisima EU, kao i korišćenje pozitivnih iskustava EU i, na kraju, unapređenje bezbednosti i interoperabilnosti železničkog saobraćaja.
Svakako da su nabrojane komponente reforme železnice međusobno povezane i usklađene. Kada je usvajan zakon 2005. godine, a i danas jako važno i bitno mesto jeste upravo podići nivo železničkih usluga do te mere da može da bar na delimično sličan ili blizak način učestvuju u tom velikom evropskom saobraćajnom sistemu. Međutim, prva asocijacija kada govorim o učešću našiš železnica jeste nesklad između srpskih železnica i evropskih železnica i odmah nam na pamet padaju brze pruge, italijanski "Pendolino", "Simensov" nemački brzi voz, zatim francuski TŽV koji ima komercijalnu brzinu preko 300 kilometara, a da ne govorimo o nekim najvećim mogućim brzinama od 570 i nešto kilometara za TŽV.
Međutim, sve ovo govorim ne da bih rekao koliko su loše srpske železnice, već koliko se ozbiljno mora pristupiti reformi srpskih železnica i koliko nemamo vremena za čekanje da bi toj reformi i pristupili.
Da li su srpske železnice imale slične probleme koje su imale evropske nacionalne železnice u proteklih 20 godina? Svakako da jesu i upravo iskustva evropskih železnica, železnica EU nam mogu biti dobar pokazatelj šta i kako treba da činimo u ovim trenucima kada smo se konačno odlučili na reformu železničkog sistema. Razlika je samo u tome jer su oni tu reformu radili 20 godina pre nas. U svakom slučaju, mi možemo da koristimo njihova iskustva.
Još davne 1957. godine tadašnja evropska ekonomska zajednica je započela osmišljavanje zajedničke saobraćajne politike. Godine 1962. nizom direktiva, preporuka, uredbi i pravila trasirali su zajedničku politiku jedinstvenog transportnog tržišta.
Godine 1975. je ustanovljen početak pravnog regulisanja železničkog sektora Direktivom 75/327, koja se odnosila na harmonizaciju propisa koji se odnose na finansijske odnose železničkih preduzeća. Osnovni cilj ove direktive je bio poboljšanje situacije železničkog saobraćaja zbog značajnog pada prevoza robe i putnika. Upravo u tim godinama dolazi do velike ekspanzije drumskog saobraćaja najpre zbog jeftine cene naftnih derivata.
Jasno je da su zemlje EU bile primorane da preduzimaju određene korake kako bi učinile dostupnijim i privlačnijim železnički saobraćaj. Upravo ovo govorim da, pored, još jednom ponavljam, subjektivnih problema i problema koji su karakteristični samo za našu zemlju, postoje problemi koji su bili prisutni i u železnicama i u mnogo razvijenijim zemljama.
Godine 1991. počinje savremeno regulisanje donošenjem Direktive 91/440. Osnovni cilj ove direktive je formiranje pravnog osnova za restrukturiranje nacionalnih železnica. Osnovne smernice ove direktive jesu temelj reformi železničkog saobraćaja u EU.
Kada čitamo ove smernice iz Direktive 91/440 jasno nam je i kada ih uporedimo sa poglavljima i članovima zakona o kome danas govorimo, da su u naš zakon, o kome danas raspravljamo, ugrađene sve ove smernice i ugrađena pozitivna iskustva iz restrukturiranja nacionalnih železnica iz EU.
Pročitaću smernice iz Direktive 91/440. Odnose se na integraciju železničkih nacionalnih sistema u saobraćajni sistem Evrope, kao i poboljšanje efikasnosti i kooperacija sa ostalim vidovima saobraćaja, zatim ukidanje monopola države nad integrisanim javnim preduzećima, razdvajanje saobraćaja na infrastrukture i organizacije saobraćaja od robnog i putničkog saobraćaja, odgovornost države za održavanje, razvoj i upotrebu saobraćajne infrastrukture, garancije države za slobodan, liberalan, nediskriminatorski pristup železničkoj infrastrukturi, svim zainteresovanim operaterima, kao i obaveze države prema upravljaču infrastrukture u smislu kompetentnosti finansijske likvidnosti. Jasno je da su upravo ove smernice temelj zakona o kome mi danas raspravljamo.
Činjenica da ovaj koncept jedinstvenog železničkog sistema te 1991. godine pa do 2001. godine u EU nije u potpunosti zaživeo i da ga je, ako mogu reći, nadvladao drumski saobraćaj, doveo je do određenih problema u samom funkcionisanju saobraćajnog sistema. Došlo je do poremećaja u bezbednosti saobraćaja, sam proces u zaštiti životne sredine je ugrožen, tako da je te 2001. godine, izdavanjem druge bele knjige, Evropska komisija krenula u još odlučniju borbu za promociju železničkog saobraćaja.
Godine 2001. Evropska komisija izlazi sa tri paketa direktiva i propisa kojima se redefinišu odnosi između države i železnice, podelu železničke delatnosti u organizacionom i finansijskom smislu, regulaciju železničke mreže, izdavanje sertifikata operaterima.
Direktiva 2001/12 sadrži izmene pomenute Direktive 91/440 i definiše obavezu formiranja regulatornog tela koje treba da obezbedi ravnopravan, nediskriminatorski pristup infrastrukturi i svim zainteresovanim operaterima.
Upravo u Zakonu o železnici, o kome mi danas raspravljamo, jedno od ključnih mesta jeste upravo regulatorno telo, znači, direkcija za železnicu, što, naravno, i jeste intencija zakona, da jedno nezavisno telo na jedan nediskriminatorski način reguliše tržište železničkog saobraćaja.
Drugi paket se odnosio na zakonske i tehničke uslove interoperabilnosti. Treći paket direktiva i propisa se odnosi na definisanje mera i podizanje kvaliteta prevoza u međunarodnom putničkom i teretnom saobraćaju, kao i mera za kontrolu radne sposobnosti zaposlenih. Što se tiče četvrtog paketa koji je usvojen u januaru ove godine neki će reći da je došlo do određenog povlačenja Evropske komisije u nastojanju da u potpunosti liberalizuje železničko tržište. Rekao bih da Evropska komisija tu fleksibilnost koju je dopustila svojim članovima pokušava da u ovom teškom finansijskom trenutku nađe najbolje moguće rešenje za promociju železničkog saobraćaja, uzimajući sve one pogodnosti železničkog saobraćaja koje on danas pruža.
Još jednom kažem da pored naših subjektivnih problema u železnicama Srbije u našem okruženju jasno je da su mnogo naprednije i bogatije zemlje od nas imale takođe probleme u restrukturiranju železnica, što samo ukazuje da je ovo jedan vrlo kompleksan problem. U nekim prethodnim diskusijama smo nažalost čuli jedan određeni nivo banalizacije problema u železničkom saobraćaju, još jednom ponavljam, jako kompleksnom vidu saobraćaja.
Što se tiče samog zakonskog rešenja jasno je sprovedena intencija podele na infrastrukturu i prevoz i ne bih posebno obrazlagao i poglavlje koje se tiče upravljača infrastrukturom, gde su do najsitnijeg detalja obrazložene obaveze, nadležnosti i odgovornosti upravljača infrastrukture, zatim samih korisnika prevoza. Kao što sam rekao, u trećem poglavlju se definiše obaveza Direkcije za železnicu koja preuzima na sebe tu regulacionu ulogu železničkog tržišta, ali i ulogu regulatora u oblasti bezbednosti i interoperabilnosti.
