Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, da zakon stupi na snagu odmah ja se slažem sa tim, da nam ovi koji su najsumnjiviji, ne pobegnu falkonima i drugim avionima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što je pretnja ovom zakonu je što je veliki deo te imovine prenet u inostranstvo na Sejšelska, Maldivska, Pukova i druga ostrva.

Druga opasnost su firme, zato što se umetnici i dobitnici tranzicije veliki deo ukradenih stvari, dok su vršili javni posao, a uspešnost u javnom poslu ne bi smeo da se meri količinom novca, ni količinom nekretnina koje stekneš za vreme dok si vršio javni posao.

Hajde, recimo, ti te nekretnine i finansije prebaciš na multikome, emošene, idt, a pri tome si, zahvaljujući svom javnom poslu napravio privatne biznise. Pa, si recimo 104 emisije sa RTS pretvorio u 208, pa se to zove 48 sati svadba, pa je to u okviru te emisije sve prikriveni marketing, pa si recimo, dobio milione od RTS i to si strpao na firmu „Emošen“, „Multikom“ itd, i to se onda tretira kao imovina firme i od onih 619 miliona evra, verovatno je na računima firme u imovini firme veliki deo tog novca, a samo su nekretnine na njega i njegovog brata ostale kao predmet moguće istrage kojom se svakako valja baviti.

Zašto sam - za da se prihvati ovaj amandman, zato što tvrdim da oni od svog bogatstva samo imaju strah da ga ne izgube. Znači, prilikom donošenja ovog pravila, i recimo ako usvojimo ovaj amandman od svog bogatstva Dragan Đilas i ostali dobitnici tranzicije imaju samo strah da ga ne izgube. To su ljudi koji misle da sa novcem mogu da urade sve i mi treba da dokažemo da to nije tačno.

Dame i gospodo narodni poslanici, i danas se krade. Ta ekipa Šolak, Đilas godišnje iz Srbije ukradu više od stotina miliona evra. Mi dok donosimo zakon oni prave rupe u svim drugim zakonima i preko lažnih i prekograničnih kanala ispumpavaju ogromne količine novca.

Ja sam lično pitao luksemburškog regulatora da li 30 kanala Junajted medije, među kojima su najpoznatiji N1, Nova S, sport klubovi, Sinemanija, Grand i drugi kanali da li emituju program u Luksemburgu. Dobio sam odgovor od luksemburškog regulatora - da, tačno je, oni su registrovani u Luksemburgu, ali ne emituju program i po luksemburškim zakonima mogu da budu registrovani, a da pri tome nemaju obavezu emitovanja programa. Ovde oni nastupaju kao reemitovani televizijski kanali. Takvi kanali se ne registruju u Srbiji. Ne moraju da se registruju i kablovski operatori svojim ugovorima sklapaju posao sa tzv. prekograničnim kanalima i postoji Evropska konvencija o prekograničnim kanalima koja kaže isto kao domaći zakoni da je reemitovanje istovremeno preuzimanje programa bez izmena prekrajanja i dopuna.

Mi danas u Srbiji imamo tridesetak kanala Junajted medije, koji su vlast na određen način u vlasništvu SBB, koji je gle čuda, sem što je operator i distributer televizijskih kalana postao njihov vlasnik zato što su u Briselu izlobirali određenu kancelariju da to mogu bit. Ali, to mogu biti pod uslovom da ti kanali budu registrovani i onda imaju pravo da emituju program, a svi drugi kanali napolju se reemituju, istovremeno preuzimaju bez izmena i dopuna. Oni u Srbiji nastupaju kao piratski kanali.

Televizija N1, gospođo ministarko, nema PIB. Televizija N1 nema PIB, N1 televizija se koristi PIB-om Adrija Njuz d.o.o. Beograd. Sad ja vas sve pitam, kako može da postoji neka firma bez PIB-a, dakle, da koristi PIB druge firme? Čak da je Adrija Njuz d.o.o. Beograd osnivač N1 televizije, novonastala firma takođe mora da ima svoj PIB. Recimo, sada ako je neko vlasnik firme, ukoliko ta firma osniva drugu firmu i ta druga firma mora da ima različiti PIB. Ne može jedna firma da se koristi PIB-om druge firme.

Televizija N1 je čudo. Strana televizija koja je navodno strana, koja se reemituje, ta strana televizija koristi PIB domaće firme, druge domaće firme. Ja ne znam kako N1 televizija plaća, verovatno plaća sa računa Adrije Njuz, kako plaća svoje usluge, kako prihoduje. Tu Adrija Njuz d.o.o. Beograd drže u gubicima, da slučajno mi ne bi sad zatekli taj novac i oduzeli jer je stečen nelegalno. Oni koriste programe domaćih kanala, a imate više vrsta prekograničnih kanala. Imate te čiste piratske lažne, prekogranične kanale. Vi ste radili u BIA i svakako možete da se raspitate o onome što ja govorim.

Imaju i drugi prekogranični kanali. To su klasični pravi prekogranični kanali, to su BBC, CNN, ne znam, TV Crna Gora, Hrvatska televizija i tako dalje. To su prekogranični kanali čiji se programi ovde reemituju bez ikakvih izmena, sa izvornim reklamama koje se emituju tamo. Imate treću vrstu prekograničnih kanala, to su prekogranični kanali čije programe oni menjaju ovde, izmenama i ubacivanjem reklama. Vi pokušajte da prebacite, a ja na primer imam Total, to je vlasništvo SBB. Vi probajte na SBB-u da prebacite na FOX Movies kanal, imaćete u jednom filmu oko hiljadu sekundi reklama, po ceo dan emituju reklame, na klasičnim prekograničnim kanalima čiji program menjaju i reklame koje idu u Americi menjaju se sa domaćim reklamama i tako prekrajaju programe prekograničnih kanala, što je takođe nezakonito. Na takav način emitovanja EPP, marketinga, oni ugrožavaju rad domaćih kanala, zato što domaći kanali koji su registrovani u Srbiji se u većini slučajeva, sem RTS izdržavaju emitovanjem reklama i naplaćivanjem. Ukoliko im to ukrade Šolak, Đilas i družina, u tom slučaju oni ugrožavaju slobodu medija, jer mediji bez novca i nisu preterano slobodni. Oni ne mogu da budu vlasnici, mogu da budu vlasnici svoje slobode. Televizija N1 može da emituje što kog hoće, po meni, ali mora da se registruje, ne sme da krši Zakon o elektronskim medijima i Konvenciju o prekograničnim kanalima.

Domaćim televizijama SBB ne plaća ništa, čak je počela na internetu i na EON-u neovlašćeno da emituje programe domaćih televizija RTS, recimo i film "Dara iz Jasenovca" išla je neovlašćeno kroz platformu EON, išla do gledalaca. Pri tome oni naplaćuju reklame iako nemaju pravo na takav način da se ponašaju. Domaćim televizijama ne plaćaju ništa, nikakvu nadoknadu što koriste njihov proizvod.

Za mene je to neodrživo. Kada bih ja kao poljoprivrednik izneo svoje poljoprivredne proizvode, dao nakupcu, distributeru na televiziji besplatno, a pri tome on drži drugi deo robe, u ovom slučaju tv kanala, koji svoj program naplaćuju, SBB plaća svojim kanalima reemitovanje, a emitovanje domaćim televizijama koje su gledljive u Totalu, u SBB-u 80% ljudi gleda domaće televizije kroz kabal, te domaće televizije ne mogu da se bune zato što iz velikih gradova gde je uobičajno da se program prati kroz kabal, bi bili udaljeni iz SBB i onda bi bili manje gledani. Ne smeju da se bune, oni koriste program džabe, a pri tome SBB svojim kanalima, prekograničnim, koji se manje gledaju plaćaju i po nekoliko miliona evra mesečno za lažno reemitovanje.

Sad ja vas pitam. Ako bez emitovanja nema reemitovanja kakvu uslugu SBB i ta grupacija kompanija plaća u Luksemburg za reemitovanje? To ti je kao kad bi platili uslugu neku fiktivnu u inostranstvu, a da je nismo koristili. To bi bilo pranje para, ispumpavanje dobiti itd.

Da li u ovoj državi neko ima snage da stane na put toj pljački? Samo kroz marketing, ubacivanjem reklama, da li neko hoće da mi kaže na „Fox Movie“ da Amerikanci gledaju reklame, da je to izvorni program, da gledaju reklame „Jelen“ piva, „Zaječarskog“ piva, „Dijamnta“?

Da li te reklame dolaze iz „Discovery“, „History“, „Fox“ kanala, da li one dolaze tek tako? Da li se emituju? Da li je to izvorni program u Americi?

Što zakon kaže, da je reemitovanje prenos, istovremeno preuzimanje programa iz inostranstva koji je neizmenjen.

Znate li da oni uzmu na takav način iz marketinga gotovo 100 miliona evra godišnje, plus ove pljačke koje vrše na druge načine?

Pri tome, ne štitimo, bilo o konkurenciji reč, nisu konkurentni. Dakle, domaći mediji koji plaćaju sve SOKOJ-u, REM-u, sve nadoknade plaćaju, ovi ništa ne plaćaju.

Recimo, otvorite obućarsku radnju u Beogradu i registrujete se i onda neko otvori pored vas i vrši te uslove, kaže – ja ne plaćam ništa, ja sam registrovan u Luksemburgu fiktivno. To je za mene nemoguće.

Da li ima neko snage u ovoj državi? Znam da oni dižu dreku o neslobodi medija, kako su oni nezavisni, slobodni mediji.

Nisu oni nezavisni mediji, ni slobodni, oni su opozicioni mediji, na to imaju pravo. Neka uređivačka politika „N1“, „Nova S“ bude kakva god hoće, „Sport klubova“.

Znate li koliko oni uzmu na reklama na lažnim Sport klubovima koji emituju sport, tu je najskuplja reklama, još drsko kažu – dobro veče iz beogradskog studija.

Da li je to program koji ide, REM ne radi svoj posao, da li neko u državi može da stane na put i REM-u i Šolaku i da zaustavi ovu pljačku, pre svega, domaćih medija koji ne rade pod istim uslovima i čiji program drsko prikazuju, ne plaćaju ništa, pljačkaju kroz reklame, jer bez marketinga domaći mediji će ostati bez hleba?

Ja želim da prihvatim ovaj amandman i da glasam za njega, zato je moje pitanje da li ćemo dopustiti da gospoda zadrži svoju imovinu nelegalno stečenu zato što je prešla na firme i da li ćemo pustiti da nelegalno stečena imovina krivičnim delom kojim sam pokazao bude zadržana u džepovima Šolaka, Đilasa, njihove rodbine i njihove braće?

Znate li kolika je plata u Đilasovim i Šolakovim medijima i zašto novinari beže tamo? Zato što oni ništa ne plaćaju, dobijaju pare za lažno reemitovanje i imaju taj novac jer su opljačkali domaće medije i onda mogu da plate pet puta više novinare koje instaliraju da rade sasvim različite stvari nego kad su radili u javnom servisu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ta grupa koja je nekad sedela tamo, ja je poredim sa najvećim razbojnicima. Da je Al Kapone danas živ, bio bi sitna riba pljuckavica za Đilasa i njegovu ekipu. Toliko bi bio sitan da ga ni u njegovu stranku ne bi primili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju migranata ja se sećam raznih rodoljuba, pod znacima navoda, to ću govoriti u nastavku.

Dame i gospodo, mi smo narod koji je emigrirao u 20. veku više puta. Deo je emigrirao i pre Drugog svetskog rata i većinom je to bila ekonomska migracija koja je uveliko pomagala srpski narod u sukobima i tokom Prvog svetskog rata, a i u toku Drugog svetskog rata.

Poznato je da je Nikola Tesla kao Srbin osuđivao sve zločine, masakre, koji su se vršili na teritoriji bivših Jugoslavija. Za Hrvate je rekao da kada bi se njihova mržnja pretvorila u električnu energiju mogli bi da obasjamo ceo svet. Poznato je da naša migracija, recimo Pupin, bila izuzetno rodoljubiva i da je bila uvek na pomoći državi Srbiji, pa je u stvaranju prvo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kada su se udružili pobednici i pobeđeni. Ja mislim da je bila greška da se Srbija, kao pobednik udružuje sa pobeđenima i tom prilikom Vudro Vilson je tražio da se osnuju nacionalne države, da svaka nacija na Balkanu ima svoju državu neetničku, čistu, ali je on bio pristalica tog.

Kralj Aleksandar, odnosno Aleksandar Krađorđević je predstavio narod, kao trojedini, kako je on to nazvao, da su to Jugosloveni, da je to jedan narod, da su to tri plemena itd. Mislim da je bila greška što je gotovo ginuo za jadransku obalu. Danas Crnogorci ili bolje reći Milogorci, tvrde da smo ih okupirali, goneći okupatora koji ga je okupirao 1916. godine, kao da smo izvršili reokupaciju, ali to zovu okupacijom. Tom prilikom zaboravljaju da kažu, da ukoliko podgorička Skupština ne važi, onda se vraćamo na pređašnje stanje. Pređašnje stanje u Crnoj Gori je takvo da je obala pre 1918. godine, crnogorska, bila od Ulcinja do Sutomora, da zahvaljujući toj okupatorskoj srpskoj vojsci, osvojena Dalmacija, odnosno Austrougarska proterana sa teritorije Dalmacije i da je proterana iz Boke Kotorske, odnosno sve do Sutomora i da su oni postali na neodređen način. Dobitnici u tom sukobu u kome tvrde da je Srbija bila okupator. Mi smo posle rata ponovo bili gubitnici. Bilo je mnogo migracija u toku 1941. i 1945. godine, ali posebno je to izraženo posle 1944. i 1945. godine.

Mi smo imali ekonomske migracije. Tito je podelio pasoše da se reši viška radne snage i to mu je bio najpametniji potez. Jedini višak vrednosti, po meni, u bivšoj Jugoslaviji su donosili gastarbajteri koji su radili u zapadnoj Evropi, jer se u zapadnoj Evropi uglavnom radi, a ko ode u Kanadu i Australiju, taj uglavnom tamo živi. Najviše koristi smo imali od emigracije, srpske emigracije, ekonomske koje je Tito, dozvoljavajući pasoše i slobodan izlaz iz zemlje, pustio da rade, da se reši višak radne snage, da rade u zapadnoj Evropi. Time smo stekli prihode, a da nas to nije koštalo ništa, sem pasoša koje su građani tada platili da bi ih dobili. To je bio njegov ekonomski potez koji ja svakako pozdravljam.

Druga vrsta migracije o kojoj sam govorio iz ratova, posebno devedesete godine, srpskom narodu i srpskoj državi želi da se prilepi etiketa vršenja etničkog čišćenja, da smo genocidi, da su izvršili etničko čišćenje. Čekajte, kako je to u BiH broj Muslimana, odnosno kasnije Bošnjaka porastao za nekoliko procenata po njihovim popisima 1991, 2011. godine, čini mi se, kada je ponovo bio popis? Ispostavilo se da je umesto 44%, navodno ima 50,1%, a broj Srba pao. Kako su to onda Srbi izvršili etničko čišćenje u BiH ako je samo u Federaciji nestalo 460 hiljada Srba više ne živi tamo gde je živeo pre rata 1991. godine?

Hajde da kažemo da je ono Sarajevo, koji neki beogradski intelektualci to pod znacima navoda veličaju kao opkoljeno, mučeno, multietničko, kako to u Sarajevu nestalo 150 hiljada Srba? Danas tamo ima manje Srba nego Arapa i Kineza. Kako to da je u toj opštini Centar, u multietničkom Sarajevu emigriralo odatle, migriralo, 15.600 Srba i desetak hiljada Jugoslovena kojih više tamo na popisu nema? Kako se to dešava u jednoj multietničkoj sredini?

Kako to da su Srbi izvršili etničko čišćenje, a preko milion Srba ne živi više u domovima na teritorijama gde su živeli pre rata 1991, 1992. i 1993. godine u zavisnosti kad, gde koji sukob počeo? Kako to u Federaciji 400 i nešto hiljada, u Hrvatskoj sa 500 i nešto hiljada smo spali na 180 hiljada? Znači, nije samo „Oluja“, imali smo između „Oluje“ početka sukoba više etnički počišćenih Srba u Hrvatskoj nego što je za vreme „Oluje“ proterano, ali za vreme „Oluje“ se to desilo u nekoliko dana? Kako to sa Kosova i Metohije da proteraju onoliki broj Srba? Saberite to i dobićete milion.

Surovo je i nije moralno oceniti srpski narod i srpsku državu kao neko ko je izvršio etničko čišćenje, kao neko ko je izvršio genocid.

Ja se stidim zbog ono što su Srbi u radili u Srebrenici. Ali, pitam vas, gde su Srbi koji su živeli u Srebrenici, u gradu? Ostala je samo jedna žena kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu. Samo jedna jedina žena srpske nacionalnosti ostala u Srebrenici. Sve što se događalo tri godine oko Srebrenice se desilo u Srebrenici prilikom povlačenja, okršaja, a neki su i streljani. To da priznamo i da se malo postidimo tog zločina. To nije genocid.

Pitam se šta je bilo sa Srbima u gradu Srebrenici? To je genocid zato što su proterane ili ubijene žene, deca, starci itd. Apsolutno samo jedna žena je ostala. To je neselektivno uništavanje jedne grupe što se nije desilo prilikom ulaska srpske vojske.

Mi imamo u Beogradu, ja to pod znacima navoda zovem beogradske ustaše, nas najmanje mrze čini mi se Slovenci, pa onda Makedonci, pa posle toga idu Hrvati, pa posle toga idu Bošnjaci, ali Bošnjaci u Sarajevu, pa posle toga idu Montenegrini, a najviše nas mrze ovi neki beogradski odeljak koji brani sve te ustaške zločine itd.

Navešću neke naše slavne migrante. Recimo, za vreme 1999. godine svakako ste čuli za Dušana Teodorovića. Ja ga zovem pobegulja. To je specijalna vrsta migranta, emigrirao. To je akademik, Atlagić ga zove glavotres zato što kada iskazuje mržnju prema vladajućoj koaliciji drma glavom. Njegovu mržnju, njegovu glad za mržnjom prema vladajućoj koaliciji ne možete nahraniti kako god okrenete.

