Poštovane dame i gospodo, za Romsku partiju i za mene, kao člana poslaničkog kluba SNS, ovi zakoni koji se danas nalaze na dnevnom redu su u svakom slučaju potvrda dobre, ispravne politike koju vodi Vlada Republike Srbije.
U tom smislu, želim da istaknem da potporu za ovakvu tvrdnju i za donošenje ovakvih zakona možemo da pronađemo, kako u setu argumenata koji govore o istorijski, uglavnom dobrim odnosima sa zemljama sa kojima danas uspostavljamo kvalitetnu saradnju na jedan novi nivo, tako i o argumentima koji su izazvani potrebom građana Republike Srbije koje imaju danas.
Posebno bih se osvrnuo na sporazum sa Crnom Gorom i u tom smislu, želim da kažem da je on za nas potvrda evropskih integracija Srbije, da je značajan doprinos stvaranju stabilnosti u regionu i takođe da kažem da je on uslov za nastup Srbije i zemalja u regionu, na trećim tržištima, što u svakom slučaju, ima značajne ekonomske posledice i dovodi do ekonomskog razvoja Republike Srbije.
Takođe, kao pripadnik nacionalne zajednice koja živi i u Srbiji i u Crnoj Gori i u drugim delovima ovog regiona i EU, želim da istaknem nekoliko stvari. Prvenstveno, ovim zakonom se realizuje ustavna obaveza koju imaju i Vlada i Skupština i svi državni organi Republike Srbije da pomažu srpsko stanovništvo u zemljama u okruženju, a takođe da kao Srbija damo doprinos ostvarivanju saradnje pripadnika nacionalnih manjina u regionu, koji žive u različitim zemljama. I tu vidim mogućnost, ukoliko dobro uspostavimo konzularno-diplomatske odnose sa Crnom Gorom, sa Makedonijom i sa svim zemljama u okruženju, možemo i te kako da govorimo da je to faktor stabilnosti u regionu, da na taj način učestvujemo u rešavanju kako Bošnjačkog pitanja, jer poznato je da ta manjina živi i u Srbiji i u Crnoj Gori, upravo na toj granici, i uspostavljanju dobrih rešenja o položaju drugih manjina.
Ono što je za mene takođe bitno kao predsednika Romske partije jeste da ovakva diplomatija, da ovakva međunarodna aktivnost Srbije treba da pomognu da se u aprilu mesecu u Srbiji održi i prvi sastanak Interparlamentarne skupštine Roma, predstavnika različitih parlamenata u okruženju, gde će takođe i Crna Gora da učestvuje na jedan način, mada tamo nemamo izabranih ljudi i da će to da bude legitimno predstavničko telo u pregovorima sa EU, sa evropskim institucijama o sprovođenju i dekade Roma i drugih bitnih pitanja za integraciju Romske nacionalne zajednice.
Ono što je bitno za sve nas koji vodimo Srbiju ka Evropi na evropskom putu je da će Srbija da bude neko ko će da pregovara i u ime predstavnika građana koji su članovi EU sa evropskim institucijama. U tom smislu, pozdravljam aktivnosti Vlade. U tom smislu, kao član poslaničkog kluba SNS takođe ću da glasam za ovaj zakon. Ovo je veliki doprinos, zaista. Možda on ne izgleda tako, ali jeste veliki doprinos evropskim integracijama i definisanju ove Vlade kao nekoga ko je apsolutno prihvatljiv za sve države u svetu. Hvala.

Poštovane kolege, zamolio bih vas samo za sve vreme da raščistimo jednu stvar.
(Predsedavajuća: Gospodine Šajn, samo navedite član Poslovnika?)
Član 107. Nemate zaista pravo da svojatate ideju EU.
(Predsedavajuća: Gospodine Šajn, a vi nemate pravo da replicirate.)
Hoću samo da kažem o čemu je reč.
(Predsedavajuća: Molim vas, gospodine Šajn, dajte da svi poštujemo dostojanstvo Narodne skupštine. Poslovnik postoji da bismo ga se svi pridržavali.)
Da kažem samo u čemu je povreda. Uvredili su me i samo hoću da kažem zašto su me uvredili.
(Predsedavajuća: Dakle, počeli ste da replicirate u ime poslaničke grupe, a na to nemate pravo.)
Ne govorim u ime poslaničke grupe, govorim kao Srđan Šajn, predsednik Romske partije, narodni poslanik, zato što sam uvređen.
(Predsedavajuća: Nemate pravo preko povrede Poslovnika da replicirate, a niste direktno pomenuti u izlaganjima prethodnih govornika.)
Jesam direktno, zato što su se svima nama direktno obratili poslanici. Onda je trebalo, poštovana predsedavajuća, da tog trenutka kada su se obratili poslaničkoj grupi, kada su se obratili svima nama predsednici različitih političkih partija, članovima poslaničke grupe SNS, onda ste trebali jasno da im kažete – to nije dozvoljeno na osnovu ovog poslovnika, da prekinete gospodina. Kako njega niste prekinuli, onda imamo dve mogućnosti. Za mene je lakša mogućnost da mi date mogućnost da govorim, nego da tražim povredu Poslovnika. Zaista vas molim da mi date mogućnost da u jednom minutu jednu stvar samo kažem. Ukoliko ne, onda ću da tražim repliku zato što nam se direktno obratio poslanik, a nema pravo na to. Znači, nije suština da li je pomenuo, ako se obrati, a to se ne sme, mislim da se slažete sa tim da ne smemo direktno nikome da se obraćamo u Skupštini.

U danu za glasanje tražim da se glasa o povredi Poslovnika s vaše strane.

(Poslanik govori na romskom jeziku.)
Prevod govora: „ Ja hoću da kažem na romskom jeziku zašto hoću da govorim na osnovu člana 103. i člana 107. Poslovnika.
Vi morate da shvatite da je i Romska partija bila sa vama 2006. godine i da smo mi tada rekli da EU nema alternativu. Ne možete da kažete da nismo bili za EU. Sada podržavamo novu većinu, koja je takođe za EU u značajnijoj meri nego vi.
Od vas tražim da se u danu za glasanje Skupština izjasni da li ste vi radili po Poslovniku ili niste. Hvala vam puno“.

