Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, bojim se da vi imate jedan Poslovnik za mene, a drugi za druge poslanike. Reklamiram član 107. stav 2. i član 103. stav 3. Član 103. stav 3. kaže da predsednik, odnosno predsedavajući Narodne skupštine, kada neko zatraži povredu Poslovnika, daje reč preko reda. Ja sam to zatražio pre dva govornika, ali nema veze, konačno sam dobio reč.
Hteo sam da reklamiram član 107. – na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnih poslanika drugom narodnom poslaniku. Vi to dobro znate, kao i ja. Pustili ste živahno da ova Skupština teče tim tokom, da se neposredno obraćaju jedni drugima. To se može podnositi do određene mere. Međutim, mislim da ste ovog puta prekršili Poslovnik i da ste dozvolili da se u tom neposrednom obraćanju malo i pretera. Dakle, sledeće posle toga može da bude nešto više od neposrednog obraćanja, pa bih molio da se to otprilike vrati, dok još ima nekih regularnih tokova, da se to vrati u regularne tokove.
Što se tiče Poslovnika, narušeno je malo i dostojanstvo Skupštine. Ovde se 4. juli spominje isključivo kao praznik nekog američkog naroda. Ovo je srpska Skupština. Ovde je nekad bila jugoslovenska Skupština. Tamo je bio Ivo Andrić, koliko se sećam, poslanik. Mislim da se on sada prevrće u grobu kada se o 4. julu govori samo kao o prazniku SAD. Mislim da je američki mozak dospeo u srpske klupe. Nemam ništa protiv, ali 4. juli je bio i dan nekog borca. Ja sam bio tipični antikomunista, ali se treba prisetiti da je to bio praznik jedne velike države koje interesima stranih država više nema, ta država je uništena. Nema ni tog praznika, ali zašto bi morali toliko da pominjemo taj američki praznik? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, moram na početku da kažem da, gospodine predsedavajući, vi niste u pravu. Nema ova poslanička grupa jednog šefa. Ona ima 135 ili 158 šefova. Toliko je na izborima narod izabrao. Neko ko ima dva člana, njemu je lako da ustanovi šefa, ako se ne posvađaju. Kada nam predlože Vladu od deset članova, slažem se sa tim, to će biti Vlada od dva političara i osam eksperata ili Vlada od premijera političara, njegovog potpredsednika analitičara i osam eksperata.
Da se vratimo na temu koja je veoma ozbiljna. Voleo bih da tih ministarstava bude manje, ali mi smo juče birali predsednika Skupštine, prekjuče, poslaničke grupe su predložile odbore itd, konstituisali smo Skupštinu.
Ova država nije tuđa. Ovde se neki ponašaju kao da država ne pripada nama. Ova država je zajednica ljudi. To je sedam miliona akcionara koji su birali na izborima one koje su želeli, birali su ko će da ih predstavlja i tako građani treba da dožive, da je država zajednica ljudi i njihovo vlasništvo. Svaki od njih je vlasnik sedam milionitog dela. Oni su svoj suverenitet na izborima preneli na svoje predstavnike, kao u akcionarskom društvu. Tako je formirana Skupština. Mi u njihovo ime moramo da izaberemo Vladu ili se negde bira upravni odbor. Ovog puta se bira Vlada, na koju ćemo preneti taj suverenitet, da bi ta Vlada bila suverena, jer je narod izvor svakog suvereniteta. Međukorak da bi Vlada vladala po pravilima je da donesemo Zakon o ministarstvima. Zato ga predlažu oni koji su izabrani, da bi utvrdili pravila onima koje će oni izabrati da budu suvereni u ime naroda koji je sve nas birao. U njihovo ime mi ćemo izabrati tu Vladu, a da bi je izabrali moraju da budu definisana pravila po kojima će ta Vlada raditi.
Stoga sam ja ovaj zakon razumeo kao taj međukorak. Ova Vlada ima jedan problem. Ova Vlada, koja bude trebala da vlada po ovim zakonima, po Zakonu o Vladi i Zakonu o ministarstvima, neće da vlada. Ova Vlada gotovo nema s čim da vlada. Ovoj Vladi je pripala istorijska uloga da počne da gradi državu. Države gotovo da nema, država je nestala. Ona je istrgnuta iz ruku građana, otišla u neke druge centre moći. Došlo je do preraspodele društvenog bogatstva. Oni koji su uzeli bogatstvo, uzeli su političku moć, kontrolisali su svoje poslanike, svoje miljenike, svoje političare itd. Time su oduzeli narodu suverenitet, uzeli izbornu volju. Sve je bilo oduzeto od građana, na kraju oduzeta i država.
Zakonom o ovim ministarstvima mi ovoj Vladi ne propisujemo kako će da vlada. Ovo je prva Vlada kojoj je propisano da počne da gradi državu, da utemelji jednu državu, pa da na temelju te države sve sledeće vlade nastave da grade tu državu na nekim normalnim temeljima. Sve do sada je renovirano od odžaka prema dole. Zato sad svi zajedno živimo u nekoj trošnoj kolibi koju neko zove država.
Koliko će imati ministarstava, citiraću, mislim da to nije rekao on, ali je on to u političku praksu Srbije uveo, rekao je – nije bitno kakva je mačka, da li je šarena ili crna, već da li lovi miševe. Tako da, po meni nije bitno ministarstvo šta je s čim spojeno, da li je Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, da li su zajedno, da li to treba da bude posebno, da li to treba da bude u energetici. Najbitnije je u svemu da li mi imamo nameru da se staramo o zaštiti životne sredine. Ukoliko je ona pripala poljoprivredi, ja i tu vidim neki rezon. To je sada u Evropi moderno. Treba se boriti za bezbednost hrane. Da bi hrana bila bezbedna, moramo da imamo čist vazduh, zemlju, vodu. Da bi se to desilo, normalno je da ministarstvo, ako nije posebno, za zaštitu životne sredine mora da pripadne nekom, po meni je najnormalnije da bude spojeno sa poljoprivredom.
Dakle, ukoliko neko treba da kontroliše ispravnost zemljišta, vazduha, vode, pošto se tamo već kontroliše poljoprivredno zemljište, pošto je tamo vodoprivreda, sasvim je normalno da to bude zaštita životne sredine.
Voleo bih, takođe, da Ministarstvo finansija, pravde, državne uprave i lokalne samouprave, jednom za svagda svim činovnicima za isti posao odredi istu platu i da po ovom zakonu Vlada upravo to učini, da svi oni koji rade, da nam se ne desi da 3.000 činovnika u agencijama ima veću platu od predsednika države, da oni koji rade isti posao imaju istu platu, bez obzira na kom nivou su državni službenici.
Voleo bih da oni suzbiju mito i korupciju, jer nam se državni službenici, a to je zatečeno stanje, možda su ga zatekli oni iz 2000. godine do 2012. godine, da nam se državni službenici ponašaju kao mali bogovi, da čovek nigde nije manji nego ispred šaltera, a nigde nije veći nego iza šaltera, da su se javna ovlašćenja i javne funkcije koristile za privatne biznise, kao polazna tačka da se osili što više novca i što više koverata.