E sad, zamislite njega, on pobegne u toku rata na agresorsku stranu, Srbin akademik. Akademik! U to vreme Tibor Cerna, mađarskog porekla, državljanin Srbije, gine na Košarama uz reči: „Za ovu zemlju je vredelo poginuti“. Jel tako, gospodine Martinoviću? E sad, gledajte, jedan akademik, a jedno seljače iz Kovačice, čini mi se, pogledaj tu razliku u patriotizmu, neko ko čak nije ni sprskog porekla doživljava Srbiju kao svoju državu, a neko beži i danas nam drži predavanje o tome kako je ovo zla vlast itd. I još nešto, on priznaje Kosovo, koliko ja znam, asistira mi gospodin Atlagić. Zamislite sad tu vrstu patriotizma, ovaj gine, a ovaj beži i sad drži predavanja.

Zamislite drugog migranta, Dragan Đilas. Eto, da i ja moram da ga pomenem jednom. Ne samo zbog onih 619 miliona. Juče sam rekao onaj Gejmer iz Novog Sada, osmislio čovek video-igricu, 19 miliona evra, osmislio prodaju napolju. Nije mu palo na pamet da emigrira, otvori račun na Sejšelskim ili tim nekim ostrvima, kako se sve zovu, nije mu palo na pamet da ode tamo. Taj novac je zaradio prodajom napolju, osmislio u svojoj glavi. Ne, on je uneo 19 miliona. Uneo je 19 miliona, zamislite tu vrstu patriotizma, i platio porez koji je iznosio milijarde dinara u državi Srbiji.

Zamislite sad onog koga podržava Boško Obradović i politička stranka Dveri, koji je izneo 619 miliona evra. To je specijalna vrsta migranta. On je imao posla u Češkoj baš 1999. godine. Bio valjda nedorastao za sukobe na Kosovu i Metohiji, ali kad su se ratovi završili on se pojavio da prodaje sekunde na RTS-u. Zamislite tu vrstu migranta i tu vrstu finansijskog špekulanta, koji nam danas predaje i njegov kum o tome kako ćemo mi izdati Kosovo, a on ga brani u Češkoj.

E sad, vrlo zanimljiva pojava dometa ove artiljerije koju su ovi OVK imali. Imamo treću vrstu migranta, zove se Boško Obradović. Te 1999. godine imao je 23 godine. Tibor Cerna je poginuo sa 19 godina, a ovaj je valjda imao više. Previše godina je premalo godina. Uglavnom, on je od Čačka migrirao u Beograd. Verovatno je pomislio da u čačanskoj biblioteci nije dovoljno siguran, pa je za svaki slučaj rešio da baš tada osnuje časopis „Zveri“. E, baš tada je trebalo i on je rešio, telom je bio u Beogradu, van dometa, jer Čačak je bio preblizu Kosovu, a Beograd je bio valjda dovoljno daleko. Pošto je to gušće naseljena prestonica, kao veli tu nećete gađati, ali Čačak zbog vojne industrije mogu i da gađaju, što su i radili. Za svaki slučaj je baš rešio tad da osnuje časopis „Dveri“. To je specijalna vrsta migranta, koji je, eto, duhovno bio na Kosovu, ali telom je za svaki slučaj bio u Beogradu da osnuje časopis „Zveri“.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi nismo krivi za migrante. Ja preporučujem da, kako god možemo, nađemo način da oni odu u Evropu. Nismo mi uništavali ni Libiju, ni Irak, ni Siriju, ni Avganistan. Mi najbolje znamo kako izgledaju te vojne intervencije. Eto, Teodorović, eno Sergej Trifunović isto, i on je bio maloletan za borbe na Kosovu, ali je bio dovoljno star da kuka, da moli i da pobegne u SAD, na agresorsku stranu da pređe, jer u tom trenutku SAD i NATO pakt su bili agresor na našu zemlju. Znači, i taj je pobegao i sad nam i on drži predavanje kako ćemo mi nešto, eto tako, loše uraditi za ovu zemlju.

Nismo mi razorili te države, to je razorio NATO pakt, gde je većina zemalja EU u tom NATO paktu. Pošto su im razorili zemlje legalno je i legitimno, po meni, da izbeglice sa tih ratnih područja, da li su izbeglice migranti, oni koji beže iz te zemlje su izbeglice, a u našoj zemlji su migranti, po meni legalno i legitimno treba da odu u Evropu, SAD itd. Ali, interesantno je da su se odjednom Evropa i SAD malo naježile za ono što su same krive.

Ja sam za to ako postoji način da im pomognemo da se oni domognu EU, SAD itd, pošto su za njihovo stradanje, stradanje njihovih zemalja, ne samo ratno stradanje, gde god je rat tu strada i ekonomija, i verovatno da među njima postoje i ekonomske izbeglice koje misle da je EU obećana zemlja dembelija, da su ih bombardovali baš zato što im treba dobra radna snaga u Berlinu, Londonu, Parizu itd, i njihovi ciljevi nisu Srbija, njihov cilj je Pariz, London, Brisel itd. Ja bi im na svaki način pomogao da se ti gradovi domognu tako vredne, radne, poštene radne snage, da ne kradu po našim baštama itd. Među svakim narodom ima i onih koji krše zakone, pa to tako i treba posmatrati i tu trebamo biti delimično tolerantni.

Zamislite sad taj antimigrantski stav – sve ih treba proterati odjednom. Zamislite da to neko reši u Evropi, SAD ili u Australiji prema našem narodu koji je imao ekonomske migracije i ratne migracije, te nama sigurno 40% Srba živi van Srbije. Zamislite sada neko reši da se reši naših emigranata i da kaže – sve ćemo ih vratiti, proterati u Srbiju itd. Zato moramo da bude izuzetno pažljivi, da budemo organizovani, vredni, strpljivi itd. Moramo podizati svoju ekonomiju, paziti da se prema migrantima što može blaže odnosimo.

Znate li zašto? Pogledajte, migranti najrađe koriste rutu kroz Srbiju. Sada, zamislite narod koji je optužen da je antiislamski raspoložen, a migranti koji su islamske veroispovesti najrađe koriste državu i najlakše prolaze kroz narod koji je navodno izvršio etničko čišćenje nad narodom islamske veroispovesti. Znači, na određen način oni daju legitimitet onome što mi tvrdimo, da Srbija nikada nije izvršila nikakav genocid i nikakvo etničko čišćenje i Srbija će, pre ili kasnije, to na razne načine dokazati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji ulazimo u Narodnu skupštinu na ulazu sa leve strane ćemo ugledati cara Dušana. Car Dušan u jednoj ruci drži Zakonik, Zakonik iz 14. veka, u drugoj ruci drži topuz. Zašto? Zato što je on znao što mnogi od nas danas ne znaju, da bez snage, bez moći, zakoni ništa ne vrede. Zakon je vredan samo ako imate moć da ga sprovedete.

Razumem ovaj poseban porez, pokušati dohvatiti one čija se imovina znatno uvećala, a da pri tome nemate dokaz o krivičnom delu. Verujem da naš narod dobro zna da je deo te imovine dobro sakriven. Da li ćemo oporezovati Šolakove avione? Teško. Navešću vam koliko su naši obični građani vredniji od vlastele. Dakle, car Dušan je govorio o vlasteli i njima pripisao određena prava i obaveze. Ukoliko prekrše obaveze, kazna je bila surova.

Navešću vam primer o gejmeru iz Novog Sada koji je osmislio video-igricu koju je prodao i ustupio za 19 miliona evra. Novac je uneo u Srbiju i platio uredno porez. Navešću vam primer kojeg svi znate, onog koji je prihodovao na čudne načine, bez proizvoda, u nekoj drugoj igrici, koja nije bila virtuelna, 619 miliona evra. Igra sa RTS-om, igra sa Šolakom, igra sa SBB-om, igra sa Arenom, igra sa Radujkom, i ne znam sa kim sve. U toj virtuelnoj igrici koja nije imala nikakav proizvod, koja je bila virtuelnija nego druge, onaj ko je vladao, ko je bio vlastela, uzeo je 619 miliona evra. Znači, svoj javni posao je obavljao na način da je to pretvorio u privatni biznis. Takođe, stvari od opšteg interesa dok je vladao pretvorio je u posao od sopstvenog interesa. To je razlika između naših običnih građana i bivše, da ih tako nazovem, vlastele, koji nisu znali ni za kakvu meru.

Ja ću maksimalno gledati da skratim svoj govor. Pošto sam već govorio o Dušanovom zakoniku, da je na snazi Dušanov zakonik, da kaznimo ove koji danas nisu tu, koji su u nekoj predatorskoj privatizaciji pozatvarali fabrike, koji su komunizam i imovinu komunizma strpali u svoje privatne džepove, da je Dušanov zakonik bio na snazi da ga sprovedemo, oni da su danas u Skupštini, oni ne bi glasali rukama već nogama, a mnogi od njih bi se kotrljali na stomaku. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, korupcija je jedinstveni porez. Uglavnom pod korupcijom mi smatramo kada državni službenici koji su plaćeni iz budžeta Republike Srbije, pokrajinskih budžeta, lokalnih budžeta van svojih ličnih dohodaka i primanja raspišu poseban porez koji se zove – IMT – ima li mene tu, ili fali ti jedan papir. Nigde ljudi nisu manje nego ispred šaltera, niti su negde ljudi veći kao što su iza šaltera. Jedni plaćaju, drugi naplaćuju.

Korupcija se može smanjiti, totalno iskoreniti veoma teško. Međutim, mi korupciju vidimo samo kao novac. Postoje nekoliko vrsta korupcije. Postoji bela korupcija, siva korupcija i crna korupcija.

Bela korupcija je korupcija zasnovana na nepotizmu. Kada neko od postavljenih, imenovanih, izabranih funkcionera koristi svoj položaj i svoju rodbinu postavi na određena mesta ili im obezbeđuje poslove iz javnog sektora, recimo iz RTS-a, iz javnog servisa. O tome ću govoriti malo šire kasnije.

Postoji siva korupcija, koja je korupcija zasnovana na razmeni usluga. Ja tebi jednu uslugu vezanu za javne poslove, a vi meni neku drugu uslugu tako što ja vama zaposlim ovog, vi meni zaposlite onog, ja vama dodelim ovaj posao, a vi meni dodelite onaj posao.

Postoji i ta crna korupcija, to je direktno primanje novca. Ja se bojim da mi suzbijanju i sprečavamo samo ovu poslednju.

Krenuću malo atipično. Postoji Agencija za sprečavanje korupcije, zvala se Agencija za borbu protiv korupcije. Zamislite, osnuju Agenciju za borbu protiv korupcije. Agencija, da bi počela da radi, mora da ima neku zgradu. Gospodine Martinoviću, znači, treba da ima neku zgradu. U tom trenutku država ima obilje zgrada i prostora. Recimo, ona "Beo banka" i ono sve što je Dinkić, što naš narod kaže, popajo, prebacio pare na neka druga mesta i te su banke ostale prazne, nisu nikog interesovale. Ali, Agencija za borbu protiv korupcije nije bila baš oduševljena tim prostorom koga je bilo u izobilju, nego prolazeći pored jedne zgrade na uglu, tamo negde kod Zelenog venca, primetili su jednu zgradu i rešili da se u nju usele.

Zamislite Agenciju za borbu protiv korupcija koja kupi zgradu bez javnih nabavki. Znači, kupi zgradu za agenciju, tada je bila za borbu protiv korupcije, ali je kupi bez javnih nabavki. Znači, korupcija moguća 100%. Znate od koga kupi? Od mafijaša, od firme mafijaša koji je hapšen za vreme "Sablje" u onoj čuvenoj Beloj knjigi, upravo koju je vodila tadašnja stranka bivšeg režima. E, sada, zamislite kako se ta agencija borila protiv Đilasa, Tadića, Jeremića itd, o čemu ću govoriti u narednom periodu.

Pored toga je bio i Savet za borbu protiv korupcije. Sve do smrti Verice Barać taj savet je nešto radio. U tom savetu je čuvena Jelisaveta Vasilić. Sad ću govoriti o toj beloj i sivoj korupciji. Dakle, Jelisaveta ima bliskog srodnika koga je zaposlila u "Novu S", ali je zato u Savetu za borbu protiv korupcije napravila tezgu za odbranu Dragana Šolaka i njegovih interesa, a između ostalog na SBB-u se upravo ta luksemburška televizija "Nova S", poput onih još 28 kanala, emituje.

Zamislite, gospođa ima 81 godinu, znači nema penzije, uđe u Savet za borbu protiv korupcije. Pa, to je specifična vrsta korupcije. Jednom si ušla, ne znam, pre 15 godina, nema reizbora, nema ničega. Znate kome podnose izveštaj? Sami sebi. Izveštaj o ovogodišnjem radu oni usvajaju sledeće godine. To je društvo za sebe. To ja zovem ko šta ćapi. Neko se uhvati Šolaka, neko nekog drugog, neko nekog navodi namerno ne bi li se nagodio i to mi zovemo Savetom za borbu protiv korupcije.

Znači, postoje dva tela i dva organa, jedno je Agencija za sprečavanje korupcije, tada se zvala za borbu protiv korupcije, a ovo je Savet za borbu protiv korupcije. Moram reći da dok je Verica Barać bila živa to je imalo smisla, zato što se žena borila.

Evo vam primer korupcije između Dragana Đilasa i Gojka Đilasa. Hiljade metara kvadratnog prostora nekretnine, evo ih sad stigli do Švajcarske, otvaraju se neke firme, osnivački ulog pet miliona, to je za njih sića. Da su svi radili kao Verica Barać, verovatno se to ne bi desilo. Da žena nije umrla, da je bilo više takvih boraca, verovatno se ne bi dešavalo ono što se dešavalo.

Recimo, posao "48 sati svadba", emisija traje posla sata, unutar emisije ili u sadržaju emisije imate prikriveno reklamiranje, sponzori su unutra i njega to ništa ne košta. Trideset minuta, ali RTS to plaća 13000 evra po epizodi, plus reklamni prostor. Ugovor je tajni. Kada su neka tela ili kada neko nešto pita o poslovima RTS-a i Đilasa, dobije odgovor koji sam dobio i ja, da su se strane dogovorile da to bude poslovna tajna i mi nemamo pravo da pitamo javni servis na koji način su sklapali ugovor, recimo, sa "Dajrekt medijom".

Dakle, ja sam pitao za prenose nekih sportskih utakmica. Recimo, "Dajrekt medija" nema pravo da prenosi utakmice, jer te najvažnije događaje treba da prenose mediji koji pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije, jer se radi o reprezentacijama. Uzgred budi rečeno, on je bio predsednik Košarkaškog saveza Srbije, čije utakmice prenosa je otkupio od samog sebe valjda i onda prodao RTS-u. "Dajrekt medija" nije televizija i nema pravo da prenosi medije, ali ona kupuje prava na prenose i onda RTS koji to ne kupuje kupuje od njega. Na moje pitanje dobijem odgovor da je sadržina ugovora poslovna tajna. Kada pitam ono "Vreme je za bebe", neće da mi daju odgovor. Takođe, "48 sati svadba" 104 epizode ili 104 emisije od pola sata, to je milion i trista hiljada, plus reklamni prostor itd, koji se naplaćuje od strane Đilasa i sve vreme je Đilas javni funkcioner. Dok je bila Verica Barać, ona je na to ukazivala. Tragedija, žena je umrla i više nikoga ništa nije interesovalo.

Danas, recimo, član Jelisaveta Vasojević aktivno zastupa Šolakove biznise. To je 30 neregistrovanih kanala. Imamo sekretara REM-a, izvesni Todorović ili tako nešto, koji meni piše da je reemitovanje šetanje signala kroz kabal. Kao, ide to iz Beograda u Luksemburg, iz Luksemburga u Sloveniju, iz Slovenije opet nazad i to se u tehničkom smislu smatra reemitovanjem. U zakonu piše - reemitovanje je istovremeno preuzimanje izvornog programa koji se emituje u inostranstvu bez prekrajanja, izmena i ubacivanja reklama itd.

Vi imate i neku Rajku Galin itd, koja takođe u jednom trenutku odbija da mi daje odgovore, jer ja uporno hoću da doznam kako je moguće da piratski kanali rade u Republici Srbiji. Kako je moguće da nacionalni kanali plaćaju REM-u naknadu, RATEL-u, SOKOJ-u itd, a ovi ne plaćaju ništa zato što su strane televizije čiji se program preuzima istovremeno bez izmena? U redu je da je to tako, ali to nije tako. Taj se program pravi u Srbiji, emituje u Srbiji, samo su fiktivno nazvali sebe prekograničnim kanalima. Od Luksemburga dobijem odgovor precizan - jesu registrovani kod nas, ali ne emituju program. Kako može nešto da se reemituje ako prethodno nije emitovano? To je bilo pitanje koje sam više puta postavljao REM-u i dobio odgovor nikom ništa.

Agencija za borbu protiv korupcije, ma ni na kraj pameti da proveri zašto neki činovnici u REM-u tvrde to što tvrde, što ide u korist Šolaku. Sada gledajte, RTS-u i nacionalnim kanalima i domaćim kanalima SBB ne plaća ništa. To je kao kad bi ja izneo na pijacu pasulj, krompir, luk, kukuruz itd. i onom preprodavcu to ustupio bez naknade. Znači, oni su dobili neko pravo za vreme žutih i ne moraju da plate ništa. Radio-televiziju Srbije su naterali da odvoji emisionu tehniku, je li tako, gospodine Martinoviću, i veze. Pazite, naterali preko Brisela, izlobirali tamo. Ma, nema veće korupcije nego u Briselu.

Naterali su ih da RTS razdvoji veze i emisionu tehniku od proizvodnje emitovanja programa. Gle čuda, SBB su to dozvolili, iako je emisiona tehnika i kabal. Znači, može da bude preko tornja, a može da bude i kroz kabal, kroz podzemlje. Verovatno da podzemlje ovo medijsko aktivno radi. Sada znači svim domaćim ustupe program džabe. Nacionalne televizije sa frekvencijom nacionalnom ćute. Zašto ćute? Zato što veliki gradovi uglavnom kroz kabal dobijaju program. Ako se pobune, može ovaj ludi iz SBB-a protivzakonito, jer on se već ponaša tako, da ih isključi i onda oni nisu vidljivi, ni njihove reklame neće biti vidljive.

Gle čuda, ništa ne plaća domaćim kanalima koje REM-u, RATEL-u, SOKOJ-u i drugima plaćaju sve, a plaća svojih 28 do 30 kanala, ovih lažnih prekograničnih od 13 sport klubova, Nova S, Grand, Sinemanija, uglavnom oko 30 kanala, njima plaća reemitovanje i to novac ide za reemitovanje koje ne postoji.

