Zahvaljujem.

Gospodine Dačiću, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvek kada govorimo o stanju u ekonomiji prosto je nemoguće zaobići pitanja novih investicija. Ne postoji danas ni jedna zemlja koja se svom silinom ne bori da ubedi investitore da upravo u njihovim zemljama treba da investiraju, ali sa druge strane, investitori svesni svetske krize i velikih rizika imaju veliku mogućnost da biraju i da uslovljavaju.

Ako analiziramo prethodne godine i decenije, gde se najviše u našoj zemlji ulagalo i investiralo, svakako da je većina tih investicija oko Koridora 10 uz male izuzetke. Moram reći, dolazim iz zapadne Srbije, iz Zlatiborskog okruga, iz Užica. Niti grad Užice, niti opštine u našem okruženju u zapadnoj Srbiji se ne mogu pohvaliti da su prethodnih decenija imali neke ozbiljne investicije. Jedan od najozbiljnijih razloga jeste upravo loša saobraćajna infrastruktura, o čemu je gospodin Ilić već govorio. Raduje nas i ohrabljuje činjenica da je ova vlada našla mogućnosti da se ozbiljno pozabavi problemom izgradnje Koridora 11.

Koridor 11, ili poznatiji autoput od Beograda prema južnom Jadranu, nije samo najkraće rastojanje između Beograda i južnog Jadrana, niti najkraće rastojanje između luka na Jadranu, luka na Dunavu i dalje ka ostalim panevropskim koridorima. Pre svega, Koridor 11 jeste pitanje sudbine, pitanje mogućnosti i neću preterati ako kažem da je to pitanje biti ili ne biti za preko četiri miliona građana jugoistočno od Beograda.

Još jednom kažem, zadovoljni smo i ohrabruju nas odgovori gospodina Ilića o svim detaljima radova na Koridoru 11. Moje pitanje je dodatno pitanje na ono o čemu je govorila uvažena koleginica iz NS. Vi ste, gospodine Iliću, govorili o delu autoputa od Beograda do Požege i o deonicama od Obrenovca do Beograda i od Preljine do Požege, koje će biti rađene iz koncesije. Interesuje nas, pogotovo nas iz Užica i Zlatiborskog okruga, kakva je ideja sa nastavkom od Požege ka južnom Jadranu? Koja je opcija u pitanju? Da li je i dalje u razmatranju opcija izgradnje polu-autoputa od Požege, preko Užica, preko graničnog prelaza Kotroman i Višegrada ka Republici Srpskoj? Da li se nešto tu radi?

Cela zapadna Srbija smatra da bi na neki način bila oštećena ako bi bila izuzeta od prolaska bar polu-autoputa prema Užicu. To nas interesuje, ako možete da nam kažete.

Znam gospodine Iliću, vi ste meni rekli da sam ja rekao da će Srbija bankrotirati. Naravno. Znam da neće i uveren sam u to.
Postavio bih još jedno pitanje, s obzirom da železnički koridor 11 nije ništa manje važan za zapadnu Srbiju, da li možete da nam kažete, bez obzira što to nije trenutno vaš resor, kada će početi ozbiljna rekonstrukcija pruge Beograd-Bar, s obzirom da je ova skupština usvojila i ratifikovala ruski kredit Ruske Federacije za ulaganje u železnički saobraćaj.
Postoji veliko interesovanje privrede jugozapadno od Beograda za korišćenje železničkog saobraćaja, naravno, u onom trenutku kada železnica bude mogla da pruži optimalne uslove, jednu optimalnu ponudu i svi oni bivši tradicionalni korisnici železničkog saobraćaja bi se vratili železničkom saobraćaju.
Možda je zanimljiv podatak da je samo u zadnja četiri meseca prošle godine prugom Beograd-Bar ka Baru, prevezeno preko 40.000 "Fijatovih" automobila za inostranstvo. Interesuje nas kada će krenuti ta ozbiljna rekonstrukcija na koju se čeka preko 35 godina? Kada će krenuti izgradnja prve faze beogradskog železničkog čvora, za šta smo takođe mi poslanici dali saglasnost? Sve su to teme koje su direktno vezane za ekonomsku situaciju u našoj zemlji. Hvala.

Po amandmanu, ovde je plasirana teza da će ključni teret ako javna preduzeća, lokalna i republička budu plaćala porez biti svaljena na leđa građana.
Upravo mi dolazimo do ključnog problema i dolazimo do istine da sve neuspehe, sve gubitke javan preduzeća ove države na kraju svaljuju na leđa građana. I što je tačno u ovom trenutku. Ali, smatram da je konačno došlo vreme da se suočimo sa tom istinom i da prekinemo sa tom lošom praksom i da nateramo javna preduzeća, javna naravno, da se ponašaju onako kako se ponašaju privatna preduzeća.
Ovde je pomenut primer železnice i ja ću istaći da železnica poseduje 12% celokupne imovine Republike Srbije. Jedna ogromna većina te imovine je van funkcije i ogromna imovina u ovoj zemlji u vlasništvu javnih preduzeća, bez obzira dal su lokalna ili republička, jeste van funkcije i na ovaj način, ali naravno i drugim merama ćemo naterati javna preduzeća da vode računa šta će sa tom imovinom, da li im je potrebna i na koji način da je stave u funkciju.
Znači, smatramo da javna preduzeća moraju konačno biti izjednačena sa privatnim sektorom i konačno mora, u ostalom to su i zahtevi i Fiskalnog saveta, i Međunarodnog fonda, i svih onih koji imaju zamerke, opravdane na ono što se dešava trenutno u našoj ekonomiji, da se konačno krene sa jednom ozbiljnom reformom javnog sektora.

Zahvaljujem, gospođo Kovač.
Poštovani ministre Dinkiću, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o setu poreskih zakona i uvek kada se govori o porezima, naša je obaveza još veća i sa još većom pažnjom i odgovornošću moramo pristupiti razmatranju i obrazlaganju ovih zakona.
Na samom početku želim da istaknem jednu činjenicu koja je u današnjoj raspravi, ali i prethodnih godina, počev tamo negde od 2008. godine, veoma korišćena. Ta činjenica jeste da danas još uvek svetom vlada i hara velika ekonomska kriza.
Ovu činjenicu ne iznosim kao nešto što se zove opravdanje, niti izgovor, već prosto kao jednu dobru osnovu za donošenje zakona, kao što je set poreskih zakona o kojima danas govorimo.
Sama ekonomska kriza, kažu ekonomski analitičari, prevazilazi svoje okvire i postaje u ovom trenutku nešto što se zove promena svetskog ekonomskog poretka. Sve to ukazuje i tera sve evropske zemlje i one zemlje koje su danas mnogo bogatije od naše zemlje, da tragaju za najboljim rešenjima, kako bi našle izlaz iz ove krize. Da li one nalaze najbolji izlaz, nisam siguran. Svakako da sve te zemlje, počev od Španije, Italije, Portugalije, o Grčkoj da i ne govorim, pa čak i najjače ekonomije Evrope kao što su Francuska i Nemačka, danas traže spas u izmenama poreskog sistema.
Teško je danas naći najbolje poresko rešenje kako bi se napunio budžet. Upravo punjenje budžeta svih ovih zemalja o kojima sam govorio, pa i naše zemlje koja je danas jedna, što ne reći, od siromašnijih zemalja u Evropi, veoma teško i svakako da je to posledica smanjene privredne aktivnosti, smanjene zaposlenosti i, naravno, u Srbiji danas imamo takve podatke koje imamo.
Drugu činjenicu koju želim danas da istaknem jeste činjenica, bez želje da hvalim Vladu u kojoj učestvuje i naša stranka URS, jeste da ova Vlada ima hrabrost. Ova Vlada ima hrabrost da se suoči sa istinom i da se suoči sa svim onim teškim ne samo dugogodišnjim nego višedecenijskim problemima koji su godinama gurani pod tepih. Ova Vlada je pogledala problemu Kosova i Metohije u oči. Ova Vlada je pogledala problemu borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala u oči, odlučno se suočila i upravo danas imamo jedno gledanje istini u oči što se tiče srpske ekonomije.
Veoma me raduje ovakav pristup i moram da kažem da sam zadovoljan diskusijama koje su danas vođene. Ako izuzmemo neka iskakanja, to su uglavnom bile stručne diskusije, dobronamerne kritike i siguran sam da će ovakve diskusije uroditi plodom i dati jedan dobar rezultat, jedan dobar set poreskih zakona.
Što se tiče samih poreskih zakona, a moram na početku da kažem da nam je veoma bitno da je ovaj set poreskih zakona podržao i Fiskalni savet, u nekoliko rečenica možemo reći da ovaj set poreskih zakona dovodi …
Ako možete, gospođo Kovač, da opomenete kolege.
(Predsedavajuća: Molim vas, samo malo tiše, da možemo da čujemo gospodina Mitrovića.)

