Dame i gospodo, smatram da poučen iskustvom nekih evropskih zemalja moramo da težimo ka tome da napravimo uređen sistem u kome se tačno zna ko za šta odgovara i ukoliko sada želimo na agencije da prenesemo odgovornost za nerad, za neuređenost države koja je do sada bila u toj oblasti, onda ovaj zakon u tom smislu, ukoliko se prihvati ovaj amandman, nazovemo nekako drugačije. Onda bi to bio zakon o garantovanju ispravnosti prometa nekretninama. Danas ne govorimo o tome.
Danas govorimo o jednom drugom zakonu i u tom smislu se u potpunosti slažem sa stavom Vlade i mislim da ne treba da se prihvati ovaj amandman. Moramo da stvorimo jedan realan okvir za one ljude koji se bave posredovanjem u prometu nekretnina. Međutim, evropska praksa, ako govorimo da idemo ka Evropi, nije da imate obavezno u toj oblasti diplomirane pravnike u većini evropskih zemalja.
Dakle, moramo da prekinemo sa jednom praksom, a ta praksa jeste da u zakonu jednom određenom trpamo sve i svašta bez obzira što imamo jasan koncept o našem pravnom sistemu, šta je to što mi hoćemo i na šta hoćemo da izgleda naš pravni sistem, jer ukoliko ovde budemo definisali stvari koje treba da rade notari, koje treba da rade advokati, koje treba da rade neke druge agencije, onda nam zaista ne trebaju te.
Mislim da je kolega na tom tragu i bio kada je govorio, u tom delu se slažem sa vama, da moramo da stvorimo uslove da što pre prorade notari. Moramo da stvorimo odgovornost sudova. Moramo da stvorimo čak i odgovornost advokata, odnosno da se borimo protiv sprege različitih elemenata kriminala, da li je to policija, da li su to advokati, da li su to sudovi itd, koji su stvorili tu pravnu nesigurnost. Sigurno da pravnici ovde u ovim agencijama ne mogu da budu ključni faktor u stvaranju pravne sigurnosti. Država je ta i državne institucije moraju da garantuju pravnu sigurnost, a ne privreda i subjekti čiji su osnivači privatnici koji se time bave. Oni moraju da garantuju pravnu ispravnost svog posla, svojih delatnosti, a mi ne govorimo sada ovde o lekovima ili o proizvodima specijalne namene pa da moramo da idemo u tu vrstu mere. Hvala.

Pokušao sam samo da razdvojimo dve stvari, a to je postupak posredovanja i garantovanje pune pravne sigurnosti. Garantovanje pune pravne sigurnosti mora da bude pitanje države, mora da bude pitanje stvaranja države koja funkcioniše i mora da bude pitanje funkcionisanja i u zakonodavnom smislu, a i u smislu sudova koji rade da bi mogli da imamo punu pravnu sigurnost.
Međutim, kada govorimo o pitanjima posredovanja onda se garantuje samo taj čin posredovanja. U tom smislu razumem ovaj zakon. Ne govorim o tome da sada treba da preuzmu kompletan proces garantovanja pravne sigurnosti. Hvala.

Samo da kažem poštovanom ministru u prilog ovoga da je to suština o čemu su govorili kolege jeste ista ona o kojoj sam ja govorio, samo sam pokušao na jedan drugi način da to definišem, tako da ukoliko bi se prihvatio ovaj amandman ili onaj amandman, onda bismo postigli donekle cilj o kome sam govorio i tada, a to jeste upravo da se zaštite oni ljudi, a radi se o onima koji su socijalno najugroženiji i koji nisu bili u situaciji da na vreme podnesu.
Ujedno bih da iznesem zahvalnost koleginici Suzani Spasojević, koja će zaista svojim amandmanom, koji će inače da bude prihvaćen, da da mogućnost socijalno ugroženim kategorijama da u određenim opštinama pod povoljnijim uslovima izvrše legalizaciju. Nažalost, romska nacionalna zajednica jeste socijalno najugroženija u Srbiji i time se izlazi i njima u susret. Hvala.

