Javljam se po povredi Poslovnika i reklamiram čl. 103. i 104.
Ne znam zašto moj prethodnik nije tražio repliku, s obzirom da se nije radilo o članu 103. da je poslanik trebao da navede član koji je povređen i da obrazloži u čemu se sastojala ta povreda. Očigledno da to nije učinjeno i da je korišćena čista replika.
Gospodine predsedavajući, nemam ništa protiv da se na takav način favorizuje opozicija, ali s obzirom na sinoćno stanje, kada su ničim izazvani napustili sednicu, mislim da im s vremena na vreme uskratimo preveliko prekoračenje povreda Poslovnika, odnosno da im se s vremena na vreme na fin i kulturan način skrene pažnja da vreme za povredu Poslovnika koriste isključivo za to.
Jedino što mogu da se složim sa njima jeste da je možda narušeno dostojanstvo kada je nama rečeno da dođemo i da se slikamo na mostu na Adi. Rekao bih ne samo most na Adi, već da je cela ta stranka bivšeg režima bila kao likovna akademija. Sa njima smo mogli samo da se slikamo. Hvala.

Gospodine predsedavajući, reklamiram član 103. stav 2. i biću vrlo precizan i član 104. stav 3.
Dakle, ja izuzetno cenim vašu popustljivost, a član 104. stav 3. kaže – o korišćenju prava iz stava 1, a to je pravo na repliku i 2. ovog člana, odlučuje predsednik Narodne skupštine.
Više puta sam, dok je cenjena koleginica Čomić vodila sednicu, bio upozoren da o pravima na repliku odlučuje isključivo i diskreciono je pravo predsednika Skupštine.
Dakle, mi nismo donosili ovaj Poslovnik, on je nasleđeni akt koji je donet pre nas i ja izuzetno poštujem vašu popustljivost, ali stajem na vašu stranu, što se tiče prava na repliku i ukoliko to radi jedan predsedavajući, normalno je da i drugi potpredsednik Skupštine i drugi predsedavajući primenjuje ista pravila koja je primenjivala cenjena koleginica gospođa Čomić.
Što se tiče člana 103. stav 2, hoću da kažem da jeste malo povredili Poslovnik, zato što narodni poslanik ne može da ukaže na povredu postupanja predsednika Narodne skupštine našta je već ukazano.
Vi ste cenjenoj koleginici koja je govorila pre mene ipak dali to pravo, iako je govornik pre nje reklamirao povredu člana 107, a ona je to takođe uradila, reklamirala povredu istog člana, uzastopno, što bi po tumačenju ovog Poslovnika, a ja mislim da će se profesori prava složiti sa mnom, jer gotovo Poslovnik isključuje takvu mogućnost, ali ja cenim vašu popustljivost i neću tražiti da se glasa i uvek ću se zalagati da opoziciji tolerišete ono što nama ne tolerišete.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitaću koliko košta doručak u „Franšu“, ali ću takođe i pitati koliko košta most na Adi? Pitao sam jednog arhitektu i onaj najbolji gradonačelnik, ili kako su već rekli, vođa već sad jedne male stranke, za njegov projekat i projekat koji je pravio njegov prethodnik, takođe iz te stranke, kažu da će nas to koštati 2,4 milijarde evra. Dakle, most koji je navodno trebalo da košta negde 160 miliona evra će na kraju sa svim pristupnim saobraćajnicama koštati 2,4 milijarde. To je svakako malo skuplje od doručka, ali se ja pitam koliko bi bezbednost i brzina naših železnica i puteva bila povećana da smo umesto tog mosta u Beogradu napravili jedno tri, da nas to izađe jedno 100 miliona evra uvrh glave, ali da to bude na funkcionalnim mestima, da brže premostimo reku, da spojimo neke prometne ulice, a da ne spojimo dve mesne zajednice koje vode negde od Novog Beograda, pa do jedne kafane? Ne znam pošto je taj doručak u toj kafani, ali uglavnom most koji vodi do te kafane gde treba servirati doručak je koštao 400 – 500 miliona evra, a sa prilaznim saobraćajnicama, kažu arhitekti, koštaće 2,4 milijarde.
Ne slažem se sa mojim kolegama koje kažu da neko ne zna da pliva i da će potonuti. Nekada i neko ko ima neki prazan predmet ne može da potone, iako ne zna da pliva. Dakle, došlo je vreme pametnih telefona i praznih ljudi.
Ti prazni ljudi su očigledno puni sebe, a i mi danas govorimo o zatečenom stanju, ono što smo zatekli kada smo došli. Potpuno zapuštena infrastruktura sa dugovima zemlje i građana i privrede koji su dostigli 40 i nešto milijardi. Za taj dug za 10 godina nije napravljena saobraćajna infrastruktura, niti su poboljšani rečni putevi, niti su bitno poboljšani putevi u Srbiji, niti su poboljšanje železničke pruge. Javni dug je povećan. Dug privrede je povećan, ali izvoz za vraćanje duga nije napravljen. Srbija je bila potpuno zapuštena zemlja sa zapuštenom privredom i infrastrukturom. Srbija je bila zemlja u kojoj su se dimila najviše četiri fabrička dimnjaka, potpuno zapuštene infrastrukture i da su je izgradili ne znam šta bi po tim putevima moglo da se prevozi.
