Zahvaljujem, gospođo Kovač.
Dame i gospodo narodni poslanici, još od antičkih vremena notari, javni beležnici svojim pečatom i potpisom daju pravnu snagu i jemče za verodostojnost dokumenta. Ovo je treći put u poslednje dve godine kako narodni poslanici raspravljaju o Zakonu o javnom beležništvu.
Podsetiću da je u maju 2011. godine usvojen osnovni zakon i njime je predviđen početak primene od septembra 2012. godine. Do tada se nisu stekli uslovi. Prošle godine, u avgustu, su usvojene izmene i time je prolongiran početak primene za mart ove godine. Sada se nalazimo na nekoliko dana od marta, pred nama imamo novi predlog, ali i argumente, koje nam je izneo gospodin Selaković, da se primena ovog zakona prolongira za godinu dana.
Prethodnih godina, pre nego što je usvojen zakon u ovoj Skupštini, dosta se govorilo o Zakonu o notarima u Srbiji, a i nakon toga, ali nažalost do današnjeg dana Srbija nema javne beležnike. Bez obzira što smo, kao zemlja, usvajanjem tog zakona izrazili svoj stav o potrebi postojanja javnih beležnika, još jednom kažem da do današnjeg dana nemamo javne beležnike. Postavlja se i nameće pitanje – zašto Srbiji trebaju javni beležnici i zašto do sada nisu stupili na svoju snagu?
S obzirom da je prošlo 70 godina od kada su Srbiju napustili poslednji javni beležnici, a čuli smo da u periodu i vremenu pre toga taj institut nije u potpunosti zaživeo u Srbiji. Ono na šta se mi možemo oslanjati kada želimo da odgovorimo na pitanje zašto su Srbiji potrebni javni beležnici jesu uglavnom iskustva drugih zemalja u našem okruženju. Svakako su ogromna i nemerljiva iskustva Francuske, pa i Nemačke, koje su svoje notarske službe uvele još u 13, odnosno 16. veku, ali u ovom trenutku mislim da su nam dragocenija iskustva onih zemalja koje su poslednjih decenija i poslednjih godina uveli u svoj pravni sistem javne beležnike. Kada to govorim mislim najpre na Sloveniju, Hrvatsku, BiH, Makedoniju, Crnu Goru, pa i Republiku Srpsku.
Iskustva svih tih zemalja, o kojima govorim, koja su do sada uvele javnu beležničku službu govore da je jedan od osnovnih kvaliteta ove službe, uvođenje ove službe u pravni sistem, upravo podizanje pravne sigurnosti na mnogo viši sistem i to posebno u prometu nepokretnosti. Složićete se da je upravo u tom segmentu našeg društva poznat jedan visok stepen korupcije. Ono što notarska služba može da promeni i pomogne jeste podizanje te pravne sigurnosti u ovoj oblasti.
Uvođenjem notarske službe, javnih beležnika, značajno se rasterećuju sudovi preuzimanjem od strane javnih beležnika određenih nadležnosti. Danas smo od ministra čuli, a i u članu 2. izmena i dopuna vidimo da se ovim izmenama daju dodatne nadležnosti javnim beležnicima. Na taj način, još jednom kažem, rasterećujemo sudove, ali sa druge strane, ubrzavamo rešavanje svih tih pravnih poslova.
Ono što javni beležnici svojim radom nose sa sobom jeste jedna sigurnost u investiranju. Neretko se srećemo sa činjenicom da ljudi koji investiraju u Srbiji nemaju potpunu pravnu sigurnost i da sve one probleme koje su oni imali u tom pogledu jesu jedna ogromna anti kampanja za našu zemlju, bez obzira koliko se naša zemlja trudila da promoviše pogodnosti koje naša zemlja nudi stranim investitorima.
Javno beležništvo u značajnoj meri umanjuje mogućnost pranja novca, jer transakcije uglavnom idu kroz ugovore, a plaćanje se obavlja preko računa, a ne u kešu.
Sve ovo o čemu pričam, mogao bih navoditi i neka druga pozitivna iskustva zemalja iz okruženja, svakako govori u prilog tome da su Srbiji potrebni javni beležnici, ali i činjenica da je u Srbiji izostao vidan napredak u vladavini prava.
Ne bih se sada posebno bavio time zašto do sada nisu zaživeli notari u Srbiji. O tome je govorio gospodin Selaković. Više bih ukazao na one aktivnosti koje će nedvosmisleno omogućiti da period koji je ispred nas, ponuđeni period od godinu dana, bude pravilno i u potpunosti iskorišćen kako bi 1. marta 2014. godine počela sa radom javnobeležnička služba.
Siguran sam da će tu godinu koja je pred nama, najpre ministarstvo koje ima najveću odgovornost u pogledu primene ovog zakona, pravilno iskoristiti, uraditi sve one potrebne promene, izmene, izmene podzakonskih akata, jer vidimo da u članu 4. zakona ima određenih izmena kod Pravilnika za polaganje javnobeležničkog ispita. To vreme koje je pred nama mora biti iskorišćeno za sve te potrebne aktivnosti.
Međutim, nešto na šta bih ja posebno stavio akcenat jeste period koji će nastupiti nakon tog 1. marta 2014. godine i sve one pojave koje su se dešavale u zemljama u okruženju, za sve te pojave moramo imati adekvatan odgovor. Preporuka i primedba svih zemalja iz okruženja jeste da se mnogo više javnost, najpre korisnici javnobeležničkih usluga moraju informisati o tome, da se mora stvoriti jedna pozitivna svest o tome ko su notari i šta rade, kako bi prenebegli predrasude, određene skepse i sve nedoumice koje se tiču notarskog posla. Nisam siguran da u ovom trenutku postoji ta pozitivna svest u zemlji Srbiji i da postoji ta pozitivna informisanost naših građana. Neretko možemo čuti i totalno pogrešne informacije, pre bih rekao dezinformacije u vezi javnobeležničkog posla.
Skoro sam pročitao informaciju u jednom mediju da će javni beležnici imati, kako tamo piše, platu od 5.000 evra. To je, naravno, jedna totalna neistina, jer javni beležnici, kao što znamo i kao što je zakonom propisano, nisu zaposlenici države, nemaju svoju platu, već zarađuju novac svojim radom, a u skladu sa tarifama koje propisuje ministarstvo u saradnji sa javnobeležničkom komorom.
Upravo kada sam pomenuo tarife po kojima će raditi javni beležnici, to je u zemljama u našem okruženju bio jedan od kamena spoticanja, najpre prilikom početka rada javnobeležničke službe. Neretko je bio značajan broj primedbi korisnika usluga javnih beležnika da su cene njihovih usluga previsoke, tako da se u određenom broju zemalja u našem okruženju pristupilo promenama pravilnika o tarifama, smanjenju tih tarifa i naknada za notarske usluge.
Takođe je bilo primedbi u zemljama u okruženju od privrednika, koji su takođe u značajnoj meri korisnici notarskih usluga, da javni beležnici u nekim slučajevima usporavaju privrednu aktivnost, svojom sporošću i nestručnošću. Tu najpre vidim ulogu ministarstva zajedno sa javnobeležničkom komorom nakon implementacije i započinjanja delovanja ovog zakona, da se značajnom i permanentnom kontrolom vrši nadzor javnih beležnika i da se stvarno ustanovi da li svi javni beležnici na kvalitetan način obavljaju svoj posao. Upravo dolazimo mesta gde je jasno zašto javnobeležnički ispit mora imati jedan visok stepen strogosti. Treba zahtevati od budućih javnih beležnika jedan besprekoran rad i ne sme se dozvoliti ni jedna greška.
Sve ovo govori u prilog da vreme koje je ispred nas, i to je ono što mi očekujemo najpre od ministarstva, mora biti upotrebljeno na najbolji način, kako ne bi brzo prošlo i kako ne bi dočekali 1. mart 2014. godine nespremni i kako bi u tom trenutku opet neko došao pred ovu skupštinu i tražio prolongiranje tog datuma. Siguran sam da do toga neće doći i očekujem da će u narednom periodu ministarstvo iskoristiti sve svoje mehanizme kako do toga ne bi došlo. S druge strane, očekujemo od Vlade i od ministarstva da ukloni sve one neusklađenosti koje imaju ostali delovi pravnog sistema, a koji su blisko vezani za javnobeležničku službu, a koji bi bili prepreka za funkcionisanje javnobeležničke službe. Čuli smo danas od gospodina Selakovića da se i na tome radi.