Ovaj set poreskih zakona dovodi do mnogo pravednijeg poreskog sistema i ne bih rekao da oporezuje bogate. Danas nam u Srbiji ne treba niko ništa da ima protiv bogatih. Zemlja Srbija treba da neguje bogate ljude, ali one koji u ovom trenutku imaju nešto više novca danas treba oporezovati na način da se taj novac prelije na stranu onih koji su danas siromašniji. Upravo ovaj set zakona danas pruža i nudi tu jednu pravedniju notu, jednu pravedniju crtu.
Druga činjenica i druga značajna stavka samog ovog poreskog seta jeste pomoći rasterećenje privrede, a posebno preduzetnike i mala preduzeća. Siguran sam da ni u ovoj sali i ni u ovoj zemlji nema nikoga ko će biti protiv ovoga. Svima nam je jasno da danas moramo pomoći malim i srednjim preduzećima, moramo pomoći privredi, moramo gde god je to moguće rasteretiti, i ne samo finansijski, ne bih se složio sa onim kolegama koje su želele da minimiziraju to finansijsko rasterećenje, već jednostavno, možemo i ovim poreskim setom pomažemo preduzetnicima i u tom administrativnom smislu, gde ih rasterećujemo nepotrebnih barijera, administrativnih procedura.
Svakako da je ovaj set zakona usaglašen sa preduzetnicima i da su oni dali svoju saglasnost na njega i da je on posledica tih dogovora sa preduzetnicima. Takođe posledica ovog seta zakona jeste stabilnije finansiranje penzionog fonda, veća sigurnost za penzionere, čime će penzioni fond imati više na godišnjem nivou oko 26 milijardi dinara. Svakako da u jednoj veoma teškoj krizi moramo podeliti teret te krize i najpre pomoći one socijalne kategorije koje nisu spremne danas da zarade i da sebi obezbede bar one osnovne uslove za život. Ima li značajnije i veće obaveze nas mlađih da pomognemo onim ljudima koji su gradili ovu zemlju, a koji su danas u nekim godinama kada ne mogu više da rade? Svakako da podržavamo punjenje penzionog fonda i stvaranje veće stabilnosti i sigurnosti tog fonda.
Međutim, danas se dosta u ovom parlamentu govorilo o uskraćivanju finansijskih sredstava lokalnim samoupravama. Tačno je da ovaj set zakona u jednom delu, najpre smanjenjem poreza sa 12 na 10%, što se tiče poreza na zarade, ali i povećanjem neoporezovanog dela sa 8.500 na 11.000, lokalne samouprave će dobiti nešto manje novca nego što je to bilo predviđeno Zakonom o finansiranju lokalnih samouprava iz 2011. godine. Zarad istine i zarad naših građana koji slušaju ovaj prenos i koji će čitati ove zakone bitno je da kažemo da sam Zakon o finansiranju lokalnih samouprava se ni u jednom članu ne menja i da odredba od 80% poreza od zarada zaposlenih u opštinama i gradovima i dalje ostaje opštinama i gradovima. Naravno, biće smanjeno u onom delu gde ravnomerno Republika, pokrajina i lokalne samouprave moraju da snose teret ove krize.
Bio sam poslanik i u prethodnom mandatu i 2011. godine neki poslanici, moje uvažene kolege koji danas izražavaju visok stepen zabrinutosti za lokalne samouprave su bili protiv donošenja Zakona o finansiranju lokalnih samouprava i krajnje je licemerno što danas izražavaju ogromnu zabrinutost da će nešto biti uskraćeno lokalnim samoupravama, a te 2011. godine su bili protiv tog zakona.
Dolazim iz Zlatiborskog okruga iz Užica i te 2011. godine, sa ponosom mogu da kažem, zajedno sa još 10.000 Užičana smo uspeli da se izborimo da se ovaj zakon usvoji u ovoj Skupštini, naravno sa našim uvaženim kolegama iz drugih tada vladajućih partija. Danas kada govorim sa predstavnicima lokalnih samouprava iz Zlatiborskog okruga, iz drugih opština, imam osećaj da predstavnici tih lokalnih samouprava su svesni i da imaju razumevanje da teret ove krize moramo svi podjednako da podnesemo.
Šta je još bitno reći? Bitno je reći da ovim umanjenjem nisu podjednako obuhvaćene sve opštine i gradovi. Obuhvaćene su više one opštine i gradovi koji su uslovno rečeno bogatije. One manje koje ne zavise od poreza na zarade imaju manje umanjenje. Ne mogu reći da sam srećan zbog toga, ali u ovom delu je zastupljena na neki način ravnopravnost prema opštinama i gradovima koji su manje razvijeni u ovom trenutku.
Šta je još jedna od istina sa kojom mi konačno moramo da se suočimo? Konačno moramo da se suočimo sa istinom da naše lokalne samouprave ne funkcionišu na pravi način i da mi još uvek nismo ni počeli ni dotakli priču oko ozbiljne reforme lokalnih samouprava. Na žalost, neke lokalne samouprave koje su Zakonom o finansiranju lokalnih samouprava iz 2011. godine dobile značajna sredstva ta sredstva nisu utrošile na najbolji mogući način. Čak nisu uložile ni jedan dinar u investicije ili u nešto što bi privuklo investitore i omogućilo im da zaposle nove ljude.
Navešću jedan konkretan primer, ne da bih kritikovao prethodno rukovodstvo grada iz kog dolazim, Užica. Primer se tiče regionalne deponije "Duboko" u Užicu u koje je do sada uloženo preko 15 miliona evra. U prošloj godini je u tu deponiju zaposleno preko 70 ljudi i danas da bi funkcionisala ta deponija neophodne su subvencije grada Užica, Čačka i ostalih sedam opština Zlatiborskog i Moravičkog okruga. Ne samo da regionalna deponija ne ostvaruje profit, kao što je to slučaj u celom svetu, već prosto je teret lokalnim samoupravama. Još jednom kažem da ne pričam ovo zbog kritike već veliki broj regionalnih lokalnih preduzeća danas u Srbiji jesu teret budžetima. U tom delu moramo mnogo više uraditi da reformišemo. Siguran sam da danas kada je kriza ta svest i kod nas i kod predstavnika lokalnih samouprava je svakako mnogo veća i konačno se mora krenuti u reformu lokalnih samouprava.
Kada razgovaram sa građanima šta misle o ovom poreskom sistemu, šta o setu poreskih zakona, ni jednog trenutka nisam stekao utisak da u Srbiji žive ljudi koji nisu spremni da plaćaju porez. Ljudi ni jednog trenutka ne spore da se državi mora plaćati porez, ali postoji veliko negodovanje kod ljudi – zašto moraju da plaćaju brljotine, pljačke i sve ono što se dešavalo u prethodnom periodu u ovoj zemlji i što se konačno našlo pod udarom pravde? Neću sada pominjati ni "Agrobanku" ni Razvojnu banku Vojvodine. Neću pominjati ni pljačku u Ministarstvu poljoprivrede gde je ministar iz jedne političke partije sa špekulantima prodavao veštačko đubrivo, niti ću pominjati ministra iz jedne političke partije koji je uzimao proviziju za polaganje optičkog kabla. Nije mi interes da pominjem gradonačelnika jednog grada u kome je zemljotres zatrpao građane a on ih je u tom trenutku pljačkao. Želim da te negativne pojave pomenem u smislu da taj novac danas nedostaje građanima Srbije.
Slažem sa uvaženim kolegama koje su rekle da tužilaštvo, policija i svi organi moraju da privedu pravdi ljude iz Razvojne banke, pa čak i onog ko je povećao cenu mosta na Adi. Ne znam ko je to, ali je neko povećao. Ljudi, danas nama fali taj novac u budžetu RS i mi danas zato radimo ovo što radimo. Da li je ovo najbolje, da li mi želimo ovo svim srcem? Naravno da ne, ali mi moramo zato što je neko u prethodnom periodu opljačkao Srbiju. Građani Srbije negoduju zašto moraju da plaćaju nečiju pljačku.
Na samom kraju, svesni teške situacija, veoma teške ekonomske krize, svesni da je ovo samo početak, da je ovo samo deo paketa, podržavamo mi iz URS ovaj set zakona. Svesni smo da su pred ovom Vladom mnogi izazovi u narednom periodu. Od ove Vlade očekujemo hrabrost, smelost i suočavanje sa svim onim što je očekuje u narednom periodu. Imaćete našu podršku.
Poruku koju danas jasno želim da uputim sa ove govornice građanima Srbije jeste sledeća – URS ne odustaju od decentralizacije i borbe za lokal. Nastavljamo istom merom. Svesni smo da danas finansijska situacija zahteva ovo od nas što radimo, ali u narednom periodu kroz reformu lokalnih samouprava učinićemo da decentralizacija učini da građani Srbije žive mnogo bolje. Zahvaljujem.

Član 107.
Malo pojašnjenje i siguran sam da koleginica iz Čajetine nije namerno ispustila neke stvari koje su jako bitne zbog javnosti.
(Božidar Đelić, s mesta: Ne može replika.)
Moram da pojasnim. Nije dobro prezentovana informacija. Ako se koleginica ne buni, zašto se vi bunite? Želim da joj pomognem.

Toliko toga je Vlada uložila u Zlatibor, da je sigurno Zlatibor i ceo Zlatiborski okrug imao koristi i siguran sam da će to koleginice potvrditi. Verujem da će i ova Vlada to učiniti i na Torniku i na Stopića pećini, na mnogim drugim destinacijama, od čega je Zlatibor imao velike koristi.