Dotakao bih se još jednog važnog segmenta u reformi železničkog saobraćaja, ne umanjujući značaj zakona o kome danas govorim, a to je ulaganje u infrastrukturu. Ponoviću po treći put, ova vlada ozbiljno ulaže u železničku infrastrukturu i preko ruskog kredita i preko kredita Kuvajtskog Fonda za ekonomski razvoj i drugih fondova i drugih evropskih kredita. Bez ozbiljnog ulaganja u železničku infrastrukturu nema reforme železničkog saobraćaja.
Svakako da je za pohvalu i da je ohrabrujuće ulaganje u Koridor 11, žilu kucavicu železničkog saobraćaja u Srbiji, ali s obzirom da dolazi sa Zlatiborskog okruga, iz Užica, uvek pozdravljam i insistiram na ulaganju u prugu Beograd-Bar i uvek ističem podatak da je u samo četiri meseca prošle godine barskom prugom iz Kragujevca za Bar prevezeno oko 40.000 Fijatovih automobila. Građani zapadne Srbije očekuju od ove Vlade da ozbiljno ulaže u Koridor 11 i železnički, a i putnički.
Na samom kraju, sve su činjenice i veoma teške situacije u kojoj se nalazi naša železnica, svesni kompleksnosti reformi koje očekuju našu železnicu, ali i svesni svih onih problema koje imaju sve železničke organizacije u Evropi, u mnogo bogatijim i u mnogo sređenijim zemljama nego kod nas, mi iz URS ćemo podržati ovo zakonsko rešenje očekujući da u narednom periodu i Vlada i resorno ministarstvo i Direkcija za železnicu ulože maksimum napora kako bi se ovaj zakon i primenio. Posebno moram da naglasim da od menadžmenta akcionarskog društva Železnice Srbije takođe očekujemo jedan visok stepen ozbiljnosti. Moram da kažem da je u proteklim godinama i decenijama bilo dosta propusta u radu tog javnog preduzeća a danas akcionarskog društva. Ovog puta država ulaže u železnicu, nema više opravdanja da se ne ulaže ozbiljno u železnicu. Očekujemo od menadžmenta jedan potpuno nov pristup, jednu potpuno novu poslovnu filozofiju, jednu borbu na tržištu, jer je prošlo vreme kada je Železnica Srbije očekivala od Srbije da da novac za plate. Železnica Srbije u narednom periodu mora da zaradi svoju platu na šta ih obavezuje i ovaj zakon. Mi smo sigurni da će tako i biti. Hvala.
Smatram za potrebno da dam par informacija uvaženom kolegi koji je pominjao ministarku Kalanović i auto-put od Kragujevca ka Koridoru 10. Naravno, nisam ustao da branim gospođu Kalanović, jer ona je toliko toga uradila i za Kragujevac i za celu Srbiju, da prosto nema potrebe da je branim, pogotovo ne od ljudi iz Kragujevca. Smatram da je krajnje nedopustivo da neko iz Kragujevca napada to da se pravi auto-put za Kragujevac, da napada nešto što je dovelo Fijat u Kragujevac i zaposlilo hiljade Kragujevčana.
Da li je bilo problema u planskoj dokumentaciji? Pa, i ako ih je bilo, pitam uvaženog kolegu zašto za vreme njihove ministarke, Marije Rašete Vukosavljević, nije ta planska dokumentacija urađena kako treba? Gospođa Vukosavljević se tada bavila nekim drugim problemima. Hvala vam.
Smatram za potrebno da dam par informacija uvaženom kolegi koji je pominjao ministarku Kalanović i auto-put od Kragujevca ka Koridoru 10. Naravno, nisam ustao da branim gospođu Kalanović, jer ona je toliko toga uradila i za Kragujevac i za celu Srbiju, da prosto nema potrebe da je branim, pogotovo ne od ljudi iz Kragujevca. Smatram da je krajnje nedopustivo da neko iz Kragujevca napada to da se pravi auto-put za Kragujevac, da napada nešto što je dovelo Fijat u Kragujevac i zaposlilo hiljade Kragujevčana.
Da li je bilo problema u planskoj dokumentaciji? Pa, i ako ih je bilo, pitam uvaženog kolegu zašto za vreme njihove ministarke, Marije Rašete Vukosavljević, nije ta planska dokumentacija urađena kako treba? Gospođa Vukosavljević se tada bavila nekim drugim problemima. Hvala vam.
Smatram za potrebno da dam par informacija uvaženom kolegi koji je pominjao ministarku Kalanović i auto-put od Kragujevca ka Koridoru 10. Naravno, nisam ustao da branim gospođu Kalanović, jer ona je toliko toga uradila i za Kragujevac i za celu Srbiju, da prosto nema potrebe da je branim, pogotovo ne od ljudi iz Kragujevca. Smatram da je krajnje nedopustivo da neko iz Kragujevca napada to da se pravi auto-put za Kragujevac, da napada nešto što je dovelo Fijat u Kragujevac i zaposlilo hiljade Kragujevčana.
Da li je bilo problema u planskoj dokumentaciji? Pa, i ako ih je bilo, pitam uvaženog kolegu zašto za vreme njihove ministarke, Marije Rašete Vukosavljević, nije ta planska dokumentacija urađena kako treba? Gospođa Vukosavljević se tada bavila nekim drugim problemima. Hvala vam.
Apsolutno podržavam ministra da treba da se vratimo na temu, ali pre toga moram da kažem da smo mi iz URS ponosni na sve ono što smo uradili u Kragujevcu i želja nam je da uradimo i u ostalim gradovima Srbije kao u Kragujevcu. Ja kao Užičanin bih bio presrećan da se deo toga što je urađeno za Kragujevac uradi i u mom Užicu i nadam se da će biti urađeno.
Šta građani Kragujevca misle o Verici Kalanović i o URS rekli su na zadnjim izborima. Četrdeset posto Kragujevčana koji su izašli na izbore podržava tu politiku. Šta misle o politici DS, takođe su rekli na izborima. Smatram, uvaženi kolega, da je nedopustivo da kažete da je tamo neko potpisivao neka dokumenta. To je krajnje nedopustivo. Zamislite kada bih ja vama sada rekao da je tamo neko iz DS u Agrobanci ili u Razvojnoj banci Vojvodine potpisivao neka dokumenta. To bi bilo krajnje nedopustivo dok se ne dokaže, a dokazaće se. Hvala.
Apsolutno podržavam ministra da treba da se vratimo na temu, ali pre toga moram da kažem da smo mi iz URS ponosni na sve ono što smo uradili u Kragujevcu i želja nam je da uradimo i u ostalim gradovima Srbije kao u Kragujevcu. Ja kao Užičanin bih bio presrećan da se deo toga što je urađeno za Kragujevac uradi i u mom Užicu i nadam se da će biti urađeno.
Šta građani Kragujevca misle o Verici Kalanović i o URS rekli su na zadnjim izborima. Četrdeset posto Kragujevčana koji su izašli na izbore podržava tu politiku. Šta misle o politici DS, takođe su rekli na izborima. Smatram, uvaženi kolega, da je nedopustivo da kažete da je tamo neko potpisivao neka dokumenta. To je krajnje nedopustivo. Zamislite kada bih ja vama sada rekao da je tamo neko iz DS u Agrobanci ili u Razvojnoj banci Vojvodine potpisivao neka dokumenta. To bi bilo krajnje nedopustivo dok se ne dokaže, a dokazaće se. Hvala.