Mi imamo jedan problem oko razumevanja kome se štedi, šta je Srbija, a šta je Vlada Republike Srbije i šta je Skupština Republike Srbije. Niko nije iz SNS iz poslaničkog kluba rekao da mi štedimo u Vladi Republike Srbije ili Skupštine Republike Srbije.
Rečeno je da će uštede da se stvore ovim zakonom svim građanima Republike Srbije, svim onima koji pune budžet i onda ako se njima štedi, ako se njima stvara dobrobit, onda ne možete tu dobrobit, koju SNS i ova poslanička grupa i ja kao član ove poslaničke grupe radimo u interesu svih građana, da tu dobrobit sada predstavimo i da je pretočimo da to radimo isključivo da bi neko danas imao više vlasti, da bi sa više para raspolagao, da bi više para mogao da koristi.
Predsedavajuća, pokušaću na jednom plastičnom primeru da predstavim šta to znači, jer govorim o interesu građana iz sredine iz koje dolazim.

U okviru teme je.
To znači praktično sledeće, da jedan bazen koji se gradi u opštini Kovačica u okviru javnih nabavki, neće više da košta milijardu, nego će da košta mnogo manje, a ta sredstva ostaju u budžetu da opština Kovačica sa njima upravlja na način kako odbornici smatraju da je najbolje.
Ono gde mislim da imate problem, to je problem u Skupštini AP Vojvodine. Vi uopšte nemate saglasnost da smanjite budžet Skupštine AP Vojvodine za toliko sredstava koliko se stvara ušteda, pa da se ta sredstva preliju u budžet Republike Srbije. Dakle, ako bi se to radilo, onda zadiremo u osnovna prava Vojvođana u tome da bi ovim budžetom smanjili njihovih zagarantovanih 7% i u tom smislu treba to i shvatiti, da je naš stav da oni koji stvaraju novac, oni kojima ostaje novac, da upravljaju sa njim i uštede treba da im ostanu. To je vrlo jednostavna stvar.

Poštovani predsedniče Skupštine AP Vojvodine, meni je zadovoljstvo što ste prihvatili amandman kolege Čolakovića koji govori o podsticanju socijalnog preduzetništva i u tom smislu razumem obrazloženje koje ste dali za neprihvatanje ovog teksta amandmana, jer je suština ista, samo je bio drugačiji tekst. U tom smislu, ja ću da povučem predloženi amandman, jer smatram da se ovom formulacijom koju ste vi napisali postiže isti cilj.
Samo ću još jednu rečenicu, možda da poduprem zašto je to dobro, da pored ciljeva koji se ostvaruju ovim drugim programskim opredeljenjima u članu 4, ovim se stvara mogućnost da na celoj teritoriji Vojvodine one socijalne kategorije koje žive u različitim regijama u stvari budu poduprte, da li su to invalidi i da li su to možda u pitanju žene, da li su to marginalne grupe, kao što su pripadnici Romske nacionalne zajednice, da to bude kao jedan dodatni pozitivan element u projektima koji se vama budu dostavljali u fondu, da to bude još jedan dodatan plus prilikom opredeljivanja tih sredstava.
Mislim da ovo ide u funkciji toga da to poboljšava ulogu fonda, da ne ide u pravcu, kao što ste vi rekli, nekih sredstava, da imaju za cilj da taj fond derogiraju. Naporotiv, ovo daje fondu jednu značajnu ulogu u stvaranju društva socijalne pravde za koje se apsolutno svi zalažemo. U tom smislu, još se jednom zahvaljujem, povući ćemo amandman i mislim da je to jako dobro. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, poštovani predsedniče Skupštine Vojvodine, ja bih samo s obzirom na vreme par opaski izneo na eventualno neke stvari koje možda nisu do sada nije na njih skrenuta pažnja, prvenstveno ću da govorim o Zakonu o razvojnom fondu AP Vojvodine, i ako analiziramo neke pokazatelje, onda ćemo doći vrlo lako do zaključka, da u Vojvodini u Bačkom okrugu imamo oko 59 posto investicija, da u Sremskom okrugu imamo negde oko 11 posto investicija, a u Južnom Banatu kao jednom od najnerazvijenijih delova AP Vojvodine imamo negde oko 28 posto investicija.
Mislim da moraju da se stvore uslovi u Vojvodini i da se svi njeni delovi ravnomerno razvijaju i u tom smislu, očekuje da zaista rukovodstvo fonda u narednom periodu sprovede drugačiju politiku, da ta politika podstakne razvoj južnog Banata, da ne dođemo u situaciju, da opština Kovačica iz koje ja dolazim, što je posebno bitno i za SNS, toj opštini, za mene kao građanina iz te opštine i uopšte, za romsku zajednicu koja se zalaže za ravnomerni regionalni razvoj, da ne može da se desi opština Kovačica povuče svega 0,6% ukupnih sredstava iz tog fonda, a da usput rečeno, opštinske vlasti, izgrade jedan bazen koji je više stotina hiljada evra, pa se govori i o milionima evra da košta taj bazen i da istovremeno kada se taj bazen u Kovačici gradi, ista ta firma koja gradi taj bazen, vrši obnovu kuća, opštinskih funkcionera i u tom smislu očekujemo da rukovodstvo fonda za razvoj, zaista povede drugačiju politiku, ne samo politiku da prima praktično aplikacije, već i da na jedan drugačiji način pomogne ljudima u tim sredinama, kao što je južno-banatska regija i da zaista svi imaju iste šanse.
Gospodin Kostreš jeste govorio o tome da ne može sve da bude u Beogradu, međutim, činjenica da negde oko 20% ukupnih investicija jeste u Novom Sadu, nas naginje u južnom Banatu na jedno pitanje, dajte da ne menjamo jednu centralizaciju za drugom centralizacijom, nego dajte da sve sredine imaju istu mogućnost i da imaju istu šansu.
Tu naravno, ne mogu, predsedniče Skupštine Vojvodine da krivim vas, jer bio bih nepošten i nekorektan da ne kažem da ste upravo vi pre šest godina inicirali određene stvari u razgovoru koji smo imali jednom kod vas kao sekretara Sekretarijata za privredu, ali očigledno vaši koalicioni partneri u AP Vojvodini nisu to dovoljno razumeli i nisu dali te ostale neophodne inpute da se zaista to u Vojvodini i desi.
Sa druge strane, mislim da bi trebalo da se razmisli i o jednom amandmanu, jednoj ideji koju smo izneli za drugačije definisanje ciljeva fonda, da fond ne treba samo da utiče na ravnomerni razvoj regiona, već ravnomerni razvoj ekonomski udruženih kategorija u Vojvodini i da to definiše kao prioritet kada se projekti odobravaju, a tu prvenstveno mislim na invalide, na žene kao specifičnu grupu, na pripadnike nacionalnih zajednica kao što su Romi, koji su socijalno najugroženiji u Vojvodini.
Ukoliko ne budemo i taj princip uzeli, bićemo svedoci u Vojvodini da brojke govore da je oformljeno 45 firmi koje se bave zapošljavanjem Roma i gde su Romi njihovi nosioci, a da tih 45 firmi imaju ukupan kapital koji je investiran od njih, ni manje ni više, nego negde oko 65 hiljada evra, pa se onda postavlja pitanje da li mesto sekretara za rad i socijalna pitanja u Izvršnom veću Vojvodine i njegove plate vrede isto onoliko koliko vredi investiranje u razvoj socijalno najugroženije kategorije u AP Vojvodini.
Na kraju, samo da kažem, vezano za Ministarstvo za energetiku, ne treba da se obazirete na kritike koje nisu dobronamerne. Moramo jasno da kažemo, ovde u Skupštini, da naši koalicioni partneri glasaju za ove zakone u ovom trenutku, da to znači da je SNS, da su njeni koalicioni partneri jasno podržali jednu novu inicijativu i da nije bilo dovoljno snage u onim stožerima u kojima smo govorili, koji su trebali da iniciraju te stvari i te takve stvari da podrže.
Ono što je posebno pozdravljeno od privrednika sa kojima sam ja razgovarao, jeste činjenica da ste vi inicirali razgovor sa svim potencijalnim investitorima koji su želeli da investiraju u energetiku, da ste podelili sa njima informacije, da ste održali razgovor sa njima, da ste prihvatili savete i da ste prvenstveno ispoštovali ovim zakonom mišljenje tih ljudi koji su najneposredniji investitori koji žele da ulože taj novac, i da je zaista bolje sa njima razgovarati, nego razgovarati sa onima koji hoće da zastupaju njihove interese i da sa njihovim novcem upravljaju.
Ja ću samo jednu činjenicu da iznesem, da jedan privrednik iz Hrvatske, Srbin koji živi u Hrvatskoj je pozdravio to i spreman je da investira nekoliko miliona evra, ne samo u ove oblike eksploatacije energije koji se tiču pitanja eksploatacije vodnih korišćenja, kao potencijale, nego i solarne energije i drugih oblika energije i da SNS, da romska partija ovde vidi dobar iskorak u rešavanju vrlo konfuzne situacije na koju ste vi naišli u ministarstvu. To je razlog zašto ćemo mi da podržimo set ovih zakona.

