Dame i gospodo narodi poslanici, knjižice kojim se obezbeđuje prevoz je najmanje što možemo da uradimo za one koji su se borili i koji su platili najveći ceh u toj borbi.

Ono što malo kolega želi da kaže, posebno iz opozicije je da bi slava boraca u potpunosti potamnela, da nije bilo promena 2012. godine i od tada se obeležavaju svi značajni događaji, nikada se za Košare, za vreme vlasti žutog režima gotovo nije čulo. Nikada se za njihovu herojsku borbu ne bi čulo, nikada ne bi došli u poziciju da popravimo materijalni, finansijski položaj vojnika, boraca, invalida itd. zato što bi država u potpunosti krahirala. Dakle, bila je potpuno ekonomski devastirana, bila je bojno nemoćna. Ekonomski ne bi mogla da izdrži emitovanje bilo kojih prava, pa i ovih koja su regulisana ovim zakonom.

Što Srbija bude bolje stajala, to će prava građana, pa samim tim i boraca biti sve bolja, primanja će biti sve manja, mada se novcem ne može nadoknaditi ono što se u ratu izgubilo.

Mi smo narod koji je imao tu nesreću da demokratizacijom koja je trebala da nastane devedesetih godina, da od demokratije vidimo prvo sankcije, pa onda da vidimo bombardovanje, pa potom osiromašeni uranijum, pa potom smo doživeli to da nam u Albaniji vade organe i prodaju na crno tržište. Na kraju tog ciklusa smo videli i divlju predatorsku privatizaciju i država je ekonomski klonula, tako da nije mogla da jemči prava bilo kom svom građaninu, pa tako ni borcima, ni invalidima.

Prava je sreća što smo 2012. godine uspeli da pobedimo ove žute žohare i na takav način stavili nekako državu na svoje noge. Ja verujem da što više budemo ekonomski napredovali, da će nas sve više poštovati i oni koji su nas podeljene koristili jedne protiv drugih. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kockar je po definiciji čovek koji je izabrao da živi od nade.

Dakle, kada uđete da se kockate, većina želi da uzme tuđi novac. Većina onih koji se kockaju, gotovo koji se kockaju, kreću da uzmu tuđi novac. A najmanje u 50% slučajeva, izgube svoj novac, ali kladionice su vešte. Ja gledam ovu njihovu akciju oko sportskih terena, veoma zanimljivo, kao oni podržavaju sport.

Ja bih voleo da je ta njihova namera iskrena, ali ja mislim da je to reklama za budućnost, da na takav način hvataju klijente za klađenje. Dakle, najbolje oko sportskog terena staviti reklame kladionica, itd, i svi koji igraju, sportisti, a i gledaoci, i vide tu reklamu, pa požele da uvećaju svoj novac, a obično istanje svoj novčanik.

Ono što bih ja predložio u budućnosti da radimo je da se aktivnost zove – „ispraviti krivu kičmu i sprečiti ravna stopala“.

To bi po meni bio zadatak nas, a pre svega zadatak onih koji priređuju igre na sreću ili bolje rečeno ove kladionice i sportske prognoze.

Pošto je to vezano za sport, ja bih voleo da dinar ili dva, od svakog tiketa, izdvojimo za razvoj školskog sporta. Ali bez reklame oko igrališta, te kladionice, bez hvatanja budućih klijenata, itd. na temu priređivanja nekih turnira, itd, malo obnove košarkaški teren ili teren za mali fudbal onda ljudi dođu da gledaju i da igraju, i tako kladionice stiču u budućnosti nove klijente ili trenutno nove klijente.

A i ako stvarno žele da pomognu, ja mislim da bi bilo u redu da kladionicama i ovima što priređuju sportsku prognozu, uvedemo obavezu, dinar ili dva po tiketu, za školski sport, i na takav način bi mi prikupili više milionske iznose koje bi uložili u školski sport i sprečili da bude krivih kičmi, odnosno da ih bude što manje i ravnih stopala, a time bi bogami doprineli ubuduće i da naša vojska ima u nekoj daljoj bližoj budućnosti, da ima mlade momke koji će doći na regrutaciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ove inspekcije da odu u 13 sport klubova i ova „Nova sport“. Dakle, da odu tamo i da se za svaki sat vremena, po meni nelegalnog reemitovanja programa uzme 1.000 dinara za školski sport. Nadam se da su me kolege prošli put razumele.

Ja sam se divio SOS kanalu toliko da sam Dragišu Kovačevića bio predložio da bude u REM-u, pošto je čovek poznavalac svih tih televizijskih tehnika itd, emisionih tehnika, programa, sporta itd, ja sam ga predložio da u ime poslaničke grupe bude kandidat za člana Saveta REM-a. Na moju žalost, a mislim i na žalost mnogih gledalaca i pretplatnika radio-televizijskog programa on nije prošao zato što zastupa slične ideje koje zastupam i ja, da treba sprečiti lažne prekogranične televizije da navodno reemituju program, u stvari ga emituju iz Beograda.

Na „Sport klubu“ vam kažu – dobro veče iz beogradskog studija. Sad pitam naše gledaoce i pitam sve nas - ako je reemitovanje po zakonu istovremeno preuzimanje programa koji se emituje u inostranstvu, bez izmena, dopuna i prekrajanja, kako to da Šolak pravi program u Beogradu? Kako to, recimo, da gledamo utakmicu Luksemburg-Srbija na „Sport klubu“ kao reemitovani program, istovremeno preuzet, kad recimo Šolak uopšte nije kupio prava za Luksemburg? Prema tome, ne može reemitovati program jer tamo ne emituje sportski prenos koji bi trebali da gledaju gledaoci Luksemburga, a nama se on eto sticajem okolnosti reemituje. Ne može da bude reemitovanja kada nema po početnog emitovanja.

S tim u vezi bi ja propisao da sportske televizije, prekogranične sportske televizije, navodno prekogranične lepo izdvajaju za svaki sat vremena recimo po 1.000 dinara za školski sport. Pa, kada 13 „Sport klubova“ i „Euro sport“ i ovako i onako, uzimaju hleb SOS kanalu i „Areni“, domaćim ovim kanalima, pa lepo neka nešto uplate za školski sport, da ponovim, da naša deca ne bi imali krive kičme, ravne tabane itd, da bi imale nove Đokoviće, nove Džajiće, nove Vukotiće, da mi se ne naljute partizanovci i zvezdaši, nove Kićanoviće, nove Slavniće itd, bilo bi red da oni malo izdvoje za školski sport s obzirom da ne plaćaju ni pekaru hleba u ovoj državi.

Znači REM-u ne plaćaju ništa, RATEL-u, ne plaćaju ništa Sokoju, a kada prebacite na neki prenos da gledate na poluvremenu, idu reklame Đilasove i Šolakove, pa red bi bio da malo odvoje neku crkavicu za školski sport.