Svaka vlada, ako želi da uvede red u svoju zemlju, koristi usluge javnih beležnika. Siguran sam da će to učiniti i naša vlada. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Odlično sam razumeo gospodina Cvijana, ali još jednom da potvrdimo u danu za glasanje poslanička grupa URS će podržati ovo zakonsko rešenje. Mogu samo da konstatujem da smo mi danas imali jednu kvalitetnu i konstruktivnu raspravu po pitanju izmena Zakona o javnom beležništvu, ako izuzmemo one delove gde su pojedini diskutanti objašnjavali ko je krivlji za to zašto do danas nije stupio na snagu ovaj zakon. Smatram to krajnje nebitnim za sve ono što nas očekuje u narednom periodu.
Dobro je da smo se svi danas složili da su Srbiji potrebni stručni, kvalitetni, rekao bih besprekorni javni beležnici, notari. Sve one argumente koje smo danas čuli od gospodina Selakovića, kao razloge zašto se odlaže primena ovog zakona, poslaničkoj grupi URS ti argumenti su opravdani, ali sa druge strane, i naša očekivanja za naredni period jesu maksimalna i očekujemo da će to vreme biti utrošeno na pravi način i da će 1. marta 2014. godine imati jednu čistu situaciju i da će zaživeti institut javnih beležnika. Ne samo da će zaživeti, već da će biti deo razvoja celokupnog pravnog sistema i da neće biti još jedan deo nekih promašenih reformi pravosuđa iz prethodnog perioda. Znači, u danu za glasanje poslanička grupa URS će podržati ovo zakonsko rešenje. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, predstavnici ministarstva, predstavnici direkcije, danas raspravljamo o zakonu koji govori o izmenama i dopunama Konvencije o međunarodnom prevozu na železnicama.
Svakako da je ovo jedan tehnički dokument i akt koji se tiče onih ljudi koji svakodnevno obavljaju poslove međunarodnog železničkog saobraćaja i siguran sam da oni pomno prate sve izmene ovih dokumenata.
S druge strane, ovu konvenciju možemo posmatrati i sa jednog drugog aspekta. Sa aspekta sposobnosti naše zemlje da ispuni ovu konvenciju obaveza iz ove konvencije, da ukloni sve neusaglašenosti koje imamo sa EU i na taj način da shvatimo gde se danas srpska železnica nalazi i šta je sve ono što nas očekuje u nekom narednom periodu.
Podsetiću da je Organizacija za međunarodni prevoz železnicama, kao što reče ministar, osnovana 1980. godine u Bernu kao vid institucionalne saradnje zemalja u međunarodnom železničkom saobraćaju, sa težnjom da se usaglasi i harmonizuje to međunarodno železničko pravo, najpre u oblasti prevoza putnika, prevoza robe, prevoza prtljaga. To je najznačajnija međunarodna organizacija koja se bavi prevozom, železnicama. Čuli smo da je čini 47 zemalja, uglavnom evropskih, ali i neke zemlje Azije i Afrike. Ona je jako bitna u tom celom procesu međunarodnog železničkog saobraćaja.
Možda je interesantan podatak da je prvi međunarodni železnički ugovor na ovu temu potpisan još davne 1890. godine u Bernu, gde se i danas nalazi sedište organizacije OTIF.
Nakon ozbiljnih političkih i ekonomskih promena u zemljama članicama OTIFA, 1990. godine u Viljnusu je došlo do značajnih izmena, kako u samo funkcionisanje i organizaciji OTIFA, ali u značajnom delu, što se tiče procedura. Treba istaći i da su direktive EU značajno uticale na te promene, najpre u onom delu gde je EU još počev 1991. godine, uticala na svoje članice da se infrastruktura, znači, upravljanje mrežama infrastrukture odvoji od transporta, od prevoza robe i putnika.
Možemo reći da te izmene od 1999. godine, izmene OTIFA, možemo svrstati u dve kategorije. To su najpre formalne izmene bile i ticale su se same organizacije i povećanja nadležnosti samog OTIFA, iz razloga zato što se do tog trenutka veliki broj drugih međunarodnih organizacija bavio raznim pitanjima i sa raznim nadležnostima u oblasti međunarodnog železničkog saobraćaja, ali i u delu dobijanja značajnih nadležnosti, kao što je rekao i sam gospodin ministar, gde su uključene i nadležnosti u vezi prevoza opasnih stvari u vezi prevoza, naravno, ugovora o prevozu putnika, robe, ugovorima o korišćenju vozila, ugovorima o korišćenju železničke infrastrukture…
(Predsedavajuća: Samo momenat, gospodine Mitroviću. Molim narodne poslanike samo da omoguće govorniku da govori, a i meni da mogu da čujem onoga ko izlaže. Hvala vam.)
…Uklanjanje prepreka na samim granicama, zatim, tehničkim standardima i standardizacijom vozila, infrastrukture. Već se vidi iz ovih nadležnosti da je OTIF svakako najznačajnija organizacija u međunarodnom prevozu putnika.
Što se tiče ovog materijalnog dela izmene OTIFA iz 1999. godine, uglavnom se radilo na izmenama isprava i procedura u ispravama, ali i u delu koji se tiče odgovornosti. Što se tiče izmena u ispravama, uglavnom se to odnosilo na tovarne listove i na slične isprave, a svakako, kao i u svakoj drugoj konvenciji, deo koji se tiče odgovornosti je značajan deo ovih izmena.
Nakon promena o Viljnusu, Konvencija se sastoji od glavnog dela same odredbe i od sedam dodataka. Razlog zašto mi danas raspravljamo o izmenama jesu izmene u dodacima "E", koji se odnose na ugovore o korišćenju infrastrukture u međunarodnom železničkom saobraćaju, a u cilju rešavanja neusaglašenosti odredaba ovog priloga sa pravom EU, zatim, izmene i dopune dodatka "F", koji se odnosi na jedinstvena pravila o vrednovanju tehničkih standarda i prihvatanja jedinstvenih propisa, kao izmene i dopune dodatka "G", koji sadrži jedinstvena pravila o tehničkom odobrenju za prihvatljivost železničkih sredstava namenjeni za ovu vrstu saobraćaja. Takođe su 2011. godine u Bernosu prilozi dodatka "F" preimenovani u jedinstvene tehničke propise.
Još jednom kažem da je jasno, kada govorim o ovoj konvenciji, da je ovo usko stručan, neko će možda reći suvoparan tekst i nešto što se tiče onog dela ljudi koji se svakodnevno bave sa ovom materijom. Ali na samom početku sam rekao da ovu konvenciju možemo posmatrati i kao sposobnost naše zemlje da prati sve ono što se dešava u zemljama članicama ove organizacije, najpre u zemljama EU, sa kojima mi najviše opštimo u pogledu železničkog saobraćaja, a iskazujemo značajnu težnju pristupanju toj velikoj organizaciji. Sa skoro 500 miliona stanovnika EU i sa udelom od 31% učešća u svetskom nominalnom BDP, EU ima značajan interes da vodi računa o razvoju transporta na svom području.
Transportna politika EU se bazira na nekoliko zaključaka. Svaki vid transporta treba da bude optimiziran. Svaki vid transporta mora biti siguran, efikasan. Svaki vid transporta mora biti kombinovan, da poseduje mogućnost kombinovanja sa drugim vidovima saobraćaja i mora iskazati visok stepen prijateljstva, kako oni to kažu, sa prirodom. Znači, mora biti posvećena značajna pažnja očuvanju prirode.
I pored činjenice da danas u okviru EU železnički saobraćaj je zastupljen u prevozu putnika sa nekih 8,4% do 8,6% od ukupnog prevoza i sa 17% prevoza robe, EU poslednjih godina posvećuje značajnu pažnju razvoju železničkog saobraćaja, upravo zbog svih komparativnih prednosti koje železnički saobraćaj ima. Znači, najpre, uzimajući u obzir da je železnički saobraćaj siguran, i pored značajnog povećanja brzina poslednjih godina, da je efikasan, da ima visok stepen zaštite životne sredite i da poseduje veliku mogućnost kombinovanja sa drugim vidovima saobraćaja.
Značajan podatak je da železnička industrija EU ostvaruje promet od 73 milijarde evra godišnje i da je u toj industriji zaposleno oko 800 hiljada ljudi. Takođe, poznato je da su još 2007. godine Evropski parlament i Savet doneli pravila o pravilima i obavezama u železničkom saobraćaju, kako bi se pružila veća sigurnost učesnicima u železničkom saobraćaju.