Apsolutno podržavam ministra da treba da se vratimo na temu, ali pre toga moram da kažem da smo mi iz URS ponosni na sve ono što smo uradili u Kragujevcu i želja nam je da uradimo i u ostalim gradovima Srbije kao u Kragujevcu. Ja kao Užičanin bih bio presrećan da se deo toga što je urađeno za Kragujevac uradi i u mom Užicu i nadam se da će biti urađeno.
Šta građani Kragujevca misle o Verici Kalanović i o URS rekli su na zadnjim izborima. Četrdeset posto Kragujevčana koji su izašli na izbore podržava tu politiku. Šta misle o politici DS, takođe su rekli na izborima. Smatram, uvaženi kolega, da je nedopustivo da kažete da je tamo neko potpisivao neka dokumenta. To je krajnje nedopustivo. Zamislite kada bih ja vama sada rekao da je tamo neko iz DS u Agrobanci ili u Razvojnoj banci Vojvodine potpisivao neka dokumenta. To bi bilo krajnje nedopustivo dok se ne dokaže, a dokazaće se. Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas govorimo o više zakonskih rešenja o kojima raspravljamo u objedinjenoj raspravi, i obično kada je objedinjena rasprava postavlja se pitanje šta je bio osnovni razlog objedinjavanja rasprave i rasprave više zakonskih rešenja. Pored činjenice da je resorno ministarstvo, odnosno Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija predlagač ovih zakonskih rešenja, mislim da je zajednički imenitelj za sva ova zakonska rešenja, činjenica da se odnose na neuređene oblasti u pojedinim momentima ta uređenost zalazi u oblast haotičnog, i da je neophodno što pre te oblasti urediti.
Te oblasti se tiču, naravno cele države, pre svega tiče se njenih građana. Kada mi doslovce izgovaramo imena naslove ovih zakona, Zakon o elektronskoj trgovini, Zakon o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti, zatim Zakon o zaštiti konkurencije, nisam siguran da naši sugrađani znaju tačno o čemu govorim. Ali, onog trenutka kada se susretnu sa problemima iz ovih oblasti u svakodnevnom životu biće im jasno da su to totalno neuređene oblasti.
Svako onaj ko u državi Srbiji pokuša da se bavi elektronskom trgovinom, pokuša da prodaje, da li u zemlji, a posebno u inostranstvu, shvatiće da će naići na veliki broj prepreka. Svako onaj ko donese jednu riskantnu, da kažem životnu odluku da se upusti u rizik kupovine stana u našoj zemlji, snosiće visok stepen rizika, visok stepen odgovornosti da bude prevaren.
Svako onaj, na kraju koji uđe u svoju prodavnicu, u market, kod svog komšije trgovca, shvatiće da su cene proizvoda nesrazmerne svom kvalitetu, i znaće i videće, pogotovo ko je putovao u neke susedne ili strane zemlje, da su te cene mnogo više i u onim zemljama koje su mnogo bogatije i gde je standard stanovnika tih zemalja mnogo viši, na mnogo višem nivou.
Upravo zbog toga smatram da objedinjena rasprava ovih zakona ne zato što nisu kompatibilni između sebe, već zbog njihove važnosti, nije trebala da bude objedinjena, ali šta je tu je.
Najpre o Zakonu o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti. Poslednjih godina skoro da nemam dana kada u medijima ne pročitamo da je neko prilikom kupovine ili prodaje stana prevaren. Već smo čuli u dosadašnjoj raspravi, ne bih da se ponavljam, da je broj tih prevarenih veliki, u celoj toj oblasti, ali u oblasti posredovanja prilikom prometa i zakupa nepokretnosti.
Šta je ono što odlikuje ovu oblast? Odlikuje je nesigurnost, veliko učešće sive ekonomije, neki kažu i nestručnost. Svakako da postoji veliki broj stručnih, profesionalnih lica, privrednih društava i preduzetnika koji se bave ovom oblašću, ali s druge strane postoji veliki broj onih koji nisu u ovoj oblasti legalni, i koji na taj način ne samo varaju svoje klijente, već varaju i državu, jer su u sivoj zoni. Znači nisu u zoni kontrole, i ne postoji mehanizam praćenja tokova novca i obaveznog oporezivanja.
Ovakva situacija, naravno svima dobronamernima ne prija, ne odgovara, niti profesionalnim agentima, niti onim ljudima koji žele da kupe neku nepokretnost ili da je prodaju, sem onima, naravno koji su u toj sivoj zoni. Zbog toga je ovaj zakon, naravno dugo očekivan, nažalost smo jedina zemlja koja i u okruženju, naravno i u Evropi samim tim, nema rešenu ovu oblast. Naravno da je neophodno da se ova oblast što pre uredi zakonom.
Već je rečeno da se uvodi registar posrednika, propisuju se uslovi za upis privrednih društava i preduzetnika, čime se stiče pravo za obavljanje delatnosti. Takođe, propisuju se uslovi ko može biti agent, sa kojom školskom spremom, na koji način, ali ono što smatram jako bitnim jeste da se u poslu prometa nepokretnosti mora biti zaključen pisani ugovor između nalogodavca i posrednika. Istovremeno uvodi se obavezno osiguranje od odgovornosti za slučaj štete koji bi posrednik mogao da prouzrokuje.
Kao što sam i rekao, definiše se stručna sprema i jasno je da prilikom pisanja ovog zakona jesu implementirana iskustva zemalja iz okruženja, mislim da je kopiran najviše hrvatski zakon, što nije loše i jasno je da ovu jednu totalno neuređenu oblast moramo što pre zakonski rešiti. Podaci govore da trenutno oko 2000 ljudi legalno radi u ovoj oblasti, a da je mnogo veći broj onih koji su na crno, to je između sedam i osam hiljada i učešće sive ekonomije jeste negde oko 80%. Nemam šta drugo da kažem nego da je neophodno doneti zakon, ali ono što mislim da je tokom javne rasprave, da nije bilo dobro i da ne treba da bude praksa u narednom periodu, ne smemo da kažemo da su glavni krivci posrednici u zakupu i prometu nepokretnosti.
Veliku odgovornost snosi država. Država je sve ove godine nemo sa strane stajala i posmatrala kako su građani varani. Znači, i u narednom periodu, svakako da će ovaj zakon urediti oblast, ali neće biti ključnih rešenja. Država ga mora dosledno sprovoditi.
Što se tiče Zakona o zaštiti konkurencije, konkurencija nije sama sebi svrha, ali jeste jedan bitan elemenat tržišta, jeste jedan podstrekač razvoja svake zemlje, jeste jedan nosilac inventivnosti, produktivnosti, razvoja samog tržišta, podizanja kvaliteta, snižavanje cena, otvaranja novih radnih mesta i ne treba govoriti koliko je Zakon o zaštiti konkurencije bitan za našu zemlju. Koliko u ovoj oblasti računa vode, EU, sve zemlje u EU, u Americi, naravno i njihove nadnacionalne komisije, i koliki je njihov, da kažem kredibilitet u tim zemljama, tim zajednicama jasno govori činjenica kako se oni ophode prema velikim planetarnim svetskim kompanijama poput Majkrosofta, poput Intela, koji su se našli pod udarom tih komisija.
Već je rečno da je zakon trenutno aktuelni, u ovoj skupštini usvojen 2009. godine, i da tim zakonom, naravno Komisija za zaštitu konkurencije u nadležnost su joj stavljene tri od četiri ključne oblasti politike konkurencije, zaštite konkurencije. To su sprečavanje restriktivnih sporazuma, sprečavanje zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu i kontrola spajanja preduzeća ili koncentracija. Kao što je rečeno četvrti stub politike za zaštitu konkurencije koji se tiče državne pomoći, reguliše se drugim zakonom.
