Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi Srbi koji smo postradali u Drugom svetskom ratu sa 15% stanovništva treba sa dužnom pažnjom da se setimo onih koji su nas u taj rat uvukli. Recimo, Engleza. Kažu, ima izreka – kada se dve ribe posvađaju na dnu mora, kaže, mora da je neki Englez ili Britanac iza nekog kamena. Oni su vešti u žrtvovanju drugih za sopstvene interese.

Hajde da vidimo, u filmovima gledamo taj žestoki antifašizam, antinacizam, borbu Engleza, Britanac, Amerikanaca protiv Nemaca. Da li je to tako? Samo nešto više od dve godine otkada su 200.000 funti dali generalu Simoviću da nas 27. marta polako uvede u krvoproliće, u nestanak 1.200.000 Srba, Englezi su maja meseca 1938. godine odigrali utakmicu u Berlinu. Ova njihova i nemačka reprezentacija, gde Englezi dve godine pre žrtvovanja Srba salutiraju Hitleru, svi do jednog. Pre same utakmice u svlačionicu je ušao engleski diplomata i naredio fudbalerima Engleske da salutiraju Hitleru bez obzira što on čak nije ni došao na stadion, već su bili neki visoki funkcioneri nacističke partije. Evo tih fotografija. Setimo se naših prijatelja Engleza koji su hteli da nas proglase genocidnim narodom, setimo se da 1938. godine salutiraju Hitleru pred 110.000 nacista u Berlinu. Dobro da se setimo, da se naši gledaoci takođe sete i da dobro razmislimo pre nego što krenemo vruće glave eventualno, ne daj bože, u neke druge sukobe, da ne budemo baš previše emotivni. Neka nam srce bude toplo, a glava da nam bude hladna.

Setimo se ovih Britanaca, da je to 1938. godine bilo posle pripajanja Austrije, da su u nemačkoj reprezentaciji igrali i neki pripojeni fudbaleri iz Austrije, čak i jedan Englez koji je dao gol. Dakle, i prošireni nacisti su igrali za Nemačku, a bitno je da su Englezi tolerisali pripajanje Austrije, bitno je i da im je ponuđeno zašto su to radili, pa ih je nekako FIFA eskivirala. Ponuđeno im je mesto Austrije na svetskom prvenstvu, koja je izbrisana zato što je pripojena Nemačkoj. E, toliko o licemernim Englezima, za koje neki misle da su nam bili neki saveznici i prijatelji, a da ne govorimo o tome da su po naređenju Broza bombardovani gradovi 1944. godine po deset puta, od Niša do Alibunara, Podgorice, Beograda više puta, pa i na Uskrs, pa i na sahranama, nema šta nam nisu radili. Zato ne znam ko nas je više mrzeo, da li Nemci ili naši saveznici.

S tim u vezi, da se Engleska ne bi branila, ovde kraljica Elizabeta, ovde kasnije i princ Edvard VIII, ovde i njena majka, i gle čuda, 30-ih godina u dvorcu, čini mi se u Škotskoj, pozdravljaju nacističkim pozdravom, verovatno šalju i poljupce Adolfu Hitleru.

Zato braćo Srbi, građani Republike Srbije dobro da razmislite o ovim dobrovoljnim davaocima srpske krvi i da znate dok je u Drugom svetskom ratu stradalo najviše ruskog i srpskog stanovništva uz jevrejsko, Srba je stradalo 15%, Jugoslovena 10% a i u tim Jugoslovenima baš smo mi Srbi uzeli najveće učešće, Hrvata je stradalo 70.000 a Srba je stradalo 1.200.000.

Da dobro naučimo neke lekcije iz prošlosti i da, opet kažem ono što sam rekao prošli put, da mi dobro razmislimo da smo dosta puta ratovali za velike, dosta puta smo ratovali za tuđe interese, dosta puta smo ratovali za druge, vreme je da od sada živimo samo za sebe i za naš narod u okruženju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo sam rekao ne sa namerom što sam iznosio, ne sa namerom da zaoštrim odnose sa Englezima, niti da ih postavim istorijski na mesto koje im pripada, zbog drugosrbijanaca. Oni često zbog jedne šake Ljotićevaca, zbog nekoliko ludaka i čudaka koji za vreme Drugog svetskog rata uradili nešto čega bi se mi postideli žele da prikažu Srbiju kao neku vrstu saveznika nacizma i čisto zbog njih sam ovo izneo.