Sve ovo govorim još jednom, jer je to interesantno za nas kao zemlju, jer ulažemo maksimalne napore da pristupimo toj velikoj porodici. Ali, postavlja se pitanje – da li je u ovom trenutku srpska železnica sposobna da ne predstavlja kočnicu i problem sutra u tom jednom globalnom evropskom transportnom sistemu, već da bude deo razvoja transporta?
Svakako da se srpska železnica danas nalazi u značajnim problemima i svakako da je to posledica, najpre, privrednog zaostatka, jer sve ono što se dešavalo u železnici je direktno vezano za probleme privrede – smanjenja proizvodnje, a samim tim se i transport značajno smanjio. Sadašnje stanje jeste i posledica nedovoljnog osnovnog ulaganja, ali i posledica loše organizacije, posledica loše socijalne i kadrovske politike.
Navešću sada neke podatke koje će ukazati u kakvom se stanju danas nalaze srpske železnice. Od 3.809 kilometara železničke mreže, 1768 kilometara su magistralne pruge, a od toga je elektrificirano 1247 ili oko 32,7%. Samo 7% pruga, 276 kilometara ima dva koloseka. Samo oko 45% pruga ima dozvoljeno osovinsko opterećenje od 22,5 tona, dok je na 30% pruga to opterećenje ispod 16 tona. Dozvoljena brzina prelazi 100 kilometara na čas, na svega 3,2% pruga, a najveći deo pruga, oko 50% mreže, dozvoljava maksimalnu brzinu do 60 kilometara na čas. Sa izuzetkom pojedinih sekcija pruga – Beograd-Šid i Velika Plana-Niš, koje su dvokolosečne elektrificirane i na nekim deonicama dozvoljavaju veće brzine, sve ostale pruge imaju zastarele tehničke i tehnološke parametre. Čak i na nekim sekcijama ovih pruga ima deonica u veoma lošem stanju, tako da se brzina često privremeno ograničava na 20 kilometara na sat, pa i sporije.
Javno preduzeće Železnice Srbije raspolaže sa 480 lokomotiva, osam i po hiljada teretnih i 550 putničkih vagona i vučna i vučena vozila su relativno stara i nepouzdana, što neretko rezultira defektima u toku vožnje. Prosečna starost voznih sredstava prelazi 30 godina, a stopa raspoloživosti, u zavisnosti od tipa, varira između 26% i 61%, što jasno ukazuje da ovih 480 lokomotiva nisu na raspolaganju svakog dana, a naravno, i ovi navedeni vagoni.
U poslednjoj godini su na prugama Srbije uvedene lagane vožnje na 320 mesta, u ukupnoj dužini od 535 kilometara, što predstavlja 16% svih pruga koje su u eksploataciji. Za sanaciju slabih mesta treba izdvojiti oko 350 miliona evra. U modernizaciju železničke infrastrukture je u poslednjoj deceniji uloženo skromnih 168 miliona evra i remontovano je oko 136 kilometara pruge.
Sve ove poražavajuće podatke, naravno, nisam iznosio da bih podsećao na surovu realnost, već da bi zajedno i mi u ovom parlamentu i Vlada konačno doneli neke značajnije odluke, kako bi se svi ovi problemi prenebregli i kako bi bar donekle spremno dočekali trenutak kada će Srbija postati deo te velike evropske porodice i kako nećemo biti kočnica tog transportnog sistema, već deo razvoja i, naravno, da vidimo koji su to koraci koji bi nas doveli do određenog pomaka.
Svakako da je ulaganje u železničku infrastrukturu nešto što je neophodnost u ovom trenutku. Koridor 10 jeste žila kucavica železničkog sistema Srbije. Neki stručnjaci čak kažu da je važniji železnički Koridor 10 od putnog Koridora 10, u dužini od 770 kilometara od hrvatske granice, preko Beograda, do makedonske granice, uzimajući krake istok prema Dimitrovgradu i sever prema Subotici, svakako jesu naša šansa.
Ono što je neophodno uraditi u ovom trenutku jeste osposobljavanje te pruge za brzine bar do 160 kilometara na čas, potpuna elektrifikacija pruge, od tog putnog pravca napraviti dvokolosečnu prugu i osposobiti je za prevoz i teretnog i putničkog saobraćaja. Za sve to je potrebno negde oko 4,6 milijardi evra, a ako se dobro sećam, mi smo dali obećanje EU da ćemo taj posao završiti negde do 2020. godine.
U ovom trenutku više od polovine ovog koridora ne ispunjava uslove o kojima sam govorio, ili iz problema elektrifikacije, dvokolosečnosti, nemogućnosti saobraćaja teretnih vagona. Ono što predstoji svakako jeste jedno ozbiljno ulaganje. Raduje činjenica da će u narednom periodu, po informacijama koje dobijamo iz Vlade, iz resornog ministarstva, značajno biti rađeno na Koridoru 10 i iz ruskog kredita i iz sredstava od španske, nemačke vlade i drugih izvora. O tome svakako ministar bolje zna od mene.
Još jednom kažem, raduje činjenica da će biti konačno napravljena jedna ozbiljna saobraćajnica, od koje možemo imati najpre jednu veliku finansijsku korist. Železničari to kažu najbolje, od tog tranzitnog saobraćaja su najslađe pare. To ljudi sa železnice svakako znaju. Kada bude završena ova rekonstrukcija, putovanje kroz Srbiju će biti smanjeno za tri sata.
Takođe, pozdravio bih i napore izmeštanja železničkog saobraćaja iz samog centra Niša. I tu se uključila EU i jasno stavila do znanja da ide u susret onom trenutku kada će Srbija pristupiti EU i da ne želi da srpska železnica bude crna tačka na toj železničkoj mapi Evrope. Evropska unija je dala milion i po evra za izradu dokumentacije, ali nas je sa druge strane i upozorila da nemamo vremena za čekanje i oklevanje. Tako da, ono što očekujemo i mi poslanici i građani, a i EU vidimo, je da se raspiše konačno taj tender s proleća i da se krene sa izmeštanjem železničkog saobraćaja iz centra Niša.
Ono što će se pred poslanicima u narednom periodu naći jeste garancija, zahtev za garanciju za kredit od Kuvajtskog fonda za arapski ekonomski razvoj od 25 miliona, koje je gospodin Dinkić, ministar finansija, ispregovarao. Jasno je da je to jedan veoma povoljan kredit od 25 miliona evra sa grejs periodom od četiri godine za završetak realizacije prve faze Prokop, koja je deo beogradskog železničkog čvora. Jasno je da je beogradski železnički čvor jedno od ključnih mesta na Koridoru 10, čvor kroz koji prolazi pruga koja spaja Pariz i Istanbul, koja spaja Budimpeštu i Atinu, Bukurešt i Bar. Jasno je da tih 25 miliona evra od Kuvajtskog fonda za arapski ekonomski razvo jesu dobra investicija.
Najava kupovine određenog broja voznih sredstava, 12 dizel električnih lokomotiva, 25 elektromotornih vozova, kao i 15 višesistemskih lokomotiva na neki način će poboljšati vozni park železnice, svakako ne dovoljno.
Ono što na kraju želim da kažem, a tiče se ulaganja u infrastrukturu, ne umanjujući ni na koji način značaj Koridora 10, jeste svakako pruga Beograd – Bar. Imam blagi osećaj da je u ovom trenutku na neki način zapostavljena. Voleo bih da budem razuveren i voleo bih da čujem neke nove informacije od ministra. Pruga koja je nekada bila ponos Titove Jugoslavije, najveći infrastrukturni projekat Srbije i Crne Gore, već 35 godina čeka na ozbiljnu rekonstrukciju. Procena je da je za tu ozbiljnu rekonstrukciju potrebno oko 340 miliona evra na ukupnoj dužini od Beograda do Bara, oko 200 miliona evra za srpski deo i ono što bi se nakon toga desilo, a procena je stručnih ljudi, jeste da bi se broj putnika učetvorostručio a prevoz robe bi se duplirao.
Ne treba ni da podsećam da je nakon otvaranja barske pruge 1976. godine i u godinama posle toga barska pruga bila značajan deo transporta svih značajnih privrednih subjekata jugozapadno od Beograda. Železnicom su vozili i proizvođači uglja i proizvođači bakra i aluminijuma. Danas oni više nisu na železnici. Znači, očekujem da se značajno uloži u rekonstrukciju Beograd – Bar.
