Kolega Baraliću, slažem se s vama u tome. Međutim, verovatno niste primetili prvi deo mog izlaganja. Slažem se s vama da ovaj zakon ne definiše zanatske usluge koje se pružaju predsedniku Republike. Znači, ovde se ne definišu servisne usluge – ko će da mu počisti kancelariju, ko će da mu obuje cipele ili ko će da mu donese drugačije pertle. Smisao ovog člana je nešto drugo.
Smisao ovog člana jeste da se stvore uslovi predsedniku Republike da on, kao što je u članu 1. rečeno, izražava državno jedinstvo Republike Srbije. A izražavanje državnog jedinstva Republike Srbije ne može bez toga da se pribavi mišljenje Narodne skupštine po određenim pitanjima, jer jedino Narodna skupština može da govori o tome šta je državno jedinstvo, u tom smislu, u Srbiji.
Slažem se da i Vlada ima određene ingerencije u vođenju politike. Međutim, čemu smo mi onda ovde donosili Rezoluciju o Kosovu, ako predsednik države, koji učestvuje u tim pregovorima, ne treba da je poštuje? Da li je to uslov za njegov rad ili to nije uslov za njegov rad?
Sledeća stvar, još jednom ću da potkrepim o čemu se govori u članu 23. Ukoliko informacije iz Skupštine nisu uslov za njegov rad, zašto smo onda u obavezi da mu ih dajemo? Zašto smo onda i definisali član 23. koji će verovatno biti usvojen usvajanjem ovog zakona u ovoj skupštini? Zašto je onda to potrebno? Onda ni to nije potrebno.
Dakle, sa vama se slažem da ovo nije zanatska zadruga koja pruža zanatske usluge predsedniku Republike. Međutim, nadam se da ćete se posle ovog izlaganja i vi složiti sa mnom da Skupština Srbije stvara uslove predsedniku Republike u tom smislu što mu daje svoje stavove i mišljenja, donosi određene odluke kroz usvajanje zakona i budžeta, i da na taj način, analiziranjem svega ovoga, on može da vrši svoju funkciju.
U suprotnom, zašto bismo mi njemu davali određene informacije iz Skupštine? Zašto bismo mi njemu usvojili budžet?
Dakle, pošto je ministar došao, sada ću samo da mu ponovim pitanje koje je bilo postavljeno. Ministre, da li i vi mislite da Skupština Srbije usvajanjem liste za sudije Ustavnog suda ne stvara uslove predsedniku Republike da on donese odluku ko će zaista da bude sudija Ustavnog suda? Hvala vam.

Za Romsku partiju su, u svakom slučaju, od velikog značaja zakon o predsedniku Republike i zakon o izborima za predsednika Republike jer se na taj način stvaraju uslovi da se realizuju sve obaveze koje je Skupština preuzela i Ustavom i Ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava, i u tom smislu, stav je Romske partije da treba podržati ova dva zakona. Međutim, pored toga što ćemo ih podržati, mislimo i da je neophodno da ja, kao poslanik, prokomentarišem određene stvari o ovom zakonu.
Jedna od tih stvari jeste da moramo da iskoristimo priliku da ovaj zakon ojača odnos između Skupštine i institucije predsednika Republike, i da treba zakonom o Skupštini i Poslovnikom da stvorimo uslove za funkcionisanje na jedan kvalitativno nov način, mislim na odnose između Skupštine Republike Srbije i predsednika Republike, i u tom pravcu smo predložili jedan amandman.
Mislimo da je neopravdano u članu 4. izostavljeno kad je nizano, a u članu 4. Predloga zakona o predsedniku Republike kaže se: ''Uslove za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike obezbeđuju Vlada, ministarstva i drugi državni organi u skladu s propisima''. Smatramo da ispred reči ''Vlada'' treba da stoji – ''Narodna skupština'' jer je ovako u suprotnosti sa članom 23. istog ovog zakona koji kaže: ''Narodna Skupština i Vlada dužne su da predsednika Republike na njegov zahtev obaveštavaju o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za izvršavanje nadležnosti predsednika Republike''.
Dakle, smatramo da, ako bi se u članu 4. unelo '' Narodna skupština'' ispred reči ''Vlada'', stvaramo uslove za kvalitativno nov odnos između Skupštine Srbije i predsednika Republike, stvaramo uslove da se u Poslovniku definiše da će na zahtev predsednika Republike predsednik Skupštine Srbije zakazati sednicu na kojoj će i on da informiše Skupštinu Srbije o određenim pitanjima iz njegove nadležnosti.
Na taj način se stvara uslov i da, kada su bitna pitanja kao što je pitanje Kosova, kao što su neka druga pitanja u kojima predsednik države ima aktivan odnos, on može da zahteva od predsednika Skupštine da dođe pred ovu Skupštinu, da iznese svoje mišljenje, da govori o svom radu i na taj način da se Skupština ne dovede u situaciju da razmišlja da li on radi dobro ili ne, jer sama činjenica da Skupština učestvuje u postupku opoziva, odnosno u postupku razrešenja predsednika Republike, daje joj za obavezu da bude informisanja o njegovom radu.
Sledeća stvar, Romska partija i ja, kao narodni poslanik Romske partije, mislimo da u članu 8, gde se govori o obezbeđenju predsednika Republike, nije na adekvatan način definisano: ''Propisom koji donosi Vlada mogu da se odrede i druga lica koja imaju pravo na isto obezbeđenje kao predsednik Republike''.
