Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, sigurno da zakon o elektronskoj trgovini kasni izvesno vreme, ali takođe je sigurno da će njegovo donošenje, kao i donošenje sličnih zakona koje su moji prethodnici pominjali, znači zakona iz vrlo široke lepeze jedne oblasti koja se zove elektronsko poslovanje, kompletno urediti ovu oblast.
Godine 2001. EU je u Lisabonu definisala svoju strategiju razvoja informacionog društva, a u cilju da zemlje članice u savremenim uslovima poslovanja očuvaju ekonomski nivo razvoja i omoguće njegov dalji rast. Savet ministara EU je 2003. godine usvojio akcioni plan - Elektronska Evropa 2005, čiji je cilj bio da Evropa do kraja 2005. godine ima moderne javne elektronske servise i povoljno okruženje za razvoj elektronskog poslovanja.
Srbija je kao članica inicijative za elektronsku jugoistočnu Evropu još 2002. godine potpisala Agendu za razvoj informacionog društva.
U ovom dokumentu se predviđa da Srbija kao potpisnik mora da usvoji i politiku i strategiju razvoja informacionog društva, usvoji i implementira pravnu infrastrukturu, što podrazumeva usvajanje više zakona, zakona o telekomunikacijama, Zakona o elektronskom potpisu, zakona o elektronskom poslovanju, zakona o kriminalu na Internetu, zakona o zaštiti elektronske svojine, kao i zakona o elektronskoj trgovini o kome danas govorimo.
Elektronska trgovina podrazumeva korišćenje jedne ili više telekomunikacionih tehnologija u cilju ostvarivanja kontakta ili direktne trgovine sa partnerima, zatim pribavljanje informacija o tržištima, konkurenciji i poslovnim prilikama, kao i kupovinu i prodaju proizvoda, usluga i informacija putem mreže.
U samom početku pod ovim pojmom – elektronska trgovina podrazumevala se elektronska razmena podataka, a danas elektronsku trgovinu čine sledeći modeli elektronskih transakcija: prvi model jeste B2B ili "business to business". Ovaj model se koristi za korišćenje interneta i veb tehnologija za kupovinu, prodaju, jeftiniju, bržu i bolju saradnju poslovnih subjekata.
B2C, elektronske transakcije između firmi i potrošača. To je ono na šta se uglavnom pozivaju i gde naši sugrađani prepoznaju sam pojam elektronske trgovine, a predstavlja trgovačku delatnost koja prodaje proizvode i usluge do krajnjih potrošača posredstvom internet tehnologija.
Zatim, C2C, elektronske transakcije između potrošača. Ovde govorimo o veoma poznatom vidu elektronske trgovine, znači o aukcijama. Zatim, A2A elektronske transakcije između državnih organa, zatim B2A elektronske transakcije između kompanija i državnih organa, kao i C2A elektronske transakcije između potrošača i državnih organa.
Podaci kompanije "Forest research" govore da u prošloj godini u Americi "business to business" i ''E-comerc'' poslovanje između kompanija na veliko preko interneta dostiglo vrednost od preko 70% ukupne trgovine.
Taj procenat je preko 40%, s tim što u ovaj procenat nisu uključeni ostali vidovi veb transakcija. Postavlja se pitanje zašto se kompanije u ovim zemljama, a sve više i kod nas, odlučuju na takav vid plasiranja svoje robe i usluga.
Razlozi su brojni i opravdani. Za početak pojavljivanje na internetu je mnogo jeftinije i mnogo efikasnije od otvaranja klasičnih prodavnica, za čije otvaranje je potrebna fizička lokacija, gomila dozvola, a njen uticaj u najboljem slučaju obuhvata grad u kome se nalazi.
S druge strane, otvaranje internet prodavnica zahteva samo kupovinu hostinga i domena, postavljanje sistema za elektronsko plaćanje, kao i jedan centralizovani magacin odakle će da se isporučuje roba. Dostupnost takve prodavnice je globalna i robu na taj način može kupiti neko na drugom kraju sveta. Jednom rečju, prednosti ovakvog vida trgovine su u smanjenju troškova, bržem poslovanju, većoj konkurentnosti na tržištu, bržem odgovoru potrošača, dostupnosti proizvoda, kao i kupovini iz fotelje. Manji troškovi i ogromno povećanje tržišta jesu prednosti prebacivanja poslovanja na internet.