Takođe ću kao gospodin Lapčević po amandmanu jer smatram da je dobro da se vratimo na tačku dnevnog reda. Železnica je jedinstven i kompleksan sistem. Upravo kada podnosimo amandmane i kada donosimo odluke o donošenju zakona ili o izmenama zakona treba to da imamo na umu. Znači, samo onaj koji suštinski poznaje železnički sistem može da daje neke dobre, kvalitetne i održive predloge. Kada kažem j- jedinstven i kompleksan sistem, mislim u vezi amandmana na član 9.
Smatram da nije dobro da se cela rasprava o kvalitetu železničkih usluga i o potrebama naših građana ne svodi samo na probleme između centralne vlasti i AP Vojvodina. Mi imamo probleme i u drugim krajevima. Upravo kroz ovaj član 9. predlagač je pokušao da otkloni neke nedostatke i one probleme koji su trenutno realnost.
Sledeća stvar na kojoj insistiram jeste realnost, a realnost jeste da danas Republika Srbija nema dovoljno novca da revitalizuje, da obnovi, da uloži u sve one putne pravce kako bi to ona htela i kako bi znala. Naravno, da nema ni u ovoj sali nikoga, ni u celoj zemlji ko ne bi ulagao u sve te pravce. Samo 4,6 milijardi evra je potrebno da se Koridor 10 dovodi u pristojno stanje i da ispunimo one naše obaveze koje smo preuzeli do 2020. godine. Zato smatram da je član 9. u ovom trenutku, uzimajući u obzir realnost, našu finansijsku situaciju, ali kompleksnost sistema sasvim dovoljan i da ga ne treba menjati.