Zato bi ja nekim zakonom propisa 1.000 dinara po svakom satu, pa lepo sportska televizija 24 sata, 24.000 dinara, puta 13 televizija, to mu dođe negde 300.000 dinara dnevno, puta 365 dana. Evo, ministar finansija je vrlo brzo izračunao da je to negde oko 110.000 miliona dinara. To je milion evra za školski sport. Kad to ujedinimo sa ona dva dinara po tiketu, znači kladionica na sto dinara, tiket od sto dinara odvoji dva dinara od svakog tiketa, ko šta uplati tamo u sportskoj prognozi u klađenju, od svakog klađenja po dva dinara i evo nema nama para za školski sport.

Zašto ovo govorim? Zato što se sećam da je SOS kanal, sportska televizija imala niz aktivnosti vezana za školski sport, za amaterski sport i tako dalje, da toga više nema. Na određeni način moramo naći neki propis, da li uredbom ili nekim novim zakonom, moramo naći način da podržimo školski sport na teret ovih koji zarađuju pare zahvaljujući sportskom klađenju i na takav način, makar malo umanjimo posledice tog kockanja, da kockar koji ode da se kocka da zna kad je izgubio na klađenju, makar da su njegova dva dinara po tiketu otišla u školski sport.

Kad već podnosimo ove Šolakove televizije da ih gledamo, a moramo da ih gledamo jer krše zakon, pa reprezentaciju koju treba da prenose nacionalne televizije koje pokrivaju celu Srbiju, one treba da prenose reprezentaciju. Ovi kršeći zakon prenose reprezentaciju i ne možemo svi da vidimo, a kada ne možemo svi da vidimo makar da znamo da smo im uzeli 1.000 dinara po satu, sportskim kanalima koji reemituju program na teritoriji Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja neću lako odustati od ovog školskog sporta i od sportskih televizija koje i te kako podstiču, da ne spominjem ja sada, da ne bih reklamirao ove kladionice, pa da ne bih napravio štetu, jer mladi i te kako veruju meni, tako da bi mogli da nanesem štetu kladionicama, da me tuže, pa neću spominjati imena kladionica, ali na onim prekograničnim kanalima uglavnom na poluvremenu i pre utakmica se vide reklame naših kladionica, kladionica u Srbiji. To su glavne reklame koje su poput onih reklama na igralištu, ta i ta kladionica, pa kao oni uređivali igralište. U svari, oni na takav način, što naš običan narod kaže, moji seljaci, Milija nije tu, a on bi rekao - dovabe buduću klijentelu. Znači, malo uredili tamo oko parkića neko igralište i sada kao kladionica ta i ta i na takav način oni lepo sebe istaknu, pa onaj ko promaši koš može da pogodi kladionicu u blizini, a da se to ne bi dešavalo, ja predlažem da, kada već ove prekogranične televizije, koje Bogu ocu, nikom ništa ne plaćaju, emituju reklame preko CAS medije, koja je članica "Juanajted medije", gde su N1, Nova, 13 sport klubova itd, znači, te lažne prekogranične televizije em ne plaćaju REM-u, em ne plaćaju RATEL-u, em služe za ispumpavanje para, jer Šolak pare od pretplate ispumpa na lažne prekogranične televizije, u Luksemburgu ne plaćaju ništa, jer tamo ne emituju program, a u Srbiji ne plaćaju ništa, jer navodno emituju program u Luksemburgu, pa ga ovde samo reemituju. To može samo u državi Srbiji, jer odmah Šolak digne dreku - ne sloboda medija, odmah se javi Tanja Fajon koja dođe kao u ime… primi tamo Đilasa u Briselu i odmah podignu dreku - nisu slobodni mediji u Srbiji itd, a toliko su slobodni, da čak nisu ni registrovani.

Kada smo mi bili opozicija, mi smo sanjali da registrujemo televiziju, a ovi imaju neregistrovane televizije, preko 20 kanala i pričaju kako mediji nisu slobodni, od društvenim vrežama itd. i da ne pričam, ali su činjenice da te lažne prekogranične sportske televizije, uglavnom na poluvremenu, ubacuju reklame tih kladionica, pa kad već ubacuju reklame od tih kladionica, onda i na te reklame treba udariti neku taksicu i to takođe ubaciti u školski sport.

Razmišljam nešto da i od ovih zaplena cigareta i sve ono što ugrožava zdravlje itd, kad se to proda da se i to uloži u školski sport i ozbiljno mislim da treba vezati igre na sreću, posebno one koje se tiču sporta sa sportom i naći način kako doći do novca za školski sport i napraviti nove sportiste.

Čast ovim tamnoputim sportistima itd, ja nisam rasista, ali Bože moj, sad nema da igra ko plejmejkera kad Teodosić zbog godina, koje nas sve čekaju itd, kad Teodosića prestari, eventualno Bogdanović, ko će nama da igra plejmejkera? Mi moramo kroz školski hor da podignemo buduće sportiste.

I zato, s obzirom da se sve vrti oko novca, ubuduće kada budemo radili ovakve zakone koji se tiču od igara na sreću, evo ja ću se lično založiti, ukoliko me narod bude, naravno, hteo da se ubuduće zalažem da se što više od igara na sreću transferiše prema školama, školskom sportu i da se organizuju razna školska takmičenja što više, da dobijemo ubuduće plejmejkere, da dobijemo buduće Džajiće, Vukotiće, Saviće, Filipoviće…

(Aleksandar Martinović: Zebece, Čajkovske, Bobeke, Tuđmane.)

Neću Bobeka, mislim nešto sa našeg tržišta. Može Moša Marjanović itd. Da ne moramo posle da izdajemo strancima uverenje o državljanstvu da bi imali igrače i plejmejkera.

Dakle, ja se ozbiljno zalažem da kroz školski sport, kasnije i naš profesionalni sport dobije.

Vi ne znate gospodine Martinoviću koliko je sport isplativ, koliko danas jedan vrhunski sportista može da košta. I po stotinu miliona evra. Koliko to može da bude, je li tako gospodine Đukanoviću, dobar prihod. Evo, kada je „Partizan“ ušao u ligu šampiona zaradio je neki novac, ali kada je „Zvezda“ ušla deset godina kasnije, to je bio pet puta veći novac.

Za deset godina, ja vas pitam – koliko će vredeti Liga šampiona i da li ćemo se kvalifikovati ako ozbiljno ne budemo ulagali u školski sport? Tako ćemo dobiti pionirske selekcije, kadetske, omladinske i seniorske reprezentacije.

Zato, dame i gospodo narodni poslanici, u budućem sazivu kolege koje budu, da ozbiljnu uzmu ove moje reči i da što više novca od igara na sreću uložimo u školski sport, ako ćemo podići sport u ovoj zemlji. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje je vezano za Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Šta će Ministarstvo za državnu upravu preduzeti, ako na teritoriji opštine Stari grad opštinsko rukovodstvo, na čelu sa Bastaćem, koji je poznat po nabijanju kese na glavu političkim protivnicima, odnosno kumovima koji prikupljaju novac, dakle, šta će preduzeti ukoliko se ne formira opštinska izborna komisija?

