Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao neko ko nije prošao kroz poljoprivredne kulture sunčajući tabane na mesečini i ostale delove tela, moram da vam kažem da pravo prvenstvo neće uzeti niko najbolje zemljište, najbolje je već otišlo, prodato. Trista hiljada hektara društvene, odnosno državne zemlje je prodato. Među tom zemljom je 100 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta koje su pripadale zadrugama. Zadružna svojina je na čudan način privatizovana 2012. godine, a ono je bila vlasništvo ujedinjenih seljaka, dakle, oni nisu mogli da razdele ali očigledno da su se tajkuni domogli te zemlje iako su to zadruge stekle teretni put.
Nisam dobio odgovor, kako je neko protiv zakupa na 30 godina sa investicionim planom, novim zapošljavanjem, sa 1000 stvari koje neko mora da ispuni, a pri tome bez ičega izdvao do 2052. godine za 60 evra. Pravo prvenstva se ne može ostvariti bez 200 evra po hektaru. To je najmanja moguća cena koju plaćaju naši stočari. Ali, neko ko je to izdavao za 60 evra na 40 i nešto godina sada postavlja pitanja iako iz Predloga zakona sve je jasno.
Takođe, moram da kažem da prodaja poljoprivrednog zemljišta isključivo je namenjena malim poljoprivrednim gazdinstvima koji su u aktivnom statusu tri godine koji imaju manje od 30 hektara koji su državljani Republike Srbije, koji imaju prebivalište na teritoriji te katastarske opštine i lokalne samouprave i samo oni nikakvi tajkuni, samo oni mogu da budu kupci poljoprivrednog zemljišta i da ga otplaćuju do deset godina s tim što je povoljnost koje je država dala da zemljište kao predmet kupovine može da bude založeno, da ne moraju da zalažu svoju imovinu već da ono što je predmet kupovine mogu da založe i da to otplaćuju na deset godina.
Nisam čuo da hektar košta 20.000 evra u Vojvodini, sad prvi put čujem, ali vidim da su te cene naglo skočile, da neko ko je prodavao trista hiljada hektara za 50 miliona eura, sa prosečnom cenom od 160 evra po hektaru, sada odjednom to isto zemljište ceni na 20.000 eura. Prema tome, gubitak nije tri milijarde eura kao što sam ja izračunao dana današnjeg već po cenovniku koje je gospođa pomenula, to je onda šest milijardi. Toliki je gubitak koji su nam napravili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Siniša Mali neće biti zaštićen, molim kamere. (Narodni poslanik pokazuje fotografije tokom govora.)
Ovo je predsednik stranke i finansijski direktor stranke iz 2000. godina, o kojima ne sme da se priča, onda ide redosled Đinđić, moj kolega poljoprivrednik, Vlahović, Cvetković, šef agencije, pa onda činovnik koji sprovodi njihove naredbe. Oni hoće da kažu da smo mi odgovorni da se ne smo mi odgovorni da se ne sme raspravljati o privatizaciji iz 2001, 2002, 2003. godine u kojoj je i ako je učestvovao taj činovnik oni su bili na vlasti.
Idemo dalje, prethodni govornik je bio u jednoj drugoj stranci, takođe fotografija njenog lidera, lidera broj dva ili broj tri, koji je takođe sa dobitnikom tranzicije, jer je rečeno da je zabranjeno da o tome priča. Ne znam zašto prethodni govornik ima veća prava nego ja. E, onda vidimo malo i kako je to funkcionisalo. Kaže, da ovaj između njenog lidera i finansijskog direktora stranke u kojoj je sada, dakle, da je to poznato lice sa kriminalnim dosijeom. Malo su zagrljeni, 2000. godina, ali to ne smeta.
Takođe je rečeno da ne smemo da pričamo o SSP-u. Kaže, ko je protiv SSP taj je protiv EU. Nije tačno. SSP koji je potpisan je bio najlošiji SSP koji je jedna pristupajuća članica potpisala. Nijedna zemlja, a ovde je rečeno od strane jednog kolege da mi kada ulazimo na nečije tržište ne smemo a da ne dozvolimo da taj uđe na naše tržište. Ja se slažem, ali su oni u sastavljanju SSP kao stranka koja je učestvovala u tome dopustili da se to desi osam godina ranije, da ovi uđu osam godina na naše tržište pre nego što mi uđemo na njihovo u potpunosti bez ikakvih carina, carine su pale.
Broj dva, u tom SSP su takođe potpisali da stranci imaju nekretnine, pravo da kupuju nekretnine uključujući i zemljište pet godina od dana stupanja na snagu SSP, čak su ga jednostrano počeli primenjivati jedno vreme samo zahvaljujući Litvaniji je to 2017. godine u suprotno, dame i gospodo, poštovane kolege bi se to desilo još možda 2014. godine.
Zašto su potpisali taj SSP? Upravo zbog njih. Sada ću vam objasniti zašto. Konja jaše ko ima. Zemlju prodaje onaj ko ima, a oni su njima dali 300.000 ha državne zemlje u kojoj je zaglavilo 100.000 zadruge zemlje, imovina ujedinjenih seljaka, one koje su unesrećili za 50 miliona evra su prodali 300.000 ha zemlje, ali kaže – nemojte danas da pričamo o tome. E, ja hoću da pričam o tome.
To zemljište danas vredi tri milijarde, da su ga izdali sa pravom prvenstva, na šta imaju prigovor na 30 godina, mi bi imali 60 miliona zakupnine godišnje, a oni to prodali za 50 miliona. Do sada bi ubrali preko 600 miliona, do kraja prvenstva zakupa da su ga dali u prvenstvo zakupa i ubrali milijardu 800, zemljište ne bi vredelo tri milijarde, nego šest, što je trećina našeg duga. Zato ja hoću o tome da pričam i do je unesrećilo seljaka, 100.000 zadružne zemlje, imovina ujedinjenih seljaka, završila je tamo, imovina njihova sada. Sve što je bilo seljačko, postalo je vlasništvo seljaka iz grada i time je izgubljeno pravo reinvestiranja kapitala u blizini sela. Kapital, umesto na selu, otišao je na jahte, za pevaljke, za nove grudi, za nove usne, za jahtu od 49 metara, koji sa ponosom ističe bivši finansijski direktor DS i danas kažu, kriv je činovnik Siniša Mali. Pazi, bogati.
SSP na koga se neki pozivaju je stvarno pravo čudo, jer ni jedna zemlja ga nije takvog potpisala, naprosto je počistio poljoprivredna gazdinstva i može da ga hvali onaj koji je rekao da od 45.000 osemenjavanja krmača je dobijeno milion tovljenika. Pazi, 45.000 osemenjavanja, milion tovljenika, znači po osemenjavanju 23 tovljenika. Ne 13 prase, već 23 prase.
Takvo čudo nisam video od izborne kampanje u kome se boti u predsedničkoj kampanji krava oštenila, pa kada se njima krava oštenila, onda se moja kuca zove krava. Ja takvu poljoprivredu nisam upoznao.
Danas, dolazeći u Narodnu skupštinu shvatio sam poruku koju šalje Karađorđe, začetnik nove srpske države, koji kaže da je ovo Narodna skupština, da ona pripada svom narodu, svim građanima, da preko nje su građani prebacili suverenitet na nas, a mi na Vladu, da bi u njihovo ime suvereno upravljali ovom zemljom, pa i poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini.
Ono nije vlasništvo mene koji ga obrađujem, govorim o državnom poljoprivrednom zemljištu, koje po Zakonu o privatizaciji, kao društveno dobro u članu 3, a to zna gospodin Martinović, nije ni smelo biti predmet privatizacije, ali jedno mišljenje Lakovića je bilo jače od zakona i od Ustava i danas se oni bune i kažu – nemoj da pričate o tome. Državno poljoprivredno zemljište, imovina je svih ljudi, država zajednica ljudi, ona štiti ljude, ljudi štite državu. Oni imaju pravo od nas da traže, a privatno poljoprivredno zemljište ne diramo, na državnom poljoprivrednom zemljištu, da je vlasništvo sedam miliona ljudi, mi ga samo u njihovu korist obrađujemo, ali Narodna skupština, ja sam ratar, svoju ratarsku glavu, meni ovaj zakon ne odgovara, sam ostavio kući.
Ja moram da donesem odluku i u ime svih građana, da na tom poljoprivrednom zemljištu koje mi obrađujemo vi imate pravo da tražite da mi postignemo što veći prihod. U ratarstvu ja postižem 1.500 evra, a stočarstvo sada favorizujete, jel tako gospođo ministar?
Ako imam grlo stoke, ja imam 2.500 evra, a ako to preradimo u pravo prvenstva zakupa po hektaru, imamo 5.000 evra i to je ona razlika od 3.500 do 3.800 evra, na koju vi imate pravo da tražite od nas koji ga obrađujemo, da postignemo to, s obzirom da recimo, Holandija na manjim površinama, ima 80 milijardi BDP.
U vašem interesu je da mi to zemljište obrađujemo i da tražite od nas da to finalizujemo i da postignemo što veći prihod po jedinici površine. Zato ja danas moram da odlučim, ne u svoje ime, kako meni odgovara, to su oni tako radili, već sam pokazao, kako odgovara mojim prijateljima, to su oni radili, to sam pokazao.
Ja moram da odlučim onako kako odgovara onima koji gledaju ovaj prenos i onima koji će čuti o čemu se radi i o zamenama teza, političke stranke imaju pravo da iznose šta hoće, imaju pravo da zastupaju koga hoće, ali bi trebalo da govore istinu. Ne radi se o stotinama hiljada, oni su unesrećili SSP-ovim merama i prodajom stotine hiljada na selu zemljoradnika, seljačkih gazdinstava itd.
Sve hoće da pripišu nama.
Dugovi NIS 2008. godina, SSP 2008, dugovi „Srbijagasa“, prodaja NIS, SSP, sve 2008. godine.
Ko je bio na vlasti 2008. godine? Pa kažu – nemoj da pričate o tome. Mi moramo da vraćamo njihove dugove, da krpimo njihove fleke i danas oni politički neistomišljenici, koje ne želim ni da porazim ni da zgazim, koje uvažavam, koji sa nama treba da nađu zajednička rešenja, kažu da ćemo mi nešto bud zašto prodati.
Ovde 181 ha u Kovačici, 84 ara i 68 m2 poljoprivrednog zemljišta, koje je prodato za tri evra, za manje od 20 euro centi po ha. To je bila njihova politika, zemljišna, poljoprivredna.
Šećerana, pride, sa osam miliona zaliha šećera, sa kombajnima, mašinama, stanovima, sve su to prodali za tri evra. Danas oni pričaju kako ćemo mi nešto prodati. Da li su oni protiv pojačane kontrole, naši politički neistomišljenici? Da pojačano kontrolišu lokalne samouprave, programe, oglase, da to sve ide u skladu, da sprečimo uzurpaciju, da uzurpatorima oduzmemo useve, da vodimo knjigu polja, da imamo plodored, 104 miliona hektara EU zbog preterane upotrebe mineralnih đubriva, a u Sremu se vadi repa, repa, kuruz, repa, repa, pšenica itd, i zemljište se upropašćuje i zbog toga Evropa sada odmara sedam miliona ha.
Ona ima 53 milijarde agrarni budžet, ona sebi to može da da za pravo. Mi to pravo nemamo. Da bi podigli kvalitet zemljišta, moramo prednost da damo stočarima. Da li su oni protiv toga da stočarima omogućimo, da mogu da biraju cenu, da ako im ne odgovara srednja cena u opštini, mogu da izaberu srednju republičku, da uravnotežimo stočarstvo na celoj teritoriji Republike Srbije? Da li su naši politički neistomišljenici protiv toga? Verujem da nisu, ali u stvari jesu. Ovde su rekli, ne znam, stotine hiljada, a ukupno ima 5.400 zakupaca od čega su 1.100 stočari, radi se o 4.300 gazdinstava i ko im garantuje da će na sledećem zakupu, na licitaciji, svako od njih zakupiti zemlju? Šta ako neko dođe, a ovaj zakon stari omogućava, novi ne, sa strane i odmah u prvom krugu organizuje drugi krug i kao u Inđiji zakupe sve i ni jedan hektar ne zakupe oni koji imaju mehanizaciju na toj teritoriji. To je stari zakon.
Novi zakon to isključuje. Da li su oni protiv toga? Prodali su 300.000 ha zemljišta da konačno mali poljoprivrednici imaju pravo po tržišnim cenama, ne ono, veliki posedi za male cene. Da li su oni protiv toga, da, mali poljoprivrednici konačno mogu da kupe mali komad po tržišnoj ceni do 20 ha, da budu tri godine u statusu, da budu tri godine sa prebivalištem, a možda će se taj rok i produžiti, i da imaju pravo da kupe do 20 ha pod uslovom da nemaju više od 30, da to ne mogu da prodaju, da ne mogu da izdaju u zakup, a mislim da ćemo amandmanom usvojiti da ne mogu da daju ni pod hipoteku, sem u korist države Srbije.
Ja se zalažem da to bude do deset godina. Javno kažem Vladi, podneo sam amandman da to bude do 10 godina, da bi oni to lakše kupili, ali prednost prilikom kupovine je sledeća, što on zalaže imovinu koju kupuje, pa uz dodatnu svoju to lakše može da otplati.
Mislim da naši politički istomišljenici nisu protiv toga. Ja ću ostaviti malo vremena i za drugo javljanje, ali želim da završim sa rečima čoveka koga sam podržavao: „neke države imaju sve, bogatstvo, dijamante, plodnu zemlju, ali su siromašni i ljudi nisu organizovani. Neke države nemaju ništa od toga, ali su bogate, jer su ljudi organizovani. Sve je do ljudi“ i to je rekao jedan velikan, čije reči, a mnogi koji se pozivaju na njega, neće ih ni prepoznati.
Na kraju, dosadašnja politika koju je SSP proizveo, bolje uvesti, što je od Srbije napravilo kafileriju da izvozim ogromne količine kukuruza, stočne hrane, a uvozimo sve i svašta, u korist onih lica, mi to moramo da okrenemo.
Filozofija – bolje uvesti, nego proizvesti; nas je dovelo do toga - bolje otpustiti, nego zaposliti. Mi tu filozofiju u ime građana moramo da menjamo u - bolje proizvesti, bolje proizvesti nego uvesti, bolje zaposliti nego otpustiti. Hvala.