Pokušaću samo još jednom, eventualno da pronađemo nekakav zajednički imenitelj za ovaj problem koji ja vidim iz svog ugla.
U dokumentu OEBS koji se naziva Razumevanje krivičnih dela počinjenih iz mržnje, kaže se da žrtva može da bude jedna osoba, više osoba ili imovina. Dakle, ne radi se samo o licima, već se radi i o imovini.
Dalje, ako čitamo njihov dokument, govori se da je zaštićena karakteristika temeljna ili glavna karakteristika koju dele članovi grupe kao što je rasa, religija, nacionalna pripadnost, jezik. Prihvatam ukoliko je termin kulturološko nasleđe vrlo širok, da ga zamenimo u ispravci amandmana sa terminom "jezik" i da barem taj deo zaštitimo, kao što je u ovom dokumentu OEBS. Zašto smatram da je to tako, da prevedemo na jezik života?
Daću dva vrlo konkretna primera, pa da pokušamo da ih analiziramo zajedno. Ukoliko dođemo u jedan restoran i vi kao pripadnik Srpske nacionalne zajednice, ja kao pripadnik Romske nacionalne zajednice, dakle, nismo pripadnici iste etničke grupe, pevamo zajedno srpske pesme i zato što smo pevali srpsku pesmu, neko nas napadne, isprejiše i sticajem okolnosti to bude pripadnik Romske nacionalne zajednice, ne može da bude kažnjen na kvalifikovan način iz prostog razloga jer sam ja pripadnik Romske nacionalne zajednice, a uslov je da vi i ja koji pevamo budemo pripadnici iste etničke grupe ili iste nacionalne zajednice.
Drugi primer, ukoliko se u jednoj biblioteci pronađe vaša knjiga i moja slikovnica, i jedna i druga su napisane ćiriličnim pismom, uđe neki vandal, isprejiše i jednu i drugu knjigu sprejem, opet ne može, napisane su ćiriličnim pismom, a ni vi ni ja nismo pripadnici iste etničke grupe, niti iste nacionalne pripadnosti. Sama ta činjenica ne daje mogućnost da se to kvalifikuje kao otežavajuća okolnost.
Razumem da je možda moja definicija bila vrlo široka i da u ovom trenutku možda nismo spremni da je prihvatimo na takav način. U tom smislu, ministre, nudim da je zamenim terminom "jezik", kao što je to u dokumentima OEBS, jer sada možemo u tom pravcu niz takvih primera da navedemo, gde naročito u multikulturalnom društvu, gde određene jezičke elemente prihvataju pripadnici različitih nacionalnih zajednica, pripadnici različitih etničkih zajednica, a da oni koji mrze, mrze sam taj element kulture, odnosno jezik i da ukoliko napadne na to, ne može da bude osuđen, jer naprosto, oni koji ga koriste, ne pripadaju istoj etničkoj grupi ili ne pripadaju istoj nacionalnoj zajednici. Da je to zaista tako, ne bih sada čitao ceo ovaj tekst o kome govorim.
Samo ću još jednom da podsetim na ono što sam pročitao na samom početku. Dakle, žrtva može da bude jedna osoba, više osoba ili imovina. Kada se radi o imovini ili kada se radi o jeziku, onda to nema u smislu ovog zakona nikakve veze sa etničkom ili nacionalnom pripadnošću, odnosno samo sa time. Ne sporim da pripadnost jednoj nacionalnoj zajednici, jedno od obeležja treba da bude jezik. Međutim, to ne znači da mora da bude. Savremen pogled na definisanje nacionalne zajednice, naročito kada su Romi u pitanju, onda ne poznaje isključivo kategoriju jezika. Vi imate da jedan broj ljudi u Vojvodini govori rumunskim jezikom, da jedan broj ljudi govori romskim jezikom, a da jedan drugi broj ljudi govori recimo mađarskim ili srpskim jezikom. Taj moderan pristup takvom određenju mislim da bi i mi trebali da prihvatimo i da jezik kao takav prihvatimo u ovom slučaju, jer ne dešava se tako retko da pojedinci imaju određenih predrasuda, a predrasuda jeste osnovni element ovde, ili prema ćiriličnom pismu ili prema latičnom pismu. Mi Romi koristimo i ćirilično i latinično pismo, pa tu nemamo problema. Ali, zaista oni koji jednostrano gledaju, to može da bude ozbiljan predmet napada.
Zamolio bih vas da eventualno razmislite i u tom smislu ću da podnesem ispravku amandmana, da taj termin, još jednom ponavljam, koji govori ovde o kulturološkom nasleđu, zamenim jezikom. Kao uporište jeste dokument OEBS, koji nesumnjivo govori o određenoj praksi i o zemljama o okruženju i jeste sigurno tekovina demokratije. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, poštovani ministre, hteo bih na početku da iznesem konstataciju i ubeđenje koje Romska partija, kao deo poslaničkog kluba SNS, deli da je izuzetno bitno da je novo ministarstvo i da vi na čelu tog ministarstva ste počeli odmah, u najranijoj fazi, da promišljate i predlažete rešenja u pravcu koji treba da otkloni sve negativnosti koje su nam ostale i sve loše stvari iz prošlosti.
U tom smislu, ne bih se puno zadržavao oko svega onoga što je dobro, nego bih pokušao, zajedno sa vama, nekoliko ideja da razmotrimo u ovom delu i da vidimo da li možemo da učinimo neke pomake unapred.
Prvo se odnosi na to da je izuzetno dobro da se prihvati, sačekaću…
(Predsednik: Nastavite. Ministar pažljivo prati.)
Ovo je vrlo bitno i hteo bih da mi pomognete.