Gotovo dve trećine roba na našem tržištu je stranog porekla. To nismo kompenzovali preteranim izvozom. Nije rasla proizvodnja, već je padala i da su sagradili infrastrukturu pitanje je šta bi po njoj prevozili. Ukoliko bi prevozili samo stranu robu, to bi bilo isplativo, ali ne onoliko koliko bi bilo da nije 400 hiljada radnih mesta nestalo, da ti putnici više ne putuju do svog radnom mesta, da nije nestalo kroz 400 hiljada radnih mesta u proizvodnji ogroman društveni proizvod. On umesto da je stvoren, mi robu u našu zemlju uvozimo.
Da je kojim slučajem to sagrađeno ne bi voz od Beograda do Bara išao 32 sata. Moje pitanje ministru – da li se taj voz uopšte vratio? To je infrastruktura koja je zatečena. To nije restoran „Franš“. Nije doručak ni magla. To je jednostavno stvarnost. Ljudi su do Bara putovali onom infrastrukturom koja je zatečena i koja ne može da se sagradi za godinu dana, 32 sata.
Pošto gosti iz Crne Gore treba da mi dođu, moram ministra da pitam – da li će taj voz da se vrati do Svetog Aranđela, do 21. novembra? Da li se vratio i ukoliko nije, da li će se dotle vratiti da i oni mogu da stignu na slavski ručak? To je stanje koje smo zatekli u Srbiji i ono nije bilo samo u infrastrukturi.
Voz do Barajeva, kada smo već kod Beograda, je od Beograda do Barajeva putovao 11 sati. Da je maratonac trčao njemu je za to vreme trebalo 21 ili 22 sata da stigne do Bara. Ovaj voz je putovao 32 sata. Da li još nešto treba da kažem što se odnosi na infrastrukturu koja je zatečena?
Šta još treba da kažem za bezbednost na tim prugama koja je možda povećana zbog sporih vozova, zbog loših vagona? Selma se uporno naginjala kroz prozor i kada god se nagne, za onih 11 sati ona je u Barajevu. Da je Ana Karenjina htela da se baci pod voz na infrastrukturi koja je ostala iza prethodnog režima ne bi nikada poginula. Voz jednostavno ne bi naišao. Da je Mile krenuo lajkovačkom prugom sa svojim drugom, mogao bi da kampuje pod šatorom, jer nema voza da naiđe. Mogao bi kuću da podigne i legalizuje i voz ne bi naišao. Takvo smo stanje zatekli. Umesto da oni koji su do toga doveli da ćute, oni su danas uzeli da nam drže predavanje kako za godinu dana nismo mogli da uradimo ono što oni nisu uradili za 12 godina.
Iako je od mog prethodnika, ipak je mnogo. Biću samokritičan. Bez obzira na nove dugove koji nam trebaju sada da bi završili ono što prethodnici nisu završili i pošto treba da vraćamo i njihove dugove i završimo infrastrukturu i stvorimo izvoz za vraćanje duga i dugova koji su nastali u njihovo vreme, pitam koju ćemo sve robu proizvoditi ukoliko ne dignemo proizvodnju po tim prugama i toj infrastrukturi jer je potpuno zapušten privredni sistem? Poreski sistem nam govori da je dve trećine PDV na uvoznu robu. Dakle, mi kroz uvoznu robu ne možemo da vratimo novac našim radnicima. I kroz budžetske deficite trebali bi da kupujemo našu robu iz naše privrede koje nema i da se tako novac vrati do radnika, do radnih mesta, njihovih porodica da kupe neke stvari i da novac prostruji kroz građane radi opšteg boljitka svih.
Međunarodna zajednica tvrdi da je iz Srbije izneto 51 milijarda evra. Za tih 51 milijardu evra svakako se mogla napraviti bolja infrastruktura i što je još bolje napravila bi se privreda koja bi mogla da bude izvor za vraćanje duga za privredu i infrastrukturu.
To nažalost nije urađeno i mi danas slušamo predavanja od onih koji nisu uspeli pošteno nijedan kolac da zašilje, a kamoli nešto da urade u proizvodnji u Srbiji.
Dakle, moje pitanje je - i kada povećamo bezbednost na ovim putevima, i kada sagradimo infrastrukturu, koju ćemo to robu proizvesti, ukoliko ne podignemo prirodni sistem?
Pozdravljam što je stranka bivšeg režima uzela moj program - privreda, energetika, poljopriveda, prerađivačka industrija, ali šta su uradili u prethodnih 12 godina? Ko im je to smetao da takav privredni sistem naprave? Ja bih to svakako pozdravio.
Ovako moram da kažem da smo dovedeni u poziciju koja je veoma neprijatna, da uradimo bez para ono što oni nisu uradili sa parama. Novac su jednostavno izneli iz zemlje, zemlja je potpuno osiromašena, opustošena i mi danas slušamo predavanja o tome koliko koštaju pljeskavice, ćevapi ili doručak u „Franšu“. To je za mene neprihvatljivo.
Ja ću svakako glasati za ove zakone, ali ponovo pitam sve nas - koju ćemo robu prevoziti tom infrastrukturom, kada je sagradimo? Da li onu koja ide iz fabrika koje je podigla stranka bivšeg režima? U to ne verujem. Mi moramo podići privredu Srbije da bi imali šta da prevozimo po tim prugama i da zaposlimo ljude. O tome treba da raspravljamo, a ne koliko košta neki doručak. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, poštovani ministre, veoma sam zahvalan na ovoj edukaciji, mada se ne slažem sa strančarenjem, ali želim da zahvalim na tome što se s vremena na vreme nađe neko ko nas poduči o čemu treba govoriti, i ja bih se izvinio na ceni koju sam pomenuto za beogradski most. To nije moje mišljenje. Ja sam ga preuzeo od Branislava Jovina, to je projektant „Mostarske petlje“ koji je 25. maja u medijima nastupio i rekao da je Most na Adi koštao 450 miliona, a da će sa pristupnim saobraćajnicama, tunelima i svemu onome što bude neophodno da most bude funkcionalan, to izaći 2,4 milijarde.