Postoje i mane koje se odnose na to da još uvek veliki broj ljudi u svetu ne poseduje kreditne kartice koje su obavezan način plaćanja preko interneta. Pored toga, veliki broj kupaca više voli da zaista vide i probaju robu pre nego što je kupe. U ovom trenutku dobitna kombinacija za kompanije je da poseduju i jedan i drugi vid prodaje.
Korišćenjem informacionih tehnologija oblast marketinga je veoma unapređenja. Učešćem u diskusionim grupama interneta, službenici marketinga mogu dobiti korisna saznanja o zahtevima i potrebama kupaca. Službenici preduzeća mogu da posete veb lokacije konkurencije i na taj način se upoznaju sa karakteristikama njihove ponude, sagledaju njihovu strategiju i uslove prodaje i o tome obaveste odsek za razvoj proizvoda i usluga.
Na osnovu ovih informacija pomenuti odsek za razvoj proizvoda i usluga razvija novi proizvod ili modifikuje postojeći. Nakon toga, odsek za marketing uvodi i plasira ponudu novog ili modifikovanog proizvoda na tržište posredstvom veb lokacije preduzeća.
I na kraju, učešćem u diskusionim grupama na internetu službenici marketinga ostvaruju podršku za realizovane ponude.
Logično je pitanje koje se nameće u ovom trenutku, u kom stadijumu je elektronska trgovina u Srbiji? Kao što je rekao jedan prethodnik, krajem 2000. godine u domaćoj javnosti su predstavljana dva veoma važna istraživanja iz oblasti primene interneta u Srbiji.
Republički zavod za statistiku je predstavio istraživanje na temu upotrebe informatičko-komunikacijskih tehnologija u Srbiji za 2008. godinu, a kompanija "E-target" je pustila informaciju za istraživanja Opservera koja se odnose na korišćenje interneta u svrhe elektronske kupovine.
Interesantno je da se Srbija prvi put našla u istraživanju Opservera kao jedina zemlja iz bivše Jugoslavije. Istraživanja govore da preko dva miliona stanovnika Srbije koristi internet ili oko 35,6%. Zatim, da milion i 250.000 korisnika je na internetu u Srbiji svaki dan ili skoro svaki dan.
Zatim, da 7% stanovnika Srbije kupuje preko interneta, 6,3% je naručilo robu ili usluge u poslednja tri meseca, a u 2007. godini oko 137 miliona evra postignut je promet od elektronske trgovine.
Projekcija obima elektronske trgovine u 2010. godini za Srbiju je oko 346 miliona evra. Zatim, 60,4% korisnika interneta traži informacije o robama i uslugama preko interneta. Na kraju, 20% korisnika interneta čita blogove, a 7,2% ih kreira ili održava.
Analizirajući podatke i upoređujući ih sa podacima koji se odnose na ostalih 13 zemalja iz Opserverovog istraživanja, zaključujemo da vreme elektronske trgovine u Srbiji tek dolazi i da implementacija pravne infrastrukture, u ovom slučaju zakona o elektronskoj trgovini, predstavlja samo jedan neophodan korak kako bi ovaj vid trgovine doživeo svoj razvoj.
Smatra se da je elektronsko poslovanje zaživelo u praksi tek kada se formira dovoljno velika masa korisnika koja može da promeni način na koji se posluje i način na koji radi javna administracija. Ovo podrazumeva kako fizičku raspoloživost dovoljno jake telekomunikacione infrastrukture, tako i troškove pristupa koji su prihvatljivi i manjim kompanijama i pojedincima. Važan aspekt jeste i podjednaka raspoloživost kvalitetnih usluga u svim delovima zemlje, znači, decentralizacija i u ovom obliku.
U cilju stvaranja okvira za elektronsko poslovanje, neophodno je obezbediti širokopojasni internet koji će olakšati elektronsko poslovanje, dok će elektronsko poslovanje stvoriti elektronske sadržaje koji će stimulisati zahteve za širokopojasnim vezama.
Ohrabrujuće je što resorno ministarstvo, Ministarstvo telekomunikacije i informatičkog društva, preduzima konkretne korake za obezbeđenje kvalitetnijeg interneta.