Zanimljiv je podatak da je samo u četiri meseca prošle godine naš izvozni adut "Fijat" iz Kragujevca baš tom prugom preko Kragujevca, Požege i Užica za Bar prevezao oko 17.000 automobila, a ono što se očekuje u ovoj godini jeste najmanje između 110 i 180 hiljada, tako da su to jasni razlozi zašto treba ulagati u prugu Beograd – Bar.
Na kraju, ono što želim da kažem jeste da je neophodna reforma železničkog sistema Železnica Srbije, u tom organizacionom smislu. Znamo da je u julu prošle godine Skupština Akcionarskog društva donela odluku o stvaranju četiri zavisna društva za infrastrukturu, prevoz robe, prevoz putnika i gazdovanje imovine i to je samo početak organizacione reforme železnice, kojom bi se napravila jedna nova organizaciona struktura i Železnice Srbije bi funkcionisale kao grupa, kao kontrolisano društvo koje bi pružalo korporativne i druge zajedničke usluge ostalim zavisnim društvima.
To je samo početak, ali imam osećaj da se i tu dosta traga, da još uvek nismo sigurni kuda smo krenuli.
(Predsedavajuća: Vreme.)
I u tom delu moramo povesti računa i gledati iskustva zemalja iz EU.
Samo još par rečenica. Evropska unija je još 1991. godine, kasnije prvim paketom o železnicama 2001. godine, jasno stavila do znanja svima, najpre svojim članicama, da je neophodno povećati konkurentnost u železnicama, kako bi se železnica učinila atraktivnijom upravo zbog svih komparativnih prednosti.

Odustajem.

Zahvaljujem gospođo Kovač.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o trgovini je svakako osnovni i najznačajniji zakon koji uređuje trgovinsku delatnost. To centralno mesto je zaslužio činjenicom da uređuje kompletan trgovinski promet, ali i ponašanje svih onih učesnika u tom prometu.
Podsetiću još jednom da je ovaj zakon usvojen u ovoj Skupštini 2010. godine, a počeo je sa primenom 1. januara 2011. godine. Podsetiću da je zakon usvojen nakon jedne ozbiljne javne rasprave, nakon učešća značajne stručne javnosti i očekivanja nakon usvajanja tog zakona su bila veoma velika.
Ono što smo i tada, a i što i danas očekujemo od izmena i dopuna ovog zakona jeste da očekujemo da podstakne sektor trgovine, da mu omogući tržišno vođenje, uostalom, kao i celoj privredi i da omogući intervenciju države samo u onim slučajevima kada zbog određenih tržišnih deformacija je neophodno zaštititi interes učesnika u trgovini.
Kada već govorimo o interesu, smatram da je ovaj zakon dobar i da će biti dobar u onom trenutku kada interesi učesnika u ovom procesu budu zadovoljavajući. Tu najpre mislim na interese potrošača, na interese trgovaca, kao što reče i sam ministar, na interese onih koji proizvode robu a čija se roba prodaje u trgovinskim objektima, i na samom kraju, jedan opšti interes naše države, a samim tim i svih građana.
Na žalost, ni jedna od ovih kategorija danas ne može da izrazi neko veliko zadovoljstvo. Potrošači sve manje kupuju, žaleći se na previsoke cene i ne ulazeći u duboke analize da li je to zbog nečijeg monopola, da li je to zbog nedostatka konkurencije, da li je to zbog preglomazne administracije, trome administracije koja usporava dolazak novih trgovaca, da li je to zbog lošeg rada tržišne inspekcije, ono što u ovom trenutku i uvek će, siguran sam, interesovati potrošače, svakako jeste da za što manje novca dobiju što bolji kvalitet. Njih interesuje cena i kvalitet.
Ono što trgovci zameraju, a samim tim opravdavaju visoke cene u svojim trgovinama, jeste upravo troma i proglomazna administracija, velikih broj nepotrebnih procedura, nepotrebne institucije. Kao što reče moja prethodna koleginica, žale se činjenicom da tržišni inspektori, ili bar tako njima izgleda, izlaze na teren ne da bi im pomogli savetima, već da bi napunili budžet. S te strane, još jednom kažem, pravdaju svoje previsoke cene.
Takođe i proizvođači imaju problem sa naplatom svojih proizvoda i imaju problem i da plasiraju svoje proizvode. Dobro je što se u ovim izmenama i dopunama našla ta odredba oko robne marke i na neki način će im pomoći da u većem broju i u većem slučaju promovišu prodaju svoje proizvode.
Na samom kraju, što se tiče države, svakako da država u kojoj je potrošnja smanjena, a samim tim i privredna aktivnost smanjena, ne može biti zadovoljna i ne može biti zadovoljen njen interes.
Kada govorimo o sektoru trgovine, bilo bi nepošteno ne reći da je trenutna ekonomska situacija ne samo kod nas nego i u celom svetu, veoma bitan faktor koji utiče na funkcionisanje ovog sektora. Ali, ono što je s druge strane činjenica jeste da određene odredbe osnovnog zakona, koji je počeo sa primenom 2011. godine, nije našao primenu u praksi i čak bih rekao da je postao prepreka. Naša obaveza danas jeste da razgovaramo o izmenama i dopunama osnovnog zakona.
Posebno bih sve osvrnuo na član 13. Sam ministar je rekao da je to ključna izmena osnovnog zakona koji briše član 45. osnovnog zakona. Podsetiću da se taj član odnosio na studiju uticaja, na strukturu tržišta i predviđao izradu studije. Tačnije, trgovac nije mogao raditi tu studiju, već je za to bila ovlašćena određena naučno-istraživačka institucija, akreditovana na poseban način, iz oblasti ispitivanja tržišta i trgovine. Na tu studiju je ocenu davala, kao što je to već više puta pomenuto, javna agencija – centar za razvoj trgovine. Možda je zanimljivo da kažemo da je prilikom dobijanja građevinske dozvole bilo neophodno priložiti pozitivno ili negativno mišljenje centra za razvoj trgovine.
Pored toga što ovakva odredba u osnovnom zakonu predstavlja jednu otežavajuću okolnost za sve one koji su želeli da investiraju u oblasti trgovine, predstavljala je jedan finansijski izdatak, izdatak u vremenu, predstavljala je jedan stepen neizvesnosti.
Sa druge strane, moramo biti pošteni i reći da se na posredan način i sama država mešala u tržište i zadrla na neki način u poslove lokalnih samouprava. Samim tim smatramo da je dobro što je ovaj član 45. osnovnog zakona brisan u izmenama i dopunama zakona. Izbrisan je iz više razloga, pre svega da bi poslali jasnu poruku svim onim investitorima koji žele da otvore određene trgovinske objekte preko 2000 kvadrata bruto površine izložbenog i skladištenog prostora da neće imati bar tu prepreku ako imaju veliki broj drugih prepreka. Već sam pomenuo probleme oko građevinske dozvole, a siguran sam da će neki zakon u narednom periodu olakšati dobijanje građevinskih dozvola i drugih teškoća.
U delu koji definiše unapređenje trgovine u osnovnom tekstu zakona pominjala se agencija Centar za razvoj trgovine. Logičan sled jeste da Centar prestane sa radom. Neke od obaveza samog Centra koje su se odnosile na prikupljanje, praćenje, vođenje i analiziranje podataka o trgovini, tržištu i trgovinskoj mreži sada prelaze na samo ministarstvo. Pozdravljamo sve one promene koje se tiču olakšane evidencije samim trgovcima i dobro je što sami trgovci sada imaju mogućnost da na samo jednom mestu čuvaju i kada je to potrebno pokažu evidenciju na onom mestu koje prijave resornom ministarstvu.
Nepoštovanje tržišne utakmice tj. nelojalna konkurencija jeste svakako jedna značajna anomalija i dobro je što je predlagač članom 50a dopunio osnovni zakon i predvideo mogućnost tužbe kojom se zahteva utvrđivanje radnje nepoštene tržišne utakmice, zatim zabrana njenog daljeg vršenja, otklanjanje posledica i naknade štete. Dobro je što se po prvi put javlja institut naknade za nematerijalnu štetu i naravno da podržavam ovaj novi institut, ali ćemo i sa velikom pažnjom pratiti kako če pravosudni reagovati na sve ovo, da li će se najbolje snaći s obzirom na činjenicu da još uvek pravosuđe nije u potpunosti reformisano u našoj zemlji i kada govorimo i o sektoru trgovine i o svim ostalim sektorima, kada govorimo uopšte o investicijama jasno je da jedan zakon pa makar bio i stilski, krovni i osnovni, najznačajniji ne može rešiti sve probleme, tako da nam je potrebna celokupna reforma pa i sektora za pravosuđe koji će se i na ovom primeru pokazati da li ima adekvatne odgovore.