Ukoliko podatak nije tačan, ja sam ga izneo od arhitekte koji se zove Branislav Jovin i koji je projektant „Mostarske petlje“ i ni jednog trenutka nisam želeo ništa stranački, a ja čak nisam ni član SNS, ja sam samo član poslaničke grupe, a moja stranka je Narodna seljačka stranka i ja ću dozvoliti pravo da mogu i da pogrešim, s obzirom da moja stranka nema neke posebne veze sa putevima ni plovnim pravcima, ni železničkom prugom, s tim što sam dozvolio sebi za pravo da iznesem iskustva nekih putnika i to nije jedino kašnjenje o čemu sam govorio, jer ima putnika koji putuju po 14 sati od Kraljeva do Novog Sada. To utiče na bezbednost putnika.
U načelu, smatram da poslanici, ne smatram da je i prethodnik pre mene promašio temu, u načelu kada poslanici govore mogu da prošire tu temu i da govore o bilo čemu što se odnosi na bezbednost u saobraćaju, odnosno na ovih osam zakona, a ne tri koliko je bilo rečeno, jer je na dnevnom redu osam zakona.
Pokušao sam da pročitam svih osam, nešto da zapamtim, a moja je diskusija možda malo odstupila od dnevnog reda i ja sam zahvalan na edukaciji, ali podatke koje sam izneo, ukoliko sam izneo netačne, ja stavljam rezervu, jer sam rekao od koga sam ja to preuzeo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, reklamiram povredu člana 103. i člana 109.
Član 103. kaže da poslanik ima pravo da traži povredu Poslovnika, što su moje kolege i učinile. Međutim, oni su reklamirali, recimo, član 104, a on govori o pravu na repliku. Dakle, ne zameram vam puno zato što se na brzinu navode članovi, pa i navedeni član 104. Vi nikome niste uskratili pravo na repliku, niti se na to neko pozivao.
Takođe sam reklamirao član 109, s obzirom da su kolege insistirale na tome da izreknete opomenu mom uvaženom kolegi Marku Atlagiću. Opomena se izriče poslaniku koji je prišao govornici bez dozvole, a on to nije učinio. Opomena se izriče govorniku koji govori pre nego što je zatražio i dobio reč, a on to nije učinio.

Reklamiram član 109, doslovce čitam Poslovnik.

Upravo sam govorio gde ste vi povredili Poslovnik, odnosno šta je reklamirano i šta ja reklamiram. Dakle, pustili ste da se reklamiraju takve povrede Poslovnika.
Dalje Poslovnik kaže – ako prekida govornika u izlaganju ili dobacuje, koji se neposredno obraća drugom narodnom poslaniku, ako upotrebljava psovke i uvredljive izraze, ako iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugih lica, ako drugim postupcima narušava red na sednici ili postupa protivno odredbama ovog Poslovnika.
Zato vas molim, ubuduće predsedavajući, ne tražim da se o ovome glasa, da se malo povede računa oko tih reklamacija Poslovnika, makar, mislim da je dovoljan jedan poslanik u okviru poslaničke grupe i ništa više. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću nešto o robnim rezervama koje po svojoj funkciji treba da očuvaju stratešku sigurnost države, između ostalog i od mogućih vojnih i ekonomskih pritisaka kojima, ne daj bože, možemo ponovo biti izloženi. Naša bliska istorija je to pokazala.
Ovde su kolege govorile o ulozi robnih rezervi, o stabilnosti tržišta, cena, itd. Slažem se sa njima u potpunosti. Robne rezerve bi trebale da koriste u tom cilju.
Međutim, robne rezerve, ono što niko nije govorio, imaju i ulogu kao instrument poljoprivredne politike. Dakle, one bi trebale da očuvaju stabilnost cena prilikom otkupa. Država više ne može da propisuje zaštitne cene, ne može da propisuje paritete, ali može robnim rezervama, kao instrumentom, da kada su viškovi poljoprivrednih proizvoda očiti i cena pada oni to mogu da otkupljuju i da stavljaju u robne rezerve i da intervenišu kada cene odu previše daleko, odnosno kada na tržištu prevaziđu neku tržišnu cenu. Na takav način se čuva srpski seljak.
Takođe, uloga robnih rezervi u poljoprivrednoj politici može biti u sledećem – očuvanje međusobnih pariteta, posebno između mineralnih đubriva, kukuruza, pšenice, poljoprivrednih proizvoda, a takođe i pariteti između kukuruza, pšenice i cene stoke, dakle cene mesa. Na takav način država može, a da to ne propiše, da očuva sigurnost, ne samo potrošača, ne samo prerađivača, ne samo države, već može da očuva i prehrambenu sigurnost države, stanovništva, ali i da očuva proizvodnju strateških poljoprivrednih proizvoda. Dakle, njihova uloga bi trebala da bude u poljoprivrednoj proizvodnji kao instrument pozamašna. Međutim, to nije slučaj.
Svedoci smo, to je nasleđena politike, da su robne rezerve uvek bile na strani prerađivača i na strani trgovačkih interesa, raznih trgovaca i izvozno – uvoznih lobija.
Ja sam bio onaj koji je 90-ih godina bio opozicija i ne sećam se nekog mog kolege da se nešto previše borio protiv toga, ako se ne uzima to da sam ih takve viđao sa foteljama na glavi, sa skupom slikom pod miškom, pred nagorelom, tada Saveznom skupštinom, odnosno ovom Skupštinom.