Sigurno je dobro to što ste prihvatili evropsku tendenciju da se ceni, kao otežavajuća okolnost pri izricanju kazne, činjenica da je delo učinjeno iz mržnje. Međutim, ako pogledamo i izanaliziramo kako je napisan član, onda se postavlja pitanje da sem onoga što ste definisali u tom članu, što je nesporno, znači da je osnova rasa, veroispovest, nacionalna, etnička pripadnost, polna itd, da ne navodim sve. Čini mi se da ostaje jedan segment o kojem bi možda mogli zajedno da razmislimo i da ga unesemo. O tom segmentu nailazimo u nekim dokumentima međunarodnih organizacija koje se bave ljudskim i manjinskim pravima.
To je pitanje kulture, odnosno jezika, kao elementa koji čini karakteristiku određene grupe, odnosno pripadnika određene grupe. U diskusijama sa predstavnicima Evropskog parlamenta postavio sam pitanje – koja je razlika između jezika i pripadnosti nekoj partijskoj organizaciji? Za razliku od pripadnika partijske organizacije koju vi možete da menjate svakog dana, kada govorimo o jeziku, jezik je isto kao i vera, kao i neki drugi element, nešto što nosite sa sobom i što prihvatate u trenutku rođenja u porodici. Neki dokumenti OEBS govore i o tome.
Mogu da podelim zajedno sa vama, ako hoćete tu informaciju, na šta se odnosi to. Uzmimo primer, ukoliko neko ode na groblje i ispiše grafite na sve spomenike na kojima su imena ispisana ćirilicom. Da li je to učinjeno zbog mržnje? Činjenica jeste da motiv jeste mržnja.
Zamolio bih da zajedno razmislimo. Mene je posebno podstaklo na to čitanje jednog priručnika OEBS u kome sam pronašao, znači jezik. Da li sada možemo da odemo šire od toga ili ne. Uložio sam jedan amandman. Pogledajte vi, pa da pomognete da zajedno to svedemo na određenu razumnu meru. Po meni je nesporno da je jezik nešto što treba da bude, u svakom slučaju, ovde sadržano kao karakteristika koja može da bude motiv za primenu ove otežavajuće okolnosti o kojoj govorite.
Druga stvar je vezana za ovaj momenat, hoću da kažem da nije sigurno dovoljno da se učini u zakonu koji se definiše u Krivičnom zakoniku, nego moramo, nadam se da se tu slažete, da učinimo određene druge korake. To se naročito odnosi na određene korake u edukaciji policije, jer je policija jedan od tih organa, kao i tužilaštva, kao i sudovi da mogu u nekim novim uslovima da prepoznaju, da istraže i da jasno definišu te motive. Ukoliko to ne budemo učinili, plašim se da ćemo ovo da imamo u zakonu kao nešto što je definisano, a da ono neće da se primenjuje u presudama.
Toliko bih u ovom delu, za sada, eventualno posle o amandmanima kada budemo govorili, pa da vidimo vaš stav i da formulišemo i nađemo zajedničko moguće rešenje.
Prvo da kažem oko ovih 15.000 kao minimum. Slažem se sa predstavnicima SVM da to treba smanjiti. Reći ću vrlo konkretno zašto i zašto je bitno da to kažem kao predstavnik Romske zajednice. Imamo ozbiljne probleme na severu Subotice gde upravo te sitne krađe kao posledicu imaju formiranje civilnih straža, a da to neke organizacije zloupotrebljavaju i da tu postoji mogućnost da dođe do eskalacije, odnosno da dođe do određenih problema. Ukoliko bi snizili to i ukoliko budemo glasali, ja kao predstavnik Romske partije u okviru SNS, dajemo jasan signal građanima da mi jesmo da se osude oni koji to rade. Sa druge strane, nismo za to da se to zloupotrebljava, pa da se navodno radi toga organizuju određene straže koje imaju sasvim drugačiju pozadinu.
Tema koja je vezana za pitanje azila. Apsolutno jeste u pravu i slažemo se sa vama da to treba da se definiše. Sigurno da će to dati jedan značajan doprinos u našem nastojanju da se približimo EU. Međutim, postoji jedna dilema. Malo sam razgovarao sa pravnicima, sa tužiocima i sa sudijama, oni to iz različitih uglova gledaju, kako kome odgovara.
Osnovno pitanje gde bi možda mogli da pronađemo rešenje i da to malo preciznije definišemo jeste sledeće. Da li onaj ko vrši transport, odnosno ko organizuje prevoz određenih lica do neke evropske zemlje, ne znajući da to lice hoće da traži azil, a i to lice samo nije svesno da je on lažni azilant u odnosu na ovo o čemu mi govorimo, pa se onda datog trenutka definiše da je on lažni azilant, da li taj čovek koji vrši prevoz treba krivično da odgovara? Ovde se kaže ovako: "da vrši ili organizuje". Znači, možda samo u tom smislu. Ukoliko ministar da obrazloženje da je to tako, pa sutra u sudskoj praksi zaista se bude cenilo vaše objašnjenje koje ste ovde dali, onda je to sasvim dovoljno. Međutim, ukoliko i vi budete smatrali da tu treba jasno definisati da taj ko vrši prevoz, da taj ko učestvuje, on mora da bude svestan toga da zaista pomaže nekome ko to čini, ukoliko je po vama to dovoljno dobro definisano, onda je dovoljno da damo takvu poruku ovde sa javne rasprave, kako se ne bi to kasnije tumačilo na ovakav ili onakav način. Po meni to stoji kao što jeste u zakonu, ali samo iznosim neke komentare ljudi koji gledaju to iz različitih uglova.
Završio bih sa onom konstatacijom koju sam rekao na početku, da je izuzetno dobro što vi u jednom postupku, što u jednom procesu rešavate ovako značajna pitanja, što ostavljate prostor za razgovor i za dogovor u tom pravcu i da je to jedini način da izađemo iz duboke krize. Jedino na taj način možemo zaista da gradimo jednu pravnu državu, a svaki drugi pristup u stvari nije dobar. Hvala.