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Gospodine ministre, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da istaknem dve činjenice koje karakterišu ovaj trenutak, a kada govorimo o železničkom saobraćaju.
Kao prvo, železnički saobraćaj danas u Srbiji se nalazi u veoma teškoj situaciji, najpre zbog izostanka ozbiljnih reformi, a sa druge strane, svima nam je jasno da ovaj trenutak moramo iskoristiti da sa ozbiljnim reformama krenemo, ako uopšte računamo na železnički saobraćaj, kao jedan vrlo bitan vid saobraćaja u narednom periodu.
Druga činjenica ukazuje na to, ako posmatramo poslednje decenije i ulaganja u železnički saobraćaj, da odavno nismo imali ozbiljniji pristup jedne Vlade prema železničkom saobraćaju, što se tiče samog ulaganja, a delimično smo u tome učestvovali i mi kao narodni poslanici, koji smo ratifikovali određene sporazume i kredite, najpre od Ruske Federacije, zatim od kuvajtskog Ekonomskog fonda, ali i u harmonizaciji i usaglašavanju naše regulative. Podsetiću da je ova skupština u januaru mesecu usvojila Konvenciju o učešću srpskih železnica u međunarodnom saobraćaju.
Ovo naravno, ne govorim da bi hvalio Vladu u kojoj učestvuje i stranka Ujedinjeni regioni Srbije, već prosto, kao neko ko već poslednjih 20 godina aktivno prati i aktivno učestvuje u radu srpskih železnica i neko čija porodična tradicija u
železničkom saobraćaju se meri sa više decenija.
Podsetiću da je važeći Zakon o železnici usvojen u Narodnoj skupštini 2005. godine, obećavao upravo značajne reforme, obećavao tu podelu o kojoj danas govorimo na infrastrukturu i prevoz, samim tim obećavao konkurenciju u železničkom saobraćaju, koja je trebala da donese željeni kvalitet, efikasnost i bezbednost u železničkom saobraćaju.
Tadašnji zakon je, još jednom kažem, obećavao i ozbiljnije gazdovanje železničkom imovinom, a podsetiću da železnička imovina čini oko 12% sveukupne imovine Republike Srbije, što svakako nije zanemarljiv resurs. Tadašnji zakon je predvideo da se ime "Železničko-transportno preduzeće Srbije" promeni u "Železnice Srbije". Nažalost, ovo zadnje je uglavnom u potpunosti ispunjeno, a ovo što sam pre toga naveo do današnjeg dana, nismo imali neke velike pomake.
Prva asocijacija kada govorimo o srpskim železnicama, i to su govorili neke moje prethodne kolege, i pored činjenice da se poslednjih godina dosta uradilo velikim angažovanjem ljudi koji rade u "Železnicama Srbije", na redovitosti železničkog saobraćaja, prve asocijacije jesu upravo kašnjenja, izostajanja vozova, hladni, neosvetljeni vozovi u zimskom periodu, veliki broj komitenata, tradicionalnih korisnika železničkih usluga, najpre u robnom, u teretnom saobraćaju, koji su napustili železnicu kao prevoznika, i ono što svakako građani znaju jeste i jedna od osnovnih asocijacija na železnicu, jesu značajne subvencije koje država svake godine izdvaja za "Železnice Srbije", a bez kojih ovo akcionarsko društvo ne bi moglo da funkcioniše.
Znači, svima je jasno i nema nikog ni u ovoj sali, ni u "Železnicama Srbije", ni u ministarstvu, ni u Vladi ko bi prenebregao činjenicu da je železnica danas u teškoj situaciji i dobro je da spoznamo koliko je to teška situacija, ali svakako da ta teška situacija nije samo zbog nekih subjektivnih propusta, rekao bih pre svega, da je teška situacija na železnici i smanjenje obima prevoza i putnika, i tereta nastala kao posledica smanjene privredne aktivnosti samim tim, smanjene potrebe za železničkim uslugama, ali i kao posledica loše organizacije, loše socijalne, loše kadrovske politike u "Železnicama Srbije".
Hronično ne ulaganje u železnički infrastrukturu je takođe jedan od važnih faktora koji je današnju železnicu doveo u jednu tešku situaciju.
Na kraju moram da kažem da jedan od razloga zašto se železnica nalazi u ovoj situaciji jeste i neprimenjivost Zakona o železnici, ranije pomenutog, koji je usvojen u ovoj Skupštini 2005. godine, koji ima određene propuste i koji ovaj današnji zakon o kome raspravljamo treba da ispravi.
Sve to ukazuje, i čuli smo neke podatke, da danas od 3.809 kilometara železničke mreže, 1.768 kilometara su magistralne pruge, a da je elektrificirano samo 32,7%. Samo 7% pruga ili 276 kilometara ima dva koloseka, samo 45% pruga ima dozvoljeno osovinsko opterećenje od 22,5 tona, dok je na 30% pruga to opterećenje ispod 16 tona. Dozvoljena brzina prelazi 100 kilometara na čas na svega 3,2% pruga, a najveći deo pruga, oko 50% mreže, dozvoljava maksimalnu brzinu do 60 kilometara sa izuzetkom pojedinih sekcija pruge Beograd-Šid, Velika Plana-Niš koji su dvokolosečne, elektrificirane i na nekim deonicima dozvoljavaju veće brzine. Sve ostale pruge imaju zastarele tehničke i tehnološke parametre. Čak i na nekim sekcijama ovih pruga ima deonica u veoma lošem stanju, tako da se brzina često privremeno ograničava na 20 kilometara na sat.
Železnice zvanično raspolažu sa 480 lokomotiva, 8.500 teretnih i 550 putničkih vagona. Vučna i vučena vozila su relativno stara i nepouzdana, što ne retko rezultira defektima u toku vožnje.
Ovo su samo statistički podaci. Otprilike oko 100 lokomotiva dnevno, i to je dobar podatak, može da trči prugama Srbije.
U poslednjoj godini su na prugama Srbije uvedene lagane vožnje na 320 mesta u ukupnoj dužini od 535 kilometara, što predstavlja 16% svih pruga koje su u eksploataciji.
U modernizaciju železničke infrastrukture u poslednjoj deceniji uloženo je skromnih 168 miliona evra, a remontovano oko 136 kilometara.
Svima je jasno da ovi podaci ne oslikavaju efikasan sistem spreman da postane deo evropskog železničkog sistema.
Ne iznosim ove podatke da bih nekoga kritikovao, da bih tražio krivca, već da bih podsetio i upozorio koliko je neophodno da se u narednom periodu ulaže u srpske železnice.
Još jednom ću ponoviti da nijedna kao ova Vlada do sada nije tako ozbiljno pristupila ulaganju u železničku infrastrukturu.
Postavlja se logičko pitanje – šta je neophodno uraditi danas u Srbiji da bi se železnički sistem pomerio sa mrtve tačke, da bi, umesto tereta i problema, postao deo razvoja i da bi, kao što svi govorimo i što intencija uostalom ovog zakona, postao deo velikog evropskog saobraćajnog sistema?
Na prvom mestu potrebno je donošenje zakona koji je primenjiv i koji će dosledno biti primenjen. Na drugom mestu neophodno je značajno ulaganje u železničku infrastrukturu, zatim usklađivanje propisa u oblasti železničkog saobraćaja sa relevantnim propisima EU, kao i korišćenje pozitivnih iskustava EU i, na kraju, unapređenje bezbednosti i interoperabilnosti železničkog saobraćaja.
Svakako da su nabrojane komponente reforme železnice međusobno povezane i usklađene. Kada je usvajan zakon 2005. godine, a i danas jako važno i bitno mesto jeste upravo podići nivo železničkih usluga do te mere da može da bar na delimično sličan ili blizak način učestvuju u tom velikom evropskom saobraćajnom sistemu. Međutim, prva asocijacija kada govorim o učešću našiš železnica jeste nesklad između srpskih železnica i evropskih železnica i odmah nam na pamet padaju brze pruge, italijanski "Pendolino", "Simensov" nemački brzi voz, zatim francuski TŽV koji ima komercijalnu brzinu preko 300 kilometara, a da ne govorimo o nekim najvećim mogućim brzinama od 570 i nešto kilometara za TŽV.
Međutim, sve ovo govorim ne da bih rekao koliko su loše srpske železnice, već koliko se ozbiljno mora pristupiti reformi srpskih železnica i koliko nemamo vremena za čekanje da bi toj reformi i pristupili.
Da li su srpske železnice imale slične probleme koje su imale evropske nacionalne železnice u proteklih 20 godina? Svakako da jesu i upravo iskustva evropskih železnica, železnica EU nam mogu biti dobar pokazatelj šta i kako treba da činimo u ovim trenucima kada smo se konačno odlučili na reformu železničkog sistema. Razlika je samo u tome jer su oni tu reformu radili 20 godina pre nas. U svakom slučaju, mi možemo da koristimo njihova iskustva.
Još davne 1957. godine tadašnja evropska ekonomska zajednica je započela osmišljavanje zajedničke saobraćajne politike. Godine 1962. nizom direktiva, preporuka, uredbi i pravila trasirali su zajedničku politiku jedinstvenog transportnog tržišta.
Godine 1975. je ustanovljen početak pravnog regulisanja železničkog sektora Direktivom 75/327, koja se odnosila na harmonizaciju propisa koji se odnose na finansijske odnose železničkih preduzeća. Osnovni cilj ove direktive je bio poboljšanje situacije železničkog saobraćaja zbog značajnog pada prevoza robe i putnika. Upravo u tim godinama dolazi do velike ekspanzije drumskog saobraćaja najpre zbog jeftine cene naftnih derivata.
Jasno je da su zemlje EU bile primorane da preduzimaju određene korake kako bi učinile dostupnijim i privlačnijim železnički saobraćaj. Upravo ovo govorim da, pored, još jednom ponavljam, subjektivnih problema i problema koji su karakteristični samo za našu zemlju, postoje problemi koji su bili prisutni i u železnicama i u mnogo razvijenijim zemljama.
Godine 1991. počinje savremeno regulisanje donošenjem Direktive 91/440. Osnovni cilj ove direktive je formiranje pravnog osnova za restrukturiranje nacionalnih železnica. Osnovne smernice ove direktive jesu temelj reformi železničkog saobraćaja u EU.
Kada čitamo ove smernice iz Direktive 91/440 jasno nam je i kada ih uporedimo sa poglavljima i članovima zakona o kome danas govorimo, da su u naš zakon, o kome danas raspravljamo, ugrađene sve ove smernice i ugrađena pozitivna iskustva iz restrukturiranja nacionalnih železnica iz EU.
Pročitaću smernice iz Direktive 91/440. Odnose se na integraciju železničkih nacionalnih sistema u saobraćajni sistem Evrope, kao i poboljšanje efikasnosti i kooperacija sa ostalim vidovima saobraćaja, zatim ukidanje monopola države nad integrisanim javnim preduzećima, razdvajanje saobraćaja na infrastrukture i organizacije saobraćaja od robnog i putničkog saobraćaja, odgovornost države za održavanje, razvoj i upotrebu saobraćajne infrastrukture, garancije države za slobodan, liberalan, nediskriminatorski pristup železničkoj infrastrukturi, svim zainteresovanim operaterima, kao i obaveze države prema upravljaču infrastrukture u smislu kompetentnosti finansijske likvidnosti. Jasno je da su upravo ove smernice temelj zakona o kome mi danas raspravljamo.
Činjenica da ovaj koncept jedinstvenog železničkog sistema te 1991. godine pa do 2001. godine u EU nije u potpunosti zaživeo i da ga je, ako mogu reći, nadvladao drumski saobraćaj, doveo je do određenih problema u samom funkcionisanju saobraćajnog sistema. Došlo je do poremećaja u bezbednosti saobraćaja, sam proces u zaštiti životne sredine je ugrožen, tako da je te 2001. godine, izdavanjem druge bele knjige, Evropska komisija krenula u još odlučniju borbu za promociju železničkog saobraćaja.
Godine 2001. Evropska komisija izlazi sa tri paketa direktiva i propisa kojima se redefinišu odnosi između države i železnice, podelu železničke delatnosti u organizacionom i finansijskom smislu, regulaciju železničke mreže, izdavanje sertifikata operaterima.
Direktiva 2001/12 sadrži izmene pomenute Direktive 91/440 i definiše obavezu formiranja regulatornog tela koje treba da obezbedi ravnopravan, nediskriminatorski pristup infrastrukturi i svim zainteresovanim operaterima.
Upravo u Zakonu o železnici, o kome mi danas raspravljamo, jedno od ključnih mesta jeste upravo regulatorno telo, znači, direkcija za železnicu, što, naravno, i jeste intencija zakona, da jedno nezavisno telo na jedan nediskriminatorski način reguliše tržište železničkog saobraćaja.
Drugi paket se odnosio na zakonske i tehničke uslove interoperabilnosti. Treći paket direktiva i propisa se odnosi na definisanje mera i podizanje kvaliteta prevoza u međunarodnom putničkom i teretnom saobraćaju, kao i mera za kontrolu radne sposobnosti zaposlenih. Što se tiče četvrtog paketa koji je usvojen u januaru ove godine neki će reći da je došlo do određenog povlačenja Evropske komisije u nastojanju da u potpunosti liberalizuje železničko tržište. Rekao bih da Evropska komisija tu fleksibilnost koju je dopustila svojim članovima pokušava da u ovom teškom finansijskom trenutku nađe najbolje moguće rešenje za promociju železničkog saobraćaja, uzimajući sve one pogodnosti železničkog saobraćaja koje on danas pruža.
Još jednom kažem da pored naših subjektivnih problema u železnicama Srbije u našem okruženju jasno je da su mnogo naprednije i bogatije zemlje od nas imale takođe probleme u restrukturiranju železnica, što samo ukazuje da je ovo jedan vrlo kompleksan problem. U nekim prethodnim diskusijama smo nažalost čuli jedan određeni nivo banalizacije problema u železničkom saobraćaju, još jednom ponavljam, jako kompleksnom vidu saobraćaja.
Što se tiče samog zakonskog rešenja jasno je sprovedena intencija podele na infrastrukturu i prevoz i ne bih posebno obrazlagao i poglavlje koje se tiče upravljača infrastrukturom, gde su do najsitnijeg detalja obrazložene obaveze, nadležnosti i odgovornosti upravljača infrastrukture, zatim samih korisnika prevoza. Kao što sam rekao, u trećem poglavlju se definiše obaveza Direkcije za železnicu koja preuzima na sebe tu regulacionu ulogu železničkog tržišta, ali i ulogu regulatora u oblasti bezbednosti i interoperabilnosti.
Dotakao bih se još jednog važnog segmenta u reformi železničkog saobraćaja, ne umanjujući značaj zakona o kome danas govorim, a to je ulaganje u infrastrukturu. Ponoviću po treći put, ova vlada ozbiljno ulaže u železničku infrastrukturu i preko ruskog kredita i preko kredita Kuvajtskog Fonda za ekonomski razvoj i drugih fondova i drugih evropskih kredita. Bez ozbiljnog ulaganja u železničku infrastrukturu nema reforme železničkog saobraćaja.
Svakako da je za pohvalu i da je ohrabrujuće ulaganje u Koridor 11, žilu kucavicu železničkog saobraćaja u Srbiji, ali s obzirom da dolazi sa Zlatiborskog okruga, iz Užica, uvek pozdravljam i insistiram na ulaganju u prugu Beograd-Bar i uvek ističem podatak da je u samo četiri meseca prošle godine barskom prugom iz Kragujevca za Bar prevezeno oko 40.000 Fijatovih automobila. Građani zapadne Srbije očekuju od ove Vlade da ozbiljno ulaže u Koridor 11 i železnički, a i putnički.
Na samom kraju, sve su činjenice i veoma teške situacije u kojoj se nalazi naša železnica, svesni kompleksnosti reformi koje očekuju našu železnicu, ali i svesni svih onih problema koje imaju sve železničke organizacije u Evropi, u mnogo bogatijim i u mnogo sređenijim zemljama nego kod nas, mi iz URS ćemo podržati ovo zakonsko rešenje očekujući da u narednom periodu i Vlada i resorno ministarstvo i Direkcija za železnicu ulože maksimum napora kako bi se ovaj zakon i primenio. Posebno moram da naglasim da od menadžmenta akcionarskog društva Železnice Srbije takođe očekujemo jedan visok stepen ozbiljnosti. Moram da kažem da je u proteklim godinama i decenijama bilo dosta propusta u radu tog javnog preduzeća a danas akcionarskog društva. Ovog puta država ulaže u železnicu, nema više opravdanja da se ne ulaže ozbiljno u železnicu. Očekujemo od menadžmenta jedan potpuno nov pristup, jednu potpuno novu poslovnu filozofiju, jednu borbu na tržištu, jer je prošlo vreme kada je Železnica Srbije očekivala od Srbije da da novac za plate. Železnica Srbije u narednom periodu mora da zaradi svoju platu na šta ih obavezuje i ovaj zakon. Mi smo sigurni da će tako i biti. Hvala.