Gospodine Martinoviću, vi se bavite pravom, ako neko plati iz ove zemlje fiktivnu uslugu inostranstvu, znači nema reemitovanja? Kada nema reemitovanja, šta si ti platio? Ti si izbacio novac, ti si oprao pare, smanjio dobit i utajio porez.

Televizija N1 nema PIB. Oni se služe PIB-om Adrija njuza d.o.o. Beograd. Niti je ovo njihov osnivač, i da jeste, svaka novoosnovana firma, je li tako, gospodine Arsiću, mora da ima poseban PIB. Ja dobijem odgovor od nekog činovnika iz ministarstva da se oni služe PIB-om Adrija njuza d.o.o. Beograd. Gotovo nečuveno. Luksemburška televizija, navodno, a PIB srpski. To nema nigde, ljudi.

Šta radi Agencija za borbu protiv korupcije, Savet za borbu protiv korupcije? Šta rade? Jure Marijana Rističevića, recimo. Jure mene. Pošaljem ja njima, ono što ste mi rekli, pošaljem ja njima šta je uradio javni funkcioner, narodni poslanik, kako su ispumpavani onih 29 miliona i nešto, evo ga ovde. Ovo je zatamnjeno da se ne vide slučajno matični brojevi. Piše lepo – Republika Srbija, Agencija za borbu protiv korupcije. Poslato. Materijal sam dobio od nekih poslanika koji su verovatno bili izbačeni iz Dveri, verovatno su mi oni poslali sve sa fakturama, itd.

Ja pošaljem Republici Srbiji, Agenciji za borbu protiv korupcije taj predmet i podnesemo prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal, s obzirom da je tačno ono što ste tvrdili da je umešano više lica sa izborne liste Dveri ili sa nekih odborničkih lista, što je utvrđeno samim pogledom na sve. Evo i te čuvene šeme o kojoj govorite. Sav novac je odmah sutradan prebačen na preduzetničke radnje, ne na firme, zato što preduzetničke radnje do određenog iznosa nisu u PDV-u, dakle, novac je prebacivan do šest miliona, evo išli su sve ovako, odmah čim je stigao sutradan podignut je u kešu i mnoge od tih preduzetničkih radnji su zatvorene. Verovatno je novac došao do Boška Obradovića i njemu bliskih ljudi i zato su se oni sami pobunili i sami naknadno, oni koji su govorili da ne iznosim istinu, sami potvrdili da je ovo tačno. Šta se desilo? Kao odgovor sam dobio batine, posle svega, na ulazu u Narodnu skupštinu. Dakle, sledeći put verovatno me čeka neki mitraljez ili ne znam šta će već da upotrebe da me eliminišu.

Što se tiče Ustava, član 103. kaže – narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izneto mišljenje ili glasanje prilikom vršenja svoje funkcije. To nije sudski proces protiv mene, četiri puta, to je protiv svih vas, to je protiv Narodne skupštine. To je uvedeno da bi se zaštitili opozicioni narodni poslanici, da vlast ne bi mogla da progoni opozicione poslanike zbog reči izgovorenih ovde. Verovatno je ustavopisac mislio na to. Međutim, desilo se da, evo, ta treća grana vlasti je neka opoziciona grana vlasti, koliko ja vidim, formirana 2009. godine kad je postojalo jedinstvo izvršne, predstavničke i sudske vlasti. Oni su se lepo sjedinili, stavili svoju rodbinu, svoje članove među sudije. Mi sad imamo problem.

Narod misli, s pravom misli, da ova država da bi sprovela zakone koje mi donesemo mora imati moć, kao onaj topuz cara Dušana, predstavlja moć, a u drugoj ruci su mu zakoni. Zakoni bez moći da se sprovedu nisu zakoni. Da li mi tu moć imamo, s obzirom na ovakvo pravosuđe? Naravno da nemamo. Onda se dešava šta se dešava. Imamo Vuka Jeremića. Ja sam postavio pitanje, od tri miliona koje dobio na onaj svoj centar, nevladinu organizaciju, kada je to bilo još tri miliona, kasnije je to naraslo na sedam, i preduzetnička radnja „Vuk Jeremić konsalting“.

Sam Vuk Jeremić u svedočenju u Njujorku kaže da dok je bio predsednik Skupštine UN, a i malo kasnije, da je bio plaćen za dve godine od Patrika Hoa, onog što je osuđen, sa 330.000 evra za konsultantske usluge. Šta su konsultantske usluge? Recimo, to bi bila usluga Jeremića da Patriku Hou kaže šta treba da radi, a da ne bude predmet neke istrage, itd. Kako ga je on savetovao kada je ovaj dobio višegodišnju robiju, to se vidi. Nije to naš problem što Amerika nije jurila Vuka Jeremića, nego što ga nije jurila Agencija za borbu protiv korupcije, jer je u isto vreme bio narodni poslanik u ovoj Skupštini.

Ajde, probajte vi, gospodo iz SNS, ja sam NSS, probajte vi da zaradite negde na konsultantskim ugovorima po 330.000, ako sam rekao evra greška je, dolara, probajte vi vašoj supruzi da izbacite u Njujork 800.000 dolara, a da ne bude predmet istrage. Ne javnog linča, već predmet istrage. Ja mislim da bi Agencija odmah obavestila Tužilaštvo za organizovani kriminal. Bilo bi svega i svačega. Međutim, Vuk Jeremić, srcu mio, dakle, on ih je postavio, on je na Vladi dopustio da se kupi zgrada od mafijaša bez javnih nabavki itd. i verovatno je zbog toga izbegnuta svaka istraga, nije bila do dana današnjeg. Ja se pitam koga mi to držimo u Agenciji za borbu protiv korupcije i u Savetu. To je, bre, rezervni sastav stranaka bivšeg režima. To što ste vi možda postavili nekog direktora ništa ne znači zato što po dubini sve je njihov do njihovog.

Idemo dalje. Janko Veselinović, politička gromada, Golubić, Obrovac, čovek ode u Hrvatsku, povede nekoliko autobusa Srba da glasaju i pred samo glasanje, pred Obrovac zaustavi autobuse i svima naredi da glasaju za kandidata HDZ-a. Jel mislite da je to prošlo bez korupcije? Onda od Milice Badže zbog toga dobije stan i niko nikada, mi smo to ponavljali, nije vodio istragu, niti je bio predmet Agencije za borbu protiv korupcije, ali sam zato bio ja. Znate zašto sam ja bio?

Vas pitam, gospodine Martinoviću, da li ovo važi za sve poslanike koji imaju više mandata uzastopno, da li imovinu prijavljuje funkcija ili funkcioner? Gospodin Arsić isto može da mi odgovori pošto ima iskustva sa tim. Funkcioner.

Sad ja vas pitam, nama funkcija istog trenutka prestaje i nastaje druga, znači, nije vam prestao status funkcionera kao ni meni, ali oni od nas uporno traže da zbog toga što smo opet isto narodni poslanici, pošto klasičnog prekida funkcije nije bilo, nijednog dana, nijednog sekunda, jednom ti prestaje mandat, istog sekunda ti nastaje drugi mandat, i ti si u obavezi da prijavljuješ ponovo imovinu. I još slučaj ovakav. Recimo, moraš da budeš postavljeno, izabrano i koje još lice od republičkog organa, pokrajinskog, lokalnog, izabrano, postavljeno i imenovano.

Recimo, ja sam bio u RFZO-u na meti ove farmaceutske mafije, 24 inovativna leka, 45 dece u inostranstvu je bilo lečeno pre nas, mi došli do 650. Nekome se izgleda to nije dopalo. Ja sam tamo bio predstavnik udruženja poljoprivrednika, udruženja penzionera daju drugog, udruženja zaposlenih daju trećeg, četiri daje Vlada, mene je poslalo tamo udruženje. Agencija za borbu protiv korupcije to proglasi konfliktom interesa. Imamo kolege koje imaju više funkcija direktno da su ih postavili organi, nekog Vlada, nekog Skupština, čak je to prolazilo i dalje prolazi. Oni su odredili da sam ja u konfliktu interesa, i to gospođa koja je učestvovala u kupovini nekretnine od mafijaša, bez javnih nabavki, u korist tada je bila Agencija za borbu protiv korupcije. E, to su ti beli, crni, sivi oblici korupcije.

Znanje, znanje je prenosivo. Ovo sa profesorima, dok god čovek može da prenosi znanje, učitelji, profesori i nastavnici, za mene su oni dragoceni. Pitanje njihovih mandata itd. za mene je nešto što ne mogu da shvatim. Dok god je čovek sposoban da uči, ko ne uči taj pada, kao vožda biciklom. Dok vrtiš pedale, ne padaš. Dok učiš, svaki dan učimo. Znači, ko hoće da opstane u nekom poslu, mora svaki dan da uči iz te oblasti. Čim prestaneš, ti zaostaješ, počinješ da gubiš brzinu i padaš. Tako je i sa ovim. Znanje koje nije preneto i nije neko znanje. Znanje mora da bude prenosivo i primenljivo.

Ukoliko se neko time bavi, po meni, može da bude do 90 godina da uči ljude i to bi trebalo da tolerišemo. A ne da tolerišemo Vasilićku koja u Savetu za borbu protiv korupcije sama sebi usvaja svoje izveštaje i napravila je štek, odnosno privatnu tezgu za Šolakove biznise. To može, a ovi što prenose znanje, siroti učitelji, nastavnici i profesori, to ne može. Šta će onaj Teodorović? Kome on prenosi znanje?

On o pčelama i saobraćaju, kako treba saobraćaj regulisati na način na koji to rade pčele. Ali on je odavno upao u med. Agencija za borbu protiv korupcije se nije bavila time što je on pobegao u Ameriku za vreme agresije, a vratila ga Vlada 2000. i neke godine, to je nečuveno da Vlada postavi profesora na određeni fakultet. I ona nam danas drži moralne pridike kao Janko Veselinović. Pa ja žalim njihove studente kojima oni predaju, ja ne znam šta oni od takvih ljudi mogu da nauče.

Uglavnom, da zaključim, predmet Agencije za sprečavanje korupcije su uglavnom ljudi koji ne mogu da imaju veze sa korupcijom. Siroti narodni poslanik, pod znacima navoda, ima lošijih poslova od naših, ali ovo što vas i mene maltretira Agencija za svaku sitnicu, pri tome vrlo dobro znaju, jer dolaze ovde, da mi ovde u ovako ubedljivoj većini, možda kada je onda bilo 127, kad su oni vladali, pa se isplaćivali da ne bi pala vlast, ali sa većinom od 180, 200, ili koliko je već narodnih poslanika, je nemoguće da budete korumpirani.

Uglavnom svi, svi, uvek, što naš narod kaže, oštre na narodnim poslanicima. Možete da ukradete, kao i ja možda, dve fascikle, dve hemijske olovke, jedan bunt papira, jedino je to ono što ja imam u kancelariji što bi moglo da bude predmet neke krađe, ili predmet neke korupcije. Uglavnom smo mi mete, recimo kad se nabavi hrana za, ova služba, kako se to zove, Uprava za zajedničke poslove, ona nabavlja hranu za celu republiku, za strane delegacije, mi ta jela nikad nismo videli, neka, oni nabavljaju za sve, a oni sve pripišu nama. Kažu, to je za narodne poslanike. Mi nemamo restoran. Zašto lažu?

Agencija za borbu protiv korupcije treba da izađe i da kaže - nemojte više, ti ljudi na takav način ne koriste tu hranu, i drugo, mi nemamo restoran, mi imamo prostor u Narodnoj skupštini, u kojoj je Uprava za zajedničke poslove instalirala kuhinju i stolove, i hranu deli pod istim uslovima zaposlenima, narodnim poslanicima, kao što to radi u Vladi, ministarstvima i drugim organima. Mi jednostavno, ni 5% one hrane ne konzumiramo, a ja sam ne idem dole, preko šest godina, a na naslovnoj stranici izađu, valjda su birali po kilaži, upravo stave, kao zloupotrebu restorana, stave nas malo debeljušne, stave Šešelja, Čanka i mene. Pazite, ne idem ja šest godina, a ni ovi ljudi ne idu u restoran. Onda napišu, jeli smo, ne znam šta…plodove mora, i tora, jagnje, prase, lignje, dagnje, sve smo mi pojeli i po stomacima bi se reklo, ali nijedan od nas ne ide dole.

Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije, onaj Savet, za koje ne znam ni ko ih bira ni ko iz nadzire, sami sebi usvajaju izveštaje. Moj im je savet da se bave kao Verica Barać, istinskom korupcijom, recimo, braćom Đilas i dalje. Zato što oni nemaju nameru da prestanu, od kada su upali u med, spojili javne i privatne poslove oni nemaju nameru da prestanu. Dakle, Đilas se obogatio na tome dok je vršio javni posao radio svoj privatni biznis, i zbog toga treba da bude predmet istrage ne samo Agencije i Saveta za borbu protiv korupcije, već treba da bude i predmet istrage Tužilaštva za organizovani kriminal, jer to je najveća pljačka i ova pljačka koju Šolak vrši sa lažnim prekograničnim kanalima, e, time treba da se bave, a ne narodnim poslanicima koji 90% kolega nema dva čestita odela, ne želeći da ih uvredim. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću prvo od naših pristalica da tražim da povodom one kokoške u Pančevu, da ne bacaju kokoške na naše političke protivnike, jer ne treba da ličimo na njih.

Dakle, čovek postaje pristojan kada se prema takvim osobama ponaša na pristojan način. Bez obzira što je gospođa podržala moje prebijanje na stepeništu Narodne skupštine, što je izmislila da sam tom prilikom imao nož u ruci, ja ponovo apelujem na naše političke pristalice da to ne čine, da ne bi ličili na njih. Mi smo operisani od takvog načina ophođenja prema političkim protivnicima. I sam Isus je rekao: „Volite neprijatelje svoje“, i mi kao hrišćani, posebno ja, apelujem da se tako ponašamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, 2012. godine, kada je došlo do političkih promena, zatekli smo potpuno razvaljenu, politički oobezglavljenu državu, ekonomski devastiranu, vojno nemoćnu, socijalno neodrživu.

Posle one čuvene privatizacije grabljive, ostalo nam je 400.000 otpuštenih ljudi, a svi ostali su bili slabo plaćeni ili plate nisu dobijali.

U toj situaciji, tih 400.000 ljudi koji su otpušteni ili oni slabo plaćeni su lišeni svakog dostojanstva, lišeni ličnih dohodaka, i na određeni način sa prihodovne strane, gde su bili prihod državi, postali su rashodovna strana. Dakle, postali su socijalni slučajevi kojima je trebalo isplatiti socijalna davanja, a sve dok nisu izgubili posao su bili prihod države, dakle iz njihovih poreza i doprinosa je država imala neka primanja.

Nisu siromaštvo napravili siromašni već bogati. Siromašni ne treba da se stide svog siromaštva, posebno ne u tom trenutku, jer su do njega došli uglavnom napornim svojim radom. Bogati iz tog perioda treba da se stide svog bogatstva koje je stečeno radom, ali ovih siromašnih, otpuštenih i slabo plaćenih, koji su takvi tumarali po predgrađima bez posla, praznih džepova i praznih stomaka.

Dučić je rekao: „Najgore je biti star, bolestan i siromašan.“ Upravo to je zadesilo srpsko selo. Najveće siromaštvo je danas na selu. Najveća nepravda je što na selu čak ima i gladnih ljudi koji dovoljno kvalitetno i ne jedu, iako su proizveli stotine tona hrane u svom životu, stotine, pa i hiljade tona.

Danas imate stare, bolesne i siromašne u svakom selu. Statistika pokazuje da su oni najsiromašniji. Danas ko ima socijalnu pomoć na selu je sretniji od seljaka penzionera, zato što su socijalne pomoći često čak i veće nego seljačke penzije.

Do seljačkih penzija treba doći u šezdeset i petoj godini i morate da uplatite 15 godina seljačkog radnog staža da bi do njih došli.

Za socijalnu pomoć, za socijalna davanja to ne morate imati, ali uslov da nemate ni dva hektara, ni hektar zemlje i onda seljaci koji ne mogu sa dva hektara da ostvare određene prihode pribegavaju prodaji poljoprivrednog zemljišta. Onda se taj novac stavi u banku i onda mi ne znamo ko je stvarno siromašan.

Zato imamo ljude koji imaju nekoliko desetina hiljada evra u banci, prodali su određeno imanje poljoprivredno zemljište i tako dalje, i spadaju u kategoriju socijalnih slučajev. I onda, onaj seljak koji 15 godina strpljivo radi, uplaćivao je penzijsko i invalidsko osiguranje, kad navrši 65 godina, tek onda ima pravo na tu malu penziju od 11.000,00 dinara.

Onda mnogi pribegavaju – zašto bi ja čekao 65 godina, kada pravo na socijalnu pomoć mogu da ostvarim daleko ranije i to je ona nepravda, koja verujem da će onim socijalnim kartama biti ispravljena zato što će čak i prevođenje zemljišta na neka povezana lica, srodnike i tako dalje, biti uvedeno u tu socijalnu kartu i znaće se ko stvarno treba da dobija socijalnu pomoć, a ko ne.

Mi imamo slučaj sezonskih radnika, da socijalni slučajevi izbegavaju da budu prijavljeni, ono, na dan, zato što se boje da će da ostanu bez socijalnih davanja i pri tome, država opet gubi penzijske i invalidske fondove, i zdravstveni fondovi gube određenu sumu. Socijalni slučajevi imaju pravo na zdravstveno osiguranje, a recimo, zaposleni kome poslodavac nije uplatio doprinose on ta prava nema. Znači, ima mnogo nepravdi i ja verujem da ćemo kroz ove socijalne karte to ispuniti. Apelujem posebno da se pažnja posveti tim slabije plaćenim ljudima.

Moram reći da smo, za razliku od vladavine stranke bivšeg režima, mnogo toga ispravili. Više smo bili naklonjeni slabije plaćenim ljudima, pa je, recimo, minimalac sa 15 ili 17 hiljada dinara, uz isti kurs evra, porastao na 32 hiljade, što nije puno ali je 60 ili 70% više nego što su imali 2012. godine. Takođe, prosečna plata je sa 328 evra povećana na 520 evra, što je opet povećanje od 60%, ali ja apelujem da i dalje ravnopravnije delimo novac, više u korist tih slabije plaćenih. Zašto?

Za razliku od bogatih, koje krivim zato što su ovi ljudi slabije plaćeni i zato što su siromašniji, ti ljudi novac ne štekuju napolju nego ga troše unutra i država na takav način dobija PDV, na takav način puni državnu kasu i na takav način može i one koji su ostali bez posla, koji primaju socijalnu pomoć, na takav način mogu da doprinesu da i njihova socijalna pomoć bude velika.