Postoji indicije da Bastać i njegova kriminalna ekipa, koja trenutno vlada na teritoriji opštine Stari Grad, neće formirati opštinsku izbornu komisiju, sa ciljem da deligitimizuje predstojeće izbore. Ukoliko to ne učine, koliko ja znam, a to pitam Ministarstvo za državnu upravu, grad Beograd treba da preduzme određene radnje da bi građani Starog Grada imali pravo da posle kriminalca izaberu novo rukovodstvo na predstojećim lokalnim izborima, koji se održavaju zajedno sa izborima za narodne poslanike, što daje posebnu težinu, s obzirom da RIK i lokalna izborna komisija treba da obave zajedničke izborne radnje, na teritoriji, ne samo Starog Grada, već u celoj Srbiji.

Moje drugo pitanje se odnosi na Ministarstvo kulture i informisanja, a i druge organe, šta će preduzeti povodom, po meni širenja lažnih vesti, od organizacije koja se zove BIRODI? Ta organizacija je poznata po tome što njeni predstavnici sede u ekspertskom timu Dragana Đilasa, zajedno recimo sa ovim Čedomirom Čupićem, poznatim kao seksualni predator na fakultetu, kao čovekom koji je falsifikovao svoje kolege i za to priznao u tužilaštvu krivicu, onda možete zamisliti kada takve moralne veličine, koje se druže sa gospodinom Čupićem i koji su članovi Đilasovog ekspertskog tima, za svaki slučaj za Šolakovu i Đilasovu televiziju objave da je to televizija koja ima najbolje izbalansirani program i uređivačku politiku.

Po meni to spada u širenje lažnih vesti. Ne znam zašto je ova država dopustila da strane televizije, a ja sam vas upozoravao godinu dana, da strane prekogranične, fiktivno strane prekogranične televizije, registrovane fiktivno u Luksemburgu, mogu da učestvuju aktivno u procesu pred izbore, odnosno čak i u izbornoj kampanji. S tim u vezi, nisu registrovane u Srbiji, ne znaju kada su izbori u Luksemburgu, a ovde će emitovati program i ova nevladina organizacija BIRODI pokušava da to što oni rade, protiv Vlade Republike Srbije, a reći ću i protiv države Srbije, da predstave kao izbalansirani program i za mene BIRODI nije nevladina organizacija gospodine Orliću, nego je to antivladina i antidržavna organizacija, koja širi lažne vesti.

Ja sam vas upozoravao, prethodnih godinu dana, da N1 i Nova S televizija, zajedno i sa dvadesetak lažnih prekograničnih televizija, koje pripadaju Šolaku i Đilasu, će u izbornoj kampanji pokušati sve da učine da u izboranoj kampanji šire lažne vesti, da utiče na izborni proces u Republici Srbiji.

Ja vas pitam, s obzirom da je u Crnoj Gori, zabranjeno emitovanje programa dve naše televizije, koji su nedvosmisleno registrovane u Republici Srbiji, emituju program u Republici Srbiji i samim tim u Crnoj Gori istovremeno se preuzima program, znači legalne su prekogranične televizije, a Crna Gora je zabranila emitovanje legalnih prekograničnih televizija, jer navodno utiču na javno mnjenje i na gospodina Đukanovića.

U ovom slučaju mi dopuštamo da lažne prekogranične televizije rade gore stvari i nema nikakve reakcije države i s tim u vezi moje pitanje - šta će država preduzeti povodom širenja lažnih vesti i povodom toga što strane televizije aktivno učestvuju u izbornoj kampanji i zamislite recimo, da Rusija na takav način to radi u Americi? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih pažljivo isproveravao, a tu su potrebne jake jedinice, jaki eksperti i pažljivo bih isproveravao imovinu bivših funkcionera za vreme ovog žutog bivšeg režima, jer postoje indicije po kojima bih ja uhapsio celu Vladu Mirka Cvetkovića. Ja bih to da se odmah hapsi, zajedno sa njim.

Evo, navešću samo jedan podatak. Ta ekipa je prodala „Srbijaprojekt“, tako se zvala firma, za milion i po evra. Znači, celu firmu za milion i po evra. A potom su akcionari te firme postale i osobe koje su bile u onoj "Beloj knjizi" čuvenoj. Potom je od istih tih akcionara iz "Bele knjige" samo jednu zgradu, koju je prodao zajedno sa firmom, kupila za četiri i po miliona evra. Znači, prodala firmu sa više zgrada za milion i po evra u Beogradu, a samo jednu zgradu od 1.800 kvadrata kupila Vlada, prvo prodala pa kupila po tri puta većoj ceni. Da li tu treba ijedan drugi dokaz da treba slančiti Mirka Cvetkovića i celu tu Vladu, zajedno sa ovim Nikezićima, bog otac znao kako su se zvali svi ti njihovi eksperti. Da čudo bude još veće, zgrada je kupljena bez tendera, znači prodata je cela firma koja je imala više zgrada za milion i po, a jedna zgrada kupljena je za četiri i po miliona evra, za tri puta veću cenu. Gle čuda, bez tendera je kupljena. A znate li za koga, za čije namene je kupljena? Za Agenciju za borbu protiv korupcije.

Da li se nama stranka bivšeg režima to podsmevala? Prodali firmu sa više zgrada za milion i po, a samo jednu platili četiri i po miliona evra, bez tendera, i to za Agenciju za borbu protiv korupcije, a među prodavcima je bila i osoba iz "Bele knjige", to je ona čuvena knjiga kriminalaca itd. Treba li neki dodatni dokaz da pokupimo tu Vladu onako đuture, strpamo negde iza rešetaka. Ja verujem da tu ima ptica koje bi rado propevale. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, vi svakako znate ko je Borko Stefanović, bez obzira što je menjao ime, prebivalište, stranke, recimo prošao put od Srpskog pokreta obnove, Reformista Vojvodine, potom Građanskog saveza, potom, Demokratske stranke, pa Levica Srbije, pa Stranka slobode i pravde, Dragana Đilasa, ako tu ima slobode i pravde, mislim nakaradnije ime za sebe nisu mogli izabrati.

Meni je posebno ta njegova Levica bila zanimljiva. On je pokušao da sebe predstavi kao nekog siromaška koji se zalaže za prava siromašnih. Više mi je ta njegova Levica izgledala na - leva ruka desni džep.

Hajde da vidimo, taj kritičar, Borko Stefanović, šta je sve u svojoj političkoj karijeri uradio.

Naravno, otac mu je bio jedan od direktora NIS za vreme Slobodana Miloševića, stric mu je bio jedan od glavnih ljudi u Ministarstvu spoljnih poslova, i otprilike, njegova karijera se tu kretala.