Javio sam se još ranije povodom povrede Poslovnika kada je spominjan integritet bilo koga, naročito predsedavajućeg ili predsednika Skupštine, jer pitanje integriteta ne treba ovde da se spominje na taj način. Ono nema veze sa time. Ako hoćete da govorite o integritetu pojedinaca, onda hajde da se dogovorimo da svi oni koji su šefovi poslaničkih klubova, predsednici odbora, svima da se smanje plate i nemojte da širimo demagogiju.

Član 107.
Onda, hajde da se smanje plate svima onima, a nema ih samo u poslaničkom klubu jednom ili drugom, nego u svim. Ako ne govorimo o svima na isti način, onda je to čista demagogija.

Dame i gospodo, zamolio bih kolegu da, u skladu sa Poslovnikom, član 107. ne ocenjuje u poslaničkom klubu SNS, ko pripada ili Tomislavu Nikoliću, ili Aleksandru Vučiću, jer ovde ima i koalicionih partnera koji veruju u jedinstvenu politiku i Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića i SNS i iskrenosti ideje na putu ka EU.
Za razliku od toga, mi kao Romska partija, nemamo iskustva kao u Vojvodini, gde je Dušan Petrović volšebno obrisao sa spiska narodnih poslanika u Skupštini Vojvodine predsednika Romske partije na jednim izborima i pored toga što smo imali koalicioni ugovor.
Prema tome, molim vas da vodite o tome računa. Hvala.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, hteo bih da rasvetlim jedan specifičan slučaj i da pokušamo zajedno da pronađemo rešenje u tom pravcu.
Mi očigledno razlikujemo dve stvari. Jedna stvar jeste vreme podnošenja zahteva. Druga stvar jeste datum izgradnje. Ako je problem Ustavnog suda datum izgradnje, onda nije istovremeno i problem Ustavnog suda datum podnošenja zahteva.
Amandman koji sam predložio predlaže da sve one koji su izgradili objekte do 11. septembra 2009. godine stavimo u isti položaj time što ćemo da im damo naknadni rok, nakon usvajanja ovog zakona, od 90 dana da oni podnesu zahteve.
Dakle, tu nema krivičnog dela. Ukoliko ovi koji su do 2009. godine izgradili i podneli zahteve mogu, ne vidim razloga zašto ne mogu i ovi koji su do 2009. godine isto izgradili objekte, a nisu podneli zahteve iz jednog vrlo prostog razloga jer imate ljude koji su bili veliki građevinski magnati koji su gradili puno i oni su sigurno podneli zahteve, međutim, imate i male siromašne porodice koje su na jadovite jade izgradili neku kućicu od 50, 60 ili 100 kvadrata i nisu bili u situaciji zbog finansijskih ograničenja da podnesu taj zahtev da im se legalizuje stambeni objekat. Sada mi njima, ukoliko bi usvojili ovaj amandman koji je predložen, dajemo mogućnost samo da mogu u periodu od 90 dana da podnesu taj zahtev, da ispune samo jedan formalni uslov. Taj formalni uslov im daje mogućnost da oni zaista budu u suštinski istom položaju kao i oni građani koji su taj formalni uslov ispunili.
Da to zaista nema nikakve veze sa obrazloženjem koje sam dobio, moram da citiram i deo Ustava koji govori da se ne smatra diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima. Dakle, ova lica su u suštinski nejednakom položaju sa ostalim građanima. Znači, ne radi se o tome da sada mi kažemo – hajde onaj ko je posle 2009. godine izgradio objekat, posle datuma o kome vi govorite.
Na terenu se pokazalo da ćemo upravo socijalno najugroženije kategorije da dovedemo u situaciju da trebamo da damo mogućnost lokalnim organima vlasti da poruše 10 ili 20 hiljada takvih objekata, a ne treba da idemo u istoriju unazad, kada se to u Gradu Beogradu dešavalo, naročito u naseljima koje smo nazivali neformalnim naseljima. S druge strane, onda dolazimo u situaciju za isti taj broj ljudi da trebamo da obezbedimo stambene objekte. Dakle, ostavljamo te ljude na milost i nemilost lokalnih organa vlasti da oni odluče šta će sa njima, da li ćete da im srušite objekte ili ne.
Razgovarao sam sa Mrežom „Anglunipe“ i sa nekoliko mreža nevladinih organizacija. Razgovarao sam i sa Mrežom za ligu za dekade u okviru ovoga i kakve će to ozbiljne probleme da napravi na terenu. Na terenu se daje mogućnost lokalnim samoupravama da nam stvore još mnogo veći problem koji upravo sutra čeka vaše ministarstvo po pitanju rešavanja stambenog pitanja kada su u pitanju upravo socijalno ugrožene kategorije.
Mi imamo, recimo, naselja kao što je naselje u Kragujevcu, ili naselje u Beogradu, u Zemunu, gde su ljudi pre 2009. godine izgradili svoje stambene objekte, međutim samo nisu ispunili jedan formalni zahtev iz ovog zakona, nisu ga predali. Nisu ga predali iz razloga zato što je u to vreme u prošloj Vladi, ministarstvo dobilo sredstva da pomogne tim ljudima i to su dobili sredstva u 12 opština, a da gotovo ni jedan zahtev nije predat. Međunarodne organizacije su htele da pomognu upravo takvim aktivnostima i dale su sredstva nekim nevladinim organizacijama i drugima i sada imate utrošena sredstva, a ti ljudi nisu to predali.