Mislim da svako, a ljudi su po Deklaraciji o pravu čoveka rođeni jednaki, ima pravo na posao, na pristojnu zaradu, na čestit dom, na dostupnost školstva i zdravstva, da lečimo koje neće, da školujemo one koji hoće i da svako ima pravo na dostojanstvenu starost i da to treba obezbediti, s obzirom da ja živim na selu, pre svega seoskom stanovništvu.

Na kraju, da završim - mudri ljudi su bogati kad su veoma siromašni – to je rekao Ciceron. Mi moramo za razliku od stranke bivšeg režima da budemo mudri, ali vredni i posvećeni, jer lenjost toliko sporo korača da nas siromaštvo može brzo stići. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, dok je izlagao jedan poslanik pomislio sam da sam u američkom kongresu. Moja poruka, bez obzira što sam ja simpatisao Trampa, što mislim da su tamo mnoga prava povređena, pre svega birača u SAD, moja preporuka je da mi brinemo svoju brigu, da rešavamo svoje probleme i da češemo svoj svrab, a Amerika je valjda sposobna da rešava to na svoj način.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se ne slažem da je izborni sistem loš. Izborni sistem gotovo idealno oslikava političku volju građana Republike Srbije. Nismo mi krivi što je iz jedne stranke od 2004. godine proisteklo 10 stranaka. Oni koji nas pozivaju na dijalog međusobno ne govore. Kako je ko dobijao stranku kod njih, to je značilo da je u tom momentu bio nosilac najviše funkcije. Pa je, recimo, to bio Tadić, pa je to bio Đilas, pa kad je pao Đilas onda je bio Pajtić. Ko je imao novčanik u javnom sektoru, taj im je bio predsednik stranke. Oni koji su gubili izbore u svojim strankama su osnivali druge političke stranke. Tako je jedna stranka iznedrila devet političkih stranaka i sada sama u okviru te jedne male patuljaste političke stranke ima dve frakcije ili dve političke stranke ili dva predsednika itd.

Politička volja građana je iskazana. Tridesetak posto građana je opoziciono opredeljeno. To što su oni svojim nejedinstvom, to što su oni svojom svađom podelili između sebe biračko opoziciono telo, to što nisu mogli sami sa sobom, a hteli bi sa nama da vode dijalog, nije krivica do vlasti ni do izbornog sistema.

Izborni sistem kada uzmete, pogledajte ankete od 2000. godine, bez obzira ko je bio na vlasti, uvek su izbori oslikavali političku volju građana. E sad, cenzus je bio taj koji je sprečavao da neke političke stranke, pre ovih poslednjih izbora, ne artikulišu. Recimo, da je to tako bilo, danas bi bila DSS verovatno prisutna u ovom parlamentu, da je cenzus bio 3%. Da je prirodni cenzus, kao što je u nekim zemljama, čini mi se u Holandiji, onda bi idealno Narodna skupština oslikavala volju građana.

Ja sam sklon tome, ako već želimo da im činimo mnoge ustupke, a već smo učinili, da učinimo i taj, pa da za njih važi prirodni cenzus, pa da se ova Skupština popuni opozicionim političarima. Krivica nije do građana, oni su opoziciono raspoloženi, ali nemaju izbor zato što su ovi razjedinjeni, jedni preporučuju bojkot, drugi se dele, treći se svađaju, četvrti tuku. Mislim da nije kriv izborni sistem, krivi su ljudi.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je pravosuđe na dnevnom redu i sudije, pitam ove sudije koji će biti izabrani da li će poštovati Ustav Republike Srbije? Da li je to obaveza? Da li zakletvu koju mi polažemo na Ustav Republike Srbije polažu i sudije? Ukoliko je to tačno, a mislim da jeste, pitam sve, posebno zbog opozicionih političara, zašto se meni već četvrti put pokušava suditi za reči izgovorene za govornicom?

Ustav Republike Srbije i Zakon o Narodnoj skupštini kažu – narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost, ne može biti pozvan, ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izneto mišljenje ili glasanje prilikom vršenja svoje funkcije. Ako me neko već četvrti put poziva, taj krši Ustav. Kršenje Ustava i Zakona o Narodnoj skupštini je razlog za opoziv politički sudije.

Ja ovde ne branim sebe. To je u Ustav uneto da štiti opozicione političare, da vlast ne bi eventualno pritiskom na sud mogla da dovede opozicione političare da odgovaraju za reči koje su izgovorili ovde ili zbog glasanja koje su izvršili ovde u ovoj sali prilikom vršenja svoje funkcije. Ako nisam u sali Narodne skupštine narodni poslanik, ne znam onda na kom sam mestu narodni poslanik.

Dakle, ako neko priloži snimak kao dokaz govora iz Narodne skupštine ili stenogram, kao Radulović u prethodnom postupku, sada čujem da je to Nikola Kojo, slavni glumac, ako neko priloži snimak i stenogram kao dokaz, očigledno je da sudija krši zakon samim pozivanjem. Da zlo bude još veće, poslali su i policiju da me privedu, ali se to nije desilo jer sam bio u bolnici, 21 dan sam bolovao od korone.

Toliko o zakletvama koje smo dali ovde. Ja sam dao zakletvu na taj Ustav, a zakletvu su dale i sudije. Očigledno da sudije koje bi trebale da budu prve u poštovanju Ustava i zakona nisu među prvima. Zakon je za svakoga zakon, pa i za mene. Svi građani su jednaki pred sudom, pa i ja. Ali, ne može sudija da krši Ustav i zakon prilikom vršenja svoje funkcije.

Dame i gospodo, ja imam svetu obavezu da branim žrtve. Nadam se da sudije, pre svega u Ivanjici, da sudije koje su i u Upravnom sudu, a to je veoma bitno u Upravnom sudu zbog izbora o kojima smo govorili, jer to je konačna instanca koja u slučaju konflikta između političkih stranaka, izbornih lista i Izborne komisije donosi odluku da li je nešto kredibilno ili nije, oni donose konačnu odluku i ja verujem da će oni posle svakih izbora donositi na eventualne žalbe pravednu odluku.

Te sudije pitam, a i želeo bih da se nikad ovo ne ponovi, i govoriću o zločinu koji je izvršen, o ubistvu 80 uglavnom Srba, nealbanskog stanovništva u tzv. Gnjilanskoj grupi. Moja sveta obaveza je da branim žrtve i stoga ću ponovo, po drugi ili treći put, uz rizik da opet budem kritikovan sa onih televizija koje u Srbiji nisu registrovane, koje ne mogu da budu tužene i koje ovde nemaju PIB, da pitam – šta će biti preduzeto prema sudiji Majiću, koji je doneo oslobađajuću presudu protiv, čini mi se, 11 albanskih terorista koji su bili osuđeni, pa odlukom Apelacionog suda pušteni na slobodu? Ja mislim da je to bila jedna klasična pravosudna nameštaljka. Preporučujem ovim sudijama da nikada to ne rade.

Mislim da je to urađeno u trouglu – republički tužilac, Vrhovni kasacioni sud i Apelacioni sud, uz podršku Visokog saveta sudstva koji se pravio mrtav. Naime, sud je presudio sa 116 godina zatvora na osnovu svedočenja dve silovane Srpkinje i na osnovu svedočenja Albanca koji je učestvovao u zločinu koji se proglasio „Božurom 50“, svedokom saradnikom. On je potvrdio da su ubili 80 Srba, da je nestalo 34, a da su mučili 153 zatvorenika, posle dolaska KFOR-a, odnosno američkih snaga, uz uvođenje UČK u Gnjilanu.

Dakle, to je rađeno u podrumu internata, pri tome su primenjivali metod laganog uzimanja duže. Znači, mučenje, dok onaj koji je mučen ne izdahne. Pri tome su ženama, ne samo silovali ih, sekli dojke i pekli na vrućoj podlozi, sitnili tela, ubacivali u kese, urinirali po zatvorenicima i po mučenicima i sve to nije bilo dovoljno, jer je Apelacioni sud presudio da s obzirom da se to desilo posle Kumanovskog sporazuma da to ne treba da bude kažnjivo. Za mene je to vrhunac nepravde i razlog da sudije koje su donele takvu sramnu presudu budu kažnjene.

Tužilac republički je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti. Vrhovni kasacioni sud je presudu proglasio nezakonitom. Da li sam u pravu? Ali, suđenje se ne ponavlja, jer se radi o slučaju kada su oštećeni tom presudom pomilovani na određen način i tada se ne ponavlja suđenje. Samo kad su oštećeni oštećeni nekom presudom suđenje se ponavlja, a u ovom slučaju se ne ponavlja, jer nije bilo štete kod oštećenih, nego je bilo štete kod žrtava. Tada se po zakonu ne ponavlja.

Mislim da je to bilo dogovoreno i mislim da je bilo naštelovano u trouglu – Tužilaštvo, Vrhovni kasacioni sud i Apelacioni sud. Radi se o sudiji Majiću. Taj sudija, svaki sudija mora da ima dozvolu, a preporučujem ovima da uvek traže dozvolu starešine suda kad nastupaju u medijima. To je obaveza.

Neko je ovde jednom rekao, mislim da je to predsednik Vrhovnog kasacionog suda, da je to prevaziđeno pravilo. Ja u pravosuđu ne znam za prevaziđeno pravilo. Ili pravilo važi ili ne važi, ali ne može da bude prevaziđeno ako još uvek nije ukinuto. On je nekoliko puta odlazio u klasične političke misije i na politički način tumačio govore narodnih poslanika koji su ga kritikovali zbog ove i još jedne presude. Time se on izdigao iznad parlamenta i dokazao da naše pravosuđe, s obzirom da još on važi kao za nekog eksperta sudijskog itd, tako se nameće, time je dokazao da naše pravosuđe nije zrelo da bude nezavisno od parlamenta, odnosno da bude u potpunosti nezavisno, jer u ovom trenutku je ono nezavisno od ove vlasti, ali nije od bivše. On je gostovao u više političkih emisija, politički nastupao i time je, po meni, pljunuo na nezavisnost pravosuđa, jer sudija koji nastupa u političkim emisijama za mene nije nezavisan sudija, on je dokaz da sudstvo nije nezavisno.

Idemo dalje, da li je pedofil pedofil? Imamo li pravilo da su svi ljudi jednaki pred zakonom? Da li je zabranjena segregacija? Ovim sudijama preporučujem da ni slučajno ne vrše diskriminaciju pojedinih manjinskih grupa, nacija itd. Ni slučajno! Ali je to ovaj sudija uradio. Ja pitam – da li je pedofil pedofil? Ako jeste, ako je zakon jednak za sve, imamo novu povredu zakona od strane tog sudije. On je oslobodio pedofila u žalbenom postupku govoreći, a preporučujem ovim sudijama da to ne rade, da se radi o Romima, pa samim tim to nije kažnjivo. Znači, žrtva je žrtva. Onaj ko je izvršio pedofiliju nije kažnjen, znači zaštitili ste krivca, kaznili ste u stvari žrtvu, on je to kao – radi se o Romima. Time je izvršio neku segregaciju, diskriminaciju Roma, jer zakon je u ovoj državi zakon za sve. „Zakon je zakon, ma koliko opor bio“, to je rekao Valtazar Bogišić. To je drugo kršenje, a to preporučujem ovim sudijama da ne rade, drugo kršenje zakona od strane sudije.

Sada pitam Visoki savet sudstva, koji je jedini ovlašćen, da u situacijama kada dođe do kršenja zakona od strane sudije razreši takvog sudiju. Zašto su statirali u kukuruzu, zašto su se pravili mrtvi, zašto nisu kaznili ovako nezakonito ponašanje? Neću reći da je za to kriv Američki kongres, mada se možda taj sudija tamo udvarao, ali vi ste morali da štitite žrtve i u slučaju Gnjilanske grupe i sveta je obaveza svih nas da štitimo sve žrtve. Ovog puta se radi o žrtvama nealbanskog porekla, radi se većinom o Srbima, radi se o 80 ubijenih, radi se o 34 nestala i o 153 mučena. To je tako veliki zločin.

Onda se mi čudimo odlukama Haškog tribunala. Mi na ovakav način, sa ponašanjem naših sudija, nemamo moralno pravo da tumačimo odluke Haškog tribunala, s obzirom na to da kod nas u Beogradu nismo mogli da kaznimo zločince i da na neki način ispravimo pravdu prema žrtvama koje su bile žrtve surovih zločina, najsurovijih.

Ovaj svedok kaže: „Vezivali smo žrtve visoko za ruke da vise i samo ih bacali na pod kada dođu na red. Ženama smo sekli dojke, a iz zabave to posle pekli. Prostorija je jako smrdela jer su tu obavljali posao, a bila je velika kanalizacija gde smo bacali otpatke. Bilo je toliko krvi da smo i sami morali da se skinemo goli dok ih mučimo i čistimo posle. Svima bismo odsecali glave, rasporili stomake i komadali ih, pa u džakovima iznosili. Ljudi su vrištali dok mučimo nekoga, ispred njih smo bacali glave njihovih rođaka. Silovali smo kad god smo mogli. Omiljeni način mučenja nam je bio da nekog opaljačimo, to znači razbijemo glavu, a onda mu zakucamo čekićem upaljač na to mesto“. To je izjava Albanca, „Božur 50“.

Ko nama daje pravo kao parlamentu da o tome ćutimo? A ko daje pravo Visokom savetu sudstva da ne razreši sudije koje su oslobodile ovakve zločince, a pri tome je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da je presuda nezakonita?

Dame i gospodo, ovim sudijama takođe predlažem da ne uvode cenzuru. Vi svakako znate da je nedavno, gle čuda, Viši sud, a taj viši sud tamo u Timočkoj, kada se ja žalim da tužim novinare onda dobijem 40.000 dinara, nebitno, posle šest godina.

Kad tuži Đilas to se reši za šest meseci. Čudno. Verovatno je njegov advokat brži u podnošenju. Nisam siguran. Verovatno je te 2008, 2009. godine umesto reforme izvršena deforma sudstva. To jeste još jedan dokaz da je sud nezavistan od ove vlasti. Tu nezavisnost čak zloupotrebljava, a da je zavistan od bivše. To je još jedan dokaz. Taj sud je doneo odluku, recimo taj Đilas je bio gradonačelnik Beograda. Taj Beograd je imao ugovor, znači vršio je javnu funkciju, uglavnom u korist svojih privatnih biznisa, a pri tome 400.000 ljudi ostalo je bez posla. Ali, je za njega bilo posla, hleba, para itd. Upao čovek u med, dobro.

Pri tome konsultantski ugovor koji je bio na štetu građana Republike Srbije, a i Beograđana, most na Adi konsultantski ugovor. Sud, nečuvena odluka – da se ne sme pisati u medijima i izveštavati i vezivati taj slučaj za Dragana Đilasa bez obzira što je on bio u javnom sektoru glavnokomandujući u gradu Beogradu, gde je tako milionski ugovor sklopljen poprilično na nezakonit način.

Sudijama ovim predlažem da nikako ne donose takve odluke, jel tom odlukom da se ne sme pisati i izveštavati o tome i vezivati to za Dragana Đilasa, koji je bio javni funkcioner, nije on radio samo u nekom privatnom biznisu, jer će se tako narušiti pretpostavka nevinosti. Zakon je zakon. Zakon je jednak za sve. Svi moramo biti jednaki pred pravosuđem.

Sada ja vas pitam, i u poslednje vreme ta pretpostavka nevinosti masovno se krši. O svojim primerima neću ni da govorim. Ja kada ukucam u Gugl, kada ukucam moje ime i prezime ja mislim da sam Osama Bin Laden. O sebi neću da govorim, ali govorim u svetlu sada poslednjih događaja. Da li sada važi pretpostavka nevinosti? Za nekoga ta pretpostavka nevinosti važi, ali za nekoga ne. Gotovo je nečuveno da neko na sudu zamisli da će eto baš Đilas biti oštećen izveštavanjem u medijima i unapred zabrani da se tekstovi o tome pišu i emituju vesti. To je za mene klasična cenzura. Onda se mi čudimo zašto je neko cenzurisao američkog predsednika? Pa, naš sud dođe i kaže medijima da ne mogu da izveštavaju o Draganu Đilasu zato što će mu narušiti pretpostavku nevinosti.

Sada se ja pitam – zašto mediji koji su njemu naklonjeni nisu o toj cenzuri uopšte pisali ni pričali? Da je nekim slučajem neko iz vlasti rekao, dobio takvu presudu i da je zaključeno da o nama ne sme da se piše zbog pretpostavke nevinosti, iako vršimo javne poslove. Recimo predsednici opština smo, ministri u vladi itd. Ja mislim da bi na tim luksemburškim medijima izbila revolucija.

Konačno – zašto ti luksemburški mediji, koji nisu registrovani u Srbiji, zašto ne mogu da budu tuženi? Vi kada tužite taj mediji, oni vam samo pošalju dopis, da oni neće da učestvuju u postupku jer nisu registrovani kao pružalac medijskih usluga u Republici Srbiji i prema tome ne mogu da budu tužena strana. Kada će jednom pravosuđe i tužilac, nemamo sada tužioce ovde, ali sudije kada budu razmatrali, to da razmatraju na takav način, kada će se jednom povesti postupak i videti da li tu ima krivičnog dela pranja para? Zato što te prekogranične televizije SBB plaća. Novac ispumpava za navodnu uslugu reemitovanja, reemitovanja nema. Zašto nema reemitovanja? Zato što luksemburški regulator tvrdi da su tamo registrovani, ali tamo ne emituju program, a reemitovanje je preuzimanje emitovanog programa istovremeno bez izmena itd.

Da li će neko da pokuša da sudi „Junajted mediji“? Da li će neko pokušati da te medije privede pravdi? Da li će neko zbog kršenja poreskog postupka i poreske administracije reći – pa ljudi zašto N1 nema PIB? Zašto N1 koristi PIB druge firme, recimo „Adrija njuz“ doo Beograd? Kada „Adrija njuz“ doo Beograd niti je osnivač, a i da jeste osnivač, ako osnujete novu firmu, to svi znamo, ta nova firma mora da ima PIB. Verovali ili ne N1 televizija nema BIP. Nema ništa. Radi na divlje. I oni se stalno žale na slobodu medija, stalno, a toliko su slobodni da se u Republici Srbiji nisu ni registrovali, nego bestidno lažu kako emituju program iz Luksemburga i kako se ovde samo reemituje. To naprosto nije istina.