Jeste engleska dinastija bila bliska krvno i Nemcima, ali ima tu još nečega, u ovim filmovima u Drugom svetskom ratu dominiraju američki filmovi. Uglavnom su veliki borci protiv nacizma za mene minorni Pokret otpora u Francuskoj, koji je čak predvodio fudbaler Ivica Bek. Jedan od tih koji su predvodili, Srbin, učesnik Mundijala u Montevideu 1930. godine i on je učestvovao u tom Pokretu otpora. Uglavnom su filmovi o anti-nacizmu i borbi protiv Hitlera američki, engleski, francuski, to su glavni borci itd. A oni koji su najviše izginuli sad rizikuju da budu proglašeni genocidnim narodom.

Obeležavanja u Poljskoj itd. svih tih ratova i sukoba, čini mi se da su rađe viđeni gosti u nekim državama Nemci kao osvajači, nego kao Srbiji koji su i Rusi koji su podnosili najveće žrtve, a Poljska prošle godine najbolji primer kada se obeležavao „Pomor“ u Poljskoj, „Pogrom“, Poljaci nisu pozvali Ruse i Srbe koji su bili najveće žrtve. Englezi su stradali 0,08%, Srbi 15%, Jugosloveni 10%. Znate li koliko su stradali Amerikanci, te vodeće žrtve, borci itd, 0,2%. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zemun je grad. Na periferiji tog grada, na teritoriji NDH je bio logor Staro sajmište. Bio bi greh prema svim Zemuncima, koji su nekada živeli ili sada žive ili simpatišu Zemun kao simpatičan grad. Ja sam rođen u Zemunu i ne bih voleo, rođen zato što je porodilište jedino u Sremu u tom trenutku bilo u Zemunu, i ne bi mi bilo drago da se logor Staro sajmište, kako se i zvao, nazove logorom Zemun.

Ja nisam rođen u logoru, ni u bivšem logoru. Ja sam rođen u Zemunu. A, na periferiji Zemuna uz dozvolu NDH Nemci su likvidirali na surov način od 6.500 do 7.000 Jevreja i 12.000 Srba.

Moji potiču iz Bosne i Hercegovine i ne znam na koji način su dospeli u taj logor, Foča, Goražde okolina, delovi stare Hercegovine, dakle ne znam kojim putevima su oni uopšte se našli i završili u logoru Staro sajmište.

Ovde je rečeno nešto što je mene pogodilo. Ja sam u srednjoj školi zbog porodice u kojoj sam odrastao i u vojsci, sve vreme bio lojalan državi, ali nisam verovao baš u Potemkinova sela. Pokušali su da nas uče da je srpska vojska, a to je radila KP, da je srpska vojska vodila hegemonističke ratove od 1914. do 1918. godine, recite mi da grešim da takvih lekcija nije bilo, da je vodila hegemonističke ratove i da je porobila sve druge naše narode i narodnosti. Tako su pokušali da nas uče u školi. Mene tome nisu mogli da nauče.

Ima onih pripadnika KP koji su bili najmlađi Titovi odbornici koji su prihvatili tu vrstu ideologije i onda pod starost kažu – ali ja sam hteo da unesem sliku „Plave grobnice“. „Plava grobnica“ pripada srpskom narodu. To je sećanje da je Srbija oslobađala druge, a ti drugi su digli ruku na Srbiju i Srbe. „Plava grobnica“ podseća na to. Ali, mene podseća i na one koji danas žele politički i „Plavu grobnicu“ da iskoriste, uprkos tome što su bili najmlađi Titovi odbornici, šefa partije koji nas je učio da su Srbi sa milion i 264 hiljade, poginulih Srba iz Srbije, vršili hegemonističke ratove od 14. do 18. da bi porobili naše narode i narodnosti.