Dame i gospodo, pokušao bih da nastavim raspravu koju smo imali na odboru vezano za amandman koji sam predložio. Čini mi se da nema spora, govorimo gospođi ministarki i Vladi, oko same ideje.

Druga stvar koja za mene ne predstavlja problem, a to je pitanje same formulacije. Tu zaista ostavljam prostor da učinimo eventualno neke zajedničke pomake. Tamo gde na osnovu obrazloženja Vlade imamo spora, a to je pitanje da li je ovome mesto u ovome zakonu ili nije, da li ova ideja može da se realizuje u okviru postojećeg pravnog sistema u okviru ovog zakona ili ne. Da bismo zaista došli do nekakvih zajedničkih stavova i da pogledamo stvari iz istih uglova, moram da izvršim samo malu analizu postojećeg pravnog sistema i određenih termina da bi mogli da nastavimo taj rad, uzimajući za rezervu da to nećemo dugo raditi u ovom zakonu, ali da nam bude jasno gde to pripada i da to rešimo, ako se slažete da nemamo problema oko same ideje koju nosi ovaj zakon.

Dakle, radi se o sledećem. U samom Zakonu o zdravstvenom osiguranju u članu 1. kada se govori šta je predmet Zakona o osiguranju, u poslednjem pasusu piše da se ovim zakonom uređuju pitanja od značaja za sistem zdravstvenog osiguranja. Za mene je ovo nesumnjivo pitanje koje je bitno za sistem zdravstvenog osiguranja.

U članu 11. se, između ostalog kaže, gde se govori o načelima solidarnosti i uzajamnosti, da se zasniva na načelu solidarnosti i uzajamnosti između različitih polova. Dakle, kada govorimo o tome, onda govorimo da je to temelj ovoga.

Gde sada mi imamo problem i gde mislim da treba da pokušamo da gledamo iz različitih uglova? Sadašnje rešenje i ono kako posmatra vaše ministarstvo jeste ugao gde vi posmatrate majku. Zašto je bitno da to kažem? Ako se vratimo na prethodni zakon, koji definiše društvenu brigu za zdravlje na nivou Republike, onda ćemo da vidimo da je polazište svega, a polazište i definisanje ovog člana, u stvari, definisanje grupacije stanovnika koji trebaju da imaju obezbeđeno zdravstveno osiguranje. Zamolio bih samo da ovo zajedno izanaliziramo. Dakle, ključna reč jeste o kojoj grupaciji mi govorimo?

U prethodnom zakonu se govorilo o ženama kao o grupaciji. U mom predlogu mi definišemo porodicu kao grupaciju gde je majka deo te porodice, gde nije izolovana kategorija. Da sam zaista ja u pravu, izvršiću analizu tog člana, da vidimo zaista da se radi o različitim kategorijama stanovništva i da su te kategorije stanovništva, poslušaćete me samo koje su sad ovim zakonom. Postojećim zakonom govori se da isti tretman imaju monasi i monahinje. Ovim članom 22. istu zaštitu imaju članovi porodica osoba koje su na odsluženju vojnog roka. Ovim zakonom takođe jedan od stava jeste da pripadnici romske nacionalne zajednice imaju. Dakle, ovaj član 22. nije samo član, odnosno nije samo stav koji definiše položaj žene u tome, nego se govori o različitim grupacijama stanovništva.

Ako polazimo od porodice kao osnovne vrednosti, kao osnovne grupacije i o porodicama koje nemaju po drugom osnovu mogućnost da učestvuju supružnici u procesu planiranja porodice, jer nemoguće je planirati porodicu, pokušao sam da razgovaram i sa stručnjacima, nemoguće je planirati porodicu samo ako date mogućnost ženama da one određen postupak ili određeni tretman, kako se to medicinski stručno kaže, da one imaju tu zaštitu.

Takođe, vaše kolege su mi rekle da, otprilike, kada govorimo o planiranju porodice onih porodica koje ne mogu da imaju decu, da se otprilike rizik deli 40:40:20, da se 40% govori o ženama, 40% o muškarcima a 20% o nekim zajedničkim faktorima, da bi se zaista u tim porodicama stvorila mogućnost da imaju decu. Dakle, očigledno u procesu planiranja porodice su podeljene odgovornosti supružnika, govorim u medicinskom smislu. Da bismo zaista to ostvarili, nesumnjivo je da je to mesto ovde. Dakle, samo mi menjamo ugao. Zakonodavac koji je ranije definisao zakon, on je stajao u uglu gde je video ženu kao jednu od grupacija koju obezbeđuje osiguranje, a mi danas prelazimo na stanovište EU, na stanovište zakona koji usklađujemo sa određenim savremenim pogledima EU i ljudskih i manjinskih prava i više ne vidimo samo ženu kao nekoga ko je odgovoran za decu, već vidimo porodicu, odnosno supružnike u ovoj situaciji, kao grupaciju. Tu dolazi do kvalitativno novog definisanja grupacije o kojoj mi govorimo.