Kada će neko od sudija, kada će neko od tužilaca reći – stanite ljudi, pa po nekoliko miliona evra plaćaju prekogranične kanale, plaćaju za reemitovanje, a reemitovanja nema. Znači plaćaš uslugu koje nije bilo, ispumpavaš dobit, vršiš pranje para, ispumpavaš dobit. Time si utajio porez. Ima više krivičnih dela koje oni rade. Niko u pravosuđu nema snage da to pokuša da kazni. Ne mislite valjda da im mi sudimo. Tek onda bi bilo da mi vršimo cenzuru, pritiskamo slobodne medije itd.

Vi ste ti koji u tom konfliktu treba da odlučite, krše li oni zakon ili ne. Očigledno da u pravosuđu ima prijatelja tih luksemburških medija, jer, gle čuda, upravo onaj sudija koji je doneo onako sramne zakonite presude, je rado viđen gost u tim medijima i obično kada mi komentarišemo sad će se opet neko pojaviti tamo i reći – e, oni komentarišu poslanici presude i tako dalje. Presude se ne mogu komentarisati dok su u fazi postupka, po meni, a inače onda ne možemo da komentarišemo ni presudu Dragoljubu Mićunoviću iz 1968. godine. Onda ne možemo da komentarišemo presudu Draži Mihajloviću posle rata, ako se generalno presude ne daju komentarisati.

Ja mislim da se ove presude daju komentarisati. Mislim da zbog svih žrtava i onih koji su pretrpeli štetu, mi moramo o tome da govorimo, a prava je šteta, a mislim da još nije kasno da Visoki savet sudstva razreši nekoliko sudija i time im pokaže da moraju da dele pravdu, a ne da dele nepravdu. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, po meni najvažnijeg odbora u Narodnoj skupštini, čast mi je da saopštim da smo juče kao Odbor podržali sporazum sa Islamskom Republikom Iran.

Takođe, moram reći da sam četiri godine bio predsednik Grupe prijateljstva sa Iranom. Imao sam to zadovoljstvo i čast da nešto saznam više o Islamskoj Republici Iran. To je jako zanimljiva zemlja, ne samo zato što ima 80 miliona stanovnika, već to može da bude veoma povoljno tržište pre svega za poljoprivredne proizvode, a mi smo u to vreme izvozili semenske robe pšenice i kukuruza između dve i tri hiljade tona. Kad kažete između dve i tri hiljade tona, to po pitanju merkantilnog kukuruza, za koga takođe postoji interes u Iranu, izgleda kao neka manja količina. Međutim, kad uzmete da svaka semenka izbaci jedan klip kukuruza, kad uzmete koliko hektara se zaseje između dve i tri hiljade tona kukuruza, onda dođete do zaključka da su ogromne površine u Iranu bile zasejane semenskom robom iz Srbije.

U poslednje vreme to i nije tako išlo, dakle, u poslednjih nekoliko godina taj izvoz je stao i zato je bio neophodan Sporazum o zaštiti bilja i zato je bio neophodan Sporazum o biljnom karantinu, koji smo juče prihvatili. Mi mi mislimo da naša šansa nije samo Evropa u prodaji poljoprivrednih proizvoda, već pre svega mi moramo sa svojom poljoprivredom i prehrambenom industrijom da osvajamo tržišta u regionu i da osvajamo neka nova tržišta, a Iran može da bude veoma zahvalno tržište.

Imamo problema zbog sankcija koje su nametnute Iranu, imamo problema i sa prevozom koji treba regulisati za izvoz veće količine kukuruza. Takođe, sem bilja, mislim da je šansa i u izvozu goveđeg mesa. Mi smo u poziciji da posle pravog kravocida koji se desio za vreme bivše vlasti, žutih žohara, došlo je vreme da zanavljamo naše govedarstvo i stiču se uslovi za ofanzivniji izvoz na tržište Irana, koje može da bude dobro tržište za našu mesnu industriju, odnosno da podignemo standard naših poljoprivrednika.

Nama trebaju ta nova tržišta, ali takođe moram da iskoristim priliku, pošto je ministar poljoprivrede tu i verujem da je on saveznik Odbora za poljoprivredu i šumarstvo, da kažem da subvencije moramo povećavati da bi bili što konkurentniji, s obzirom da Evropa na 104 miliona hektara izdvaja 45 milijardi evra. Znači, to je negde prosečno ako uzmemo hektar kao jedinicu neku po kojoj treba deliti te subvencije, s obzirom da je to negde oko 400 do 450 evra po hektaru, naše subvencije u ovom trenutku, iako su povećane dva i po puta u odnosu na 2012. godinu, još uvek ako podelimo sa hektarima izađe nešto malo više od 100 evra. Iako su tri puta povećane, mislim da treba da budu još veće. Naš cilj je da do ulaska u Evropsku uniju te subvencije podignemo, po meni, na jednu milijardu, dakle, još dva ili tri puta da podignemo subvencije u odnosu na ove današnje da bi Evropa mogla da nam tolike subvencije isporučuje u onom trenutku kada i ako uđemo u Evropsku uniju.

Kada kažemo – subvencije, svi misle da to dobijaju samo poljoprivrednici. Subvencije su prilika i da prerađivači imaju jeftiniju sirovinu, potrošači da imaju jeftiniju hranu. Znači, ne subvencionišu se samo poljoprivrednici, već se subvencionišu u prerađivačka industrija i potrošači, da bi bili što konkurentniji. Ja verujem da pod istim uslovima kakvi vladaju u Evropskoj uniji naši poljoprivrednici za nekoliko godina mogu da preteknu evropske farmere.

S tim u vezi, treba nam jaka prerađivačka industrija i mašinska industrija, treba nam jaka ekonomija od koje možemo da uzmemo novac i usmerimo u poljoprivredu, a onda kroz jeftiniju sirovinu opet zahvalimo industriji i napravimo je konkurentnijom u tržištima o kojima sam govorio.

Evropska unija ima hiperprodukciju hrane, ali ipak nastupamo i tamo sa određenim količinama, ali mislim da tržišta oko Srbije i nova tržišta, odnosno zanovljena tržišta, kao što je iransko tržište, mogu da budu velika šansa za naše proizvođače ne samo sezonske robe, merkantilnog kukuruza, već i za stočare i klaničnu industriju. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, već sam govorio o Sporazumu sa Iranom. Dragocen sporazum. Treba Iran poštovati iz još jednog razloga, a to je što Iran nije priznao Kosovo, nije priznao lažnu državu i s tim ih treba više ceniti. Ako to uporedimo, recimo, sa Crnom Gorom koja je priznala Kosovo, lažnu državu, a koja je nekada bila najnaglašeniji deo srpskog roda i srpskog naroda.

Bogatstvo jedne zemlje se uskoro neće ceniti količinom zlata i dijamanata koje proizvodi ta zemlja, već količinom hrane i pijaće vode koju zemlja proizvodi ili ima resurse da ih proizvede. Mislim da je Iran zahvalno tržište, ne samo za biljke, već i za stočnu proizvodnju, stočarsku proizvodnju za prehrambene proizvode koje ova država može proizvesti, a ta razmena može da bude obostrana.

Dame i gospodo narodni poslanici, bunio se gospodin iz Trstenika, veliki opozicionar Vuka potomka Jeremića, koji je svoju stranku orijentirao nekoliko puta, pa ne znam da li je više kod Tadića, Jeremića ili kod koga je već on sebe parkirao trenutno sa političkom strankom koju je prenosio sa sobom od jednog do drugog lidera. Za primarnu proizvodnju isplaćeno mu je 440.000 dinara 2015. godine. Isplaćeno mu je 2016. godine za atomizer 88.000. Godine 2017. mu je isplaćeno 385.451 dinar za pocinkovanu žicu. Za traktor mu je isplaćeno 893.833 dinara. Za zasad voća isplaćeno mu je 354.600 dinara.

Dakle, više miliona je dobio za vreme vladavine SNS i koalicionih partnera. Voleo bih da nam kaže koliko je tih subvencija povukao pre 2015. godine, odnosno za vreme vlasti u kojoj je on sam učestvovao. Verujem da su ti iznosi minorni ili gotovo nisu nikakvi. On je subvencije dobijao na sasvim drugi način. Njemu je tast koji je bio u Zavodu za zapošljavanje prebacivao po ugovorima za ljudske resurse, za udruženje gde su bili on, tast i žena, prebacio mu je preko 40 miliona i verovatno mu subvencije u poljoprivredu onda nisu toliko bile bitne. Uglavnom, ogovara poljoprivredu koja mu je dala deset puta više nego što mu je davala njegova vlast. Toliko o gospodinu.

Sada bih govorio o Sporazumu sa Rusijom, o terorizmu. Terorizam je nasilje ili pokušaj nasilja da bi se ostvarili određeni ciljevi. On može da bude zbog separatizma, može da ima nacionalne predznake, može da ima verske, ali ja bih govorio o političkom kriminalitetu kao obliku terorizma. Terorizam nije samo nasilje, terorizam je i pretnja nasiljem.

Da krenemo redom i da govorimo malo o tom unutrašnjem terorizmu, kako ga klasifikuju Amerikanci, pa da vidimo taj politički kriminalitet koji se dešava u Srbiji od onih koji navodno imaju neki nedostatak dijaloga. Koliko se ja sećam, svi uslovi koje je nama isporučila Tanja Fajon su prihvaćeni, ne zato što ih je ona isporučila, već zato što smo mi hteli da budemo otvoreni i što smo van toga još skinuli, smanjili cenzus na 3%. To nije pomoglo. Sećamo se svi pretnji silovanjem, mislim da je bila pretnja silovanjem premijerki. Pretnja nasiljem je terorizam. Sećamo se svi pretnji streljanjem, pa se sećamo kako su njihovi aktivisti pretili da nas treba strpati u logore. Đorđe Vukadinović je rekao da nas ne treba vešati na Terazijama, tamo su vešali rodoljube, već nas treba vešati na nekom drugom mestu.

Svi se sećamo pretnje porodici i predsednika Republike, a samom predsedniku Republike više puta je prećeno ubistvom, ne samo njemu, već i članovima porodice. Hajde da se setimo i nasilja koje je urađeno. Hajde da se setimo nasilja, kao politički kriminalitet nad predsednikom Narodne skupštine, to je bila gospođa Maja Gojković. Setimo se nasilja nad predsednikom Administrativnog odbora. Setimo se nasilja nad predsednikom najbrojnije poslaničke grupe ovde u Narodnoj skupštini. Setimo se pokušaja upada u Narodnu skupštinu. Setimo se upada u Narodnu skupštinu koji je policija sprečila u holu, dakle, ipak se upad u hol Narodne skupštine, u zgradu Narodne skupštine desio nasilan. Setimo se političkog nasilja koje je izvršeno nada mnom na stepeništu Narodne skupštine, direktno primenjeno nasilje u cilju zastrašivanja ne samo naroda, naših političkih pristalica, već pokušaj sticanja vlasti na nelegalan način. To je terorizam.

Rusija i Srbija imaju zajedničke, na Balkanu i u Rusiji se dešavaju neke stvari potpomognute spolja, dešavaju se oblici terorizma koji su se kod nas desili na Kosovu i Metohiji, u našoj južnoj pokrajini, koji su rezultirali secesijom, odnosno ja ću se usuditi da kažem i okupacijom od strane NATO pakta, koji su deo naše teritorije izuzeli silom i dodelili albanskim teroristima, koje su prethodno proglasili teroristima, ali se i kasnije svrstali u borce za slobodu, navodne borce za slobodu i demokratiju.

Jedni te isti oblici terorizma su na Balkanu i u Rusiji, borba za slobodu, i u Belorusiji, a u Americi se to sasvim drugačije tumači. Ja verujem da je Tramp pobedio na glasanju, ali kao što je Staljin rekao – nije bitno ko glasa, već ko broji. Zato verujem da je Tramp pobedio na glasanju, a Bajden je na brojanju i mi to što se desilo, bez obzira što mi je Tramp bio simpatičniji, moramo priznati, a društvene mreže koje su u Srbiji sasvim otvorene, da recimo Boško Obradović pozove na vojni puč, pozove na državni udar, znači to je radio nekoliko puta, proglasi i neku bunu i pobunu, pri tome izvrši neki nasilni akt, dešavalo se da upada u stanicu policije, čini mi se u Lučanima, desio nam se upad u RTS. Sve su to oblici političkog terorizma koji su primenjeni na teritoriji Republike Srbije, a pri tome imaju medijske sponzore u obliku luksemburških medija koje ovde navodno reemituju program iz Luksemburga i onda kao program iz Luksemburga gledate prenos sa devet kamera na Trgu Nikole Pašića upada u Narodnu skupštinu i više pokušaja ubistava policajaca.

Svaki kamen koji se bacio i koji ima odgovarajuću težinu, a bilo je i onih koji su teški nekoliko kilograma, za mene je pokušaj ubistva policajaca ili pokušaj teškog povređivanja, što se pojedinim policajcima i desilo. Svuda u svetu, a posebno u Americi, ja verujem da bi bila otvorena paljba na takvu vrstu demonstranata, odnosno navodnih boraca za slobodu.

U Srbiji se, na sreću, odgovor vlasti nije desio, ali nemojmo da potcenjujemo one koji svakoga dana pozivaju na neku vrstu nasilja. Danas je u štampi izašao Dragan Đilas, kaže: „Pašće krv“. Ako neki političar kaže da će pasti krv, za mene je to terorizam. Druga naslovna stranica: „Đilas sprema ulične nerede“. Imali smo više neprijavljenih političkih skupova na kojima se desilo nasilje. Sem upada u RTS, pokušaja upada u Predsedništvo, imali smo pregrađivanje ulice, čupanje saobraćajnih znakova, imali smo napad na građevinske radnike, napad na gradilišta, napad na komunalne radnike. Ja vas pitam – da li je to neki određeni oblik terorizma?

Poslednje od onog što se meni nije dopalo u vezi sa Rusijom je pokušaj okupljanja ili okupljanje podrške Navaljnom, odnosno dešavanja koja se trenutno događaju u Rusiji, gde mi nemamo ama baš nikakav interes da se u takvu vrstu protesta mešamo, a posebno da podržavamo proteste protiv ruske vlasti koja nam je omogućila da ne budemo genocidan narod i do neba uvek treba da im budemo zahvalni zato što su u Ujedinjenim nacijama uložili veto i sprečili da srpski narod bude genocidan narod.

Okupljanje je za mene još tragikomičnija stvar zato što je izvršeno na platou ispred Hrama Svetog Save, a izgradnju Hrama Svetog Save i njegovo ulepšavanje je potpomogla Ruska Federacija. Dakle, krajnje je nemoralno održavati takve skupove i pokušavati kvariti odnose sa onima koji delimično mogu da potpomognu Srbiju, odnosno da je odbrane.

Draganu Đilasu to nije prvi put. Ja ću pokušati sada da pronađem depeše Vikiliksa, a njegov kum Mlađan Đorđević, koji je bio njegov politički zamenik, dakle, gde je bio Đilas po političkoj liniji tu se nalazio i Mlađan Đorđević, od kancelarije Tadićeve, to je bio savetnik Borisa Tadića za Kosovo i Metohiju, to je bio i njegov biznis saveznik jer je bio suosnivač „Dajrekt medije“. Dakle, oni pokušavaju da se predstave kao prijatelji Rusije.

Hajde da vidimo koliko su Dragan Đilas i njegov kum prijatelji Rusije. Kaže depeša Vikiliksa, da ne čitam broj, od 21. avgusta, koja se odnosi na sastanak 13. avgusta 2009. godine, koji je Dragan Đilas održao u američkoj ambasadi, kaže ovako depeša: „U toku svoje posete američkoj ambasadi u razgovoru sa otpravnicom ambasade Dženifer Braš gradonačelnik Beograda i čelnik DS Dragan Đilas je otvoreno izrazio nezadovoljstvo i kritiku ruskog ambasadora Konuzina. Đilas je odmah naglasio gospođi Braš da kod njega postoji lična netrpeljivost prema ruskom ambasadoru Konuzinu i da će učiniti sve u svojoj moći da bojkotuje i umanji značaj najavljene posete ruskog predsednika Medvedeva Beogradu i Srbiji. Dalje, u depeši kažu – opisujući svoj stav prema Konuzinu je rekao doslovce da prema njemu ima osećaj gađenja.

Đilas je posebno uveravao otpravnicu da on i DS čine sve da ne dođe do zbližavanja između Srbije i Rusije i pružio je gospođi Braš uveravanja da se takav stav deli i kod predsednika Tadića.

Jedine dve zemlje značajne u svetu koje nam mogu pomoći pri spoljnim pritiscima kojima je naša zemlja permanentno izložena su Rusija i Kina. Dakle, ukoliko neko na ovakav način postupa prema Rusiji, ukoliko neko pokušava demonstracijama da podrži rušenje vlasti u Rusiji, taj nije prijatelj ne Rusije, taj nije prijatelj srpskog naroda.

Dame i gospodo, u jednom drugom delu koji ću ostaviti za kraj ove sednice, reći ću još ponešto posebno o Sporazumu o razmeni tajnih podataka sa Vojvodstvom Luksemburg. Tu me posebno interesuje ova medijska mafija koja daje podršku svim oblicima nasilja koji se dešavaju u ovoj našoj lepoj i napaćenoj državi Srbiji.

Uglavnom, mi ne treba da branimo vlast, mi treba da branimo državu Srbiju i njeno pravo da postoji. Mi ne treba da rešavamo tuđe probleme, treba da rešavamo svoje. Mi treba da dozvolimo da postoje razlike među nama, ali te razlike ne treba da budu podele. Mi ne treba da ulazimo u sukobe sami sa sobom, rešavajući neke tuđe probleme, treba da se posvetimo svojim problemima. U sukobu samih sa sobom sigurno gubimo mi.

Mi treba da se staramo o razvoju i ekonomiji ove zemlje, jer samo nas ekonomija može izvući, da uporedo sa infrastrukturom dižemo investicije, dižemo fabrike, da tim komunikacijama, da tom infrastrukturom putuje naša roba, putuju naši radnici, putuju naši zaposleni. Mi treba da vodimo brigu o sebi, mi treba da se posvetimo kvalitetu života naših građana, da taj kvalitet dižemo, da budemo prvi u regionu, a da uskoro stignemo i neke druge razvijenije zemlje u Evropi. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, koristim još jednom priliku da upozorim na eventualno nasilje jedne grupe koja sebe smatra opozicionim političkim strankama. Mislim da se radi o nekoj čudnoj družini koja je sklona nasilju i s tim u vezi govorim o političkom terorizmu.