Stvarno ova Skupština trpi sve. Ovde ima ono obraz đon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u sukobu samih sa sobom uvek gubimo mi. Dok smo mi ratovali za druge, svi drugi su ratovali protiv nas. Ja ću pokušati na nekoliko primera da našim gledaocima dokažem da vredi imati vruće srce i hladnu glavu, a ne obrnuto, da ne treba vrućom glavom ići u sukobe.

Ova fotografija je fotografija prvog komandanta RV i PVO povratnog, zvao se Franjo Pirc. U partizane je došao iz stožera Ante Pavelić 1944. godine. Inače, jeste bio kraljevski vazduhoplovac, pilot koji je 1941. godine, posle osnivanja NDH, pobegao kod Pavelića. Zato što je bio našom zabludom jedan od komandanata u Kragujevcu, čini mi se, najslabije smo se branili avijacijom baš iz Kragujevca. Da naši gledaoci znaju da je ta trula kraljevina, za koju su me učili u školi da je bila trula i da je kapitulirala za 12 dana, čini mi se izbacila 3.500 nemačkih vojnika iz stroja, da je ta avijacija koju je ovaj izdao, kraljevska, bombardovala aerodrome u Mađarskoj, Bugarskoj i čini mi se u Austriji. Da li je tako, gospodine Martinoviću? Ta trula Jugoslavija.

U drugoj lekciji su me učili, u prvoj da je trula Jugoslavija kapitulirala za 12 dana, a u prethodnoj lekciji su me učili, ili u jednoj od prethodnih lekcija, kako smo mi spasili Sovjetski Savez, Rusiju. Zato što smo 27. marta, gde je potplaćeni Simović žrtvovao 15% Srba, da bi Engleza izginulo daleko manje od Amerikanaca, od 0,2 do 0,8% i Srbi su vrućom glavom krenuli u sukob sa Hitlerom, a pri tome smo izgubili 15% stanovništva. Franjo Pirc je izdao i pobegao na Pavelićevu stranu. I, gle čuda, 1944. godine dolazi u partizane, postaje prvi komandant ratnog vazduhoplovstva, navodno Narodno oslobodilačke vojske.

Kako je on nadalje oslobađao Srbe? Sad ćete čuti, oni koji ne znate. Dakle, prvo što je uradio, sazvao je svoje oficire i izdao naredbu da se prijave svi bivši vazduhoplovci za novi ratni raspored. Kada su se piloti koji su obarani u sukobu sa Nemcima koji su izbacili 154 nemačke letilice iz stroja, kada su se ti obarani piloti javljali za promenu ratnog rasporeda, da se stave u službu državi, Franjo Pirc ih je pokupio, odveo u selo Jabuka u Pančevu i pogubio 72 kraljevska oficira koja su se borila protiv Hitlerove avijacije, dok je on pobegao na Pavelićevu stranu. Zato ja kažem da su Srbi Hrvatima poslužili samo kao prelazni period iz jedne NDH u drugu. Čim se stekla prva naredna prilika imali smo Antona Tusa itd.

Hajde da vidite koliko je to oslobađanje od života Srba bilo veoma uspešno po Hrvatima, prilog broj dva. Ovaj oficir se zove Marko Mesić. Gospodine Martinoviću, vi ćete možda nešto o ovome znati, kao što ja znam. To je stric čuvenog Mesića koji je rekao - Zadatak je izvršen, Jugoslavija više ne postoji. Evo, da vidimo antifašističku prošlost Mesićevu. Ovo je njegov stric, 369. pukovnija, pješačka kako su je zvali, zarobljena kod Staljingrada. Pokupili ih Rusi. Onda nisu znali da li da ih pobiju, pa su rešili da ih presvuku u partizane. Poslali su ih oktobra 1944. godine u Srbiju, da ono što iz NDH nisu uspeli da urade, što nisu uradili u ustaškoj uniformi da urade u uniformi presvučeni u navodne partizane, u oslobodioce.

