Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7360">Marijan Rističević</a>

Marijan Rističević

Srpska napredna stranka

Govori

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka da su najlepši plodovi najukusniji iz sopstvene bašte. Mi smo nasledili jedan poljoprivredni sistem koji treba unaprediti i on treba da vodi, ne samo od njive do trpeze, nego od nauke do trpeze. Znači, imamo naučne institute za ratarstvo, stočarstvo, povrtarstvo itd. Imamo proizvodnju semena, sortnih semena, imamo proizvodnju sadnica, imamo i proizvodnju mehanizacije. Počeli smo da proizvodimo i traktore, i to je jedan zaokružen poljoprivredni sistem koji nam garantuje prehrambenu sigurnost od, ne daj Bože, novih ekonomskih i vojnih pritisaka.

Međutim, poljoprivreda za koju izdvajamo, to naši poljoprivrednici treba da znaju, pola milijarde evra, poljoprivredni budžet, budžet je težak pola milijarde evra. Za vreme onih žutih nesrećnika i žohara, subvencije nisu prelazile iznos veći od 180 miliona evra, kretali su se od 120 do 180 miliona, a čini mi se da do 2007. godine, podsticaji u poljoprivredi kod njih gotovo nisu ni postojali, ako se ne računaju oni podsticaji koji su bili upućeni prema određenim pojedincima tipa Zoran Živković i njegova vinarija.

Danas poljoprivreda, a ja podržavam naravno i vojsku, jer je stari srpski tronožac selo, vojska poljoprivreda i na tom tronošcu je Srbija opstajala vekovima. Ja podržavam i ulaganje u vojsku, posebno u naoružanje, posebno u dronove, raketne sisteme itd. što garantuje da ono što plug i strug zarade, mač može da odbrani.

Poljoprivreda više nije samo pitanje poljoprivrede, već i demografije. Srbija gubi stanovništvo i možda je bitnije, žao mi je što se to dešava, ali je bitnija od svega toga da ono bude ravnomerno raspoređeno. Imamo preko 1.000 naseljenih mesta sa manje od 100 stanovnika i kada poređate to po krati vidite da je to u većini u pograničnim delovima ili u delovima uzduž administrativne linije.

Ukoliko stanovništvo, a bez poljoprivrede, bi napustilo tu teritoriju, ukoliko bi to učinilo, onda bi taj deo teritorije naselili drugi narodi i mislim da nam je ono što smo doživeli na KiM dobra pouka da to ne dozvolimo i zato verujem da ćemo i ubuduće izdvajati što više novca za poljoprivredu.

Trenutno se izdvaja pola milijarde evra, to poljoprivrednici svakako treba da znaju, ali takođe treba da znaju da je naš cilj Zajednička evropska poljoprivredna politika i po nekim proračunima, kada bi danas bili članovi EU ukupna izdvajanja za poljoprivredu iz budžeta EU koji iznosi preko 40% evropskog budžeta bi bila negde na nivou Bugarske, a to bi bilo oko 800 miliona evra za direktna plaćanja i još preko 300 miliona za ruralni razvoj.

Takođe, Evropska zajednička politika se okreće i u zaštitu životne sredine u poljoprivredi ulaže značajna sredstva, tako da naši poljoprivrednici ne treba da se plaše EU, treba da na putu do EU iskoristimo sve fondove tipa IPARD 2, IPARD 3, da značajan novac nas unapredi i da budemo pripremljeni za tu Zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku i već sam rekao da verujem da pod istim uslovima evropski i naši poljoprivrednici, poljoprivrednici za EU da su šanse na našoj strani.

Da ne bi trošio reči, pokazali smo kao Narodna skupština, kao Vlada, kao predsednik Republike, da poštujemo one koji proizvode naš hleb, da ne bi živeli sutra od tuđih mrvica. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, povodom Komisije za izvršenja sankcija, tj. Komisije koja treba da kontroliše zatvore, da je bilo pravde, da je bilo u istinu nezavisnog sudstva, da nije bilo čuvene reforme, i samostalnog tužilaštva, da nije bilo čuvene reforme iz 2009. i 2010. godine danas bi ovi članovi Komisije koje ćemo izabrati, imenovati, danas bi u poseti zatvorima mogli da prisustvuju u Glavnom odboru DS, odnosno stranaka bivšeg režima. To je sigurno da njihovo bogatstvo, da njihov raj bogatih počiva na paklu siromašnih. Nisu siromašni i ljudi bez posla od 2000. do 2012. godine ostali zbog sebe, već zbog njih.

Siromaštvo nisu napravili tada siromašni, već bogati koji su ogromne količine novca ili ogromne sume novca izneli napolje i tako ne samo opljačkali građane nego i novac iznoseći napolje ostavili van svih tokova. Da nisu otpustili 400.000 ljudi, da nisu opljačkali ostatak, da nisu ostavili slabo plaćene nezaposlene i siromašne, danas bi se svakako druga pesma pevala, odnosno trud i vreme koje smo uložili da ispravimo njihove greške, a pri tome stalno su nas napadali da ne rešavamo brzo probleme koji su oni napravili za 12 godina. Po njima te probleme nismo rešili brzo i nismo. Trebalo je nekoliko godina da uposlimo sve one koji su oni otpustili. Ljudi su tumarali po predgrađima bez posla, pojedinci bez hleba dok su oni na raznim ostrvima Sejšelskim, Kukovim, Mauricijusom itd, taložili ogromne sume novca. Taj novac ne samo da je bio opljačkan, već je ostao van opticaja i tako je još više uticao na potrošnju u Republici Srbiji. Da su novac dobili siromašni i gladni, oni bi taj novac potrošili u supermarketima, ne bi ga iznosili na koja kakva ostrva i sigurno da bi prihodi budžeta bili daleko veći.

Samo da podsetim da su dotacije penzija bile 54%, a možda i više, ono što je država iz budžeta dotirala, jer nije bilo dovoljno novca u PIO fondu, pa je država morala da dotira 54%. Danas su te dotacije, čini mi se, između 20% i 30% ako se ja ne varam, što govori o tome da su penzijski fondovi puniji, a puniji su zato što je 320.000 ljudi novouposlenih, odnosno mi smo uposlili ono što su oni otpustili, jer kod njih jedini sigurni posao je bio u javnom sektoru.

Tristadvadeset hiljada ljudi sa prosečnom platom koja iznosi u Srbiji preko 500 evra je svakog meseca 160 miliona evra više u potrošnji i negde oko 100 miliona evra više u zdravstvenom, penzionom fondu, u lokalnim i drugim doprinosima koji idu, čini mi se, 72% na lični dohoda. Dakle, država, opštine i građani mogu svakog meseca da potroše više 160 plus 100, negde oko 260 miliona evra, što na godišnjem nivou izađe preko tri milijarde evra više u potrošnji, što kroz PDV, akcize itd. obogaćuje budžet Republike Srbije.

Dakle, njihov zločin je po meni toliki da sa pravom mogu da kažem da je bilo prava i pravde, da je bilo nezavisnog sudstva i samostalnog tužilaštva, da nisu birali tetke, sestriće, zetove itd. u to pravosuđe, da nisu birali ljude iz svoje partije da se postaraju o njima, danas bi svakako ova Komisija mogla da obilazi u Centralnom zatvoru i zatvorima u unutrašnjosti Srbije glavne odbore njihovih stranaka jer oni su u statutu svojih stranaka imali izgleda odredbu da mogu slobodno ka kradu.

Da je Al Kapone kojom srećom bio živ ili nesrećom za vreme njihove vladavine, mislim da bi bio sitna riba pljuckavica za njih kao kriminalce. Toliko bi sitan bio da ga ni u DS ne bi primili. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću malo o odborima i s obzirom da vodim Odbor za privredu, šumarstvo i vodoprivredu nekoliko rečenica ili nekoliko minuta potrošiti na taj odbor koji je po meni i po onima koji su članovi tog odbora i vredno rade najvažniji odbor u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Zašto kažem da je to najvažniji odbor? Zato što su se Narodna skupština Republike Srbije i država Srbija opredelile za ulazak u EU. Rekao sam evropsku, nisam rekao ropsku, nego evropsku.

Dakle, kao predsednik Narodne seljačke stranke još 1990. godine kao programski cilj u program moje stranke uvrstili smo ulazak u Evropsku zajednicu. Evropska zajednica je prerasla u EU. Mnoge zemlje na Balkanu i okruženju su ušle u EU, Srbija do sada nije iz poznatih razloga.

Država se opredelila za EU, a budžet EU u 45% slučajeva ide u poljoprivredu i ruralni razvoj. Zato mi u Odboru za poljoprivredu smatramo da je u Narodnoj skupštini jedan od najvažnijih odbora, a mi tvrdimo i najvažniji, Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu koji je uzgred, da kažem, nadležnim i za prehrambenu industriju.

Samo ću vas podsetiti na podatak da od 45% budžeta EU koji se izdvaja za zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku 365 miliona na sedam godina, oko 52, 53 miliona godišnja EU izdvaja za poljoprivredu, što na 104 miliona hektara obradive površine iznosi negde oko 500 evra, ako uzmemo hektar kao jedinicu po kojoj ćemo računati ono što poljoprivrede zemalja EU dobiju.

U ovom trenutku u Srbiji na 3,5 miliona hektara podrška, iako je veća u odnosu na 2012. godinu gotovo tri puta, je ipak samo 100 do 120 evra po hektaru, što znači da je četiri do pet puta manja nego što podršku uživaju poljoprivrednici u EU.

Recimo, Češka je za 15 godine od EU za poljoprivredu dobila 15 milijardi 76 miliona. Petnaest milijardi i 76 miliona je dobila za poljoprivredu Češka u razdoblju od 15 godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, Hrvatska ima milion 164 hiljade hektara obradivih površina. Hrvatska dobija, da budem precizan, 778 miliona 441 hiljadu evra podsticaja ili 600 evra ako uzmemo hektar kao jedinicu za merenje za deobu sredstava koje dobija iz budžeta EU ili 600 evra više po hektaru više nego što to dobijaju srpski seljaci.

Recimo, ako su žuti skakavci pojeli 10 godina vođenja svoje politike, ukoliko kasnimo zbog žutih skakavaca 10 godina, mi smo na takav način oštetili srpsku poljoprivredu za 12 milijardi evra.

Po hektarima smo slični Bugarskoj, nešto imamo više hektara nego Bugarska. Bugarska raspolaže sa 3,3 miliona hektara obradivih površina, a za poljoprivredu dobije 785 miliona evra direktnih plaćanja i 359 miliona evra za ruralni razvoj i zaštitu životne sredine u poljoprivredi. Ukupno Bugarska dobije na godišnjem nivou milijardu 144 miliona evra, dok mi iz nacionalnih naših sredstava, koja su dva i tri puta veća nego do 2012. godine, dobijamo skromnih 350 miliona evra.

Znači, bugarski poljoprivrednici kojih registrovanih ima svega 70.000 prosečno dobiju od EU 11.000 evra. Naši poljoprivrednici kojih ima 350.000 u Registru poljoprivrednih gazdinstava prosečno dobiju 1.000 evra. Dakle, bugarski poljoprivrednik, bugarsko poljoprivredno gazdinstvo prosečno dobije 10.000 evra više godišnje nego što to dobije poljoprivrednik u Srbiji.

Od ovih izgubljenih 11 milijardi koje su pojeli žuti skakavci zato što se nisu približili dovoljno EU, što kasnimo 10 godina, srpski poljoprivrednici su izgubili 11 milijardi evra ili, da to prevedem u traktore - 600.000 traktora srednje snage su izgubili srpski poljoprivrednici u roku od 10 godina koliko, po meni, objektivno kasnimo zbog divljih pljačkaških, predatorskih privatizacija u vremenu od 12 godina, kada se nije vodilo računa o tome da se dostigne proklamovani cilj, odnosno da jednoga dana uđemo u EU, nego se samo o tome pričalo i pljačkala zemlja.

Nadalje, da kažem da u ovom trenutku koristimo IPARD sredstva, ali nedovoljno. Nama je, a svakako članovi odbora znaju, odobreno da u petogodišnjem periodu iskoristimo 175 miliona evra iz IPARD sredstava, a to su sredstva koja treba da nas pripreme, našu poljoprivredu, da uđemo nešto spremniji, sa poljoprivrednom politikom, odnosno da budemo prilagođeni zajedničkoj evropskoj poljoprivrednoj politici. Od EU treba da dobijemo 175 miliona nepovratnih sredstava, ali po zahtevima. U ovom trenutku imamo odobrenih zahteva iz IPARD-a svega 40%, a ulazimo u petu godinu korišćenja IPARD-a 2. To su bespovratna sredstva EU.

Bojim se i pokušavamo da animiramo poljoprivrednike da nećemo iskoristiti sva sredstva, što znači da ukoliko neko želi da nam da 175 miliona evra, ukoliko ne iskoristimo to znači da će ostatak sredstava, a bojim se da će to biti najmanje 20%, 30% tog novca, da će biti zadržano u EU jer oni nama ne mogu dati ono što mi kroz zahteve ne budemo potraživali.

Iza IPARD-a 2 trenutno pregovaramo sa EU, odnosno sa Evropskom komisijom o IPARD-u 3, koji treba da da još izdašnija sredstava za koji će se verovatno sledeće godine već početi podnositi zahtevi za tu meru, ali se bojim, pošto nismo iskoristili sve mere iz IPARD-a 2, da ni u IPARD-u 3 naši poljoprivrednici neće iskoristiti sva ta sredstva.

Meni nije baš najjasnije zašto po pitanju nacionalnih zahteva, nacionalnih mera mi ne iskoristimo svih 350 miliona godišnjih mera podsticaja koje daje država Srbija, a ono što nas časti EU, a to je negde oko 40 miliona na godišnjem nivou, kroz mere IPARD-a, mi nećemo povući, iako su ta sredstva bespovratna, iako su to sredstava evropskih poreskih obveznika, a ne poreskih obveznika u Republici Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, da je Srbija, a to je cilj moje stranke, verujem da taj cilj delimo svi, da se u poljoprivredu godišnje, u srpsku poljoprivredu godišnje ubacuje preko milijardu evra, što po površini i po broju poljoprivrednika u Republici Srbiji nama sledi onog trenutka kada se spremimo i uđemo u EU.