Takođe, bitan uslov je rad na povećanju poverenja u ovakav vid trgovine u saradnji sa udruženjima potrošača i privredom. Poreska politika takođe može da podstakne ili da uspori razvoj. Principi oporezovanja koji bi trebalo da budu primenjeni na elektronskoj trgovini su neutralnost, efikasnost, izvesnost, jednostavnost, delotvornost, pravičnost i fleksibilnost.
Carina i transport, kao što je govorio gospodin Milosavljević, imaju ključnu ulogu u razvoju sigurnog okvira za elektronsko poslovanje i za svaku pohvalu su sve inicijative koje je resorno ministarstvo preduzelo u prethodnom periodu.
U proteklom periodu jedan od ograničavajućih faktora za razvoj i-komerca je svakako bio sistem elektronskog plaćanja. Tek sa pojavom ozbiljnih, i naglašavam, sigurnih sistema naplate, počinje razvoj ove oblasti.
Usvajanje ovog zakona, potpuna implementacija Zakona o elektronskom potpisu, kao i evidentne aktivnosti resornih ministarstava daju nam za pravo da očekujemo da vreme elektronske trgovine u Srbiji tek dolazi.
Međutim, u narednom periodu posebnu pažnju treba posvetiti elektronskom poslovanju kao širem pojmu od pojma elektronska trgovina. Neophodno je iskoristiti sve prednosti informatičkih i telekomunikacionih tehnologija, kako bi se olakšalo rešenje svakodnevnih potreba i privrednika i pojedinaca. Jedan od pozitivnih primera je svakako uvođenje jednošalterskog sistema registracije preduzeća, koji će omogućiti da se preduzeće registruje na jednom mestu za veoma kratko vreme. Ovo je omogućeno elektronskom vezom, Agencijom za privredne registre, Poreskom upravom, Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje i Fondom PIO.
Obavezu da se u svakodnevni život i posao implementira elektronsko poslovanje imaju svi, pa i Narodna skupština. Koristim ovu priliku da ukažem da je neophodno da se narodnim poslanicima omogući da hrpe materijala u papirnoj formi konačno možemo dobijati i u elektronskoj formi. Siguran sam da je to mišljenje većine poslanika, a o uštedi i efikasnosti suvišno je govoriti.
Na kraju, moram da podsetim da je ulaganje u informacione tehnologije nije trošak, već investicija koja se veoma brzo vraća. U danu za glasanje G17 će podržati ove zakone.

Poštovano predsedništvo, uvažena gospođo Kalanović, uvaženi predstavnici Ministarstva ekonomije, dame i gospodo narodni poslanici, oblast standardizacije, kao i oblast tehničkih zahteva za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti, od 2006. godine je bila u nadležnosti SRJ i državne zajednice Srbija i Crna Gora. Imajući ovo u vidu, kao i potrebu ispunjavanja zahteva za članstvo Republike Srbije u svetskoj trgovinskoj organizaciji i EU, pokazalo se kao neophodno da Republika Srbija donese zakone iz ovih oblasti.
Zakon o standardizaciji neophodno je doneti prvenstveno radi usklađivanja sa pravnim sistemom Republike Srbije i unapređenja uloge standardizacije u osavremenjavanju tehničkog zakonodavstva Republike Srbije, kao i usaglašavanja sa pravilima sporazuma o tehničkim preprekama u trgovini.
Takođe je neophodno doneti ove zakone radi usaglašavanja uloge standardizacije u zakonodavstvu Republike Srbije sa ulogom koju standardizacija ima u zakonodavstvu EU.
Iako se rešenja novog zakona o standardizaciji u osnovi bitno ne razlikuju od rešenja iz važećeg Zakona o standardizaciji, ovaj zakon precizno uređuje odnos prema granskoj standardizaciji, železničkom, avio, rečnom saobraćaju, pravni položaj i organizaciju instituta, to jest nacionalnog tela za standardizaciju, zatim, prvenstvenu upotrebu međunarodnih standarda kao osnove za izradu srpskih standarda, potom, postupak donošenja srpskih standarda i proglašavanja da su doneti, kao i dobrovoljnu primenu standarda.