Sada je pitanje čiji je to problem? Da li je to problem naš, svih zajedno ovde u Skupštini? Ne želim govorim o objektima posle 2009. godine. Govorim o objektima koji su izgrađeni upravo u ovim okvirima do 11. septembra 2009. godine. Ako uzimamo da je ustavno da se legalizuju objekti koji su izgrađeni do 11. septembra 2009. godine, onda ne vidim da ikakve veze ima sa pitanjem ustavnosti da se samo zahtev podnese u narednih 90 dana od dana donošenja ovog zakona. Posebno uzimajući u obzir deo Ustava koji govori o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama, koji izričito daje mogućnost Vladi da definiše afirmativne mere.
Još jednom se vraćam, ukoliko je suštinski problem datum izgradnje nekretnine, onda ovaj zakon u celini je protivustavan. Onda ne možemo da govorimo o legalizaciji bilo kog objekta koji je do tog vremena izgrađen. Ukoliko pođemo sa time da je datum 11. kao što je ovde pisano 11. septembar 2009. godine, nešto što je ustavno, što prihvatam i sa čime se slažem sa vama, onda ne vidim zašto je neustavno da ljudi koji su u tom ustavnom periodu, tzv. bar se tako tretira o zakonu, zašto im ne dajemo mogućnost da u roku od 90 dana samo taj formalni zahtev urade i podnesu taj zahtev da može da se legalizuje taj objekat.
U tom smislu bih predložio, slušajući sve ove diskusije koje su bile i od kolega iz PUPS i kolega iz SPS, da pokušamo da sagledamo taj problem sa različitih strana. Nije meni problem, onaj ko je izgradio 1.000 ili 2.000 kvadrata stambenog prostora, pa za tih 1.000 ili 2.000 kvadrata stambenog prostora je imamo sigurno para da plati i dokumentaciju za legalizaciju i sve to da reši.
Međutim, mnogo mi je ozbiljan problem onih ljudi koji su sa Kosova izbegli, pa su nekako uspeli, ili socijalno najugroženije kategorije, nekako uspeli da sagrade neke male kuće, a upravo je to ta kategorija stanovnika koja nije mogla da pripremi dokumentaciju ili, jednostavno, nisu imali tih 100 evra da dođu u situaciju da predaju te zahteve.
Molim vas da još jednom razmotrite tu mogućnost, da se upravo tim ljudima, tim socijalno najugroženijim kategorijama da mogućnost koju im pruža Ustav. Oni su ta kategorija stanovništva koja se nalazi u suštinski nejednakom položaju u odnosu na ostale građane, što jasno piše u Ustavu, u članu 21. koji sam pročitao.
Dakle, mi imamo ustavni osnov za to. Pretpostavljam da ste u pravu i podržavam deo gde imate ustavni osnov da je 11. septembar 2009. godine nešto što daje mogućnost, ali onda dajte da im damo i ovaj jedan formalni uslov, da zaista u periodu od 90 dana oni mogu da predaju zahtev i da na taj način pokažemo da smo mi kao Skupština Srbije odgovorni upravo prema socijalno najugroženijim kategorijama i onda da se svi angažujemo i da vidimo kako oni mogu da podnesu taj zahtev. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih samo u prilogu ove diskusije da kažem da ne bi trebalo da se prihvati ovaj amandman, da razlikujemo nekoliko stvari. Jedna stvar jeste praksa, druga stvar jeste suština i treća stvar jeste pitanje evropskih integracija.
Razumem kolege koji govore iz prakse, jer sam svedok da bezbednosne službe, recimo, u Kovačici neko pretuče policajca, pa onda taj isti bude priveden u SUP u Pančevu, pa se onda interveniše i taj čovek bude pušten, to je loša praksa kada govorimo o bezbednosnim službama. Međutim, razumem i suštinu da mi to moramo da menjamo. Ne postavlja se pitanje da li nama trebaju stručnjaci, već se postavlja pitanje – kakve stručnjake mi želimo? Postavlja se pitanje da li mi hoćemo da budemo deo bezbednosnih snaga EU i bezbednosnih službi ili ne želimo? Da li onda ulazimo u EU sa idejom da imamo samo neke svoje službe? Razumem one koji se bore za EU, da oni podrazumevaju EU kao ozbiljnu zajednicu koja sarađuje na svim poljima, koja sarađuje i na polju bezbednosti. Za mene je suštinsko pitanje i očekujem da ćemo na to suštinsko pitanje dobiti pravi odgovor u praksi, da će zaista ta akademija da ima dobre programe, da će da proizvodi dobre kadrove, da će oni da rade u interesu Srbije, da će to da bude u interesu EU i bezbednosti u svetu.
U tom smislu, mislim da treba dati šansu da ovo zaživi i da onda govorimo na osnovu rezultata. Hvala.