Kašnjenje svake godine ulaska u EU srpsku poljoprivredu košta 1,1 do 1,2 milijarde evra i da to prevedem – u srpskom budžetu je 9% srpskog budžeta, a u ovom trenutku se za srpsku poljoprivredu iz nacionalnih mera izdvaja manje od 5%.

Subvencije nisu samo razlog zbog čega ovo govorim, da subvencijama samo poljoprivredni proizvođači dobijaju više novca, subvencije utiču i na prehrambenu industriju, utiču i na stratešku sigurnost od mogućih vojnih i ekonomskih pritisaka i garantuju prehrambenu sigurnosti i konkurentnost naše poljoprivrede i prehrambene industrije u državi.

Dakle, ukoliko podsticaji budu veći, naša prehrambena industrija će imati sirovinu koja će biti znatno jeftinija, jer kod podsticaja u evropskim vrednostima vi dobijate jeftiniji poljoprivredni i prehrambeni proizvod, odnosno, prehrambena industrija dobija jeftinu sirovinu i može da bude konkurentnija na našem tržištu, okolnim tržištima, pa i na tržištu EU. Jedan sam od onih koji se zalažu da naši srpski poljoprivrednici ostvare milijardu evra podsticaja na godišnjem nivou, jer će to osnažiti poljoprivredna gazdinstva, i da vam kažem da mere evropske poljoprivredne politike ne prouzrokuje samo novac u seljačkim džepovima, već se deo novca odvaja i za ruralni razvoj, i time se utiče na demografiju. Ukoliko podižete prehrambenu industriju, ukoliko podižete ruralni turizam, recimo na selu, ukoliko koristite mere ruralnog razvoja, onda vam to garantuje da postojeće stanovništvo bude malo ravnomernije raspoređeno u Srbiji i to daje neku demografsku meru u Republici Srbiji, posebno u krajevima koji su demografski veoma ugroženi, a radi se o pograničnim područjima i područjima u zoni prema našoj južnoj pokrajini, jer većina naseljenih mesta ispod 100 stanovnika, kad stavite na geografsku kartu se nalazi uzduž naših graničnih područja i uzduž te administrativne linije, za koju mislim da će jednog dana nestati.

Evropska unija garantuje nešto što mi Srbi treba da prepoznamo. Kao što znate većina zemalja koje su ušle u EU sa nekadašnje bivše SFRJ, a radi se o Hrvatskoj i Sloveniji, oni su ta većina koja je ušla, dakle, nije za to da Srbija uđe, a čak i BiH, koliko vidim, bi se nameračila i Crna Gora, da one uđu, a da Srbija ne uđe. Mislim da je to razlog da spreče Srbe da ponovo žive u jednoj državnoj, složenoj, ali u jednoj zajednici država i da opet posle Jugoslavije, svi Srbiji budu na određen način i pod jednom kapom. Mislim da je to razlog zašto se određene zemlje na Balkanu protive, one koje su ušle u EU, a Boga mi, i one koje misle u EU, nisu za to da Srbija uđe što bi pogodilo naše poljoprivrednike, a na određen način bi sprečilo ujedinjavanje srpskog naroda na Balkanu, kroz zajednicu država koja se zove EU.

Uglavnom, cilj naše poljoprivredne politike je dobar i za Srbiju, a dobar i za srpski narod koji živi na Balkanu i u EU, da kažem da je veliki deo srpskog naroda već ušao u EU, deo po deo, pa, hajde da se ujedinimo zajedno sa tim narodom koji je već ušao u EU, i tamo privremeno i povremeno radi, hajde da se ujedinimo zajedno sa njima, da podignemo standard u poljoprivredi, prerađivačkoj industriji i da naše plate, kroz ove podsticaje u poljoprivredi znatno budu unapređeni i prestali bi razlozi da Srbi vrše migracije iz evropske Srbije u neke druge evropske zemlje. Zato mislim da niko od narodnih poslanika nema ništa protiv da Srbija zbog poljoprivrede, zbog značajnih fondova što pre uđe u EU, ali da pri tome, nikome od nas ne pada na pamet da Srbiju zbog toga svedemo da bude mala poput Crne Gore. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, al sud je sud. Glavno pitanje ovih dana, meseci, ovih godina je zašto Dragan Đilas, nije uhapšen?

To je pitanje koji verovatno dobijaju svi narodni poslanici. Ono glasi, kada je već objavljeno i kada već znate, šta je sve uradio i koliko je novca izneo, glavno pitanje je zašto Dragan Đilas i ekipa koja to radi, nije uhapšena?

Naš narod misli da je vlast vlast, i da mi na određeni način možemo da nateramo sudije i tužioce da rade svoj posao. Na žalost, to nije tačno. Voleo bih da možemo, ali moj odgovor tim građanima je da sudstvo je nezavisno, od ove vlasti. Od prethodne nije. I verovatno je to odgovor na pitanje građana zašto Dragan Đilas nije uhapšen, iz razloga što je tužilaštvo samostalno, ali malo više njima naklonjeno, a sud je nezavistan od ove vlasti, od bivše nije i prepun je njihove rodbine, ideoloških srodnika, krvnih srodnika itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, Platon je o državi rekao da je najbolja država u kojoj svako radi svoj posao.

U zemlji u kojoj imate neregistrovane političke stranke, imate neregistrovane neprijavljene skupove, imate situaciju da većina ljudi ne radi svoj posao. Vi kada imate neregistrovane medije, pa imate neregistrovane medije, koji pozivaju neregistrovane političke stranke, da izađu na proteste, pa onda ti neregistrovani mediji, izveštavaju o neregistrovanim skupovima neregistrovanih stranaka, itd.

Da li je to država u kojoj svako radi svoj posao? Sud je sud.

I da kažem sledeće, postoji politička organizacija po meni, koja se zove Cepris. Ona je registrovana kao nevladina organizacija i ja ću se usuditi da nazovem, antivladina organizacija, pa možda i antidržavna organizacija.

To je nevladina organizacija za proučavanje, istraživanje i obuku u pravosuđu. Sama ta organizacija koja je sastavljena od sudija, tužioca i advokata mi je pomalo sumnjiva. Ali, hajde da vidimo o šta oni obučavaju buduće sudije u pravosuđu. Hajde da vidimo šta kaže taj njihov sajt na kome oni stavljaju ono što rade i što čine, pa su teme: „Srbija kao društvo medijskog linča“, pa, tema „Sloboda medija i zaštita građana“, sve onako iz pravosudnog dela. Pa, kaže Majić - Borba protiv planiranog blickriga. To je onako malo teška kvalifikacija. Onda - Vučićeva vakcina, neka gospođa Mandić ili gospodin Mandić, pa ponovo Majić – došli smo do ivice iza koje ide nasilje.

Da li je to prikrivena pretnja? Rekao bih da jeste. Došli smo do ivice iza koje ide nasilje. Posle svih nasilja i stvari koje su se desile i u Narodnoj Skupštini, i u RTS-u, pokušaj napada na predsedništvo itd. Kada, taj sudija izjavi – došli smo do ivice iza koje ide nasilje. Treba da se zapitamo da li on možda i sam poziva na to nasilje.

Kaže - vlast me napada. Da druge obeshrabri. Ide dalje – zakonodavna vlast liči na pozorišnu režiju. Dalje – Da li postoji u Srbiji Narodna Skupština? To je taj CEPRIS. Nema uslova za demokratske izbore. Da li je sporna regularnost izbora? Ko je ovde suveren? To je isto tema.

Kodeks narodnih poslanika. Zašto je kodeks donet, obaveze poslanika, političari ne bi trebali da nas ubeđuju, kada ste videli predstavnika aktuelne vlasti pred tužilaštvom i sudovima. Videli smo mnogo puta i moja malenkost. Nikako mi nije jasno.

Kaže – nova demonstracija bahatosti u Skupštini. Jednim udarcem ugasite „N1“, „Novu S“ i disciplinovati sve u Savetu u REM-a.

„Marijan Rističević predložio izmene Zakona o elektronskim medijima koje mogu dovesti do gašenja televizije „N1“. Ja sam u predlogu zakona napisao da REM mora sa posebnom pažnjom da prati da ne dođe do zloupotreba prekograničnih kanala koji reemituju programe u Republici Srbiji. Znači da spreče zloupotrebu.

Sudija Majić i ta njegova ekipa su protiv toga da se spreče zloupotrebe, odnosno pošto u zakonu nigde ne piše ni „N1“ ni „Nova S“ i tako dalje, već se radi u globalu o prekograničnim kanalima, što je takođe definisao Zakon o elektronskim medijima, Zakon o potvrđivanju konvencije o prekograničnim kanalima Saveta Evrope, Zakon o oglašavanju. Sve je to definisano, samo sam pokušao da sprečim zloupotrebe da se neko prijavi kao prokogranični kanal, a da to nije.

Kako je on tu našao „Novu S“ i „N1“, to sam Bog zna, ali očigledno da on zna da oni zloupotrebljavaju, navodno reemitovanje, a da u stvari emituju programe u Republici Srbiji i s obzirom da nikome ništa ne plaćaju, time dovode u pitanje poslovanje domaćih regularnih medija.

Umesto da stanu na regularnost, da se regularnost poštuje, oni su ovim zatražili da se neregularnost poštuje, a regularnost ne poštuje. Da li je to smisao predloga zakona?

Ne znam šta je to bahato, ukoliko narodni poslanik, a jedno od njegovih ovlašćenja je da predloži zakon, odnosno izmene i dopune zakona. Dakle, oni se obavezno bave nama, a ponekada isključivo nama.

Gospodin sudija sedi pored gospođe, oni se zalažu za vladavinu prava, za slobodu medija, kao što vidite, a sedi pored radnika preduzeća. Pazite, u preduzeću ne možete da se bavite politikom tek tako.

Sad, ja ne znam gde je granica. Mi imamo probleme sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem i tamo iskaču radnici njegovog preduzeća i u radno vreme kada preduzeća rade, bave se politikom.

Za mene je to još jedan od prekršaja, a uveče sudija sedi pored gospođe političarke koja je svojevremeno predložila gospodinu Filipoviću, inače narkodileru iz Pančeva, predložila mu je da iseli Miroslava Miću Milankova, kao novinara iz Pančeva.

Zamislite televizijsku kuću ili televiziju koja navodno reemituje program i tako dalje, koja je samo fiktivno registrovana u Luksenburgu, kojoj su puna usta slobode medija, Majiću su takođe puna usta slobode medija, da oni sede u goste pozovu gospođu koja se zalagala za slobodu medija tako što treba iseliti novinara Milankova iz Pančeva zato što se ne dopada dotičnoj radnici Đilasovog preduzeća.

Dame i gospodo narodni poslanici, da vam ne oduzimam puno vremena, mislim da se naši sudovi pravosuđa ponašaju na sledeći način, kao sportski ribolovci, što policija uhvati, to oni poljube i puste.

Hvala.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo, narodni poslanici, danas biramo predsednika VKS i moram reći da sam u mandatu prošlog čini mi se predsednika bio zadovoljan proglašenjem presude Gnjilanskoj grupi Apelacionog suda kao nazakonita.

Dakle, radi se o presudi koju je u dva navrata doneo Apelacioni sud i koji je rešio da 80 žrtava i 24 nestala građana Srbije, stanovnika KiM nealbanske nacionalnosti, nisu vredni života, odnosno nisu vredni kažnjavanja zločinaca koji su im život uzeli laganim uzimanjem duša.

Živimo u vremenu u kome imate nedostatak opozicionog delovanja, političkog delovanja. Toga smo mi svesni. Opozicioni političari se ne daju oslabiti. Toliko su slabi da svaki naš pokušaj da ih oslabimo je nemoguć. Ali, gle čuda, u tom nedostatku delovanja ili želje da se ozbiljno politički deluje, pojavljuju se novinari koji postaju parapolitičari, novinarska udruženja koja postaju parapolitička udruženja, a u takvu vrstu udruženja su ušle i sudije.

Ovo se zove CEPRIS, jel tako? Ja bih voleo da znam ko finansira organizaciju, po meni parapolitičku organizaciju, koju vodi Miodrag Majić. Njegovu presudu je Vrhovni kasacioni sud proglasio nezakonitom. Njegovu presudu je Vrhovni kasacioni sud, na zahtev tužilaštva o zaštiti zakonitosti, proglasio nezakonitom. Ali, gle čuda, VSS nije našao da je došlo do kršenja zakona od strane sudije, mislim da je i Hadži Omerović bio tu.

Čovek je dao intervju. Mi koji se bavimo politikom znamo kako fotoreporteri slikaju, i nije sporno, ali ovo nije informator o pravosuđu. Ja bi razumeo da postoji informator, da se sudije obaveštavaju o tome, o presudama, o načinu donošenja, o greškama, o nekoj vrsti propozicija u pravosuđu, da se međusobno konsultuju itd, ali ja se bojim da se ne radi o tome. Radi se o klasično političkom intervju.

Sada se ja pitam, a pitam gospodina Martinovića, koji se bolje razume u pravo, od mene, da li sudija može bez odobrenja starešine suda da nastupi u medijima, a posebno da daje političke intervjue u časopisima političke sadržine koji su na nekoliko strana, i da su u tom intervjuu uglavnom političke kvalifikacije? Ne govori o tome kako je pogrešio oslobađajući „Gnjilansku grupu“, po njima sudija ne odgovara za presudu koju donese, pa čak ni za onu koja bude proglašena nezakonitom.

Vi imate CEPRIS, nevladinu organizaciju, koja okuplja sudije. Ali, ja sam čuo da se u toj organizaciji često nađe i sudija i advokat i tužilac, koji sude isti predmet. Sada mi nije jasno da li to, u tom udruženju, može da dođe do sukoba interesa, konflikta interesa koji nama često prebacuju.

Mi ne pokušavamo da sudimo, ali imamo pravo da komentarišemo. Sudska nezavisnost nije božanska, sudije moraju da budu zavisne od zakona, a mi valjda imamo pravo da komentarišemo da li zakoni koji se donose u Skupštini se sprovode na odgovarajući način. Sud je taj koji treba na osnovu zakona da donese presudu, a ne samo na osnovu slobodnih sudijskih uverenja, kao ove fudbalske sudije, pa može penal, igra rukom i kada lopta ide po zemlji, i sudije onda presude ovim fudbalskim sudijama, sa pravom da su prekršile svoje nadležnosti.

