Dame i gospodo narodni poslanici, nisam imao nameru da se bavim polemikom o tome ko ima autorstvo nad ovim zakonom, međutim pošto je uvaženi kolega profesor iz DS upravo to pitanje otvorio, želeo bih njega i njegove kolege iz DS samo da podsetim na jedan splet događaja koji verovatno svi oni ne znaju, ali čisto da se podsetimo na neka dokumenta i da vidimo da nije to baš tako.
Godine 2006. doneta je strategija o integraciji i davanju većih ovlašćenja Romima. Sticajem okolnosti, tada sam bio predsednik Izvršnog odbora Nacionalnog saveta i tada smo mi u tom dokumentu prvi put jasno rekli da moraju da se stvore uslovi da se pravno nevidljiva lica, praktično učine pravno vidljivim i da se stvore zakonski uslovi da se to zaista desi.
Godine 2007. u mandatu kada je Romska partija bila parlamentarna stranka, gospodin Davor Arko predstavnik UNHCR je u razgovoru sa mnom dogovorio da se inicira tada u Vladi donošenje takođe tog zakona. Međutim na sastanku sa ministrom Markovićem od svega toga nije ostalo ništa jer gospodin Marković nije jednostavno bio spreman da tako nešto uradi. Da to nije bila puka izmišljotina, jer ja ne pričam priču koji sutra vi možete ili sada da demantujete, samo ću da vam pročitam šta je rekao gospodin Ombudsman povodom tog pitanja i on kaže ovako – istaknuto je i da je Ministarstvo za državnu upravu tokom rasprave države i civilnog društva o načinu rešavanja ovog problema zauzelo stav da rešavanje problema pravno nevidljivih dovoljno bolja primena postojećih propisa.
Dakle, on vrlo jasno kaže da nema potrebe da se donose novi propisi i dalje kaže da tih pet miliona dinara koje je on izdvojio i još 70 miliona evra koji su dobijeni tada u Vladi Republike Srbije za integraciju Roma, su dovoljna sredstva da se to pitanje reši bez promene zakonodavnog okvira.
Očigledno da tada nije bio u pravu, očigledno da nas nije obaveštavao o tome šta radi, očigledno da se meša u posao koji ne zna, a da ne kaže ni ministarki pravde, ni državnom sekretaru u Ministarstvu za pravdu i to je jedan od razloga zašto smo mi zauzeli kao Romska partija vrlo jasan stav prema politici DS u odnosu prema Romima.
Ništa manje nisu bili korektni ni vaši koalicioni partneri i Nacionalni savet čiji je predsednik bio vaš koalicioni partner tada, a nadam se da danas neće više da bude ni državni sekretar i da ćemo na taj Nacionalni savet i te kako da stavimo tačku na njega jer nije sproveo ono što treba, ćutao je sve vreme, sedeo ovde u poslaničkim klupama i verovatno iz nekih vama ličnih odnosa sa tadašnjim koalicionim partnerima nije došlo do toga.
Zašto taj zakon predlaže neko iz Narodne skupštine ako vi smatrate da je nebitno šta kažu predstavnici Saveta Evrope i gospodin Tomas Hanorge? On kaže da očekuje ozbiljnu pomoć parlamenta u rešavanju ovog problema.
Ne vidim ni na jedan drugi način da parlament pomogne, sem na taj način da predloži zakonski projekat.
Očigledno je da mi danas imamo sukob dve političke filozofije u Srbiji. Jedna politička filozofija jeste – ja vas razumem, da vi očekujete da sve uradi Vlada, da Vlada bude izvršna i zakonodavna vlast, da Vlada ne treba da ima kontrolu, da Vlada ono što inicira može da se usvoji u parlamentu, ali dok Vlada ne donese određeno rešenje, molim vas, gospodo, niko u ovoj državi nema prava da se meša u njen posao. Danas je to malo drugačije. Imamo zakon koji su inicirali poslanici, poslanička grupa SNS, u okviru koje je i Romska partija i mislim da je to kvalitetno.
Ustav jasno govori o tome ko ima pravo da inicira zakone, ko ima pravo da donosi zakone. Danas je drugačija stvarnost. Ta stvarnost ide upravo u onom pravcu da se borimo protiv korupcije i da počnemo na ove teme.