Povređen je član 107. Gospodin Đelić je verovatno, ne namerno rekao kako DS nije učestvovala u obrazovanju …

Javio sam se zbog povrede Poslovnika odmah posle prvog diskutanta jer je povređen član 107. na taj način što se šalje jasna poruka da svi naši studenti koji su završili prestižne fakultete ne dolaze ovde u Srbiju jer moraju da nostrifikuju svoje diplome, a za nostrifikaciju diploma sigurno nisu dužni i zaista nisu krivi ti fakulteti.
Samo da obrazložim zašto je povreda. Ti fakulteti nisu krivi što su bolji od nekih drugih fakulteta koji su možda štićeni u Srbiji i na taj način bih vas zamolio da na jasan način objasnite svim poslanicima da ne spominju pitanje nostrifikacije ljudi kao što je ministar koji su završili prestižne fakultete i da je to grubo kršenje Poslovnika i da je to vređanje ne samo srpske javnosti, ne samo srpske inteligencije nego da je to vređanje kompletne inteligencije u svetu. To je jedno.
Druga stvar koja je takođe povređena. Ako se govori o jadnim ljudima u Vrbasu onda ne možete da govorite o jadnim ljudima u Vrbasu, jer jadni ljudi u Vrbasu znači da su to ljudi kojima podelite dva litra zejtina da vam daju glas i to zaista nije korektno, a to se činilo.

Želim samo da nastavim u pravcu u kojem je gospodin Cvijan govorio. Povređen je član 107. Jednostavno, uz svo uvažavanje svih argumenata, i sa jedne i sa druge strane, uz svo uvažavanje onih koji su nosili jednu vrstu bedževa i drugu vrstu bedževa, koji su nosili u istoriji, govorim u bliskoj istoriji, mislim da danas nije ni vreme ni mesto da govorimo, da otvaramo ta pitanja, a naročito kada je u interesu Srbije da ovaj zakon i zakoni slični ovome pomognu da Srbija krene ka EU onako kako smo svi zajedno definisali.
Nemojte da otvaramo više teme koje ne služe na čast mnogima, prebacujući time da je neko drugi kriv. Molim vas, kao predsedavajuću, da prekinete sa time i da zaista vratite diskusiju.
Učiniću još jednu stvar koju je gospodin Cvijan uradio, mada nisam nosio ni jedne, ni druge bedževe, a bio sam u koaliciji sa SRS Beočin, sa DS u Novom Sadu …
(Predsedavajuća: Gospodine Šajn, zamolili ste me da uvedem red, stoga vas molim da završite.)
Hteo bih da svima izvinem za sve ono što se dešavalo do sada i da sa time prekinemo.