Član 106, 107, 108, 109.
Ne insistiram na primeni kazne, čak ni zato što me je moj kolega gospodin Čanak, a to ću reći gospodin zbog odela, a ne zbog načina na koji mi se obratio, nemam ništa protiv da ostane nekažnjen. Ja mislim da parlament ovakvu vrstu uvreda i pretnji nije zapamtio. Ja mislim da srpski parlament to ne pamti, možda je samo gora ona pucnjava Radića.
Meni je drago da se meni to desilo, ne insistiram da se kolegi Čanku da opomena. Mislim da je on pokazao svoje pravo lice, mislim da je pokazao da mu nije stalo do zemljoradnika, da mu je stalo samo do marketinga.
Ja kažem, ja sam spomenuo Sinišu Malog, spomenuo sam gospodina Cvetkovića, spomenuo sam kolegu poljoprivrednika ne imenom. Dakle, njegovo ime nisam upotrebio. Da li je on imao pravo na repliku ili nije, ja to ne mogu znati.
Reči koje je on upotrebio ja ne mogu ovde da ponovim, ali mogu da kažem da pametnog i mudrog čoveka ne može baš svako uvrediti. Da bi me uvredio svako, taj mora prvo da postane neko.
Prema tome, on meni nije mogao izreći bolji kompliment, a to što mi je pretio, ima jedna stara izreka – Briga mačku šta miševi misle o njoj. Hvala