Predmet ovog zakona nije da se njime definišu različiti oblici obezbeđivanja ličnosti u Srbiji. Predmet ovog zakona jeste samo da definiše na koji način i ko obezbeđuje predsednika Republike i ljude koji se, odnosno, službenike ili funkcionere koji se nalaze u njegovom neposrednom okruženju. Dakle, misli se na njegove savetnike, na generalnog sekretara, na članove njegovog kabineta itd.
U tom pravcu mi predlažemo sledeću formulaciju: ''Propisima Vlade mogu se odrediti, u skladu sa potrebama, obim i vrsta obezbeđivanja lica koja omogućavaju izvršenje funkcija i nadležnosti predsednika Republike''.
U prilogu tome ide i sledeća argumentacija. Kada govorimo o obezbeđenju ličnosti, onda govorimo samo o potrebi. Obim i metodologija obezbeđivanja ličnosti nisu predmet ovog zakona. Ta materija je predmet određenih podzakonskih akata i ona je jedna rastegljiva kategorija.
Rastegljiva je kategorija u smislu da datog momenta u datom trenutku imamo različiti stepen bezbednosti koja mora da se štiti, da li je u pitanju predsednik Republike, da li je u pitanju predsednik Skupštine, da li je u pitanju predsednik Republičke vlade, u konkretnom slučaju govorimo o predsedniku Republike, i to ne može da bude definisano ovim zakonom.
Ovim zakonom može da bude definisana samo potreba i mogućnost Vlade da adekvatno reaguje u datom momentu. Ukoliko bude ostala ovakva formulacija, onda dajemo mogućnost da Vlada bilo kome u bilo kom trenutku daje isto lično obezbeđenje kao i predsedniku Republike, mada obezbeđenje predsednika Republike kao takva kategorija ne postoji, već se definiše, a o tome se govori u prethodnom stavu: ''Predsednika Republike i članove njegovog domaćinstva obezbeđuju policija, Vojska Srbije i drugi organi u skladu s potrebama predsednika Republike i propisom koji donosi Vlada.'' Dakle, i ovde, u prethodnom stavu, govori se o potrebama, a potrebe nisu svakog momenta iste.
U tom pravcu bih zaključio svoju diskusiju i molim predlagača da usvoji ova dva amandmana. Na taj način će da se otklone određeni nedostaci ovog zakona, za koji ćemo da glasamo, ali istovremeno se stvara jedna bitna stvar, a to je da se uspostavlja uzajamna kontrola i ravnoteža u vršenju zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Hvala vam.

Poštovani poslanici, poštovani ministri, pokušaću u tri minuta da definišem tri pitanja koja su bitna za realizaciju i ostvarivanje procesa integracije Roma i Dekade Roma u ovom momentu.
Jedno pitanje postavljam potpredsedniku Vlade: Da li Vlada Republike Srbije u ovom trenutku planira formiranje interministarskog tela za unapređivanje položaja Roma?
Jer, nemoguće je racionalno sprovoditi proces unapređivanja Roma i realizaciju Dekade u različitim ministarstvima bez odgovarajuće koordinacije. Iks primera postoji, i u prošloj vladi i u sadašnjoj, da mi na različite načine pokušavamo iz različitih ministarstava da unapredimo položaj ove nacionalne zajednice, međutim bezuspešno. Tipičan primer za to su romska naselja gde različita ministarstva sprovode različite aktivnosti, koje nisu dovoljno koordinisane. Nema dovoljno saglasnosti u Vladi oko određenih stvari i na jedan određeni način se oseća različit pristup različitih ministarstava tom pitanju. To je jedno pitanje.
Drugo pitanje je za gospodina ministra kulture. Mi pokušavamo već šest-sedam meseci kod njega da prezentujemo jednu ideju, međutim, nikako ne dobijamo od njega odgovor − govorim za Romsku partiju − da sedne sa nama da razgovara oko toga.
Pitanje glasi: Da li će u 2008. godini da se stvore uslovi za finansiranje jedne profesionalne pozorišno-scenske trupe koja će da radi na unapređivanju kulture Roma, na autentičnom romskom jeziku, i da to bude doprinos stvaranju jedne multikulturalne Srbije?
Sledeće pitanje je za ministra finansija: Zbog čega su u predlogu budžeta za 2008. godinu izgubljena sredstva koja su bila u budžetu za 2007. godinu? Odnosi se na onih dvanaest miliona dinara.
Mi smo sada formirali jednu radnu grupu, predložili smo to, Služba za ljudska i manjinska prava je to napravila i, taman kada ta grupa treba da počne da pruža organizovanu podršku različitim ministarstvima i eventualno ovoj interministarskoj grupi, koja treba da definiše proces unapređivanja položaja Roma, sada odjednom tih sredstava nema.
Moje pitanje je: Da li su ta sredstva izostavljena zato što nema para u budžetu ili zato što Služba za ljudska i manjinska prava nije ponovo tražila sredstva, u novom budžetu?
Jednostavno, želimo da znamo ko je odgovoran za to što ćemo u 2008. godini da dođemo u takvu situaciju. Najlepše hvala.

Dame i gospodo, poštovani ministri, ne postoji koordinaciono telo u Vladi Republike Srbije koje se bavi procesom integracije Roma, kao što ste vi, potpredsedniče, rekli. Postoji samo Služba za ljudska i manjinska prava. U stenogramima može da se proveri kako ste vi rekli.
Služba za ljudska i manjinska prava jeste služba koja radi administrativno-tehničke i stručne poslove za različita ministarstva. Dakle, Služba za ljudska i manjinska prava ne može da se bavi definisanjem politike, a što Vlada može, po svojoj definiciji, da radi. Interministarsko telo, odnosno saveti mogu da pomažu Vladi u definisanju njihove politike.