Voleo bih da Ministarstvo privrede napravi temelje privrede koje će praviti novac, koje će praviti višak, a ne manjak. Sve vlade od 2000. godine su se bavile preraspodelom društvenog bogatstva, preraspodelom manjka.
Voleo bih da se jednom napravi višak, da ova Vlada po ovim ministarstvima, i zato smo trebali da raspravljamo o tome, Ministarstvo privrede, napravi takvu atmosferu, takav ambijet da privreda konačno počne da isporučuje novac i da imamo šta da delimo. Ovde se jedino živelo od manjka, zaduživanja, sve deficite smo nadoknadili tako što smo se zadužili u inostranstvu 17 do 20 milijardi. Jedni su dužni 17, mi smo morali da se zadužimo da bi razdužili deo koji je dospeo za naplatu. Samo u poslednje dve godine je dospelo devet milijardi evra kamate i glavnice. Gospodine Arsiću, ispravite me ako grešim. Ta se rupa krpila drugom rupom. Ne slažem se sa tim.
Voleo bih da ova Vlada novac kad se zaduži prvo uloži u privredu, poljoprivredu, prehrambenu industriju, pa da neki novac proizvedemo, deo duga vratimo, a da narodu obezbedimo egzistenciju, da svako ima pravo na pošten posao, čestit dom, pristojnu platu itd, dostupno školstvo i zdravstvo, ali pre svega moramo da vodimo računa da se razdužimo, jer ovako zaduženi nećemo daleko doći.
Voleo bih da Ministarstvo privrede u budućoj Vladi omogući da se taj višak napravi, da možemo stvarno da podelimo više, a i da imamo neka sredstva... Dug je loš drug. Ukoliko se podhitno ne razdužimo, ukoliko novac ne uložimo jer nemamo izvor za vraćanje duga, ne možemo otići daleko.
Za 20 milijardi je javni dug uvećan, 22 milijarde je zadužena privreda, to svi zaboravljaju, i stanovništvo šest, mi smo dužni gotovo 50 milijardi. Naš unutrašnji dug je kao i strani, zbog stranih banaka. Naša struktura duga je loša, kratkoročna. Da smo taj novac samo od javnog duga uložili prvo kroz poljoprivredu i prehrambenu industriju, tih 20 milijardi, da smo pola pukli, da smo izgubili 10 milijardi sada bi dugovali manje od 10 milijardi. Ali se novac trošio tako što je direktno iz zaduženja išao u javnu potrošnju, išao za nabavku strane robe i to je uništilo domaću proizvodnju. Sada smo tu gde jesmo. Najglasniji su oni koji su po meni najzaslužniji za sadašnje stanje.
Što se tiče ministarstva poljoprivrede i zalivnih sistema, ja bih tu podržao kolegu iz opozicije, podržao bi ga još više da je u vreme njegove vladavine nešto urađeno po pitanju tih zalivnih sistema. Kada bih o tome pričao voleo bih da koristim one zalivne sisteme koji su izgrađeni dok je javni dug ove države rastao, rastao, rastao, uprkos činjenici da nam je oprošteno od Pariskog, Londonsko kluba pet, šest milijardi, da smo se zadužili 17. Ipak nismo napravili takve zalivne sisteme i Bog nas kažnjava. Sada nam je poplava postala sistem za zalivanje. Nismo uredili vodotokove. Ništa nismo uradili. Jedino smo se zadužili. Gledali po principu kako da budem Bog kako da pomognem sebi i bližnjega svoga. To ponašanje nas je dovelo dovde.
Verujem da će Ministarstvo poljoprivrede ovog puta posvetiti pažnju zajedničkoj evropskoj poljoprivrednoj politici koja je doživela zaokret, da ćemo ovog puta podržati male poljoprivrednike, mala poljoprivredna gazdinstva, da ćemo time omogućiti i ruralni razvoj, da ćemo poboljšati demografsku strukturu. Da ono što seljaci proizvedu što bliže mestu proizvodnje se preradi. Da u toj preradi nađemo šansu i za seljaka na njivi i za radnika u fabrici. Da ruku pod ruku žive što bliže selu, što bliže mestu proizvodnje. Sada je prosečna starost u selu 59 godina. Ako ovako nastavimo za 10 godina ćemo u potpunosti isprazniti teritoriju u ruralnim delovima Srbije. Možete da pogledate koji narodi imaju priraštaj u okolini i onda ćete znati čije će biti stado i livada u budućnosti, ukoliko se poljoprivredna politika ne promeni i ne okrene malom poljoprivrednom gazdinstvu i ne poboljša prerađivačka industrija, koja treba da bude takođe njihova. Vlada treba da podrži njihove zadruge, njihova udruženja, da sve što proizvedu mogu da prerade.
Od 650 hiljada gazdinstava nestalo nam je 150 hiljada od 2000. godine. Verujem da možemo sa 500 hiljada gazdinstava da obnovimo Srbiju, da svako gazdinstvo može da proizvede u primarnoj proizvodnji i preradi 30 hiljada evra, a za to je dovoljno da svako prosečno imanje ima samo dva ara plastenika i da podigne pola hektara voćnjaka i da to sve preradimo. To je dovoljno da napravimo 15 milijardi društvenog proizvoda, da ofanzivno izvozimo, da se razdužimo i da nama više ostane.
Ovde je Sretenjski ustav, ovde vam je primer kako se pravi država i nova vlada, kada dođe takođe ću da je podsetim. Ovu državu su počeli da prave seljaci, oni su je napravili. Napravili su državu, napravili su najmoderniji Ustav i verujem da je Srbija u velikim teškoćama i iz teškoća se izlazi teško, da je u velikim nevoljama, ali ova vlada ima jednu priliku, jedinstvenu priliku, to je prilika za hrabrost, da se predstavi u najboljem svetlu, da krene i da izgradi temelje te države u ime predaka, da pokaže da smo dostojni svojih predaka i svojih potomaka. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo je teško govoriti posle mog kolege poljoprivrednika, ali ću pokušati da se sa nekim njihovim stavovima složim.
Kralj Petar je započeo gradnju ovog parlamenta čini mi se 1907. godine. On je želeo da Srbija ima dostojanstvenost zgradu Narodne skupštine poput one u kojima su bili evropski parlament. Ta zgrada je građena dugo. U toj zgradi se Srbija tek nedavno vratila. Propalo je nekoliko država. Ali, pored toga što je želeo da ima dobru zgradu, najverovatnije da je kralj Petar hteo i da imamo i dostojanstvene poslanike.
Priznajem da nisam baš najveće dostignuće dostojanstvenog poslanika zbog svog oštrog jezika, ali verujem da će se neke kolege potruditi da budu bolji, plemenitiji i čestitiji od mene, a to verujem da će biti ovi sa moje leve strane.
Želim da zahvalim pre svega DS na dobrom rezultatu koji je ostvarila lista koju je predvodila lista SNS. Teško bi mi ovako ubedljivu pobedu postigli da nije bilo njih i da nije bilo ljudi koji su tu stranku vodili.