Dame i gospodo, da se mi zapitamo, kud plovi naš pravosudni brod i po pitanju ovoga. Ja sam, između ostalog našao, kaže - nova demonstracija bahatosti u skupštini, na CEPRIS-u. Znači, to vodi sudija Majić, moja malenkost, uz optužbe da ja, ne znam, gasim „N1“, „Novu S“, itd.

Kritika zašto sam predložio zakon, dame i gospodo narodni poslanici, u tom njihovom sajtu ili šta je već, kaže - narodni poslanici van svojih ovlašćenja, pa u slučaju Cvijan, političari ne bi trebalo da ubeđuju narod, pa o Administrativnom odboru, pa nova demonstracija bahatosti u Skupštini, to je zbog ovog predloga zakona, jer poslanik se usudio da predloži zakon. To je jedno od naših ovlašćenja, ustavnih i zakonitih ovlašćenja.

Sada se pojavi zbir sudija koji su ušli u neku parapolitičku organizaciju. Ja ne mogu drugačije da tumačim ukoliko na njihovom sajtu nađem ovo. Pa kaže - arhaična despotija Srbija. Ako ovo nisu političke stvari, ako sudije nisu preuzele rad političara, posebno ovih opozicionih, kako će oni glasati i koja su njihova uverenja ja u to ne ulazim, ali ovo su javni nastupi. Ne znam da li imaju pravo da se organizuju na ovakav način CEPRIS centar itd, posebno da se u njima nađu advokati, tužioci i sudije, pa još iz istih predmeta, onda možete misliti koliko to može da utiče na presudu i da li mogu da nam se dese i neke druge presude u kojima neće biti kažnjeni krivi, već nevini, gde nevini treba da budu zaštićeni na kraju ispadnu krivi.

Ljudi, oni su ušli u naš posao. Ja vam to stalno govorim, ali sada sam se potrudio da prelistam njihov sajt i pročitao sam, ovo su među prvima okačili, verovatno ima i više ovih političkih kvalifikacija i njihovih nastupa. Ovo nije o pravosuđu, ovo je o Skupštini, ovo je o nama. Nemam ništa protiv da glasaju kako god hoće, da iskoriste svoje pravo, biračko pravo na bilo koji način, ali oni su se prihvatili opozicionog rada.

Šta nama ostaje, ako se oni bave politikom šta sad mi treba da uzmemo? Zauzmemo njihove sudnice i počnemo da donosimo presude. Ukoliko oni mogu da govore o politici, da tumače političke odluke, da arbitriraju u Skupštini, pa Kodeks narodnih poslanika isto, ne razumem što se toliko pravosuđe upinje u nešto što je unutrašnja stvar ovog parlamenta, odnosno na određen način narodni poslanici mogu da dobiju neke kazne koje nisu pravosudne prirode. Znači, ne radi se o sudskom kažnjavanju, ali evo vidite, može da bude – političari ne bi trebalo da ubeđuju narod. Šta treba onda da radimo, ako ne možemo da ubeđujemo narod, za čega mi to onda služimo?

Mislim da sudije ne treba da ubeđuju političare na koji način treba da vode politiku, pa se još kaže, sudija Majić kaže da nije video da je neki predstavnik vlast pred sudom. Ja sam bio nekoliko puta. Gospodin Martinović je bio nekoliko puta, ali nisam video sudiju Majića pred sudom za nezakonitu odluku.

Ja sam po raznim osnovama iako me štiti Ustav, bio pozvan u Prvi osnovni sud da mi se sudi za reči izgovorene za govornicom, iako Ustav, član 103. kaže – narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izneto mišljenje prilikom vršenja svoje funkcije. Ja sam bio pozvan više puta, što je nezakonito, neustavno, ali sudija koji je to učinio ni na koji način nije odgovarao.

Ukoliko oni kreću političke rasprave, nećemo valjda mi krenuti da sudimo. Nama to ne pada na pamet. Svako treba da se drži svojih ovlašćenja.

Pa onda ima nešto – vlast. Vlast je razna, podela vlasti je na tri dela. Sudija Majić je zaboravio. Kaže – vlast će uraditi to i to. Da, ali on je vlast, on je treća grana vlasti.

Pa i ova udruženja kako se zovu, nevladina, to neko ubraja u četvrtu granu vlasti. Izgleda da je on zagazio u dve grane vlasti. Ova, kako se zove neprofitna, a kako je zovu, negde četvrta grana vlasti, a treća je sudska i on je vlast. Ali, on pod vlašću misli samo da treba kritikovati ovu koja je zakonodavna i koja je izvršna. Sada mi treba da se odlučimo, kako dozvoliti da bez kontrole neko ko ima političke aspiracije, verovatno i na političke funkcije, pod pravosudnim plaštom vodi politiku, osnuje političku organizaciju, nema nikakve razlike između njegove organizacije i recimo Saše Radulovića. I jedan i drugi koriste udruženjem građana kao podlogom za politički rad.

Nadam se da budući predsednik VKS će sve učiniti da ovakve pojave barem ne budu u Vrhovnom sudu. Cenim što je Vrhovni sud oborio nezakonitu presudu koju su doneli Hadži Omerović i Majić, iz razloga što bi da je ta presuda ostala, jer je ona tumačila da albanski zločini nisu tretirani kao ratni, jer su pobogu učinjeni posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. I Vrhovni kasacioni sud je sa pravom označio da to nije tačno i da je presuda bila nezakonita.

Da to nije učinjeno, bespredmetan bi bio sud koji sada sudi Albancima, bio bi doveden u pitanje, jer evo srpska strana tvrdi da prilikom presuda ne mogu da budu Albanci terećeni za ratni zločin koji je počinjen posle jula 1999. godine. A da vas podsetim, OVK je većinu tih zločina počinio posle ulaska NATO trupa iza njihovih leđa, posle juna meseca 1999. godine i na hiljade nealbanskog stanovništva je pogubljeno, a mnogima su vađeni organi radi prodaje na crnom tržištu. Ukoliko to neko ne želi da kazni, taj ne želi dobro ne samo Srbima, taj ubuduće ne želi dobro bilo kom građaninu bilo koje nacionalnosti. Hvala.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka da su mostovi ruke koje spajaju ljude. Postoje i izreke da onaj koji čini dobro od njega se sve više dobra očekuje. Postoji i izreka da najviše mrze onog koji ne ume da mrzi.

Mislim da je Srbija zemlja koja čini dobro od koje se još više dobra očekuje. Da navedem „mini Šengen“. Bosna i Hercegovina je u regionu naš najveći trgovinski partner. Mislim da je njihov interes bio da bez obzira na zajednički preživljenu nesreću da uđu u „mini Šengen“ i da što više robe, usluga, kapitala i ljudi pređe tim mostovima. Srbija maltene insistira na tome ali postoje ljudi koji od razlika prave podele i to treba svakako reći.

Zajednički preživljena nesreća je dvadeset i pet-šest godina iza nas. Po meni, zbog interesa stranih sila i opravdanja njihovih intervencija u cilju razaranja one velike zajedničke države insistira se da pojedine strane iz tog sukoba te razlike istaknu i od tako istaknutih razlika naprave podele.

Na nama je da pokušamo da insistiramo i da dobrim, što više dobrim uslugama pokušamo da u regionu napravimo što bolju ekonomiju, odnosno da ekonomske mere koje Srbija sprovodi budu sprovedene u celom regionu. Da ono što je dobro podelimo zajedno i da zaboravimo tu zajednički preživljenu nesreću, odnosno ne u potpunosti, da je se sećamo, ali da to ne bude razlog zašto region ne bi ekonomski napredovao i zašto zemlje koje, evo, zajednički obnavljaju mostove pogranične, a to most, odnosno na Drini ćuprija nije. Zašto zemlje koje zanavljaju te mostove ne bi po evropskim pravilima, pravilima Evropske zajednice, sada Evropske unije, ne bi oživljavale svoju ekonomiju, jer je to očigledno da bi bilo na dobrobit svih ljudi koji žive u ovom regionu.

Recimo da svako ko je bez posla u BiH, taj posao bi vrlo lako mogao da nađe u Rumi, Inđiji, Staroj Pazovi, Sremskoj Mitrovici itd, ukoliko mu se garantuje slobodan protok ljudi. Ekonomije bi porasle ukoliko bi bio slobodan protok investicija ili neke investicije koje više ne mogu da se realizuju u Srbiji, ili nema, recimo, potreba u Sremu za razvoj tih ekonomija, one bi preko Sremske Rače mogle da se plasiraju u jednom delu BiH.

Mislim da bi to bilo od koristi svim stranama. Međutim, kada regioni, gotovo svi, bacaju kamenje na Srbiju, ja ne znam šta je razlog tome, verujem da sada ova pandemija je malo zbližila ljude i da će se to promeniti, ali kada na vas bacaju gomile kamenja sa svih strana, onda od vas zavisi šta ćete tim kamenjem napraviti. Da li ćete praviti mostove ili ćete praviti zidove.

Srbija se odlučila da pravi mostove, ali nisam siguran da svi naši susedi iz bivših jugoslovenskih republika, iz bivše SFRJ žele da prave od tog kamenja koje bacaju na nas, da žele da prave mostove. Uglavnom to rade da bi pravili zidove. Mislim da je to interes vladajućih garnitura u okolnim zemljama koje svoje nacionalne i verske interese koriste radi samoobnove vlasti.

Uglavnom, lopta je u njihovom dvorištu i ono što ja mogu reći o BiH, a to je dobar savet. Ukoliko želite da sačuvate državu BiH, što verujem da je interes, a Srbija podržava Dejtonski sporazum, koliko ja znam, mi od toga nismo odstupili, ali ukoliko neko želi da sačuva jedinstvenu BiH, onda ne može Republiku Srpsku da naziva šumskom republikom, jer to onda nije interes, to ne vodi pomirenju. Ne može ni da je naziva genocidnom ukoliko želi da ta Republika Srpska bude u njihovom sastavu i ukoliko Srbe tamo naziva agresorima, a oni vekovima žive na toj teritoriji, onda to, ne da ne doprinosi pomirenju, već BiH može da čini nemogućom državom.

To je moj savet bosanskim vlastima, odnosno vlastima u BiH, da probaju da prevaziđu taj problem, jer to nije interes njihovih naroda, to je možda interes jedne strane sile koja želi da opravda svoju agresiju.

Dakle, mi želimo ekonomske integracije, verujem da će do njih doći. Verujem da će to doći i do glava onih koji još uvek ne shvataju da je „mini Šengen“ od interesa za sve države bivše Jugoslavije, pa i malo više, da po principima EU redimo ovo tržište pa ćemo možda onda biti privlačniji komad za EU koja, meni sada to izgleda kao da želi da evropske integracije zaustavi na liniji nekadašnje Austrougarske, a po tome, po toj istorijskoj činjenici BiH na njoj je izvršena aneksija, a Srbija, ovaj uži deo, nije spadao u Austrougarsku i neki političari u Evropi upravo to žele.

Da bi prevazišli to, interes je da slobodan protok ljudi, usluga kapitala, roba na ovoj teritoriji bude po principima makar nekadašnje evropske zajednice i na takav način možda i nateramo Evropu da razmišlja o integraciji sa, kako zovu, zapadnim Balkanom, da i oni osete da je tržište od dvadesetak miliona ljudi ili dvadeset pet, dao Bog, dakle od interesa i za samu EU, odnosno za njihove kompanije da plasiraju svoju robu, onda to svakako diže interes raznih svetskih, finansijskih organizacija da podrže izgradnju autoputeva, ne samo kroz Srbiju, mi to već činimo, već da to podrži kroz druge bivše republike bivše SFRJ.

Na kraju da zaključim svoj govor, ono što ja vidim Drina nije granica, Drina je samo reka. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas razrešavamo dva predsednika osnovnog suda i, čini mi se, prekršajni sud. Radi se o Kruševcu, Novom Pazaru i Negotinu.

S tim u vezi, ja bih voleo da su razrešene neke druge sudije. Recimo, da Visoki savet sudstva nema samo ulogu da razrešava sudije koji na dobrovoljan način, a u ovom slučaju se radi o napredovanju i dobrovoljnom načinu razrešenja da se sudije ne razrešavaju samo zbog toga, već i zbog grešaka koje čine.

Recimo, ako sudija počne da se bavi politikom, što je suprotno etičkom kodeksu, u tom slučaju Visoki savet sudstva ne može da statira u kukuruzu i da se pravi nevešt da to ne vidi i kada vidi kako sudije, ne osnovnog suda, već viših sudova, vrlo rado se late politike.

Zamislite, dame i gospodo narodni poslanici, da mi pokrenemo sudske postupke i da počnemo da sudimo kao narodni poslanici, da preuzmemo posao tužilaca i sudija i počnemo da se bavimo njihovim poslom, donosimo presude, rešavamo žalbe, na apelaciju oslobađamo, ne oslobađamo itd, prekršajno kažnjavamo. Šta bi nama sudije rekle kada bi mi preuzeli deo njihovog posla ili ceo posao?

Takođe, verujem da bi oni bili nezadovoljni, ali i mi treba da budemo nezadovoljni stanjem u pravosuđu. Dobar deo sudija je počeo da se bavi našim poslom, da iznosi političke ocene, kvalifikacije, da učestvuju u političkim emisijama Olje Bećković i drugim, bez odobrenja predsednika suda ili starešine suda, što nije dozvoljeno.

Kada pitate nekog člana, a to smo ovde činili, Visokog saveta sudstva da li je to pravilo da tužilac, da sudija, pre učešća u nekoj emisiji i davanja javne izjave, mora da se obrati starešini za dozvolu, oni nam kažu – da, postoji to pravilo, ali je to pravilo prevaziđeno, a najbolja pravila, propisi i zakoni su oni koji se sprovode. Ako vam sudija kaže da je neko pravilo u pravosuđu prevaziđeno, onda može svako ko je optužen za neko nedelo ili delo da kaže – znate šta, to je već prevaziđeno itd, bez obzira što to piše u zakonu.

Sudija Majić, bez obzira što su njegove presude, presuda za Gnjilansku grupu proglašena nezakonitom od strane Vrhovnog kasacionog suda, je li tako, gospodine Martinoviću, nije razrešen da bi bio razrešen, to je morao da uradi Visoki savet sudstva. Sada se traži da se Skupština odrekne i poslednje uloge koju ima u pravosuđu, a u pitanju je prvi izbor sudija koji se prvi put biraju itd.