Dame i gospodo narodni poslanici, najverovatnije je da je Miodrag Kostić dobro obavestio mog kolegu poljoprivrednika o sastavu tenderske komisije, ali ga je mogao obavestiti malo bolje. Od pet članova, četiri člana komisije su glasala za prodaju i jedan nije. Jedan je smatrao da je cena mala, a taj jedan je bio predstavnik lokalne samouprave opštine Inđija Marijan Rističević. Ako to nije tačno, možemo i na poligraf, možemo i na zapisnik. Ako to nije tačno, ja ću da dam ostavku i moje imanje, koje nije značajno pokloniti mom kolegi poljoprivredniku. Ali, ako je tačno da Marijan Rističević nije glasao za tu privatizaciju kao predstavnik lokalne samouprave, možete da ne dođete, ali i da budete prisutni i ne glasate za privatizaciju, onda niste bili za to. Ako je tačno da ja nisam glasao za tu privatizaciju, da kolega poljoprivrednik da ostavku i da njegovo imanje, koje je znatno veće od mog pripadne meni. To je moja ponuda, kao i sledeće.
Daću ostavku, ako čuveni ugovor sa Ministarstvom poljoprivrede o zakupu poljoprivrednog zemljišta u korist vinodelca, vinodelje, mog kolege poljoprivrednika nije potpisao jedan od direktor MK Komerca, Jaroslav Stuparski, a u korist vinarije Živković. Ja ću, takođe, podneti ostavku, jer taj ugovor direktno dovodi u vezu MK Komerc, mog kolegu poljoprivrednika i prodaju one čuvene zgrade na Ušću MK Komercu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih voleo da vidim biznis plan mog kolege, ne samo Ivice Todorića, već mog kolege vinodelca, koji je dobio na 30 godina za 60 evra hektar, na Fruškoj Gori, na najelitnijem delu pored Dunava, 52 hektara u zakup i to na način da je zemljište zakupio u novembru 2007. godine, a navodno vinograd zasadio u proleće 2007. godine i tako od novembra napravio proleće.
Razna čuda su se tada mogla dešavati. Ja ne znam šta je gospodin Martinović uradio u prošlom sazivu, ali mislim da ni izbliza nije uradio ono što sam ja danas doživeo i meni je drago što se, kada su neki drugi ljudi vodili vlast, kada neko drugi predsedava to nije odrazilo na budžet i džep narodnog poslanika koji je prema meni nastupio na način da nismo razmenjivali mišljenje, već je on pokušao da razmeni vatru, a ja ovde neću da razmenjujem vatru, već ću razmenjivati mišljenja.
Želim da kažem da poljoprivrednici nemaju razloga nikakav strah i jedino poljoprivredno zemljište koje se prodaje, moći će da se proda malim poljoprivrednim gazdinstvima i nikome drugom. Što se ratara tiče, oni takođe nemaju razloga za strah, mogu čak zemljište da dobiju po povoljnijim uslovima s tim, da kupe nešto stoke i iskoriste pravo da se na povoljniji način bave stočarstvom nego do sada i na takav način da posgignemo ono što želimo da postignemo ovim zakonom. Želimo da postignemo to da smo prošle godine, a prošli smo pored Karađorđa, Srbija je ibla zemlja šljiva, njiva i izvoza svinja, dakle, prošle godine smo uvezli 348 hiljada tovljenika i 18 hiljada tona mesa koji menjaju 360 novih tovljenika, znači ukupno 700-800 hiljada tovljenika smo uvezli više u mesu i živih svinja nego što smo izvezli. To je za jednu agrarnu zemlju kao što je Srbija sramota.
Ako ne možemo ljude da nateramo da gaje stoku na svom imanju, makar možemo na onom državnom delu poljoprivrednog zemljišta, pokušati olakšicama da deo ratara pod olakšanim uslovima pretvorimo u stočare i na takav način napravimo dodatni prihod.
U toj godini uvezli smo 700 hiljada svinja, ove godine smo izvezli svega 370 tona više goveđeg mesa nego što smo uvezli. To su razlozi za poboljšanje ovog zakona. Želim da se oni bave stočarstvom, kao što ja sam kao ratar moram da menjam svoju delatnost iz razloga što smo izvezli kukuruza tri i po miliona tona, više stotina hiljada tona raznih proizvoda i stočnog brašna od soje, što daje ukupan bilans za milion tona mesa smo mogli proizvesti time ili milijardu kilograma, što u živoj vagi vredi dve milijarde dolara, prerađeno ne u konačnu fazu, vredi najmanje četiri milijarde.
Za kukuruz koji smo izvezli dobili smo ukupno 800 stotina miliona dolara, razlika od tri milijarde i dvesta miliona je otišla drugim farmerima, tuđim stočarima, tuđim klaničarima.
Pomoću onog famoznog SSP koji je prerano dozvolio liberalizaciju i prerano dozvolio kupovinu zemljišta, naprosto je zbrisana poljoprivreda, uvezeno je meso sumnjivog kvaliteta sa željom da se Srbija pretvori u kafeleriju i umesto da punimo farme, obore, klanice, mi smo punili onkologiju i imali povećane troškove za zdravstvo.
To su razlozi zašto želimo da poljoprivrednici uz pravo prvenstva zakupa, a na onih 30%, Vlada me je uverila da će biti usvojen amandman, ima pravo više pravnih lica, usvaja novi Zakon o zadrugama da bi nove zadruge stekle zemljište koje je proćerdano za vreme vladavine bivšeg režima, država ima način da im ustupi pravo prvenstva onih do 30% da i oni sami kao zadruge mogu u tome da učestvuju, koriste sredstva IPA fonda i na takav način ponovo živi zadrugarstvo, da se bave investicijama, da se bave preradom, da zapošljavaju sami sebe, da selo živne, da profit koji otpada od poljoprivrede, otpada na selo, a ne na jahte, Maldive itd.
To su razlozi zašto smo pristupili promenama i izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Nikakve druge skrivene namere Vlada nije imala. Mislimo da ima prostora za sve, mislimo da se vredi posvetiti tome, ne želim sa političkim neistomišljenicima da razmenjujem vatru, niti ću na one ružne postupke odgovarati ružnim rečima. Mislim da iz ovog treba da izađemo ujedinjeni, da glasalo za zajednička rešenja, da oplemenimo ovaj zakon amandmanima.
Mnoga od rešenja opozicije, čak i amandmana pokrajine smo uvrstili u amandmane koji su prihvatljivi da na takav način napravimo što bolji zakon da tako jedinstveni sa svojom verom damo sebi smisao da ujedinjeni konačno ekonomski dignemo ovu državu na noge, da nam svima bude bolje, da budemo ujedinjeni. Tako ujedinjeni da ne budemo korišćeni jedni protiv drugih, ukoliko suprotna strana,naši politički neistomišljenici to žele, ja ostajem za saradnju, a dragi moji poljoprivrednici, ako verujete da će vas u bolje sutra odvesti oni koji su vas opljačkali juče, grdno se varate. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega poljoprivrednik je miljenik tužilaštva, a to ću u nastavku diskusije i obrazložiti.
Na početku, u uvodu, s obzirom da sam prošao pored cara Dušana u obavezi sam da vam pročitam šta je on govorio o pravdi u tom dalekom 14. veku. Naredba carska – Ako car napiše pismo ili iz srdžbe ili iz ljubavi ili iz milosti za nekoga, a to pismo narušava Zakonik i nije po pravdi i po zakonu, kako piše zakon sudije tom pismu da ne veruju, samo da sude i vrše po pravdi.
Drugi stav – Sve sudije da sude po zakonu pravo kako piše u Zakoniku, a da ne sude po strahu od cara.
Car Dušan, 14. vek, naši čestiti preci. Da li smo mi danas dostojni svojih predaka? Da li imamo ono što je car Dušan imao u 14. veku? Mislim, da još uvek nemamo. U samom uvodu ću reći i zašto nemamo. Državu koju smo 2012. godine zatekli bila je potpuno teritorijalno razvaljena, politički obezglavljena, nacionalno ponižena, vojno polu nemoćna, ekonomski devastirana, socijalno nemoguća, neodrživa, moralno, što je najgore, moralno razorena što u ovom Zakoniku nije stajalo.
Država bez šansi da bude zapuštena, napuštena država, država bogata prirodnim bogatstvima, država sa najplodnijom zemljom u kojoj su živeli siromašni radni ljudi, često gladni ljudi, bez ikakvih prava na pravdu, mi to pravo njima postepeno vraćamo.
Ali, da bi se držao strogo tema, imam mnogo zamerki na tužilaštva, posebno imajući u vidu predmete koje smo dobili. Kada sam rekao da moj kolega, poljoprivrednik miljenik pravde, nisam mislio na one stare slučajeve koje sam izneo po prilično upečatljivo i na koje tužioci, verujem da će posle promena reagovati.
Postoji firma u Nišu koja se zvala „Impresa“ čiji je direktor bio moj kolega, u kojoj je, po izveštaju i zapisnicima iz same firme, evo, ovde sa bar kodovima, posle njegovog odlaska ustanovljeno da je nestalo 138 hiljada 714 boca flaširanog vina, bez ikakve dokumentacije, otpremnice itd, u vrednosti od 89 miliona dinara, zbog čega su organi te firme, posle njegovog odlaska sa mesta direktora, podneli odgovarajuće prijave o kojima se najverovatnije do sada ne postupa.
Ne radi se o onom domaćem vinu proizvedenom na Fruškoj Gori, nego se radi o uvoznom vinu, jel ono na Fruškoj Gori, nije proizvedena ni jedna boca.
Kolega Babić je govorio o tome, ne mogu oni mene gospodine predsedavajući zbuniti, ja sam već rekao da pametnog i mudrog čoveka ne može niko zbuniti…