Da sam zaista u pravu ili mi je barem to doprinelo da gledam iz ovog ugla, još jednom vas podsećam da se u zakonu koji reguliše šta je društvena briga za zdravlje na nivou Republike ove grupacije o kojima se ovde govori, one jesu navedene u tom zakonu, ali navedene su na jedan stariji način, na jedan konzervativni način, a ne na jedan način na koji mi menjamo definisanje u ovom smislu. Da se zaista radi o grupacijama, molim vas da konsultujemo zajedno član 11, gde nesumnjivo osnovni subjekt nosioca tih prava jeste grupacija stanovništva, a da smo na različite načine definisali koje su to grupacije. Još jednom ponavljam, da li su to monahinje, da li su to monasi, da li su to Romi, da li su to žene itd. U ovom trenutku definišemo to na nov način, približavamo se evropskim standardima, približavamo se tome kako to gledaju savremena zakonodavstva i savremeno definisanje ljudskih i manjinskih prava o ulozi muškarca i žene u porodici, izjednačavamo njih kao supružnike i govorimo da je porodica centar posmatranja u ovome, kada govorimo o samom cilju, a cilj zakona jeste da se stvori zdrava porodica, i to govorim u određenom vremenu.

Dakle, govorimo upravo o porodici koja daje svoj doprinos u borbi protiv bele kuge. Ne govorimo o porodici kao o kategoriji od početka do kraja stvaranja zajednice. Mogu da prihvatim da vreme na koje sam ja predložio amandman, 24 meseca, da treba da se vratimo na 12 meseci, to je za mene tehničko pitanje i pitanje koje se postavlja sada – da li smo u situaciji to da ispratimo ili ne, ali minimalna sredstva bi se dala iz budžeta ako se proširi ovako ovaj pogled, a dobili bismo jedan kvalitativno nov pristup posmatranju ove grupacije.

Još jednom kažem, mogu da prihvatim da se to reši nekim drugim zakonom, ali moram da vas podsetim da ako izanaliziramo šta su predmeti različitih zakona, onda, još jednom ću da ponovim i sa time ću da završim, predmet ovog zakona je definisan u članu 1. i on je u skladu sa ovim. Predmet Zakona o radu govori samo o onim osobama koje su u određenom odnosu prema tržištu rada, prema poslodavcu i koji imaju na jedan određen način definisane te odnose, pa iz tih odnosa proizilazi njihovo pravo. U ovoj situaciji možemo da kažemo da su oni morali da budu na tržištu rada, ali to možemo da kažemo i za neke druge kategorije, kao, recimo, da su članovi porodice osobe koja je na odsluženju vojnog roka. Samim tim što unosimo različite kategorije, mi govorimo da postoje takve porodice u Srbiji koje nemaju nikakav odnos prema tržištu rada, pa iz njega mogu da crpe tu mogućnost, a da nam je i te kako bitno svako dete u Srbiji i da se borimo protiv bele kuge i da to definišemo kao jedan problem. Za sada toliko.

Prihvatiću to obrazloženje i povući amandman, ali samo da preciziramo moj stav. Verovatno nisam bio dovoljno jasan, pa onda pravnici koji očigledno govore o tome i brane svoj stav, pomalo gledaju drugačije nego što gledaju drugi.

Mi govorimo o starom rešenju. Mi ne govorimo o predlogu onog o čemu mi danas govorimo. Staro rešenje na starim osnovama, staro rešenje deo stereotipa, i staro rešenje deo konzervativno-pravnog pristupa rešavanju ovog pitanja. U kom smislu? Da li vi govorite o posmatranju majke kao nekoga i ja tu nemam spora. Govorim samo o jednom drugačijem pristupu, ne posmatranju više samo majke kao kategorije, nego o posmatranju roditelja u tom procesu. Dakle, ovo ne isključuje ovo. To nema nikakve veze, samo u pravnoj tehnici mi možemo to da spojimo u imenicu supružnika, pa da ne bi odvajali majku i supruga. Ali, ako govorimo o jednom drugom posmatranju, onda postavljam sledeće pitanje.

Ako je sve to tako, zašto onda izdvajamo i majku. Ako po svim drugim uslovima ona ima punu zdravstvenu zaštitu onda ne treba ni nju izdvajati iz toga. Zar sama činjenica da smo jednog supružnika izmestili, izdvojili, prepoznali taj problem, ukazuje nam da zaista imamo jednu kategoriju stanovništva. Tu se apsolutno slažem. Znači, govorim o samo jednom drugom pristupu stvari. Ne o pristupu stvari, da mi imamo rešenje, mi imamo stari zakon. Mi sada predlažemo nova rešenja, koristimo taj novi pristup i taj novi odnos. Prihvatam da zajedno radimo na tome i ukoliko vi ostanete pri tom stavu, povući ću amandman, ali mislim da ga treba rešiti.