Dakle, mi govorimo upravo protiv ovoga o čemu ste vi govorili. Da ne može jedan službenik Vlade, koji je najobičniji službenik zaposlen po projektu UNDP-a, a radi se o čoveku koji je na čelu te službe, gospodinu Ljuanu Koki, da dolazi u različita ministarstva, da drži različitim ministrima lekciju i da svoje mišljenje predstavlja kao legitimno mišljenje i Roma i Vlade.
Dakle, ja insistiram na tome da se formira interministarsko, odnosno jedno telo koje će da pomaže Vladi u definisanju politike u tom pravcu, i na taj način ćemo da kažemo da proces unapređivanja Roma zaista jeste jedno bitno političko pitanje.
Nemam ništa protiv toga što je Ljuan Koka bio ranije u redovima SPS-a, jer sa njihovim poslanicima imamo dobru saradnju. Nemam ništa protiv toga što je gospodin bio u Rambujeu. Međutim, i vi, ministri iz DS-a, morate da preuzmete odgovornost, jasno da kažete da ste dozvolili u vašoj vladi da pitanje procesa sprovođenja integracije Roma vode takvi i takvi ljudi. Tu istinu moramo da kažemo građanima Srbije. Ja lično nemam ništa protiv toga, ali vi morate jasno da kažete da li jeste za to ili niste za to.
Sledeće, što se tiče stvaranja jedne pozorišno-scenske trupe, tačno je da postoji pozorište u Vojvodini na romskom jeziku, tačno je da gospodin Jovanović i gospodin Ćirilov rade tamo. Međutim, tačno je i to da ne postoje sistematska sredstva iz budžeta Republike Srbije, da to nije definisano kao ustanova koja može trajno da funkcioniše, da je to samo projekat nevladine organizacije iz godine u godinu. I tačno je da na taj način ne možemo da govorimo o jednom sistematskom unapređivanju kulture manjina i da moramo, barem ja tako shvatam, zaista da stvorimo profesionalne institucije, da uz Savet i ovo definišemo u jedan institucionalni okvir, a najbolji primer za to nam je u Vojvodini.
Zašto je to bitno? U Vojvodini postoji Savet za integraciju Roma pri Izvršnom veću, postoji Kancelarija za inkluziju kao administrativno-stručno telo za podršku tog procesa i, zahvaljujući tome, mi smo uspeli u Vojvodini da obezbedimo milion evra iz evropskih fondova za stipendije srednjoškolaca. Zahvaljujući tome, u Vojvodini 300 učenika romske nacionalnosti u srednjim školama imaju stipendiju.
Zahvaljujući lošim institucionalnim okvirima na republičkom nivou, 300.000 evra koje je dobila Republika Srbija početkom ove godine ukinuto je upravo zbog ponašanja Službe za ljudska i manjinska prava, zbog ponašanja ovog gospodina Ljuana Koke, jer je Romski edukativni fond u Budimpešti smatrao da ne postoje kapaciteti i da postoje zloupotrebe da se to sprovede, i nama je potrebna, naprosto, jedna određena kontrola.
Vezano za ovih dvanaest miliona, gospodine Cvetkoviću, tačno je da postoji pet miliona dinara, a to je pet miliona dinara za obavezu Srbije prema međunarodnom ugovoru, odnosno Deklaraciji o Dekadi Roma. Ta sredstva se ne odnose na redovne aktivnosti prema građanima Srbije, prema Romima, to je samo prema međunarodnim organizacijama. Ja govorim o dvanaest miliona koji treba da pomognu našim građanima koji žive ispod mostova, koji treba bolje da žive i svi se slažemo da imamo tu obavezu. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, poštovani ministre, ja ću pokušati da iznesem još nekoliko stvari za koje smatram da su argumenti u prilog tome da bi trebalo da se usvoji amandman koji sam predložio.
Prvo da krenemo od prvog člana Predloga zakona koji se razmatra. U tom prvom članu nigde ne piše da možete da određujete i da se mešate u ljudska prava i slobode. Prvi član kaže: "Uređenje Ustavnog suda, postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo odluka Ustavnog suda uređuju se ovim zakonom." Ovim zakonom se ne uređuje ponašanje sudija Ustavnog suda van njihovog radnog mesta i van Ustavnog suda. To je jedna stvar.
Druga stvar, u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima u članu 19. jasno je definisano: "Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja..." itd. zbog vremena, da ne oduzimam puno.
U članu 27. je definisano: "Svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svakog naučnog, književnog ili umetničkog dela...", a u stavu pre toga stoji da svako ima pravo da učestvuje u naučnom napretku. Dakle, ne može da učestvuje u naučnom napretku ako nema pravo na javno iznošenje mišljenja, kada govorimo o ljudima koji su nesumnjivo, između ostalog, i naučnici.
U članu 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima je definisano: "Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice."
Ako krenemo dalje i ako uzmemo Ustav, ako analiziramo određene članove Ustava, onda ćemo videti da se sva ova prava garantuju i ovim Ustavom.
Očigledno je pitanje kakva je posledica, kao što kaže gospodin Batić, ako neki sudija Ustavnog suda iznese svoje mišljenje, jer u razlozima za njegovu smenu vi nemate taj razlog definisan u ovom zakonu.
Dakle, ovaj amandman treba da se prihvati, jer donosi jednu harmoniju u zakonu i odgovara jednoj stvari o kojoj bi trebalo da razmišljamo, a to je da u toku postupka obezbedimo nezavisno donošenje odluka, odnosno nezavisan rad sudija, a posle toga da omogućimo sudijama da se oni ponašaju kao svi građani.