Ova zemlja je prošla dva perioda. Jedan period je bio devedesetih godina kada su nas spolja ugrožavali. Period posle toga je bio period od 2000. godine kada su nas iznutra potkradali, ne samo potkradali već krali, krali da meru u tome nisu imali. Dakle, dok su se bavili javnim poslovima starali se o svojim biznisima i pri tome su dok su punili svoje džepove otpustili 400.000 ljudi.

Danas ti isti ljudi koji su ovu državu osiromašili, gotovo upropastili čak govore o vojnoj neutralnosti. Mi smo u njihovi vreme bili vojni neutralisti.

Dakle, ovoj državi treba još jedan period mira da bi kroz ekonomiju stekla svoju političku moć, svoj međunarodni ugled treba i da još više ojača svoju vojsku, da ono što zaradimo, što plug zaradi mač može da odradi. Nama taj period mira treba, ali ja upozoravam da oni koji su nas devedesete godine spolja ugrožavali možda ponovo imaju tu vrstu namere da kroz politički terorizam pokušaju da uruše ovu zemlju.

Oni koji spolja imaju tu nameru očigledno imaju podršku ovih iznutra koji su nas potkradali i ja verujem da će se pre beogradskih izbora čvrsto udružiti i ovi spolja koji su nas ugrožavali i ovi iznutra koji su krali i potkradali i da ima velikih indicija da će se to u narednom periodu desiti.

S tim u vezi treba preduzeti neke aktivnosti, a Tanja Fajon, vi to svakako znate, se ponaša kao neka vrsta i u nekim trenucima meni izgleda kao vođa te političke družina koja je sklona raznim nasilnim aktima i koja preti stalno nasiljem, dakle uličnim nasiljem, neredima, želeći, pre svega, da osvoji deo vlasti koji im ne pripada, koji nemaju uporište kod izbora od glasača u Republici Srbiji.

Mislim da je to ta vrsta političkog terorizma koja nam preti da eskalira u nekom narednom periodu i mislim da sve kolege ovde koje su prisutne treba da obrate pažnju na to, a ja ću moju diskusiju skratiti, s obzirom da sam već više puta govorio i da želim da druge kolege iskoriste priliku i nešto više kažu, jer ja vidim da će Rusija i Srbija biti gotovo u istoj poziciji i da oni koji ne žele Rusiji i Srbiji dobro kad hoće nešto da naude Rusiji obavezno prvo to urade na primeru u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo jedini prigovor u vezi ovih sporazuma imali oko vojvodstva Luksemburga. Dakle, oko zaštite tajnih podataka.

Dakle, ja mislim da neki ljudi iz opozicije nisu ni pročitali naziv zakona kojim se potvrđuje Sporazum o zaštiti tajnih podataka između dve države.

S tim u vezi ja smatram da je opozicioni poslanik protiv zaštite tajnih podataka, što bi dovelo do nemerljive štete za obe države, pa tako i za državu Srbiju.

Kad smo već kod tajnih podataka, verovatno naše službe prate pranje para. Po pitanju Luksemburga, to je sedište jedne srpske medijske mafije. Odatle u zaštitu kreće Tanja Fajon koja se ponaša kao politička nadničarka Šolaka i Đilasa. U Luksemburgu su registrovane „Junajted medija“, „Adria njuz“, „Dajrekt medija“, čuvena „Dajrekt medija Dragana Đilasa i Mlađana Đorđevića. U Luksemburgu je registrovano 30 kanala, lažnih, prekograničnih koji program ne emituju u Luksemburgu. Navodno, ovde nisu registrovani, jer se program reemituje iz Luksemburga. Nema reemitovanja bez emitovanja.

Emitovanje je emitovanje programa za širu javnost. Ne možete emitovati program na kućnom računaru ili puštati kroz kabl i to zvati emitovanjem. Emitovanje u smislu zakona i konvencije o prekograničnim televizijama je emitovanje programa za širu javnost. Takav program se istovremeno preuzima u Srbiji, treba da se preuzima u Srbiji. To se smatra reemitovanjem i to ne podleže registraciji u Republici Srbiji. Svakako, znate za „SNN“, „BBS“, itd., to su prekogranični kanali, pravi prekogranični kanali.

Mi imamo posla sa lažnim pregoraničnim kanalima i to nadležne službe treba da utvrde, zato što lažni prekogranični kanali mogu da posluže i za pranje novca.

Ja samo da vas podsetim da „N1“ televizija nema PIB, nema poreski broj. Samim tim ne može nikakve poreske obaveze da plaća.

Televizija „N1“, Nova S“, „Sport klub 1“, „Sport klub“, „Sport klub 3“, „Sinemanija“, itd., negde oko 28, do 30 prekograničnih kanala, lažnih nisu registrovani u Srbiji, a u Luksemburgu su registrovani samo fiktivno.

Meni je luksemburški regulator, ono što kod nas radi REM, poslao dopis, na moje pitanje odgovorio – da jesu registrovani u Luksemburgu, ali u Luksemburgu ne emituju program.

Sada ja vas pitam – šta se reemituje? Na njihovom kablu, dakle na kablu SBB-a Šolaka i Đilasa vi svakako te prekogranične lažne kanale možete da vidite. Oni REM-u, RATEL-u, SOKOJ-u, nikome ništa ne plaćaju u državi Srbiji, jer, tobože, oni samo preuzimaju istovremeno program iz inostranstva i zato, navodno, nemaju poreski broj, ne plaćaju ništa, itd., ali svi znamo, posebno posle direktnog prenosa devet kamera, da se program emituje u stvari iz Beograda i da Novi Beograd, gde je stidio i gde je master te televizije, svakako nije Luksemburg.

Zašto govorim da ovo ima veze, obično su dela pranje para vezana za terorizam. Kada nešto od banke dobijete, neki dopis, oni u skladu sa borbom protiv terorizma i pranja para itd, ispunite neki obrazac. Sada se ja pitam za Baškima Ulaja koji je finansirao Jugoslava Ćosića, a to sam se već pitao odavno, dobio je 250 hiljada evra za konsultantske usluge jednog albanskog mafijaša itd.

Međutim, televizije za koje radi, Srbiji ne plaćaju ništa, ali imate još goru stvar. Naime, na kablu SBB-a programi RTS-a, Pinka itd. sa nacionalnom frekvencijom su najgledljiviji. Preko 80% gledljivosti je tih programa, a pri tome SBB njima ne plaća ništa. To je kao kada bi ja svoje poljoprivredne proizvode izneo na pijacu i ustupio ih preprodavcu, a pri tome ne tražio za svoje proizvode nikakvu naknadu, odnosno ne smem ni da tražim, jer se onda moja roba neće videti na pijaci. Tako SBB ucenjuje kanale sa nacionalnom frekvencijom, pri tome ne plaća ništa za emitovanje njihovog programa, serija itd.

Ali, gle čuda, SBB plaća svoje tv kanale, čiji vlasnik za reemitovanje plaća u Luksemburgu. Poreski stručnjaci svakako znaju, i vi koji ste se bavili bilo kojim biznisom, da fiktivna usluga ne može da se oporezuje.

Ja pitam, koju to uslugu reemitovanja plaća Šolak i SBB, plaćaju za televiziju „N1!, „Novu S“, „Sport klubove“? Znači, to plaćaju i po tri evra po korisniku, znači više miliona evra mesečno dobijaju za program koji navodno reemituju. Plaća se usluga koja u Luksemburgu ne postoji. Ne postoji emitovanje programa, ne postoji reemitovanje i onda na bazi tog reemitovanja se vrši pranje para. Tako se smanjuje dobit SBB-a i zato prikazuje gubitke u Srbiji, zato se pljačka država Srbija.

S tim u vezi, u vezi ovih tajnih podataka treba naše službe dobro da provere, da provere da li se taj program emituje, koliko novca izađe na lažne medijske usluge za reemitovanje, a da u stvari tog reemitovanja nema, to se radi o emitovanju u Republici Srbiji.

Sa ovim sporazumima mi ćemo i dalje ekonomski razvijati državu Srbiju, mi moramo da budemo vredni, posvećeni, da vreme provodimo u radu, trudu, ne po kafićima i na kaučima. Nema u svakoj školjci biser, sve moramo pokušati. Nema u svakoj školjci biser, ali svakako moramo pokušati da otvorimo. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja stranka jeste malena, ali časna i poštena. Osnovana 20. maja 1990. godine u Novom Sadu. Jedan od glavnih programskih ciljeva, mislim da ovde predstavljam najstariju stranku, pošto DS nije prisutna, barem koliko ja vidim u svom originalnom izdanju, to je čini mi se jedina stranka iz te godine koja za cilj stavila programski cilj - ulazak u Evropsku zajednicu.

Mi tada nismo bili za Evropsku uniju, ali smo bili za Evropsku zajednicu. Slobodan protok roba, ljudi, kapitala je bila naša programska odrednica. Nešto pojačana politička osnova bila je ugrađena i u naše želje da sačuvamo tadašnju Jugoslaviju, da na te sve evropske vrednosti dodamo jednu manju vojsku, federalizaciju Hrvatske itd, da se etičke napetosti izleče nekim autonomijama, u republikama u kojima one nisu postojale. Nažalost, sem naših malih stranaka, a kasnije se priključila i stranka Ante Markovića, tada nije bilo dovoljno političke snage da se takav program realizuje.

U politici ima geslo - nije bitno šta si rekao, već kad si rekao. Očigledno da su stremljenja, pre svega Hrvatske i Slovenije za odvajanjem od tadašnje države bila jača od želje, pa čak i Ante Markovića i manjih stranaka u Srbiji, takvih stranaka u Hrvatskoj, Sloveniji gotovo da nije bilo, da se Jugoslavija preuredi ekonomski i politički i po principima Evropske zajednice i da takva uđe u Evropsku zajednicu.

Sada ja pitam, sa tadašnjom politikom sam bio tada izdajnik, sada sa istom tom politikom sam nacionalista ponekad. Sada ja pitam moju braću i drugove nacionaliste, šta bi bilo kada bi neko uslišio naše molitve i rešio da nam da sve teritorije koje naši nacionalisti zamišljaju u velikoj Srbiji? Recimo, neko reši i kaže - evo vam, ne znam, Kosovo, Makedonija itd, ja vas pitam - a kojim bi vi to narodom to naselili? Dakle, morali bi da nam daju i neki dodatni narod.

Ja takođe pitam one koji su protiv EU, da li su oni protiv naše braće koja su već ušla u EU? Srbi deo po deo, 20% Srba je ušlo u EU. Nemoj to da zaboravimo. Ulazak u EU je prilika da se sklopi srpsko nacionalno biće. Šta mislite, što su Hrvati toliko protiv ulaska Srbije u EU? Zato što bi Srbi, onih 186 hiljada se na veći i jači način ujedinilo sa Srbima koji žive u Srbiji, Bosna ako uđe, naravno BiH ako uđe u EU, i svi oni Srbi koji žive u EU. Znači, svi bi Srbi živeli opet u jednoj zajednici država kao što su živeli u SFRJ.

Otuda ja mislim da su Hrvati protiv da Srbija uđe u EU i da malo bude zabrinut za tu EU iz prostog razloga što zajednica u kojoj su Hrvatska i Slovenija, nekako sam zabrinut, oni nisu faktor stabilizacije takvih zajednica. Da sam na mestu EU, još dok je bila Evropska zajednica, preko reda ne bih primao neke bivše jugoslovenske republike ili recimo Bugarsku, ja bi primio Srbiju. Zato što je srpski narod čuvar države i zajednice država. To su potvrdili čuvanjem SFRJ, jer su doživljavali tu državu kao svoju i bili armatura te države. Zato su proglašeni glavnim neprijateljima i lošim momcima upravo zato što oni koji su razbijali SFRJ su videli da je Srbi najviše čuvaju onda su ih zato proglasili lošim momcima.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od razloga zašto se i dalje zalažem za EU, koja ponekad svojim unutrašnjim sukobima liči na SFRJ i 1989. godine ili 1988. godine, i zajednička evropska poljoprivredna politika i subvencije koje poljoprivrednici u EU imaju zahvaljujući snažnoj ekonomiji itd, na 104 miliona hektara gotovo da imaju 50 milijardi za poljoprivredu i ruralni razvoj.

Ako uzmete jedan hektar kao jedinicu mere, znači, to između 400 i 500 evra, sa takvim subvencijama naši poljoprivrednici bi vrlo brzo prestigli i evropske poljoprivrednike, a da ne govorim o poljoprivrednicima u regionu.

Zamislite, Hrvatsku koja ima minimalnu subvenciju po hektaru sa 300 evra, naši poljoprivrednici kad podelim značajnije veću podršku u poljoprivredi nego 2012. godine, tri puta veću, imaju kada podelite sa hektarima 100 evra. Dakle, tri puta Hrvatska ima veće subvencije ako uzmete hektar kao jedinice mere, ali ipak smo mi i dalje konkurentniji ovde u regionu od njih, imamo bolje razvijeno stočarstvo itd.

Sada zamislite da imamo subvencije kakve imaju u EU, da naši poljoprivrednici ostvare sva ta prava, ja vas pitam koliko bi mi bili konkurentniji i koliko bi naša prehrambena industrija, zahvaljujući tome je imala jeftiniju sirovinu i koliko bi ona sama bila konkurentnija na ovom našem regionalnom, pa i na evropskom tržištu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pročitao Izveštaj Evropske komisije, vidim da su glavne zamerke na medije. E, sada, ja to gledam ovako, svi naši gotovo politički istomišljenici su neki postali novinari. Za mene su novinari osobe koje rade za registrovani mediji.

Međutim, o Srbiji baš zahvaljujući preteranim slobodama, imaš niz TV kanala i portala koji apsolutno nisu registrovane, a ljudi koji rade za te portale i za te TV kanale se predstavljaju kao novinari i to kažu, nezavisni novinari. I ja mislim da opoziciono novinarstvo, nije nezavisno novinarstvo, ono novinarstvo je naklonjeno opoziciji.

Nezavisan novinar bi trebao samo da pušta informaciju, a ne da učestvuje u informaciji, a često su novinari ujedno, izvor, emiteri informacije itd. i nekada kad držite Konferenciju za štampu, vi to svakako znate gospodine Dačiću, gospodine Selakoviću i gospođo ministarko. Vi svakako znate da nekada ne znate da li ispred vas pitanja postavljaju najveći politički neistomišljenici protivnici ili su to novinari. Često se ispod oznake novinar, krije veliki politički kamuflirani neistomišljenik.

Zato ja pitam EU, šta bi oni radili kada bi ih ja u Inđiji registrovao 30 kanala fiktivno, da mi to država dozvoli, 30 medijskih kanala, TV kanala fiktivno, znači samo registrujem, ne moraju da emituju program i onda otvorim studio u Parizu, Briselu, London više nije, na sreću nas Srba valjda će da promene stvari prema nama, kada bi u svim tim gradovima mi otvorili studio i oni emituju program recimo protiv Francuske Vlade, protiv Makrona, u Nemačkoj protiv Merkelove, napadaju sve političke vladajuće stranke, ja pitam koliko bi EU i zemlje EU dozvolile da se takva vrsta programa emituje protiv njihovih Vlada, njihovih političara, da li bi onda smatrali da ti neregistrovani u njihovim zemljama, mediji, mogu da deluju na takav način.

Ja mislim da ne bi trajali ni 24 časa. Ovde glavnu podršku upravo imaju u Srbiji neregistrovani mediji fiktivno registrovani u Luksemburgu. Zato pitam EU, kada ocenjuje stanje u medijima, uglavnom to bazira na ovim, u Srbiji, neregistrovanim medijima koji su fiktivno registrovani negde u Luksemburgu.

Što se nacionalnih manjina tiče, sa Tanjom Fajon imamo specifičan odnos, to znamo gospodin Orlić i članovi grupe u kojoj učestvuje, pa bi ona trebala da mi objasni kada su se već pominjale nacionalne manjine, zašto u Srbiji, ne zašto, već u Srbiji 4.033 Slovenca imaju status nacionalne manjine, verovali ili ne. Dakle, po popisu iz 2011. godine, možda i sada ima više i manje, naglašavam, izvor popis iz 2011. godine, 4.033 Slovenca i 0,06% stanovništva. Oni u Srbiji što podržava, imaju status nacionalne manjine i nacionalni savet.

Srba ima u Sloveniji, po njihovim izvorima 40.000, a po nekim drugim možda 70.000 ili 100.000, a po poreklu možda i pola, i oni nemaju status nacionalne manjine i mnogi u Sloveniji nemaju status nacionalne manjine, mislim da imaju samo Mađari, Italijani, samo dve nacije imaju status nacionalne manjine.

Po tom pitanju, meni je drago što je Srbija zemlja u kojoj nacionalne manjine imaju daleko veća prava, nego što imaju u pojedinim zemljama EU. Dakle, ne želim da ih vratim na prava koja Srbi imaju u Sloveniji, da me neko ne bi pogrešno razumeo.

Koliko znam zamerke stoje na opoziciji. Hajde da vidimo ovako, kako se dogovoriti sa ljudima, da se zna, ja sam za to da se sa njima dogovorimo. Kako da se dogovorite sa ljudima koji nisu mogli ni sami sa sobom?

Dakle, kako ko više nije predsednik te stranke, recimo 90-ih godina, partija koja je bila najbliža mojoj partiji po programu je bila DS. Računam samo od smrti Đinđića, iz te političke stranke je nastao LDP, Nova stranka, Pokret za preokret, Levica Srbije, Tadićeva stranka, Đilasova stranka, Zelenovićeva stranka, ukupno devet političkih stranaka je nastalo iz jedne političke stranke, zato što nisu mogli ni sami sa sobom.

Sada ja pitam EU, kako mi da se dogovorimo sa ljudima koji ni između sebe nisu mogli da se dogovore, pa i dan danas imaju konflikte i kako na takav način njih plasirati u parlament?

Tanji Fajon sam u lice rekao – gospođo, ako misliš da im pomogneš, treba prvo da ih ujediniš u jednu političku stranku. Izračunajte i sami, SNS je uprkos bojkotu dobio 60% glasova, SPS je koliko dobio, znači zajedno dve vladajuće najveće partije su dobile, izborne liste, 70%.

Znači, 30% uprkos bojkotu je glasalo za razjedinjenu opoziciju itd. Da su izašli ujedinjeni bez bojkota, danas bi ovde imali oko 90 opozicionih poslanika, međutim ono što sam rekao, svaka vaška pobaška, nisu mogli ni sami sa sobom i sada EU na žalbe, to ista ona lobistička kuća koja lobira za ove Šolakove medije, non-stop pritisak, kao vi nemate razgovor u parlamentu, a oni su bojkotovali i nisu ni hteli u parlament, a nisu ni mogli jer su tako razjedinjeni bili daleko i od onih 3%.