Koristiću vreme poslaničke grupe.
Hteo bih samo par stvari. Prvo, mislim da ovaj amandman i svaki amandman koji uvodi red u sistem i daje mogućnost za jednu ozbiljnu preglednost svega onoga što se radi, da je, u svakom slučaju, nama potreban.
U tom smislu, bez obzira što nećemo da usvojimo ovaj predlog zakona, ali čisto kao opredeljenje i kao stav Romske partije i mene kao narodnog poslanika., člana poslaničke grupe SNS, iznosim jedan politički stav, a to je da moramo jasno u Srbiji da uvedemo određene sisteme, kroz koje ćemo moći da pratimo sve načine poslovanja, sve načine realizacije, i punjenja budžeta, i trošenja budžeta, i uopšte, načina kako trošimo sredstva za realizaciju određenih politika.
S druge strane, očekujem od predsednika Skupštine, posle ovog sastanka, postignemo jedan dogovori i razumne korake u Skupštini Vojvodine za rešavanje određenih pitanja i ujedno da mu postavim određena pitanja vezana za budžet Skupštine AP Vojvodine za iduću godinu – da li su tim budžetom opredeljena sredstva za finansiranje novinsko-izdavačke ustanove "Tem"? Da li će tim budžetom da budu opredeljena sredstva za finansiranje Zavoda za razvoj kulture Roma, iz vrlo jednostavne stvari?
Danas se ovde zalažemo za poštovanje Ustava i za poštovanje pravnog sistema i poštovanje svih dokumenta, svih pravnih akata koje smo doneli na različitom nivou. Ukoliko Skupština Vojvodine, Izvršno veće Vojvodine, želi da se sprovodi Ustav, a tvrdim da mora da se sprovodi, ukoliko želi da se sprovode određene odluke, a tvrdim da mora da se sprovode, onda ne može pojedinac, koji je član koalicije i nije član Skupštine AP Vojvodine, da postavi ultimatum jednoj poslaničkoj grupi i celoj političkoj eliti Vojvodine, koja nesumnjivo danas ima većinu u AP Vojvodini, i da kaže, ukoliko budete dalje finansirali novinsko-izdavačku ustanovu "Tem", zato što ona ne podržava njegovu politiku, a ta osoba je istovremeno i predsednik Saveta, i u Izvršnom veću AP Vojvodine, i predsednik jedne nevladine organizacije, i urednik programa na TV Vojvodine na romskom jeziku, onda postavljam pitanje – o čemu danas ovde govorimo?
Dajte da uradimo svako stvari u svojoj kući, da uradimo svako stvari u svome dvorištu, da počnemo da poštujemo svi Ustav, svi pravne propise. Kada to budemo uradili, onda da to uradimo i na republičkom nivou.
Moram još ovo da dodam. Mogu da se složim sa vama da, ukoliko novinsko-izdavačkoj ustanovi "Tem", koja je formirana u Vojvodini, kao i sve novinsko-izdavačke ustanove, da je tu bilo, eventualno, kriminala. Pre dve godine sam podneo krivičnu prijavu da se vidi da li je neko ukrao dokumentaciju ili je neko, samo da završim ovo vezano upravo za ovo pitanje, molim vas, ali, onda to mora sud da ustanovi. To ne može da bude politički pamflet, jer je u suprotnosti sa Ustavom, jer je u suprotnosti sa poštovanjem pravnog sistema, da to bude osnov da neko ko koristi to u poltičke svrhe i da kaže više ne mogu da imaju Romi list na svom jeziku u Vojvodini, a pripadnici drugih nacionalnih zajednica da imaju.
Moje pitanje vama – ukoliko bi se i ostvarilo ovo da dobije Vojvodina 7%, onako kako vi predlažete, i ukoliko ne bude dobila procentualno toliko i dobije 5% manje, da li ćete vi da se založite za to, da novinsko-izdavačka ustanova "Tem" ne dobije ili ništa, ili dobije procentualno manje, onoliko sredstava koliko je u Ustavu?
Razumem da je ovo možda nekome smešno, ali to bi isto bilo tako, kao kada bih se ja ovde smejao kada vaš saradnik tražio 7% za Vojvodinu. Tome se ne smejem, to podržavam. To ne kažem za vas, nego za vašeg saradnika. Nadam se da će i saradnik da podrži ovo o čemu sam govorio. Hvala.