Izmene i dopune, već je više puta danas rečeno, jesu posledica određenih procesnih problema i onoga što je uočeno u toku dosadašnjeg rada od usvajanja zakona do danas, ali i posledica primedbi evropske komisije i poslednji izveštaj o napretku Srbije, jasno ukazuje da oblast konkurencije nije dostigla onaj napredak očekivani i da jeste oblast o kojoj se u narednom periodu mora više voditi računa, i kome se mora posvetiti veća pažnja.
Znači, podsetio bih naravno, da smo Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju preuzeli određene obaveze, ali uvek naglašavam da mi to ne treba da ističemo kao prioritet, da mi to radimo zbog harmonizacije, ne znam zbog pridruživanja EU, nego najpre zbog naših građana koji trpe u svakodnevnom životu, sve te anomalije u oblasti nedostatka konkurencije.
Uopšte, kada govorimo o izveštajima Evropske komisije termin koji obično Evropska komisija ne koristi u svim tim svojim izveštajima, koji se tiče zaštite konkurencije jeste blagi napredak, znači to je jedan diplomatski termin, gde nam se jasno stavlja do znanja da nismo dovoljno učinili u oblasti zaštite konkurencije.
Rekao bih da je u ovom trenutku neophodno izmeniti, što naravno zakon i preporučuje, procesne stvari, znači, tu su u zakonu naveden preciziranje kriterijuma za utvrđivanje dominantnog položaja učesnika na tržištu, produženje postupka ispitivanja koncentracije po službenoj dužnosti sa tri na četiri meseca, izmene odredaba o prekidu postupka, produženje roka zastarelosti sa tri na pet godina, proširenje uslova primene procesnog penala, preciziranje rokova za postupanje u upravnom sporu po tužbi rešenja komisije.
Naravno, to su svi oni problemi koje je komisija uočila u toku svog rada, ali postoji i druga strana koja će svakako poboljšati borbu u zaštiti konkurencije, to jeste jačanje same komisije.
Već je ovde više puta pomenut način finansiranja komisije i tu naravno da je jako bitno da komisija bude najpre finansijski nezavisna da bi bila nezavisna uopšte u svom funkcionalnom radu. Postoje dva načina kako bi finansijska, da kažem, kako bi mogli da rešimo ovaj problem finansiranja komisije. Prvi način jeste da finansiramo komisiju iz budžeta. Na taj način preuzeli bi rizik da ta nezavisnost bude svedena na neku manju meru, ali bi sa druge strane rasteretili samu komisiju da brine o svojim prihodima.
Kako vidimo u samom predlogu zakona, predlagač se opredelio za jednu drugu opciju, a to jeste opcija da se omogući samoj komisiji jedan institut stvaranja rezerve novčanih sredstava, što vidimo samo u zakonskom predlogu, gde bi sva ona sredstva koja bi predstavljala, na neki način, višak sredstava razliku između rashoda i prihoda komisija je mogla da zadrži za sebe za neki budući period, a ne da ih vraća u budžet. Zakonodavac se odlučio za tu varijantu mogućnosti formiranja rezerve koja bi bila u nekom narednom periodu iskorišćena za rad komisije.
Poznato je da komisija najviše prihoduje od samih postupaka koncentracije, ali takođe treba da naglasimo da su te nadoknade od tih postupaka najveće u samom regionu. U svim zemljama okruženja te novčane nadoknade su mnogo puta niže nego u samoj Srbiji, ali pošteno je reći da sve te zemlje svoje komisije finansiraju iz budžeta.
Takođe, u kontekstu finansijskog jačanja komisije i ukidanja sadašnje odredbe da se kamate i ostali troškovi nastali od umanjenja iznosa ili ukidanja upravne mere isplaćuju na račun komisije. Naravno, još jedna od primedbi evropske komisije.
Takođe, druga mera ili predlog preporuka jeste poboljšanje stručnih i organizacionih kapaciteta komisije. Vidimo da je predlagač predvideo da i ekonomisti imaju zakonsko učešće u radu Saveta komisije, što je dobro. Mislim da je trebalo razmišljati, što je takođe bila i preporuka stručnih krugova da treba razmišljati o učešću stručnjaka iz IT sektora u samom Savetu. Mislim da je možda o tome trebalo razmišljati. Znači, stručnjaka iz Informativno komunikacijske oblasti.
Takođe, kada poredimo organizacionu šemu same komisije u Srbiji i šemu u okruženju, ali slična tela koja su nacionalnog tipa, vidimo da naša komisija nema poziciju glavnog ekonomiste. To je jedno mesto sa kog bi se razmatrali i analizirali svi oni postupci koje radi komisija, ali koje bi propisivalo metodologiju rada praćenja postupaka. To je jedna preporuka iz uporednog prava.
Takođe, ono što bi moglo da unapredi rad komisije i smanji opterećenje u radu svakako jeste smanjenje slučajeva koncentracije. Već sam rekao da slučajevi koncentracije jesu dominantni u radu komisije, ali prevashodno iz razloga zato što su, da kažem veoma niski tragovi same koncentracije. Znači, zbog tih niskih pragova pod lupu komisije potpada veliki broj slučajeva.
Šta se dešava? Naravno, shvatam da to jeste glavni prihod komisije i čitao sam neke izjave predstavnika komisije da smatraju da pragovi nisu niski, ali kada ih uporedimo sa zemljama okruženja, oni svakako jesu niski. Ti tragovi znači mogu da dovedu do toga da se svakom slučaju ne posveti dovoljno pažnje, da može da dođe do greške, tzv. „greške prve vrste“, tačnije da se koncentracija u budućnosti o kojoj se razmatra može da postane bojazan i opasnost za konkurenciju.
Suština priče jeste da treba razmisliti o tome da li su pragovi u procesima koncentracije i suviše niski. Znači, komisija posvećuje veliku pažnju minornim slučajevima, nema vremena da posveti pažnju ili, da kažem, mogućnosti da posveti pažnju nekim značajnijim slučajevima i na taj način gubi i vreme i energiju u svom radu.
Takođe bih naglasio značaj smernica od strane komisije, vidim da komisija izlazi sa nekim smernicama, mislim da je potreba za tim još veća. Na taj način komisija obrazlaže svoje postupke i predupređuje neke buduće situacije, da kažem, obaveštavajući preduzetnike i privredne subjekte na šta bi trebali da obrate pažnju i u razvijenim sistemima u ostalom zaštite konkurencije u SAD i EU se posvećuje velika pažnja smernicama.
Sledeća preporuka jeste obuka sudija Upravnog suda. Znamo da je Upravni sud viša instanca, ali pre toga bih hteo da kažem da je dobro u jednom od prvih nacrta izmena ovog zakona je bio, čini mi se, predlog da Upravni sud bude zamenjen sa Privrednim apelacionim sudom. Mislim da je to dobro što je to iz više razloga, što to nije urađeno, da je prihvaćena sugestija struke, ali smatram da Upravni sud, naravno kod koga dolaze na razmatranje sva konačna rešenja komisije ima tri mogućnosti ili da prihvati, ili da poništi ili da naloži komisiji ponovi postupak. U poslednja ova dva slučajeva, naravno argumentovano Upravni sud mora dati jasno tumačenje, ali sa druge strane, mora duboko ući u analizu i razmatranje te svoje odluke.