Sam ovaj zakon uspostavio je jedan balans između dve stvari. Sa jedne strane imamo pravno nevidljive osobe, koje iz razloga što ne poseduju, što im nije priznata, nije evidentirana činjenica njihovog rođenja, koja ne podrazumeva samo mesto i datum, koja podrazumeva ime, prezime, pol i ostale elemente koji su potrebni da se unesu u matične knjige, da jedan deo stanovništva, tu se radi oko šest i po hiljada ljudi, ne mogu da učestvuju u ostvarivanju svojih osnovnih prava. Sada govorim samo o pravu upisa u matične knjige rođenih i da bi dobili državljanstvo.
Naravno, slažem se sa kolegama i koleginicama koje su govorile, da mi još uvek nismo stvorili adekvatan pravni okvir da ti ljudi uživaju ta prava, jer ukoliko ne promenimo Zakon o ličnoj karti, ukoliko ne definišemo na nov i kvalitetan način kako će ljudi iz Belvila, koji su proterivani na najgori način, kako će raseljena lica sa Kosova, bez obzira da li su oni Romi, Srbi ili pripadnici druge nacionalne zajednice, iz razloga što su izgorele matične knjige, iz razloga što su proterani sa tih teritorija, kako će oni da dođu do lične karte iako imaju potvrdu o državljanstvu, iako imaju izvod iz matičnih knjiga rođenih, ali jednostavno ne mogu da dobiju ličnu kartu jer nemaju one elemente o kojima se govori, o mestu stanovanja, a svi vi znate da, između ostalog, za mesto stanovanja, za razliku od mesta prebivališta, sadašnji zakonski propisi traže i da bude adresa jasna, da ima kućni broj i da ima, ako je stambena zgrada, broj stana i broj sprata.
U tom pravcu smo kao Romska partija predložili jedno novo rešenje. Ušao je taj zakon u proceduru. Predložili smo ga ne sa idejom da preduzimamo autorsko pravo na njega, očekujemo da će na jednoj od narednih sednica i to da bude predmet rasprave, nego naprosto da se ta pitanja pokrenu. Nije bitno ko će da pomogne da 30.000 ljudi u Srbiji dobiju ličnu kartu, bitno je da 30.000 ljudi zaista dobije lične karte, da 30.000 ljudi, od čega je veliki broj Roma, glasaju za taj nacionalni savet, a ne da bude izmanipulisan, jer očigledno da su bili upisani, morali bi da kupujemo malo više patika, malo više šporeta, malo više para da stavimo u džepove, pa da u prošle izbore za Nacionalni savet kupimo tih 30.000 Roma ili socijalno ugroženih, o kojima vi govorite. Verovatno da nekome to nije odgovaralo tada da radi, jer su procenili da taj novac koji imaju je sasvim dovoljan da kupi taj deo birača koji mu odgovara.
Naš zadatak, Romske partije, u okviru poslaničke grupe SNS, jeste da u ovom mandatu, i to je bilo naše obećanje građanima, upravo stavimo tačku na takvo ponašanje, stvorimo mogućnost za drugačije ponašanje u Srbiji i upravo ti socijalno ugroženi budu dostojanstveni ljudi ove zajednice. To ne govorim samo o Romima, govorim o svim onim drugima.
Nije odbrana Kosova samo pitanje teritorije, odbrana Kosova jeste i odnos prema ljudima koji su napustili tu teritoriju, a ne mogu da dobiju lična dokumenta. Sve su to razlozi iz čega mi podržavamo ovaj zakon. Sve su to razlozi zašto mislimo da je dobro da je ovaj zakon ušao u proceduru.
Preporučujemo i Zakonodavnom odboru i gospodinu Cvijanu kao nekome ko zastupa ovaj zakon da zajedno danas i stura radimo na njemu da dobijemo najbolju moguću formu iz vrlo jednostavnog razloga. Država koja se nalazi u jednom posleratnom periodu, država u ime koje je 2007. godine neko potpisao da će da prihvati sve one ljude koji nemaju lična dokumenta iz EU sa teritorije bivše SFRJ, da se nastane u Srbiju, a to je uradila tadašnja vlast. Ta država mora da povlači ovakve poteze, mora to pitanje da reši.
Mi imamo dve mogućnosti, da ostavimo haos, da nam se neki ljudi pretvaraju u kriminalce ili da jednostavno državu dovedemo u jedan normalan pravni okvir.