Takođe se slažem da smo 2000. godine, a bio sam sastavni deo toga, imali istorijsku šansu da iskoristimo ogromnu energiju, a u tu energiju ne računam onu vašu toplu ljubav kojom ste spalili ovu skupštinu, u tom delu nisam učestvovao, da izvršimo političke i ekonomske reforme u zemlji. Umesto da reforme izvršimo, 2000. godine oni koji su vodili državu, posebno posle smrti premijera, tu ima jedan živi dokaz za to, borili su se protiv reformi. Nisu izvršene političke i ekonomske reforme i to je razlog zašto se u Srbiji ne živi bolje i to je razlog zbog čega je Srbija u krizi.
Oni koji danas govore da se mi dovoljno ne borimo protiv krize su Srbiju i gurnuli u krizu. Zato ne stoje primedbe koje su ovde iznosili, jer sve vreme, umesto da su parlamentu i državi služili, oni su se parlamentom, narodom i državom služili.
Sada me podsećaju da sam odstupio od teme, a zaboravili su da su ovo samo odgovori ili pokušaji tumačenja njihovih već izgovorenih govora. Dakle, držim se onoliko teme koliko ste se, draga moja gospodo iz opozicije, i vi držali.
Pozdravljam nameru predsedavajućeg da bude tolerantan, posebno prema opoziciji koja je malobrojna. Nemojte da kažete da vas nisam upozorio da imate tri posto. Lepo sam vam to rekao na vreme. Tolio ste i osvojili. Imate sreće što je bila niska izlaznost i što ste uspeli zahvaljujući niskoj izlaznosti da premašite taj čarobni cenzus od pet posto. Kako ste uspeli, stvarno ne znam. Pretpostavljao sam da vam ni to neće poći za rukom.
Veličina nekoga je u praštanju. Vi ste svakako svedoci da neko ko vas je ubedljivo pobedio, a tu pre svega mislim na nosioca izborne liste koja je pobedila na ovim izborima, je bio dovoljno plemenit prema vama. Posle ubedljive pobede nije želeo da vas ponizi, već vam je pružio ruku pomirenja. Čak je predložio da se predsednici Skupštine u četiri godine rotiraju, koliko sam ja razumeo.
Moram priznati da sam bio protiv tog predloga. Dakle, većina postoji i jedan sam od onih koji je smatrao da većina treba da ima predsednika parlamenta, s obzirom da je to druga funkcija po važnosti, s obzirom da, ne daj Bože, predsednik parlamenta, koga danas biramo, menja predsednika Republike i to je izuzetno važna funkcija koja po meni nije trebala da pripadne opoziciji. Ovde su kolege svedoci mog nezadovoljstva, da nisam bio zadovoljan činjenicom što je nosilac liste bio toliko plemenit i, ne želeći da ponizi pobeđene, predložio da se na mestu predsednika Skupštine predsednici rotiraju.
Mislim da SNS, a ja sam predstavnik Narodne seljačke stranke, kao ubedljivo većinska stranka na ovoj izbornoj listi, ima pravo da predloži svog kandidata za predsednika parlamenta. Oni su odlučili ko će to biti. Moje je, kao i svih drugih kolega sa te izborne liste, da taj predlog svojim glasovima u skupštini podržimo.
Ovde su neki pitali zašto u ovoj državi nema države, iako su oni glavni krivci za tu okolnost i ne treba nas da pitaju zašto je ova država surovo istrgnuta iz ruku svojih građana. To treba da pitaju sebe, treba da pitaju svoje predsednike, one koji su vodili državu u poslednjih 10 godina.
Zašto se u Srbiji loše živi? Ne živi se loše zato što danas biramo predsednika parlamenta. U Srbiji se živi loše zato što je do 2012. godine, u ovoj zemlji javni sektor umnožen na 781 hiljadu ljudi, što je država manja, što je za to vreme umrlo 350 hiljada ljudi više nego što se rodilo, zahvaljujući ekonomskoj i socijalnoj situaciji kojoj je ta vlast doprinela, zato što se još 300 i nešto hiljada ljudi iz Srbije odselilo, a broj ljudi u javnom sektoru se povećao.
Četiristo hiljada ljudi je ostalo bez posla u tom periodu, ispali su iz privrednog lanca. Nije bilo zdravstvenih i penzijskih doprinosa koji bi oni uplaćivali. Nije bilo njihovih plata kojima bi svojom potrošnjom povećali budžetski trošak. Deficit koji ste pravili nadoknađivali ste zaduženjem. Vaš jedini proizvod u toj državi je bio dug.
Prekomerno ste se zadužili i sada pitate zašto se mi zadužujemo da bi vratili dug koji ste vi neodgovorno napravili u vreme kada ste imali prihode od svih privatizacija, kada ste imali prihode od donacija, kada ste imali velike prihode od dijaspore.
Vi ste u to vreme živeli od zaduženog, a ne od zarađenog, a sada je došlo vreme – vrati koko što si pozobala. Sada treba živeti od zarađenog, a vraćati ono što ste vi zadužili. Zato se danas teško živi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo već ovde jednom odlučivali po sličnom pitanju. Mislim da je kolega Dulić bio taj kome smo oduzimali imunitet, odnosno omogućavali organima gonjenja da procesuiraju taj slučaj. Tada smo optuživani da smo revanšisti, govoreno je otprilike sledeće, kako smo sposobni samo da ukinemo imunitet opoziciji, ali nismo sposobni da ukinemo imunitet nekim našim kolegama koje pripadaju vladajućim političkim strankama.
Danas nema nijednog političkog razloga da odlučimo drugačije i kada ne želimo da odlučimo drugačije, čak verujem i naš kolega ne želi da mi odlučimo drugačije, opet smo optuženi da ne radimo po pravu, po pravdi, itd.
Ovde smo čuli šta „Laufer“ javlja. Meni taj „Laufer“ nije trebao, meni je gospođa Malović najbolji „Laufer“.
Sve što sam tokom 18 meseci ovde tvrdio, sve je ona rekla u nekoliko rečenica. Mnogo, kada su se posvađali kao zemunski klan, mnogo toga govore jedni o drugima i ko je tu u pravu?
Ja tvrdim da su svi u pravu i jedni i drugi, i stara demokratska, nova demokratska i najnovija demokratska stranka i tvrdim da su svi oni u pravu.
Šta je istina od toga? Sve što jedni o drugima tvrde sve je istina i sve mogu da potpišem i više puta sam o tome govorio.
Mi danas omogućujemo organima gonjenja da radi svoj posao. Skupština ne hapsi, političke stranke ne hapse. Ta vremena su prošla, ali navike onih koji su navikli da partijski to rade su ostale i oni misle da neko drugi radi ono što su oni radili dok su vršili vlast.
Znam kolegu Tomića, a znam i druge. Danas oduzimamo imunitet kolegi Tomiću, koji je podstanar. Najverovatnije neće imati šta da založi, ali pitam ove koji se danas toliko bune i koji pričaju o svemu i svačemu, šta su založili oni koji su za vreme njihove vladavine bili amnestirani? Davana su jemstva od 12 miliona evra, od milion evra, od tri miliona evra i niko se ne pita sa čijim novcem oni to jemče koje organi gonjenja, po meni, ne gone u dovoljnoj meri u kojoj to treba.