Hvala.
Poštovane dame i gospodo, poštovana ministarko, govoriću o jednom problemu gde tražim vašu asistenciju da jedno pitanje o kome su puno govorile dame svojevremeno, o ravnopravnosti pola, da pokušamo da ugradimo u ovaj zakon. Namerno ću da govorim sada o jednom delu koji možda ne bi trebalo da govorimo samo amandmanima, čisto da bi na vreme sa vama neke stvari razmotrili, pa da imamo manje problema u raspravi o amandmanima, kada budemo govorili. Odnosi se na rešenje koje sam ponudio. Ono sadrži dva dela. Jedan deo rešenja je da se u vremenu, odnosno u periodu koji je vezan za planiranje porodice, u toku trudnoće gde smo benefit ostvarivali samo za žene i u toku roditeljstva, da se izjednače prava oba supružnika u tom periodu.
Po sadašnjem rešenju koje postoji, mi imamo takvo zakonsko rešenje da u tom periodu samo trudnice imaju određena prava. Zašto mislim da je ovo dobro ne samo radi prava kao prava, da bi zadovoljili golo pravo i da se bavimo samo teorijom, već i šta to praktično znači za budućnosti i te porodice i za buduću zajednicu u celini i Srbije generalno?
Mislim da je smisao cele ove ideje da obezbedimo jedno zdravo okruženje u kome rastu novorođenčad, odnosno u kome trudnica održava tu trudnoću. Ukoliko onda delimo porodicu na one koji jesu osigurani, zahvaljujući afirmativnim merama koje definiše ovaj zakon, a to su trudnica i novorođenče, a u otac koji se nalazi u toj porodici nema iste te beneficije, odnosno podršku od države. Onda je pitanje – da li smo stvorili taj cilj u potpunosti, što vi kao doktor, u svakom slučaju, mnogo bolje razumete nego ja koji govorim o tome. Mislim da tu ne bi trebalo da bude sumnje u tom delu novog ponuđenog rešenja.
Drugi deo ponuđenog rešenja je da se taj period produži sa 12 meseci na 24 meseca. To prihvatam, ukoliko vi kažete da to ne može naš zdravstveni sistem ne može da održi, da to napravimo izmene amandmana u tom smislu i da se tu vratimo na rešenje od 12 meseci.
Pokušaću da argumentujem zašto mislim da bi to trebalo produžiti na 24 meseca. Koliko sam čuo od vaših kolega, stručnjaka koji se bave medicinom, rečeno mi je da je prvih nekoliko godina za novorođenče izuzetno bitno i naročito u kakvoj porodici odrasta i da to ostavlja ozbiljne posledice na njegov razvoj kasnije, a da su te posledice ne samo u narednih nekoliko godina, nego da te posledice utiču na to kakvu ličnost formiramo za budućnost ove države.
U tom smislu, izuzetno su bitni različiti načini zdravstvene podrške. Ne bi sada elaborirao jer vi to mnogo bolje znate od mene, s obzirom na usku struku kojom se bavite i da bi tu trebalo tim porodicama koje su se spremile da pomognu Srbiji u borbi za povećanje broja beba, da bi tu mogli izađemo u susret i da zaista taj period od 12 meseci povećamo za 24 meseca.
Zamolio bih vas da mi tu pomognete, na kom ste vi stanovištu, ukoliko treba neke izmene tu da završimo. Ukoliko je za vas prihvatljiv samo jedan deo, onda da to izmenimo zajedno, da ne bi ostali bez onog dela koji je nesumnjiv i u kojem se nesumnjivo slažemo sa vama, da bi onda mogli i ovaj drugi deo pravovremeno da izmenimo.
Dalje o čemu želim da govorim je pitanje ravnomerno regionalnog razvoja. Slažem se sa vama da treba da imamo elitne zdravstvene centre. Međutim, ne mogu da se složim sa tim da, recimo, u južnom Banatu imamo bolnicu u Pančevu, da imamo bolnicu u Kovinu, da imamo veliki broj bolnica u nekim drugim sredinama koje nemaju osnovne elemente da bi pružile zdravstvenu zaštitu.
Mislim da u tom pravcu ministarka treba da nam pomogne da napravimo jedan ozbiljniji balans u tome, da pored elitnih zdravstvenih centara, pored onog što nudi Novi Sad, pored onoga što nudi Kamenica, pored onoga što svi govorimo da je elita, ali je činjenica da nismo elitna država u tom smislu. Imamo deo elite i dostupnost te vrste zdravstvene zaštite, koji je samo za jedan mali deo građana, naročito ako uzmemo u obzir da, recimo, osiguranik iz Žitišta ili Kovačice, teško mogu da dobiju uput da odu do Novog Sada i tu je jedna ozbiljna odgovornost svih u vlasti koji se bave pitanjem zdravstva, bez obzira na kojem nivou, jer mislim da zdravlje ne bi trebalo da bude pitanje političkih poena i da tu moramo da izrazimo jedan mnogo veći stepen solidarnosti.
U tom pravcu vas molim da zaista u svom radu malo više poklonite pažnje tima centrima. Ne želim da govorim, ali tu je koleginica iz Kovina. Sticajem okolnosti bio sam tamo da vidim kako to izgleda, i mislim da je to poražavajuće, s obzirom na to koje bolesnike tretira, da ljudi kada dođu u posetu njima, oni to vide i da onda kada izađu, mislim da posle toga mogu odmah da se vrate i da zatraže medicinsku i stručnu podršku.
Ovo govorim kao građanin, ne govorim kao neko ko je iz te struke, ali naprosto osećam s te strane problem i molim vas da tu pomognete.
Sledeća stvar koju takođe želim da pozdravim je inicijativa i bivše vlade, a nadam se da ćete vi kao ministarka i dalje da nastavite sa time, to je pitanje organa zdravstvenih medijatora. To je nešto po čemu je Srbija specifična, nešto zbog čega Srbija dobija zaista dobre ocene u međunarodnoj zajednici. U tom pravcu, očekujem kao poslanik i kao neko ko se bavi romskim pitanjima, posetu već tokom ovog meseca, predstavnika UN iz odeljenja iz Sarajeva, gde su naročito, oprostite ako pogrešim u izrazu, ponudili podršku kada je u pitanju reproduktivno zdravlje.
U tom smislu predlažem da se i sa vama obavi razgovor u dva pravca. Jedan pravac jeste da sve ovo što danas usvajamo, sve ove nove elemente, nove metode, nove načine pristupa zdravstvenoj zaštiti, da pomognemo tim zdravstvenim medijatorima kroz jedan seminar, da oni prihvate to na jedan način i vrše dalju distribuciju svega toga prema krajnjim korisnicima.
Ono o čemu bi morali da obratimo pažnju, mislim da je poražavajuće da imao 10 romkinja koje su završile srednju medicinsku školu, da ne mogu da dobiju posao. S druge strane, imamo medijatore koji dolaze upravo iz ove zajednice a da su završili osnovnu školu, i to baš ne mogu da razumem. Tu je moj poziv vama, ne da sada otpuštamo ove, nego da u daljem proširenju svega toga, prvo iscrpimo mogućnosti da tu decu koja su obrazovana, koja su završila školu, zaposlimo i da na taj način pošaljemo jasnu poruku da svi građani Srbije treba da se obrazuju, treba da povećaju stepen obrazovanja i da je to ključ izlaska iz siromaštva i najugroženijih socijalnih kategorija, a i države Srbije kao celine. Time bih vam se zahvalio.

Da bi se razumeli, slažem se sa vama da je to deo jednog drugog zakona i tu nema spora s tim. Međutim, ukoliko to ovim zakonom budemo rešili, na taj način samo pokazujemo da ne rešavamo određene stvari jednim zakonom koji je "leks specijalis" za određenu situaciju i da je onda poruka onim ljudima koji možda pravni sistem ne gledaju kao i stručnjaci, slažem se sa vama, mogu donekle da se složim s time, da je to pravno gledano tako uredu, ali onda postavljam pitanje – zbog čega onda u istom tom drugom zakonu, koji reguliše rad i radne odnose, ne kažemo da imaju svi roditelji ista prava.
Zašto mislim da to nije materija Zakona o radu i radnim odnosima? Jer,mi govorimo o osiguranicima koji nemaju po osnovu rada i radnog odnosa određene beneficije, već govorimo o kategoriji ljudi koji ne stiču ta prava iz Zakona o radu i radnim odnosima, već želimo da im damo jednu dodatnu mogućnost jednim drugim zakonom, da im stvorimo jednu vrstu afirmativne mere. Tu pronalazimo uporište u tom delu,i naš cilj jeste da štitimo dete, ne samo porodilju.
Međutim, složićete se samnom, vi ste lekar, ne možemo da štitimo dete ukoliko mu ne stvorimo zdravo okruženje. Nije dovoljno samo majku zaštiti za vreme trudnoće i posle trudnoće. Potrebno je zaštiti sredinu u kojoj živi to dete. Koje su posledice svega toga? Vi to znate mnogo bolje. Moja nedoumica jeste da to ne rešava samo Zakon o radu, jer on definiše jedan krug ljudi koji su u radnom odnosu, a ja govorim o jednoj drugoj kategoriji lica. Ukoliko nisam u pravu, prihvatam, samo bih želeo da to rešimo zajedno.