Takođe, precizno je utvrđen datum od kada postojeći standardi sa obaveznom primenom počinju da se primenjuju kao dobrovoljno, odnosno datum od kada prestaju da važe odredbe akata kojima je propisana obaveznost primene standarda.
Rešenja zakona o standardizaciji omogućavaju: nastavak preuzimanja međunarodnih i evropskih standarda u sistem srpskih standarda; zainteresovanim stranima za standardizaciju (privrednim subjektima, organima državne uprave, udruženjima potrošača) omogućavaju da učestvuju u kreiranju politike standardizacije i u radu Instituta; informisanje u oblasti standardizacije, kao i prodaju međunarodnih, evropskih i standarda drugih, razvijenih, zemalja.
Prilikom izrade zakona, predlagač je uzeo u obzir: Direktivu 98/34 o proceduri za obezbeđenje informacije u oblasti standarda i tehničkih propisa; Dokumente Međunarodne organizacije za standardizaciju o organizovanju i odgovornosti za funkcije u oblasti standardizacije njenih članica; Sporazum o tehničkim preprekama trgovini Svetske trgovinske organizacije i njegov aneks – Kodeks dobre prakse za izradu, donošenje i primenu standarda, koji je 1. januara 1998. godine, potpisao Zavod za standardizaciju, pravni prethodnik Instituta, kao punopravna članica ISO; Uslove Evropskog komiteta za standardizaciju, kao i Evropskog komiteta za standardizaciju u oblati elektrotehnike, koje će Republika Srbija i Institut morati da ispune da bi Institut postao punopravna članica tih organizacija; zakonodavac je uzeo u obzir i obaveze koje proizilaze iz članstva u međunarodnim organizacijama za standardizaciju i telima Ujedinjenih nacija koja se bave standardizacijom.
Svetska ekonomija široko integrisana danas, karakteriše se po sve većem protoku informacija i ideja, proizvodnih faktora i tehnologija.
Tradicionalne prepreke u trgovini, kao što su carinski propisi ne igraju onakvu ulogu kao nekada, pre svega zahvaljujući novoj međunarodnoj trgovinskoj politici.
Međunarodnim pregovorima o slobodnoj trgovini na globalnom i regionalnom nivou koje vode Svetska trgovinska organizacija ili udružene zemlje različitih regiona su na sistematičan način smanjile carinske barijere, a sve više utiču na tzv. necarinske barijere u trgovini.
Obim Svetske trgovinske razmene je višestruko porastao poslednjih decenija u odnosu na prosečne godišnje stope razvoja proizvodnje u svetu. U istom periodu brz porast trgovine i značajno učešće samih proizvođača i njihove korporativne strategije u globalnoj razmeni roba doveli su do toga da kvalitet postane ključni faktor uspeha u izvozu. Radi toga danas raste značaj infrastrukture kvaliteta, koju čine sistemi standardizacije, metrologije, akreditacije i ocenjivanja usaglašenosti kao osnove za sticanje poverenja na tržištu i postizanja konkurentnosti proizvoda i usluga.
Pošto tehnologije postaju sve kompleksnije potrošači i korisnici proizvoda i usluga postaju sve više svesni da zavise od proizvoda čiju konstrukciju i dizajn često ne mogu da razumeju. Shvatajući ovo, potrošači žele sigurnost da je proizvod koji koriste pouzdan i da će zadovoljiti očekivanja u pogledu performansi, bezbednosti, trajnosti i drugih kriterijuma.
Ključno je pitanje – kako mogu korisnici u industriji ili finalni potrošači biti sigurni da su kupili proizvode koji odgovaraju propisima kojima se definiše njihova bezbednost pre upotrebe. Nova tehnička regulativa je neophodna radi obezbeđivanja visokog nivoa zaštite života, zdravlja i bezbednosti ljudi, životinja i biljaka, zaštite životne sredine, zaštite potrošača i drugih korisnika, zaštite imovine i zaštite ostalih javnih interesa, sa jedne strane, kao i radi obezbeđivanja pravnog okvira za potpisivanje tehničkih zahteva kojima se neće stvarati nepotrebne prepreke u trgovini, sa druge strane.