Znači, preporuka jeste da se sudije Upravnog suda, koji u ovom slučaju odlučuju o žalbama na konačno rešenje komisije, edukuju najpre iz oblasti zaštite konkurencije. Inače, to nije samo problem srpske borbe za zaštitu konkurencije i u mnogo razvijenijim zakonodavstvima, to je problem.
Zatim, saradnja sa ostalim telima, vidim da komisija sarađuje sa ostalim telima i mislim da bi ta saradnja mogla da bude još bolja, naravno sa Narodnom bankom, Republičkom radio difuznom agencijom, Komisijom za berzu, Agencijom za energetiku, Republičkom agencijom za telekomunikacije, Upravom za javne nabavke, Komisijom za kontrolu državne pomoći, ali i sa udruženjima za zaštitu potrošača. Pretpostavljam da se na tome radi, ali mislim da bi to trebalo unaprediti.
Takođe, što se tiče javne promocije zaštite konkurencije, one zemlje koje su mnogo pre nas počele da vode ovu bitku, posvećuju veliku pažnju javnoj promociji, i mislim da im tu i sama Vlada i komisija treba mnogo više da urade.
Što se tiče Zakona o elektronskoj trgovini, ne treba ni da govorimo da je danas jedan od najizraženijih globalnih posledica revolucije informaciono-komunikacionih tehnologija upravo elektronska trgovina i nema danas ni jedne zemlje na svetu koja se ne bavi elektronskom trgovinom i koliko je daleko otišla priča sa elektronskom trgovinom jasno govori da je u prošloj godini cifra od prometa u maloprodaji prešla milion evra. Znači, u ovom trenutku zemlje koje najviše elektronski trguju jesu regija Severne Amerike, to je negde preko 360 milijardi dolara, što je za 13,9% više nego u prošloj godini. Zatim, Japan, Britanija, Kina, očekuje se da Kina u ovoj godini podigne svoj promet od elektronske trgovine na 180 milijardi.
Kod nas, nažalost, to je mnogo manje, otprilike u prošloj godini oko 180 miliona evra, oko 600 hiljada naših građana je elektronski trgovalo. Prosečna vrednost tih transakcija je oko 50 evra, dok je u EU taj prosek oko 170 evra, tako da u ovom trenutku naša zemlja jeste na začelju. Međutim, nije samo elektronska trgovina naš problem, uopšte, problem trgovine u našoj zemlji jeste izražen.
U samom početku elektronska trgovina se ticala samo razmene podataka, međutim već danas elektronska trgovina ima više modela, to je elektronska komunikacija između kompanija, zatim transakcija između prodavaca i potrošača, komunikacija između potrošača, misli se na aukcije, elektronske transakcija između državnih organa, kompanija državnih organa, kao i između potrošača i državnih organa.
Ne treba ni govoriti koje su prednosti elektronske trgovine - smanjenje troškova, brže poslovanje, veća konkurentnost, brži odgovor potrošačima. Mnogo je, uostalom, lakše otvoriti elektronsku prodavnicu, obezbediti hosting i domen i jedan sistem za plaćanje, nego u luksuznom delu nekog grada otvoriti neki butik, ili bilo šta, robnu kuću. Znači, ogromne su prednosti. Nažalost, kod nas još uvek nisu sve zastupljene.
Samo nekoliko rečenica na kraju. Svakako da ove izmene Zakona o elektronskoj trgovini, rekao bih, jesu minorne, ali sa druge strane jesu preduslov za dalji napredak elektronske trgovine u Srbiji, koji je neophodan.
Međutim, mora se raditi i na tehnicističkom razvoju elektronske trgovine, znači unapređenju jednog pogleda da samo kroz razvoj dobrog interneta, dobrih komunikacionih tehnologija, možemo doći do toga.
S druge strane, razvojem zakonskih rešenja, ne samo u elektronskoj trgovini, ovo posebno želim da naglasim, ministre. Ljudi koji se bave elektronskom trgovinom imaju značajne primedbe na ostale zakone koji su kompatibilni…
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Mitroviću.)
… evo završavam. Znači, misli se na Carinski zakon, na Zakon o poštanskim uslugama, Zakon o platnom prometu i o svemu tome. Vi to odlično znate i samo na kompleksan način, sagledavanjem ove oblasti elektronske trgovine, možemo doći do povećanja elektronske trgovine u Srbiji. Hvala.
Jasna je intencija predlagača zakona šta je u članu 14. želeo da predloži i na koji način da se biraju lica koja vode poslovne knjige i sastavljaju finansijske izveštaje. Ono što je intencija predlagača jeste kolektivna odgovornost i one osobe koja sastavlja finansijski izveštaj, ali i zakonskog zastupnika i članova nadzornog ili upravnog odbora tog privrednog subjekta ili pravnog lica. Znači, predlagač nije želeo zakonski da nametne obavezu pravnom licu kakve kvalifikacije i atribute treba da poseduje onaj ko će sastavljati finansijski izveštaj, da mu nametne neku novu obavezu.
Znači, samim tim što je odgovornost i zakonskog zastupnika i članova Nadzornog odbora, ali i onog ko sastavlja i odgovara za tačnost izveštaja, jasno je da će vlasnik svakog pravnog lica voditi računa o tome koga uzima da mu vodi poslovne knjige. Mislim da ovaj amandman nema smisla. Hvala.
Upravo uvođenje kategorija mikro preduzeća, smatram jednom od najvrednijih tekovina ovog novog zakona o računovodstvu. Oko 110 hiljada mikro pravnih lica u narednom periodu, nakon usvajanja ovog zakona će imati obavezu da sastavlja potpuno pojednostavljene finansijske izveštaje što će im u svakom pogledu omogućiti jednostavniju proceduru, velike uštede ali i mogućnost i objektivnost i preglednost tih njihovih izveštaja.
Koleginica je rekla da oni imaju mogućnost da sastavljaju finansijske izveštaje, međunarodne standarde finansijskog izveštavanja za mala i srednja preduzeća. Znači, sva ona mikro pravna lica koja smatraju da treba da sastavljaju iz nekih razloga takve izveštaje koji bi bili razumljivi i objektivni, pregledni za neke strane investitore imaju tu mogućnost. Isto kao što srednja pravna lica imaju mogućnost da sastavljaju finansijske izveštaje međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja. Još jednom ponavljam, smatram da je uvođenje mikro kategorije pravnih lica u novom zakonu o računovodstvu jedna od najboljih tekovina ovog zakona. Hvala.
Javljam se po amandmanu.
Uvek se radujem kada dođemo do najboljeg rešenja. Danas smo svakako, što se tiče ovog amandmana, došli do najboljeg rešenja. Posebno se radujem kada do tog najboljeg rešenja dođemo kroz ozbiljnu diskusiju i kroz ozbiljnu debatu. Još većim kvalitetom smatram to što je ta debata i diskusija postojala upravo u okviru vladajuće većine. Sada je Skupština upravo dobila na jednom još većem kvalitetu i radu u potpunom kapacitetu i nije samo puka formalnost glasanje u ovoj Skupštini, već smo kroz jednu ozbiljnu raspravu i debatu došli do najboljeg rešenja.