Skrenuo bih pažnju na član 11. kojim se definišu uslovi za utvrđivanje radnog vremena i sada to čini jedinica lokalne samouprave. Mi iz URS podržavamo ovu odredbu i svaku onu odredbu koja omogućava kad god je to moguće lokalnim samoupravama da da veće ingerencije, što uostalom jeste jedno od temeljnih načela pokreta URS. U samom procesu decentralizacije treba dati podršku lokalnim samoupravama i ne vidimo razlog da o jednoj takvoj temi kao što je određivanje radnog vremena na nivou jedne opštine svojim pravilnikom treba da uređuje ministar i to je u interesu ministra i ministarstva da ne budu zatrpani nekim nebitnim stvarima, a sigurni smo da će lokalne samouprave pozitivno i dobro odgovoriti na ovakav zadatak za njih sigurno ne pretežak.
Osnovni tekst zakona je predviđao određene ingerencije i određene radnje koje su poverene lokalnim samoupravama, ali u razgovoru sa ljudima sa lokala, mislim da se tu prvenstveno odnosilo na poštovanje radnog vremena, na kontrolu prodaje robe van obeleženog mesta, nažalost to nije zaživelo na lokalu, a primedba je da ti ljudi koji su ispred lokala, ljudi iz komunalne delatnosti iz opština i gradova nisu dobili odgovarajuće licence od samog ministarstva. Siguran sam da vi gospodine ministre znate o čemu govorim. Oni već dugo vremena očekuju te licence i sada postoji jedno usko grlo da lokal ne može da radi one ingerencije poverene osnovnim tekstom zakona iz 2011. godine zato što ljudi koji su predviđeni za taj posao nisu dobili te licence i siguran sam da će u narednom periodu to biti otklonjeno.
Skrenuo bih pažnju na nešto što se zove prodajni podsticaj. Tu najpre mislim na akcije, popuste, rasprodaje i promocije i neretko iza ovakvih prodajnih podsticaja se kriju oblici nepoštenog i obmanjujućeg poslovanja. Svedoci smo kada uđemo u supermarkete, kada uđemo i trgovine da smo zatrpani raznim natpisima i obaveštenjima o akcijama, promocijama i rasprodajama, a nigde ne stoji obaveštenje zašto i zbog čega su ti popusti i te akcije. Neretko je to zbog umanjene vrednosti proizvoda koji se prodaje. Da li je u pitanju greška na proizvodu, da li je u pitanju rok isteka, da li je u pitanju oštećenje i dobro je rešenje koje je predviđeno ovim zakonom da pored takvih artikala mora stajati jasan razlog zašto se potrošačima nudi taj prodajni podsticaj.
Moramo težiti i mora postojati jedna intencija nas koji usvajamo ovakve zakone da potrošač bude što više zaštićen i to vidimo u ovom zakonu, da potrošač dobije što više informacija o robi da zna za šta daje svoj novac. Ovde postoje još neke odredbe koje ne bi posebno apostrofirao, a tiču se upravo te oblasti. Mislim na odredbe cena. Mislim na odredbe o detaljnijoj deklaraciji što je jako bitno. Kada slušate naše ljude koji putuju po svetu obično vam kažu – na njihovom proizvodu stoji jasna deklaracija i na rafovima i na proizvodima da li to smeju da jedu osobe koje su obolele i ne smeju da koriste proizvode koji u sebi sadrže neke sastojke. Intencija treba da bude da se potrošaču što više pomogne kako bi znao za šta daje svoj novac.
Na kraju, podržavajući ovaj zakon, ove izmene i dopune Zakona ono što mi iz URS očekujemo je da će ove izmene i dopune zakona doneti jeste svakako stvaranje jednog dobrog ambijenta za dolazak što većeg broja trgovaca na naše tržište, povećanje konkurencije i bolji rad inspekcijskih službi, pronalaženje leka za nelojalnu konkurenciju. Samim tim poboljšati položaj kupaca, potrošača, poboljšati položaj trgovaca i onih koji proizvode, a samim tim povećati interes same države.
Podržavamo najave resornog ministra da ćemo uskoro u ovoj Skupštini razgovarati i o zakonu o zaštiti potrošača, o zakonu o elektronskoj trgovini kao jednom značajnom i u svetu sve više razvijenom vidu trgovine, ali i o zakonu o robnim rezervama, tako da bi na ovaj način jedan celokupan zakonski okvir bio zaokružen i siugrni smo da u narednom periodu prilikom i nakon donošenja tih zakona, i nakon jedne dosledne primene tih zakona, da će se kvalitet celog trgovinskog sektora poboljšati i da će i kupci i potrošači i trgovci i proizvođači, ali i sama država imati mnogo više razloga za zadovoljstvo. Hvala.

Siguran sam i u stvari znam, čitao sam program DS i da značajan deo tog programa sadrži ozbiljna načela i ozbiljne odredbe po pitanju decentralizacije. Siguran sam da to niko od naših kolega, uvaženih kolega iz DS neće ni osporiti. Ali, mi iz URS danas ne možemo da podržimo niti u danu za glasanje ovaj amandman, najpre iz razloga zato što ovaj amandman zadire u pitanje decentralizacije i zadire u pitanje i zavlači ruku u gradske i opštinske budžete, kako rekoste, siromašnih opština širom Srbije.
Nije dozvoljeno i nije dopustivo da ljudima na lokalu, a budite sigurni da će ljudi iz vaših gradskih i opštinskih odbora biti protiv toga, da neki novac koji oni uštede na lokalu se sliva u republičku kasu, pa da opet mole Republiku da im taj novac da. Prošle godine, zajedno sa glasovima DS i ostalih poslaničkih grupa koje su činile većinu u ovom parlamentu, smo izglasali zakon o finansiranju lokalnih samouprava i nakon skupljenih pola miliona potpisa građana Srbije se izborili zajedno da gradovi i opštine dobiju određena sredstva. Kako reče jedan uvaženi kolega – ko daje budžet opštinama i gradovima? Ne daje im niko budžet, to je njihov novac. Lepo je gospodin Arsić objasnio kako se finansiraju lokalne uprave. Ne bih ja to ponavljao, ali, najpre od poreza na zarade koje su nastale na teritoriji te opštine ili tog grada.
Nemojte ovim amandmanom da zavlačite ruku u budžete siromašnih gradova i opština. Prošle godine smo se zajedno izborili za to i sada nije dobro da to radite.
(Predsedavajuća: Vreme.)
S druge strane, razumem i vašu političku potrebu da na neki način omalovažite ovo zakonsko rešenje.

Jedan prethodni govornik je naveo primer gospodina Dinkića, želevši da ukaže da ozbiljne državne odluke ne mogu donositi ljudi koji nisu u svojoj ranijoj profesionalnoj karijeri uradili nešto veliko, pametno i nešto što će ih preporučiti da takve odluke i donose. Apsolutno podržavam da je jako bitna praksa za sve one koji donose bitne odluke za državu, ali mislim da je loš primer. Poslanička grupa i stranka iz koje potiče jedan od prethodnih govornika su svojevremeno kritikovali priču oko "Fijata", pa danas vidimo da sledeće godine najveća uzdanica, izvoz na naše zemlje jeste upravo "Fijat".
Takođe, spomenuo bih i rezultate prilikom dovođenja "Jure", "Benetona" i sličnih kompanija. Pomenuo bih rezultate prilikom vođenja javnih finansija od 2003. do 2006. godine i svakako ono što očekujemo i gde će gospodin Dinkić i u narednom periodu pokazati svoje profesionalno znanje jeste upravo uvođenje reda u javne finansije, one iste katastrofalne javne finansije koje je zatekla ova vlada. Hvala.