Ne možemo mi na ovaj način da uskraćujemo nekome ljudsko pravo na slobodu mišljenja, zato što pretpostavljamo da će on da politizuje stvari. Ako predsednik države, predsednik parlamenta, ministri mogu u kampanji da iznose svoja mišljenja, a kandiduju se za neku funkciju, ne vidim problem u demokratskom društvu da se sudija Ustavnog suda kandiduje za predsednika države i da može da iznosi svoja mišljenja, između ostalog, i o tim pitanjima. Pa, tako mi na direktan način ograničavamo ne samo njegovo pravo na slobodu mišljenja, već ograničavamo i njegova druga ljudska prava.
U tom smislu ja zaista apelujem na vas da sa tim obrazloženjem prihvatite ovaj amandman, da on bude sastavni deo zakona.
Ovde se postavlja još jedno pitanje, i sa njim ću da završim, zbog vremena. Od kada do kada on ne može da komentariše te odluke? Koje odluke on ne može da komentariše? Odluke Ustavnog suda u kojima je on učestvovao u suđenju, odluke Ustavnog suda koje su pre njega doneli ustavni sudovi? Da li on može da komentariše odluke kada ode u penziju, kada prestane da bude sudija Ustavnog suda?
Ulazimo u jedan nedefinisan prostor, u jedan prostor koji... Ako se ovo postavi pred sve sudije Ustavnog suda, mislim da da će oni, u svakom slučaju, ovaj stav i ovo ograničenje da proglase neustavnim, jer mi nemamo prava nijednom nosiocu javnih funkcija da ograničavamo određena prava, naročito ako analiziramo delove Ustava koji govore o jedinstvu vlasti, o podeli vlasti na ustavnu, sudsku i zakonodavnu.

Zamolio bih ministra da nam objasni jednu stvar. U poslednjem stavu člana 3. piše, govorim o Predlogu zakona koji vi sada ovde zastupate: "Sudija ne može javno iznositi svoje mišljenje po pitanju koje je predmet spora pred Ustavnim sudom". Šta to znači?
Dakle, da li po okončanju postupka pred Ustavnim sudom sudije mogu u javnosti da govore ili ne? Potrebno mi je da mi prvo odgovorite na to pitanje i da mi date tumačenje, da bismo onda kvalitetno mogli da nastavimo raspravu, zato što postoje različita tumačenja, vezano i za ovo o čemu vi govorite i za nešto drugo.
Samo bih to hteo, da ne bi posle tumačila Skupština, jer očigledno formulacija nije sto posto precizna.
Neko može da kaže ovako: pitanje koje je predmet spora pred Ustavnim sudom, kada je okončan postupak, više nije predmet spora pred Ustavnim sudom, jer postoji o njemu konačna odluka, ovakva ili onakva. Interesuje me samo tumačenje, da li smatrate da je predmet spora pred Ustavnim sudom do okončanja postupka ili i posle okončanja postupka, određenim rešenjem koje je obrazloženo ili odlukom, da li se i posle toga smatra ili ne, da bismo mogli kasnije da govorimo i o mom amandmanu i o ovom o čemu je kolega pričao.

Samo da iznesem par argumenata u tom pravcu da ipak ovaj član 3. nije dovoljno dobro definisan. Prihvatam određene stavove Vlade da možda treba da ga definišemo preciznije u tom pravcu na koji način govore sudije Ustavnog suda, da ne bile političke ličnosti posle donošenja konačne odluke, međutim, neprihvatljiv je stav da sudije Ustavnog suda posle donesene konačne odluke na bilo koji način jednostavno o tome više ne mogu da govore.
Sledeće argumente ću da iznesem u prilog tome. Zamislite sudije Ustavnog suda koje napišu jednu knjigu, a to su radile u istoriji i sudije ustavnog suda Amerike, bivše Srbije i SFRJ. Javno iznošenje stava jeste i pisanje u knjigama. Ukoliko ta knjiga bude prodata u više od 15 ili 20 primeraka, kao što je to u nekim zemljama u praksi, šta to znači - iznošenje mišljenja u javnosti, onda je to odmah javno i mi tog sudiju Ustavnog suda moramo da kaznimo, jer on postupa suprotno ovom zakonu.
Zamislimo drugu situaciju, dali smo mogućnost sudijama Ustavnog suda da govore na pravnom fakultetu, da predaju studentima i sada zamislite jednog studenta koji će da pita sudiju Ustavnog suda koji je profesor - kakvo je vaše mišljenje, a on ne sme ni da iznese svoje mišljenje, niti da obrazlaže presudu Ustavnog suda, jer to je u suprotnosti sa zakonom.
Zamislite treću situaciju... Sudije Ustavnog suda donose vrlo važne odluke, koje nisu samo odluke koje se tiču pojedinca; Ustavni sud donosi odluke koje se tiču svih građana Srbije. Zamislite situaciju kada predsednik Ustavnog suda ne može u duhu obrazloženja, ne govorim o nekakvim političkim situacijama, da prezentira odluku Ustavnog suda. Šta je alternativa? Alternativa je iskorišćavanje Ustavnog suda u političke svrhe, jer svi ostali političari mogu da komentarišu odluke Ustavnog suda, a sam Ustavni sud ne može, odnosno predsednik Ustavnog suda. Alternativa jeste tutorstvo, jer predsednik Ustavnog suda, koji je najpozvaniji da govori o toj odluci (govorim sada u pozitivnom smislu te reči, ne govorim sada o tome da on iznosi), da govori u duhu obrazloženja, to ne može da uradi.