Po Poslovniku, zato što ste poštovani predsedavajući prekršili Poslovnik član 107. dostojanstvo Skupštine time što ste dali reč poštovanom gospodinu, a da nije lično pomenut, a da nije šef poslaničke grupe. Time ste mu dali mogućnost da nekoga ko je bio nosilac barjaka demokratije 2000. godine optuži za nešto što nema veze sa osobom o kojoj se govori.
Izvinjavam se dami što sam sebi uzeo za dozvolu to da kažem, ali ako nekome možete da kažete da je nekoga učio evropejskom idejom, onda sigurno to morate da priznate, da je uradila koleginica Katarina Rakić. Hvala.

Dame i gospodo, na samom startu želim da istaknem da je ovo sigurno jedan bitan korak unapred, kada govorimo o stvaranju zakonske osnove da se reguliše pitanje kojim se bavi Ministarstvo urbanizma i da u tom smislu i kao predstavnik Romske partije i kao član poslaničkog kluba SNS dajem punu podršku tome.
Međutim, više bih govorio o jednom drugom problemu i gde bih zamolio i predstavnika ministarstva da se zajedno pozabavimo tim pitanjima i da nađemo najbolje moguće rešenje za problem o kome ću sada da govorim.
U tom smislu sam predložio dva amandmana, ne zato da bi oni rešili taj problem na najbolji mogući način, već da bi otvorili mogućnost da o tom pitanju govorimo i da zajedno pronađemo najbolje moguće rešenje.
U samom startu hoću da kažem da hajde da vidimo šta je to najbolje da rešimo sledeći problem o kome ću da govorim. Problem ide, u svakom slučaju je jedna vrsta nastavka diskusije o kome su govorile kolege iz poslaničkog kluba i koji govore i zastupaju interese penzionera i SPS, a to jeste na koji način da rešimo pitanje socijalno najugroženijih kategorija, koje možda u ovom procesu, u periodu od izgradnje tih objekata 2009. godine do momenta do kada su mogli da se podnesu zahtevi, nisu to formalno uradili.
Mi imamo jedan čitav broj ljudi koji pripadaju socijalno ugroženim kategorijama koje u tom periodu nisu formalno podneli zahtev i isključivo zbog tog formalnog pitanja. Isključivo zbog toga što nisu podneli zahtev, oni mogu da dođu u situaciju, recimo, da im lokalna samouprava donese rešenje da ruši taj objekat, jer na osnovu ovoga vi nemate pravo da taj isti objekat legalizujete.
Da je to zaista propust države i da je naša obaveza kao Skupštine da izađemo u susret tim građanima, govori i dokumenat da je međunarodna zajednica posredstvom određenih opština finansirala prijave tih objekata, a da je upravo neodgovornost države, odnosno ljudi na lokalu, ne bih da čitam sada dokument u kojim je sve to opštinama urađeno, da to nije urađeno na način kako je trebalo. Recimo, danas mi se javio čovek iz Kačareva, koji kaže – imam kuću, ona jeste na zemljištu, ona jeste takva kakva jeste, 25 kvadrata, međutim, nisam prijavio i ne mogu da je legalizujem.
Kao dodatni argumenat tome govori i činjenica da sam obavio konsultacije sa nekoliko mreža nevladinih organizacija, a to su i Liga za dekadu i Romska ženska mreža i sa drugim predstavnicima nevladinih organizacija, koji su na vrlo jasan način rekli da mi imamo taj problem i u naselju Lici, kako u Kragujevcu, Pančevu, kada govorimo o Velikom ritu i o nekim drugim naseljima u Srbiji. U tom smislu, molim vas, da zaista pronađemo zajedničko rešenje da taj problem rešimo.
Zašto je rešenje o kome govorimo, zašto postoji Ustavni osnov da se to rešenje na najbolji način reši. Samo bih da se zadržim i da se saslušamo samo ako je moguće sa predstavnikom Vlade oko toga.