On je poznat kao direktor u Ministarstvu spoljnih poslova, dok je Vuk Jeremić bio ministar, oni su poznati naftaši, poznati mangupi, pa da vidimo, taj Borko Stefanović je ispregovarao cenu NIS-a za 400.000.000,00 evra. Za 400.000.000,00 evra, što je kasnije bio jednogodišnji profit NIS, gospodin Stefanović je prodao dve rafinerije, 497 benzinskih pumpi, 1.600 benzinskih stanica, zgradu u Novom Sadu, zgradu u Beogradu, motele, hotele, odmarališta i tako dalje, sve za 400.000.000,00 evra. Zato bi se ja ozbiljno pozabavio Borkom Stefanovićem ukoliko je to moguće, naravno, jer ukoliko ga budete tražili, dok je vršio pregovore onda se zvao Borislav Stefanović, pa je valjda, da zavara tragove i to njegovo – leva ruka, desni džep, promenio identitet i prebivalište i postao Borko Stefanović iz Beograda, više nije Borislav Stefanović iz Novog Sada.

Taj Borko Stefanović je poznat i po jednom drugom slučaju, o kome može da svedoči bivši ambasador u Izraelu koji se zove Mile Isakov, naš veliki protivnik, posebno moj. Mile Isakov kaže da ta „leva ruka, desni džep“, Levica Srbije, Borko Stefanović klepio 20.000.000,00 dolara za vreme nagodbe sa Izraelcima oko one afere „Satelit“. Gle čuda, baš Borko Stefanović pregovarao oko afere „Satelit“.

To je onaj zakup satelita čuveni, kada su SCG sa Izraelcima dogovorili da se zakupi satelit za ne znam 30, 40 miliona evra, da ga zakupi savezna država, a plati samo Srbija. Čudan neki dogovor bio.

Gle čuda, pregovarači su bili, to je valjda neki vrhovni savet ili kako se to zvalo - Milo Đukanović u ime Crne Gore, Svetozar Marović u ime savezne države ili zajednice Srbije i Crne Gore i Boris Tadić predsednik Srbije. Tri Crnogorca su se dogovorila da savezna država zakupi satelit, ali da se plati samo iz budžeta Republike Srbije. Naravno, kad je došlo do spora, Republika Srbija je bila ta koja je morala da se izuje i Borko Stefanović je napravio čudnu nagodbu, Izraelci su nudili da to oproste za 12 miliona evra, a Borko Stefanović se isprsio i lepo to platio poravnanje 27,5 miliona evra.

Tome najbolje može da svedoči Mile Isakov, bivši ambasador u njihovo vreme, koji kaže da kada je otkrio taj slučaj, da su ga smenili sa mesta ambasadora Borko Stefanović i Vuk Jeremić, koji su verovatno taj novac podelili.

Zato u smislu ovog zakona svi drugi zakoni deluju i ja molim organe unutrašnjih poslova i druge nadležne organe da lepo ispitaju to pregovarača za NIS, čuvenog Borka Stefanovića, vođu „leva ruka, desni džep“, s obzirom da on najviše kritikuje ovaj zakon, da se lepo isproveravaju ova dva njegova velika posla koja vrede više desetina miliona evra.

Mislim da nije olakšavajuća okolnost to što je promenio ime, prezime i prebivalište, da se taj još uvek može pronaći ispod skuta Dragana Đilasa. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez namere da delim pretke, a ako ne mogu da izmirim mrtve pretke, neću da svađam žive potomke. Ali, to izgleda nekima ne možete objasniti.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao unuk dva vojnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, čiji je komandant bio đeneral Draža Mihailović, ja neću tražiti te njihove antifašističke spomenice. Te ravnogorske spomenice za mog dedu Boška i za mog dedu Lazara su ovde. Ja sam njihova spomenica, moja majka pokojna je njihova spomenica, moj živi otac je njihova spomenica, moja sestra je njihova spomenica. Svi moji su njihova spomenica.

Oni su zaustavili Crnu legiju u vreme kad se Proleterska brigada odmarala. Oni su zaustavili Crnu legiju i tako sam ja postao spomenica. Da oni nisu zaustavili ustaše, mene danas ne bi bilo, ne bi bilo mnogo njihovih potomaka, ali su oni zajedno sa drugima zalegli i odbranili stanovništvo od Francetićeve Crne legije i od njihovog hrvatskog cveća, a iza svojih leđa imali su više, više nacionalnih sela i nikome ništa nažao nisu učinili.

Moj deda Lazar je odrobijao tri i po godine, ali tadašnjom revizijom suđenja i u komunističkim vremenima, dokazano je da mu je to bilo namešteno, pa je posle tri i po godine u ponovnom suđenju oslobođen.

Ja sam njihova spomenica. Ne treba meni antifašistička spomenica. Neću da je delim sa Tuđmanom, ne pada mi na pamet. Neću da delim spomenice sa potomcima Franje Tuđmana, ne pada mi na pamet. Neću da delim spomenice sa potomcima Marka Mesića, onaj što je sa 369 pješačkom pukovnijom otišao na Staljingrad, pa umesto da ga likvidiraju, obukli su ga u neku komunističku uniformu i poslali u Srbiju. S njim neću da delim spomenicu.

Neću da delim spomenicu sa Franjom Pircom, koji je posle 10. aprila izdao kraljevsku avijaciju i otišao, bio je član glavnog stožera Ante Pavelića, da bi se 1944. godine vratio kod Tita, pozvao sve bivše kolege pilote na promenu ratnog rasporeda i sve oni koji su uzleteli protiv Hitlera i srušili 154 švapska aviona. Pozvao na promenu ratnog rasporeda, odveo u selo Jabuka kod Pančeva, njih 72 i streljao.

Ja sa njima neću da delim spomenice. Moje spomenice su ovde. Ja priznajem jedino da nisam baš u potpunosti verovao u hrabrost svojih dedova, ali mi je trebalo 40 godina da spojim dve lekcije u školi. Kaže - kraljevska vojska je bila trula i kapitulirala, kraljevska vojska je bila trula i kapitulirala.

U drugoj lekciji sam učio kako smo 27. marta mi, mi, a tu se mislilo na komuniste, verovatno, mi odložili napad na Sovjetski savez za nekoliko meseci i time spasili Sovjetski savez. Trebalo mi je 40 godina da dve lekcije spojim u jednu. Ko to mi? To znači kraljevska vojska je spasila i Kraljevina Jugoslavija je spasila Sovjetski savez, koji je 1944. godine doakao Kraljevini, zajedno sa Markom Mesićem i Franjom Pircem, Tuđmanom itd.

To su oni koji su od saveznika naručivali, kao Kočo Popović, sravnite Leskovac sa zemljom. To su isti oni koji su zbog vođe neprijateljskog vojnika iz Prvog svetskog rata streljali u Srbiji šta su stigli. Kao naredila OZNA, kraj priče, 70.000 ljudi. I terali omladinu Srbije na najveći streljački stroj na Sremskom frontu koji je postojao u Evropi. To je bio klasičan streljački stroj. Sa njima ja neću da delim spomenice. Moje spomenice su ovde, na dedu. Ja sam živa spomenica.