Nemojte da sumnjate da će tu šansu gospodin Dinkić iskoristiti. Kažete da se nije bavio praktičnim stvarima. Pogledajte samo kako je završena 2006. godina, da li sa deficitom ili sa suficitom. Pitaću vas – da li je prethodne četiri godine premijer, koga je vaša stranka predložila, se bavio teorijom i praksom i kakvo je katastrofalno stanje ostavio nakon završetka rada te vlade? Takođe ću vas podsetiti da u oblasti finansija u prethodne četiri godine gospodin Dinkić nije imao nikakvog udela i podsetiću vas da se baš upravo u prethodne četiri godine desila priča i oko "Agrobanke" i oko "Razvojne banke" Vojvodina.

ne bih nešto posebno komentarisao amandman samo ću reći da je krajnje demagoški. Raduje me što opozicija smatra i veruje da će biti napravljena ušteda od najmanje 600 miliona evra, ali mislim da je krajnje nekorektno spočitavati ovoj vladi da neće brinuti o sferi socijale i o svemu onom što je gospodin Stefanović govorio.
Moram da podsetim da je do kraja ove godine bilo neophodno izmiriti silne dugove nasleđene od prethodne Vlade i ne želim da aboliram, niti URS koji su jednim delom ili jednim procentom učestvovali u toj Vladi, ali nisu vodili javne finansije u protekle četiri godine. Putari su očekivali od prošle Vlade i tek su sada dobili novac koji su zaradili, i Fond za zdravstveno osiguranje je dugovao mnoge novce i to rešava ova vlada. Smatram da je nekorektno da u priču u sklopu ovog amandmana zavaravamo građane Srbije da neko želi u narednoj godini da ih ošteti.
Siguran sam da i pored jedne visoke doze demagogije i populizma građanima je jasno da se već u privih 100 dana i neki mesec više ove vlade vidi jasna namera uvođenja javnih finansija i siguran sam da će Zakon o javnim nabavkama biti samo nastavak rešavanja jednog ogromnog problema u javnim finansijama.
U mnogim diskusijama danas nisam čuo ozbiljne zamerke na ovaj zakon, što me raduje. Jedna dobra javna rasprava, veliki broj učesnika koji je dao svoj doprinos jeste jedna sigurnost da će ovo biti dobar zakon. Očekivao sam od najpre velikih opozicionih partija ozbiljnije amandmane, a ne amandmane demagoškog tipa kao što je ovaj amandman.

Javljam se po Poslovniku, član 107. – povreda dostojanstva. Mislim da je krajnje nekorektno pominjati neke ljude u negativnom kontekstu i vređati sa govornice Skupštine Republike Srbije, pogotovo zato što nisu tu.
S druge strane, kratko bih prokomentarisao amandman i rekao sledeću stvar – tolika briga za socijalom, za socijalnim slučajevima, za ugroženim kategorijama, svakako da podržavamo, ali gde ste bili, gospodo iz DS, i zašto takav fond niste predložili kad su preko 500 miliona evra iznosili iz "Agrobanke" i "Razvojne banke Vojvodine"? Zašto niste predložili da se taj ukradeni novac smesti u neki fond i podeli najugroženijim kategorijama ove zemlje? Hvala.

U toku dana smo imali jednu jako dobru i konstruktivnu raspravu, što je očigledno. Složićete se da je većina poslaničkih grupa jasno iskazala stav da je ovo jedan dobar zakon i mnogo bolji od prethodnog zakona, ako izuzmemo neke dnevno političke opaske i dnevno politička prepucavanja, koja naravno neće ući, što je dobro, u konačno rešenje ovog zakona. Uglavnom smo se svi složili da će ovaj zakon i napraviti tu uštedu koja je do sada pravljena i korupcijom i nemarom u oblasti javnih nabavki. To smo čuli i od opozicionih stranaka, da očekuju takvu uštedu od 600 i više miliona evra, što je jako dobro, ali provejava bojazan da taj novac neće biti potrošen na pravi način.
Moram da iskoristim priliku da razuverim sve one ljude koji ne veruju i koji se plaše da će na neki koruptivan način taj novac biti potrošen. Uzevši u obzir svu onu silinu kojom se ova vlada bori protiv korupcije, a moraću da pomenem opet "Agrobanku" i "Razvojnu banku", o kojoj će danas još biti govora, kao početak te iskrene borbe, verujte, svaki dinar ušteđen od javnih nabavki će biti potrošen na pravi način. Sigurni smo, i to je za nas i za URS bitno i za naše partnere iz ove vlasti, da je ovo jedan dobar zakon, zakon podržan od velikog broja ljudi koji svakodnevno direktno rade sa javnim nabavkama, ali da je samo prvi korak i da je po nama jako bitan i možda bitniji taj drugi korak primene Zakona o javnim nabavkama. Jer, ljudi koji imaju lošu nameru u primeni zakona već čitaju zakon i traže određene mogućnosti da ga zloupotrebe.
Siguran sam da će ova vlada i svi oni organi koji su predviđeni da vrše sprovođenje ovog zakona korektno i dobro odraditi svoj posao i da će svi od zakona dobiti ono što očekuju, a očekujemo mnogo veću transparentnost, očekujemo mnogo veću konkurentnost, a samim tim i značajniju uštedu za budžet. Očekujemo i jasnu poruku svim onim ljudima koji su voljni da investiraju u našu zemlju, a upravo Zakon o javnim nabavkama, kao jedan od generatora korupcije, im je bio prepreka. Očekujemo da ovo bude samo jedan od korak u uvođenju reda u javne finansije, koje je započela ova vlada.
Još jednom kažem, ako izuzmemo ove dnevno političke opaske i predloge koji su više stvar dnevne politike, a ne neke konkretne želje za poboljšanje teksta zakona, jer, moram biti iskren, nisam čuo neke konkretne ozbiljne predloge, sem pojedinih, siguran sam da je interes građana Srbije da sve poslaničke grupe u ovom parlamentu podrže ovaj zakon. Hvala.

Uvažena gospođo Kovač, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku želim da izrazim stav URS po pitanju Zakona o javnim nabavkama i svakako da ćemo podržati ovo zakonsko rešenje. To smo učinili svojim potpisima, zajedno sa ostalim poslanicima vladajuće koalicije, samim tim što smo predložili da se zakon o javnim nabavkama danas i nađe na dnevnom redu, smatrajući da je to jedan veoma važan sistemski zakon.
Prethodni zakon je proizvodio mnoge probleme, teškoće, mnoge gubitke i još jednom kažem da je jako bitno da svi zajedno, uvažavajući stav poslanika opozicije, donesemo jedno kvalitetno zakonsko rešenje.
Transparentnost je danas jedan od osnovnih demokratskih pojmova i on podrazumeva da poslovi demokratske vlasti budu dostupni javnosti. Drugim rečima, trebalo bi da znamo šta vlast radi, onoliko detaljno koliko želimo, a pre svega da znamo ko i kako troši javni novac. Ako imamo u vidu činjenicu da se u Republici Srbiji godišnje na javne nabavke potroši oko tri milijarde, što je zvaničan podatak Uprave za javne nabavke, može se konstatovati da u ovoj oblasti postoji ogromna opasnost od koruptivnih radnji, čime je ugrožen javni interes.
Na samom startu, izneću neke poražavajuće činjenice. Srbija godišnje zbog nemara i korupcije, na javnim nabavkama izgubi oko 800 miliona evra, po nekim mišljenjima i više. Iz godine u godinu broj ponuđača na javnim tenderima je sve manji, što regularnost javnih nabavki nedvosmisleno dovodi u sumnju.
Izveštaj Uprave za javne nabavke pokazuje da je prošle godine bilo 40% slučajeva gde se na tenderima za neku javnu nabavku pojavio samo jedan ponuđač i svakako to nije slučajno. Podaci koje nam daje DRI jasno govore o oblasti javnih nabavki. Kontrolom 47 subjekata, što je uzorak manji od 1%, na kraju prošle godine utvrđene su javne nabavke dobara i usluga suprotnim zakonu u iznosu od 85 milijardi dinara.
Kod samo jednog javnog preduzeća utvrđene nepravilnosti u ovoj oblasti su oko 35 milijardi dinara. Privrednici koji konkurišu na tenderima najčešće imaju primedbe na konkursnu dokumentaciju, koja kažu često ima kriterijume koje malo ko može da ispuni. Srbija je prema indeksu percepcije i korupcije međunarodne nevladine organizacije "Transparens internešnl" rangirana kao 83. na listi od 178 zemalja. Oblast javnih nabavki je prepoznata kao jedan od ključnih generatora korupcije u našoj zemlji.