Jer, ako sam ja dobro shvatio ovaj prethodni stav... Ja sam u tom smislu i ponudio ministru da zajedno, eventualno na sednici Odbora, dogovorimo i da se redefiniše ovaj amandman koji sam predložio. Prihvatam da ga redefinišemo u smislu da sudije Ustavnog suda, nakon što se donese konačna odluka, mogu da govore isključivo u smislu obrazloženja kojim je definisana odluka Ustavnog suda.
Međutim, ovako oni ne mogu da govore o tome, ako sam ja vaše prethodno izlaganje dobro razumeo; ukoliko nisam, ja se onda izvinjavam. To nema nikakve veze sa javnošću u radu. Javnost rada se ne definiše na taj način - sad će da nas snimaju kamere ili će neko javno da prenese to i to, tačka. Javnost rada je pitanje stalnosti.
Ako mi dozvoli predsedavajući još 30 sekundi, samo da završim. Dajte da mi postavimo pitanje na koji način shvatamo javnost rada, na koji način se plašimo loše političke prakse u Srbiji. Ne možemo mi na osnovu loše političke prakse da se oslobodimo nekakvih dobrih rešenja. Moramo da pođemo od ove osnove da je Ustavni sud nezavisan, da su sudije Ustavnog suda lica koja nisu politički opredeljena. Ne želim da ulazim uopšte u to da li jesu ili nisu.
Ukoliko to ne priznamo i zadržimo ovu poziciju, onda priznajmo da Ustavni sud nije nezavisan, da su sudije Ustavnog suda članovi političkih partija i onda se to kosi jedno sa drugim. Mislim da moramo da prihvatimo polazište Ustava da je Ustavni sud nezavisan, da su sudije Ustavnog suda nezavisne i da će sa tih pozicija oni da govore po donošenju konačnog rešenja. Hvala.

Ovo nije bitno, u vezi sa prenosom, hoću samo ministru nešto da kažem. Gospodine ministre, vi nemate ustavnog prava i niko nema ustavno pravo da ograniči ljudske slobode.
Niko nema pravo da ograničava slobodu govora. Vi ovim najdirektnije ograničavate slobodu govora sudijama Ustavnog suda. Predsednik države može da govori, predsednik Skupštine može da govori, narodni poslanici mogu da govore, sve sudije mogu da govore. Odakle vam ustavno pravo da ograničavate sudijama Ustavnog suda pravo da oni o nečemu govore u javnosti?
Jedno je pitanje sukoba interesa. Sukob interesa je ako ja za nešto dobijem pare, imam javna ovlašćenja, i ne mogu da se bavim nečim drugim da ne zloupotrebim svoju funkciju. Ali, donošenjem konačne odluke ja više ne mogu da utičem na tu odluku, jer odluka je doneta; znači, posle toga više nije u pitanju jedno ili drugo, u pitanju je moja lična sloboda, u pitanju je sloboda sudija Ustavnog suda. Morate da im date slobodu da oni, kao građani Srbije, mogu da govore o onome o čemu hoće, onog momenta kada više nisu u sukobu interesa.
(Predsedavajući: Gospodine Šajn, ne vredi sada, dajte da prekinemo sednicu, poslanici radikalne stranke su...)
Izvinite, mislio sam da ste mi dali reč.
(Predsedavajući: Dao sam ja reč, nego ne vredi, isteklo vreme. To sam hteo da kažem.)
Oprostite.

Poštovani predsedavajući, ja ću da govorim po članu 225. i 226, međutim, odmah ću reći da neću da iskoristim vreme koje treba da imam za diskusiju, samo ću da kažem ono što sam hteo da kažem tada, ali čisto zbog vremena, pošto je gospodin Batić pitao ko je koga predložio. Kao poslanik Romske partije, razgovarao sam sa predstavnicima iz vojvođanskog poslaničkog kluba; poznavajući gospođu Agneš Kartag, za koju smatram da je vrhunski pravnik, mi podržavamo njenu kandidaturu kao da je to naš kandidat. Pokušaću samo da iznesem nekoliko stvari tome u prilog.
Ako zanemarimo činjenicu da je predstavnik manjina, da je iz Vojvodine, onda ostaje još hiljadu drugih ozbiljnih argumenata koji daju prednost ovom kandidatu u odnosu na mnoge druge kandidate koji su na listi predsednika Skupštine. Prvenstveno, ono što je na njenoj strani, to je da se radi o čoveku koji je ozbiljan naučnik, dugo godina se bavi pravnom naukom, a treća stvar je da se radi o čoveku koji je na vrlo konkretnom mestu, ne samo na fakultetu i institutima, već i u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, pokazao da ima osećaja i smisla da pravnu nauku pretoči na najbolji mogući način u primenu prava, odnosno u praksu. Time je pokazala veliki senzibilitet za poštovanje ljudskih i manjinskih prava. To što je ona pripadnica mađarske nacionalne zajednice uopšte je nije sprečavalo da u ovom ministarstvu da svoj doprinos da pripadnici svih nacionalnih zajednica nađu u tom ministarstvu svoje mesto; da prilikom formiranja nacionalnih saveta da svoj doprinos da se izgrade takvi modeli koji će da odgovaraju ne samo njenoj, mađarskoj nacionalnoj zajednici, koja je koncentrisana u Vojvodini, već i drugim manjinama, kao što je romska manjina, koje su disperzivne u Srbiji.