…Molim? Ja sam u temi. Ja govorim o tužilaštvu i govorim da ovaj tužilac nije sankcionisao ovaj slučaj, bez obzira što je dobio krivičnu prijavu, vrednu 89 miliona dinara, što je protivvrednost za 138 hiljada 714 boca vina, jel ono na Fruškoj Gori, nije to vino, jer tamo nije proizvedeno ni nekoliko kapi za pričest, a kamo li nekoliko boca ili nekoliko stotina hiljada. Dakle, to su razlozi zašto neki tužioci gube poverenje, a neki novi to pravo dobijaju.
Takođe sam u obavezi štedeći vaše vreme da iznesem slučaj jednog od kandidata koji se zove Mladen Nenadić sa kojim sam sarađivao, dostavljao materijale od 2001-2004. godine, koliko se sećam. Radi se o šećernoj aferi, o finansijskom direktoru stranke bivšeg režima koji je kupio tri šećerane za po tri evra, da je samo u Kovačici, bilo 181 hektar zemlje, što znači 20 evra centi po hektaru plus šećerana pride sa šećerom od 13 hiljada i nešto tona koje vrede osam miliona evra.
Znači, da vam pokažem koja je dimenzija tog kriminala, da je neko za nešto što je platio tri evra Udruženju malih akcionara, to procenio na 20 miliona evra. Da je to vredelo više od tri evra, dokazuje prva godina rada gde se novi vlasnik zadužio kod banaka osam miliona evra, na imovinu od tri evra. Šta su ti tužioci radili? Ne znam, ali znam ovo ko je radio.
Zvao se Mladen Nenadić sad piše da je advokat. Da li je još uvek u tužilaštvu? Koliko sam ja video iz njegove biografije on više nije tužilac.
On je otvorio sasvim ozbiljno u Čačku, pričam o šećernoj aferi. Kad je došao do finansijskog direktora DS, stranke bivšeg režima, Milorada Kostića, gle čuda, njemu je slučaj oduzet.
Znate ko mu je oduzeo slučaj? Tužilac, on je bio zamenik, a njegov pretpostavljeni je bio Zoran Pešić, gospodine ministre pravde, to zapišite negde. Čovek koji je gonio kriminal zvao se Mladen Nenadić, a čovek koji je zaštitio kriminal, želeći valjda da zaštiti bogate i prebogate, zvao se Zoran Pešić koji je na mesto tužioca okružnog, došao sa mesta sekretara odbora DS.
To je bilo vrlo reprezentativno. To je tužilac koji je preuzeo predmet po ovlašćenjima od gospodina Mladena Nenadića, imamo valjda pravo da govorimo o kandidatima, kome je taj slučaj oduzet i najverovatnije da je radila fioka, uglavnom iz tog slučaja Mladen Nenadić je, izgleda izašao u advokate, nisam siguran, njemu je slučaj oduzet, a ovaj bogati, koji je bio predmet istrage postao je još bogatiji.
Da kažem samo da je Vlada Mirka Cvetkovića na jednoj sednici donela odluku da kupi 15 hiljada tona šećera, baš od tog bivšeg finansijskog direktora stranke bivšeg režima za 13 miliona evra, jel bože moj mogu nekad nastati neke velike nestašice, čisto da se nađe, a pri tome je i novac i šećer ostao kod bivšeg finansijskog direktora stranke bivšeg režima. Zadržao je jedno i drugo.
Znači, date mi novac 13 miliona za 15 hiljada tona ili 15 miliona kilograma šećera. Znate li koliko to danas vredi? Još im plaćate i skladišninu. Date mu i novac i šećer i platite mu skladišninu. Znate li koliko to sada vredi?
To sad vredi maksimalno sedam i po do osam miliona evra. Znači, da ga je država častila čistim profitom pet miliona evra. Lako je državnim parama kupovati firme po Srbiji.
E, tako je to radila stranka bivšeg režima. Znači, opštinski sekretar opštinskog odbora stranke bivšeg režima povlači predmet svog finansijskog direktora, cele stranke. To je tad moglo, ali sada najverovatnije više neće moći.
Što se tiče tužioca za ratne zločine, falim te bože, kad smo se rešili Vladimira Vukčevića, trebao je da ide u penziju, a rekao je ima nešto kapitalno, pa smo navrat na nos produžavali njegov staž, i ja sam bio protiv, jer je rekao da će nam otkriti „žutu kuću“.
Ja mislim da je još ranije otkrio šarenu kuću žute boje, iz te „žute kuće“ je imenovan. Vama je to smešno, ali nije za smeh, zato što je vrlo brzo po isteku mandata ministarke pravde koja je bila član i funkcioner stranke bivšeg režima omogućio da se privremeno zaposli baš u tom tužilaštvu ili se ja varam gospodine ministre. Vi ćete odgovoriti. Radi se o Snežani Malović. Da li jeste ili nije bila? Odmah posle razrešenja sa mesta ministra pravde, da li jeste ili nije bila zaposlena u Tužilaštvu za ratne zločine?
Imamo tu i suprugu bivšeg premijera. Bojim se da je to bilo političko krilo jedne stranke, i sa tim se mora prestati ma koja stranka da je u pitanju. Tužilaštvo za ratne zločine nikako, jer to je jedan malo osetljiv organ, nikako ne može da bude stranački obojeno jer naše stranke imaju različite pristupe po pitanju ratnih zločina. Neki bi da sve pošalju u Hag, celu Srbiju i tako dobiju izbore, a neki opet ne bi ni psa isporučili Haškom tribunalu. Ja sam bliži ovim drugima.
Dakle, taj isti tužilac nam je rekao da njegovo najveće dostignuće, pazite, niko nije tražio da podnese ostavku, ovo je gore nego ono „ala volim kad kleknu“. On je rekao otprilike ovako – da je on naterao Karlu Del Ponte da puši pored wc-a.
Ja se te njegove izjave jako dobro sećam. To je rekao tužilac za ratne zločine, koji srećom po godinama starosti više neće biti tužilac, a kakve smo mi gromade imali za tužioce, to pokazuje ta izjava.
Takođe, protiv tog tužioca sam podneo krivičnu prijavu i ostalih osoba zbog sastanka 10. 11. 2010. godine sa Kendel Dejom, pravnim savetnikom ambasade SAD u Beogradu, sa njim je bio i pravni savetnik ambasade SAD, Vladimir Vukčević o kome sam već govorio, Dragoljub Stanković, Bruno Vekarić, supruga bivšeg premijera i Bojan Lapčević sekretar Tužilaštva za ratne zločine. Na tom sastanku se razgovaralo o slučajevima Beli Manastir, Ćuška itd.
Ovaj zapisnik koji su oni sačinili, ja sam predao Višem tužilaštvu. Ono što sam ja načuo da je ta prijava završila u fioci. Ja još nisam obavešten da je odbijena, da bi mogao privatno da gonim gospodina Vukčevića, s obzirom da je za mene ovo klasičan primer špijunaže sopstvene države u korist predstavnika druge države. Dakle, predstavnika SAD, ambasada SAD, u tom slučaju za mene su SAD.
Svako ko je, pa su se između ostalog bavili i Natašom Kandić, o njenom doprinosu u određenim slučajevima, svako ko je ovo radio je morao da bude predmet ozbiljne istrage, jer ova država je povratila svoj suverenitet, ili deo svog suvereniteta, više niko nema pravo da gazi, ispituje na ovaj način na koji je to radio Kendel Dej.
Kada dobijem, ili ne dobijem, ili šta će se desiti, od nadležnog tužilaštva koji se bavi ovim, odgovor, da li će da gone po privatnoj liniji ili ne, da li će da gone po službenoj liniji, da bi ja mogao privatno da ga gonim, u tom slučaju ću preduzeti ovaj drugi korak i privatno ću goniti ne samo ja, već i još neke kolege poslanici.
Što se tiče drugih tužilaca, ja sam zadovoljan višim tužiocem Sremske Mitrovice, Osnovnim sudom u Pazovi i ovom po Sremu, očekujem, kolege poslanici svakako najbolje poznaju slučajeve u svojoj sredini i sa punim pravom ja dozvoljavam bilo kom narodnom poslaniku da podržava, ili opovrgava predloge za tužioce onako kako oni procenjuju na svojoj teritoriji.
Na kraju će broj glasova odlučiti o tome ko će biti izabran, a ja bi mojim kolegama predložio na iskustvo sa gospodinom Nenadićem da ozbiljno razmisle o tome da mu ukažu poverenje prilikom glasanja, jer se radi o čoveku koji je, pazite, tih ranih 2000. godina imao petlju da se upusti u ozbiljan obračun sa kriminalom i korupcijom i to treba ceniti, s obzirom da najverovatnije mora otplatiti neku cenu zbog profesionalnog bavljenja svojim poslom.
Mi moramo da se sećamo svih profesionalnih žrtava tužilaca i da pokušavamo da ih vratimo da ponovo na časan način vrše svoju službu i progone kriminal.
Po meni, a i želim time da završim, mi moramo taj kriminal progoniti iz razloga slobode i pravde. Pravda se ne da simulirati. U koliko ne budemo progonili kriminal imaćemo simuliranu pravdu i simuliranu državu, imaćemo iluziju pravde i iluziju države, to nam nije nastojanje. Tužioci treba da proganjaju. Poruka za sudije je da kažnjavaju krive, da štite nevine, posebno ove milione, da ne štite milionere, kao što je bio slučaj u Čačku, već milione, ove siromašne, otpuštene, slabo plaćene, to je moja poruka njima.
Sudovi moraju to da rade, ne zato što je neko loše postupao, već da bi sprečio da u buduće neko loše postupa. Mi moramo mnogo toga da menjamo. Ja verujem da ovo nisu idealna rešenja, da postoje možda i neke greške, sistem nije savršen, ali ja ne odustajem od namere da promenim taj sistem.
Ja pozivam kolege da glasamo za rešenja. Verujem da će ona druga strana radije glasati za probleme, nego za rešenja, a sa tim u vezi da završim, opet sa Carom Dušanom od koga sam pošao, kao i svi vi, i da kažem, da nažalost među našim kolegama ima onih koji da se danas primenjuje Dušanov zakonik ne bi za ovo glasali rukama, već nogama. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, da ponovim, ne znam da li sam bio uključen, dame i gospodo narodni poslanici, ovo što ste čuli se dešava po onoj izreci kad karakterno sitni ljudi žele da ukrupne sebe. Ja sam mnogo toga čuo, ali kad neko priča o zadruzi, o zadrugama, znate ono za-druga, zadruga nosi naziv za-druga. Kod zadrugara se nije desilo da ne registruješ gazdinstvo, to je obaveza do 31. marta, da ne predaš strukturu proizvodnje, a da možeš da koristiš podsticaje od strane države.