Znate li šta je radio kada je došao u omraženi kraljevski kompleks Beli dvor? Pucao je u crkvu Svetog Andreja i pri tome gađao ikonu u toj crkvi. To vam je priča o Marku Mesiću. Mislim da još u toj crkvi postoje tragovi tog rafala koji je ispalio ovaj ustaša presvučen u partizansku odoru, rešen da na streljački stroj na Sremskom frontu pošalje na desetine hiljada srpskih mladića, onih koji su preživeli savezničko bombardovanje, a desetina puta je Srbija 1944. godine bombardovana, po nalogu neprijateljskog vojnika iz prvog rata Josipa Broza koji je birao ciljeve koje saveznici treba da bombarduju u Srbiji. Kada je na red došla Slovenija Edvard Kardelj je rekao – znate, to u Srbiji nije dalo rezultata, pa su bombardovani samo Srbija i Crna Gora, odnosno ciljevi naseljeni srpskim stanovništvom.

Zato, braćo Srbi, razmislimo dobro, nikako pre vremena u tuđe ratove, a nikako, to je poruka za ove nesretnike drugosrbijance, nikako u sukobe sami sa sobom, jer u tim sukobima sigurno gubimo mi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poznato je da se posle Prvog svetskog rata Kraljevina Srbija i Kraljevina Crna Gora ujedinila sa poraženim delovima Austrougarske. Takođe, posle Drugog svetskog rata pobednička vojska se ponovo ujedinjavala sa onima koji su na njih udarili. Tako su nastale bivše jugoslovenske republike koje su stvorene ponovo borbom Srba. A onda su sve gotovo do jedne rešile od 90-ih godina naovamo da izbace pobednike. Sve republike su proglasile nezavisnost i sve Srbe koji su živeli u tim republikama stotinama godina proglasile agresorima.

Vi imate velikosrpsku agresiju u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, evo sad i u Crnoj Gori, u pokrajini srpskoj Kosovu i Metohiji, gde smo došli do sulude situacije, recimo, sve republike su mogle da se odvoje od Srbije, od Jugoslavije, Srbija ne može da se odvoji ni od svoje pokrajine. Od Srbije može da se odvoji pokrajina, ali Srbija od pokrajine ne može da se odvoji, čak ni jednim svojim delom.

Uzmimo te multietničke narode koji su se borili protiv velikosrpske agresije. Oni istovremeno hoće da budu i žrtve i pobednici. Teško je u ratu biti i žrtva i pobednik. To je veoma teško. Ali eto, tim bivšim jugoslovenskim narodima je pošlo za rukom. Ja ću navesti multietničku Bosnu, pa da vidimo. Sedište multietničke Bosne, multietnička Bosna je pre sukoba po popisu iz 1991. godine imala 42% Muslimana, sada ima 50,1% Bošnjaka, zapamtite, 42% pa 50,1%. To je isto, bili su Muslimani pa je Klinton rešio, dobro, mogu da se izjašnjavaju kako hoće, ali se radi o istom narodu. Srba je bilo 34%, sada ih ima 30%.

U tzv. Federaciji Bosne i Hercegovine, Hrvatska i Bošnjaci, bilo je 500 hiljada Srba, sada ih nema ni 50 hiljada. U sedištu multietničke zajednice, Sarajevu, bilo je 157 hiljada Srba, sada ih ima manje od Kineza, daj bože da ih ima 10 hiljada.

Sad ja vas i sebe pitam - ko je to izvršio etničko čišćenje u Herceg-Bosni?

Recimo, u muslimansko-hrvatskoj federaciji Srba ima 2,5%. Maltene statistička greška. Recimo, u Sarajevu imate 22 hiljade više Bošnjaka nego što ste imali pre rata Muslimana. U Zenici imate 13 hiljada više Bošnjaka nego što je bilo Muslimana pre sukoba 1991. godine. Ko je onda izvršio etničko čišćenje?