Sve ovo ukazuje koliko je dramatično stanje u ovoj oblasti. Siguran sam da ćemo se svi složiti da je donošenje jednog dobrog i kvalitetnog zakonskog rešenja neophodno.
Ono što na samom startu želim da pohvalim jeste veoma kvalitetna javna rasprava koja je sprovedena u toku pripreme ovog zakona i impozantan je broj zainteresovanih ljudi, ljudi koji su iz oblasti javnih nabavki, koji je uzeo učešće i koji je dao svoj doprinos sugestijama, primedbama i predlozima, tako da danas ispred nas imamo jedan jako kvalitetan Predlog zakona o javnim nabavkama.
Koje su najvažnije novine novog zakona? Krenuću od planiranja. Uglavnom kada se govori o korupciji u javnim nabavkama, najpre se pomisli na regularnost u samom postupku. Međutim, činjenica je da naručilac može nešto nabaviti poštujući sve procedure, ali nešto što po obimu i tehničkim karakteristikama prevazilazi njegove realne potrebe, dovodi do nepotrebnog, odnosno nesvrsishodnog trošenja javnih nabavki, javnih sredstava, ali može ukazati i na težnju da se određenim licima omogući da ostvare protivpravnu imovinsku korist.
Jasno definisan postupak sačinjavanja plana nabavki u članu 51. zakona, njegovo dostavljanje Upravi za javne nabavke, kao i DRI, kao i dostavljanje izveštaja o izvršenju plana, obećava da će naručioci dosta opreznije planirati i nabavljati nego do sada, uvažavajući načelo svrsishodnosti.
Planom naručilac navodi razloge i opravdanost svake pojedinačne nabavke i način na koji je utvrdio procenjenu vrednost javne nabavke. Podatak sa kojim se operiše u javnosti, da se na javne nabavke godišnje u Srbiji troši oko četiri milijarde evra, dok sa druge strane, po podacima Uprave za javne nabavke, taj iznos je manji za oko jednu milijardu evra, ukazuje da je do sada postojao značajan broj nabavki koje su sprovedene a da se na njih nije primenjivao zakon. Intencija novog zakona jeste da sve nabavke na koje se zakon do sada nije odnosio, a za to nije imalo razloga, ubuduće budu obuhvaćene zakonom.
Takođe, po prvi put su uređene javne nabavke u oblasti odbrane i bezbednosti, u skladu sa Direktivom 2009/81. Svedoci smo da se dosta toga podvodilo pod poverljive nabavke, iako za to nije bilo razloga. Usaglašavanjem sa nadležnim organima, konačno se došlo do spiska poverljivih nabavki, što isključuje sumnje prilikom istine. Takođe, ovo je pozitivno i sa aspekta civilne kontrole organa bezbednosti.
Ono što donosi ovo zakonsko rešenje jeste i delimična centralizacija, koja oslikava težnju da se nabavka standardnih dobara i usluga obavlja na jednom mestu, i to pomoću elektronske platforme, što obećava značajne uštede. Svakako da značajno mesto novog zakona pripada poglavlju kojim se definiše sprečavanje korupcije i sukoba interesa. Kroz opšte mere za sprečavanje korupcije, obavezu naručioca da izradi interni akt kojim će bliže urediti postupak javne nabavke, postupak planiranja, zatim dužnosti prijavljivanja korupcije, kao i zabrana radnog angažovanja kod dobavljača.
Posebno bih istakao obavezu Uprave za javne nabavke da u saradnji sa organom nadležnim za borbu protiv korupcije donese plan za borbu protiv korupcije u oblasti javnih nabavki i dostavi ga Vladi na usvajanje. Takođe, naručilac čija je ukupna procenjena vrednost javnih nabavki na godišnjem nivou veća od jedne milijarde dinara, dužan je da u skladu sa planom koji donosi Uprava za javne nabavke donese interni plan sprečavanja korupcije. Naručilac je dužan da donese akt kojim će bliže urediti postupak javnih nabavki, a oni naručioci čija ukupna vrednost nabavki na godišnjem nivou prelazi jednu milijardu dinara, obavezni su da obrazuju posebnu službu koja sprovodi kontrolu planiranja, sprovođenja postupka i izvršenja javnih nabavki.
Ono što je svakako novina u ovom zakonskom rešenju jeste institut građanskog nadzornika, čija je uloga da nadgleda sprovođenje javne nabavke veće od milijardu dinara. Članom 28. precizno su definisane sve pojedinosti o radu građanskog nadzornika.
Takođe, novina je i stvaranje prostora za tzv. uzbunjivače, kojima se ostavlja prostor da ukazuju na korupciju u postupku javnih nabavki, a članom 24. im je predviđena zaštita. Ovo je svakako prvi korak u jačanju ovog instituta i ono što smatramo jeste da je neophodno i donošenje zakona o zaštiti uzbunjivača, koji će preciznije urediti ovu oblast i omogućiti bolju zaštiti uzbunjivačima.
Ono što je bilo neophodno promeniti u dosadašnjem zakonu jeste svakako regulativa koja definiše javne nabavke male vrednosti. Dosadašnji zakon je davao mogućnost naručiocu da se obrati na tri adrese i da nema obavezu da poziv ponuđačima obavi na portalu javnih nabavki. Obično se to obraćanje na tri adrese svodilo na obraćanje na jednu adresu, a ta jedna adresa je nalazila još dve tzv. uslužne ponude, tako da smo dobijali ponuđača koji je pod mnogo nepovoljnijim uslovima dobijao taj posao.
Predlog novog zakona predviđa obavezu da naručilac objavi poziv za podnošenje ponuda na portalu javnih nabavki, kao i na svojoj internet stranici. Znači, i kod malih nabavki imamo obavezu naručioca da na portalu objavi nabavku, ali i na svom sajtu. Ono što smatram da je potrebno izmeniti u ovom rešenju, gde se ostavlja mogućnost onim naručiocima koji nemaju svoj sajt, da nemaju tu obavezu objavljivanja. Mislim da je dobro u ovo elektronsko vreme obavezati sve privredne subjekte da imaju svoj sajt.
Zakon stvara mogućnost učešća u postupku znatno lakše, bez obaveze dostavljanja nekih dokumenata koji su dostupni na internet prezentaciji, o čemu je gospodin Arsić više govorio.
Takođe, ukazao bih na uvođenje novih fleksibilnijih postupaka. Tu bih izdvojio okvirni sporazum, kao i konkurentni dijalog, koji naručilac može sprovoditi u slučaju kada je predmet javne nabavke naročito složen. Takođe, novost je i sistem dinamičke nabavke, koji će biti moguć kada elektronska nabavka bude implementirana.
Ono što je svakako pozitivno jeste i registar ponuđača koji ispunjavaju uslove za učešće u postupku javne nabavke, a koji vodi organ nadležan za registraciju. Od koristi je i postojanje negativnih referenci, tj. negativna iskustva koja određeni naručilac ima o određenim ponuđačima, to će svakako koristiti svim naručiocima u nekom budućem postupku javnih nabavki. Naručilac je dužan da Upravi za javne nabavke dostavi dokaz negativne reference, a Uprava utvrđuje postojanje i donosi zaključak o negativnoj referenci u roku od deset dana.
Ovim zakonskim rešenjem je poboljšana evidencija i statistika kako bi imali relevantne podatke u ovoj oblasti, najpre kada donosimo određene odluke, ali i kada menjamo zakon. Znatno je unapređen institucionalni okvir, najpre jasnim definisanjem položaja i nadležnosti Uprave za javne nabavke, kao i definisanje sastava i načina rada Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Detaljno je predviđen postupak zaštite prava, ali i odgovornost za rad Komisije i podnošenje izveštaja Narodnoj skupštini.
Što se tiče kaznenog okvira, smatram da će doslednom sprovođenju ovog zakona, a samim tim i uređenju ove oblasti, doprineti visoka izvesnost kažnjavanja zloupotreba u procesu javnih nabavki. Dobar korak je i to što se u izmenama Krivičnog zakonika našlo krivično delo zloupotrebe u oblasti javnih nabavki.
Na samom kraju, smatram da je danas pred nama jedno dobro zakonsko rešenje, koje je izbeglo zamku prenormiranosti i formalizma, što takođe može izazvati štetne efekte u postupku sprovođenja ovog zakona.
Zakon predstavlja jednu jako oruđe u borbi protiv korupcije, daje jasan i pozitivan signal investitorima, povećava konkurentnost i efikasnost i predstavlja nastavak uvođenja reda u javne finansije, započetog donošenjem budžeta za 2013. godinu.