Umesto do 31. marta, ti to registruješ 2. jula, ali imaš problem. Nisi registrovao gazdinstvo, nemaš zadrugu kao poljoprivredno gazdinstvo, nemaš ni zemljište, registruješ 2. jula, zakupiš zemljište na nameštenoj licitaciji, gde međusobnu konkurenciju tebe i onog drugog zastupa isti čovek, pa se takmiči sam sa sobom i ti na takav način sklopiš ugovor 7.11.2007. godine i ostvariš pravo na podsticaje za prolećnu sadnju 2007. godine.

Bivši premijeri imaju čudnu naviku da i novembar proglase za proleće, a da jul mesec bude ravan martu mesecu i da na takav način ostvare 525.000 evra nezaslužene dobiti, kupe stan na Vračaru i dok ja dolazim iz njiva iz sela Novi Karlovci, moj kolega poljoprivrednik dolazi iz stana vrednog 500.000 evra sa Vračara.

Nisam dobio odgovor ni po prethodnom pitanju - koliko je u tom vinovom zasadu ta vinarija je napravila kapi vina, ne flaše, koliko je kapi vina napravila, da znamo za šta je država dala 525.000 evra za to? Nije bilo ni tri kapi za pričest, a kamoli tri boce.

Hajdemo dalje, šta je sa zemljištem? Zemljište je zajedno sa firmom prodato i sada moramo da platimo još 500.000 evra zbog toga što ne može da se izvrši restitucija, već moramo novčano da obeštetimo prethodne vlasnike, pravne sledbenike i danas bivši premijeri pričaju o zadrugama i poljoprivrednom zemljištu, zaboravljajući da su imali ugovor, ugovor sa narodom 2000. godine. Ja sam svedok tome.

U tom ugovoru je pisalo da ćemo izvršiti restituciju, a nama premijer, za koga sam i ja glasao, doduše kasnije, odbivši da glasam, ali je i pao vrlo brzo, je ušao u parcelu koja je namenjena za restituciju, ne da je želeo restituciju, nego je sprečavao restituciju ulaskom u posed na opisan način.

To zemljište je izdato na 30 godina i danas o zadrugama i zemljištu priča neko ko je uzeo za 60 evra 52 hektara zemlje u opštini Inđija po pravu prvenstva na način na koji sam već opisao. Inače, pravo prvenstva imaju samo oni koji su već zasadili vinograd, a ne oni koji će ga saditi. Takav je bio Zakon o poljoprivrednom zemljištu koji ćemo menjati.

Danas oni pričaju da ćemo mi tajkunima da prodamo zemlju. Netačno, zbog gledalaca. Zakonom o zemljištu, koji će biti na dnevnom redu ove Skupštine, zemljište će se prodavati malim poljoprivrednim gazdinstvima koji imaju manje od 30 hektara, koji tri godine moraju da budu registrovana poljoprivredna gazdinstava i koji moraju da imaju prebivalište o tri do pet godina u zavisnosti koji amandman bude usvojen.