Ono što je ministar rekao, toga trenutka je zatečeno gotovo milion tona pšenice. Devedesetih godina u robnim rezervama je bilo 1.200.000 tona pšenice. Dakle, i te kako se vodilo računa i o tim mogućim vojnim i ekonomskim pritiscima na našu zemlju.
Takođe, tvrdim da po dolasku DOS-a na vlast, u tim promenama sam i sam učestvovao nije bilo promaje u magacinima koliko je bilo 2012. godine, a i sam ministar je to potvrdio, u robnim rezervama je bilo robe. Godine 2003. još uvek je u robnim rezervama ostalo preko 500.000 tona pšenice, a onda su se ti trgovinski interesi pojavili tako što je pšenica koja je plaćena 7,5 dinara, plus troškovi itd, koja je prevazišla osam dinara po kilogramu, prodata radi izvoza po 5 ili 5,5 dinara, da bi ta pšenica odmah posle žetve kupovana od istih onih koji su bili izvoznici po 13 dinara. Dakle, samo na tih nekoliko stotina hiljada tona neko je zaradio po kilogramu oko osam dinara, pa izračunajte koliko je to u tom trenutku bilo. Mislim da je zarada izvoznika bila između 30 i 50 miliona evra.
Sam ministar je rekao da u robnim rezervama, što na sudu, što pod hipotekom, 54 i 95 miliona, dobićete cifru od 150.000.000, da se država zbog robnih rezervi tuži ili je aktivirala hipoteke. Dakle, to je ukupno 150.000.000 evra, da to preračunam u cenu tržišnog prošlogodišnjeg roda pšenice, to je bilo negde oko 1.000.000 tona se za taj novac moglo kupiti pšenice, a mi nismo otkupili, ne znam tačno koliko, ne verujem da smo otkupili nešto puno. Znači, 1.000.000 pšenice je na sudu, što pod hipotekama što na sudu 54,5 i 95 miliona, to je podatak koji je izneo ministar.
Takođe, želim da kažem da Ministarstvo trgovine ne snosi odgovornost jer su robne rezerve pod ingerencijom Vlade i tek se ovim zakonom definiše šta to radi Ministarstvo poljoprivrede, šta Ministarstvo trgovine, šta Ministarstvo energetike. Dakle, to do sada nije bilo moguće.
Takođe, nije tačno da je jedina afera 80.000 tona pšenice, za koje je država dala 20.000.000 evra i plaćala 2,5 miliona evra godišnje za to skladište. Pre toga je bilo na razne načine utuženo devet firmi, sa 107.986 tona. To nije ova poslednja kontrola. Mogu da kažem – Stapar Stepanović je radio Pećinci – Petlovača – Novi Sad, dva puta Novi Sad „Import“, Novi Sad – Beograd – Ćuprija – Osipaonica, ukupno 59.165 tona kukuruza i 48.821 kilogram pšenice. To je ono stanje koje je zatečeno pre ove kontrole. Ova kontrola je delimično uspela, pronađeno je 80.000 tona i jedan određeni deo nije pronađen. Kolege koje su bile toliko glasne povodom aflatoksina nisu rekle da je afera aflatoksin smišljena u glavama onih koji su želeli tu aferu da prikriju, da se ne otkrije nedostatak kukuruza, već da se u sušnoj godini, kada je trebalo da bude isporučen stočarima to proglasi aflatoksičnim i da na takav način taj kukuruz ne bude isporučen stočarima, a po mogućstvu, ako treba i da se uništi.
Taj kukuruz nije pronađen u onim količinama u prvim kojima je prikazan u robnim rezervama kao aflatoksičan, nije prilikom kontrole pronađen u tim skladištima, a u nekim skladištima su količine koje su robne rezerve polegle skladištarima bile veće od njihovih kapaciteta, pa ću navesti Krčedin – 22.500 tona manjak, kapacitet 18.000 tona, gotovo je nemoguće da u čašu od dva decilitra stavite tri decilitra nečega.
Bilo je u toj kontroli svega i svačega. Ona je delimično uspela, a delimično nije, zato što su i oni skladištari veoma vešti, pa je dolazilo do premeštanja raznih poljoprivrednih proizvoda i ne treba da podsećam na koji način je sve izbegavana ta obaveza.
Dakle, 80.000 tona je pronađeno. Mi smo tražili tu kontrolu. Ja sam bio jedan od njih. Ta afera nije isterana do kraja. Opozicioni prvaci su dobijali 15.000 tona iz robnih rezervi pšenice po 23 dinara, ali da to vrate posle žetve po 15 dinara, dužnička dobit na 15.000.000 kilograma je 120.000.000 dinara. Nećemo navoditi imena.
Takođe, nedavno su stočari konkurisali za taj ostatak aflatoksičnog kukuruza i nisu ga dobili. Aflatoksični kukuruz su dobili skladištari, kao da će ga oni jesti. Jedino ko to može da upotrebi su stočari. Oni ga nisu dobili, ali su skladištari dobili to pravo. Da li je tog kukuruza bilo ili ne, mislim da ne, ali i da ga je bilo, taj kukuruz je jesenas plaćen 27 dinara plus PDV, 30 dinara. Taj kukuruz se sada menja za 800 grama novog kukuruza čija je cena u žetvi bila 13 dinara, što znači da 30 dinara po kilogramu neko menja za 10 dinara. Da je bio normalan slet događaja, taj kukuruz je trebalo biti iskorišćen kod stočara, da oni održe stočarsku proizvodnju u veoma kriznim godinama.