Smatram za potrebno da dam par informacija uvaženom kolegi koji je pominjao ministarku Kalanović i auto-put od Kragujevca ka Koridoru 10. Naravno, nisam ustao da branim gospođu Kalanović, jer ona je toliko toga uradila i za Kragujevac i za celu Srbiju, da prosto nema potrebe da je branim, pogotovo ne od ljudi iz Kragujevca. Smatram da je krajnje nedopustivo da neko iz Kragujevca napada to da se pravi auto-put za Kragujevac, da napada nešto što je dovelo Fijat u Kragujevac i zaposlilo hiljade Kragujevčana.
Da li je bilo problema u planskoj dokumentaciji? Pa, i ako ih je bilo, pitam uvaženog kolegu zašto za vreme njihove ministarke, Marije Rašete Vukosavljević, nije ta planska dokumentacija urađena kako treba? Gospođa Vukosavljević se tada bavila nekim drugim problemima. Hvala vam.

Apsolutno podržavam ministra da treba da se vratimo na temu, ali pre toga moram da kažem da smo mi iz URS ponosni na sve ono što smo uradili u Kragujevcu i želja nam je da uradimo i u ostalim gradovima Srbije kao u Kragujevcu. Ja kao Užičanin bih bio presrećan da se deo toga što je urađeno za Kragujevac uradi i u mom Užicu i nadam se da će biti urađeno.
Šta građani Kragujevca misle o Verici Kalanović i o URS rekli su na zadnjim izborima. Četrdeset posto Kragujevčana koji su izašli na izbore podržava tu politiku. Šta misle o politici DS, takođe su rekli na izborima. Smatram, uvaženi kolega, da je nedopustivo da kažete da je tamo neko potpisivao neka dokumenta. To je krajnje nedopustivo. Zamislite kada bih ja vama sada rekao da je tamo neko iz DS u Agrobanci ili u Razvojnoj banci Vojvodine potpisivao neka dokumenta. To bi bilo krajnje nedopustivo dok se ne dokaže, a dokazaće se. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Stefanoviću, jedno od najčešćih pitanja koje se danas u Srbiji čuju jeste pitanje kako doći do posla, ali sa druge strane i pitanje kako sačuvati posao za sve one koji su imali sreće da taj posao i dobiju?
Ako je za utehu, nije to samo pitanje koje se čuje u Srbiji, i neke bogatije, razvijene zemlje danas postavljaju ta pitanja, ali veoma teško dolaze do odgovora, i što je svojstveno raspravi i današnjoj temi, do tog odgovora još teže dolaze pripadnice ženske populacije u našoj zemlji.
Siguran sam da niko danas ni u ovoj sali, a ni van ove sale u celoj Srbiji, nema problem sa tim da shvati kolika je pogubnost smanjenog nataliteta, kolika je pogubnost sve manjeg broja rođene dece i svedoci smo da danas širom Srbije, čak i u onim većim, gradskim celinama, a da ne pričamo o onim manjim opštinama, selima i rubnim područjima naše zemlje, sve više ostajemo bez stanovništva.
Dolazim iz Užica, iz grada koji prema statistici spada u prvu kategoriju razvijenih opština i gradova. Međutim, i u samom gradu Užicu postoji trend sve manjeg broja novorođene dece, samim tim sve manji broj dece koja se upisuju u školu.
Postavlja se logično pitanje – da li država Srbija posvećuje dovoljno pažnje i brige materinstvu u Srbiji? Ceo ovaj problem možemo posmatrati sa dva aspekta. Jedan aspekt jeste zakonski i da postavimo pitanje da li je zakonska regulativa danas u Srbiji dovoljno dobra i da li dovoljno brine i štiti majke, a sa druge strane, aspekt realnog života, kakvo je stanje u realnoj stvarnosti? Bilo bi najbolje da se ova dva aspekta poklapaju i da imamo dobre zakone i da se svi ti zakoni dosledno sprovode u svakodnevnom životu.
Što se tiče zakonske regulative, već više puta je danas spomenuto da počev od našeg najvećeg, najvažnijeg državnog akta Ustava Republike Srbije, posvećuje se dužna i jedna značajna pažnja majkama, ženama pre i posle porođaja. Zatim, od 2010. godine ova skupština je usvojila Deklaraciju pod rednim brojem 153, koja se brine o materinstvu, a i sam Zakon o radu, o čijim izmenama i dopunama danas govorimo, u jednom svom značajnom delu se brine i podržava materinstvo u Srbiji.
Što se tiče Zakona o radu, počev od člana 12. koji garantuje posebnu zaštitu zaposlenih žena za vreme trudnoće i porođaja, kao i garantovanja prava na posebnu zaštitu nege dece. Takođe u članu 14. je zabranjen svaki vid diskriminacije prilikom zapošljavanja, uzimajući u obzir i rasu i boju kože i starost i zdravstveno stanje, invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko uverenje, imovinsko stanje, ali uzimajući u obzir i trudnoću i bračni status.
U samom Zakonu o radu, posebno poglavlje, posebnu oblast, čini zaštita materinstva, gde se predviđaju načini zaštite materinstva u pojedinim situacijama. To svakako jeste jedan aspekt, a drugi aspekt koji jeste aspekt realnog života jeste malo suroviji.
Tridesetšestogodišnjoj SR nasmešila se sreća kada je saznala da će postati majka, ali radost su ubrzo zamenili problemi nastali kada je njen poslodavac saznao da njegova radnica odlazi na trudničko bolovanje. Zato je prema rečima SR učinio sve kako bi umesto trudničkog bolovanja, buduća majka, dobila otkaz. Samo jedan od novinskih napisa, i ne samo novinskih, već i u svakodnevnom razgovoru sa našim poznanicama, sugrađankama saznajemo da imaju slične probleme.
Naravno, nije dobro što se ovakve stvari dešavaju u realnom životu, ali sa druge strane dobro je da ima hrabrosti kod tih žena da javno iznesu te probleme, suprotstavljajući se svemu onome što ih može očekivati u onom strahu da nikada neće dobiti posao, ako u javnost izađu kritikujući sve one poslodavce koji se ponašaju na ovaj način.
Mogli bi reći da sve ove slučajeve i sve probleme žena koje se, rekao bih, odvaže da na svet donesu novo biće, sve te probleme možemo staviti u tri kategorije. Prva kategorija jesu one žene koje traže posao. Drugu kategoriju čine žene koje imaju posao ugovorom na određeno vreme. U treću kategoriju možemo svrstati sve one žene koje su, kako se to kolokvijalno kaže, za stalno zaposlene, a koje imaju probleme nakon povratka sa trudničkog odsustva.
Žene koje traže zaposlenje danas u Srbiji, prilikom razgovora za dobijanje posla sa eventualnim poslodavcima, pored uobičajenog razgovora o stručnosti, o referencama, o prethodnom profesionalnom iskustvu, taj deo razgovara provode upravo govoreći o emotivnom, bračnom statusu i o namerama i planovima za sklapanje braka i o roditeljstvu. Neretko imamo, naravno, što je za svaku osudu, situacije da se od kandidatkinja za posao zahteva da potpišu blanko ugovore o otkazu u slučaju da, ako dobiju posao, ostanu u drugom stanju, kako bi im se uručili ti otkazi i kako bi oni ostali bez posla.
Drugu grupu čine one žene koje i tretiraju današnje izmene zakona, a koje su zaposlene na određene, a kojima poslodavci odmah posle isteka tog staža na određeno uručuju otkaze i na njihovo mesto primaju neke druge osobe. Na taj način, trudnice kada im je najpotrebnije, dobijaju otkaz.
Na kraju, osobe koje su zaposlene, da kažem, za stalno, po povratku neretko dobijaju premeštaj na neka druga radna mesta, jer je u međuvremenu neka druga osoba dobila šansu da radi na njihovom radnom mestu i na taj način bivaju kažnjavane zbog toga što su rodile dete.
Što se tiče samih izmena i dopuna zakona, oba člana, ne bih posebno govorio o tome, više puta danas je o tome govoreno i naravno da prihvatamo, pohvaljujemo i podržaćemo ove odredbe ovog zakona i odredbu koja se tiče davanja mogućnosti svim majkama koje su se ranije, posle 365 dana, vratile na posao, da u roku jednoj radnog dana, ukoliko je njihovo radno vreme veće od šest časova, imaju mogućnost da u trajanju od 90 minuta se posvete svom detetu, ali i činjenicu da ovim drugim članom se onemoguće poslodavci da nakon isteka rada na određeno vreme uruče otkaz trudnici, porodilji ili majci koja je odsutna zbog brige deteta.
Takođe, smatram da je bitno da kažem da poslodavci neće snositi nikakav finansijski trošak i podržavam sve one kolege koje su ukazale da i u ovim razgovorima, pored toga što od poslodavaca tražimo da budu društveno odgovorni, da ih uključimo u donošenje odluka, ali s druge strane da iskoristimo sve mogućnosti kako bi poslodavcima pomogli da na što lakši način i na bolji način obavljaju svoju delatnost.