Više puta je pomenuta Agencija za privredne registre. Zarad javnosti i zarad istine, juče je NALED i USAID objavio anketu po kojoj je Agencija za privredne registre trenutno najpopularnija institucija u Republici Srbiji, sa 70% pozitivnih ocena od strane privrednika. Znači, privrednici su dali ocenu da je to trenutno najpopularnija i najbolja institucija u Republici Srbiji. Sajt Agencije za privredne registre dnevno poseti 80.000 posetilaca. Na sajtu postoji katalog gde je omogućen pristup svim korisnicima, koji je definisan opet u saradnji sa privrednicima. Oni su upravo kreirali taj katalog usluga koje pruža Agencija za privredne registre.
Izveštaji Evropske komisije govore da je Agencija za privredne registre u Srbiji u delu registracije u potpunosti usklađena sa EU standardima. U protekle dve godine direktor Agencije za privredne registre je dva puta predsedavao Asocijacijom evropskih registara. Takođe, zarad javnosti, zarad istine, jedini žiro račun Agencije za privredne registre oduvek se nalazio u Trezoru i podložan je kontroli Vlade i sva akta o naknadama koje sprovodi Agencija za privredne registre, sve saglasnosti daje Vladi.
Ovo su samo podaci koji govore u prilog tome da je Agencija za privredne registre jedna jako ozbiljna institucija i mislim da je jako nekorektno da danas pojedine kolege žele da omalovaže njihov rad, koji je priznat ne samo od naših privrednika, već i od onih relevantnih faktora širom Evrope. Toliko. Hvala.
Gospođo predsedavajuća, ukazujem na povredu člana 106. i pridružujem se vama da treba da se vratimo dnevnom redu. U prethodnim raspravama je bilo dosta priča o izborima, o poverenju, o prethodnom periodu, o narednom periodu, a nigde u Zakonu o računovodstvu nisam pročitao reč – izbori. Ja vas molim i apelujem na vas da u skladu sa Poslovnikom usmerite ovu raspravu u najboljem smeru, a siguran sam da vi to možete, i da krenemo da govorimo o amandmanu na član 41. i ostalima. Hvala.
Zahvaljujem gospodine predsedniče.
Gospođo Kalanović, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, na početku svog izlaganja ja ću iskoristiti priliku da gospođi Kalanović čestitam na dobijanju prestižne međunarodne nagrade "Naj-menadžer regiona srednje i jugoistočne Evrope" i siguran sam da ćete te nagrade dobijati ne samo u međunarodnim okvirima, nego i na domaćem terenu. Kod nas to ide malo teže, obično se prvo dokažemo na međunarodnom planu.
Što se tiče današnja tri predloga, činjenica je da smo u ovoj sednici imali rebalans budžeta i da je dominantna tema ove sednice svakako bio rebalans budžeta. Ono što je zajedničko za sve diskusije koje su se obavljale prilikom rebalansa budžeta jeste jedno suštinsko slaganje da je pored jedne ozbiljne štednje, neophodno sprovesti ozbiljne strukturne reforme na svim nivoima.
Međutim, do ozbiljnog oporavka države tek će doći onog trenutka kada oporavimo našu privredu i kada privrednu aktivnost podignemo na mnogo viši nivo. Danas mnogo bogatije zemlje od Srbije, pa i Francuska i Nemačka, tragaju kako da povećaju svoj bruto društveni proizvod, kako da pobegnu od recesije i naravno, ono što ukazuju podaci u prvom kvartalu ove godine, da je BDP u Srbiji povećan za negde oko 1,9%, da je izvoz povećan za skoro četvrtinu, da je uvoz stagnirao, da je spoljno-trgovinski deficit smanjen za petinu, jasno ukazuje određenu tendenciju pozitivnih kretanja.
Svima je jasno da to nije dovoljno da svi naši građani osete ta pozitivna kretanja i da će mnogo toga u narednom periodu biti potrebno da uradimo kako bi svaki naš građanin osetio to poboljšanje.
Ono što se takođe svi političari, analitičari, ali i privrednici slažu, da je ovoj zemlji potrebna reindustrijalizacija, ali svakako da je to jedan ozbiljan, dugoročan proces i da će pozitivne posledice tog procesa biti vidljive na duži rok.
Ono što mi u ovom trenutku možemo da uradimo svi zajedno, jeste da uklonimo sve te prepreke u vođenju biznisa u zemlji Srbiji. Upravo danas mi razgovaramo o tri sistemska zakona koja olakšavaju vođenje biznisa u zemlji Srbiji.
Takođe bih naglasio da je u prethodnom periodu Ministarstvo finansija izlazilo sa ozbiljnim predlozima, koji su, da kažem, usvojeni u ovoj skupštini i primenjeni već na terenu, ukidanjem preko 130 parafiskalnih nameta, a i kod donošenja poreskih zakona, čime su znatne olakšice omogućene našim preduzetnicima.
Preći ću prvo na Zakon o faktoringu. Što se tiče samog zakona o faktoringu, poznato je da se oblast faktoringa u zemlji Srbiji pojavila negde 2005. godine i da je to naravno finansijska usluga i jedan finansijski mehanizam, koji je dobio na aktuelnosti stupanjem na scenu ekonomske i finansijske krize. Nakon stupanja ekonomske i finansijske krize i na našoj teritoriji, u našem podneblju, jasno da su naši preduzetnici došli u ozbiljne probleme sa likvidnošću, sa nedostatkom obrtnih sredstava, ali sa značajnim problemom naplate svojih potraživanja.
Upravo faktoring kao instrument danas daje odgovore na ta rešenja. Dva su razloga zašto do sada faktoring u zemlji Srbiji nije još više iskorišćen da rešava ove probleme. Prvi razlog jeste upravo jedan nedostatak informacija, i rekao bih, značajne predrasude o jednoj komplikovanosti faktoringa kao finansijskog instrumenta. Drugi razlog jeste svakako nedostatak ozbiljnog i potpunog pravnog okvira i mi danas i u Danu za glasanje treba da ispravimo taj nedostatak donošenjem samog zakona o faktoringu.
Šta je u stvari faktoring? Već sam rekao, finansijska usluga, finansijski instrument kojim prodavac, klijent ili kako ga zakon definiše – ustupilac, prodaje ili ustupa svoje nedospelo potraživanje faktoru ili faktoring instituciji, koja sada preuzima obavezu naplate od kupca. Znači, naplate za isporučenu robu i usluge na domaćem ili na inostranom tržištu. Samim tim, faktoring može biti domaći, ino, može biti sa regresom i bez, u zavisnosti od toga ko preuzima reskir naplate. U samoj ovoj transakciji učestvuju, kao što sam rekao, tri člana i to su ustupilac, faktor i dužnik.
Koje su osnovne prednosti faktora, faktoringa? Osnovna prednost faktoringa jeste upravo rasterećenje sopstvenih bilansa, samim postupkom ustupanja potraživanja, zatim eliminisanje rizika od naplate, povećanje likvidnosti i mogućnost bržeg obrta kapitala, poboljšanje kreditne sposobnosti bez opterećenja limita kod banaka. Svi oni preduzetnici koji su čuli za uslugu faktoringa ili koji po prvi put danas čuju da postoji usluga faktoringa, a verujte, postoji veliki broj naših preduzetnika koji ne zna za ovu mogućnost, postavlja pitanje – kakva je razlika i koje su prednosti kratkoročnog kreditiranja, kratkoročnog kredita kod poslovnih banaka, u odnosu na faktoring?
Osnovna prednost jeste kada tražite kredit kod poslovne banke, da poslovne banke uzimaju kao osnovni kriterijum za dodelu kredita bonitete i vrednost, kvalitet kolaterala. U slučaju faktoringa, osnovni kriterijum jeste kvalitet potraživanja. Naravno, ne isključuje se ni bonitet i kupca i klijenta.