Pre neki dan sam dobio od tužilaštva dopis u kome se obustavlja krivični postupak povodom moje krivične prijave iz 2007. godine protiv predsednika Opštine Inđija zbog zastarelosti. Tužilaštvo koje je dobilo prijavu 2007. godine to uopšte nije pokušalo da procesuira na sudu.
Više puta sam ovde govorio i postavljao pitanje o nekim radnjama, ne pozivajući se na „Laufera“, šta je sa određenim predmetima, šta je sa privatizacijama tipa tri šećerane po tri evra koje su izvršene u korist finansijskog direktora DS. Govorio sam ovde o tome, a imam i predmet ovde, kako je njihov kandidat za budućeg premijera, čovek koji cepa novine, uzeo 500.000 evra od države da bi se bavio vinogradarstvom, a posle je taj vinograd prodao, kako je uzeo 500.000 evra od države za prolećnu sadnju 2007. godine, iako je te parcele od te iste države zakupio tek 7. novembra ugovorom o zakupu 2007. godine. Kakvo je to proleće bilo u novembru? Da li smo mi živeli u Australiji ili smo živeli u Srbiji? Kakvo je to proleće bilo u novembru, kada je neko mogao 7. novembra da zasadi vinovu lozu i da dobije premiju i subvenciju za prolećnu sadnju 2007. godine? Ovaj predmet je ovde. Njega ima i policija, neću reći panduri. Njega ima i tužilaštvo. Dakle, sve što sam imao o saznanjima, o krivičnim delima koja su se desila za vreme od 2000. do 2012. godine, ja sam o tome obaveštavao tužilaštvo i zato znam da vrlo dobro i oni znaju da ovi predmeti tamo negde stoje.
Sada „Laufer“ kaže da će se i neki, kako oni sami kažu, žuti naći na spisku onih koji mogu biti podložni gonjenju. Ja neću govoriti o ljudima koji imaju imunitet. Ja ću govoriti o onima koji nemaju imunitet i svakog trenutka su dostupni organima gonjenja. To su gospodin Đilas, za koga po mnogima postoji osnovana sumnja da je od privatne funkcije napravio privatni biznis, da nije služio gradu nego se gradom služio. Takođe postoje indicije da i gospodin Pajtić takođe se može naći na spisku onih koji su izvršili neka krivična dela, pre svega zloupotreba položaja. Dakle, postoje mnogi koji nemaju imunitet i kojima bi, po meni, organi gonjenja trebali da se bave.
Partije ne hapse. Glavnu istragu vode tužilaštva. Hajde da budemo iskreni danas, kada su mnogi predmeti zastareli zbog tužilaštva, zbog sudija, da se založimo za njihovu nezavisnost. Hajde da vidimo od koga je tužilaštvo i od koga su sudije nezavisne? Od ove vlasti sigurno, ali od prethodne nisam siguran. Dakle, sve tužioce, sve sudije koje su kasnije izabrale veće tužilaca, koje su kasnije izabrali Visoki savet sudstva, koje se sada staraju sami o sebi, koji sami odlučuju i sami sebe kontrolišu, tako da je zabluda kod građana da misle da Vlada kontroliše i ministra pravde, pravosuđe i tužilaštvo. To nije tačno. To radi veće tužilaca, to radi Visoki savet sudstva, sastavljen od sudija i tužilaca koji su izabrani ne za vreme mandata ove vlasti, već za vreme mandata prethodne vlasti.
Ne želim da se ova istraga zaustavi na gospodinu Tomiću. Treba omogućiti organima da rade svoj posao, ali takođe organi gonjenja, pre svega tužilaštvo, treba da dokažu da su ne samo nezavisni od ove vlasti, već da su nezavisni od bivše vlasti. Mnoge presude su zastarele, nisu donete. Mnoge prijave čuče u fioci. Mi smo imali sistematsku pljačku, gde je jedno organizovano ortačko društvo preko javnih funkcija obogatilo sebe i svoje prijatelje. Država nije u to vreme suzbijala kriminal, nego je kriminal suzbijao državu. Mi sada taj proces pokušavamo da obrnemo i ne razumem one kolege koji ne žele to da razumeju, a uporno se zalažu za nezavisnost pravosuđa, pravosudnih funkcija, za nezavisnost tužilačke funkcije itd.
Ja nisam zadovoljan radom tužilaštva, ali oni su samostalni, izabrani su pre nas. Mi nemamo nikakav uticaj na njihov rad. Ne znam šta su pogrešili u toku rada oko ovog predmeta. To ostaje takođe da oni sami utvrde da li su nešto pogrešili ili ne.
Ja nisam ni pravnik, ni sudija. Ja sam predsednik Narodne seljačke stranke. Oko mene je samo običan narod. Običan narod se pita, a prolazili smo ovde pored Karađorđa, a danas je Sretenje, dan kada su seljaci podigli ustanak, dan kada su doneli Ustav najnapredniji u Evropi, dan kada su seljaci tražili da ova država bude pravna, da pravo i pravda ne budu dostupni samo vladarima, već da budu dostupni celom narodu, svakom građaninu, svakom seljaku, svakom radniku.
Varaju se oni koji misle da postoji imunitet bilo kakav od naroda. Narod je gladan, bos, go, nezaposlen, poluzaposlen, bez plata. Ma koliko gladni i siromašni bili, naš narod želi pravo i pravdu, da kazne majstore tranzicije koji su nas doveli u ovaj položaj. Ni Perčević, ni Bogićević, ni Đurić, ni Petrović nisu članovi Srpske napredne stranke i Narodne seljačke stranke. Mi nemamo nijedan razlog zašto bi štitili te majstore tranzicije, a narod ima pravo na pravo i na pravdu. Ukoliko mi to ne omogućimo, oni će sami ovde doći po pravu i pravdu i biće u pravu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje odnosno obaveštenje koje tražim je vezano za službenike u Skupštini Srbiji. Tu najverovatnije treba Ministarstvo pravde i državne uprave da mi odgovori. Naime, da li je zakonito da službenici u Skupštini Srbije nose bedževe sve vreme tokom radnog vremena, gde je istaknut čak i broj lične karte?
Moje drugo pitanje se odnosi na Republičku direkciju za robne rezerve. Tu tražim obaveštenje kojim pravnim i fizičkim licima je u toku 2013. godine isplaćena skladišnina na mesečnom i godišnjem nivou i koliko? Ovo tim pre što je u novinama objavljeno da navodno ja dobijam tri hiljade evra mesečno. Ja imam potvrdu da to ne dobijam, ali bi bilo dobro zbog šire javnosti da znamo koja to pravna i fizička lica dobijaju tu tzv. skladišninu na mesečnom i godišnjem nivou, a posebno u poslednjoj, 2013. godini.