Jasno je da će ove izmene povećati sigurnost i smanjiti neizvesnost žena koje donese odluke da rađaju decu, a svi ćemo se danas složiti da je to Srbiji u ovom trenutku jako bitno, ali ono na šta želim posebno da stavim akcenat danas jeste da je, pored donošenja ove zakonske regulative, isto toliko bitno sprovođenje ovog zakona i jedan ozbiljan, dosledan, agresivniji rad inspekcijskih službi, najpre mislim inspekcije za rad, ali i rad našeg pravosuđa, znači, bez ozbiljnog rada inspekcijskih službi i bez ozbiljnog rada pravosuđa, koje bi sankcionisalo sve te negativne pojave. Naravno, sve ovo o čemu mi danas govorimo može samo da ostane mrtvo slovo na papiru.
Takođe bih iskoristio priliku da pozdravim sve one lokalne samouprave koje, i pored značajnih problema u funkcionisanju, velikih šupljina u njihovom lokalnom budžetu, iznalaze mogućnost da podrže trudnice, da podrže porodilje, i naravno da je za svaku pohvalu kada to čini i Beograd, koji naravno ima prilično novca u svom budžetu, u svojoj kasi i naravno Kragujevac, Zaječar, Loznica i niz drugih gradova širom Srbije, ali za pohvalu su najpre i one, namerno neću reći, male opštine, poput opštine Žitište, koja od prošle godine izdvaja za svako novorođeno dete po 20 hiljada mesečno i sve one opštine koje, još jednom kažem, imaju značajne probleme u svojim budžetima, ali ipak su shvatile ozbiljnost situacije i neophodnost da se pomogne majkama i materinstvu danas u Srbiji.
Na samom kraju, mnogo je problema, najpre finansijskih, danas u Srbiji. Mnogo je oblasti koje nisu dovoljno uređene danas u Srbiji, ali oblast materinstva smatram oblašću koju najpre moramo urediti, kojoj moramo posvetiti dužnu pažnju, jer prosto to je temeljna teža. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedniče, gospodo ministri, mi smo danas čuli mnogo konstatacija, mnogo pitanja, mnogo odgovora na temu bezbednosti hrane i upravo su odgovori ono što građani Srbije danas očekuju od odgovornih ljudi. Ali, kakvi su odgovori građanima Srbije potrebni. Potrebni su im stručni, kompetentni i razumljivi odgovori kako bi kod njih odagnali sve one nedoumice i sve ono što ih zbunjuje poslednjih dana.
Srbija je zemlja i to nije nikakva novost, koja ispred sebe imam jedan period u kome treba da reši mnoge probleme, mnoge neusaglašenosti, da uredi mnoge sisteme i da uredi ovaj sistem o kome mi danas govorimo, sistem bezbednosti hrane. Upravo u tom sistemu bezbednosti hrane stoje pitanja kao što su i mleko i meso i sve ono ostalo što svakodnevno koriste naši građani, ali postoje i pitanja koja su danas poslanici postavljali, pitanje GMO, pitanje zaštite pesticida, uvoz nekontrolisan ili kontrolisan tih pesticida.
Upravo ono na čemu svi mi, naravno kompetentni ljudi, Vlada, treba da stave akcenta u narednom periodu. Znači, stručnim, kompetentnim, razumnim odgovorima da obavesti građane Srbije i da odgovore na sva ta pitanja kako upravo oni neodgovorni političari koji pokušavaju da iskoriste, da kažem, neki problem u našem društvu, žele da pribave na lak način političke probleme.
Siguran sam i očekujem od ove Vlade i svi građani Srbije da ćemo u narednom periodu imati upravo takve odgovore. Moje pitanje za gospodina Kneževića jeste pitanje koje se tiče Zakona o bezbednosti hrane, tačnije člana 48. kojim se predviđa da subjekti u poslovanju hrane imaju obavezu da osim toga što su obavezni da koriste dobru proizvođačku i higijensku praksu da primenjuju HCCP. Znači, moje pitanje jeste da li postoji informacija o kontrolama svih tih subjekta u poslovanju hranom? Koliki broj i procenta njih u tim kontrolama koristi HCCP, a svi znamo zašto je on bitan upravo u celom procesu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospođo Kovač.
Gospodine ministre, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, odavno se pred poslanicima u ovoj Skupštini nije našao ovakav set zakona, koji kada bude usvojen, a siguran sam da će biti usvojen, će stvoriti pravni osnov za pokretanje jednog veoma značajnog investicionog ciklusa. Kako ubediti investitore da dođe u vašu zemlju, jeste pitanje koje postavljaju skoro sve vlade danas u svetu i siguran sam da mali broj tih Vlada zna i odgovor na to pitanje.
Kako ubediti Ujedinjene Arapske Emirate da investiraju u Srbiju, ako postavimo pitanje? Mi smo odgovor na to pitanje dobili upravo od gospodina Dinkića i Vučića, koji su u ime Vlade potpisali sporazume i koje nam danas nude. Ne bih ja mnogo govorio o ovim sporazumima, o tome šta donose, jer je toliko toga pozitivnog danas rečeno. Naravno, ono negativno ne bih ni uzimao u obzir jer mislim da nije relevantno. Samo mogu da kažem da URS daju maksimalnu, bezrezervnu podršku ovim sporazumima i svemu onome što je prethodilo svim onim predugovorima i svemu onome što će biti posledica usvajanja ovih sporazuma u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Nešto bih rekao o dva zakona koji se tiču kredita, a koji su namenjeni revitalizaciji i ulaganjima u srpskim železnicama, i uvek kada govorimo o zaduživanju naše zemlje mi moramo pristupiti veoma ozbiljno i veoma odgovorno, a pogotovu kada su srpske železnice u pitanju, jer imamo mnoga negativna iskustva iz prethodnog perioda.
Prva asocijacija kada spomenemo srpske železnice jesu najpre kašnjenja, hladni vagoni u zimskom periodu, otkazani vozovi, činjenica da veliki broj komitenata, najpre u robnom prevozu, odustaje od korišćenja železničkih usluga jeste nešto što najviše interesuje građane Srbije, visoke subvencije koje ova država daje srpskim železnicama.
Srpske železnice danas jesu u veoma lošem stanju, najpre zahvaljujući smanjenoj privrednoj aktivnosti, a samim tim i smanjenjem potrebe za železničkim uslugama, ali sa druge strane, danas mnogo puta pominjanom lošom organizacijom te kompanije, lošim rukovođenjem, lošoj kadrovskoj politici, socijalnoj politici, ali ne možemo da kažemo, i veoma malom, minimalnom ulaganju u infrastrukturu.
Sve je to dovelo do jednog, da kažem, pogubnog stanja na železnici. Danas smo mnogo puta čuli sve te pogubne činjenice da od 3.800 kilometara, polovina jesu magistralne pruge, a druga polovina su ruinirane, devastirane pruge, da je elektrificirano samo 32% pruga, da samo 7% pruga ima dva koloseka, da samo 45% pruga ima dozvoljeno osovinsko opterećenje od 22,5 tona, dok je na ostalih 30% pruga to opterećenje ispod 16 tona.
Dozvoljena brzina prelazi 100 kilometara na svega 3,2% pruga. Toliko o onoj priči o legendarnim srpskim brzim prugama. Još je dosta tih negativnih činjenica koje ukazuju kakvo je danas stanje u srpskim železnicama.
Što se tiče raspoloživog voznog parka, vozni parka od 480 lokomotiva, 8.500 teretnih vagona, 550 putničkih vagona, koji uglavnom i u većini nisu ispravni i spremni za saobraćaj, jasno govore kakvo je stanje u voznom parku.
U poslednjim godinama su na prugama Srbije uvedene lagane vožnje na 320 mesta u ukupnoj dužini od 535 kilometara, što predstavlja 16% svih pruga, a to su brzine čak i do 10 kilometara na sat. U modernizaciju železničke infrastrukture u poslednjoj deceniji uloženo je skromnih 168 miliona evra. Postavlja se pitanje – da li Srbiji trebaju železnice i kakve Srbiji trebaju železnice?
Kada pogledamo kakve su prognoze EU, što se tiče železničkog saobraćaja, i uopšte potrebom za transportnim uslugama, procena je da će do 2030. godine potreba za transportnim uslugama najpre u robnom saobraćaju porasti za 40%, a potreba za transportnim uslugama u robnom saobraćaju do 2050. godine za 80%. Takođe će potreba za prevozom putnika porasti do 2030. godine 34%, a do 2050. godine čak 51%.
Evropska unija je jasno iskazala svoj stav o budućnosti železnica. Još 1991. godine kroz direktive o železnici, a kasnije usvajanjem prvog paketa 2001. godine i usvajanjem četvrtog paketa o železnicama prošle godine, EU je jasno stavila do znanja svim svojim članicama da je neophodno afirmisati železnički saobraćaj kao jedan vrlo efikasan, siguran, bezbedan vid saobraćaja, koji je kompatibilan sa ostalim vidovima saobraćaja, i što je najvažnije u ovom trenutku, jedan vid saobraćaja koji je veoma prijateljski naklonjen prema okolini.