Znači, obično agresor, tako su nas proglasili, izvrši etničko čišćenje. Ali, kad uzmete statistiku, Srba nema, ima ih manje. Recimo, bilo ih je zajedno sa Jugoslovenima milion i 600 hiljada. Sad ih ima milion i 86 hiljada. Sad ja pitam - ko je izvršio etničko čišćenje u Sarajevu? Bilo 157 hiljada Srba, sad ih ima manje od 10 hiljada. Etički počistili žive, evo, sada sele 13 hiljada grobova. Da li se to može nazvati etničkim čišćenjem mrtvih?

Da li mi jednom treba da počnemo da cenimo sami sebe? Da li mislite da ovi drugosrbijanci ne bi uradili ono što nam je radio Franjo Pirc i ovaj nesretni Marko Mesić?

Ja nisam siguran da današnji Đilas ne bi stupio u savez sa ovima, kao što je to stupio onaj Đilas. Ovaj Đilas koji u svoje džepove gurne ruke samo na minus 20 je, po meni, gori od onog Đilasa, jer je uzeo 619 miliona evra, znači, uzeo je budućnost nekoj deci. Da li mislite da oni ne bi stupili u savez sa ovakvima?

Ja sam siguran da ovi nesrećnici bi. Pa, evo, sa Boškom Obradovićem. I da vam navedem primer.

Ovo je bio profil Marinike Tepić, do pre godinu i nešto dana. To je profil na kome se maljem razbija glava gipsanoj bisti sa likom Aleksandra Vučića. Evo, pogledajte, da uvećam. Oni to zovu umetnost. Ovo drugosrbijanci zovu umetnost. Evo, ta fotografija koju je ona stavila na svoju profilnu sliku na Tviteru, i sve do motornih testera. Kad su sa malja prešli na motornu testeru i obznanili da će nas šišati motornim testerama, onda su prešli na motorne testere. Ali, da vidimo kome ona to želi da polupa glavu maljem. To je ustaški metod. Čoveku kome su gotovo celu familiju, kao i meni, pobile ustaše.

Ja vas pitam - ima li razlike između današnjih drugosrbijanaca i onih koji su pozivali da se bombarduju srpski i crnogorski gradovi? Podgorica je sravnjena sa zemljom. Niš gađan, čini mi se, 13 puta. Leskovac 10 puta. Beograd više puta, na Uskrs pa na dan sahrane, itd. U tom logoru je poginulo 120 ljudi, zatvorenika, logoraša, od savezničkog, navodno, bombardovanja. E, to su oni saveznici koji su nas gurnuli u rat, pa izginulo 15% Srba, 0,8% Engleza i 0,2% Amerikanaca.

Zato ja kažem, i završiću sa, recimo, Dobricom Ćosić. On kaže, braćo Srbi, građani Srbije, on kaže da sukobi velikih se obično plaćaju kožama malih. Kaže doslovce ovako: "Balkan je kusur u sukobu velikih. U sukobu velikih se taj kusur plaća kožom balkanskih naroda". Ovo bi trebalo da čuju oni koje smo oslobodili, a oni nas sad nazivaju velikosrpskim agresorom. Najčešće se, kaže, plaća kožama balkanskog naroda. A najčešće je to koža srpskog naroda.

Zato ja kažem - treba da izbegavamo sukobe sa bilo kim, posebno sami sa sobom.

Srbija ekonomski napreduje i oni koji žele da zaustave ekonomski napredak Srbije, oni mogu i da požele sukobe, koje mi moramo, ma koliko bilo bolno, izbegavati do onog momenta da ne dopustimo jedino pogrom i neke zločine nad Srbima koji se kao "Oluja", "Bljesak" itd. više ne smeju ponoviti. A sve drugo, nažalost, moramo da trpimo,da bi ekonomski napredak Srbije bio obezbeđen. Jer, cilj velikih možda više nije samo da nas fizički unište. Možda hoće nekim novim sukobom da nas ponovo uvedu u neke borbe, spreče ekonomski napredak. To im možda nije primarni cilj. Možda im je cilj da zaplaše još ovo malo mladog naroda, da pobegne od mogućih sukoba i da tako oni u Evropi i veliki dođu do radne snage. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, elektronska oglasna tabla treba da sadrži određene podatke. Koliko je katastar bitan najbolje vidimo na primeru Republike Srpske. Geometar koga sam ja najviše poštovao poodavno nije među živima, kažu da je bio najprecizniji.