Najveći dobitnici te revolucije, koju još samo mi u Srbiji čuvamo, ne želeći nikog da delim, samo kažem, samo mi želimo to da čuvamo. Ja nemam ništa protiv onih koji to žele da čuvaju, ali treba da znaju, najveći dobitnici te navodne revolucije su Slovenija, Hrvatska, BiH, Makedonija. Oni su najveći dobitnici. Oni su dobili svoje nacionalne države i prvom prilikom, dobili su svoje nacionalne države, uprkos tome što je ta država bila stvorena od pobednika Kraljevina Srbije i Crne Gore i poraženih krajeva Austrougarske. Uprkos tome što su poraženi u Drugom svetskom ratu, oni su najveći dobitnici. Nezavisna država Hrvatska je stvorila Socijalističku republiku Hrvatsku samo kao prelazno rešenje između jedne Nezavisne države Hrvatske i druge. E, sa njima neću da delim odlikovanja, neću da tražim zajedničku spomenicu, zato što su oni podigli pušku na državu u kojoj su bili najveći dobitnici. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu po meni najvažniji Odbor Narodne skupštine, jer kada nestane hrane, kada nestane vode tek onda možete da cenite one koji hranu proizvode i one koji čuvaju naše vode da budu pitke.

Mi smo razmatrali pet zakona i Odbor je prihvatio svih pet. Čisto zbog gledalaca i kolega poslanika koji nisu članovi Odbora da ih nabrojim. Imamo dva sporazuma sa Turskom. Jedan je o veterini. Po meni veoma značajan s obzirom da se u veterini pojavljuju na našoj teritoriji nove bolesti koje nekada na našim teritorijama nisu postojale.

Imali smo bolest „kvrgave kože“. To je bolest koja je uglavnom ranije opterećivala afričke zemlje i zemlje koje su dole niže od nas. Te bolesti mogu da nam nanesu velike ekonomske štete i mi smo imali sreću da tu bolest zaustavimo. Čak ni Evropa, koja nije imala iskustvo sa tom vrstom bolesti, tada nije znala šta da nam preporuči.

Međutim, moram priznati da kod nas postoje stručnjaci koji razumeju i bolesti koje nekada nisu postojale na našoj teritoriji i zato smo veoma uspešno suzbili tu bolest, ne da smo zaštitili sebe od velikih ekonomskih šteta koje su u Bugarskoj, Grčkoj i Makedoniji bile po 10, 15 puta veće nego kod nas, nego smo time zaustavili tu bolest i za Hrvatsku i za druge delove Evropske unije. Zaustavili smo je negde na nivou, na granici negde Negotin, tako da se ona gore više nije pojavljivala.

Sada je aktuelna, što za Tursku nije bitna, „afrička kuga svinja“, koje takođe nekada na ovim teritorijama nije bilo. Uprkos dve godine odolevanja, ona se ipak periferno malo pojavila u Srbiji. Pojaviće se možda i neke druge bolesti, zato kažem da je veoma, zbog bezbednosti hrane, bitna saradnja iz oblasti veterine, a i iz oblasti fitosanitarne zaštite.

Imamo zakon sa Azerbejdžanom koji govori o biljnom karantinu, a to je takođe bitno zbog eventualnih biljnih bolesti koje se mogu pojaviti u trgovini i prometu biljnim proizvodima između nas i Azerbejdžana.

Biljna proizvodnja je takođe značajna. Pojavljuju se opet razne vrste bolesti, tako da je ta saradnja je veoma značajna. Značajna je i zbog eventualnog uzgajanja nekih biljaka i tako dalje, da se može sarađivati između naše Uprave za zaštitu bilja i njihovih organa.

Imamo tri sporazuma o vodama. Jedan je sa Turskom, ali posebno su značajni održivo upravljanje sa Rumunijom i Mađarskom. To je veoma bitno zato što se radi o Dunavu i slivu koji je uz Dunav i verujem da imamo iskustva iz 2014. godine, da znamo zašto i sa Turskom treba razmeniti znanja, stručnjake i tako dalje, zašto treba sa Mađarkom i Rumunijom sarađivati, posebno zbog Vojvodine i eventualnih šteta koje mogu nastati ukoliko se na održiv način ne upravlja vodama.

Takođe, po pitanju Dunava mi u ovom trenutku pokušavamo da zalivne sisteme uspostavimo u celoj Srbiji, ali je posebno značajna ova saradnja sa Rumunijom i Mađarskom zbog Vojvodine. Moram odmah da kažem da moramo zalivne sisteme što pre izgraditi, ispostaviti, jer nećemo moći da koristimo vode koliko mi želimo. Postoje neki međunarodni sporazumi, postoje kvote koliko se vode iz Dunava može iscrpeti i glupo je da između Dunava i Save, Tise, Tamiša i tako dalje Vojvodina ima veoma malo površina koje se navodnjavaju, a opet da bi se one navodnjavale i da bi se kontrolisale suše i poplave potrebno je na održiv način upravljati vodama.

Ono što je mene iznenadilo, da određeni opozicioni poslanici, bez obzira što se raspravljalo o zaštiti bilja, nisu došli na odbor i nisu posvetili pažnju ovako važnim temama, ne samo vodama, već o zaštiti bilja zato što su im na sednicama Narodne skupštine gde su direktni prenosi, puna usta biljaka, GMO itd, i zamene je bilo iznenađenje da se opozicioni poslanici, koji se navodno zalažu za zdravlje biljke, nisu pojavili na sednici odbora. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kocka i igre na sreću su siguran način da za nešto dobijete ništa. Kockari ulaze u igre na sreću i u kocku da bi osvojili tuđi novac, ali uglavnom izgube svoj. Pri tome, ja znam jedan izuzetak, znam čoveka koji sigurno dobija na igrama na sreću. Zove se Đorđe Vukadinović.

Dakle, evo fotografije, on i Boris Tadić, ovako prisno.

Za vreme vlasti Borisa Tadića, bez obzira što nije kupovao tikete, nije se kladio, nije ništa potrošio, nije bacio kocku, a kocka se najbolje baci kada se odbaci, ali kod njega nije bila potreba ni kockica, ni karte, ni lutrija, ni srećkica, ni tiket, uglavnom dobio je 2.400.000, to je bilo 30.000 evra. Te godine, Boris Tadić i Đorđe Vukadinović uspeli su da i lutriju gurnu u minus. Dakle, „Lutrija Srbije“ te godine, bila je u minusu, verovali ili ne, iako znamo da priređivač igara na sreću uglavnom unapred knjiži 50% od uplate.

Što se tiče boraca, rat ne počinju borci, nego političari i političari uvek duguju borcima, jer ponavljam, ratnici, borci i vojnici ne započinju rat, oni uglavnom ginu.

U Prvom svetskom ratu Srbija je izgubila 1.264.000 života. Invalida je bilo 1.551.000. Da nismo ulazili u Prvi i Drugi svetski rat danas bi nas možda bilo kao Engleza, koji su u Drugom svetskom ratu izgubili 0,8% stanovništva, a Srbi, koji su oni uvukli u rat, izgubili su 15%.