Međutim, on cele godine nije dat, najverovatnije da ga nije bilo. Tvrdilo se da je aflatoksičan. Na kraju je kao takav dat skladištarima koji ga ne mogu iskoristiti, ne mogu ga pojesti. Jedino što oni mogu je da ga prodaju stočarima i najverovatnije će ga prodati po skupljoj ceni nego što ga duže kod robnih rezervi. Znači, svaki kilogram je menjan za 800 grama. Pošto je kilogram država kupovala po 30 dinara, sada ga pozajmljuje i u zamenu dobija kukuruz koji će biti plaćen 10 dinara. Nije teško izračunati da je to gotovo 20 dinara po kilogramu. Nije teško izračunati da ta kombinacija od 25.000.000 kilograma mora da bude teška 500.000.000 evra. Nije teško izračunati da je to 500.000.000 dinara. Nije teško izračunati da to daje protivvrednost od 4,5 miliona evra.
Ovo su dokazi da robne rezerve nisu toliko koristile potrošačima, nisu toliko koristile državi. Ovo su dokazi da nisu koristile ni poljoprivrednim proizvođačima. Ne govorim da su koristile ni određenim strankama, ali da su i te kako koristile nekim trgovcima, uvoznicima, izvoznicima i tim lobijima. Ne treba se previše truditi posle ovoga i nešto detaljnije dokazivati.
Za sve ovo postoji dokumentacija. Ona je fotokopirana. Navodno su tamo službene tajne, ali kada je neka potvrda u pitanju, onda ta službena tajna i nije tako tajna, vrlo brzo dođe do medija. Ali, sve što je kod nas službena tajna je u stvari javno, a javne nabavke su tajne i tako se ovo nastavlja.
Stoga ću ja razmisliti. Najverovatnije da ću podržati ovaj zakon, jer ima još nekih amandmana. Onaj deo oko energetike apsolutno podržavam. Podržavam i ovaj deo zakona, ali insistiram da se odgovornost onih koji su i te kako znali šta rade skladištari ispita, utvrdi, a ne samo da odgovara sitna boranija. Dosta smo pred malim lopovima skidali glave, a pred velikim skidali kapu. Hvala.

Gospodine predsedavajući, koliko imamo vremena?

Gospodine predsedniče Vlade, ja ću svakako glasati za ovaj zakon zato što nemamo bolji. Verujem da će se amandmanima popraviti. Mogu da kažem da sam video jedno pet nacrta i pet predloga do sada koji su bili lošiji od ovog. Video sam predlog koji su pisali naši eksperti ranije, gde su doslovce napisali bojovnici, učesnici domovinskog rata imaju prioritet prilikom zapošljavanja, i takve predloge sam video. Najverovatnije kada su prepisivali Hrvatske zakone nisu dobro prepisali, ono kopi pejst, nešto im je bilo zakazalo. To je jedan od razloga zašto ću glasati za zakon, jer konačno tu oblast treba urediti.
Ono što ja nisam primetio u zakonu, a ono što bi trebalo da se ugradi, gledaću koji su amandmani sve, i koji mogu govoriti protiv toga. Protivpožarna bezbednost. Dakle, ne vidim u ovom zakonu da je taj deo dovoljno obrađen.
Ono što bih ja želeo da istaknem, da je ovaj zakon koji smo mi ovako danas tumačili svako na svoj način, izuzetno osetljiva oblast u svim razvijenim državama, veoma osetljiva oblast gotovo kao i vojska i sama policija. Dakle, kod ovih firmi za privatno obezbeđenje ovaj zakon se mogao nazvati zakon o obezbeđenju lica i imovine. Ne radi se samo o nekim bodigardovima i obezbeđenju koji idu po splavovima. Dakle, stvari mogu biti veoma ozbiljne. Na određen način kroz ovakav zakon se čuva nacionalna bezbednost, politička nezavisnost i teritorijalni integritet.
Strane obaveštajne strukture, žele, a znamo šta žele, žele da stave pod kontrolu, a po mogućnosti i kupe organizacije koje se bave ovim oblastima, na takav način da kontrolišu odgovarajuće države, i nije tajna da vodeće zemlje, a ja verujem da će Ministarstvo o tome voditi računa, da vodeće zemlje i vodeće obaveštajne službe, kao MI6, imaju raznorazne svoje podružnice, i da u raznim državama registruju preduzeća, koja se bave ovom delatnošću.
Dakle, mislim da kroz amandmane ovaj zakon može da bude bolji i svakako je bolji od onih prethodnih koji su bili, ali zakon je sveto pismo i ja verujem da može da bude opširniji, jer najviše što u zakonu ima to se ukazuje na odredbe i način na koji se dobijaju licence, poprilično nije razradio određene teme na koje ukazuju oni koji se bave ovom delatnošću, s obzirom da nema boljeg zakona i da ćemo ga još doraditi amandmanima, i s obzirom novi nekim zakonom o izmenama i dopunama stvar može poboljšati, u danu za glasanje ja ću glasati za ovaj predlog, s tim što sam izneo one sugestije koje sam ja video na način, na koji su to objasnili ljudi koji su se bavili ovim poslom. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Ja sam ovim dirljivim govorima toliko dirnut i ganut, da ne znam odakle da počnem. Mnogo sam pogođen, naravno, iz prostog razloga što je ovo o blokadama važnih saobraćajnica trebalo znati onog trenutka kada su na divljački način rasterani zemljoradnici u Šapcu na mostu. Da ne govorim ko je tada držao vlast, da ne govorim koliko seljaka je dobilo krivične prijave zato što su se usudili pobuniti da cena svinja nadražava paritete u poljoprivrednoj proizvodnji. Jedan stočar bi svakako to mogao znati. Međutim, računa da naš narod ima kratko pamćenje, pa nije želeo da o tome govori.