Mi ćemo verovatno menjati Ustav i odreći se i tog dela, što ne bi bilo sporno da mi imamo pravosuđe koje je na svom mestu, koje radi svoj posao po zakonu itd, koje sprovodi zakon i na osnovu zakona donosi presude.

Ako vam neki sudija, a ja imam ovde svedoke, na suđenju kaže, kad se pozovete na Ustav i zakon ako kaže – da, piše to u zakonu, da piše to u Ustavu, ali ja mislim drugačije, šta mislite šta narodni poslanik koji dođe na suđenje i koji citira odredbe Ustava šta treba da učini sudiji koji kaže –da, to postoji u zakonu, da postoji u Ustavu, ali ja mislim drugačije? Mislim da mišljenje sudije ne može da bude takvo da se izbegne zakon, zakonska procedura, zakonske kazne itd. i da kaže da je njegovo mišljenje svetije i preče. Nezavisnost suda ne može biti božanska, oni moraju biti zavisni od zakona i moraju sprovoditi zakone, a ne svoje mišljenje, a često je to mišljenje proizvod njihovog političkog delovanja.

U ovom trenutku najmanje 20% sudija su postali rezervni sastavi opozicionih stranaka koje opstruiraju, a naš narod misli da Narodna skupština, predsednik Republike, predsednik Vlade i ministri, da je to vlast koja može da utiče na sud i najviše se naši građani i naš narod žale na sudske odluke koje su često, nezakonito i često krivci budu pušteni, a nevini budu kažnjeni, što se često dešava i u poslednje vreme. Verujem da sa ovakvim pravosuđem mi ne možemo menjati Ustav i dozvoliti im apsolutne slobode jer, koliko ja vidim, naše sudije, čast izuzecima, verovatno više od polovine su čestite sudije, ali dobar deo onih koji su izabrani 2009. i 2010. godine onom čuvenom reformom ili deformom pravosuđa ne radi svoj posao na zakonit i ustavni način.

Što se tiče rasprave o tome da li je u Srebrenici bilo genocida ili ne, moram da podsetim da je u Srebrenici pre rata 1991. godine u varoši, u gradu, živelo preko 2.000 Srba. Godine 1995. kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu, ušla u Srebrenicu, jer su maltene pušteni da uđu u Srebrenicu, zatekli su samo jednu osobu srpske nacionalnosti. Radilo se o starici Đuki, čini mi se da se tako zvala, koja je bila stara 81 godinu.

Dakle, svaka priča ima svoja dva kraja, kao što je to govorio gospodin Martinović, i debelo treba da razmislimo o zalazju, o događajima, o zločinu i u Srebrenici i oko Srebrenice, o zločinu nad Bošnjacima, o zločinu nad Srbima, jer mislim da su zločini koji su se desili u Srebrenici i oko Srebrenice bili uzajamno vezani, odnosno da su jedni zločini prouzrokovali druge zločine. Ja osuđujem i jedne i druge.

Ali da podsetim da su sve državne ličnosti iz Republike Srbije, uključujući i Borisa Tadića, uključujući Aleksandra Vučića, mislim da je bio i Dodik tamo, svi su dolazili u Srebrenicu na mezarje i svi su odali počast žrtvama i osudili taj zločin. U sela oko Srebrenice, u Bratunac, nije došao nijedan bošnjački državnik da to isto učini, a mislim da bi to bilo dobro, da se osude zločini i da se priznaju žrtve i one druge strane, a ja sebe ne smatram trgovcem leševa.

Što se tiče Haga, ja u Hag ne bih ni mače izručio. Ni mače. Ni kućnog ljubimca. Taj sud nije ustanovila Skupština UN, je li tako, gospodine Martinoviću? To je uradio Savet bezbednosti. To vam je kao kad Skupština Srbije ne bi ustanovila sudove, nego to radila Vlada Republike Srbije, znači izvršni organ koji ima svoje motive zašto osnova taj sud i zašto to radi. Takođe, način na koji taj Haški sud funkcioniše je veoma čudan. To je mešavina raznih prava, bolje reći neprava, nepravde itd. Stoga ja njima ne bih izručio ni kuče, ali ne bih ni potpisao saradnju sa Haškim tribunalom. Ona je potpisana u Dejtonu 1995. godine između SR Jugoslavije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, s tim što smo mi napravili još veću grešku što smo se obavezali da ta pravda i nepravda, ta saradnja sa Haškim sudom obuhvata i Republiku Srpsku. Time smo doveli do toga da isporučimo i civilne ratne vođe iz Republike Srpske, odnosno gospodina Karadžića i gospodina Mladića. To potpisivanje je bilo malo teže, jer se u tom sporazumu propisalo da je obaveza za saradnju veoma stroga i da taj sporazum važi kako za SR Jugoslaviju, tako i za vlasti, kako je to pisalo, bosanskih Srba, tj. Republiku Srpsku.

Znači, ta obaveza je bila stroga, strogo propisana i ona je počela da se ispunjava 1996. godine u Beogradu. Prva dva lica koja su izručena su bila Erdemović i Kremonović, je li tako, gospodine Martinoviću? Time je nesreća bila veća, zato što se ovaj prvi pojavio kao lažni svedok u raznim slučajevima, pa i u slučaju protiv Miloševića, koliko se ja sećam.

Zato za polzu i naukovanije svim našim državnim funkcionerima da moraju da paze šta propisuju, šta potpisuju i šta se pod time podrazumeva, koje obaveze nastaju, ne samo za onog ko potpisuje, ne samo za državu u čije ime potpisuje, već i za buduća pokolenja u toj državi, jer kad potpišete jedan sporazum, jedna vlast kada potpiše sporazum u ime države, taj sporazum, je li tako, gospodine Martinoviću, obavezuje i sve druge vlasti.

Ponosan sam što ova vlast, za razliku od svih prethodnih vlasti, nije izručila nikoga, pa ni one koje je zbog navodnog uticaja na svedoke tražila u slučaju tri pripadnika Srpske radikalne stranke, u međuvremenu je jedan preminuo, a čini mi se da se radi o gospođi Radeti i gospodinu Jojiću. Ja sam ponosan na to što ova vlast njih nije izručila i verujem da neće izručiti nikog i mislim da se ova vlast ponaša u skladu sa onim što sam na početku rekao, da njima koji pravdu dele na takav način, odnosno nepravdu, ne treba ni kuče izručiti. Hvala.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, cenim obnavljanje svih muzeja, cenim sve, ali ono što mislim da Srbiji nedostaje je muzej heroja, muzej stvaraoca države ili država. Taj muzej bi trebao da ima dva dela, u jednom da budu prikazani heroji i dokazi o stvaranju jedne velike države kroz Balkanske ratove, kroz Prvi svetski rat, a drugi deo muzeja bi trebao da bude muzej onih koji su tu državu rastakali ili da to nazovemo muzej žrtava komunizma.

Svakako da su ovi prvi, a ovo je Dragutin Matić. Ovo je stvaralac države preko Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, sedam godina rata, devet godina vojevanja, devet godina bio vojnik. Jedva da smo se setili poslednjih godina, zahvaljujući promenama, da mu obnovimo u Gadžinom Hanu kuću i da bude neki pristupni put do kuće ovog heroja, koji kada se vratio nije dobio nikakvu boračku penziju.

(Aleksandar Martinović: Ni vilu na Dedinju.)

Posebno nije dobio vilu na Dedinju. O borcima za Dedinje ću govoriti, takođe.

Ovo je srpski heroj, kao što je to i Draža Mihajlović, kao što su to i mnogi oficiri koji su u Drugom svetskom ratu pokušali da sačuvaju ono što su krvlju, veliku državu, ono što su krvlju 1.250.000 Srba platili da bi se stvorila jedna velika država koja je, po meni, bila pogrešna.

Sa jedne strane su se udružili pobednici, sa druge strane poraženi sa svim činovima koje su nosili dok su pucali na srpsku vojsku. Ovo je ono što je rastakalo veliku državu i pravilo šest malih država, ono što danas zovemo zbirom drugorazrednih i trećerazrednih protektorata.

Svakako da mora da bude i ova fotografija u muzeju žrtava komunizma, onih koji su razbijali i rastakali državu koju sam rekao koliko je krvi izliveno da bi se ona stvorila.

Ovo je Josip Broz. Ovo je ono što smo neprijateljskog vojnika priznali za svog vođu. Od jedne velike države, ovi su pravili šest malih. Ovi su od jedne male pravili veliku. Ovo su srpski heroji, ovo su stecioci, a ovo su oni koji su razbijali i rastakali.

Od Milana Gorkića, za kojeg ne znam ni da li je bio Srbin, pa do poslednje generacije komunista, ona lutajuća srca, su uporno Drezdenske zaključke ispunjavali, ona lutajuća srca Kučan, Račan, Tuđman, ovog našeg nesrećnika ću poslednjeg nabrajati, Gligorov, Mesić, Milošević. Sve su to bili pripadnici ovog neprijateljskog vojnika kog smo mi Srbi priznali za svog vođu.

Njega su, bre, izbacili i njegovi Hrvati. Ovaj ima muzej sećanja na njega. Još uvek pojedini Srbi plaču za njim. Zato su nam potrebni ti muzeji.

Ovo je heroj čiju kuću smo sad zanovili pre neku godinu i izgradili neki putić. E, to je ono što je Čerčil govorio da ko se ne osvrne u prošlost, posebno onaj deo ružniji, taj je osuđen da mu se ona ponovi. Poslednji ratovi su bili pokušaj da nam se ta istorija ponovi. Jedni su državu stvarali, a drugi su je razbijali.

Drezdenski zaključci su bili da se na jednoj velikoj državi, za koju ja mislim da je bila potrebna i moguća kao demokratska, kao tržišna ekonomija itd. da se na njoj i na njenoj teritoriji naprave nacionalne države. Sve što su zapisali u Drezdenu generacije od ovih koji su rastakali državu su činile da se ispune zaključci.

Milan Gorkić poziva komuniste da podrže ustanak ličkih i dalmatinskih ustaša trideset i neke godine i kritikuje zašto to ne rade, brani Artuković. To su ovi koji su rastakali.

Srpski narod, koji je stvarao veliku državu nesebično, koji je napravio grešku zato što se udružio sa poraženima, ima pravo na sećanje i, po meni, takvu vrstu muzeja treba da izgradimo.

U ovom delu boraca za Dedinje treba da se prikažu žrtve do kraja, sve sa "Bljeskom", "Olujom" i drugim vojnim akcijama, koje su se desile zbog toga što su oni planirali razbijanje Jugoslavije.

Ovi prvi su branili ne samo državu, i stvarali, nego su branili i demokratiju i tržišnu ekonomiju. Ja vas pitam gde bi sada Srbija bila i ta velika država da su uspeli da očuvaju ono što su Staljin i Čerčil dogovorili da se ne očuva? Danas bi sigurno ta država ili Srbija ili ta velika Jugoslavija, da su ovi uspeli u Drugom svetskom ratu da je očuvaju, bila sigurno zemlja EU. Sigurno bi bila među prvih pet zemalja ekonomski razvijenih, ali, nažalost, pobedili su ovi drugi zato što su ih podržavale strane sile i imale interes da Srbija nema veliku državu na Balkanu, da bude trenutno daleko manja, ali vrednosno je Srbija i dalje velika.

Na kraju ću reći, da ne bih dužio, ovim ljudima i svima koji pripadamo ovom delu, koji stvaramo i uzdižemo državu, izgrađujemo i dalju državu na način na koji su to radili naši slavni preci. Važnije je državu izgrađivati, nego njome vladati. Mi malo vladamo. Razne nevladine organizacije, razna treća grana sudska, četvrta grana vlasti, kako to zovu, deli vlast sa nama. Deli zato što nama nije bitno da vladamo Srbijom, već da je izgrađujemo, da ona bude, iako je sada mala, vrednosno velika. Zato svi borci, kao i ovi, treba da shvate da su ljudi smrtni, ljudi umiru, ali slava boraca za slobodu nikad ne umire. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, zloupotrebom Zakona o elektronskim medijima su stečene one pare koje su od Šolaka došle prema Đilasu. To su najveći izvoznici našeg novca, najveći ulagači, ali u sopstvene račune i sopstvene džepove.

Predlog zakona nije išao u pravcu da uskrati slobodu medija, već da omogući slobodu medija. Nije cilj da utičemo na uređivačku politiku, već da sprečimo zloupotrebe koje vrše piratski mediji, koji su fiktivno registrovani negde u Luksemburgu i koji navodno reemituju program iz Luksemburga, iako se tamo ne emituje.

Sam izraz „prekogranični kanali“ govori o tome da ti televizijski kanali treba da emituju program u inostranstvu. „Reemitovanje“, takođe, sam izraz pokazuje da taj program mora da se emituje da bi se ovde istovremeno preuzimao, bez izmena, prekrajanja i bez ubacivanja domaćih reklama. Dakle, onakav kakav ide u Luksemburgu treba da izgledaju i ovde.

Dame i gospodo, niste mogli da gledate utakmice sa Republikom Irskom, niste mogli da gledate utakmice sa Portugalom, evropskim prvakom, a nećete večeras moći da gledate ni utakmicu ukoliko živite u unutrašnjosti i niste pretplatnik SBB-a.

Večeras utakmicu sa Azerbejdžanom može da gleda samo jedan trećina stanovništva, a dve trećine našeg naroda je uskraćeno da gleda sopstvenu reprezentaciju.

Nedavno je Hrvatska zabranila „Sport klubu“ takvu vrstu nastupa i naložila njihov regulator da utakmice nacionalne reprezentacije mogu, kao što zakoni kažu, da prenose samo mediji koje pokrivaju celu teritoriju Srbije, u njihovom slučaju to je bila teritorija Hrvatske.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon, član 64, upravo to govori, da najvažnije političke sportske i druge događaje, od interesa za javnost mogu da ostvare prenos samo pružaoci medijskih usluga televizijskog emitovanja, a ne reemitovanja, kome je pristup slobodan i čija zona pokrivanja obuhvata celokupno područje Republike Srbije.

To kaže i Pravilnik u članu 6, koji kaže da to isto pravo prenosa najvažnijeg događaja može steći samo pružalac usluge itd. koji pokriva celu teritoriju.

Lista najvažnijeg događaja kaže da to jesu polufinale i finale utakmice svetskog i evropskog prvenstva u fudbalu, seniore utakmice tih prvenstava u kojima učestvuje srpska reprezentacija i kvalifikaciona utakmica za ta prvenstva u kojima učestvuje srpska reprezentacija.