Zatim, faktoring donosi veću konkurentnost pri širenju proizvodnje, pri osvajanju novih tržišta, prilikom kupovine sirovina, naravno, ako imate gotov novac, jasno je da ćete pod boljim uslovima dobiti sirovine i izbegavanje onih troškova koje bi sam prodavac imao prilikom naplate svojih potraživanja. Uglavnom, to su veliki troškovi administrativni, troškovi komunikacije i drugi neki troškovi koji opterećuju samog prodavca prilikom celog procesa naplate svojih potraživanja.
Što se tiče samog zakona, već je rečeno, to bih pohvalio, veoma ozbiljna javna rasprava, u kojoj su učestvovali uglavnom svi relevantni činioci, koji čine danas faktoring scenu u Srbiji i koji su okupljeni u sekciji za razvoj faktoringa pri Privrednoj komori, zatim strani činioci u faktoringu i naravno, predstavnici svih onih eminentnih institucija koje imaju šta da kažu u ovoj oblasti.
Takođe bih pohvalio, što je za nas poslanike jako bitno, činjenicu da obrazloženje koje smo dobili uz ovaj zakon, jeste jasan pokazatelj da se izradi ovog zakona pristupilo veoma profesionalno.
Postavlja se pitanje, kakvo je zakonsko okruženje koje deluje na faktoring, osim samog probnog sistemskog zakona za faktoring? Činjenica da poreski tretman prema usluzi faktoringa jeste prijateljski, da Zakon o PDV, kao i Zakon na porez na dobit, ne otežavaju razvoj samo faktoringa kao finansijske usluge, ali postoji određena mogućnost i zakonske intervencije na Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o deviznom poslovanju, ali i o Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma.
Ono što nas raduje, jeste najava Uprave za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma, da će u tom zakonu biti uklonjene neke barijere koje do sada na neki način jesu sprečavale dalji razvoj faktoringa kao usluge.
Što se tiče same usluge faktoringa, jasno je da će najveću korist od njega imati srednja i mala preduzeća. Jasno je da će na jedan mnogo lakši način dolaziti do sredstava. Jasno je da će se povećati pravna sigurnost i da će se otvoriti mogućnost većeg investiranja. Takođe, pruža se mogućnost svim onim našim, rekao bih, malim privrednim činiocima, koji su do sada u nemogućnosti da finansiraju svoje učešće u multinacionalnim lancima, sada dobijaju mogućnost da učestvuju u toj utakmici.
Kakva je procedura samog faktoringa, upravo zbog onih koji imaju nameru to da rade u narednom periodu i da koriste ovu mogućnost? Nakon prodaje robe, kupac ili ustupilac dostavlja fakturu faktoru, uz izjavu o ustupanju. Nakon toga, faktor preuzima obavezu procene koliki iznos može da odobri ili, kako to kažu faktoring institucije, limit za obavljanje tog posla i pristupa naplati tog potraživanja.
Istog momenta, on isplaćuje avans isporučiocu robe ili usluge, otprilike od 80 do 90% umanjeno za usluge provizije.
U slučaju da se radi o eskontu menica, da je kupac pokrio to svoje potraživanje menicama, u tom slučaju avans je 100%. Naravno, onog trenutka kada dođe do plaćanja kompletne fakture, kada dođe na dospeće ta faktura,u tom trenutku faktoring isplaćuje preostali iznos novca ustupiocu,obračunavajući sve troškove, proviziju i kamate.
Neko od kolega je postavio pitanje - da li je ova usluga povoljnija od usluga koje pružaju banke u kratkoročnim kreditima? Svakako da jeste. Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza kamata u ovom trenutku na dinarska sredstva jeste 12%, na devizna sredstva jeste 7%, tako da je to svakako povoljniji tretman nego kod poslovnih banaka.
S obzirom da URS u svom programu, i ne samo u svom programu, i u delovanju prepoznaju neophodnost pomoći privredi i svesni da nema ozbiljnog oporavka ove zemlje bez ulaganja u privredu, svako da ćemo u danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Što se tiče druga dva zakona, već je više puta ponovljeno da Zakon o računovodstvu i Zakon o reviziji do sada je funkcionisao i primenjivao se kao jedinstven zakon usvojen 2006. godine. Naravno, već je to više puta pomenuto, zaključkom Osme direktive je predloženo da se ta dva zakona razdvoje i mi danas imamo na dnevnom redu ta dva zakona.
Svakako da Zakon o računovodstvu donosi kvalitetnije finansijske izveštaje, da donosi veću finansijsku disciplinu i odgovornost, da podrobnije reguliše elektronske fakture, skraćuje rokove za dostavljanje usvojenih revidiranih finansijskih izveštaja i, kao što reče kolega, harmonizuje naše zakonodavstvo sa evropskim zakonodavstvom.
Što se tiče unapređenja kvaliteta finansijskih izveštaja, ono se postiže prilagođavanjem računovodstvenih pravila ekonomskoj snazi i veličini pravnih lica.
Ne bih se ponavljao. Više puta je rečeno da je pri klasifikaciji, da kažem, sada predložen u zakonu jedan novi entitet, jedna nova kategorija, mikro pravnih lica i ne treba postavljati pitanje. U razgovoru sa tim malim mikro licima, već smo rekli, koji zapošljavaju do 10 zaposlenih, da će to za njih biti jedno veliko rasterećenje. Naravno, svako od njih zna šta je bilans stanja, bilans uspeha i ne treba se plašti da će to za njih predstavljati neko opterećenje.
Takođe je u javnosti bilo primedbi i bilo je skepticizma po pitanju da li je potrebno, a u ovom zakonu po prvi put se definišu i finansijski izveštaji koji su u skladu za srednja i mala preduzeća, a koji su u skladu sa međunarodnim standardima finansijskog izveštavanja za mala i srednja preduzeća. Jasno je da je to takođe jedan značajan nivo olakšavanja, jer srednja i mala preduzeća po jednom pojednostavljenom postupku svoje izveštaje dostavljaju, ali imaju mogućnost da rade i tzv. međunarodne standarde finansijskog izveštavanja u punom kapacitetu ako smatraju da treba da učestvuju na tom međunarodnom tržištu i da budu njihovi izveštaji prepoznatljivi i prihvatljivi ili da budu stimulativni za sve vrste kapitala.
Jasno je da, i to je da kažem više puta rečeno, preko 110 hiljada novih pravnih lica će imati jedan olakšan način finansijskog izveštavanja. Svakako to smatramo jednom dobrom tekovinom ovog zakona.
Što se tiče jačanja finansijske discipline i odgovornosti, utvrđuje se kolektivna odgovornost organa upravljanja društvom za sastavljanje i tačnost finansijskih izveštaja.
Ovde se postavilo pitanje – da li pravna lica moraju da angažuju licenciranog, sa posebnom školom, člana posebnog udruženja ili, da kažem, sa nekim drugim atributima određeno stručno ovlašćeno lice za sastavljanje finansijskog izveštaja. Samom činjenicom da postoji kolektivna odgovornost za sastavljanje i tačnost finansijskog izveštaja i finansijskog zastupnika, direktora i članova upravnog nadzornog odbora, ali i samog lica odgovornog za sastavljanje izveštaja, jasno je da vlasnik kompanije pravnog lica će voditi računa koga će uzeti za ovlašćeno lice za sastavljanje finansijskog izveštaja, ali na taj način rasterećujemo preduzetnike da im namećemo zakonski neke obaveze da to mora baš biti određeno lice sa određenim atributima.