Sledeće pitanje je takođe vezano za Republičku direkciju za robne rezerve. Moje pitanje glasi: koliko je pšenice u 2013. godini ta direkcija, u milionima kilograma, pozajmila pravnim i fizičkim licima, kojim pravnim licima, kog datuma, pod kojim uslovima? Nije tajna da su pred samu žetvu određena pravna lica dobila milione kilograma, što je uticalo na smanjenje otkupne cene pšenice, čime su seljaci izgubili gotovo 10 milijardi, ili, da vam plastičnije objasnim, oko 10 hiljada traktora „Fergusona“, toliko je vredela ta spekulacija.
Treće moje pitanje je takođe vezano za Direkciju za robne rezerve i ono glasi: da li je tačno da je ta Direkcija, u kojoj rukovodstvo nije menjano poslednjih pet, šest godina, zamenila odnosno dala na pozajmicu 25 hiljada tona kukuruza ili 25 miliona kilograma, a da joj se vrati 20 miliona kilograma ili 20 hiljada tona, tj. pet hiljada tona ili pet miliona kilograma manje? Znači, dam 25 hiljada tona da bi mi neko vratio 20 hiljada tona – to u privatnom životu nije moguće. U državi jeste, očigledno.
Moje sledeće pitanje je – šta će Vlada učiniti da se preispitaju date subvencije između 2006, 2007, do 2012. godine? Posebno tražim da mi se da obaveštenje šta će uraditi po pitanju procesuiranja date subvencije „Kući vina Živković“, čiji je vlasnik bivši premijer, gde je subvencija dodeljena od strane Ministarstva poljoprivrede u visini od 525 hiljada evra za prolećnu sadnju 2007. godine, iako je pomenuto pravno i fizičko lice tu parcelu zakupilo tek u novembru 2007. godine, ugovorom o zakupu sa Ministarstvom poljoprivrede i nije imalo saglasnost za investiciona ulaganja? Ne verujem da je novembar proleće, osim u Australiji.
Šta će Vlada preduzeti po pitanju zadružne imovine koja je gotovo nestala, konkretno, šta će uraditi po pitanju nestanka Zemljoradničke zadruge u Novim Karlovcima, njene imovine, na vrlo sumnjiv i kriminalan način? Takođe se pitanje odnosi i na ostale zadruge.
Sledeće pitanje je – šta će Vlada uraditi po pitanju „grabizacije“ i privatizacija koje su urađene po tipu „tri šećerane po tri evra“? Kako Vlada razmišlja da sa time izađe na kraj, da li razmišlja da tu i slične privatizacije poništi, odnosno da vrati imovinu državi po nabavnoj ceni?
Poslednje pitanje – kada će Vlada Srbije i nadležni organi jednom za svagda stati na put podmićivanju birača u izbornoj kampanji? Ja ovde imam dve fotografije sa Voždovca, znači, deli se luk, drva, šećer, brašno itd, i svi se u ovom parlamentu prave ludi, što reče naš narod. Stoga moje pitanje glasi – šta će Vlada i nadležni organi po tom pitanju uraditi, Vlada inicirati a nadležni organi procesuirati, da se jednom za svagda spreči podmićivanje birača u izbornoj kampanji? Ovde imamo čak i kafu koja se zove po stranci, imamo kafu „Minas“, kafa „Demokratska stranka Đilas“, imamo drva, luk, krompir, itd. Rimski sud je još pre 2070 godina dosudio tzv. „ambitus“ i poništio izbor dva konzula pre 2070 godina zato što su birači podmićivani sa porcijama životnih namirnica, odnosno sa porcijama hrane. Kada će Srbija jednom smoći snage, nadležno ministarstvo i nadležni organi, da se ovakvom načinu izbora jednom za svagda stane na put, bez obzira ko to čini, gde čini i na koji način čini? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po amandmanu. Koliko sam shvatio, ovde se samo radi o vremenskom roku i mislim da osiguravajućim kompanijama treba dati na vremenu, a takođe i zakonodavac treba dobro da razmisli šta će u novom zakonu o osiguranju stajati, odnosno da se Skupština aktivno uključi u planiranje i donošenje nekog novog zakona o osiguranju.
Ono što mene interesuje kao predsednika Narodne seljačke stranke je da se spisak obaveznih osiguranja proširi i da obuhvati poljoprivredu.
Svi se mi zaklinjemo u poljoprivredu i da je to naša velika šansa, a kada se domognemo Skupštine i Vlade, ta šansa ode u nepovrat.
S tim u vezi, ja mislim da u obavezi osiguranja treba da uđu i osiguranja poljoprivrednih useva od mraza, poplava, grada, suša, od elementarnih nepogoda. Tu tražim da trošak ide na teret budžeta Republike Srbije, da makar 90%, a do sada je Vlada učestvovala u nekim osiguranjima, odnosno Ministarstvo poljoprivrede, u osiguranju od poplave i grada, od suše još značajnije.
Želeo bih da učešće države u osiguranju useva i poljoprivredne proizvodnje bude daleko veći i da to spada u obavezno osiguranje i da u budućem zakonu to bude ugrađeno, da se ne svađamo ovde oko nekih datuma u amandmanima, već da kroz ovu raspravu tražimo da u budućem zakonu bude ugrađena zaštita onih koji posluju pod vedrim nebom, da budu zaštićeni od elementarnih nepogoda i da država u tome učestvuje, tim pre što nikada nema dovoljno raketa za odbranu od grada, niko ne može da nas zaštiti od suše, nikada ministar kao jedan što je rekao, ne može da telefonira Isusu da pošalje kišu ili da ne pošalje poplavu ili kišu.
Stoga treba voditi računa da se naša država zaštiti, odnosno da onu granu privrede za koju veruje da razvojna šansa, da je zaštiti od tih elementarnih nepogoda, da im stvori uslove, da u godinama kada budu ekstremne suše, neke poplave, područja koja su ugrožena gradom, da se kroz osiguranje, a naravno kroz osiguravajuće kuće koje će reosigurati tu vrstu rizika, da se na takav način potpomogne poljoprivreda i ja pozdravljam napore opozicije koja polako u svom programu ugrađuje da je poljoprivreda, prehrambena industrija i energetika, ono što je značajno u mom programu, da je to velika šansa za razvoj same Srbije. Mi ovde raspravljamo o tom datumu, ali niko ne vodi računa šta ćemo mi sutra jesti, šta ćemo prerađivati.
Stoga mislim da je značajnije da ubuduće vodimo računa da u spisak obaveznih osiguranja, a tu ima kolega koje to znaju, se nađe i osiguranje useva od elementarne nepogode, s obzirom da su nam godine sve sušnije i sušnije i zato mislim da osiguravajuće kuće kroz reosiguranje to mogu relativno, za daleko manji novac šteta, rešiti u nekom budućem periodu.
Stoga, od budućeg predlagača zakona zahtevam da ovo što mi govorimo i ovo što ja govorim da se fabrika pod vedrim nebom u kome mi treba da gradimo sve neke druge fabrike, da se to zaštiti makar u nivou da bude zaštićeno od elementarnih nepogoda. Toliko. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih se javljao, ali mislim da je tehnička greška, da je moj uvaženi prethodni govornik pogrešio kada je rekao 31. juna. U amandmanu je 31. avgust. Mislim da je pomešao dva amandmana. Jun ima 30 dana, ne 31, a u amandmanu Srđana Milivojevića stoji 31. avgust 2014. godine. Tek toliko da zbog javnosti objasnimo ovu ispravku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, odbor je prihvatio ovaj amandman, Vlada je prihvatila ovaj amandman. Glasanja koliko znam neće ni biti, ali ipak želim da zahvalim gospodinu Mikoviću što je predložio ovaj amandman.