Izborne uslove koje su nama ostavili, valjda je svako shvatio da su unapređeni samo spuštanjem cenzusa.

Ne znam šta mi više možemo da učinimo, jedino da ih zamolimo i da kažemo hajde ljudi preuzmite vlast, zvala Tanja Fajon, mi ćemo vam ustupiti vlast.

Zbog Srbije i građana Srbije to ne treba raditi, jer bi oni vrlo brzo Srbe vratili na početno stanje iz 2012. godine.

Na nama je, ne znam da li ćemo ući u EU, mi svakako nećemo dopustiti da ono što neko smatra možda Evropi, daje Srbija Beograd sa bližom okolinom. Takva Srbija sa bližom okolinom neće ući u EU za vreme ove vlasti, a ukoliko bude nekih revolucija, ukoliko neko silom vrati one prethodne na vlast, nisam siguran, ali ja deo takve vlasti neću biti.

Mi, ne znam da li ćemo ući, jer razlika između cilja i puta je velika. Mi treba da budemo na putu za EU i zbog ove zajedničke poljoprivredne politike i fondova koji već pristižu. Ove godine smo dobili na desetine miliona evra, a ukupno treba da dobijemo 184 miliona samo iz IPARD programa koji je manji od svih drugih, mi treba da iskoristimo sve fondove koje nude, pa i one koji ne nude da izmolimo, sve što možemo da iskoristimo na putu do cilja, pri tome ne želeći da izbegnemo ulazak u EU, jer ja shvatam da EU nije zemlja dembelija, da neće tek tako davati penzije i plate, da EU finansira, ali u nju kada uđemo, treba finansirati nju. Dok ne uđemo, ona isključivo finansira i pomaže da se zemlja podigne i mi našu zemlju treba da izgrađujemo da bude vodeća zemlja na Balkanu, pa šta bude bude. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, od današnjih predloga kao neko ko živi u Inđiji i kao neko ko je sa fabrikom „Fast“ počeo da pravi industrijsku zonu u koju je „Tojo tajers“ izrazio nameru i postavljen je kamen temeljac za izgradnju fabrike guma, naravno da podržavam sporazum sa Japanom.

Interes moje opštine, interes okoline, interes Srbije je da se ta investicija realizuje. Samo da vas podsetim. Zahvaljujući tome što sam 2001. godine bio pomalo čudan i smešan, što nisam tražio ništa za sebe, već sam tražio usluge za svoju opštinu, danas je izvoz iz opštine Inđija vredniji nego izvoz cele Crne Gore. Kada se realizuje japanska investicija gotovo da će biti duplo veći izvoz iz opštine Inđija nego i cele Crne Gore.

Ovo govorim da one koji te strane investitore smatraju gotovo neprijateljima i protivnicima znaju da svi oni nastupaju kao domaće firme i da te strane investicije su nam povoljne iz sledećeg razloga - zato što svaki od stranih investitora, pa i „Tojo tajers“, prvo nam donese i komad tržišta. Nađu kupce za svoju robu, a tako obezbeđujemo plate ne za radnike koji rade samo u tim fabrikama, nego i za javni sektor koji često ume sebi da dodeli više novca nego onima koji su novac proizveli.

Podržavam i autoput do Merdara. Mislim da je prošlo vreme da Albaniju prelazimo peške. Mehanizacija je ipak čudo. Postoji razna mehanizacija. Mi ćemo se jednoga dana razgraničiti sa Albancima. Ja sam za razgraničenje. Zašto to kažem? To nije čak ni protivustavno. Jednog dana ćemo se s njima razgraničiti. Pitanje je koga dana i na kojoj tački? Ja se zalažem da to bude u primorju političkim sredstvima i mislim da je to legitimno.

Mislim da je prošlo vreme, a i da ovi spolja treba da znaju da ne mogu da Srbiju smanje i da vide Srbiju kao malu Crnu Goru. Prošlo je vreme kada smo s tri mora spali da tri Morave i više nećemo dopustiti da se Srbija pod pritiscima spolja, a i podršku iznutra koju imaju u ovim nesrećnicima, smanjuje.

Podržavam ovaj sporazum i zbog Albanaca zato ako ih vežemo da njihov put prema Evropi, tamo gde rade, tamo gde beže, i ne znam zašto Evropa ne bombarduje sama sebe, jer se više Albanaca iselilo u poslednje vreme otkada su oni tamo prisutni nego za vreme agresije NATO pakta i ratova 1998. i 1999. godine, dakle, dok god ih vežemo da moraju da prolaze kroz Srbiju oni moraju drugačije da se ponašaju prema Srbima. Ovaj autoput ne povezuje samo Albance sa Evropom, već povezuje Srbe na celoj teritoriji Srbije. Oni koji nam prigovaraju zbog tog autoputa zaboravljaju da na KiM žive Srbi i dalje i da će ih živeti sve više i viš.

Dame i gospodo, što se tiče Medijskog servisa ja imam malo različit stav. Ja njima olako ne bih dao pare. Dobro je što u ovom Predlogu zakona stoji da će to za 2021. godinu da odlučuje Vlada svojim aktom. Zašto to kažem? Zato što RTS plaća uglavnom sirotinja na dva načina. Jedan način je na brojilo, taksa na brojilo - 299 dinara. Drugi način je budžet. Ko puni budžet? Budžet uglavnom pune siromašni. Nisu oni na Maldivima i ne maže se kavijar na narodni hleb. Oni su ovde, oni su kupci. Oni ne iznose pare napolje. Oni ga troše po samoposlugama. Onog trenutka kada na kasi zvecne fiskalni račun, tog trenutka se naplaćuju porezi. Svi prethodni porezi su odbitne stavke itd. Pravi kupac plaća kupac, potrošač kada uđe u samoposlugu, kada naspe gorivo na pumpu itd. Oni pune budžet. Znači, platili su taksu na brojilo.

Sada kroz budžet po drugi put finansiraju RTS. Nisam protiv da imamo Javni medijski servis, ali sam za to da oni i malo sami prohodaju, da ih ne ljuljamo stalno. Nisu se oni rodili juče. Ja sam za to da oni imaju neke komercijalne prihode malo na većem nivou, a objasniću vam da često građani i treći put plaćaju pretplatu. Kao pretplatnik „Totala“, u Beogradu to je SBB, treći put plaćam RTS. Ima tri brojila, a žuti Bujke me cenzuriše. Pozovu me u emisiju pa mi otkažu, kao – vas ćemo zvati kada bude tema poljoprivreda zato što dva opoziciona prvaka nisu htela sa mnom da učestvuju u emisiji, pa me otkažu ujutru za uveče, bez obzira što im plaćam na tri brojila taksu. Plaćam i kroz porez iz budžeta. Plaćam i kroz „Total“.

Gotovo je neverovatno da se RTS ponaša tako nedomaćinski. Navešću vam primer. zamislite da ja kao poljoprivredni proizvođač proizvedem poljoprivredne proizvode, povreće, voće, žitarice, donesem na pijacu i trgovcu znam za džabe, distributeru. Evo ti moj proizvod, pa ti zaradi, uzmi novac, itd.

Da li postoji neko od vas ko bi na to pristao? Da li postoji neko ko bi proizveo nešto i trgovcu ili distributeru to ustupio za džabe? U Srbiji postoji neko ko to radi. To je RTS. Na SBB operatoru, na kablu najgledaniji programi su programi RTS-a. Radio televizija Srbije proizvodi program. Sigurno ga proizvodi. Razne zabavne emisije, razne kulturne emisije, informativne emisije, serije, filmove, itd. Sve to emituje SBB za džabe. Ništa im ne plaća. Znači, dobili su gotov proizvod koji su pravili montažeri, kamermani, scenaristi, itd., pa i šminkeri.

Dakle, sve to šmekeri dobiju džabe. Znači, ne znam zašto se RTS ne pobuni, kaže – znate šta, vi iz SBB-a naplaćujete pretplatu. Znači, ja tri puta finansiram RTS, kao i većina građana koji gledaju to kroz kabl ili kroz Total. Tri puta plaćamo, jednom na brojilu, drugi put kroz budžet i treći put plaćamo kroz pretplatu SBB-a.

Šta SBB radi sa pretplatom? Objasniću. Ne plaća RTS-u ništa, a kad RTS-u ne plaća ništa, onda ne plaća ni jednom kanalu sa nacionalnom frekvencijom, regionalnoj ili lokalno.

Uzgred, bolje rečeno, ne znam, gospodin sad nije tu, da mu kažem da su njegovi prijatelji iz 2012. godine, ono kad su pokušali da spasu Tadića, da su njegovi prijatelji delili frekvencije, ne mi. Sve nacionalne frekvencije su podelile demokrate, regionalne, lokalne. To nisi kao opozicioni mogao dobiti ni slučajno, što će, verovatno, Đukanović reći zato što je mogao samo na radio Fokusu da nešto govori.

Toliko i žao mi je što gospodin nije prisutan, pošto je on govorio o lokalnim i svim tim frekvencijama.

Šta radi SBB? Nikome ništa od lokalnih, regionalnih, nacionalnih televizija ne plaća.

Zašto se ove televizije sa nacionalnom frekvencijom ne bune? Ove privatne se ne bune zato što se ne buni RTS, jer ukoliko se pobune isključiće ih iz kabla, pa ih neće videti polovina Srbije. Zato jadnici moraju da ćute.

Ako oni moraju a ćute, mi ne moramo da ćutimo. Mi donosimo zakone i doneli smo Zakon o elektronskim medijima.

Na dva načina se guše domaći mediji. Domaći mediji plaćaju REM-u sve. Ovi prekogranični kanali ne plaćaju ništa. Svoje prekogranične kanale ima SBB. Radio televiziji Srbije ne plaća ništa što koristi njihov proizvod, a drugim medijima sa nacionalnom, regionalnom ili lokalnom frekvencijom ne plaća ništa, ali, gle čuda, iz one pretplate koje plaćaju građani oni plaćaju svoje prekogranične kanale, medijsku uslugu za reemitovanje.

Šta je reemitovanje? Reemitovanje je istovremeno preuzimanje emitovanja iz inostranstva bez izmena, prekrajanja, itd. S jedne strane ubacuju srpske reklame i time uzimaju hleb domaćim medijima kojima ne plaćaju ništa i domaćim medijima koji moraju na određen način da im ustupe svojstva. Znači, uzimanjem rekla uzeli su im hleb iz usta, a oni moraju REM-u da plaćaju naknadu, što ovi ne moraju. Onda SBB plaća svojim prekograničnim kanalima po više evra po korisniku, a imaju, čini mi se, 900.000 korisnika.

Tako da, verovatno „N1“ televizija, „Nova S“, „Sport klubovi“ i 29 kanala dobijaju po tri, četiri evra po korisniku, odnosno po nekoliko miliona evra i na takav način se ispumpa pretplata.

Od pretplate najgledaniji kanali, a to su nacionalni kanali, ne dobijaju ništa. Gledivost domaćih kanala na SBB je sigurno preko 80%, taj šer se lako može izračunati. I za proizvodnju tog programa RTS uopšte ne traži nadoknadu. Pa, lepo je, na državnoj sisi se lako visi. Što ne mogu da uzmu od Šolaka, Đilasa, itd. oni uzmu od naroda.

Sad je vreme da se i narod malo, da narod, taj čovek običan, vredan poštovanja, da i on malo bude ispoštovan. Oni su vredni tog poštovanja, treba taj novac raspodeliti. Šolak ima, bre, dva aviona, ljudi. Dva falkona ima. Imao je to i kada su se ministri u Vladi, maltene, strmeknuli iz vazduha na zemlju zbog neispravnog falkona. On ima dva aviona. Mi masnoj guski rep podmazujemo.

Dakle, vreme je da RTS stane na noge, da prohoda i da proba na komercijalan način da posluje, odnosno da traži da se njegov proizvod koji ovi plasiraju plati. Oni nemaju nalog da to urade. Nameru da uredi tržište REM nema i da kaže, član 27. o oglašavanju kaže da prekogranični kanali mogu da emituju reklame samo koje su deo izvornog programa u inostranstvu.

Hoćete da mi kažete da „Foks muvi“ u Americi reklamira „“Jelen pivo“, „Zaječarsko pivo“, „Dijamant“, itd.? Naravno da se te reklame ubacuju. Tako se direktno onima kojima koristi program džabe uzima još jednom hleb iz usta, jer nemaju marketing, jer deo marketinga ode tako. Dokle ćemo mi to da trpimo?

Zato što su oni izlobirali nekog u Briselu, pa kažu – nema nezavisnih, slobodnih medija. Šta su oni nezavisni, slobodni mediji pod kontrolom političara? To je ono kao kad je Đilas imao nezavisni mediji koji se zvao „Pres“, pa je bio malo vlasnik, pa oni kažu – sad ćemo voditi one druge medije. Kako to političari oslobađaju druge medije, to je meni onako poznato, to sam već video. Znači, gledao sam u „BK televiziji“, ide se sa puškama, zatvori jedna televizija, pusti neka druga. Oni misle da smo zaboravili šta smo sve radili sa medijima. Onda Pajtić kaže – treba uzeti jednu nacionalnu frekvenciju ovim televizijama i dodeliti je „Novoj“ ili „N1“ televiziji. Nismo mi delili te frekvencije, već ih je delio upravo Pajtić i njegova ekipa, pa nisu dobro podelili pa bi sada malo kao opozicija da preraspodele, a mi se ponašamo kao hajde nemoj da ih diramo, opet će se žaliti Briselu da nema nezavisnih i slobodnih medija.

Po čemu su oni nezavisni? Opozicioni mediji nisu nezavisni mediji, već su pod kontrolom opozicije na razne načine i to gledamo svaki dan. I oni hoće da kažu – sve što je pod njihovom kontrolom je slobodno, a sve što nije pod njihovom kontrolom to nije slobodno.

Dakle, RTS, ne radi moja žena tamo, radi Borkova, ja sam tamo cenzurisan na više načina. Možete da me vidite samo ovde u Skupštini i nigde više. Ako dam izjavu o žetvenim nedostacima i ona se cenzuriše, kažu – nećemo da puštamo čoveka sa farme. Baš im hvala što me ne puštaju, verovatno će mi rejting kod naroda rasti.

Ja vam govorim da Vlada, mi ćemo usvoji ovaj zakon, bude oprezna i da RTS ne daje novac, dok god i ne natera da se malo ponašaju komercijalno i dok ne zatraže od SBB da njihov proizvod, njihov program bude plaćen, a na takav način će i drugi mediji sa nacionalnom, regionalnom i lokalnom frekvencijom naterati tu istu SBB kuću, tu masnu gusku, gde više rep ne podmazujemo, već će ih naterati da se novac pravilno raspodeli i da domaći mediji dobiju deo kolača, a samim tim oslobodimo obične građane preteranih taksa i davanja za RTS. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, duh Rodoljuba Šabića vlada ovom Skupštinom.

Naime, reklamiram član 96. Poslovnika Narodne skupštine, koristeći pravo iz člana 103. da to učinim.

Kaže član 96. – u osnovnom postupku po otvaranju načelnog pretresa svake tačke dnevnog reda sednice Narodne skupštine pravo da govore po sledećem redosledu i vremenu, trajanju, imaju predlagač akta, odnosno ovlašćeni predstavnik grupe predlagača akta koji dobije reč kada je zatraži i na njega se ne odnosi ograničenje u pogledu trajanja izlaganja. Ponoviću, predlagač akta. Predlagač akta su Odbor za ljudska prava, Odbor za pravosuđe i Odbor za finansije. Gospođa Aleksandra Tomić je to pravo iskoristila.

Poštujući izveštaj, poštujući i prisutne, samo predlagači akta mogu da govore, a predlagači akta su predsednici odbora, odnosno odbori i odbor na svojoj sednici ovlasti ko će ovde zastupati predlagače akta.

Zaključak je akt odbora, ali nama je Šabić svojevremeno, da ne govorim u kakvom psihofizičkom stanju, podigao revoluciju, kao – što ste vi nas zvali na sednicu ako nemamo pravo da govorimo, pa i ministri predlagači akta dođu ovde u pratnji svojih službenika, pomoćnika, državnih sekretara, načelnika, itd, ali ne mogu da koriste pravo predlagača akta, već to može samo predlagač, a to je ministar.

U ovom slučaju predlagači zaključka su odbori. Ja bih zamolio predsedavajućeg, ukoliko on to može, da mi ovu sednicu privedemo Poslovniku i da predstavnici odbora, kao predlagači akta, ovde nam se obrate uz asistenciju svih prisutnih, protiv kojih nemam ništa.

Ne tražim da se o ovome glasa, ali vam govorim da duh Rodoljuba Šabića, a to gospodin Marinković zna, koji je ovde svojevremeno podigao revoluciju, kao – šta ste nas zvali ako nam ne date da govorimo, ovog trenutka vlada Narodnom skupštinom, ovih trenutaka. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, i dalje mislim da treba poštovati član 96. i da razgovaramo o predlozima zaključaka, a zaključak je akt, akt ima predlagače koji su ovde trebali da brane zaključak odbora.

Izveštaj je dokument koji dolazi do odbora, odbor usvaja taj izveštaj uz učešće svih predstavnika koji su danas ovde i onda ovlašćeni predstavnik odbora, a to su gospodin Bačevac, to je gospođa Tomić i mislim da je to gospodin Đukanović, kao predlagači akta ovde to treba da brane, a prateći izveštaj je dokument koji mi imamo u vidu. Oni imaju pravo da asistiraju predlagačima akta, ali ponavljam izveštaj nije akt.

To je revolucionarna stvar koju je ovde Šabić ispromovisao pre nekoliko godina kada je zajedno sa Jankovićem vodio više politiku, više je politički nastupao, nego što je nastupao kao Poverenik. Više je bio nekako zaverenik. Od kada mu je ona britanska ambasada dala, koliko beše, 150, 200 hiljada funti, ne mogu tačno da se setim, nešto malo manje nego generalu Simoviću kada je obarao Vladu Kraljevine Jugoslavije, od tog trenutka je čovek promenio ponašanje.

Ovde su on i Janković tada pokušali, ne znam ko je predsedavao, čini mi se gospodin Marinković, da sebe predstave kao predlagače akta i onda je ova Skupština, odnosno tadašnji saziv uz moje protivljenje popustio i dopustio da se izveštaj smatra aktom, što nije tačno. To je regulisano Ustavom, zakonom i Poslovnikom i demokratija je procedura koju treba poštovati.