Nesumnjivo se radi o čoveku koji je ozbiljan kandidat, naučnik, pravnik i koji iznad svega, što je vrlo bitno za svakog sudiju, ima visok moral. Mi ne možemo da govorimo o sudijama ukoliko oni nemaju moral i ukoliko nemaju osećaj za praksu, za život, iako su naučnici. Ovaj kandidat ima sve te elemente.
Ono što je posebno bitno, iako je nekoliko puta bila radno angažovana u Beogradu, nije ostala tu, nije postala Beograđanka, ostala je verna sredini iz koje je potekla, ostala je verna i Vojvodini i Novom Sadu. To pokazuje da ako nju izaberemo za sudiju Ustavnog suda imamo jednu drugačiju sliku za koje kandidate ne možemo da tvrdimo da će da ostanu, ukoliko nje ne bude u tom izboru.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam obavezu, zbog jednog dela birača Romske partije koji su muslimanske veroispovesti, da zamolim sve diskutante da podvuku jednu jasnu razliku između toga, da ne mešamo nacionalno i versko pitanje.
Slažem se sa time da bi bilo dobro da neko od Bošnjaka ili pripadnika manjina bude u Ustavnom sudu. Slažem se i sa onima koji govore da to treba da budu najkvalitetniji ljudi i oni ljudi koji mogu tome da odgovore, ali zaista molim, sa time ću da završim, nemojte da sabiramo nacionalno i versko pitanje, nemojte regionalna pitanja da izdižemo na nivo verskih pitanja. Nije dobro da nijednu nacionalnu zajednicu delimo po osnovi vere. Dajte da imamo pripadnike nacionalnih manjina.
Mi ćemo u tom pravcu da govorimo kasnije. Shvatite da nije dobra situacija da, kada govorimo o predstavnicima manjina, kada govorimo o predstavnicima Bošnjaka, Roma ili nekih drugih koji imaju muslimane, znači te veroispovesti, odmah prenosimo borbu na tle crkava, da prenosimo borbu na tle da li u džamijama imamo ovakvu ili onakvu situaciju. Pozivam vas da to razlikujemo i da te priče ne stavljamo u isti koš, jer plašim se da nam sve to liči na politikantstvo. Obaveza mi je to, još jednom govorim, da govorim zbog Roma muslimana.

Poštovane kolege narodni poslanici, iskoristio bih ovo izlaganje da iznesem jednu opštu konstataciju da ovakav predlog zakona Romska partija će da podrži, da ćemo mi da glasamo za ovaj zakon, jer smatramo da Srbija treba da definiše svoj institucionalni okvir i da je to naprosto imperativ današnjice, imperativ vremena.
Ovaj zakon nudi dosta dobrih rešenja. Međutim, po našem mišljenju, postoji prostor da se on dotera i u tom pravcu izneću samo dve stvari za koje mislimo da bi trebalo dalje definisati.
Jedno pitanje koje bi trebalo dalje definisati je pitanje - kada sudija Ustavnog suda može da govori i da komentariše odluke Ustavnog suda, da li on može to da komentariše u toku postupka, da li može da komentariše posle postupka i na koji način on komentariše to? Da li komentariše u pozitivnom smislu, da on govori uvek u duhu obrazloženja o donetoj odluci, ili ima potpunu slobodu da komentariše, da iznosi svoje lično mišljenje?
Mislim da ova definicija u članu 3. ne daje dovoljno prostora da možemo pouzdano da kažemo šta on može, šta ne može. U tom smislu podneli smo amandman samo da bi proceduralno stvorili sebi prostora da u jednom razgovoru, sa ministrom i sa odborom, definišemo do kraja ovo pitanje i spremni smo da napišemo izmenu predloženog teksta u duhu onom koji i stvaralac, odnosno autor zakona podržava.
Imamo nekoliko varijanti. Podržavamo varijantu da, dok je bilo koji član Ustavnog suda - član Ustavnog suda, on mora da govori uvek u duhu obrazloženja. Međutim, ovo ga ne obavezuje dovoljno da on govori u duhu obrazloženja i posle donošenja odluke. To stvara određen prostor za politizaciju celog pitanja.
Druga stvar za koju bih zamolio ministra da pokušamo da obrazložimo i da nas sasluša, jeste pitanje - kome mogu da se obraćaju članovi Ustavnog suda i kojim studentima oni mogu da prenose svoje znanje? U članu 16, a u skladu sa Ustavom, definisano je da Ustav stvara prostora zakonu, da se u zakonu izuzmu određene aktivnosti koje se inače možda u običnom životu shvataju kao posao, ali u ovom zakonu da se tačno definiše šta se u duhu ovog zakona shvata kao posao. U tom smislu su neka izuzeća nabrojana. Zbog kratkoće vremena pročitao bih šta naša definicija kaže.
Mislim da ovde treba ispred ''kulturno-umetničkog, humanitarnog i sportskog društva'' da umetnemo i ''naučna'', jer postoje dve mogućnosti: ili da izbrišemo nabrajanje i da kažemo samo da može da bude član nekog društva; ukoliko već ređamo primere, logično je za ljude koji su naučnici i sudije, jer znamo odakle ih biramo, da budu na prvom mestu, da im se omogući da budu članovi naučnih udruženja, a ne npr. sportskih klubova itd.
S druge strane, trebalo bi u članu 16. stav 2. da nastavimo dalje - ''kao ni održavanje predavanja po pozivu na fakultetima.'' Pazite koju situaciju danas imate. Sudija Ustavnog suda može da ode na pravni fakultet i da održi predavanje studentima prava. Isti taj sudija ne može da ode na Fakultet političkih nauka ni po pozivu, bez nadoknade, da prenese svoja znanja studentima Fakulteta političkih nauka u Srbiji.