Bezakonjem Šolaka i Đilasa oni trenutno lišavaju pravo da gledaju svoju reprezentaciju dve trećine našeg naroda i zato sam predložio Zakon o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim medijima.

Shvatam da možda nije trenutak da se to usvoji,imam razumevanja, ali apelujem na poslanike da razumeju da naš narod ima prava i da najsiromašniji slojevi našeg stanovništva mogu da gledaju svoju reprezentaciju. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja podržavam Aleksandra Mitrovića, jedan nula za Srbiju. Dakle, onima, a radi se o dve trećine našeg gledalaca koji zbog ovog kršenja zakona od strane Đilasa i Šolaka ne mogu da prate reprezentaciju Srbije, dužan sam da kažem da Srbija na zadovoljstvo svih nas vodi sa jedan nula. Nadam se da će taj rezultat biti još uvećan.

Dame i gospodo narodni poslanici, statistika je čudo. Kaže, genocid? Šta je genocid? Kaže, to je namerno podvrgavanje između ostalog jedne grupe, životnim uslovima koji prouzrokuju njeno potpuno ili delimično uništenje. Znači, ne radi se samo o ubistvima nego o namerno podvrgavanju grupe životnim uslovima koji prouzrokuju njeno potpuno ili delimično uništenje. Etničko čišćenje je istrebljenje manjinsko stanovništva od strane većine na određenoj teritoriji. Statistika to može da potpomogne.

Ja ću uglavnom koristiti bošnjačke izvore, hrvatske izvore, da kažem da na teritoriji bivše Jugoslavije, koja nije odgovarala nekim zapadnim silama i koje su jugoslovenske narode okrenuli jedne protiv drugih, koristeći njihove međusobne zađevice, a pri tome su okrivili samo Srbe i za genocid i za etničko čišćenje, što je netačno. Srbi su bili armatura bivše Jugoslavije i verovatno su smetali tim poslovima koje su zapadne sile imale da sprovedu, u nameri da ostvare svoje interese a ne naše.

Genocid je sproveden nad jednom grupom koja se zove „Jugosloveni“. Oni postoje samo još u Srbiji, mislim između 20 i 30 hiljada. Inače, u Sloveniji ih više nema, u Hrvatskoj ih više nema, u BiH ih više nema. Nestali su 90-ih godina. Možemo da zaključimo da je to bilo podvrgavanje takvim uslovima da je došlo do uništenja, potpunog uništenja jedne grupe u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH. Etničko čišćenje je sprovedeno na delovima teritorije, uglavnom nad Srbima.

Po popisu hrvatskom, između 1991. i 2001. godine nestalo je 400 hiljada Srba i 242 hiljade Jugoslovena. Ako nije izvršen genocid nad Jugoslovenima, onda je nad njima u Hrvatskoj izvršeno takođe etničko čišćenje. U BiH i Federaciji, od 500 hiljada Srba ostalo je svega 2,5%, gotovo 500 hiljada Srba više ne živi u domovima i na teritorijama u kojima su živeli u BiH od 1991. godine. Na KiM nealbanskog stanovništva, uglavnom Srba, je proterano ili izvršen progon nad gotovo 200 hiljada. Preko milion Srba je etnički počišćeno sa teritorija gde su nekada živeli.

Sada se nacija koja je tako surovo etnički počišćena optužuje za etničko čišćenje. Statistika kaže da su u principu to žrtve.

Dame i gospodo, nisu Srbi izvršili genocid nad Jugoslovenima, oni još uvek postoje u Srbiji i samo postoje u Srbiji, dok u ostalim republikama bivše Jugoslavije oni više ne postoje.

Dužan sam i da kažem, zbog nekih drugih razloga, da je, recimo, u BiH broj Bošnjaka, odnosno procenat Bošnjaka sa 43% u 1991. godini uvećan na 50,1% 2001. godine. Koristim njihove izvore, njihove popise. Broj Srba je pao za 1%. Broj Hrvata je pao za 2%. Sad se postavlja pitanje - ko je u stvari žrtva, ukoliko Srba i Hrvata ima manje, a Bošnjaka ima više, a nemam ništa protiv što ih ima više? U isto vreme u Srbiji broj Bošnjaka je uvećan za 6,75%.

Meni je žao što je ova koalicija sa programom „Aćif Bljuta efendija Hadžiahmetović“, što trenutno nije ovde, da ukrstimo ove podatke, jel su ovo informacije i podaci koje su oni izneli.

Na kraju, da ne dužim, zamislite popisnu komisiju koja treba da popiše imovinu i finansije Dragana Đilasa. Zamislite kad bi morali da popišu imovinu Šolaka i Đilasa, ovih istih koji sprečavaju dve trećine naših građana da gledaju reprezentaciju svoje zemlje, zamislite tu vrstu popisne komisije! Kakve pasoše bi trebali da imaju, kovid pasoše, ne govorim samo o kovid pasošima, već i ove pasoše, putne isprave? Ja mislim da bi to bile nemoguće putne isprave, jer toliko viza u jedan pasoš ne može da stane koliko oni imaju računa i u koliko zemalja ti računi njihovi i na njihova imena glase. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Šabić je bivši Poverenik. Sadašnjem Povereniku i Zaštitniku građana a i njihovim zamenicima preporučujem da rade sve što nisu radili Rodoljub Šabić i gospodin Janković. Nemojte da radite ono što su oni radili, a radite sve ono što oni nisu radili, više su se bavili politikom i sama kandidatura gospodina Jankovića uz veliku podršku Rodoljuba Šabića govori da oni nisu bili nikakav nezavistan organ ili nezavisno telo. Oni su se uglavnom bavili našim poslom, a ne svojim poslom.

Kako je to funkcionisalo, ja mogu da opišem sa njegovim rečima. Recimo, mojoj malenkosti je dodelio kompliment i napisao javno - onaj lažljivi lupež, ponovo je lagao na sednici Narodne skupštine. Ta njegova izvaja je usledila posle moje istinite informacije, a to vi možete da proverite, da su on i gospodin Janković dobili određeni projekat od britanske ambasade, koji je bio 80.000 funti, ili blizu 100.000 evra.

Dakle, bez obzira što se radilo o nekom modelu zakona gde se staraju nešto o ljudskim pravima, koji oni po sopstvenom nekom poslu su trebali da rade, ali uglavnom, od kada su pristigle te nesretne funte, kao general Simović, oni su se okrenuli protiv Vlade i Janković i Šabić. Na tu moju konstataciju, on je rekao da je to tačno, ali su oni to utrošili tamo i tamo, ali me zato proglasio lažljivim lupežom. Dakle, rešili smo se gospodina Šabića.

Što je sudija tiče, sudije jesu nezavisne, ali nisu božansko nezavisne, nisu nezavisne od zakona. Sudije treba da kažnjavaju krive, a da štite nevine.

Uglavnom, po građane su od zakona opasnije sudije. Po većinu običnih građana su opasnije sudije zato što rade obrnuto. Pojedine sudije štite krive, a kažnjavaju nevine.

Poslednji slučaj sa Veljom Nevoljom je potvrda o onom što sam ja govorio. Nije problem samo što oni nisu kaznili na vreme to delo, već time što su opstruirali pravdu, a sudije su. Oni su pomogli da se ta dela ponavljaju.

Dakle, da su kaznili svojevremeno Nevolju za delo, koliko su trebali da kazne, da ga nisu pustili sa nanogicom, on ne bi ubio posle toga nekoliko ljudi.

To je uloga pravde, ne samo da kazni ono što je počinjeno, da kazni ne delo, već da spreči svojom kaznom da se to nedelo ne bi ponovilo. U slučaju Velje nevolje, vrlo je jasno da je tu bilo opstrukcije od strane sudija i da zakon nije primenjen na način na koji to sudija treba da radi.

Moja zamerka, pre svega, po pitanju Majića, da se ne ponavljam, u Etičkom kodeksu piše da sudije ne mogu da učestvuju u političkim raspravama, a da ne govorim o toj njegovoj navodnoj nezavisnosti. On je učestvovao u emisijama, u više emisija "N1" televizije "Nove S", učestvovao je u političkoj emisiji Olje Bećković više puta. Sada vas ja pitam da li je on kršio Etički kodeks na koji se pozivaju često sudije?

Zamislite da sada da mi poslanici uđemo u vaše sudnice i počnemo da sudimo. Da li bi to bilo u redu? Koju bi galamu vi podigli ako bi mi poslanici, nas 250 sada otišlo u 250 sudnica i počeli da radimo vaš posao, šta bi vi nama rekli? Vi bi se pozvali na nezavisnost, na vašu ulogu u zakonu, u sprovođenju zakona, na ustavnost i tako dalje, i sad zamislite kako je nama kada gledamo kako se pojedine sudije bave politikom. Učestvuju u političkim emisijama, rade naš posao, i pri tome, stalno tvrde da su oni nezavisni.

Mislim da je vreme da sud počne da sprovodi pravdu. Apsolutno ne može da sprovede, ali mora da sprovodi zakone, u tom slučaju nećemo imati nevolju, nećemo imati razne mutave, nećemo imati razne mafijaše, nećemo imati tolika ubistva, tolike pljačke ukoliko vi budete kažnjavali krive, a štitili nevine.

Hvala.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se nadao da će predsedavati Orlić, ali očigledno da je gospodin Orlić u skladu sa svojim prezimenom počeo da koristi ovo vazdušno područje, pa ću ja dok je on odsutan iskoristiti priliku da nešto kažem.

Ne slažem se sa izrekom gospodina Pekića, koji je ovde citiran. Radije bih citirao jednog Britanca. Bez obzira što ima izreka - kad se dve ribe posvađaju na dnu mora, mora da je između tu negde iza nekog kamena neki Britanac ili neki Englez. Dakle, citiraću Čerčila. Kaže - što dalje pogledaš unazad, to ćeš dalje videti unapred. Mi koji ne bi pogledali unazad, a to je neka druga izreka, kada ne bi pogledali malo u prošlost, onda bi ona mogla da nam se ponovi. Danas je dan kada je 19 zemalja NATO pakta izvršilo agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Na vojsku Savezne Republike Jugoslavije je navodno započeta ta agresija.

Ona je vrlo brzo prerasla u agresiju prema civilnim ciljevima kao odmazda prema civilima i civilnim ciljevima. Tom prilikom su izbacili 22 miliona tona projektila i ako smo imali između osam i devet miliona stanovnika znači po svakom stanovniku su bacili dva i po kilograma projektila. Ta dva i po kilograma projektila mogli su svakog od nas da usmrte najmanje jedno 20 puta, jer svi znamo da recimo u ručnim bombama ima 100 grama trotila i da je ona u mogućnosti da ubije više ljudi.

Ima i izreka - da od varvarstva do civilizacije treba da prođe nekoliko vekova. Ali kažu i sledeće - da prilikom agresije NATO pakta od civilizacije do varvarstva treba samo nekoliko dana. Za tih nekoliko dana oni su promenili cilj, umesto da gađaju, što je takođe bilo neopravdano, bez dozvole Saveta bezbednosti UN, umesto da gađaju u vojne ciljeve, oni su vršili odmazdu, gađajući pre svega civilne objekte i civile. Tom prilikom su usmrtili najmanje dve hiljade civila. Tom prilikom je ranjeno preko šest hiljada civila, tom prilikom je oštećeno ili srušeno više hiljada stambenih jedinica, od toga 995 individualnih kuća u kome su živeli civili. Srušeno je 44 mosta, gospodine ministre, puteva je uništeno, pruga, oko 500 kilometara. Šteta koju smo pretrpeli je bila od 30 do 100 milijardi kao zemlja.

Kao neko koji se zalagao zajedno sa svojom strankom da uđemo u tu civilizaciju koja se zvala Evropska zajednica, kasnije EU, sam bio zatečen zato što umesto demokratije posle te agresije smo dobili monopol i kriminal, a između toga smo dobili sankcije, bombardovanje i povađene organe. Za to isključivo snosi odgovornost NATO pakt i zemlje zapadnih tih demokratija.

Šta reći na to? Onaj koji ima silu, postoji ta izreka - uzima silom. Onaj ko nema silu, tako veliku silu, treba da uzme pameću, treba da vrati pameću i vreme je najbolji dokaz za to. Ko ume čekati njemu će vreme otvoriti vrata. Mi ćemo čekati, ali ne čekati vezanih i skrštenih ruku. Mi moramo čekati izgrađujući ovu zemlju, pri tome izgrađujući naravno i aerodrome, puteve, železničke pruge, sve ono što je zapušteno.

Za vreme te agresije srušeno je mnogo mostova i puteva. Bombardovani su zbog Miloševića i njegovi protivnici, recimo moja malenkost. Radaristi koji su se družili sa mnom 77 dana, onaj prvi dan smo čekali da počnu, su bombardovani 23 puta. Njihov naziv je, partizanski naziv, Dačiću će biti drago, sremske lisice. Oni su izviđanju snimili onaj nevidljivi avion kod Pančeva u zaokretu, a snimili su ga zato što su im oštetili radar nekoliko dana pre toga pa su iz Rakovice, a to više nije vojna tajna, dobili stari radar iz 1954. godine, sovjetske proizvodnje, koji nije imao razumevanja za novu STEL tehnologiju.

Tako da su oni u tom zajedničkom evropskom NATO području vazdušnom, koji se odvijao isključivo iznad naše zemlje, videli taj nevidljivi i onda su ovi dole od Rume, Buđanovaca, iz Donjeg Srema sa drugim radarom navodili „Neve“ i na takav način oborili ono što nikada do tada niko nije oborio.

Dame i gospodo, mi se toga moramo sećati, ali moramo se sećati i onih koji su kao ja, politički protivnik, kao i stotine hiljade drugih koji su uglavnom bili mobilisani, jer kažu – kada dođe rat, hajde ponovo izreka, država daje tehniku, topove, to je stara izreka, bogati daju volove, a siromašni daju sinove. Većina ljudi je tada bila mladih siromašnih i oni su ta snaga koja se veoma dobro oduprla zahvaljujući planovima i veštini NATO paktu. Oni su izgubili živce i gađali RTS.