Ne bih se više zadržavao na ovome. Preneo bih i to da je veliki broj ljudi ovde koji su ranije bili u nevladniom sektoru, da je veliki broj ljudi ovde koji se zaklinju u demokratiju. Mislim da ovaj zakon, koliko god bio dobar, neće moći dobro da se sprovede i uz angažovanje svih i da u tom pravcu imamo i te kako čvrsto obećanje u razgovorima sa predstavnicima međunarodnih organizacija da oni pomognu da se ovo pitanje što pre reši.
Još jednom odgovor zašto je ovo prvi zakon u nizu ovih zakona. Prvo mora da se stvore uslovi da se neko upiše u matičnu knjigu rođenih. Sledeća stvar jeste kada dobijemo dokumenat koji priznaje tu činjenicu, onda moramo da promenimo i neke druge zakone, verovatno i Zakon o matičnim knjigama, verovatno i Zakon o ličnoj karti, ali ovim smo stvorili prostor da u naredna tri-četiri meseca započnu postupci da ti postupci teku i da jednostavno danas počnemo nešto konkretno da radimo, a ne da imamo izgovor – nećemo danas da menjamo, da učinimo onaj prvi korak jer još nismo učinili onaj deseti korak. To je jedna nova filozofija. Nemojte da bacamo prašinu u oči da ne možemo ništa da uradimo. Hajde da se povedemo, to je predlagač i imao kao ideju vodilju, hajde da učinimo prvi korak koji je najbitniji u rešavanju jednog problema. Naravno da svi ovi koraci o kojima vi govorite moraju da dođu.
Što se tiče sledećeg zakona, o javnom beležništvu, zamolio bih Zakonodavni odbor i gospodina Cvijana da prihvate jednu ideju i da to bude njihov amandman, da otklone jedan diskriminatorski element u postojećem Zakonu o javnim beležnicima, a taj element je sledeći. U postojećem rešenju govori se da na teritoriji države gde je određen jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi stvara određene obaveze javnim beležnicima da imaju iz redova te nacionalne manjine ili u dogovoru sa prevodiocima, da se obezbedi tim ljudima mogućnost da se radi na jezicima te nacionalne manjine. Nije to ni čudo.
Predstavnik romske nacionalne zajednice, koji je morao više da brine o nekim drugim stvarima u prošlom mandatu, da li će Nacionalni savet da se bavi pitanjima privrede i organizuje javne radove, umesto da ovde kaže – stanite malo, mi rešavamo pitanje nacionalnih zajednica koji su koncentrisani na severu Srbije i na jugu Srbije, ali i dalje rešavamo pitanja nacionalnih zajednica koje su dispenzorne i koje su nastanjene na celoj teritoriji Srbije i koji nemaju službenu upotrebu jezika, a onda dolazimo do sledeće stvari, da u Vojvodini, zahvaljujući takvoj filozofiji, Zavod za očuvanje kulture postoji za nacionalnu zajednicu koja broji 50.000 stanovnika u Vojvodini, a ne za romsku, koja ima 80.000 stanovnika.
Dalje, da se finansira Nacionalni savet u Vojvodini, one nacionalne zajednice koja broji 20.000 stanovnika, ne one koja ima 60.000 stanovnika, pa da u Srbiji u Zakonu o javnim beležnicima imamo obaveze da u nekim sredinama gde je službeni jezik pripadnika onih nacionalnih manjina koji ima 20.000 ukupno u zemlji i imaju beležnike, a nacionalna zajednica koja broji pola miliona ljudi u Srbiji, o čemu govore dokumenti, nemaju.
U tom smislu bih zamolio gospodina Cvijana da rešenje koje smo mi predložili na Zakonodavnom odboru bude vaše rešenje, jer druga procedura ne postoji i ukoliko to ne bude pravno moguće, mi ćemo da predložimo sigurno zakon u tom pravcu. Postoji još jedna stvar, smatramo kada je u pitanju komisija koja imenuje kandidate, a upravo oko toga se saplela sadašnja bivša Vlada, da ona treba da broji više članova i da se stvori mogućnost kroz rad ministra pravde da to ne bude samo u Beogradu, da ona ima više članova, da se da mogućnost ministru da imenuje veći broj članova u komisije i da komisija možda zaseda i u Novom Sadu, možda u Beogradu, možda na jugu Srbije, jednostavno da može da taj posao da odradimo onako kako treba. Zahvaljujem se.