Sve ovo govori da srpska železnica jeste u jednom veoma teškom trenutku, teškom stanju i jasno govori da je mnogo argumenata zašto treba ulagati najpre u železničku infrastrukturu. Mi danas govorimo o ruskom kreditu koji će najpre biti, kao što smo više puta rekli, upotrebljen za dizel električne lokomotive, dizel motorne lokomotive za određene deonice, najpre pruge od Beograda ka Pančevu, izgradnju drugog koloseka i elektrifikaciju. Sve ovo jasno ukazuje da je neophodno ulagati i u železničku infrastrukturu.
Ovo su značajna sredstva koja poslednjih decenija nisu bila dostupna železnici, ali pored ulaganja u infrastrukturu, železnički menadžment mora da izmeni pristup u vođenju ove kompanije, mora da se odrekne nekih navika i tek onda ovaj sistem ulaganja u infrastrukturu neće biti teret, već će biti deo razvoja Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Kovač.
Gospođo Mihajlović, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o Zakonu o energetskoj efikasnosti, o efikasnom korišćenju energije. Na samom početku svog izlaganja želim da uputim pohvale ministarki, resornom ministarstvu na jednom jako kvalitetnom dokumentu koji su nam preporučili da ga usvojimo i na samom startu želim da kažem da je to jedan precizan, jasan, koncizan dokument. Sam predlog zakona je izbegao zamke prenormiranosti. Znači nema nepotrebnih stvari u ovom zakonu. Ono što bi posebno želeo da pohvalim jeste obrazloženje koje smo mi, narodni poslanici, dobili uz ovaj zakon, a koje obiluje velikim brojem činjeničnih podataka i koji nam je olakšao da shvatimo ovu veoma ozbiljnu materiju i veoma ozbiljnu temu.
O zakonu o efikasnom korišćenju energije poslednjih godina se dosta govorilo, ali do današnjeg dana naša zemlja nema usvojen taj zakon. Kao što smo čuli, jedna od osnovnih prepreka jesu upravo bile nesuglasice ili neusaglašenosti oko samog Fonda za unapređenje energetske efikasnosti. Koliko se sećam, tu je bilo i neusaglašenosti u pogledu samog sistema energetskog menadžmenta. Podsetiću da je sam sistem energetskog menadžmenta centralni deo ovog zakonskog rešenja. U ovom trenutku je jasno da je bilo nesuglasica, ali to nam svakako neće pomoći, jer danas nemamo taj zakon i moramo naći načine kako do tog zakona da dođemo.
Ono što je, osim tih nesuglasica, u prethodnom periodu karakterisalo celu priču oko energetske efikasnosti jesu jedna opredeljenja naše zemlje da učini neke značajne korake u pogledu efikasnijeg korišćenja energije. Tu bih na prvom mestu pomenuo usvajanje određenih strateških dokumenata i najpre mislim na samu Strategiju za razvoj energetike Republike Srbije, kao i program za ostvarivanje same te strategije, kao i niz nekih drugih podzakonskih akata koji su se ticali ove oblasti.
Što se tiče nekih drugih zakonskih rešenja, koji nisu direktno iz oblasti energetske efikasnosti, pomenuo bih taj krovni Zakon o energetici, koji se u jednom svom delu dotakao priče o efikasnom korišćenju energije u sektoru proizvodnje i potrošnje, ali nije do kraja precizirao koji su to načini, mehanizmi na kojima naša zemlja može da ostvari značajne pomake u ovoj oblasti.
Jedan od prvih zakona koji je pomenuo energetsku efikasnost jeste Zakon o planiranju i izgradnju i to u onom delu koji se ticao energetske efikasnosti u izgradnji objekata u visokogradnji. Znači, u tom delu, ali još jednom kažem da je to bilo nedovoljno da bi se na jedan potpun način definisala ova oblast.
Ono što je takođe definisalo taj neki prethodni period jeste i ugovor koji je Republika Srbija potpisala, a to je Ugovor o osnivanju energetske zajednice između EU i Srbije, kao i niza zemalja u našem okruženju, a sa kojim je naša zemlja prihvatila određene obaveze, prihvatajući na sebe obaveze da poštuje određene direktive, tačnije tri direktive, EU. Mislim da je ovo jedan dobar primer zakona u kome možemo da pokažemo zašto je bitno da usvajamo određene preporuke EU, a da to ne bude svrstano pod neku formu naše obaveze, da neko nama nameće neke obaveze, već jednostavno kao potreba za unapređenjem određene oblasti, a na koje se te direktive i odnose.
U prethodnom periodu na dosta površan način, koristeći u dnevno-političke svrhe se pominjala priča o pristupanju naše zemlje EU. Siguran sam da veliki broj naših građana nije na pravi način shvatio zašto pristupamo EU, zašto, čemu ta naša velika želja u pristupanju i zašto je neophodno da usvajamo sve te preporuke i direktive. Upravo, kada uporedimo stanje u određenoj oblasti, u ovom konkretnom slučaju, u oblasti energetske efikasnosti, u Republici Srbiji sa stanjem u EU jasno je zašto je potrebno da usvojimo te preporučene direktive i zašto je dobro to za našu zemlju.
Navešću samo neke podatke koji će jasno pokazati gde se u ovom trenutku nalazi naša zemlja, što se tiče samog efikasnog korišćenja energije u odnosu na zemlje EU. Energetski intenzitet ili odnos između utrošene energije i BDP u našoj zemlji je dva do tri puta veći, nego prosečan energetski intenzitet u zemljama EU.
Konkretno, 2002. godine energetski intenzitet je bio 0,8, 2006. godine 0,63, a sada je oko 0,50, dok je u ovom trenutku energetski intenzitet u Nemačkoj 0,16%. Znači, vidimo jasno da oni sa mnogo manje energije stvaraju mnogo veću novostvorenu vrednost.
Srbija je zavisna od uvoznih energenata u procentu od 33,6%. Srbija se karakteriše velikom emisijom gasova sa efektom staklene bašte iz energetskog sektora sa čak 76%. Preko 75% ili oko tri miliona raznih objekata, raznih zgrada u Srbiji je izgrađeno pre sedamdesetih godina. Znači, izgrađeno je bez termoizolacije i u ovom trenutku po kvadratnom metru troši između 150 i 250 kilovat časova, dok je u isto vreme prosečna potrošnja energije po kvadratnom metru u zemljama EU negde između 50 i 70 kilovat sati.
U ukupnoj krajnjoj potrošnji energije u našoj zemlji zgrade troše više od 50%, sa stalnim porastom potrošnje energije najpre za grejanje, ali poslednjih godina i za rashlađivanje prostorija.
S obzirom, kao što sam na samom početku izlaganja rekao, da naša zemlja ima veliku težnju i stremljenja za pristupanje EU, iz poznatih razloga, mislim da je dobro da danas spomenemo i neke stvari koje se dešavaju među članicama EU, a koje se tiču energetske efikasnosti, ali, naravno, uzimajući u obzir njihov stepen razvoja u ovoj oblasti.
Pitanje energetske efikasnosti i ne samo pitanje energetske efikasnosti već uopšte borbe protiv klimatskih promena u EU tom pitanju se pridaje veoma veliki značaj. Direktiva uslova na evropskom parlamentu u septembru prošle godine jeste rezultat dogovora, tačnije kompromisa članica EU, a kao posledica dogovora samita EU iz 2007. godine i taj paket poznati kao klimatski paket ili paket 20 doneo je preporuku članicama da se pristupi radnjama i aktivnostima za uštedu energije do 2020. godine od 20% da se pristupi aktivnostima da udeo obnovljivih izvora energije bude veći za 20%, a da je misija ugljendioksida bude manja za 20%.
Procena je da će smanjenje 20% potrošnje energije uštedeti zemljama članicama EU oko 50 milijardi evra. Ovim propisom članice su obavezne da renoviraju oko 3% ukupne površine državnih zgrada koje se greju i rashlađuju. Energetske kompanije će svake godine od 2014. do 2020. godine morati da ostvaraju uštedu od 1,5% energije koju godišnje prodaju krajnim korisnicima.
Takođe, sva velika preduzeća, znači isključujući mala i srednja preduzeća će svake četiri godine biti podvrgnuta energetskoj reviziji od strane nezavisnih energetskih stručnjaka.
Takođe, sve članice koje su prihvatile ovu direktivu, sve članice EU su uzele na sebe obavezu da do marta 2013. godine, znači ovih dana, donesu svoje nacionalne programe za efikasnije korišćenje energije. Za sve ovo u budžetu EU od 2014. godine, u tom velikom finansijskom paketu od 2014. do 2020. godine je predviđeno oko 20 miliona evra, što jasno ukazuje da se u zemljama EU posvećuje velika pažnja energetskoj efikasnosti, odnosno racionalnijem korišćenju energije, bez obzira što su oni na mnogo većem stepenu nego Republika Srbija u ovom trenutku.
Takođe, i ova suma od 20 milijardi evra kod određenih evropskih parlamentaraca izazivala je strah i zebnju da neće biti dovoljno da bi se postigao rezultat iz paketa 2020.