To je bio geometar iz Valjeva i ja bih da sam malo više vlast ustanovio srednju geometarsku školu u Valjevu, možda i akademiju i ona bi se zvala akademija Nikola Kalabić. Ne zbog njegovih zasluga u Drugom svetskom ratu, kažu da se njegove knjige, gospodine Martinoviću, i dan danas koriste, kao veoma precizne.

Kada sam već pomenuo Republiku Srpsku, koliko je bitan katastar, videćemo iz onih 94 hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta, koju po svaku cenu neko želi da otme od Republike Srpske. Da, Nikola Kalabić je rođen u Republici Srpskoj, i ima veza sa Republikom Srpskom i mislim da tamo ima mnogo ljudi koji se zovu Nikola, i da to neće tako lako proći.

U prethodnim diskusijama sam govorio i to, da ovi multietnički, koji otimaju tu zemlju, nikako ne mogu da mi dokažu kako to u Federaciji sa 505 hiljada Srba, na tim teritorijama iz 1991. godine, sada 2013. godine živi manje od 50 hiljada ljudi i 2,5% Srba, a u Republici Srpskoj živi 14% Bošnjaka, odnosno ranije su to bili Muslimani. Ko je tu u stvari multietnički? Ko je tu koga etnički počistio? Ali, izgleda da provokacije prema Srbima idu dalje. Treba oteti 94 hiljade hektara zemlje Republici Srpskoj, ja mislim ne zbog poljoprivrednog zemljišta, iz provokacije radi. Sve što se dešava oko Srbije, pa i u katastrima susednih republika, se dešava zbog Srbije, zbog provokacije. Neko želi Srbiju da zaustavi, pre svega u ekonomskom napredovanju, jer su shvatili da od kada je Srbija stala na noge, da pomaže srpskom narodu u okruženju, da ima snažnu ekonomiju, da ima novac, da pomogne Srbima, ne samo u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori, već i recimo u Federaciji BiH, recimo u Drvaru.

Možda to nekome smeta. Čudna je koincidencija, da Srbija počne da pomaže Srbe u regionu, da obeležava nevolje kroz koje su prošli, da traži da čuvaju svoje srpsko ime, da čuvaju srpski jezik i svoju kulturu, da ponovo podignu glavu, da ponovo podignu svoju zastavu, koji mnogi zabranjuju, kao recimo oni u Crnoj Gori, koji iz katastra žele da izbrišu srpske crkve, Nemanju, Svetog Savu itd.

Čudno mi je to okolo što se dešava, oko Srbije, po meni se dešava zbog Srbije. Zato, po meni je veoma bitan katastar, ali još bitnije je, sem ovih žutih nesrećnika, da budemo složni i da čuvamo hladnu glavu, da dobro razmislimo, što neki oko nas nešto rade i zašto žele po svaku cenu da isprovociraju Republiku Srbiju i zašto nam umnožavaju probleme, kada mi nikoga od njih, u ovom trenutku ne diramo, kada ne plediramo na njihovu teritoriju, a oni po svaku cenu žele i kroz katastar da uzmu deo teritorije Republike Srpske, koji Dejtonom njima ne pripadaju.

Zato kažem, da naš narod treba pažljivo da gleda šta radi naše rukovodstvo, da čuvamo hladnu glavu, da imamo toplo srce, da nikako ne nasedamo na neke ranije fore, kako to mladi kažu, da se ne damo provocirati, da samo u krajnjoj nuždi ne dozvolimo ponavljanje „Bljeska“ i „Oluje“, ali zbog događaja u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori, niko ne može da me ubedi da cilj nije Srbija, srpski narod u Srbiji i srpski narod u okruženju, koji mi svake godine pomažemo i bićemo u prilici, ako ekonomski budemo napredovali, da ih pomažemo sve više.