Sam dokaz da je amandman usvojen dokazuje našu demokratičnost. Više amandmana gospodina Mikovića smo usvojili. Koliko se sećam, usvojili smo ceo jedan zakon gospodina Mikovića, pri tom smo mi sa ove strane…

Govorim o amandmanu.
Zahvaljujem što je amandman podnet. Ali, zamerka da ne usvajamo amandmane opozicije ne stoji. Usvajamo čak i cele zakone, da pri tom više od polovine njegove poslaničke grupe nije uopšte glasalo za njegov zakon i to pokazuje stepen demokratije sa ove strane. Želim da se to očuva u narednoj godini i narednim godinama i u narednim sazivima ma koliko oni trajali.
Što se amandmana tiče, žao mi je što nije podnet amandman u vezi poljoprivrede, odnosno da u budućem zakonu to bude ugrađeno i na tome insistiram. Mislim da svi u ovoj sali to žele. Kada možemo da osiguravamo bankarske depozite…

Sačekajte. Valjda nešto mogu da kažem i o seljacima.
(Predsedavajući: Samo širite temu.)
Kao predstavnik Narodne seljačke stranke želim da se zahvalim što je Vlada prihvatila ovaj amandman i nadam se da će ubuduće prihvatiti da se o trošku države osiguraju poljoprivredni usevi. Kada možemo da osiguravamo bankarske depozite i minuse banaka, valjda možemo i poljoprivredne useve. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da sam ja, sem što sam član poslaničkog kluba SNS i predsednik Narodne seljačke stranke, zbog toga sam se i javio, jer se ovaj zakon i te kako dotiče nas koji živimo na selu i koji se bavimo poljoprivrednom proizvodnjom.
Mi ćemo svakako sa velikom pažnjom iščekivati neki novi zakon, a ovo je samo zakon kojim se treba dobiti na vremenu da se donese jedan bolji Zakon o osiguranju, nego što su to dosadašnji, i da mi želimo da se u obavezna osiguranja,
kojih ima podosta, uvrsti i osiguranje od suše i poplave. Dakle, da se ubuduće razmišlja da to budu obavezna osiguranja, sa još većom participacijom države u tom osiguranju, jer jednostavno, previše poljoprivreda trpi štete, da se to prepustilo slučaju i da su te štete od grada, mraza, poplave, suše i te kako velike u poljoprivredi i stoga taj rizik treba smanjiti na minimum.
Takođe znamo da naši ostareli seljaci, da naša ostarela mehanizacija, da naša ostarela sela ne mogu platiti odgovarajuće premije, ne mogu uplaćivati osiguranje, ali s obzirom da država treba da stane iza njih i da participira u tome, mislim da se na takav način može rešiti mnogo toga, što se tiče šteta koje se na poljskim uslovima naprave uglavnom zbog poplave, grada i suše.
Danas su osiguranja od suše veoma skupa i gotovo da ne poznajem neko zemljoradničko gazdinstvo koje se osiguralo od suše, s obzirom na visinu koju treba izdvojiti po jednom hektaru, a da nije pomoći države, gotovo da bi bili zanemarljivi i oni koji se osiguravaju od grada i poplava, a još gore u svemu tome je što je veoma teško naplatiti osiguranje ukoliko šteta pređe preko milion dinara.
Na određen način sam pogođenim nekim kolegama iz opozicionih stranaka koje su govorile o elementarnim nepogodama. Ja znam jednu elementarnu nepogodu koja je najveća i koja je zadesila ovu državu. Elementarne nepogode tipa grada, mraza, poplava, suša, pa čak i zemljotresa, dođu i prođu. Samo jedna elementarna nepogoda je trajala 12 godina, ta nas je veoma skupo koštala. Da nas je cunami pogodio, mislim da bi bolje prošli. Zato sam iznenađen tonom i nastupom onih koji pokušavaju na svaki način da oponiraju, pa i kada je u pitanju jedan tehnički zakon, odnosno nekoliko tehničkih članova, koji treba da daju vremena da ono što nisu prethodne vlade i režimi uradili, da se u nekom sledećem periodu uradi i da se donese novi Zakon o osiguranju.
Mi smo zatekli potpuno zapuštenu državu, privredno razorenu, tako da danas, sem javnih preduzeća i javnog preduzeća, u kojima radi 740.000 ljudi, onaj privredni deo koji je u najvećem riziku gotovo da nema novca da bilo šta osigura.
Voleo bih, naravno, da u ovom osiguranju učestvuje što više domaćih osiguravajućih kuća. Nisam baš najzadovoljniji zato što je naš finansijski sektor, a tu smatram i osiguravajuće kuće, gotovo u potpunosti pripao strancima i mislim da to tržište osiguranja i finansijsko tržište vredi daleko više i bojim se da ćemo doći u poziciju da budemo na određeni način drugorazredna i trećerazredna kolonija, zato što je u potpunosti naš finansijski sektor i sektor osiguranja pripao strancima, odnosno stranim bankama i stranim osiguravajućim kućama za koje garantuje domaća država. Samo naše stanovništvo na određen način, kroz kredite, duguje preko pet milijardi stranim bankama. Dakle, u potpunosti dolazimo u neki zavistan položaj po pitanju finansija, bankarstva, po pitanju osiguranja.
Voleo bih da bude više domaćih banaka i da one banke koje su u državnom sektoru ne služe za poklone odgovarajućim prijateljima članova bivšeg režima i njihovim partijama, kao što je to bila „Agrobanka“, kao što je to bila „Razvojna banka Vojvodine“, odnosno bivša „Metals banka“. Mislim da i u osiguravajućim kućama postoje takođe razno razne afere koje su bile za vreme bivšeg režima.
Nadam se da će sadašnja Vlada, a i ona buduća koju prizivaju oni koji će teško cenzus preći, da će voditi računa o tome i da ćemo se izvući iz položaja u koji su nas drugi gurnuli. Ovde je mnogo toga rečeno, a zaboravlja se da je ova Vlada, kakva je, takva je, ni ja nisam u potpunosti zadovoljan, uspela da oživi proizvodnju, da digne društveni proizvod za 2%, da smanji inflaciju, da zaustavi rast kursa i da tako prekine jedan negativan trend, uprkos tome što je ova zemlja, pored onoga što sam rekao, zadužena neverovatno, a da pri tome nije napravljen nikakav izbor za vraćanje duga.
Teško je imati domaćinstvo, podići, koje ima razgrađeno dvorište, koje ima zapušteno zemljište, gde je pola zemljišta prodato, mehanizacija rasprodata, bez dizela, semena, nezasejanu zemlju kad zateknete, teško je takvo domaćinstvo pokrenuti, posebno kada je ono kreditno zaduženo, za taj kredit nije nabavljeno ništa čime bi se to domaćinstvo oživelo.