Takođe, isti taj sudija, ako govorimo o evropskim integracijama, ne može da se pojavi na nekom evropskom fakultetu i da brani ustavni koncept, odluke Ustavnog suda Srbije i na taj način da našu dobru praksu afirmiše u Evropi.
Da odemo korak dalje. Postoji mnogo dobrih fakulteta u svetu koji daju vrhunske pravnike. Zašto ne bismo omogućili tim profesorima, odnosno sada sudijama, da i na nekim fakultetima van Evrope po pozivu održe određena predavanja.
Zašto to govorim? Oni po ovom zakonu mogu to da urade, ali kako? Osnujem udruženje za humanitarnu pomoć, pozovem člana Ustavnog suda da bude član tog udruženja, to udruženje napravi projekat sa fakultetom na Jejlu i on odlazi kao član mog udruženja, pošto ima prava da ispunjava program udruženja, tamo da održi predavanje, ali ne može da održi predavanje bez članstva u tom udruženju.
Dakle, mi bi na ovaj način samo omogućili, mislim da je i to bio zahtev zakonodavca, pisca teksta, da možda da se oko toga slažemo da je to dobro. Naprosto nam treba jedna mogućnost da to definišemo u tekstu. U tom pravcu molim ministra da se prihvate ovi amandmani, jer mislim da ima dovoljno argumenata koji govore u tom pravcu.
Inače sam spreman da izvršim određenu redefiniciju teksta, izmenu, ukoliko ima manjkavosti u tekstu amandmana, ali u svakom slučaju da uradimo u tom pravcu nešto. Hvala vam.

Pošto nemam mogućnost po zaključenju na drugi način, zato se javljam po članu 225. Glasanje protiv ovog zakona nije stav Romske partije da ne podržava integraciju Srbije u Evropu.
Dakle, ne mora da znači da neko ko je protiv ovog zakona nije za jednu proevropsku Srbiju. ''Ne'' Romske partije ovom zakonu jeste u stvari pokazatelj da ovaj zakon ne uvažava u punoj meri odgovornost Evropske unije i odgovornost Srbije prema budućim građanima Evropske unije, a ti budući građani jesu upravu 100 hiljada građana koje Evropska unija želi iz Evrope da vrati za Srbiju.
Dakle, naše ''ne'' je upozorenje i znak Vladi Republike Srbije da u pregovorima sa Evropskom unijom mora na jasan način da doprinese izgradnji nekih novih modela, nekih novih principa u Evropskoj uniji, jer ne moramo mi sve da učimo od Evrope, možda Evropa može nešto da nauči i od nas.
Ono što bi ovim zakonom Evropa morala da nauči od nas, da bi u punoj meri afirmisala i njihove i naše vrednosti, jeste da Evropa i Srbija moraju da podele odgovornost prema građanima koje žele da vrate iz procesa readmisije, i naše protiv ovom zakonu jeste činjenica da ne vidimo nikakve garancije, samo – uradiće se.
Ne vidimo da se išta uradilo prema onim ljudima koji su već vraćeni iz procesa readmisije, doduše, koji nije na ovaj način bio definisan po zakonu, čemu smo nesumnjivo svi svedoci.
Dakle, činjenica da nije ništa urađeno u tom pravcu ne daje nam garancije, od 1. januara treba da počnu da se vraćaju građani Srbije iz Evropske unije, da verujemo da će preko noći cela situacija da se promeni. Na taj način želim da argumentujem, još jednom, da Romska partija nema dovoljno elemenata da podrži ovaj zakon i mi ćemo glasati protiv njega. Hvala.

Poštovani predsedniče, zaista cenim i poštujem da se govori o dnevnom redu i ja se ne bih javio, kao što sam puno puta i odustao, da nije kolega iz vašeg poslaničkog kluba ustao i upravo uradio nešto što nije primereno. Moram kolegi iz Sandžačke demokratske partije, Rasima Ljajića, da kažem samo jednu stvar – nije vaša obaveza u Parlamentu samo da govorite o Pazaru. Vaša obaveza u Parlamentu je da govorite o svim Muslimanima, Romima.
Pre neki dan ste bili u Nišu, i artikulišete to biračko telo, idete po Vojvodini, idete po Beogradu, idete po Srbiji, predstavljate se kao njihovi legitimni predstavnici i vi morate da znate podatak...

Član 225. i 226, u tom smislu da morate da dobijete informaciju, jer vi kao predsednik i vaš kolega iz poslaničke klupe, znači o kojim informacijama treba da govori. U prevodu, ako niste njega zaustavili, mislim da nije korektno ni mene.
Sledeće, dozvolite mi da kažem još nešto, vaš kolega mora da zna da se u Srbiju vraća oko 100 hiljada građana Srbije, od toga, oko 50 hiljada pripadnika Romske nacionalne zajednice i da to nisu samo Romi iz Sandžaka, već Romi iz cele Srbije.
To su građani Srbije, iz svih delova Srbije. On mora vrlo jasno ovde da kaže da li je za ovaj zakon i da se na taj način deklariše pred svojim biračkim telom, koje pokušava da ubedi da je on njihov predstavnik, ili je protiv ovih zakona, a ne da, mimo vremena DS kao poslaničkog kluba, govori i iznosi određenu tezu, a onda pritisne zeleno dugme i kaže – ja sam ipak za taj zakon, ali ja sam, znate, ostavio utisak da ja vas predstavljam, vama nisu potrebni predstavnici vaše nacionalne manjine, jer ja ću najbolje da vas predstavim.