Dame i gospodo, ovaj Dušan Teodorović, veliki junak pre 21 godinu, njegova obaveza za vreme agresije je bila predavanje na fakultetu i to mu je bilo mnogo, pa je pobegao u Ameriku.

Ovo je drugi junak, zove se Sergej Trifunović, koji je kukao od ministra do ministra dok nije prebegao na agresorsku stranu, tj. u Ameriku. Evo njega danas, velikog junaka, tu je razgolićen sa Ivanom Ivanovićem, ne znam zašto, pošto se drže za dojke, ne znam zašto ih mladi zovu dve sise.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici imamo još junaka.

Ovo je junak koji puši tompuse koji koštaju 1.500 evra mesečno. Zove se Jeremić. Taj je za vreme agresije otac, Miško ga je poslao, inače Slobin direktor Jugopetrola, čini mi se, poslao ga je u London, eto da mali studira, iako nije naučio Prvi NJutnov zakon, tamo sa onom Alojzom, kako se zvao onaj, napravio kasnije biznise višemilijonske sa tom vezom, sa Patrikom Hoom. To je taj junak.

I ovo su Boško Obradović i Dragan Đilas. Dragan Đilas, gle čuda baš te 1999. godine, pokretao je firmu u Pragu, a Boško Obradović je imao jako važna posla da pokrene časopis ljotićevske Dveri. Dakle, to su ti junaci.

Za razliku od tih junaka, ovo je Tibor Cerna, Mađar iz Debeljače, 55 kilograma, vojnik 20 godina, gine na Košarama. Poslednje reči su mu bile: „Za ovu zemlju vredi poginuti“. Ovo je on. Spomenik mu je otkriven tek 2017. godine. Poginuo je 1999. godine, na Košarama, ovde negde u blizini ovog rova koji je kopao gde se fotografisao. Ovo je njegova marama, crvena, koju su nosili oko ruke da se razlikuju od neprijateljskih vojnika. Na njoj četiri S i piše „Srbija“. Znači, njegove poslednje reči su bile: „Za ovu zemlju treba umreti“.

Zašto sam vam ovo pokazao? Iz prostog razloga da pokažem koliko su seljaci odani, a koliko su neki od ovih žutih nesrećnika prodani.

Morate, dame i gospodo narodni poslanici, mi političari ne smemo više olako da ulazimo u ratove, nemamo mi više naroda za gubljenje, ali moramo da odamo poštu poginulim invalidima. Nisu oni svojom voljom tamo otišli, nego su otišli voljom političara koji nisu međunarodnu situaciju dovoljno dobro procenili, po meni, a on je međunarodna politika kao klima, ako je ne poštuješ ponekad možeš i pokisneš.

Uglavnom, da li pravedno ili nepravedno, oni su odlukom političara u taj rat ušli. Ovo što sam vam pokazao, Tibora Cernu, „Za ovu zemlju vredi umreti“, njegova bi poruka danas bila: „Za ovu zemlju vredi živeti“, a vi, dame i gospodo, narodni poslanici, poštovani građani, da vidite razliku između ništaka i junaka.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, korupcija je zloupotreba javnih ovlašćenja u sopstvene svrhe. Korupcija je usko vezana i sa ispitivanjem porekla imovine, ali uglavnom kada se to govori misli se na imovinu političara. Korupcija može biti bela, siva i crna. Bela je ona zasnovana na nepotizmu, siva je ona u razmeni određenih usluga i one se krivično ne gone. Ona crna je kada se to radi za novac. Korupcija kod političara, kod određenog broja je proizvela bogatstvo koje, po meni, oni ne mogu da objasne.

Ovaj zakon je već ispunio svoj svrhu, na određen način. Bogati koji su se na politici obogatili sada od svog bogatstva imaju samo strah da ga ne izgube. Zamislite da ste Dragan Đilas, zamislite da ste Dragan Đilas i da ste za vreme, kako kaže ono, sticanja koristi za vreme vršenja javne funkcije.

Da li on ima neko drugo sticanje koristi? Teško. Celo njegovo bogatstvo je zasnovano, upravo na javnoj funkciji. Znači, bio je u kancelariji, šef kancelarije Borisa Tadića, bio je ministar za nacionalno investicioni plan. Taj nacionalni investicioni plan je uglavnom bio plan za izgradnju auto-puta kojim će novac ići u njegove privatne džepove i na kraju je bio gradonačelnik, ili što naši mladi kažu kradonačelnik, odatle potiče 619 miliona evra.

On i Šolak više ne razmišljaju glavom, sada razmišljaju novčanikom. Njihov mozak je u novčaniku, a novčanik u džepu. Ovaj zakon ih dovodi do toga da imaju strah da to ne izgube. Siromaštvo ne prave siromašni, siromaštvo proizvode bogati, posebno ovi bezobrazno bogati, koji su se obogatili na javnoj funkciji, kao što je to Dragan Đilas. Zašto bogati na takav način proizvode siromaštvo? Zato što finansijska sredstva i materijalna dobra odvajaju u svoju korist, često novčana sredstva iznose van naših tokova u inostranstvo i tako se proizvodi siromaštvo. Novca ima dovoljno, ali za vreme žutih nesrećnika bio nepravilno raspoređen, oni su sa narodom delili zlo i dobro, tako što su dobro uzeli sebi, a zlo ostavili narodu.

To njihovo bogatstvo, iznošenje novca i korupcija je ujedno bila loša poruka za investitore. Zamislite, u Đilasovo vreme, zašto nije bilo investicija iz inostranstva? Pa, videli ljudi da funkcioneri, a to je centralizovana korupcija, kada državno rukovodstvo iznosi pare napolje i kada je koruptivno, onda je to centralna korupcija, i kada su ljudi videli da državno rukovodstvo iznosi pare u inostranstvo, kažu - šta mi u tu zemlju da unosimo investicije, kada vidiš da njihovo državno rukovodstvo, funkcioneri, Đilas, Pajtić, Ješić, kako se zovu svi Šutanovac ili zgrabinovac, kada oni iznose novac u inostranstvo. Zašto bi neko u tu zemlju, onda investirao.

Postojala je uzajamna veze, između manjka investicija i njihovog bogatstva, koja su iznosili na belosvetska, kukova i druga ostrva. Takođe, to je rezultiralo i određeno siromaštvo, gubitkom radnih mesta, zato što je taj novac poticao iz privatizacije, a privatizacija bila više neka grabizacija, nego privatizacija, ili što u Sremu kažu da se malo private. To je značilo da se malo najedeš, kao eto tek tako malo, pa je bila grabeživa malko privatizacija predatorska. Još ću navesti neke primere.