To je oni poljoprivrednicima, onim zadrugarima koja je imovina oteta, koji ništa nisu dobili od države, koji su devedesetih godina podnosili teret socijalnih ekonomskih vojnih pritisaka na našu zemlju, a nisu kupili ništa, ali zato su kupili oni koji su u tom periodu švercom cigareta, nafte itd, zgrnuli ogromne pare na njihovoj grbači, oni su se pojavili kada je moj kolega poljoprivrednik bio premijer, pa oni su kupovali 300.000 hektara zemlje državne, 200.000 hiljada hektara društvene, koja je momentom prodaje pretvorena u državnu, inače je država ne bi mogla je prodati i 100.000 hektara zadružne zemlje koja je bila svojina udruženih seljaka i danas neko priča kako ćemo mi prodati zadruženu imovinu, što je netačno. Ona je već od 2000. godine prodata.

Neko govori o tome da ćemo mi zadružnu zemlju prodati strancima. Netačno, ni državno. Trista hiljada hektara je prodato do 2010. godine za 50 miliona evra. Da su ga dali sa pravom prvenstva zadrugama, o kojima pričam, zakupnina svake godine je bila 60 miliona, milijardu i 800 bi prihodovali samo zakupnine, da su ga dali sa pravom prvenstva zakupa na 30 godina, što će biti slučaj sa poljoprivrednim zemljištem kada usvojimo i Zakon o poljoprivrednom zemljištu. I još nešto, to za šta smo dobili 50 miliona evra bi danas vredelo tri milijarde evra, jer 300 hiljada hektara vojvođanske zemlje danas vredi tri milijarde evra. Da li je tako, gospodine Sertiću?

Oni su to prodali za 50 miliona evra, za 60 puta manju cenu. Da su ga izdali u zakup na 30 godina, imali bi milijardu i 800 miliona evra zakupnine, a zemljište ne bi vredelo tri milijarde, već bi za 15, 20 godina vredelo šest milijardi. To je trećina našeg duga. To smo mogli vratiti tako što smo to mogli prodati domaćim zadrugama, domaćim poljoprivrednicima, da ih nismo osakatili, oduzeli zadružno zemljište. Tog zemljišta je bilo od 1962. do 1968. godine 198.000 hektara koje je kupljeno teretnim putem. Zadruge su to izgubile divljom, predatorskom privatizacijom za vreme dok je moj kolega poljoprivrednik bio premijer, Vlahović bio ministar poljoprivrede, gospodin Cvetković bio nadležan za privatizaciju, a oni će vam spomenuti poslednjeg činovnika Sinišu Malog.

Zaboravili su ovu prvu trojicu koja su se najviše pitala. Oni koji su rasprodali sve su, da bi to legalizovali, usvojili SSP, napisali, sa preteranom preranom liberalizacijom, da bi uništili ostatak poljoprivrednika i ostatak poljoprivrednih zadruga. Preterana i prerana liberalizacija je počistila našu prehrambenu industriju i poljoprivredu, zato što su pale sve carine. Obično je liberalizacija takve vrste se poklapala sa godinom ulaska u EU. Samo se kod nas desilo da će to biti osam godina pre ulaska. Kome su to potpisali? Onim prijateljima svojim finansijskim direktorima DS kojima su prodavali u Kovačici 181 hektar zemlje za tri evra, 20 evrocenti, manje od 20 evrocenti hektar, šećerana pride i šećera za osam miliona evra. Kapital od 20 miliona evra su procenjen prodali za tri evra, a onaj ko je to kupio, odmah sledeće godine digao osam miliona evra. Kako je uspeo da digne osam miliona evra kredita na nešto što vredi tri evra?

Odgovor je bio sasvim jasan. To je bilo ogromno čerupanje naroda, društvenog kapitala. Ono što je bilo sve naše, sad je bilo sve njihovo i postalo je sve njihovo. Kupili su i jahte, pevačice itd, kapitalom, oteli od siromašnih, otpuštenih i slabo plaćenih. Danas su oni pričali o tome.

Ko je u SSP uneo odredbu da ćemo pet godina po stupanju na snagu SSP-a, pa nas je Litvanija spasila kasnije, odobrila taj SSP, ratifikovala u svom parlamentu, ona nas je spasila? Ko je potpisao da smo 2017. godine u obavezi da strancima prodajemo nekretnine, uključujući i zemlju? Ne mi, oni, oni koji se danas bune, oni koji kažu da je SSP loš, oni koji kažu da ćemo prodavati zemlju strancima. Zašto su usvojili tu odredbu? Da bi oni koji su kupili 300.000 hektara za 50 miliona evra, oni koji su oteli od osiromašenih, slabo plaćenih, onih koji tumaraju praznih džepova i praznih stomaka dok oni grickaju jastoge. Od njih su oteli. Da bi to oteto mogli da prodaju, oni su to uradili. Oni su SSP napisali kako odgovara onima koji su imali zemlju koji su 300.000 hektara kupili za 50 miliona evra, da bi mogli da preprodaju, da bi danas mogli da uzmu tri milijarde za ono što su platili 50 miliona, to im je bila namera, a u isto vreme su ti isti ljudi bili uvoznici svega i svačega, tzv. klaničnog otpada itd.

Praznili su naše farme, punili onkologiju. Danas oni pričaju o poljoprivredi, danas oni pričaju o zemljištu. Ko šta sad više da im veruje? Oni koji su sve to potpisali nas optužuju za svoje greške. Hajde jednom da nam oproste makar ono što su oni zgrešili. Ne, oni to ne žele. Oni će i dalje pričati kako ćemo mi prodati strancima zemlju, iako je to bila njihova namera, da unovče ono što je oteto od sirotinje. Konja jaše ko ima. Ko će da dođe da kupi od mene pet hektara od stranaca? Doći će da kupe od onih koji su uzeli 300.000 hektara. Kod njih će zakucati na vrata i pitati da li to može.

Zato ne dozvoljavam da moj kolega poljoprivrednik ovde unosi zabunu na čestite poljoprivrednike koji žive na selu, da unosi zabunu, da ih obmanjuje, da govori neistinu, da govori da umesto što ćemo njima prodati zemljište do 20 hektara, što je namera ove Vlade, da i oni nešto kupe u ovoj državi po punoj ceni, umesto onih koji su kupovali velike poslove po mizernoj ceni, dakle, jednom i mi da damo priliku našem poljoprivredniku da nešto stekne, da se udruži u zadrugu i da tako udruženi podignu svoju glavu, podignu našu zastavu i podignu našu državu. Hvala.