Oni nama danas pričaju o slobodi medija. Oni danas izlobirani od strane Šolaka, Đilasa, pričaju o slobodi medija. O slobodi medija i suverenitetu i nepromenjivosti granica nama govore oni koji su nas bombardovali da bi nam promenili granice, oni koji su dali podršku rasturanju jedne države u šest država, pa sada kažu – nepromenjivost granica. Oni su dozvolili da se svi odvoje od Srbije, a gle čuda danas Srbija ne može da se odvoji od svoje Pokrajine, koliko sam ih ja razumeo. To je bila suštine agresije NATO pakta, parkirati svoju vojnu silu u veliku Albaniju, koja de fakto, skoro postoji.

Nemoj da smo u nekoj vrsti iluzije. NATO pakt je to već sastavio. Znači, imate delove Crne Gore, imate delove Makedonije. Meni lično do Makedonije nije stalo, zato što su oni bili najsrećniji dobitnici srpskih pobeda. Nije mi nešto posebno žao, ali delovi Makedonije, delovi Srbije, odnosno naša južna pokrajina, Albanija to je već u suštini, velika Albanija, i tu se parkirao NATO pakt, da bi naškodio velikim Rusima, uzeli su deo teritorije agresijom malim Rusima. Pri tome su koristili naše područje kao zajedničko i pri tome bili veoma nepristojni i veoma grupi, i vršili ogromnu odmazdu nad civilnim ciljevima. Srušiti 44 mosta, ubiti preko dve hiljade civila, i posle toga kontrolisati određenu teritoriju, okupirati je i dozvoliti da se nad stotinama Srba i nealbanaca sprovode eksperimenti tako što su im živim vađeni organi. Takvog varvarstva i takav nagli prelaz iz civilizacije u varvarstvo, mogao je da uradi samo NATO pakt. Nisam siguran, da ako ne pogledamo unazad u prošlost, da nam se ona na određeni način neće ponoviti.

Nemoj da mislite da nas nešto preterano vole, ja koliko vidim, bez obzira koliko se ovi drugi umiljavali, dodvoravali, levo, desno, možda će oni Đilasa, Šolaka, malo pomilovati po glavi, ali nikada oni srpski narod neće tretirati kao neku vrstu saradnika sa istim pravima. Njima ne trebaju saradnici, koliko ja vidim. Njima trebaju podanici, posebno po ovim vojnim pitanjima itd.

Dame i gospodo, spomenuli ste Tibora Cerna, ako se ja ne varam. Tibor Cerna spada u one siromahe koje daju očevi, jel, siromašni očevi daju u vojnike. Tibor Cerna, koliko se ja sećam je iz Kovačice, njegove poslednje reči na Košarama su bile – za ovu zemlju vredi umreti. Tako kažu njegovi saborci i ja u to verujem. Mađarskog je porekla, bio je građanin Srbije, građanin SFRJ, shvatio je nepravdu, položio je svoj život.

Hajde da pričamo onima drugima koji su sa nama delili neki vazdušni i kopneni prostor. Hajde da pričamo o Dušanu Teodoroviću, akademik čovek, akademik SANU. Obraz - đon. Pendžetirani obraz. Od njegovog obraza da praviš pancire, ma to ima da izdrži brolik kalibre. Nisam siguran da ni ova iz Lazara, malo teža municija iz topa 50 milimetara, da bi mogla da probije takav pancir koji bi se napravio od njegovog obraza.

Zamislite čoveka koji predaje studentima, profesor na Saobraćajnom fakultetu, koga zbog pokreta, gospodin Atlagić zove glavatas, zamislite njega, a sad priziva neki kodeks čuveni, zamislite njega koji pobegne u toku agresije na agresorsku stranu. Pazite, vi ste akademik, vi ste profesor, izbio je rat, vi studentima morate da budete primer, ipak ste u godinama, ako oni ne žale svoj život, ako idu na Košare itd, valjda i vi kao profesor, onaj u Kragujevcu, koji je stajao, a mogao je da ne stoji sa učenicima, valjda treba to da uradite, još ne znate da li će vas pogoditi ovi od gore, da li će vas targetirati. Stavite neku metu na grudi, kao i oni, target, i poslužite kao primer studentima bez obzira na količinu straha koji možda to ljudsko biće osetilo. On je prebegao na agresorsku stranu.

Zamislite sada ovog drugog političkog lidera koji nije uspeo da se plasira u parlament. Dok je Tibor Cerna polagao život Sergej Trifunović je išao po ministarstvima i plakao. Tražio dozvolu po svaku cenu i na kraju ne znam da li je dobio ili nije dobio, uglavnom i on je prebegao na agresorsku stranu.

Idemo treći primer onih koji umesto za ovu zemlju vredi poginuti, otprilike su imali geslo ovu zemlju vredi opljačkati. Zamislite Dragana Đilasa koji u to vreme baš mu se nešto češka, ide u Češku da otvori firme i da pere prozore. Kasnije od pranja prozora, jel tako gospođo Božić je došao do pranja ogromne količine novca, ali da je prao neki novac zapadnih sila kao Šarić, gori je od Šarića. Šarić je to tamo negde uvaljivao na zapad, to je najveći investitor ovih bivših, nije naš, jel? Tako su osetljivi i na Jovanjicu, ali i na Šarića i na najvećeg investitora koji je kupio gomilu kombinata itd. njihov veliki investitor, ali to nemojte da pominjete. Zamislite sada sve to u ovoj našoj napaćenoj zemlji. Zamislite Đilas baš tada ima priliku da ide u Češku da otvara firme.

Četvrti koji je bio, valjda mu je bila mala udaljenost između Kosova i Čačka, zove se Boško Obradović, u narodu poznatiji kao Boškić ljotić, ja bih po mom iskustvu neprijatnom koje sam imao, ipak bih ga nazvao Boško ljutić, da ne kažem i siledžija koji takao presretne neke poslanike, želeći da ih spreči da uđu na sednicu i olakšaju opoziciji prikupljanje potpisa, odnosno izlazak na izbore.

Zamislite mi vladajuća većina, snižavamo cenzus, potpisi mogu da se skupljaju i u opštinama i sada na Sv. Marka veliki vernik Boško Obradović sa 15 drugih huliganskih vernika, verovatno veruju u „nevolju“, na takav način su se ponašali, sjure se niz onih 15 stepenika i napadnu moju malenkost. Zamislite sada kada su otišli kući i rekli – mi smo podelili zajedničko stepenište i zajednički vazdušni prostor i kopneni i prebili smo čoveka koji bi po godinama mogao da nam bude otac. E to je takva vrsta vernika koji je za vreme te agresije dok su svi avioni koristili naš, a oni su smatrali zajednički prostor u kome mi nismo smeli da letimo, jer su nas zbog toga obarali, zamislite sada, on je u tom trenutku potrebu da ne bude na Kosovo pa se zaleteo u Beograd da bi domet, ako ovi gađaju sa Kosova, da mogu da dobace do Čačka, i on dođe i pobegne u Beograd i pokrene časopis „Dveri“, rešen da se kroz časopis obračuna sa 19 zemalja NATO pakta koji u tom trenutku vrše agresiju na njegovu zemlju.

Tako agresivan lik, ljutić, ljotić, kako beše, tako agresivan lik u tom trenutku je bio miran kao bubica. Cenio bih da je bio agresivan i tada, da se zaleteo tamo da se obračuna sa NATO armadom, da se zaleteo na naše sveto Kosovo i Metohiju i da je bio primer na Košarama i da kaže – znaš šta, ja ću prvo da završim rat, a onda ću pokrenuti časopis „Dveri“ da opišem sva svoja ratna isustva.

Vi ste pominjali Tibor Cernu, to je razlika između naših birača i njih. Naši birači su spremni i u svim krizama, kada su ovde pred Skupštinom divljali, zvali su, nudili pomoć, podršku. Siromašni ljudi kada dođu da se bira, izbori itd. preko brvna, kroz blato, tek sada povlačite kredite za ta ruralna područja, izgradnju puteva, telekomunikacije itd. Ti ljudi su davno zaslužili da žive u svili i kadifi u kojoj žive ovi iz centra Beograda, koji nas sve više mrze, čast izuzecima, ima ih dosta, ali nas ovi u Beograd više mrze.

Najviše nas mrze Makedonci, pa Slovenci, pa Hrvati u Zagrebu, pa Crnogorci, oni nas više mrze od ovih u Zagrebu, a mogu da kažem da bi se slobodnije kretao u Zagrebu nego kod ovih iz kruga tramvajske dvojke. Ako su u Zagrebu neke ustaše, ja ne znam kako ove da nazovem, koji nas više mrze nego što nas mrze ovi u Zagrebu.

E, to je razlika između sirotinje i bezobrazno bogatih. Ovi bezobrazno bogati koji su opljačkali sirotinju koja uvek brani ovu državu, nisu želeli da učestvuju u ratu. Akademik je zbrisao, ovaj što je hteo da bude neka vrsta političke vlasti, Sergej Trifunović, zbrisao, Đilas otišao da pere prozore u Češku, pa kad je video da se to ne isplati onda je došao da pere pare, ali da bi prao pare morao je prvo da ih pokrade zajedno sa Šolakom, itd. Gde je Šolak bio? Verovatno se već vozio sa „Falkonom“ koji je zaradio zajedno sa Nešom kaubojem, Goranom Petrovićem, u saradnji, već je verovatno bio ulazio u razne kombinacije koje su donosile ekstreman profit.

Dame i gospodo, na kraju da opet nađem poneki citat i da kažem da su strpljenje i vreme dva najvernija i najbolja borca, oni koji se bore za slobodu. Onaj ko ima strpljenja, vrata će mu se jednog dana sama otvoriti i oni koji su uzimali silom, verovatno će izgubiti našom pameću.

Ali, na kraju, da citiram i Kenedija, da ne bude da se zalažem apsolutno za razoružanje, jer smo mi zatekli dobro razoružanu vojsku. Kaže Kenedi, da ne bi citirao Tita, tako bi se neko obradovao, „prava je nesreća, ali moramo priznati, samo spremni za rat možemo sačuvati mir“. Hvala.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji Zaštitnik građana. Ja sam davno rešio, još 1988. godine, da budem zaštitnik seljana.

Kao neko ko je predsednik Narodne seljačke stranke i kao neko ko živi na selu, zahvaljujući tome što selo ima 3.000 stanovnika, što je na 42 kilometara od Beograda, poodavno imamo i kablovsku i internet i ADSL, na više načina možemo da dođemo do interneta. Imamo gasovod, imamo puteve, telefonske komunikacije, sve ulice su asfaltirane, tako da ono što mi imamo treba da imaju sva sela u Srbiji.

Ukoliko želimo da selo živi prvo moramo omogućiti da na selu postoje odgovarajuća infrastruktura, a tu podrazumevam i telekomunikaciju. Kao drugo, moramo omogućiti subvencijama ne samo poljoprivrednoj već i prehrambenoj industriji da na selu može da se zaradi. Da može da se zaradi od prerade, da može da se zaradi od seoskog turizma i da na takav način privučemo naše seljane koji su otišli u grad i koji se ni u gradu nisu baš svi snašli kako treba, da mogu da se vrate i da imaju izvesnu budućnost na selu.

Pozdravljam ovaj zajam od 18 miliona, zato što verujem da će se kroz to stvoriti i povećati BDP, odnosno da nećemo raditi ono što je radila stranka bivšeg režima koja je vladala pre nas, koja je uzimala dugove, a pri tome nije stvarala izvoz za vraćanje duga.

Ukoliko se zadužujete, a pri tome stvarate izvoz za vraćanje duga, to je kao kada na selu kupite neku njivu na kredit, kupite neku mašinu na kredit i automatski imate izvoz za vraćanje duga. Postoje loša poljoprivredna gazdinstva koja uzmu kredit, nažalost postoje i takvi pa odu na more, kupe neki luksuzni auto i ne stvori izvoz za vraćanje duga. Onda je to veoma loš zajam, odnosno loše plasiran i loše uzet kredit.

Mislim da ovo otvara šanse i za seoski turizam, mislim da poljoprivrednici mogu da povećaju poljoprivrednu proizvodnju zahvaljujući tome što na internetu mogu da doznaju o novim tehnologijama, mogu dosta toga da saznaju o sortnim semenima, sadnicama, priplodnim grlima, načinu držanja, mogu da nađu farme, način kako se one grade itd.

Međutim, zajam je dobar, ali da razmislimo o tome da li nama svi ti zajmovi uistinu trebaju ili smo mogli da radimo na tome da se deo pokradenih para vrati.

Pošto je reč o komunikacijama, ovih dana je aktuelna situacija sa Đilasom i njegovih 70 miliona evra njegovih, pod znacima navoda. Ja neću govoriti to je izlaz, za mene je to izvoz novca. Znači, Đilas je tamo na, ne znam koliko svojih računa, deponovao pare koje su prošle kroz prethodni neki postupak i odnekud su došle. Te pare su došle iz Šolakovog biznisa. Ali, kako ih je Šolak stekao?

Dame i gospodo narodni poslanici, sutra igra reprezentacija Srbije. Veliki broj ovih seljana neće moći da prati reprezentaciju Srbije. Neće moći da prati. Suprotno zakonu član 64. o elektronskim medijima, seljaci, seosko stanovništvo neće moći da prati ovu utakmicu ukoliko nije prisutan kablovski operater SBB ili ukoliko nisu kupili satelitsku antenu koja se zove „Total“. Oni to neće moći da prate zato što se krši Zakon član 64. o elektronskim medijima.

Taj član 64. kaže sledeće – REM, RATEL je nešto drugo, da REM kao regulator treba da utvrdi listu najvažnijih događaja. U najvažnije događaje spadaju utakmice reprezentacije Srbije. To su najvažniji sportski događaji. Stavljaju se na listu najznačajnijih događaja i to mogu da prenose samo televizijske stanice koje pokrivaju celo tržište Republike Srbije i sem kablovskog pristupa imaju slobodan pristup na antenu. To su zakonski uslovi. Da bi svi naši građani mogli da prate svoju reprezentaciju, zato što je na određen način i finansiraju i reprezentaciju i klubove koji se uglavnom finansiraju iz budžeta Republike Srbije.

Sada dođemo do situacije da građani koji finansiraju naše reprezentacije, koji vole našu državu, koji vole da gledaju te sportske prenose koji spadaju u najvažnije događaje, oni ne mogu, nemaju pravo da gledaju, to pravo im je uskratio gospodin Šolak.

Kako?

Osnivač SBB-a je Televizija Kragujevac i Dragan Šolak. Iz televizije Kragujevac 1997. godine to je uradio Goran Petrović, trenutno u REM-u, član REM-a. Znači, čovek koji je osnivao SBB, koji se tada zvao KDS kontroliše šta radi SBB. Znači, kontroliše firmu koju je osnivao.