Ovo je moguće postići uređenjem tržišta putem propisivanja tehničkih zahteva za proizvode, čime će se obezbediti da se na tržište Republike Srbije stavljaju, odnosno isporučuju isključivo proizvodi koji su usaglašeni sa propisima propisanim tehničkim zahtevima. Jasno je da se postavljeni ciljevi u pogledu bezbednosti proizvoda na tržištu i upotrebi mogu postići samo sveobuhvatnim delovanjem tj. donošenjem tehničkih propisa i na način i u skladu sa ovim zakonom, odnosno u skladu sa posebnim zakonima, kao što su Zakon o prehrambenim proizvodima, Zakon o hemikalijama, donošenjem zakona o opštoj bezbednosti proizvoda kao i primenom Zakona o odgovornosti proizvođača za stvar sa nedostatkom. Na ovaj način bezbednost proizvoda uređena je u EU, odnosno njenim državama članicama.
Ocenjivanje usaglašenosti i sistemi sertifikacije proizvoda upravo su razvijeni da bi se obezbedila sigurnost za potrošače u ovakvim slučajevima. Korišćenje standarda u procedurama ocenjivanja usaglašenosti dopušta kroz proces harmonizaciju širom sveta, ne samo olakšavanje međunarodne trgovine između zemalja, već i ubrzanje trgovine u okviru pojedinih zemalja, nametanjem obaveze isporučiocima proizvoda i usluga da njihovi proizvodi i usluge zadovoljavaju propisane zahteve.
Procedure za ocenjivanje usaglašenosti razlikuju se u različitim zemljama i mogu prouzrokovati teže tehničke prepreke trgovini, nego standardi. Sporazumi o međunarodnom priznavanju rezultata ispitivanja u postupku ocenjivanja usaglašenosti, međutim, olakšavaju prihvatanje roba i usluga svuda na bazi samo jednog ocenjivanja u jednoj od zemalja potpisnica, ubrzavajući razmenu roba i pomažući da sistem međunarodne trgovine bude efikasniji.
Prema definiciji standarda ISO/IEC 17000 ocenjivanje usaglašenosti je svaka aktivnosti koja na direktan ili indirektan način utvrđuje da proces, proizvod ili usluga zadovoljavaju odgovarajuće zahteve, odnosno aktivnost koja pruža dokaz da su ispunjeni specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, uslugu, proces, sistem, osobu ili telo. Ocenjivanje usaglašenosti se objašnjava kao niz od tri funkcije – odabiranje, određivanje i preispitivanje i atestiranje, kao glavne aktivnosti kojima se zadovoljavaju potrebe ili zahtevi da se prikaže da li su specifični zahtevi ispunjeni. Ocenjivanje usaglašenosti može da obuhvata i nadzor, koji se definiše kao sistematsko ponavljanje aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti, što je osnova za očuvanje validnosti stanja koje je utvrđeno atestiranjem.
Primarni cilj ocenjivanja usaglašenosti je da kod korisnika obezbedi poverenje, da su zahtevi primenjeni na proizvod, uslugu, sistem ili proces ispunjeni, za šta posebnu odgovornost pored proizvođača ima i država. Jedan od razloga zašto su proizvodi i usluge u međunarodnoj trgovini predmet ponovljenih kontrola ocenjivanja usaglašenosti jeste nedostatak poverenja od strane korisnika u ocenjivanju usaglašenosti, koje vrši telo za ocenjivanje usaglašenosti iz druge zemlje.
Zbog toga su potrebne mere za povećanje poverenja kupaca, kako u privatnom, tako i u javnom sektoru, kao i zakonodavca u rad tela za ocenjivanje usaglašenosti i akreditacionih tela, posebno onih u drugim zemljama. Takvo poverenje se može postići putem saradnje između zemalja, odnosno između tela za ocenjivanje usaglašenosti i između akreditacionih tela. Ova kooperacija se formalizuje putem sporazuma o međusobnom priznavanju, pri čemu su potpisnice sporazuma saglasne da priznaju rezultate svakog ispitivanja, kontrolisanja, sertifikacije ili akreditacije druge zemlje.