Zamislite 300 hiljada hektara, u 63 kombinata, to ovi veliki zaštitnici, zaštitnici sada poljoprivrednika itd, to su zaboravili, to je kao zaboravljeno, gotovo je. Ne, nije gotovo, 63 kombinata su prodavana za cenu koja je bila ispod dva miliona evra po komadu. Govorim ne o zadrugama, o kombinatima koji su imali više hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta. Na stranu i što im je Šarić bio vodeći investitor, to su ovi koji se bore protiv narko-tržišta itd. To su ovi sa kokama nosiljama, preletačicama itd. Gde ove preletačice, koje promene četiri stranke, pričaju o koki, misleći da su koke koke, da je droga koja se zove koka, da se proizvodi u kokošinjcu. Ja mislim da su veoma dobro upoznati, s obzirom da dele zajedničku crtu sa Sergejom Trifunovićem, ali bože moj.

Privatizacija kombinata 1,8 miliona evra po komadu, 300 hiljada hektara, prodata za, čini mi se, 150 miliona evra, maksimalno. Vrednost 300 hiljada hektara vojvođanske zemlje, je danas 4,5 milijarde. Sada će neko da ih tereti, ne znam, ta 150 miliona itd, koje su pokrali da bi to tako jeftino prodali, a u suštini su napravili štetu od 4,5 milijardi. Sada vas ja pitam, da imaju i prigovor na PKB, gde je PKB prodat za sumu koliko su oni dobili za svih 63 preduzeća ili 300 hiljada hektara.

Sad su oni prigovorili, kao to nije bilo moglo je skuplje i tako dalje, a pri tome su u tom PKB napravili 82 miliona evra duga, a gle čuda, u vreme dok je u Beogradu kradonačelnik koji je upravljao i PKB-om, bio Dragan Đilas, a gle čuda, rukovodstvo PKB je dovedeno direktno iz Delte od Miškovića. Sada vas ja pitam, da li oni stvarno mislite da nemaju strah da ne izgube to bogatstvo koje su stekli na tako pokvaren i bezobrazan način.

Bogatstvo je kao morska voda, što ga više imaju, to su žedniji. I, Šolak i Đilas su najbolji primeri, Šolak broj dva. Recite mi ministre, koliko je Šolak uložio novca, koliki je ulaz u Srbiju? Koliko je uložio? Dakle, KDS sistemi, kasnije SSV, „Junajted grupa“, „Junajted medija“, „Dajrek medija“, koja je članica „Junajtede grupe“, „Junajted medije“. „Dajrek medija“ je bila Đilasova, da li je tako? Kao nisu međusobno povezani? Vrlo lako se međusobno povežu, reklamno tržište i tako dalje. Recite mi koliko je Šolak uneo novca u Srbiju? Investirao je, red je da zaradi, nije problem, ali ja mislim da su to bila minorna ulaganja. Razvlačio je kablove po EPS mrežama i tako dalje. Znate li za koliko je on prodao taj biznis? Znači, „Junajted grupa“, SBB i tako dalje, je prvo prodala svoj biznis, deo svog biznisa za 1,5 milijarde evra, dok ste se vi kao državno rukovodstvo vozili u onom Falkonu raspadnutom, on je imao dva nova. Jedan je Falkon, drugi je slične neke marke.

Sada se ja pitam, pošto je onako posredno u Dnevniku objavljen informacija kako je on poreski obveznik u Švajcarskoj. Čekajte, biznis mu je ovde, ovde zarađuje stotine miliona evra godišnje, biznis mu je bio jedan i po milijarda, pa je taj biznis onda zajedno sa tim Dejvidom Petreusom, pretvoren u BS Partner. A u koliko para? U 2,6 milijardi evra. Znači, Šolakov biznis i Đilasov koji je prodat, vredeo je 2,6 milijardi evra. Sada bih ja mogao vas kao ministra policije da pitam, koliko su oni novca, njih dvojica uložili u taj biznis kada su uspeli da ga prodaju za 2,6 milijardi evra? Da li su korišćeni državni resursi, resursi EPS, toplana i tako dalje? Da li su korišćene povlastice koje je Đilas imao u državnom rukovodstvu zato što je bio ministar, zašto što je bio kradonačelnik, zato što je bio blizak Borisu Tadiću i tako dalje? Koliko su oni novca uložili da bi za biznis dobili 2,6 milijardi evra i opet ostali u nekoj igri, i opet uzimali stotine miliona evra od pretplatnika sa teritorije Srbije. Najbolji dokaz je sa „Telekomom“. „Telekom“ su hteli da uguše, sada su sami tražili da se njihovi kanali udalje sa „Telekoma“, uključujući i N1, a sada bi samo da vrate N1, ali ne besplatno. Znači, „Telekom“ kaže, hajde besplatno ćemo vas pustiti, emitujte za 800 hiljada korisnika do mola. Što znači da to gleda milion, dva miliona ljudi. Može da gleda, ali neće da gleda i ne možete ljude da naterate da gledaju N1, da čitaju „Danas“, „Vreme“, NIN i tako dalje, ljudi to neće, kao što ne možete da ih naterate da glasaju za te nesrećnike koji bojkotuju ovde rad Narodne skupštine.

Želeo bih da znam, kako mi uopšte sa njima da izađemo na kraj, jer to je ogroman novac i ljudi koji misle da sa novcem mogu sve, da mogu da kupe poslaničke grupe, da mogu da kupe političke partije, da mogu da kontrolišu druge političke partije, kroz dužničko ropstvo. Ljudi koji misle da sa novcem mogu da urade sve.

Uglavnom misle da posle toga urade sve za novac, kao u onoj morskoj vodi, da što više imaju to su žedniji. Zato ja podržavam ove zakone, ali se pitam – šta ćemo sa ovima koji su kupovali do 2007. godine, kao Ješić stanove u Beču, bazene za teču ili strica, ujaka i tako dalje?

Šta ćemo sa onima koji su imali pocepane patike i pocepane farmerke, šta ćemo za te moralne kredibilne veličine koje su, gle čuda, odjednom stekle nekoliko hiljada kvadrata prostora, penthause i tako dalje?

Šta ćemo da uradimo sa njima, na koji način i kojim kompletom zakona, ne samo ovim jednim zakonom, da krenemo na njih i da narodu pokažemo da ćemo suzbijati kriminal i nećemo dozvoliti da kriminal suzbije državu.

Moja poruka za sve političare je sledeća – da nikome nisu nosili novčanik ispred krsta. Nijedan kapital u Srbiji nije trajao 100 godina, zapamtite. Probajte da proverite.

Nijedan kapital u Srbiji nije trajao duže od 100 godina. Nikome nisu nosili novčanik ispred krsta, a kovčeg od najbolje hrastovine je samo kovčeg, nijedno bogatstvo nije dočekalo da ga unuk potroši i zato je moja poruka političarima i svima ovim bogatašima koji su se obogatili na ovaj način.