Drugi majstor koji je nekada radio u REM-u i RRA se zove Nenad Janković, u Kragujevcu poznat kao Neša kauboj. To je drugi suosnivač, a treći je Dragan Šolak. E, sada ovaj Neša kauboj je otišao iz REM-a u Upravni odbor RTS-a. Sada gledajte ovo. Sportska prava može da kupi bilo koja televizijska stanica, ali recimo da ni jedna televizijska stanica iz Šolakovog dela iz SBB-a ne pokriva celo tržište, po članu 64. celo tržište Republike Srbije, niti ima slobodan pristup, što znači da oni mogu da kupe pravo, ali ne mogu da ga koriste.

To je isto, kao kada bih ja kupio avion, ali nemam letačku dozvolu i nemam pravo da ga vozim na teritoriji Srbije, a recimo, kupim ga u Luksemburgu. To što sam ga ja kupio ne znači da imam pravo da ga koristim, jer ne ispunjavam druge zakonske uslove u Srbiji.

On kupuje sportska prava koja nema pravo da prenosi. Oni su navodno registrovani u Luksemburgu. Ne kupuje sportska prava za Luksemburg, već kupuje sportska prava za Srbiju, a navodno reemituje program iz Luksemburga. Šta vi reemitujete iz Luksemburga kada tamo niste ni kupili sportska prava koja bi ovde navodno reemitovali. Ako je to tačno, onda moraju da kupe ta sportska prava, utakmicu naše reprezentacije treba da gledaju Luksemburžani, a da mi u reemitovanju možemo to da pratimo.

Zašto RTS nije kupio ta sportska prava? Pa tamo je Neša kauboj. Sve je sinhronizovano. U REM-u jedan prati da REM ne utvrdi listu najvažnijih događaja, pa pošto kao nije utvrđeno ovi su ušli tako na divlje, a sa druge strane Neša kauboj u RTS-u prati da RTS ne kupi prava koja bi mogao da konzumira po zakonu i da ih plasira široj našoj javnosti, odnosno svim gledaocima koji žele da gledaju svoju reprezentaciju.

Šta se time dobija? Dobija se interesovanje za SBB i "Total". Znači, ukoliko, a svi vole sport i fudbal, ukoliko želite da gledate vašu reprezentaciju koju finansirate na određen način, vi morate da se pretplatite na SBB ili na "Total". U suprotnom ste lišeni tog prava, što je suprotno članu 64. Zakona o elektronskim medijima.

Šta se na drugi način stvara? Poluvreme im je najskuplja, i pre utakmice i posle utakmice, najskuplje reklame su kod emitovanja prenosa fudbala, košarke, odbojke itd, posebno fudbala. Sutra će biti fudbalska utakmica. Prebrojte koliko reklama će da se plasira na toj navodnoj prekograničnoj televiziji koja je lišena prava prenosa i to radi nezakonito uz pomoć REM-a i RTS-a.

Još nešto, u Zakonu o oglašavanju, piše u članu 27, da domaće reklame ne mogu da emituju televizije koje reemituju program, a oni navodno reemituju iz Luksemburga. Na više načina se krši taj zakon. Sem što izazivaju veće interesovanje za pretplatnicima, to su pretplate mesečne, znači ko hoće da gleda reprezentaciju mora da bude spreman da 12 meseci prati, koliko kvalifikacije traju, recimo svetsko, evropsko prvenstvo, taj dugoročno mora da bude pretplatnik SBB i "Totala". U suprotnom neće moći da gleda ono što mu je zakon garantovao, a oni će nezakonito da ubace reklame. Prebrojte sekunde. Na svakom "Sport klubu" imate hiljade i hiljade sekundi dnevno reklamnog prostora.

Radio televizija Srbije recimo uzima 100 evra, pred dnevnih uzima 100 evra ili 200 za jednu sekundu. Sada, pogledajte koliko ovi sport klubovi, posebno kada igra naša reprezentacija, koliko sekundi toga emituju na poluvremenu, pre početka utakmice i posle početka utakmice. Em pridobijaju pretplatnike, em je sve nezakonito, em još prihoduju od marketinga, a taj marketing uzimaju kome? Domaćim medijima koji su ovde registrovani i koji plaćaju sve, REM-u koji odatle prima lične dohotke. Inače, prekogranične televizije ne plaćaju ništa. Plaćaju RATEL-u, SOKOJ-u itd, sve plaćaju i gube deo svog marketinškog tržišta od onih koji nemaj pravo ni po Zakonu o oglašavanju, ni po Zakonu o elektronskim medijima da im uzimaju deo marketinga, deo hleba.

Na takav način se ruši sloboda medija, verovali ili ne. Ukoliko domaćim kanalima uzmete taj novac, onda su oni zavisni od države i od opštine na onim konkursima, a to nije dobro ni za demokratiju, jer se javljaju, hteli mi da priznamo ili ne, zahvaljujući tome što su lokalni regionalni mediji zavisni od opština, javljaju se lokalni mangupi, šerifi, lokalni despoti koji na takav način izrastaju, ako mediji žive od konkursa, onda naravno da je gradonačelnik, ko već tamo to kontroliše, da je na neki način privilegovan i to naravno guši određeni stepen slobode medija i određeni stepen demokratije.

Sada, taj novac je ogroman. Počeli su da ubacuju reklame, sem u sportskim prenosima, sve sam objasnio kako protivzakonito, pogledajte foksove kanale "Diskaveri" i "Histori", to su, ja sam predložio zakon o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim medijima čisto da pojasnim već važeće odredbe o kojima sada pričam, da REM i RATEL to moraju da kontrolišu. Ministarstvo telekomunikacija i Ministarstvo informisanja da moraju da kontrolišu da li su to uistinu prekogranični mediji, jel tako gospodine Arsiću, ili oni zloupotrebljavaju to pravo, jer uistinu nisu, emituju program iz Beograda, pa kao šalju signal, pa se on vraća, pa se u tehničkom smislu smatra reemitovanjem.

Prekogranični kanali i Konvencija o prekograničnim kanalima sama kaže da su to kanali preko granice, a sama reč reemitovanje programa znači da se taj program preko granice emituje, pa se ovde istovremeno preuzima. To nije slučaj. Zakon sam predložio čisto da se uklone zloupotrebe ove vrste koje se svakodnevno vrše.

Zašto se nije žalio Junajted medija? Zašto se nije žalio Skaj? Zašto se nije žalio SNN, klasični prekogranični kanali, Rai uno itd, već se žale ovi koji su pod sumnjom, znaš, kao mi smo udarili na Junajted grupu. Nisam ja udario ni na kakvu Junajted grupu, već želim da prekogranični kanali budu zaštićeni od lažnih prekograničnih kanala, a domaći mediji takođe od tih lažnih prekograničnih kanala i objašnjavao sam, zamislite da otvorite obućarsku radnju i sve plaćate u ovoj zemlji, registrovani u Beogradu i onda dođem ja, otvorim radnju na divlje, pa donesem neko rešenje iz Luksemburga i kažem – ja sam registrovan u Luksemburgu i ne moram ništa da plaćam.

Naravno da ću ugušiti vaš biznis, kao što oni guše domaće medije, a REM već sam rekao zbog čega je nem, zato što su tamo Šolakovi ljudi i već sam rekao da je određene ljude plasirao u RTS, pa RTS neće da kupi prava koja ima pravo da prenosi, a ovi koji nemaju pravo to kupuju i onda pošto REM nije utvrdio listu, onda je šverceraj i to košta stotine i stotine hiljada evra samo na jednoj utakmici i ja sam računao – po količini sekundi reklama koje puštaju, godišnje ukradu stotine miliona evra iz tog dela, to je Šolakov novac i ono što Đilas dobije, podela.

Proverite transfere, kako je novac došao do Šolaka i proverite kako je od Šolaka došao do Đilasa i videćete da je to od krađe i da je to klasična krađa na štetu domaćih medija. Nama ne bi trebao zajam, makar da imaju obavezu da svoje tržište prošire, pa da imaju internet po selima itd. Ne, oni se drže gradskih sredina, uhvatili su, kradu marketing, pogledajte Histori, Diskaveri i Foks kanale. Jel vi verujete da u Americi idu reklame Zaječarskog piva, Dijamanta, Telekoma itd? Idu reklame koje oni puštaju uistinu prekograničnim kanalima koje prekrajaju ubacivanjem domaćih reklama, što je takođe zabranjeno. I zato ako želimo da vratimo novac, ne treba da vratimo samo od Đilasa, već i od Đilasa i od Šolaka. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, veliki deo naših građana misli da je ekologija samo sadnja drveća. S tim u vezi, najbolje vreme za sadnju drveća je bilo pre 20 godina. Drugo najbolje vreme za sadnju drveća je odmah. Zato preporučujem svima onima koji prate ovaj prenos da svako ko je u toj mogućnosti, a ja jesam, posadi makar po jedno drvo.

S tim u vezi, uzduž naših puteva postojali su drvoredi sa vetrozaštitom. Sve je to posečeno. To bitno narušava kvalitet vazduha, a bitno je i to što se više naselja tim drumovima i drvoredima ne štite od vetrova, smetova, pa i smetova na saobraćajnicama, jer su obično ti drvoredi sađeni pored regionalnih i lokalnih saobraćajnica.

Mislim da je vreme da donesemo zakon da kaznimo one koji to drveće neovlašćeno poseku i da ih na određeni način obavežemo da to zemljište koje su uzurpirali kao javnu svojinu i pretvorili u njive vrate u javnu svojinu i da makar po kazni moraju da zasade drveće koje je nestalo uzduž tih puteva.

Ja znam jednog iz Beograda koji se bavio zelenom ekonomijom i u tom cilju je odsekao preko 300 platana u Bulevaru kralja Aleksandra. To je izvesni drvosek, u narodu poznatiji kao Dragan Đilas mutibarić, dakle koji je zelenu ekonomiju pretvorio tako što je mislio kada ima puno zelenih dolara da je samim tim on savladao i usavršio zelenu ekonomiju.

Nego da se vratim na poljoprivredu i da se vratim na Inđiju, u kojoj ja živim. Ovo drugi put za nekoliko dana ponavljam, da je Fabrika za reciklažu olovnih akumulatora za vreme vladavine Olivera Dulića i Gorana Ješića podignuta u Inđiji na regionalnom vodozahvatu, tj. iznad vodobunara iz kojih se snabdeva Inđija i okolina pijaćom vodom. Otpadne vode iz tog pogona za reciklažu olovnih akumulatora koji su iz Bugarske iz jednog ruralnog područja premešteni u Srbiju, jer tamo nisu bili dovoljno dobri, ali na kilometar i 200 metara vazdušne linije od Sente do Inđije na vodozahvatu su očigledno za vreme žute vlasti bili podobni, otpadne vode idu u upojni kanal zato što nisu smeli da puste u kanalizaciju koja bi se izlila u Dunav, izazvala verovatno pomor ribe i veoma bi brzo bili uhvaćeni. Zato je iskopan iznad vodobunara tzv. upojni kanal u koji izlazi ta voda i onda svaka ptica koja dođe leti da popije nešto vode iz tog upojnog kanala se prevrne vrlo brzo mrtva.

Takođe, u Inđiji „Energo Zelena“, „Energo Zelena“ to je naša država skupo platila Belgijancima zato što su prilikom te investicije, Mićović, direktor Uprave za veterinu, Oliver Dulić, napravili da mi imamo dovoljno klaničnog otpada za tu fabriku i da imamo dovoljno klaničkog otpad za još jednu fabriku što je poslužilo kao motiv Belgijancima da skupo naplate tu investiciju, dakle, da na svaki potrošeni evro ućare jedno desetak evra. Ta investicija nije bila samo Belgijska, u toj investiciji su učestvovali Nebojša Mišić, funkcioner DS, Oliver Dulić, Goran Ješić i ta ekipa, tako da su debelo profitirali iz tog zagađivanja sredine. Klanični otpad jedan od najopasnijih otpada i ta fabrika nikada po standardima po meni nije ispunila neophodne uslove zato što je strašno leti živeti pet kilometara daleko od prerade klaničnog otpada, a kamo li živeti u blizini.

Takođe, „Farmina“ koja se bavi preradom raznog otpada, biljnog otpada kukuruza itd, i od toga proizvodi hranu za kućne ljubimce, bitno zagađuje vazduh i svojim mirisom, neizdrživim mirisom doprinosi da stanovništvo bude i te kako razdraženo protiv ove vlasti koja ne snosi nikakvu odgovornost za to što su zagađivače doselili funkcioneri DS pre 2012. godine. A doselili su ih zato što zagađivači najbolje plaćaju zemljište za lokaciju tih firmi i tako su od zadruge preotimali zemlju, registrovali na svoje firme i onda prodavali investitorima, i recimo za 46 dinara ili manje od pola evra uspevali da to prodaju po ceni od 10 do 20 evra. Motiv je bila preprodaje zemljišta, a sada je nama u nasleđe ostalo nekoliko zagađivača, zaboravio sam da pomenem i „Cinkarnu“, a sami razmislite koliko su oni tih zagađivača doveli u Inđiju bez ikakve preke potrebe.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da govorim o zbrinjavanju žetvenih ostataka po njivama zato što oni umesto da koriste životnoj sredini, oni bitno ugrožavaju životnu sredinu, jer veliki deo zbog lakšeg oranja, veliki deo poljoprivrednih površina, poljoprivrednici pale da bi lakše obrađivali zemljište i time bitno narušavaju kvalitet zemljišta, uništavajući mikroorganizme, ugrožavaju dimom okolnih saobraćaja i često se iz toga rađaju saobraćajne nesreće, a neretko i onaj koji pali završi među zapaljenim žetvenim ostacima. To je jedan veliki gubitak ne samo što šteti životnoj sredini, već zato što se od te biomase može proizvesti iz poljoprivrede, može proizvesti ukupno energenata koji menja energetsku vrednost 1,7 miliona tona nafte. Ne korišćenje i nedovoljno korišćenje drvene biomase i otpada, takođe, doprinosi da se na takav način uništi godišnje 1,5 miliona tona nafte, odnosno energetska vrednost. Svaka tona biomasi daje 0,33 tone nafte. To je energetska vrednost i vama je svako poznato.