Što se situacije u Lazi Lazarević tiče, verujem da je on dobar poznavalac tog stanja tamo. Ali, takođe verujem da on nije lekar.
Što se tiče blokade na pomorskoj saobraćajnici Beograd-Stalać, polako, tek se temelj gradi, tek se radi projekat, ali pretpostavljam da će on biti prvi demonstrant kad se to izgradi, da će preprečiti gondolu sve dok ne proda sve svoje pljeskavice i ćevape. Dakle, hoću da verujem da će taj zakon koji mi sada donosimo doneti neku dobit i njemu.
No, da se vratim temi dnevnog reda. Ja sam ovo potpisao malopre, 23. oktobra se nismo baš skupili svi, nas 65 se nije skupilo istog dana, ali taj datum nije toliko bitan. Mi smo tada imali u vidu sledeće činjenice. Prikupio sam nešto što je bilo 2013. godine, a većina ovih krađa koje su se desile u velikim komunalnim sistemima, posebno u EPS, desile su se 2007. do 2011. godine. Recimo, navešću 05.01.2012. godine – kilometri pruge pokradeni. Onda, u toku 2013. godine stub dalekovoda ukraden. Dana 22.10.2011. odšrafili tri kilometra pruge, a 08.12. lopov zaradio pet miliona jer je uhvaćen prilikom preprodaje sekundarnih sirovina. Onda idemo – na meti bakarne mafije, april 2012. godine, telefoni BIA. Dakle, između ostalog, uspeli su i da pokradu bakar i odatle, nevezano ko je tada držao vlast.
Dalje, prerada sekundarnih sirovina u Pazovi. Velika količina koja je nestala u Sremu je u toku 2012. godine prerađena u Staroj Pazovi, gde su se otkupljivale sekundarne sirovine. Onda, bakar sa Crkve u aprilu 2011. godine i šahte u Subotici za vreme nove Vlade. Dakle, nestalo je 350 šahti u toku 2012. godine, dok je republičku vlast držala i DS i posle toga gde je nosač vlasti SNS.
Takođe, imamo tekstove u vremenu od 26. aprila 2007. godine, 30. jula itd. Onda, imamo 30. jul 2012. godine, Bela Palanka – poginuo prilikom pokušaja da ukrade bakar u trafostanici itd, itd. Hoću da kažem da su to bili motivi zbog kojih smo doneli ovaj Predlog izmene i dopune Krivičnog zakonika, s obzirom da treba uraditi dve stvari.
Jedna stvar je zaštiti živote samih kradljivaca. Nekoliko njih je već poginulo. Jedan je poginuo u Somboru dok je Elektrodistribucija pokušala da uspostavi sistem napajanja. S obzirom da je on prekidao to, došlo je do pogibije samog lopova. Takođe, u Beloj Palanci i u još nekoliko mesta se desilo da sami lopovi stradaju prilikom krađe. To je jedan od motiva.
Drugi od motiva je bezbednost samih građana. U samom Beogradu je mnogo toga nestalo od saobraćajne signalizacije, iako Beograd ima 335 komunalnih policajaca, dok druge sredine te komunalne policajce nemaju. Kada u Beogradu nisu uspeli da sačuvaju bronzu sa fontana, neka kulturna blaga itd, kada u Beogradu nisu uspeli da sačuvaju, a imaju 335 komunalnih policajaca, kako to uopšte učiniti na teritoriji cele Srbije?
Prvo što treba uraditi, to je biti restriktivniji u prevenciji, odnosno zapretiti nekim većim kaznama, što smo mi pokušali da učinimo, misleći da će doći do opšteg odobravanja da se zbog zaštite života i zdravlja i počinioca i građana nedvosmisleno pruži podrška ovakvom jednom zakonskom projektu. To nas je navelo da napišemo ovaj predlog zakona, želeći da zasluge iz tog zakona za bezbednost građana i samih lopova podelimo zajedno sa drugima. Nije nam palo na pamet da ćemo nekim štrajkom koji se desio u Priboju, koji je svakako bio opravdana i koji je na kraju rešavala sama vlast i potpredsednik Vlade, sprečiti nekoga da izađe na prugu sindikalnih zahteva.
Takođe, želim da kažem, da sam još bio i rigidniji, pa sam tražio da se ovo oko saobraćajne signalizacije uvrste u ovaj pravi stav, da kazna umesto tri godine bude osam godina zatvora za krađu saobraćajne signalizacije u koji ne spadaju saobraćajni uređaji, dakle, želeo sam da i oni kradljivci aluminijuma ali se mislilo da bi tu pre svega, zato što je većina tih počinilaca iz jedne manjinske grupe, da bi se time njima nanela odgovarajuća nepravda. Dakle, radi se o saobraćaju signalizaciji koja često nestaje zbog krađa aluminijuma.
U svojoj ovoj dokumentaciji koja datira i od vladavine bivšeg režima, postoje dokazi da su se te krađe dešavale i pre 2007. godine. Dakle i 2007. godine na ovamo i dešavaju se sada. Preventivno treba delovati da se ove krađe spreče, rekao sam iz razloga povećanja bezbednosti svih građana, pa i samih počinioca.