Sve ovo jasno ukazuje, sa jedne strane, šta čine razvijenije zemlje, ali, sa druge strane, podaci koje sam na početku ove komparacije izrekao govore gde se danas nalazi Srbija u pogledu efikasnijeg korišćenja energije. Jasno je da je na samom početku, ali i sa velikim zakašnjenjem, i ako bi se jednom rečju želeli da okarakterišemo stanje u energetskoj efikasnosti Srbije, svakako da je ta reč – kašnjenje. Znači, svakako da kasnimo, ali još jednom kažem da zanemarimo te stvari i da vidimo šta je sada potrebno činiti. Potrebno je, naravno, usvojiti jedan dobar i kvalitetan zakon, koji će dati jedan pravni okvir za sprovođenje aktivnosti koje preporučuje sam zakon.
Šta u stvari treba da donese taj zakon? Zakon treba da donese racionalno i efikasno korišćenje energije. Treba da donese mnogo veći stepen u sigurnosti našeg energetskog sistema, da donese značajne uštede u trošenju energije, da smanji našu zavisnost od uvoznih energetskih komponenata, da povećam produktivnost, da poveća konkurentnost naše privrede, da poveća zaposlenost i na kraju, ali i ne najmanje važno, da mnogo poboljša kvalitet životne sredine, da iskažemo jedan prijateljski odnos prema životnoj sredini.
Sada ću pomenuti nešto što jeste jedna lokalna tema, a što su danas i uvaženi kolega Škundrić i uvaženi kolega Čikiriz pomenuli, a to jeste priča o prvoj hidrocentrali u ovom delu Evrope, po Teslinim principima, a radi se o centrali na Đetinji, o centrali u Užicu. Naravno da mi Užičani uvek to sa ponosom ističemo i sa ponosom pričamo kao o nečemu što je ne samo jako važno za naš grad, već za celu zemlju, a u to vreme se kralj Aleksandar Obrenović, koji je položio kamen temeljac, po celoj Evropi hvalio sa tim veoma bitnim i veoma retkim projektom.
Zašto pričam o centrali na reci Đetinji? I tada, kao i danas, jedan od osnovnih razloga izgradnje te centrale jeste zato što se grupa uglednih privrednika, industrijalaca iz Užica, na čelu sa Mališom Atanackovićem, zabrinula za energente, za energiju. Tražili su sigurne i jeftine izvore energije, najpre za tkačku radionicu u Užicu, a kasnije za sve ostalo što se rađalo u narednim godinama posle toga. I danas mi ovim zakonom, i uopšte svim aktivnostima koje preduzima resorno ministarstvo i Vlada, najpre moramo da obezbedimo sigurno snabdevanje energijom jeftine i jeftinije energente, koliko je to moguće, i sve ono što proističe iz svega toga.
Rekoh na početku, dobar zakon nam treba. Napomenuću samo neke delove iz predloga zakona za koji sam rekao da smatram da je jako kvalitetan. U poglavlju koje uređuje politiku efikasnog korišćenja energije navedeni su akti kojima se utvrđuje ova politika. Tu je već pomenuta strategija o razvoju energije Republike Srbije, zatim program, zatim akcioni plan energetske efikasnosti Republike Srbije, program i plan lokalnih samouprava, kao i program i plan svih onih obveznika sistema energetskog menadžmenta. Naravno, svi ovi akti sadrže na prvom mestu ciljeve, mere koje će dovesti do efikasnijeg korišćenja energije, sadrže načine, mehanizme, rokove, potrebna finansijska i druga sredstva, a na samom kraju i analizu o učinjenom i ostvarenom, jednu analizu o uštedama u samoj potrošnji energije.
Što se tiče lokalnih samouprava koje se na neki način uvode u ovu priču, što smatram jako dobrim i jako kvalitetnim, jer smatram da i lokalne samouprave, kao jedan bitan činilac, jedan bitan stub u upravljanju našom zemljom, moraju da preuzmu deo odgovornosti u ovoj oblasti, u oblasti energetske efikasnosti. Znači, što se tiče samih lokalnih samouprava, pored ovih osnovnih stvari koje sadrže ostali akti, planovi koje donose lokalne samouprave jesu planovi energetske sanacije i održavanja javnih objekata koje koristi lokalna samouprava, kao javna preduzeća, ustanove kojima je osnivač lokalna samouprava.
Čuli smo danas više puta da su najveći gubici upravo u javnom sektoru. Još jednom kažem, jako je bitno da o uštedama u tom javnom sektoru, ali na lokalnom nivou, odgovornost preuzme lokalna samouprava. Takođe, lokalna samouprava je dužna i obavezna da u svojim planovima predvidi unapređenja sistema komunalnih usluga, sistema daljinskog grejanja, vodovoda, javne rasvete, upravljanje otpadima, zatim javnim transportom, da se jasno vidi da lokalna samouprava na jedan ozbiljan i odgovoran način preuzima jedan značajan deo odgovornosti u ovoj oblasti.
Opet moram da se posvetim lokalnim temama. Grad Užice, osim toga što je imao prvu hidrocentralu, u prethodnom periodu je dosta radio i na rešavanju problema u daljinskom grejanju, tako da su sve višespratnice u Užicu opskrbljene, sve su opremljene sa kalorimetrima, a 22 stambene jedinice u svom sastavu imaju tzv. delitelje, tako da u 22 jedinice za sada, proces traje, mogu u svakom trenutku da očitavaju koliko su energije potrošili, što značajno smanjuje prostor svima onima koji su rasipali energiju.
Takođe, grad Užice ima i problem sa velikom zagađenošću. U prošloj godini je 127 dana količina čađi u gradu Užicu bila veća nego što je to dozvoljeno. Naravno, to je loša informacija, ali, s druge strane, imamo značajan broj kotlarnica koje su do sada bile na mazut, izvršena je konverzija, tako da su one sada prebačene na sistem gasa.
Što se tiče sistema energetskog menadžmenta, na samom početku sam rekao da je to centralni deo ovog zakona. Ovaj sistem energetskog menadžmenta predstavlja skup organizacionih, tehničkih, regulatornih, podsticajnih mera za praćenje i analize potrošnje struje. Subjekti samog ovog sistema jesu, počev od Vlade, ministarstva, lokalnih samouprava i svi obveznici sistema menadžmenta. Obveznici su organi državne uprave, kao i privredni subjekti koji troše više energije nego što je to dozvoljeno određenim propisima Vlade.
Takođe, zakon definiše vrste proizvoda koji utiču na potrošnju energije, a neophodno ih je označiti. Takođe, pomenuo bih i Zakon o planiranju i izgradnji, koji je u ranijem periodu pominjao racionalnu potrošnju, ali ovaj Zakon o energetskoj efikasnosti predviđa, u pogledu izgradnje, koje su obaveze investitora kod novoizgrađenih objekata i sa kojom opremom moraju biti opremljeni ti objekti. Takođe, to smatram jako bitnim.
Šta bih rekao za finansije? Što se tiče fonda, smatram da su sumnje svih onih da će ovaj fond raditi na jedan loš način - neosnovane. Čuli smo obrazloženje ministarke i verujem da se neće ponoviti ono što se desilo sa Fondom za zaštitu životne sredine ili, ne daj Bože, ono što se desilo u Razvojnoj banci ili Agrobanci. Siguran sam, verujem Ministarstvu i mislim da će to biti. Tačnije, u samom zakonu piše da je to jedan razdel u budžetu, na kome se evidentiraju sredstva koja će biti na određen način podsticajna za oblast energetske efikasnosti.
Takođe, zakon ostavlja mogućnost i autonomnim pokrajinama i lokalnim samoupravama da uvedu određene podsticaje na svojoj teritoriji i da same oforme određene budžetske fondove, kako bi podsticali razvoj ove oblasti. Pozitivno je i predviđanje carinskih i poreskih olakšica za sve one koji koriste određene tzv. zelene pozitivne tehnologije, koji proizvode i stavljaju u promet proizvode koji štede energiju, ali, naravno, u skladu sa propisima o carinama i porezima.
U delu savesti naših građana, slažem se sa većinom svojih prethodnika, ali mislim da prevashodno moramo delovati na najmlađu populaciju. Naravno, ne bih sada otvarao temu reforme obrazovanja, ali mislim da i u samom obrazovanju mora se napraviti prostor da se deca od najranijih uzrasta edukuju, kako bi štedeli energiju i kako bi prepoznali neke zdravije vidove energije.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Na kraju, izražavajući maksimalnu podršku ovom zakonu, nama iz URS je jasno da je ovo proces koji traje, koji neće biti završen samo usvajanjem zakona, tu je samo početak. Očekujemo da period do 2014. godine, kada će ovaj zakon delovati u punom kapacitetu, da se obave sve one pripremne radnje da se usvoje svi podzakonski akti, a da svi obveznici energetskog menadžmenta odrade određena prilagođavanja.
(Predsedavajuća: Hvala, gospodine Mitroviću.)
Na samom kraju, jasno je da svaki dinar uložen u efikasnije korišćenje energije će biti višestruko vraćen ovoj zemlji. Hvala.