Osnovni razlozi za donošenje novog zakona o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti je usklađivanje pravnog sistema Republike Srbije i neophodno unapređenje tehničkog zakonodavstva, usaglašavanje sa pravilima Sporazuma o tehničkim preprekama u trgovini Svetske trgovinske organizacije, kao i usaglašavanje sa tehničkim zakonodavstvom EU.
Tehničkim propisima će se, prema novom zakonu, propisati uslovi koje moraju da ispunjavaju tela za ocenjivanje usaglašenosti i to u pogledu – stručne osposobljenosti, potrebne opreme, nezavisnosti i nepristrasnosti u postupku ocenjivanja usaglašenosti, čuvanja poslovne tajne i odgovornosti za rad, kao i nadzor nad njihovim radom.
Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti omogući će jačanje konkurentnosti srpske privrede na način da će se na tržište stavljati, odnosno isporučivati samo bezbedni proizvodi, koji ispunjavaju tehničke zahteve tj. kriterijume zaštite bezbednosti, života i zdravlja ljudi, životinja, biljaka, životne sredine i drugih javnih interesa. U zakonu je uvažena praksa zemalja EU, da je potvrda o akreditaciji za određeno područje najbolje sredstvo kojim tela za ocenjivanje usaglašenosti dokazuju osposobljenost i zadovoljavanje minimalnih zahteva.
Ocenjivanje usaglašenosti obezbeđuje korist za proizvođače, potrošače, zakonodavne vlasti kao i međunarodnu trgovinu uopšte. Proizvođačima čiji su proizvodi ocenjeni i sertifikovani da su usaglašeni sa odgovarajućim tehničkim propisima, ocenjivanje usaglašenosti omogućava da steknu reputaciju pouzdanog isporučioca na tržištu i da ostvare konkurentnu prednost. Time se dokazuje da je proizvođač zadovoljio ključne zahteve koji se odnose na zaštitu zdravlja, bezbednosti, zaštitu životne sredine. Ukoliko proizvodi nisu podvrgnuti ocenjivanju u odnosu na zahteve tehničkih propisa to može da bude prepreka za plasman proizvoda, a takav isporučilac može biti diskvalifikovan i za Vladine javne nabavke.
Potrošači imaju korist od ocenjivanja usaglašenosti, jer im on obezbeđuje osnovu za izbor proizvoda ili usluga. Oni imaju više poverenja u proizvode koji nose znak ili sertifikat o usaglašenosti tj. da su atestirani u pogledu bezbednosti ili drugih željenih karakteristika.
Zakonodavci imaju korist od ocenjivanja usaglašenosti, jer se time pomaže u sprovođenju tehničkih propisa kojima se štite javni interesi u vezi sa zaštitom zdravlja, bezbednošću i zaštitom životne sredine.
Harmonizovani postupci ocenjivanja usaglašenosti širom sveta imaju dalekosežne koristi za međunarodnu trgovinu uopšte. Sporazumi između zemalja ili regiona o međunarodnom prihvatanju zahteva, metoda ocenjivanja, kontrole ili rezultata ispitivanja mogu pomoći da se smanje ili otklone tehničke prepreke u trgovini.
S druge strane, postupci ili zahtevi koji se odnose na uvoz i pristup tržištu mogu da variraju od zemlje do zemlje i da budu prepreka za uvoz inostranih proizvoda.
Međunarodna organizacija za standardizaciju ISO, njen Komitet za ocenjivanje usaglašenosti, Međunarodna elektrotehnička komisija i Svetska trgovinska organizacija intenzivno sarađuju na tome da se postignu što veći pozitivni efekti od harmonizovanja postupka ocenjivanja usaglašenosti. Takođe, sve zemlje članice EU kroz harmonizaciju tehničkog zakonodavstva koje uključuje i procedure za ocenjivanje usaglašenosti obezbeđuju slobodan protok roba na ovom tržištu, kao bitan uslov konkurentnosti.
Jasni su razlozi i neophodnost usvajanja ovih zakona. Međutim, oba ova zakona, osim navedenog, imaju jaku simboliku koja se ogleda u velikoj želji građana Srbije da budu ravnopravan deo savremenog sveta, spremni i sposobni da sa drugima postavljaju i poštuju standarde.
U danu za glasanje Poslanička grupa G17 plus će svakako podržati ove zakone. Hvala. (Aplauz.)