Što se tiče istopolnih brakova, za razliku od gospodina Komlenskog, ja podržavam istopolne brakove, ali samo za osobe koje su rođene u istopolnim brakovima, što je pošteno. Lozu treba nastavljati, bez obzira šta pojedini poslanici mislili o tome.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam noćas dobio poruku – tebe treba ubiti. Kažem ja njima – u redu je, jednom ste pokušali nije uspelo, možda drugi put uspe. Možda će veliki vernik Boško Obradović, koji me je napao na Svetog Marka, to je seoska slava kod mene… Ja sam morao da napustim goste, da dođem zato što smo činili nešto u korist opozicije, u korist demokratije, čini mi se da olakšamo prikupljanje potpisa, bez obzira što je ova izborna lista već predala, čini mi se, listu i prikupila potpise, i to kod notara. Njima smo hteli da olakšamo da to mogu da rade po mesnim kancelarijama i opštinama. Ja nisam bio protiv, s tim što moram da kažem da tih 10 hiljada potpisa kod notara se upravo ustanovili oni. Oni su ustanovili da politička stranka mora da ima 10 hiljada overenih potpisa, a danas nastupaju, uz vaše odobrenje, razna udruženja građana nastupaju kao parapolitičke stranke. Tri člana registruju udruženje i kažu mi smo pokret. Gde postoji registar pokreta? Recite. Ja znam da postoji registar udruženja, sportskih udruženja, odnosno sportskih ekipa. Postoji APR, on registruje preduzeća. Doduše registruje i udruženja i postoji registar političkih stranaka.

Danas na političkom nebu, a većina vas podržava njih, ja to znam, dakle, malo manje nego oni prošli, a to ću malo i da dokažem, većina njih nastupa kao politička stranka sasvim neovlašćeno. Ja mislim da to u zapadnim demokratijama ne bi bilo tako baš dopušteno. Mislim da ne treba previše popuštati i treba uvek govoriti istinu. U parlamentu treba govoriti istinu bez obzira da li se nekome od ovih nezavisnih tela, organa itd. to dopada ili ne. Ne možete imati poruku poslaniku - tebe treba ubiti, a sa druge strane ima među vama nekih koji kažu - ne može neprimerenoj Skupštini da izlazi, to treba govor mržnje itd.

Ja nisam čuo u ovom sazivu govor mržnje. Desilo se da neko nešto kaže, a onda ustane kuka i motika sa one strane i onda se brane svetli likovi Noga i ovih nosilaca vešala prvi dan, drugi dan, treće veče itd. Nisam ja video da ste vi to tako snažno osuđivali. Ne znam da li ste osudili ove moje batine, možda ćete osuditi ako donesu puškomitraljez na sledeći svetac i onaj veliki vernik Boško Obradović me ustreli na stepeništu Narodne skupštine. Nisam video ni da ste kritikovali, ne znam ni da li imate pravo da kritikujete tužilaštvo, pravosuđe itd. koje, recimo, drugovi narodni poslanici, braćo i sestre, drugovi i drugarice, kolege i koleginice, mi ovde…

(Predsedavajuća: Uz uvažavanje vašeg ležernog stila, ne želim da vas prekidam, mislim da ne priliči govoriti u ovom Domu sa rukama u džepovima. Zahvaljujem.)

Sa rukom u džepu? Izvinjavam se. Stvarno je neprimereno, ali neka to proglase govorom mržnje. Dakle, ne znam čime je regulisano da ne smem da držim ruku u džepu, ali hajde, smem da je stavim na kravatu.

Dame i gospodo narodni poslanici, možda da su me ustrelili možda bi to neko osudio.

Šta da govorim o pravosuđu i tužilaštvu? Mi imamo status službenih lica i na stepeništu Narodne skupštine. Napad na poslanika koji je krenuo na svoj posao na stepeništu Narodne skupštine je napad na službeno lice. Tužilaštvo to odmah kvalifikuje kao nasilničko ponašanje, kao da su me uhvatili na stadionu, pa su onda krenuli huligani, pa su me dočekali zato što navijam za suprotnu ekipu, pa se to smatra nasilničkim ponašanjem u grupi. Ne razumem.

Mi smo dali zakletvu da ćemo poštovati Ustav, zakone, manjinska i ljudska prava. Da li smo mi ovde ljudi? Ili smo mi malo manje ljudi koje treba uvek za nešto kritikovati? Ako se nešto u žaru borbe i kaže, to se ne može baš smatrati govorom mržnje i vi danas imate izjave kako Skupština, govor mržnje, ne sme to u javni prostor itd. Ja ću koristiti priliku da govorim uvek što jednostavnije, jer je najteže govoriti jednostavno, a da te građani razumeju.

Mislim da mi previše štitimo i obraćamo pažnju na ove bogate pripadnike tajkunske elite koji pokušavaju da našpanuju medije itd, da stvore medijski pejzaž i malo malo nam prete nekim revolucijama, a jednu su pokušali ne tako davno, navodno motiv je bio zato što previše štitimo zdravlje ljudi i što uvodimo neke mere i pri tome je polomljena Narodna skupština.

Ja nisam video da je tu bilo preterano nekih velikih osuda tih nasilnika koji nisu birali sredstva. Nisam video ni da je policija bila zaštićena na takav način. Smatram da oni imaju ljudska prava i da neko ko baci ogradu koja je teška 20 kilograma na nju, svugde u zapadnim demokratijama ili bace kamen težak dva kilograma, neka urade to pred Belom kućom, biće ustreljen na licu mesta, ono koliko ja znam.

Pogledajte samo u Francuskoj kako se obračunavaju sa ljudima koji baš nisu demolirali palatu, nego su na ulicama imali „žuti prsluci“ određene nemire i njihova policija je daleko radikalnija nastupala prema tim demonstrantima nego naš.

Mi moramo zvati stvari pravim imenom. Vi svi morate da štitite samo običnog čoveka. Ja ne tražim da štitite narod i Skupštinu više nego obične ljude, ako se ovako nastavi ja ću tražiti da se ustanovi „zaštitnik seljana“. To su naši najvredniji ljudi. To su oni koji svakodnevno se staraju o tome da imamo šta da jedemo. To su i naši radnici koji svakodnevno se staraju da imamo proizvod koji možemo izneti na pijacu, prodati ga, uzeti novac i podeliti, a moram priznati da uvek mi koji sedimo dobijemo više od njih koji naporno grbače i rade na poljima, na radnim mestima za strugovima, glodalicama, automatima koji šiju, koji obrađuju metal itd.

Treba štiti obične ljude. Nemojmo da štitimo one ljude koji su preko RTS, REM-a i ne znam kojih sve institucija stekli ogromne kapitale i kojima je najbitnije da televizija i mediji pripadnu njima. Ja znam zašto to i rade. Ja nisam ljubimac medija, kad ukucate moje ime i prezime, kao da sam Osama bin Laden, a ja ne znam da sam bilo šta uradio, neka neke kolege kažu ili neki ministri neka kažu za ovih osam-devet godina, da li sam bilo kad šta tražio za sebe i da li sam bio u prilici bilo kad šta da ukradem ili da nagovorim drugoga da to uradi.

Međutim, njihova ta medijska ekipa, njihova ta koalicija medija je lepo od mene napravila maltene neku vrstu glavnog lopova, a pri tome su se oni ušuškali ako nešto kažete protiv njih onda je to velika jeres, onda sud za dva meseca reši, recimo, tužbu jednog tajkuna, a kad ja tužim neke medije to traje po četiri-pet godina. Njemu dsude 300.000 dinara, a meni dosude 40.000 dinara, verovatno on kao bogatiji, bitniji, njegova odšteta mora da bude srazmerna njegovom bogatstvu.

Takođe da vam kažem kada se već zalažete za ravnopravnost, ja se ovde zalažem za ravnopravnost. Voleo bi da svi vi koje smo mi izabrali nemate veće plate od nas, ne da mi imamo plate veće od vas niti iste kao vi, nego da vi nemate plate veće od nas koji mi vas biramo.

Vi svi imate službene automobile, imate sekretarice itd. Mi narodni poslanici nemamo i gotovo je za mene nepojmljivo, kolege i koleginice, nepojmljivo je da mi biramo ljude koji imaju po tri-četiri puta veće plate od nas, a pri tome mi da bi došli ovde moramo da prođemo kroz surovi postupak izbora, odnosno da birači kažu svoje da li mi jesmo za ovde ili nismo. Onda mi u ime birača biramo funkcionere određenih tela i organa koji po nekoliko puta imaju veće plate nego mi. Time je narušena ravnopravnost i bitno narušena ravnopravnost i moram da vam kažem da ste vi uvek u nekoj vrsti hladovine, nemojte pogrešno da shvatite, za razliku od nas. Recimo, vama niko ne zaviruje u tanjir, niti da li pijete kafu na radnom mestu ili ne, ni po kojoj ceni.

Mi ovde imamo neku službu koja se zove Uprava za zajedničke poslove, odnosno deo te službe. Inače, Uprava obuhvata organe i organizacije državne u Republici Srbiji i nigde ništa nije sumnjivo, samo je sumnjivo u Skupštini. Jeftina je kafa, jeftina je hrana i ako po istim tim cenama se to sve služi svim organima. Da li je narušena ravnopravnost? Ja mislim da jeste. Za razliku od drugih državnih organa zaposlenih itd, mi smo na određeni način žrtve, odnosno ljudi sa daleko manjim pravima, manje ravnopravni nego svi drugi.

I da kažem, svi ovi konobari koji rade ovde nisu naši. To su radnici organa, odnosno Uprave za zajedničke poslove i nama novinari ovde, ja šest godina ne idem u restoran, zato kada sam jednom otišao tri glavna jela nema nijednog. Pitam bre onog šta je sad ovo u dva sata ti nemaš nikakav ručak? Kao, ima nešto sa roštilja, ovo-ono. Ja kažem, slušaj, kako to nema? Kaže, pojeli novinari. Novinari dođu, pojedu i onda pišu kako smo mi ne znam šta pojeli, a onda nam pripišu sve namirnice koje nabavljaju zajednički organi, pa i neke koje mi nismo videli, koje su namenjene prilikom tih javnih nabavki za strane delegacije, kad ima predsednik Vlade, ministri, predsednik Republike itd, kad imaju neku večeru za strane goste itd. Sve te namirnice su pripisane nama. Sada vi dođete ovde, neko danas da izjavu, e u ovoj Skupštini itd. Dobro, ako vam ne treba Skupština, neka vas neko drugi izabere, ja nemam ništa protiv.

Što se tiče revizora, ja znam da vi pokušavate da uradite, ja vam kažem da se u lokalnim samoupravama živi bolje nego ovde. Ovde vi nemate veliko šta da iskontrolišete, nemamo mi šta ovde da ukradimo, ne znam da li Skupština ima tri ili četiri automobila, nisam baš siguran, koje niko od nas, koliko sam ja primetio, i ne koristi. Možda predsednik Skupštine koristi automobile, mi ih ne koristimo.

Pogledajte malo lokalne samouprave koliko imaju službenih automobila. Pa tamo svaki sekretar u javnom preduzeću u poslednjem, pa pogledajte, vi mi recite, JKP po čekovima, ako ste nekad bili u onom Trsteniku. Pa čovek koji je bio ovde poslanik, osnovao seosko javno preduzeće. Imao je jedan pokvareni kamion i jednog zaposlenog, tj. sebe kao direktora i službeni automobil. Dakle, to je pojava koju ja ne izbegavam, evo došlo je do promene vlasti itd, koja se dešava i za vreme ove vlasti.

Pogledajte tamo malo po lokalnim samoupravama, ja gledam, neki tamo odmah kad dođu na posao negde rano ujutru oko devet sati, oni kažu dobro jutro a ja dobar dan, oni planiraju, odnosno odu negde na doručak. Onda kad se vrate od jedanaest do jedan onda planiraju gde će ići na ručak i onda gledam, da prostite, kao mi seljaci kada vidimo onako na koritu skupa prasiće, samo mrdaju repićem. Tako ja vidim lokalne funkcionere, pojedine lokalne, čast izuzecima, vidim za tim ručkovima, to se sastave tri-četiri stola. Treba da pogledate malo te reprezentacije itd.

Najbolje je sa novinarima hajde malo da mi udarimo po Skupštini, narodni poslanici itd. Drage moje kolege, ja ne znam kada je neko od vas imao priliku da potpiše neku reprezentaciju i neki ručak, ja evo za ovih poslednjih, deveta godina i ono što sam bio pre pet godina ranije, za ovih 13-14 godina ja još nikada nisam potpisao ručak.

Šta se dešava, gospodine revizore, šta se dešava u ovim opštinama? Kolike su te reprezentacije? Koliko može da se uštedi itd, daj malo da se priča, piše i o tome, jer oni najviše oštete onog običnog čoveka koji tamo u najsiromašnijoj opštini mora da plati odgovarajuće naknade, porez na plate, porez na imovinu itd. Onda javni funkcioneri u opštini daleko bolje žive nego narodni poslanici.

Moje je pravo da branim Narodnu skupštinu i sve kolege, vaše je pravo da mi na tome zamerite, ali DRI je osnovana 2005. godine, ako se ne varam. E sad, šta je radio revizor u toku 2006, 2007. godine, da li je on nekada izvršio reviziju?

Meni će mnogi zameriti, a možda i sudije, moram da ih upozorim. Sud je zabranio da novinari pišu o konsultantskom ugovoru sa firmom, ne mogu sada da se setim kako se ta firma zvala, „SEL“. Pošto to nije, pošto je ovo neka nova firma i novi konsultantski ugovor, nadam se da mi časne sudije neće zameriti što ću da vam pokažem jedan drugi ugovor na mostu na Adi. Znači, nije ono jedini konsultantski ugovor. Ovo je konsultantski ugovor koji se zove konsultantski ugovor za usluge rukovodioca projekta inženjera.

Pazite, 2006. godine su sklopili ugovor na šest miliona 489 hiljada. Šest miliona, pazite. Most je u tom trenutku procenjen na 118 miliona. Kasnije je mostu, ne govorim o saobraćajnicama, cena podignuta na 160 miliona, a neka evropska banka je učestvovala sa 68 miliona, ali je grad Beograd iz budžeta izdvojio 87 miliona, što znači da je većinski novac došao iz gradskog budžeta. Bez javnih nabavki je potpisan ugovor. Ko je vršio reviziju ovoga? To me interesuje, bez obzira što je bio neko drugih revizor. Očekujem da vi meni pronađete ovo.

Znači, datum početka prvobitnog ugovora 1. jul 2007. godine. Da nas podsetim da je most početo da se gradi u decembru 2008. godine, što znači da su dve godine plaćali konsultantske usluge inženjera koji nije imao šta da ih savetuje jer jednostavno most nije ni građen. Ne znam šta ih je savetovao. Valjda ih je savetovao kako da uvećaju cenu mosta da bi se on malo više ugradio.

Desilo se da im je 2009. godine bilo malo, pa su dodali još 328 hiljada evra aneksom 1, pa je onda najverovatnije to bilo lepo, pa su 2010. godine u aprilu to uvećali još za 155 hiljada evra da bi im bilo još lepše. Onda na moje iznenađenje, nisam mogao da verujem, da te iste godine 19. oktobra 2000. godine osnovni ugovor, koji je bio bez javnih nabavki, bez ičega, se uveća za još šest miliona 710 hiljada i da naraste na 15 miliona i 88 hiljada. Od osnovne cene mosta to je 14%. Ja vas pitam, gospodine revizore, kako može konsultantski ugovor za neki nadzor da košta 14% od prvobitne cene mosta i nešto jače ili gotovo 10% kada su podigli cenu zbog čelika, navodno, 160 miliona, zbog cene čelika u Kini, šta su već rekli, ta ekipa beogradske vlasti?

Ljut sam na našu lokalnu vlast u Beogradu. Oni su imali onaj konsultantski ugovor, ovo drugi put ja govorim u poslednjih godinu dana, ovo je drugi konsultantski ugovor. Oni su podneli prijavu protiv N.N. lica. Čekaj bre, pa nisu konsultantski ugovor potpisali marsovci. Ako neko vlada Beogradom, tu zameram i našim vlastima u Beogradu, pa valjda su mogli da iščačkaju malo papire da vide ko je potpisao taj ugovor i da podnesu krivičnu prijavu koja je validna protiv tih lica. Ako nekog od njih bude zanimao konsultantski ugovor broj dva, ne znam koliko je onaj prvi iznosio, što znači da se tovarilo na most na Adi kao na ortačku kobilu. Kome je šta trebalo taj se ograđivao sa milion, dva, 300, 155 hiljada. Takve pojave treba zaustaviti jer na takav način ćete štiti siromašne, a zatvarati bogate. Hvala.

Član 103. vezano za član 96, koji ste vi pomenuli, ne ja, pa ga nisam reklamirao dva puta, nego sada i ovo je ponovo prvi put.

Dakle, član 96. je jasan. Kaže – u osnovnom postupku po otvaranju načelnog pretresa sve tačke dnevnog reda sednice Narodne skupštine pravo da govore po sledećem redosledu i vremenskom trajanju imaju predlagač akta, odnosno ovlašćeni predstavnik grupe predlagača akta koji dobije reč kada je zatraži i na njega se ne odnosi ograničenje u pogledu trajanja izlaganja. Znači, govorim o trajanju izlaganja. Na sednicu mogu da budu pozvani, to nije sporno, ali ovde striktno govori ko nema ograničenje, ko zastupa određeni akt itd.

Sada bih ja mogao da pitam kolege i koleginice. Povreda Poslovnika je više nekog očigledna, ali ja ne tražim o tome da se glasa i rekao sam zahvaljujući čemu i kome je nastala ova konfuzija i mi samo pratimo to od istupa Rodoljuba Šabića, političkog istupa, i Jankovića, bivšeg Zaštitnika građana, koji su na silu ustanovili ovo pravo koje mi sada po nekom običajnom pravu već nekoliko godina upražnjavamo.

Mogao bi da pitam, ako je Aleksandra Tomić predlagač akta, ako je gospodin Bačevac predlagač akta, zaključka, onda oni imaju pravo nastupa. Možete da imate više predlagača akta, ali samo jedan od predlagača ima pravo da zastupa akt.Nemam ništa protiv da se ovo običajno pravo nastavi, ali mi moramo promeniti ovu odredbu Poslovnika, a što se tiče posebnih sednica veliko je pitanje da li je na posebnoj sednici pozvan neko, a veliko je pitanje… (Isključen mikrofon.)