Ono što treba reći dalje, da sam pokušao prilikom predlaganja ovog zakona, da vidim šta se iskustva iz drugih država. Mislim da su Nemci otišli najdalje u tome i da nešto treba primeniti u drugim zakonima. Pre svega, treba menjati i carinski zakon da se prilikom izvoza sirovina kontroliše poreklo, da se bez kontrole porekla ne može ta sirovina izvesti. Paralelno sa time moraju da se usklade i neki interni i drugi propisi da se u komunalnim firmama, pre svega na železnici pokuša označavanjem vidljivim i nevidljivim, dati do znanja čija je moguća ukradena sirovina. Dakle, da se kontrolom kod otkupljivača sekundarnih sirovina može utvrditi da li to potiče od javnih komunalnih sistema ili je to regularno otkupljeno gvožđe, bakar, olovo, aluminijum itd. To su iskustva iz tih država.
Nemci primenjuju određenu vrstu premaza kojih se počinioci krađe ne mogu rešiti, koje se vide, lako se utvrde, ultravioletnom lampom, ali se počinilac nikako ne može odreći tih tragova. Dakle, ne može ih ničim skinuti. Na takav način se može ustanoviti da li je učestvovao u krađi u tim vitalnim, posebno železničkim prugama i saobraćajnicama, da li je prilikom svojih aktivnosti on bio počinilac ili nije.
To su iskustva i zato sem ovog zakona verujem da treba menjati i usklađivati druge propise, a da je ovo početak. Mislim da ćemo imati nepodeljenu podršku. Za početak je ovo iz bezbednosnih razloga bilo veoma dobro i prihvatljivo za sve poslaničke grupe i poslanike. Verujem da bez obzira na ove varnice koje su bile sa obe strane, ipak verujem da će ovaj zakon biti usvojen gotovo jednoglasno. Zahvaljujem.

Hvala gospodine predsedavajući, pre svega želim da reklamiram član 103, 108. i 109.
Član 103. kaže da poslanik ima pravo da reklamira povredu Poslovnika, član 108. i 109. daje određena ovlašćenja predsedavajućem, koji može da ih koristi, ali ne mora.
U Poslovniku ne piše da ne mora, ali pre svega želim da protestujem zato što se za vreme izlaganja ministra dobacivalo iz klupa onih koje predvodi profesor Pravnog fakulteta, pa bi trebali da znaju i u svom obraćanju prema ministru, govorim gde je povređen Poslovnik. Svaki akt pa i Poslovnik, još od Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine, kaže da prava jednog pojedinca ne mogu biti na uštrb prava drugih.
Tako i ovde ukoliko se poslanici na odgovarajući način obraćaju ministru, on svakako ima ista prava da se isti način tim istim poslanicima obrati.
Što se tiče dobacivanja iz sale, iz određenih klupa, predvođeni profesorom pravnog fakulteta, mislim da je to vrlo loš primer za njegove studente, za poštovanje Poslovnika i smatram da ste mogli, a da niste morali da izreknete opomenu.
Moje poštovanje zaslužujete time što niste izrekli opomenu opoziciji, a sećamo se svih nekih prethodnih saziva, kada su oni vrlo često i vrlo rigorozno upotrebljavali takve odredbe Poslovnika koji su oni napisali, a ne mi. S toga ja ne tražim da se u danu za glasanje o ovome glasa i puno poštovanje prema vašem strpljenju za opoziciju koja je iskoračila iz svih svojih prava, barem po mom mišljenju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam poprilično iznenađen s obzirom da ja priznajem da ne dolazim iz oblasti pravosuđa, nekim „neznanjima“ koji su iskazali oni koji su trebali biti eksperti u ovoj oblasti, posebno ako neko predaje na Pravnom fakultetu i ako ubuduće treba sa tog Pravnog fakulteta da izađu sudije koje će se tu školovati i koje treba da obnove čast i dostojanstvo tog poziva koji je, žao mi je što moram to da kažem, ta čast i dostojanstvo je potpuno zagubljeno u poslednjih 20-ak godina, a u poslednjih 10 godina posle reforme i deforme, ne treba ni govoriti.
Za samo nekoliko sati sam prikupljao komentare na pauzi, šta misle građani o sudstvu, pravosuđu, mreži sudova, itd? Od svih komentara koje sam dobio, a ima ih stotinak za dva sata, koje sam uspeo da skupim, nijedan nije pozitivan. To govori o tome šta građani misle o pravosuđu, a ja moram reći da mnogi od nas ovde su govorili u vrlo ružičastom i pozitivnom svetlu o stanju u našem sudstvu, u našem tužilaštvu, o mreži sudova, o mreži tužilaca.
Nisam za manekenske osmehe, ali nisam ni zato da tužioce, posebno ove najvažnije republičke i za organizovani kriminal, nisam za to da ih dovodimo na svadbe državnog sekretara u Ministarstvu pravde, to je za mene neprihvatljivo. To govori o povezanosti izvršne vlasti sa pravosudnom, posebno ako mladoženja i tužilac nisu u rodbinskoj vezi. Ako jesu, tek je to onda problem. Dakle, nisam za tu vrstu manekenskih osmeha koji se pokazuju na tim svadbama, gde želi da se pokaže moć stranke nad pravosuđem i da se time stavi na znanje građanima kojima se sudi, u kojoj mreži sudova će se raditi, u kojoj mreži tužilaca.
Nisam iznenađen prošlom mrežom sudova i mrežom tužilaca, s obzirom da je ministar pravde bila gospođa koja je radila nekad u Kabinetu Ministarstva pravde, a između službenika u Ministarstvu pravde i Ministarstva pravde imala jednu odiseju koja se zove tužilaštvo.