Ovo je način kako vi predstavljate 30 hiljada Roma čije ste glasove uzeli, od kojih se desetak hiljada vratilo azilu, ljude koji su ostali bez hleba, kuća, doma, čije ste pragove obilazili u vreme kampanje. Mislim da je korektno u odnosu na te birače da, kada se bude glasalo o zakonu o readmisiji, upravo vi, predstavnici Sandžačke demokratske partije Rasima Ljajića, pritisnite crveno dugme i odužite se tim biračima. Hvala.

Moram samo da iskoristim barem minut vremena da kolegi odgovorim. Ovaj dokument koji je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava pripremilo, tada je bio ministar gospodin Rasim Ljajić, u uvodnom delu se govori da na kraju ovog dokumenta možete da nađete koji su sve subjekti učestvovali u izradi ovog dokumenta.
U izradi ovog dokumenta su učestvovali predstavnici državnih organa, domaće institucije, a u delu – predstavnici lokalne zajednice, tu su sve organizacije iz Novog Pazara, isključivo nevladin sektor iz Novog Pazara, a uopšte niko iz Romske nacionalne zajednice nije konsultovan, pa čak ni Romski nacionalni savet.
Ovo o čemu ste vi govorili, kolega, samo potvrđuje ono o čemu sam ja govorio prethodnog puta, a to je, da vi sprovodite program Sandžačke demokratske partije koji govori o Sandžaku. To nije sporno, to vam ne sporim. Samo hoću da vas zamolim, da to što ste rekli treba da kažete vašem predsedniku partije da i u svom Ministarstvu formira telo koje će da se bavi tim pitanjima. Vi ćete to lakše da uradite na partijskim organima, nego što ćemo mi ovde za govornicom.
Da se vratim na deo koji sam hteo da iznesem po ovom pitanju. Zašto je Romska partija protiv vraćanja ljudi iz procesa readmisije? Zašto ja ne mogu da podržim taj zakon? Prvo, moram da odgovorim na pitanje ko su ti ljudi, ko su ljudi koji se vraćaju iz procesa readmisije. O broju sam govorio. U pitanju je oko 100 hiljada građana Srbije, od toga oko 50 hiljada su pripadnici Romske nacionalne zajednice. Druga stvar, u pitanju su ljudi koji su prodali svoje kuće, u ona nesrećna vremena, ne interesuje me ko je kriv za to nesrećno vreme, ali me interesuje jer je 100 hiljada građana Srbije stradalo tada, ljudi su prodali kuće, otišli na Zapad i sada treba da se vrate – a, gde će da se vrate?
Kako da se vrate u svoje kuće kada su prodali? Kako da se vrate na Kosovo u svoje kuće koje su porušene. Čuli smo pre mesec dana stavove iz Bujanovca, gde je vladajuća koalicija partija Albanaca, predsednik opštine vrlo jasno kaže – svim Romima koji su u kampu "Salvadore", mi ćemo da pomognemo da se vrate na Kosovo. Dakle, neće da ih integrišu u svoju sredinu. Gradonačelnica grada Beograda, barem tu funkciju sada obavlja, gospođa Radmila Hrustanović kaže – ispod Gazele, mi ćemo da integrišemo samo one koji su iz Beograda, oni drugi nas ne interesuju, neka rade šta hoće. Takođe, imamo u Senti deklaraciju gde se kaže – mi ćemo da integrišemo ljude koji borave na našoj teritoriji.
Pitam vas, kada se bude potpisao ovaj ugovor o readmisiji i kada se bude poslalo u Srbiju desetine hiljada izbeglih i raseljenih sa Kosova, desetine hiljada koji su bili u bivšim republikama SFRJ, gde ćemo sa tim ljudima? Najverovatnije ćemo ih seliti iz jednog grada u drugi, treći i nećemo znati šta ćemo sa njima. To je razlog zašto je Romska partija protiv ovog ugovora, ne zato što ne razumemo njegovu potrebu, nego smatramo da nisu stvoreni uslovi, ne postoji klima za to.
Dalje, da odgovorim na pitanje ko su ti ljudi. Porodice su otišle pre 15 godina tamo, rodila su im se tamo deca, ta deca su tamo naučila jezik, ta deca su tamo naučila na jedan određen način života. Ko će njih da integriše ovde?
Ne vidim da tu imamo rešenja, ne vidim da imamo ponuđenu konkretnu akciju. Sporazum koristi dva termina: termin bezbednosti i termin urednog povratka. Bitno je da ih pošaljemo na aerodrome, neki od njih su imali otiske lisica iz zemalja iz kojih su došli, neki su tamo hapšeni, da su svu imovinu morali da ostavljaju u tim zemljama odakle su dolazili ovde, a ovde ih dočekamo na aerodromu i kažemo im – idite i radite kako vam je milo i drago, mi ne znamo šta ćemo sa vama.
Mislim da treba da se podrži Zakon o olakšici viznog režima, jer hoćemo da otvorimo slučaj, i da zaključim, pošto je prošlo već pet minuta, da potvrdim da ovo nisu prazne priče i na savetovanju gde su bili predstavnici Saveta Evrope, gde je bila gospođa Donka Banović, mnogi parlamentarci Saveta Evrope su pokazali zabrinutost za ovo pitanje i mnogi su podržali mišljenje da odgovornost mora da podeli Srbija i međunarodna zajednica. Bez takvog zajedničkog akcionog plana, bez takvih uslova ne možemo da govorimo o kvalitetnom procesu integracije ovih ljudi, jer Srbija ima puno socijalno nezbrinutih kategorija.