Nemojte, bre toliko da kradete, ne možete u isto vreme da jedete tri supe, da jedete tri mešana mesa, ne možete da pojedete tri raka u isto vreme, ne možete da spavate u tri vile, ne možete u isto vreme da imate tri devojke koje se skupo održavaju, znači nemojte bre toliko da kradete. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da sam ja govorio kao ovlašćeni i već rekao ovim žutim novokomponovanim bogatašima šta sam imao, ja ću preostalo vreme poslaničke grupe ustupiti Bojanu Torbici koji će nešto kasnije govoriti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, ja poštujem vašu tolerantnost. Član 104. stav 1. – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku čiji nije član poslaničke grupe navodeći njegovo ime i prezime, funkciju itd, ima pravo na repliku.

Ja nemam ništa protiv što ste dali gospodinu Šaroviću repliku, ali on se za repliku javio na izlaganje gospodina Markovića, a sve vreme je replicirao ministru. Ako ste mu dali repliku na izlaganje gospodina Markovića, onda on treba da replicira gospodinu Markoviću, a ne ministru. Ovako se širi krug replika i ovako možemo mi koji smo ovde strpljivi da čekamo do sudnjeg dana da vi završite te replike, zato što kod vas replika nije jedna, nije odgovor na repliku. Kod vas ima pet replika. Kod vas dva minuta traju samo kod mene dva minuta. Samo za mene su dva minuta dva minuta, ostali mogu tri minuta, četiri minuta.

Poštujem tu vašu demokratičnost i ono smisao da se vodi debata itd, ali nemojte baš puno preterivati.

Ne tražim da se glasa, ali da se uvede nekog reda malo u te replike. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde sedi 10-ak kolega, pravda za kolege. Ako neko onako uvredljivo i posprdno kaže – pravda za Marijana, samo zato što sam tražio da se te replike malo suze, da ne traju mnogo duže od dva minuta, što piše u Poslovniku, da se replike odnose na prethodnog govornika, da se ne replicira po pet, šest puta uzastopno, da ne gubimo vreme, da svaka sednica košta, ali da razumem želju predsedavajućeg da dopusti dijalog i da to toleriše, ali sam tražio da te nenamerne zloupotrebe, ta tolerancija ne ode predaleko i previše.

Staro pravilo kaže da su najbolji zakoni i najbolja pravila ona koja se sprovode. Ovaj Poslovnik nisam pisao ja, nisam čak bio ni poslanik kada se ovaj Poslovnik pisao, ali mislim da makar neka osnovna pravila treba da poštujemo. Ne možemo da dođemo u jedan sat popodne, napravimo jedno 20 uzastopnih replika itd, onda odemo kući, a istih 10-15 ljudi sedi ovde u Narodnoj skupštini, bez obzira kojoj poslaničkoj grupi pripadaju. Uvek vidim iste kolege koji strpljivo sede itd, ne zloupotrebljavaju ni jedno pravo, posebno ne preterano, a uvek imamo ljude koji imaju pravo na pet, šest, sedam uzastopnih replika i posle odu kućama, a mi svi bez obzira na poslaničku grupu, koji danima ostajemo ovde, sedimo.

Tražim da se sa tom tolerancijom ne pretera previše. Razumem želju predsedavajućeg da se dijalog vodi itd, ali da ne bude po pet, 10, 15 uzastopnih replika i da traju po četiri, pet minuta. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi Srbi koji smo postradali u Drugom svetskom ratu sa 15% stanovništva treba sa dužnom pažnjom da se setimo onih koji su nas u taj rat uvukli. Recimo, Engleza. Kažu, ima izreka – kada se dve ribe posvađaju na dnu mora, kaže, mora da je neki Englez ili Britanac iza nekog kamena. Oni su vešti u žrtvovanju drugih za sopstvene interese.

Hajde da vidimo, u filmovima gledamo taj žestoki antifašizam, antinacizam, borbu Engleza, Britanac, Amerikanaca protiv Nemaca. Da li je to tako? Samo nešto više od dve godine otkada su 200.000 funti dali generalu Simoviću da nas 27. marta polako uvede u krvoproliće, u nestanak 1.200.000 Srba, Englezi su maja meseca 1938. godine odigrali utakmicu u Berlinu. Ova njihova i nemačka reprezentacija, gde Englezi dve godine pre žrtvovanja Srba salutiraju Hitleru, svi do jednog. Pre same utakmice u svlačionicu je ušao engleski diplomata i naredio fudbalerima Engleske da salutiraju Hitleru bez obzira što on čak nije ni došao na stadion, već su bili neki visoki funkcioneri nacističke partije. Evo tih fotografija. Setimo se naših prijatelja Engleza koji su hteli da nas proglase genocidnim narodom, setimo se da 1938. godine salutiraju Hitleru pred 110.000 nacista u Berlinu. Dobro da se setimo, da se naši gledaoci takođe sete i da dobro razmislimo pre nego što krenemo vruće glave eventualno, ne daj bože, u neke druge sukobe, da ne budemo baš previše emotivni. Neka nam srce bude toplo, a glava da nam bude hladna.

Setimo se ovih Britanaca, da je to 1938. godine bilo posle pripajanja Austrije, da su u nemačkoj reprezentaciji igrali i neki pripojeni fudbaleri iz Austrije, čak i jedan Englez koji je dao gol. Dakle, i prošireni nacisti su igrali za Nemačku, a bitno je da su Englezi tolerisali pripajanje Austrije, bitno je i da im je ponuđeno zašto su to radili, pa ih je nekako FIFA eskivirala. Ponuđeno im je mesto Austrije na svetskom prvenstvu, koja je izbrisana zato što je pripojena Nemačkoj. E, toliko o licemernim Englezima, za koje neki misle da su nam bili neki saveznici i prijatelji, a da ne govorimo o tome da su po naređenju Broza bombardovani gradovi 1944. godine po deset puta, od Niša do Alibunara, Podgorice, Beograda više puta, pa i na Uskrs, pa i na sahranama, nema šta nam nisu radili. Zato ne znam ko nas je više mrzeo, da li Nemci ili naši saveznici.

S tim u vezi, da se Engleska ne bi branila, ovde kraljica Elizabeta, ovde kasnije i princ Edvard VIII, ovde i njena majka, i gle čuda, 30-ih godina u dvorcu, čini mi se u Škotskoj, pozdravljaju nacističkim pozdravom, verovatno šalju i poljupce Adolfu Hitleru.

Zato braćo Srbi, građani Republike Srbije dobro da razmislite o ovim dobrovoljnim davaocima srpske krvi i da znate dok je u Drugom svetskom ratu stradalo najviše ruskog i srpskog stanovništva uz jevrejsko, Srba je stradalo 15%, Jugoslovena 10% a i u tim Jugoslovenima baš smo mi Srbi uzeli najveće učešće, Hrvata je stradalo 70.000 a Srba je stradalo 1.200.000.

Da dobro naučimo neke lekcije iz prošlosti i da, opet kažem ono što sam rekao prošli put, da mi dobro razmislimo da smo dosta puta ratovali za velike, dosta puta smo ratovali za tuđe interese, dosta puta smo ratovali za druge, vreme je da od sada živimo samo za sebe i za naš narod u okruženju. Hvala.