Gospodin koji izlazi očigledno da nema nameru da u demokratskoj atmosferi razmeni mišljenja i da traži zajednička  rešenja.
Zbog građana sam u obavezi da upozorim na elementarnu nepismenost jednog docenta, jednog predavača na Fakultetu političkih nauka. Pre svega, zabrinut za obuku tih istih studenata, kada jedan docent ili docenat, ispravno je i jedno i drugo, dva puta kaže „pod znakovima navoda“, a ispravno je, gospodine docentu iako ste izašli da se kaže „pod znacima navoda“. Znakovi su pored puta, gospodine docentu, tako kaže Andrić, ako ste ga čitali.
Takođe, gospodine docentu, u obavezi sam da vam kažem bez obzira što ste pobegli kao i vaš kolega od poligrafa, u obavezi da vam kažem, ne prave se nova kola od starih delova niti se nove političke organizacije, gospodine docentu i poštovani građani, prave od polovnih političara, posebno onih iz LDP koji zagovaraju odvajanje Crne Gore, otcepljenje Kosova i Metohije, koji su imali čudne igre i sa Raškom i sa Vojvodinom. Posebno ako imamo u vidu da su se družili i sa osnivačem logora na Golom otoku.
Veliko je pitanje, gospodine docentu, kada izrazite svoje neslaganje sa tim da ja imam pravo da komentarišem zakon isto kao i vi. Demokratija voli ravnopravnost, gospodine docentu. Demokratija voli i kada nosioci vlasti budu provereni kod naroda. Gospodine docentu, vi ste meni osporili pravo na podnošenje zakona i amandmana i na komentarisanje istih iako sam ja više puta proveren kod građana. Jedino smo kolega Drecun i ja od većinskih stranaka bili na izborima, dakle, bili na onome za čega ste se zalagali stari grčki filozofi da to mora da bude provereno da bi neko bio u centru, mora da bude proveren, zato bih voleo da njihova politička organizacija za koju kaže da ima procenata ne zna koliko, jednom izađe i proveri se kod naroda, ni na glasanju ne mogu da se provere. Od 272 glasanja raznih vrsta, akata, zakona itd. bili su prisutni na 233. U septembru, oktobru, novembru obojica i imaju nula glasanja. E, sada demokratija jeste u prebrojavanju glasova, gospodine docentu, ali očigledno da vi ne možete da trpite brojanje glasova.
Dragi moji građani po vas nisu opasni zakoni, mi menjamo zakone, po vas su opasne još uvek sudije, izvršitelji, advokati, a zakoni nisu. Zakone treba menjati, česte su promene, treba ih menjati da budu bolji za građane, za sve građane, a ne za pojedine kako je to nekada bio slučaj. Navešću slučaj osobe A koja je otišla u Timočku na završnu raspravu gde je osobi A promenjen sudija. Kome je na hodniku osobi A rekao – nemate šta da očekujete u mojoj sudnici, kao da mu je DS ostavila sudnicu ili tata. Presuda je bila da osoba A nema pravo na punu zaštitu time je sudija pokazao da ne poštuje Ustav u kome se svi građani ravnopravni.
Osoba B je dobila izvršenje na platu iako mu nisu pogodili ni ime ni prezime, pa ni pol iako je stavio primedbu, a vi to svakako znate koja nije rešena u roku od pet dana, nije rešeno u roku od pet meseci, a kada je rešena u istoj sudskoj jedinici, po istom osnovu, pola je rešeno pozitivno, pola je rešeno negativno, gotovo neverovatno.
Osoba C se u Inđiji nedavno, zašto menjamo Zakon o izvršenju, zbog izvršenja spalila u dvorištu advokata, koji je na početku procesa bio njegov advokat, a u toku procesa prešao na drugu stranu i porazio prethodnog svog oponomućenika ili kako se to kaže, i za jednu banalnu tuču 15 hiljada evra, izvršenja kuća, nema žalbe, nema ničega, Advokatska komora ćuti, došlo je do samospaljivanja klijenta advokata koji je bio na obe strane.
Ne može se, kaže „sedeti na dve stolice“. Neki advokati mogu i na dve stolice i u dve sobe ili u dve sudnice. Tako da imamo tri primera zbog čega treba menjati Zakon o izvršenju i neki drugi zakon.
Svi mi koji smo živeli devedesete, a posebno 2012. godine, znamo zašto treba menjati zakone. Gospodo iz opozicije, u pljačku se nije kretalo pištoljem i čarapom na glavi, u pljačku se kretalo sa šefom stranke i ministrom na jahti gde je on u džepu imao spisak sudija koji će biti sudije.
Ti spiskovi su bili po rođačkoj i partijskoj liniji. Gospodo iz stranaka bivšeg režima, koji ste u punom sastavu ovde, poštovani građani zbog vas ovde pričam, te sudije nisu sudili svojim rođacima, ti tužioci svoje partije, nisu sudili šefovima svoje partije, to je stanje koje smo nasledili.
Da je Al Kapone živ bio bi sitna riba pljuckavica za neke kriminalce koje su podržavali ovi iz stranke bivšeg režima. Toliko bi sitan bio, da ih u njihove glavne odbore ne bi primili.
Kad sudije, sudske jedinice, ali i neki manji sudovi postanu vlasništvo advokatskih kancelarija to se dešavalo, mislim da pojedini slučajevi još uvek traju, a onda je to problem. Onda se presude naručuju kao pice i pljeskavice. Onda sud postaje delovodna knjiga i pečat advokatske kancelarije.
Mi to moramo, bez obzira što navodno 2008, 2009, ili već koje 2010. godine reformisano deformisano pravosuđe, što izvađen na stranački rođački spisak iz džepa i na takav način napravljena sudska vlast.
Mi moramo to suzbijati. Siromašni, otpušteni, slabo plaćeni sem prava na život, slobodu i prava, to su ljudska prava koja u ovoj zemlji izgleda su posvećena samo manjinama, a pošto su siromašni otpušteni slabo plaćeni većina, oni izgleda nemaju pravo na život, slobodu, sigurnost i pravdu.
Imaju pravo da se na sudu utvrdi istina, a ne tarifa, imaju pravo da se na sudu utvrdi pravda, a ne da budu puki statisti, u farsi, zbog neke naručene i naplaćene presude. Kako to kažu unapred preuzetih obaveza.
Zakon nije zakon, ako je za pojedine zakon, a za druge zaklon. Mi moramo bez obzira, na navodno nezavisnost, ali samo od nas se truditi, da kaznimo one kojima zakon postaje zaklon, one bogate, one koji su se obogatili na nesreći miliona, one milionere koji su izbegli pravdi. Mi bez obzira na pritiske četvrte Srbije, pete Srbije, mi moramo izdržati i mi se za to moramo boriti.
Kad nepravda postane zakon, na jednom kamenu piše - otpor postaje obaveza. Ova država ima obavezu na otpor. Otpor sledeće vrste. Otpor predstavlja tačku koja država mora staviti na loše pravosuđe, ne nepravdu, na kriminal, u suprotnom će loše pravosuđe nepravdu, kriminal staviti tačku na državu. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovde prigovor predlagača je bio da je budžet dolazio kasno, a predlagač je izabran na listi onih koji su budžet usvajali 30. decembra, pred ponoć. Znači, dešavalo im se da usvajaju budžet 30. decembra do ponoći.
Neko ko je bio na izbornoj listi onih koji su to radili danas ima i te kakve zamerke. Ko zna da ne zna, taj već nešto zna. Svest o neznanju je prvi korak ka znanju.
Ja bih mom kolegi poljoprivredniku mogao pomoći ali bi on morao sarađivati. Ukoliko on ima zamerke na ovaj budžet, ukoliko predlagači jedan drugog hvale, tražim da ne prihvatimo njihov amandman, s obzirom da ni u vreme kada sam bio poslanik od 2000. do 2003. godine, kada im je oprošteno Pariskim i Londonskim klubom dve trećine duga, to nije bilo njihovom zaslugom, gospodine Vujoviću, već zaslugom građana i energijom tadašnje Vlade Republike Srbije, odakle je moj kolega poljoprivrednik udaljen što dalje u Saveznu vladu, pa bih rekao da ovaj amandman treba odbiti, jer jednostavno njima se ne može objasniti, njima se ne može pomoći, jer oni ne žele sarađivati. Hvala.