Ono što može da bude dobro i korisno, da koristi zaštitu životne sredine, a da pri tome ekologija nije samo biologija i sađenje drveća, već i biznis. Ono što može da vam donese dobit i da ne škodi životnoj sredini mi u dovoljnoj meri ne koristimo. Imamo 350.000 hektara zapuštenog poljoprivrednog zemljišta, zakonske mogućnosti smo stvorili, gospodine Martinoviću, pre nekoliko godina, kada bi se to privelo nameni, to bi vredelo negde oko sedam stotina miliona evra i onih 3,2 miliona tona nafte po nekoj ceni i srednjoj po barelu i toni bi donelo negde oko milijardu evra. Godišnje gubimo 1,7 milijardi evra, ne koristeći žetvene ostatke i ostatke drvene mase, ne koristeći 350.000 hektara nekorišćenog zemljišta gubimo 1,7 milijardi evra, ne koristeći to, a pri tome bitno paljenjem ugrožavamo životnu sredinu. Možete u jesen kada se završi žetva kukuruza da vidite, da gotovo cela Vojvodina iz satelita kada gledate, cela Vojvodina se crveni i rumeni ogromne količine dima izlaze i često dolazi do velikih gradova.

Sa tom energetskom vrednošću može da se proizvodi električne energija, može na 350 hiljada hektara da proizvedete ogromne količine kilovata, a sve ukupno za ovo 1,7 milijardi, za nekorišćenu drvenu masu, za nekorišćene ostatke iz poljoprivrede i nekorišćeno zemljišta gubite energetsku vrednost, odnosno gubimo energetsku vrednost. Kada bi to pretvorili u električnu energiju, to bi bilo negde megavata koliko daje od 175 megavata bi to bilo električne energije koliko daje malo više nego što daje TNT u Obrenovcu, TE Nikola Tesla, a ona daje ukupno 1700 megavata. Znači, gubimo jednu termoelektranu koja se snabdeva ugljem i još više ugrožavamo životnu sredinu time što ne koristimo to dovoljno. Ja često kažem da smo u suštini mi bogati siromasi, da ne umemo da iskoristimo ono što koriste, recimo u Nemačkoj i tako dalje. Zamislite da na ovih 350 hiljada hektara zasadimo miskantus, da od toga pravimo biomasu, da od toga pravimo energiju.

Dame i gospodo, sve to poljoprivredi koja kao zagađivač životne sredine se vrati kroz poplave, vrati se kroz suše i oluje, dakle, ne želi priroda da nam se osveti, već je to posledica onoga što ljudi učine prirodi.

Na kraju jedna poslovica, mislim da je to rekao indijanski poglavica, a ja ću dodati da jedan narod ne čini samo sadašnja generacija već i prošle i buduće, i sa tim u vezi ću citirati njega pa kaže da mi zemlju i prirodu nismo samo nasledili od svojih predaka, dedova i pradedova već smo ih pozajmili od budućih potomaka. Zato smo u obavezi da im zemlju i prirodu ostavimo u boljem stanju nego što smo zatekli. Hvala vam.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ne vidim gospodina Kovačevića. Hoću da mu kažem da nema razloga za strah. Boško Obradović ovde više nije. Gospodin Martinović, gospodin Atlagić i ja smo sve učinili da ga rešimo tog problema. Kao što vidite, više nema cenzusa, više nema njegove partije, više nema kamena, više nema nasilnih pokušaja Boška Obradovića, tako da molim gospodina Kovačevića da se vrati. Sasvim je bezbedan. Mi smo to pitanje rešili.

Dame i gospodo narodni poslanici, statistika je matematika. To je matematički dokaz iz koga možete da izvučete određenu tvrdnju, a da to ne bude politička manifestacija ili politička pretpostavka ili politička želja nas koji govorimo.

Ja ću danas zamoliti da po pitanju demografije ne cenimo kako je Đilas došao do vlasti i do slasti, kako je u zemlji šećerne trske upao u med, nego da vidimo i neke druge probleme koje treba rešavati.

Dame i gospodo narodni poslanici, po stanju koje su nam ostavili stranka bivšeg režima, budućnost sela je propast. Mi nešto od toga popravili, ali bilo bi dobro da po pitanju statistike znamo tačno koliko imamo seoskog stanovništva, koliko ima naseljenih mesta bez stanovnika, bivših sela, koliko imamo sela sa manje od 100 stanovnika, da znamo koliko tih sela bez stanovnika i sa manje od 100 stanovnika se nalazi uzduž granica i administrativne linije sa našoj južnom pokrajinom KiM? Iz toga možemo izvući zaključak da se sela prazne, a najgore u svemu je što se to dešava uz pogranične pojaseve i uz administrativne linije sa KiM. To može posebno u delu te administrativne linije da bude problem. Ukoliko se sela uzduž granice administrativne linije prazne, stvaraju se uslovi da u ta sela dođe neki drugi narod.

Bela kuga je najefikasnije etničko čišćenje, a agresija dečijim kolevkama je najuspešnija agresija. Mi smo to doživeli na KiM i ne bih voleo da to doživimo u nekom drugom kraju, odnosno da se teritorije posebno u osetljivim područjima isprazne i da budu na određen način lak plen nekog stanovništva koje nema baš dobre namere prema ostatku stanovništva u ostatku Srbije.

Za to su nam potrebni vrlo precizni statistički podaci, kao i podaci o veličini gazdinstava, stočarstvu, vrsti poseda, površinama. Da vas podsetim da nije tačno da mi nešto imamo previše male posede, jer 60% poseda u EU i više, dve trećine, je manje od pet hektara. Mi moramo da rasporedimo stanovništvo. Statistika je zlatna nauka, kao matematika, koja može da nam pokaže gde grešimo.

Takođe, statistika treba da nam pokaže, ne koliko su samo bile prosečne plate za vreme dok je Đilas upadao u vlast i slast, a otpuštao 400, 500.000 ljudi. U tom trenutku prosečne plate su bile 330 evra, a minimalac je, čini mi se, bio oko 150 evra. Danas je to 560 evra i negde 260 evra, a minimalac je čini mi se 32.500 dinara. To je uvećanje od 70%.

Ono što mene interesuje iz statistike - da li je neko uračunao onih 500.000 hiljada ljudi bez plate koji su rešeni i plate i dostojanstva, da smo ih ubacili sa nula plate, da li bi prosečna plata bila uopšte 338 evra? Ja mislim da ne bi prešla ni 220 evra. Takođe, statistika nam jasno pokazuje da su na takav način pražnjeni penzijski fondovi i fondovi zdravstvene zaštite zato što je bilo manje zaposlenih i dotacije penzionera su bile 54% iz budžeta, a danas je to manje od trećine. To pokazuje, takođe statistički, da smo naš narod uposlili i da smo ih od praznih tanjira doveli do punih tanjira, odnosno da ima posla i hleba gotovo za sve stanovnike.

Navešću primer Inđije koja u ovom trenutku ima veći izvoz na 47.000 stanovnika, to kaže statistika, nego cela Crna Gora kojoj želim da popravi svoje stanje u industriji i svoje stanje u izvozu, ukoliko budu imali sposobnu vlast, a na putu su da smenom Đukanovića naprave neku vlast koja će više posvećivati pažnje ekonomiji, a ne samo turizmu, koja zbog korone pravi ogromne gubitke novca.

Dame i gospodo, statistika je nauka o svim državama. Ja ću probati bez namere da budem trgovac tugom da navedem statističke podatke iz Bosne i Hercegovine. Znači, statističke podatke iz Bosne i Hercegovine u odnosu na 1991. i u odnosu na 2013. godinu kada su se dešavali popisi pre rata i posle rata.

Ovo govorim zbog toga da bude „quo vadis“ Bosna, da tačno znamo ko je šta učinio u Bosni i Hercegovini. Pretpostavke su političke da su Srbi, a delimično i Hrvati izvršili etničko čišćenje muslimana, odnosno to se od 1993. godine, od njihovog Sabora zovu Bošnjaci, tako se sad izjašnjavaju, pa da vidimo šta kaže statistika koja je neka vrsta egzaktne nauke, a ponavljam, u duhu tolerancije, koristim podatke vlasti iz Bosne i Hercegovine, znači, njihovih vlasti.

Dame i gospodo, 1991. godine u Bosni je živelo 4.364.000 stanovnika, danas, odnosno 2013. godine živi 3.791.000. Od toga, 1991. godine Bošnjaka je bilo 43,47%, a sada ih ima 50,11%, 7% više. Srba je bilo 31,21%, sada ih ima 1% manje. Znači, Srba ima 1% manje, a Bošnjaka, po njihovim popisima, ima više 7%. Hrvata je bilo 17,38%, sada ih ima dva posto manje. Znači, Hrvata i Srba ima manje, a Bošnjaka ima više 7%.

U brojevima Bošnjaka, odnosno tadašnjih muslimana ima manje u Bosni 66.000 stanovnika, Srba ima manje 127.000 ili duplo više i Hrvata ima gotovo 200.000 manje. Jugoslovena apsolutno nema, 240.000 Jugoslovena je nestalo.

Dakle, narod koji tvrdi da je etnički počišćen od Hrvata i od Srba, po njihovim podacima statističkim, koji su egzaktni, ispostavlja se da njih ima 7% više, Srba ima manje 1% i Hrvata ima manje 2%.

U Sarajevu je živelo 259.000 Bošnjaka, danas ih živi 87.000 više, 346.000. Srba je bilo 157.000, danas ih ima 13.000 ili 144.000 manje. Hrvata ima manje za 17.000. Jugosloveni su nestali u Sarajevu.

U Tuzli 20.000 Srba manje. U Zenici 17.000 manje. U Mostaru 19.000 manje. U multietničkom Sarajevu, gospodine Martinoviću, znači Bosna je bila multietnička, u Federaciji je živelo gotovo 600.000 Srba. Danas ih ima 46.000 ili 2,5%.

U Republici Srpskoj, kako je oni zovu šumska ili agresorska, ima 14% Bošnjaka, a Srba u Federaciji ima umesto 20% sad ih ima 2,5%. Ima ih 460.000 manje, pa mi nije baš jasno ko je tu agresor i ko je tu izvršio etničko čišćenje.

Ali, multietnička Bosna, naveo sam primer Federacije. Sada ću vam navesti primer centralnih opština u Sarajevu. To je najmultietnički deo multietničke Bosne i multietničkog Sarajeva.

Kaže ovako, centar Sarajevo - 1991. godine Bošnjaci su činili 50% stanovništva. Godine 2013. 75%. Rast od 25%. Srba je bilo 22% 1991. godine, sad ih ima 3,7% ili gotovo 20% manje. Jugoslovena je bilo 16%, 2013. godine ih više nije bilo. To je opština Centar. Ona opština iz koje je Šešelj isključen iz Saveza komunista. Izgleda je on bio u pravu.

Novo Sarajevo – 1991. godine Bošnjaka je bilo 35%, Srba 35%, Jugoslovena 16%. Godine 2013. Bošnjaka 60% ili rast od 25%, Srba 5% ili manje 30%.

Novi Grad Sarajevo – Bošnjaka je bilo 51% 1991. godine, Srba 35%, Jugoslovena 11%. Bošnjaka 2013. godine ima 90% ili rast od preko 40%, Srba ima 3,5% ili pad ili manje 32%, Jugosloveni 0%, pad svih 11%.

Stari Grad Sarajevo – 1991. godine Bošnjaka je bilo 39.000, odnosno 75%, Srba 10%, Jugoslovena 6%. Godine 2013. Bošnjaka ima 92%, Srba svega 1%, Jugosloveni su nestali.

To su podaci iz kojih se može jasno videti ko je koga etnički počistio. Ne verujem da je 150.000 Srba iz Sarajeva pobeglo od loših gurabija.

Tu se desilo sledeće. Oni koji su najmanje izgubili sebe predstavljaju kao isključivu žrtvu, a ovi koji su najviše stanovništva izgubili, to kaže statistika, statistika BiH, oni ispadaju na određen način žrtva. Glavna žrtva postaje zločinac, a oni kojih najviše ima, koji su imali najmanje gubitaka ispadne da su oni isključive žrtve.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana statistika kaže da iz ovih poslova Šolak, Đilas, „Junajted grup“, „Junajted medija“ proistekla ona afera od 52 miliona evra. To kaže statistika, bankarska.

Šta kažem ja? Dana 9. marta sam predložio zakon o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim medijima. Televizija „N1“ kaže da sam napao „Junajted grupu“, što je apsolutno netačno. U zakonu se apsolutno ne pominju. Zakon je usklađen sa evropskim zakonodavstvom, ovde to i piše. Da su hteli da pročitaju, mogli su da pročitaju. U ovom zakonu se samo pojašnjavaju termini i šta REM treba da čini da se spreče zloupotrebe prekograničnih kanala i reemitovanja.

Sama reč „prekogranični kanal“, tv kanal, znači da je ta televizija negde preko granice, kako oni tvrde u Luksemburgu. Sama reč „reemitovanje“ vam govori da program koji je tamo emitovan za njihovu publiku se ovde bez izmena i dopuna može reemitovati u Srbiji i takvi tv kanali ne moraju da se registruju i plaćaju bilo šta.

Ovim zakonom je sve pojašnjeno – sprečavaju zloupotrebe, da se ne pojave, koje su u korist prekograničnih kanala i ne vidim da se buni „SNN“, „Skaj“, „BBS“, „Rai uno“, „Rai duo“, moskovske televizije itd, klasične prekogranične televizije. Ne vidim da se one bune zbog toga što želim da sprečim zloupotrebe da pravi prekogranični kanali i domaći kanali budu zaštićeni od lažnih piratskih kanala koji glume reemitovanje i glume prekograničnu televiziju, a pri tome program proizvode i emituju iz Beograda.

To je isključivo u znak slobode medija, u korist slobode medija da sasvim slobodno pravi prekogranični kanali mogu da budu zaštićeni da reemituju program bez lažne konkurencije koja glumi prekogranične kanale i glumi reemitovanje. To je u korist domaćih medija, koristi i domaćim medijima zato što takvi kanali uzimaju deo marketinškog tržišta i na takav način osiromaše domaće medije čija onda sloboda biva ugrožena.

Nikakve veze nema sa uređivačkom politikom, nikakve veze nema sa tim da gađamo isključivo „Junajted grupu“, jednostavno u ovom zakonu piše šta treba da uradi REM, šta treba da prati i šta treba da čini ukoliko dođe do glume u prekograničnom reemitovanju programa. Hvala.