Kao što sam rekao,URS će u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo četiri zakonska rešenja. Dao bih sebi za slobodu da ih svrstam u dve grupe. Prvu grupu zakona bi činile izmene Zakona o planiranju i izgradnji, kao i izmene Zakona o podsticanju građevinske industrije, a druga dva zakona govore i uređuju oblast vodnog saobraćaja u Republici Srbiji.
Što se tiče izmena Zakona o planiranju i izgradnji, već je dosta rečeno u prethodnoj raspravi, ali ono što želim da istaknem jeste činjenica da se poslednjih godina i na ovom mestu, u ovom parlamentu govorilo o Zakonu o planiranju i izgradnji, što upravo govori o kompleksnosti cele oblasti koju definiše ovaj zakon, ali, s druge strane, i određenom lutanju u traženju i nalaženju najboljeg rešenja. Svi smo svesni da je to jedan od bitnih sistemskih zakona i raduje i ohrabruje činjenica koju je danas potvrdio gospodin Ilić, da ćemo u narednom periodu, u narednih šest meseci, dobiti jedan dobar, moderan zakon, podržan od svih onih koji su životno zainteresovani za ovu oblast.
Što se tiče Zakona o planiranju i izgradnji, to je svakako zakon koji se odnosi na planiranje, građevinsko zemljište, izgradnju objekata, vršenje nadzora i svi ćemo se složiti da su to jako bitni segmenti jednog društva i da govore o uređenosti u toj oblasti, ali rekao bih ne samo uređenosti u oblasti planiranja i izgradnje, već i govore o uređenosti celog društva.
Onaj aspekt sa koga želim da govorim o izmenama Zakona o planiranju i izgradnji jeste svakako aspekt investicija i stvaranja ambijenta za nove investicije i uklanjanje svih onih prepreka koje se nalaze na putu započetih investicija.
Siguran sam da nikad više, i ne samo u našoj zemlji, nije govoreno o neophodnosti investiranja i da se nikad više nismo zaklinjali u neophodnost i u potrebu i ponavljali privrženost i opredeljenost ka novim investicijama, ali postavljamo pitanje da li je dovoljno samo da se zaklinjemo i da kao mantru ponavljamo tu reč, da smo svi za investicije? Svakako da nije.
Činjenica je da je naša zemlja još uvek na 175. mestu, od 183 rangirane zemlje, po brzini izdavanja dozvola. Sve dok se dozvola u Srbiji dovija za 279 dana, deklarativno zaklinjanje investitorima nije dovoljno.
Prema analizi američke Agencije za međunarodni razvoj USAID, mnogo je uskih grla u važećim procedurama za izdavanje dozvola. U mnogim opštinama ne postoje urbanistički planovi. Investitori imaju teškoća oko utvrđivanja vlasništva nad parcelama, a potpuno ih zbunjuju restitucija, legalizacija i konverzija i upravo je tema konverzije tema današnje izmene Zakona o planiranju i izgradnji.
Svi smo svesni da ne treba neko sa strane da nam govori kakvo je stanje u našoj zemlji u ovoj oblasti i koliko je potrebno vremena za dobijanje dozvola. Dovoljno je da razgovarate sa svima onim ljudima koji su imali hrabrosti da investiraju u Srbiju. Oni će potvrditi identične stvari.
Izneti činjenice nisu neka preterana novost, ali nisu svakako ni za hvalu, ali ono što je neophodno u narednom periodu i što svi očekujemo, i svi oni koji su vezani za ovu oblast, jeste jedan sasvim nov pristup i, kao što rekoh, potpuna nova zakonska regulativa. Još jednom moram da ponovim, čuli smo da se ta zakonska regulativa priprema.
Ono što se predviđa izmenama u postojećem zakonu, a o čemu danas raspravljamo, vidim kao uklanjanje jedne od prepreka kako se ne bi izgubila još jedna za nas možda najvažnija građevinska sezona i kako bi se otkočile neke zaustavljene investicije.
Izmene koje predviđa ovaj zakon se odnose na konverziju prava korišćenja u pravo svojine uz naknadu. Tačnije, brisanjem stava 6. u članu 103. osnovnog zakona, kao i davanje mogućnosti nosiocu prava korišćenja iz člana 103. stav 1. da može da ostvari pravo na gradnju novog objekta, odnosno dogradnju i rekonstrukciju postojećih objekata u skladu sa namenom zemljišta utvrđenom važećim planskim dokumentima u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona i, što je najvažnije, bez dostavljanja dokaza o izvršenoj konverziji zemljišta, pri čemu vidimo da je zakonodavac stvorio mogućnost da se trenutno zaustavljene investicije zbog problema konverzije pokrenu u narednoj godini, a procena je da je vrednost ovih zaustavljenih investicija oko dve milijarde.
Podatak da na početak gradnje zbog konverzije zemljišta uz naknadu čeka oko 100 velikih projekata, kao i činjenica da su se neki investitori već povukli i odustali od izgradnje, kao i činjenica da konverziju čeka IKEA, "Plaza", Hotel Jugoslavija, jasno je zašto je neophodno da se ovaj zakon donese po hitnom postupku.
Izmene ovog zakona svakako neće rešiti sve probleme posrnule građevinske industrije i stvoriti sve uslove koje potencijalni investitori ne mogu odbiti, ali će svakako ukloniti neke prepreke.
Ono što želim da kažem danas, a što se tiče i ovog zakona i Zakona o podsticanju građevinske industrije, jeste svakako naša podrška težnji Vlade da zavede red u javnim finansijama i da najpre izmiri dugove prema izvođačima radova koji su radili po ovom zakonu u prethodnom periodu. Jasna je namera Vlade da i ovim zakonom odobravamo. Raduje nas informacija da će do kraja godine dve i po milijarde biti isplaćeno građevincima u Srbiji, što svakako jeste podrška građevinskoj industriji.
Još jednom kažem, podržavamo činjenicu da Vlada želi da zavede red u javne finansije.
U danu za glasanje poslanička grupa URS će svakako podržati ovaj set zakona, svesni da je ovo samo jedan korak u stvaranju povoljnog ambijenta za investitore i pomoć građevinskoj industriji, ali s druge strane, očekujemo da je ovo samo početak stvaranja novog pristupa u ovoj veoma značajnoj oblasti. Hvala.

Nije ovo klasična replika, samo jedno kratko pojašnjenje. Ono što sam ja izneo u svom izlaganju i što je stav URS, jeste stav svih onih ljudi koji su pokušali ili koji su investirali u Srbiju. To je stav tih ljudi i rekli su nam – trenutno ćete otkočiti te investicije koje stoje upravo uklanjanjem ove prepreke. Da li je to krajnje rešenje, i to sam jasno rekao – naravno da nije krajnje rešenje. To je svima u ovoj zemlji jasno, najpre ljudima iz građevinske industrije, investitorima i svima nama da pod hitno nešto treba da se uradi u pogledu te zakonske regulative koja će biti ispoštovana i koja će biti proveravana i podložna sudu stručne javnosti.
Drugu jednu stvar želim, koja se ovde kroz raspravu provlači, za koju mislim da je jako bitno da kažem. Gledajući iz pozicije Beograda, jedan most u nekom selu od sedam metara svakako nije neka velika investicija. Ali, verujte da je njima to podjednako važno kao Most na Adi za Beograd.
Samo molim da se ispoštuju i ti ljudi, kojima život znači most od sedam metara. To mi je jako bitno i nikada neću podržavati niti demagogiju, niti populizam. Zadnji ću biti i uvek ću podržavati vaše diskusije, iako su mi, da kažem, pozitivne kada kritikujete demagogiju i populizam.
Još jedna stvar, nije tačno da nijedan od ovih projekata, koji su po ovom zakonu građeni, nije završen i da su to neki, kako rekoste, započeti projekti koji nemaju izvestan kraj. Konkretno, u gradu Užicu je započet stadion. Završen je. Svakog drugog vikenda se tu dešava sportska manifestacija na koju dođe 10 hiljada ljudi.
(Predsednik: Vreme.)
Da li treba hleba i igara građanima? Ali, moram da vam kažem da su odbornici vaše odborničke grupe u Užicu glasali upravo da se grad Užice zaduži sa 150 miliona i da bude projekat gradskog…

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre…
(Veroljub Arsić, s mesta: Replika.)