Želim da sledeća Vlada, ukoliko se bude zaduživala, a ja joj savetujem da proda državnu zemlju seljacima posle restitucije i da na takav način napravimo jedan finansijski iskorak i mogućnost finansiranja seljačkih gazdinstava i da tako oživimo društveni proizvod kroz razvoj poljoprivrede, prehrambene industrije, energetike iz poljoprivrede i da tako krenemo u nekom narednom periodu i da nam rast društvenog proizvoda sa sadašnjih 2% ode na 5% godišnje. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, reklamiram član 106, 107, 108. i 109.  Ne znam koji član više moj prethodnik nije povredio. Radi se o dostojanstvu Skupštine, radi se o temi dnevnog reda, o uvredama koje su nam upućene, rečeno je da nismo dostojni da obeležimo Prvi svetski rat, da smo doveli NATO pakt na Kosovo, i ja se lično osećam pogođenim.
Ja sam 1999. godine glasao protiv Rezolucije, odnosno Sporazuma Ahtisari-Černomirdin.
Koliko znam, njegova stranka je glasala za to da dođe NATO pakt. Dok je NATO pakt dolazio on je ovde raspoređivao svoju bazu na KiM, on je trčao sa foteljom i slikom iz Skupštine i mirisao na dim.
Dakle, ja ne znam šta još treba da kaže, da uradi, da bi mi dokazali da smo dostojanstveni, da obeležimo i Kajmakčalan, Cer, itd. i da obeležimo ceo Prvi svetski rat.
Slava tih boraca za slobodu je bila velika i oni su imali tu čast i privilegiju da nemaju Dajrekt medije i zato su ušli u slavu.
Meni je ostalo samo da zaključim na kraju, da vi gospodine predsedniče ćete mu najverovatnije izreći opomenu kada bude u potpunosti ličio na onu poslovicu, kad počne ovde da nas kune i proklinje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, predlažem da mi odmah date opomenu. Ja sam ovde strpljivo slušao razna odstupanja gotovo dva sata. Niko nije ni upozoren. Kad je došlo do mene,  iako sam se ja među prvima prijavio i to nekoliko puta i nisam došao na red, kada je došlo do mene onda – a sad, po amandmanu. No, nema problema. Ja ću pokušati da obrazložim zbog čega ja neću glasati za ovaj amandman.
Bez obzira što živim u Vojvodini, bez obzira što je moja stranka NSS bila prva stranka koja je 1990. godine u svoj program uvrstila autonomiju Vojvodine. Moja stranka nije jurišala ni na Vukovar, nije jurišala na pečenog vola. Ona se držala toga da Vojvodina zbog svojih specifičnosti, nacionalnih, geografskih, ekonomskih itd, zaslužuje da se o tim specifičnostima stara jednom celovitom autonomijom, a ne autonomijom nacionalnih manjina.
Sve što treba za Vojvodinu, ja sam spreman da glasam za to, ali se bojim da u ovom amandmanu gde se, predsedavajući, uglavnom traži podela prihoda od akciza, poreza na dobit preduzeća, dohodak građana u procentima i da se ispoštuje onih 7% od budžet RS, što je svojevremeno prilikom donošenja Ustava 2006. godine dogovoreno. Otprilike o tome se radi u ovim amandmanu. Sa obe ruke bih podržao ono što AP Vojvodina traži.
Voleo bih da je danas, a nije moguće s obzirom na Statut i zakon AP Vojvodine da je ovde predsednik Vlade AP Vojvodine i da sa njim o tome raspravljamo. Molim predlagača amandmana da to tako shvati. Ovde se ne radi, po meni, o pravima AP Vojvodine. Ovde se radi o pravima Vlade ili dela Vlade Vojvodine koja pokušava da svojim zalaganjem za autonomiju Vojvodine to na određen način predstavi na način na koji se to nekada radilo. Način na koji je uređena ta stranka ne daje im za pravo da na takav način pokušavaju da urede državu.
Oni otprilike traže da se da 7% od rashoda budžeta Srbije a ne od prihoda. Ja sam to tako razumeo i ako grešim, vi me ispravite. Sada je tu problem. ukoliko, a Predrag Marković koji od nedavno nije više sa nama je svedočio tu da se na prvom Ustav dogovorilo da to bude 7% od prihoda. Pošto su te godine prihodi u budžetu bili veći od rashoda, i da o tome čak postoji pisani trag o tom dogovoru, onda je ta ista vlast odnosno ista politička snaga koja čini sada vlast u Vojvodini tražila da to bude 7% prihoda, ali su se sada setili pošto su rashodi veći od prihoda da sada uzmu 7% od rashoda.
Nemam nikakav problem da glasam za to, ali s obzirom da se ne radi o istom nivou vlasti, tražim da 0,3% budžeta Vojvodine pripadne MZ Novi Karlovci, da se i o tome dogovorima. Da raspodela tih 7% bude raspodela do građana a ne samo do Vlade Vojvodine. Ukoliko su republika i pokrajina isti nivoi vlasti možemo tako da se dogovorimo i onda zašto se ne bi dogovarali između Novog Sada i MZ Novi Karlovci. To bi bilo pošteno. Nikakve koristi od tih 7% nismo imali. Nijedan beli dinar nije uložen tamo. Sa pravom mogu da pitam – gde je otišlo 7% koji su do sada dodeljivani od 2006. ili 2007. godine sa punim pravom jer se ne radi o istom nivou vlasti između MZ i pokrajine? Sa time se slažem, ali se ne slažem da se ne radi o istom nivou vlasti između pokrajine i države.
S toga ne mogu da podržim ovaj amandman jer bi, ukoliko bi to podržao, podržao bi da damo 7% i od kamata koje će država platiti na kredite i to spada u rashode. Gospodin Dinkić to može najbolje da objasni. To je 114 milijardi. Ukoliko bi usvojili ovaj amandman onda bi morali da damo 7% od kamata na dug. Drugo, 107 milijardi ide na socijalnu zaštitu u rashodima. Znači, daćemo 7% i od rashoda za socijalnu zaštitu ukoliko usvojimo ovaj amandman. Dalje, za PIO se izdvaja 280 milijardi. Ukoliko usvojimo da damo od rashoda l7% onda moramo da damo punih 7% i na ovih 280 milijardi. Zato je nemoguće po meni dati 7% od rashoda i mislim da ono što se dogovorilo 2007. godine je pravednije, da se od prihoda koji se ostvare na teritoriji cele republike 7% dodeli Vojvodini, da je to pošteno i da je to pravedno.
Ostalo, o Zakonu o nadležnostima, o Statutu ne bih razgovarao jer to je po meni iluzorno raspravljati o nečemu što je odluka Ustavnog suda koja se mora poštovati i tu raspravu ne mogu otvarati, niti želim da otvaram, ali hoću samo da kažem da ta odluka nije za komentarisanje, već za poštovanje.