Naravno, ne sprečavamo ih da angažuju zakonom i takvo lice, ali s druge strane im dajemo mogućnost i kolektivnu odgovornost.
Što se tiče elektronske fakture, jasno je da je zakon unapredio celu priču, definisao izdavanje i knjiženje elektronske fakture, takođe i čuvanje finansijskih izveštaja u elektronskom obliku, ali i dostavljanje finansijskog izveštaja u elektronskom obliku Agenciji za privredne registre počev od finansijskog izveštaja za 2014. godinu, odnosno za mikro preduzeća za 2015. godinu.
Posledica zakona jeste da ćemo nakon početka njegove primene imati mogućnost da ranije saznamo kako nam je privreda radila u prethodnoj godini sa samom činjenicom da je novi rok za dostavljanje usvojenih revidiranih finansijskih izveštaja 30. jun, a ne kao do sada, 30. septembar.
Takođe bih pomenuo da bilansi stanja, bilansi uspeha i statistički izveštaj se dostavljaju do kraja februara kao i u prethodnoj godini.
Što se tiče Zakona o reviziji, još jednom kažem, usklađujemo se sa zakonodavstvom EU, ali najpre ne zbog EU nego zbog toga što oni imaju uređeni sistem revizije finansijskih izveštaja.
Sam zakon uređuje potpuno materiju revizije finansijskih izveštaja, uređuje uslove za pravna i fizička lica koja mogu da obavljaju ovaj veoma odgovoran posao. Naravno, utvrđuje se odgovornost tih lica, procedure izdavanja i oduzimanja licenci, etički i profesionalni kodeks. Zatim, utvrđuje se osnovna metodološka pravila za obavljanje revizije, utvrđuju se načini kontroli, ali, što je osnovna novina i rekao bih jedna od značajnijih tekovina ovog zakona jeste svakako nezavisni javni nadzor nad obavljanje revizije.
Naglasio bih da je obavezna revizija za redovne godišnje izveštaje za velika i srednja pravna lica, u skladu sa Zakonom o računovodstvu, o čemu sam već govori, zatim, javna društva, u skladu sa zakonom koji uređuje tržište kapitala, pravna lica koja su imala prihod u prethodnoj poslovnoj godini veći od četiri miliona i 400 evra, bez obzira na veličina i sva ona matična pravna lica koja dostavljaju konsolidovane izveštaje.
Razmatrajući i analizirajući klasifikaciju pravnih lica u pod zakonu o računovodstvu jasno nam je da negde oko 1300 pravnih lica, po ovom predlogu zakona, će manje imati obavezu da vrši reviziju obaveznih finansijskih izveštaja, što jasno ukazuje na značajne uštede.
Ono što donosi zakon jeste veća transparentnost i što je obaveza društava za reviziju da do 31. marta svake godine dostavljaju izveštaj o transparentnosti za prethodnu poslovnu godinu. Sam izveštaj o transparentnosti mora da sadrži opis pravne forme i strukturu vlasništva, spisak onih društava u kojima je društvo za reviziju obavljalo obaveznu reviziju, zatim finansijske informacije i finansijske informacije o tome koliko je novaca prihodovalo društvo za reviziju u prethodnoj godini, ali i drugih finansijskih izveštaja.
Takođe, uvode se veće ingerencije i odgovornosti komore ovlašćenih revizora. Znači, komora sada ima obavezu donošenja i sprovođenja programa ispita za ovlašćene revizore, ali i za njihovu kontinuiranu edukaciju. Komora je odgovorna i za obavljanje kontrole kvaliteta rada revizora i društava za reviziju.
Kao što sam rekao, Odbor za javni nadzor nad obavljanjem revizije, koji je sastavljen od predstavnika Vlade, predstavnika Narodne banke i predstavnika Komisije za hartije od vrednosti, sprovodi nadzor nad kontrolom kvaliteta rada revizora i društava za reviziju, sprovodi nadzor nad radom komore i sprovodi nadzor nad licenciranjem revizora izdavanjem dozvola društvima za reviziju.
Sve ovo uzimajući u obzir jasno je da sva tri ova zakonska rešenja donose novine, koje prevashodno pospešuju, uklanjaju određene barijere koje su sputavale na neki način preduzetnike. Jasno je da će URS, kao i uvek kada se donose neki zakonski akti koji su pomagali privredi, u danu za glasanje podržati ova zakonska rešenja. Hvala.
Predsedniče Vlade, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje upućujem Ministarstvu zdravlja i u potpunosti svestan veoma teške ekonomske situacije u našoj zemlji i svestan ogromnih napora koje zdravstveni radnici čine svih ovih godina kako bi zdravstveni sistem učinili održivim, što bolim i pružili onu neophodnu zdravstvenu zaštitu našim građanima.
Postavljam pitanje Ministarstvu zdravlja da li postoji mogućnost i da li postoji neki program kojim će u narednom periodu određen broj mladih lekara, nezaposlenih biti primljen u radni odnosu u Ministarstvo zdravlja. Ne bih da delim na one lekare koji su u velikim univerzitetskim centrima koji čekaju posao i oni koji u manjim mestima i opštinama čekaju svoj posao, ali ipak pažnju bih usmerio na one lekare koji su s mogli snage da iz velikih gradova se vrate u svoja mesta i da svoju profesionalnu karijeru opredele za ta mesta i da svoje znanje stave u funkciju lečenja svojih sugrađana.
Međutim, veliki broj tih mladih lekara je danas na evidenciji Nacionalne službe zapošljavanje i upravo zbog toga pitam i apelujem da se određen broj tih mladih ljudi zaposle u Ministarstvu zdravlja. Ono što je poslednjih dana posebno uznemirilo građane Užica iz Zlatiborskog okruga iz koga ja dolazim, a to je jedan od najvećih okruga u Republici Srbiji u kome Zdravstveni centar Užice gravitira skoro 400 hiljada građana, jeste informacija da je Zdravstveni centar u Užicu angažovao, do duše ugovorom o delu, internistu koji ima preko 80 godina, uz obrazloženje da nisu imali mogućnost da angažuju nekog mlađeg.
Naravno, svesni smo da ljudi iz Nacionalne za zapošljavanje nezaposleni lekari ne mogu obavljati specijalističke preglede ali jednostavno moramo im dati šansu da ih osposobimo jer jednog dana ćemo doći u situaciju da nemamo dovoljan broj stručnih, mladih kadrova. Nije to jedinstven slučaj, u istom tom centru još neki ljudi koji su odavno trebali da budu u penziji rade i to je postala jedna loša praksa.
Zbog svega toga postavljam pitanje Ministarstvu zdravlja – da li postoji mogućnost, da li postoji način da se određen broj ovih mladih, školovanih ljudi primi u radni odnos kako bi osposobili da u narednom periodu leče naše građane?
Moje drugo pitanje takođe je upućeno Ministarstvu zdravlja, a tiče se takođe jednog nemilog događaja iz aprila i maja meseca, a odnosi se na epidemiju bolničke infekcije koja je prouzrokovana bakterijom klostridijom, kada smo imali u veoma kratkom periodu smrt od osam pacijenata. Ne želim nikoga da optužujem ali smatram da bi jako loše bilo za srpsku javnost, za ugled, za renome i poverenje u zdravstveni sistem da Ministarstvo zdravlja ne izađe sa konačnom ocenom ko je odgovoran za ta dešavanja. Hvala.