Dame i gospodo, kao neko ko živi u Vojvodini, kao neko ko se zalagao za određeni stepen autonomije Vojvodine, dok je moj kolega poljoprivrednik bio protiv toga da se Vojvodini vrati određeni stepen autonomije Vojvodine, za mene je ovaj njegov predlog neprihvatljiv iz dva razloga.
Jedan je što bi to dovelo do nemogućnosti finansiranja nadležnosti AP Vojvodine. Drugi razlozi su politički. Ja mislim da oni ne treba da se sekiraju za finansiranje AP Vojvodine, posebno ne za onaj deo posle aprila ili maja 2016. godine kada se oni više o tome u AP Vojvodine zasigurno neće starati, ne našom zaslugom, već zaslugom građana koji više ne mogu da podnesu čerupanje u Vojvodini koje traje 15 godina, gde se od AP Vojvodine mi koji smo se zalagali za decentralizaciju umesto beogradizacije dobili novosadizaciju, gde se u AP Vojvodine, u Vladi Vojvodine, u pokrajinskoj Vladi, umesto pokrajinske Vlade ustanovilo ortačko društvo za čerupanje građana Vojvodine gde su se od javnih poslova napravili privatni biznisi.
Zato predlažem da se ovaj amandman odbije, a kolega Martinović će svakako objasniti iz kog razloga je ovaj amandman bio neustavan. Ja mislim da moj kolega poljoprivrednik uz puno uvažavanje ne može da bude ekspert za pravna pitanja, a on se ovde ponaša kao ekspert za svašta, a ekspert za svašta u stvari je ekspert za ništa. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, kao neko ko živi u Vojvodini, kao neko ko se zalagao sa autonomiju Vojvodine, kao neko čija stranka je bila prvo registrovana stranka 1990. godine, koja je uvažavala određeni stepen autonomije Vojvodine, dužan sam da vam kažem kako to izgleda u sprovođenju nadležnosti i finansiranju na primeru zdravstva.
Mi iz Republike finansiramo troškove zaposlenih, hrane, energenata, lekova itd, a AP Vojvodina sama odlučuje o svojim kadrovima ko će biti u upravnim odborima direktor, ko će sprovoditi to na teritoriji AP Vojvodine.
Ministar u senci, gospođa Nada Čemerlić, doktor, direktor Kariovaskularne u Sremskoj Kamenici, je to shvatila ovako – mi njima prebacimo novac za hranu pacijenata, prebacimo za zbrinjavanje bolesti miokarda, ona odatle uzme 33 milijarde 2013. godine i prebaci za rashode zaposlenih i umesto 12% nemedicinskog osoblja, ona ima 22%. Uzme od hrane za pacijente 30 i nešto miliona i prebaci za plate nemedicinskog osoblja, znači, onaj višak koji je partijski zaposlila itd. A o njenom suprugu, kome dodeljuje novac, uzimajući od hrane pacijenata, novac namenjen za ishranu pacijenata, pacijenti ubledeli, ali gospođa ministarka u senci taj novac deli za projekte svog supruga.
Gospođa Nada Čemerlić uzima od pacijenata koji su ubledeli posle operacije da bi prebacila novac za troškove nemedicinskog osoblja, a troškove snosimo mi. Mi im prebacujemo novac za pacijente, a oni uzmu od pacijenata, pa daju svojim partijskim službenicima. Tako u ovom trenutku izgleda finansiranje službi u AP Vojvodini, posebno u zdravstvu i mi to želimo da prekinemo. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, vi ne morate svašta da slušate. Prema tome, nije vaša obaveza da slušate najpoznatijeg vinodelju, mog kolegu poljoprivrednika. To je gubljenje vremena. U svom govoru on je rekao da, gle čuda, Kabinet predsednika Vlade košta 22 miliona dinara. Dakle, 22 miliona dinara košta Kabinet Vlade. U vreme njegove vladavine toliko je koštao kabinet predsednika mesne zajednice, pod uslovom da je bio iz njegove stranke, tadašnje njegove stranke.
Dalje, Kabinet predsednika Vlade košta 22 miliona dinara. Dragi građani, 22 miliona dinara vas košta sadašnji predsednik Vlade. Sadašnji predsednik Vlade vas košta 22 miliona dinara. Godine 2007, dragi moji građani, vi koji ćete da izađete na izbore i za koje znam da nećete glasati za mog kolegu poljoprivrednika sa Vračara, za gospodina vinodelju, za gospodina vinodelca, vi dragi građani da znate da nas je bivši predsednik Vlade 2007. godine za sumnji vinograd na Fruškoj gori, u Krčedinu, koji je zasađen u proleće 2007. godine, iako je zemljište zakupio u novembru 2007. godine, dakle, taj koji je stvorio u novembru proleće nas je te 2007. godine, bivši premijer, koštao 66 miliona dinara u podsticajima koje je uzeo da bi kupio stan na Vračaru, a sadašnji predsednik Vlade za svoj rad za celu godinu sa celim kabinetom ima tri puta manje – 22 miliona dinara.
Zato, dragi moji građani, odlučite se da trajno budete protiv vinodelje, vinodelca, mog kolega poljoprivrednika sa Vračara.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani moji poljoprivrednici, posebno vi koji živite u Vojvodini, da vidimo šta je gospođica predložila. Gospodine ministre, ona je predložila da se razdeo poljoprivreda umanji sa 40,5 milijardi na 37,5, da poljoprivreda dobije tri milijarde manje. Dakle, to je predlog predlagačice amandmana.
Takođe je predložila, dragi moji poljoprivrednici u Vojvodini i Srbiji, da razdeo za podsticaje, a dva dana su nas optužili kako smo mi, eto, smanjili podsticaje, nije tačno, planirana sredstva su veća nego ove godine. Ali, gle čuda, predlagačica je predložila da poljoprivrednici u podsticajima, umesto 24,2 milijarde, dobije 22,2 milijarde – dve milijarde manje.
Dragi moji seljaci, da vidite gde su vaši novci. Kako neko živi u Vojvodini, a pretežno bi se ta ušteda odnosila na seljake u Vojvodini, pa i one u Srbiji, želi da vaš novac ne završi u vašim džepovima, već u nekim drugim džepovima.
To ponašanje je licemerno. To nije prvi put, predlagačica i njena stranka su inače učestvovali u potpisivanju SSP koji je bio loš i nijedna članica tako loš SSP po preteranoj liberalizaciji nije potpisala i preranoj, što je naprosto počistilo našu poljoprivredu u prethodnom periodu, jer nisu pripremali zemlju. Danas referendumom traže da se taj međunarodni sporazum neustavno poništi, jer ne sme da bude predmet referenduma. Za očekivati je sutra da ukoliko usvojimo i njen amandman smanjimo sredstva poljoprivrednicima za očekivati, poznavajući takvu vrstu političara je, da ukoliko danas uštedimo da se sledeće godine ona pobuni, sedne na traktor i da dođe da se buni protiv manjih sredstava za poljoprivredu koju je sama tražila. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bi vrlo rado glasao za ovaj amandman, posebno po pitanju penzija, plata, itd. To treba obezbediti sredstva u budžetu. Međutim, mislim da je jedan od predlagača malo, po pitanju tog trošenja, najblaže rečeno licemeran. Kada su oni vladali, recimo, trošili su deset miliona evra, jedan od predlagača ovde koji je govorio o poljoprivredi, a na Odboru za poljoprivredu nije došao, pa se on kao brine za poljoprivredu.

Možda bi penzije bile veće da nisu 10 miliona evra potrošili na uvoz semena od bika koji se zvao Rudolf i koji je u Nemačkoj bio zabranjen zato što su se tokom osemenjavanja, a kolega predlagač je iz Svilajnca, telila krupna telad. To zabranjeno, što je koštalo 10 miliona evra i za čega neki prethodni poslanici tvrde da je provizija bila oko tri milina evra, je uzeto iz budžeta, uzeto od penzionera, pa sada ne mogu penzije da budu veće. Zbog tih 10 miliona evra morale su krave da idu na pokolj, jer ta krupna telad, posle telenja, su prouzrokovala takvu vrstu oštećenja da je nastao pravi pomor među kravama, pravo prinudno klanje. Deset miliona evra i nemerljivu štetu i provizija tri miliona evra, ne dođe na Odbor za poljoprivredu, i onda kaže – ja se staram o poljoprivredi, penzionerima itd.

Zato kažem da ovaj amandman ne treba prihvatiti, jer je jedan od predlagača, najblaže rečeno, licemer. Hvala.