Godine 2003. bivši ministar pravde ili ministarka pravde izabrana je za tužioca, odnosno imenovana protivustavno. Dakle, bivši ministar postao je tužilac protivustavno, odnosno ministarka i to je ustavni sud 2004. godine i proglasio da je to imenovanje 2003. godine bivšeg ministra pravde koji je kasnije postao ministar pravde, a tada je postao tužilac, bio neustavan, na istom imenovanju je imenovan i Bruno Vekarić.
Zato pitam ministra pravde, da li je tačno da je Ustavni sud 2004. godine proglasio neustavnim Zakon o tužilaštvu po kojima su imenovani, Snežana Malović za tužioca i Bruno Vekarić za tužioca? Ovo pitam tim pre što je Bruno Vekarić i dalje zamenik tužioca za ratne zločine i nije prošao prvi izbor u Skupštini. Dakle, njega je kasnije, molim malo za pažnju, Veće tužilaca ponovo izabralo na mesto zamenika tužioca za ratne zločine, bez obzira što nije prošao prvi izbor u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Zato bih voleo da ministar pravde odgovori da li su to izbori iz 2003. godine bili protivustavni, odnosno da li je Ustavni sud to proglasio neustavnim?
Takođe, želeo bih da mi odgovori da li je isti taj Ustavni sud, odnosno u drugom sastavu, proglasio i neustavnim izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda? Danas kada slušamo kritike ovih zakona, treba da znamo da su većina izbora, većina odluka za vreme bivše vlasti proglašene neustavnim i da su čak oni čiji su izbori proglašavani neustavnim, rukovodili pravosuđem. Zato bih želeo da mi se na to odgovori ukoliko je to moguće.
Naš narod kaže da nema poverenja u ovu presudu i otprilike se svi komentari svode na to da sirotinja nema pravo da se tuži, da nema gotovo pravo ni da se uhvati za kvaku i da nema čemu da se nada kada se uhvati za kvaku bilo kog suda.
Mreža sudova koja je bila, bila je takva da smo mi iz Inđije i Pazove morali da putujemo od 50 do 70 kilometara svaki dan da bi došli do suda, odnosno Prvog osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici. Pri tome smo za godinu dana trošili goriva oko 100 hiljada, što stranke u postupku, što svedoci, što advokati, godišnje su trošili oko 100 hiljada evra, zato što im je Osnovni sud bio dostupan tek u Sremskoj Mitrovici, pa je od Pazove, Banovaca, Belegiša, Slankamena, Inđije, Novih Karlovaca trebalo putovati do Prvog suda i pri tome su se naravno koristili automobili i na taj prevoz je potrošeno preko 100 hiljada evra.
Takođe je izgubljeno svake godine oko 40 hiljada časova za vreme dok je putovanje sa tih mesta do udaljenog suda, do dostupnog sudstva, bilo dostupno u to vreme. Meni nije čudo što nas ogovaraju danas i što najlošije o ovom zakonu govore oni koji su izvršili reformu i deformu bivšeg suda. Kod njih je Boginja Pravde bila toliko slepa da su je priveli i učlanili u njihovu stranku. Hvala.

Dame i gospodo, narodni poslanici, reklamiram član 103. stav 7. i 8. Da vas podsetim, ti stavovi govore – kada poslanik prilikom reklamacije povrede Poslovnika to očigledno zloupotrebi, predsedavajući vreme koje je poslanik zloupotrebio reklamirajući Poslovnik, ima pravo da odbije od vremena poslaničke grupe.
Stoga, s obzirom da se ovde pričalo o mostu, nekom moranju, evo ja ne idem, to je dobrovoljno. Dakle to nije vojska. S obzirom da se pričalo o autobusima itd. predlažem da se to vreme zbog zloupotrebe Poslovnika odbije poslaničkoj grupi, ali imam razumevanje za vaše ponašanje, što ne kažnjavate opoziciju, u tome vas podržavam.
Moj predlog je da gospodinu Janku Veselinoviću produžite vreme izlaganja, da mu maksimalno dozvolite, jer što više on govori to je bolje za nas. Još na kraju da kažem, bez obzira što se pričalo o nekim autobusima, stvarno mi je žao i molim gospodina Babića da za poslaničku grupu koja je zloupotrebila povredu Poslovnika naruči jedan kombi jer će svi stati u njega. Može i automobil.
(Marko Đurišić, s mesta: Može onaj od 100.000 evra.)

Dame i gospodo, narodni poslanici, reklamiram član 103. stav 7. i 8. Da vas podsetim, ti stavovi govore – kada poslanik prilikom reklamacije povrede Poslovnika to očigledno zloupotrebi, predsedavajući vreme koje je poslanik zloupotrebio reklamirajući Poslovnik, ima pravo da odbije od vremena poslaničke grupe.
Stoga, s obzirom da se ovde pričalo o mostu, nekom moranju, evo ja ne idem, to je dobrovoljno. Dakle to nije vojska. S obzirom da se pričalo o autobusima itd. predlažem da se to vreme zbog zloupotrebe Poslovnika odbije poslaničkoj grupi, ali imam razumevanje za vaše ponašanje, što ne kažnjavate opoziciju, u tome vas podržavam.
Moj predlog je da gospodinu Janku Veselinoviću produžite vreme izlaganja, da mu maksimalno dozvolite, jer što više on govori to je bolje za nas. Još na kraju da kažem, bez obzira što se pričalo o nekim autobusima, stvarno mi je žao i molim gospodina Babića da za poslaničku grupu koja je zloupotrebila povredu Poslovnika naruči jedan kombi jer će svi stati u njega. Može i automobil.
(Marko Đurišić, s mesta: Može onaj od 100.000 evra.)