Vi znate da Ustav Republike Srbije na vrlo jasan način govori da kategorije stanovništva koji su suštinski u socijalno-ekonomskom položaju različiti, u odnosu na ostale kategorije stanovništva, da mi možemo da primenimo takozvane afirmativne mere prema njima. Socijalno ugrožene kategorije upravo jesu taj deo stanovništva o kome mi govorimo i gde nam Ustav stvara mogućnost da njima izađemo u susret.
Predlog o kome ja govorim ne ide u tom pravcu da mi sada produžimo haos koji smo imali do sada. Kao što je koleginica govorila, negde u prilog onome, da neko ko je gradio nekakve stanove, koji su isključivo građeni da bi se na tržištu putem njih stvorila određena ekonomska dobit, već govori se o stambenim jedinicama u kojima žive konkretni ljudi.
Moram i kao predsednik Romske partije da kažem, mi sa jedne strane planiramo desetine miliona evra iz IP iduće godine da investiramo u stanogradnju, a sa druge strane daćemo mogućnost da se istim tim ljudima sruše postojeće stambene jedinice iz jednog isključivog razloga što nisu podneli zahtev na vreme. U tom smislu predlažem da razmislimo zajedno danas i sutra i na sednici Odbora, da to u nekom periodu dok ne budemo došli i do dana za glasanje, zajedno vidimo šta je taj realan dodatan rok.
Predložio sam jedan relativno kratak rok od 90 dana, na taj način da država pokaže odgovornost prema svim građanima, na taj način da mi jasno kažemo tim građanima, evo mi hoćemo da vam izađemo u susret, dajemo vam još jednu šansu, a da to ne bude samo obično slovo na papiru postoje sredstva u međunarodnim organizacijama, recimo, da se angažuje poseban čovek u Ministarstvu urbanizma koga će da plaća organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, koji će da radi upravo na rešavanju pitanja ovih o kojima sam govorio.
Postoje posebna sredstva za naselja, dakle, postoji mogućnost da u relativno kratkom roku manimiramo međunarodnu zajednicu, da ta sredstva usmeri u ovom pravcu, da pomognemo tim ljudima i da kažemo da smo ovim zakonom rešili stambeno pitanje možda nekoliko hiljada ljudi, a da ne moramo da investiramo sutra da istim tim ljudima na raznorazne načine rešavamo stambeno pitanje, da bi oni došli do određenih stambenih jedinica.
Dakle, moja je molba, posebno se obraćam vama, kao nekome ko je radio na izradi tog zakona i ko je sigurno u stanju da sa ministrom u tom pravcu, na najbolji mogući način pronađe rešenje, da u naredna dva dana sednemo i vidimo zajedno, da pronađemo to rešenje koje će da bude najbolje moguće i koje će zaista Srbiji da da jedan argumenat i u evropskim integracijama da kažemo, mi činimo sve ono što je moguće sa naše strane, da se pitanje integracija Roma i realizacija dekade reši na najbolji način, ali zaključujem sa ovom rečenicom, ovo nije pitanje samo pripadnika romske nacionalne zajednice, ovo je pitanje socijalno ugroženih kategorija, jer amandman koji sam predložio odnosi se isključivo na rešavanje pitanja onih ljudi koji jesu socijalno ugroženi.
Dakle, da se svim ljudima koji jesu socijalno ugroženi imaju stambene jedinice takve vrste, da se njima produži rok, da vidimo šta je taj razumni rok, mislio sam da je 90 dana, možda postoje i neka druga rešenja.
Dakle, molim vas da u tom pravcu razgovaramo ovih nekoliko dana i da nađemo najbolje moguće rešenje. Hvala.

Poštovani predsedniče, želim da intervenišem jer ste prekršili član 107. kada govornika niste upozorili da ne može na uvredljiv način da se izražava i da govori da je to ministar ili da govori o osobi koja vodi ministarstvo straha, pre svega jer se radi o političkoj partiji čiji je član SO Kovačica pre desetak dana brutalno napao fizički glasače koji su glasali za listu „Pokrenimo Srbiju“, glasače koje je isti posle napao policajca pa je bio dva dana pritvoren zbog toga…

Samo da završim.