Na kraju, hoću da kažem da se ovde izgleda ne radi o pravima Vojvodine, već o pravima jedne stranke koja čini glavninu Vlade Vojvodine i slažem se da nije dobro da, Vojvodina više nije na Panonskom moru, ali otkad ta stranka vodi Vojvodinu, kao stožerna stranka, Vojvodina nije na moru, ali tone li, tone i tone. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih u nekoj varijanti možda i podržao ovaj amandman. Mi koji učestvujemo u proizvodnji robe, od kojih se realno puni budžet, trebalo bi da pozdravimo svaku uštedu koju ponudi neko od poslanika, neko od predlagača.
Stoga, ja ne bih imao nikakvu sumnju da se ovaj amandman podrži, s obzirom da je nova „celoba“ i da mi koji proizvodimo robu izdvajamo srazmerno svojoj ekonomskoj snazi novac za zajedničke potrebe, jer ne može svako sebe da čuva, svako sebe da leči, svako sebe da školuje. Stoga, mi izdvajamo novac i biramo ljude koji će se starati o tim javnim poslovima, a oni angažuju samo neophodan broj ljudi da bi se ti javni poslovi sproveli.
Problem je nastao kada je taj neophodan broj prerastao u tri puta veći broj zaposlenih u javnom sektoru, tako da se pribeglo uzimanju nesrazmerno ekonomskoj snazi, već prekomernom uzimanju iz realnog sektora i zato smo došli gde smo došli. Da bi se namirio onaj drugi deo iz javnog sektora, ne samo da se uzimalo preko mere, nije se uzimalo srazmerno ekonomskoj snazi, već više, a onda kada više nismo mogli da zaradimo koliko su oni mogli da potroše, onda su rekli - baš nas boli briga, ako ne možete da zaradite koliko mi možemo da potrošimo, mi ćemo vas onda zadužiti. Upravo se to desilo.
Ne samo da je problem što se to desilo, već sada najviše prigovora imamo od onih koji su omogućili da se zaposli prekobrojni broj ljudi u javnom sektoru i da se uzima nesrazmerno ekonomskoj snazi, odnosno da se uzima više i da se uzima i ono što nismo zaradili. Stoga bih podržao svaki amandman, s tim da je predlagač morao predvideti uštedu i Direkciji za robne rezerve. Trebalo je članom 1. obuhvati i taj deo. Recimo, mogao je predvideti neku uštedu od četiri miliona evra, tačno koliko je lider njihove stranke dobio pšenice iz robnih rezervi.
Dakle, ja iz ovog budžeta nemam ništa. Nekoliko dana slušam primedbe na račun ovog budžeta kako on ne valja. Ja od 740.000 zaposlenih nemam nijednog, ni kao pojedinac, ni kao stranka. U javnom sektoru nemam ni portira. Ali, predlagači amandmana i predlagači raznih ušteda su trebali biti malo samokritični, pa reći – naš lider je dobio od budžetskog korisnika pšenice za pozajmicu iz robnih rezervi u toku ove godine 21 milion kilograma, što vredi četiri miliona evra. To se desilo pred žetvu. Puštanjem te pšenice u trgovinu seljacima je snižena cena za pet dinara. Sa 23 dinara i 84 pare došlo se do 15 dinara, a u žetvi je najmanje pšenica trebala biti 20 dinara, da nije puštena ona količina krajem maja, a bila je 21.000 tona, odnosno 21 milion kilograma.
Rušenjem cene seljaci su izgubili negde oko 100 miliona evra ili 20.000 traktora „Fergusona“. Zato bih ja podržao ovaj amandman da se time predvidela ušteda, makar za onu dužničku dobit koja je u julu mesecu bila negde oko 130 miliona dinara. Lako je o trošku sirotinje koja puni budžet piti vino od 5.000 evra, što je 500 penzija moje majke. Lako je biti izdašan tuđim novcem, lako je biti biznismen i lako je od javnih poslova praviti privatne biznise. Zato bih ja podržao ovaj amandman da je predvideo takvu vrstu ušteda, a ovako ne mogu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih podržao ovaj amandman. Ali, kao farmer, kako kažu, a ja se time ponosim, imam dilemu s obzirom da je Vlada odgovorila da će eventualnim prihodima iz privatizacije pokušati prevremeno da otplati neki dug, ukoliko sam dobro razumeo obrazloženje zašto je amandman odbijen, pa sam pristalica toga da se Vladi da šansa, a prihvati amandman da je predlagač ovih 2,6 milijardi, koliko sam ja podelio, namenio da pre nego što ode za prevremenu otplatu duga, da ih pustimo kroz poljoprivredu, prehrambenu industriju i energetiku. Onda bih za to glasao sa dve ruke.
Ideja nije loša, ali je veliko pitanje za nas farmere da li se isplati jednu rupu krpiti drugom rupom? Za nas je to poprilično uzaludan posao, ali, s obzirom na niže troškove kamate, to je svakako poduhvat koji vredi razmotriti i Vlada je, koliko vidim, razmotrila da će prevremeno da vraća dugove iz prihoda privatizacije, ukoliko oni uopšte budu mogući, jer ne znam šta je ostalo da se privatizuje.
Bio bih pristalica, a nisam podneo amandman, da je amandman podnet tako da se, pre nego što se razdužimo, taj novac pusti kroz poljoprivredu, proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora, biomase, zelene mase itd, da se pusti u stočarstvo, navodnjavanje, da se pusti u prehrambenu industriju i da se pusti u izgradnju dve velike firme koje bi servisirale i poljoprivredu i prehrambenu industriju, tako da imamo u jednoj firmi i IMT i „Zmaj“ i Knjaževac i svu opremu koja se proizvodi za sitnija poljoprivredna gazdinstva, s obzirom da ova veća u Vojvodini koriste mehanizaciju koja je uvozna i koja je daleko većih konjskih snaga i namenjena velikim posedima.
Na takav način bi kroz finansiranje poljoprivrede rasteretili sebe duga, a da bi to bilo iz proizvodnje i ljudi bi za taj novac kupovali nove mašine, stoku, obnavljali gazdinstva, dizali plastenike, staklenike, sušare, hladnjače. Na takav način bi država iz realnih izvora servisirala dug, a mislim da bi svakako ostalo i da se u nekom budućem budžetu na realan način taj dug umanji i kamate otplate.
U svakom slučaju, ja sam u dilemi da li poverovati Vladi ili ministri finansija koji je bio do nedavno i tu ideju je i ranije zastupao, ali bi najviše voleo da se zadužimo i da taj novac gurnemo u poljoprivredu. Ukoliko se ne možemo zadužiti, ja sam pristalica toga da državno zemljište, odnosno poljoprivredno zemljište u državnoj svojini prodamo zemljoradnicima koji imaju manje od 20 hektara na kredit na 20 godina i da tako obezbedimo to zaduženje od tri do četiri milijarde.
Po meni, ne treba ga odmah gurnuti u razduživanje, nego ga treba pre gurnuti u privredu, da se na takav način napravi izvor za vraćanje duga i deo privrede koji može da garantuje malo veće prihode stanovništvu, odnosno veću kupovnu moć i da se tako dođe zajedno i do domaće proizvodnje i do veće potrošnje. Hvala.