Kada srpski narod u regionu stane na noge, niko ga neće zaustaviti u ekonomskom napretku i svi će želeti da sa Srbima i sa Srbijom grade dobre odnose. To smeta ovim rukovodstvima, koja su proistekla iz prethodnih ratova, koji su bili ratni zločinci, a postali kobajagi neki državnici i političari. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje se odnosi na Zaštitnika građana. Šta misli Zaštitnik građana da preduzme povodom kampanje koju ovih dana protiv migranata vrši Boško Obradović i politička organizacija Dveri? Naime, radi se kampanji protiv migranata koji uglavnom prolaze kroz Republiku Srbiju u pokušaju da se domognu teritorije EU, a neke od zemalja EU su i odgovorne za razaranje njihovih država i za ratne operacije koje se vrše na teritoriji tih država.

Uglavnom, cilj tih migranata je prolaz kroz Republiku Srbiju uz što kraće zadržavanje, a gospodin Obradović i politička organizacija Dveri vrši po meni rasističku, fašističku kampanju i pri tom kao rekvizit koristi kamion hladnjaču. Posle vešala koje su Srbima obećavali na protestima pripadnici organizacije Dveri, sada se i kamion hladnjača odnosi na migrante, odnosno prikazuje migrantima kao sredstvo koje verovatno oni misle da koriste.

Da vas podsetim da smo ovih dana raspravljali, a još nismo usvojili, Zakon o memorijalnom centru „Staro sajmište“ i mene taj kamion podseća na onaj nemački kamion dušegubka, znači sa zatvorenom karoserijom i to je veoma vizuelno loša poruka ne samo migrantima, već svima onima koji tu kampanju Boška Obradovića i ljotićevaca mogu da vide.

Boško Obradović je davno dušu izgubio ne samo prema migrantima, već i prema većinskom srpskom narodu koji ovde živi, a ovo je dodatni akt koji škodi i politički, škodi Republici Srbiji. Dakle, Zaštitnik građana po meni treba da preduzme odgovarajuće radnje zbog ove nečuvene kampanje koju Boško Obradović ovih dana sprovodi u Republici Srbiji.

Moje drugo pitanje je, pitanje za Vladu Republike Srbije i za MUP. Naime, poznato je da smo učinili napor prošle godine da se produži rok za zamenu oružanih listova, odnosno dokumenta za oružje koje naši građani legalno poseduju. Taj rok ističe 5. marta i svi vi gospodo narodni poslanici, kao i ja dobijate more poziva ovih dana sa pitanjem da li ćemo taj rok produžiti. Ja znam da su naši građani pomalo i lenji, da su možda imali priliku da sprovedu odluku iz zakona, odnosno propis i da zamene oružane listove. To se nije desilo i po onome što dobijamo informacije sa terena, postoji oko 500.000 ne zamenjenih oružanih listova i ovih dana se stvaraju ogromne gužve u policijskim stanicama širom Srbije.

Moje pitanje je - šta će Vlada Srbije preduzeti da u nekoj od narednih sednica, ja predlažem da to bude sledeće nedelje, se uvrsti zakon i da se još jednom produži rok za zamenu dokumenta tim pre, što se ne radi o prostoj administrativnoj proceduri, jer je tu potrebna i određena svota novca, to je jedno, broj dva, da bi se to brzo uradilo potrebno je uraditi pet lekarskih pregleda, odnosno lekarski pregled koji čini komisija od pet lekara.

S druge strane, potrebna je obuka, odgovarajuća obuka za rukovanje oružjem i po meni i po mnogim kolegama koji ovde sede, nemoguće je u ovom kratkom roku sprovesti zamenu oružanih listova, odnosno dokumenata za oružje koji naši građani legalno poseduju.

Ja sam protiv toga da se naglo na ovaj način razoruža naš narod i da se dovede u nepriliku, tim pre što postoje veoma ugrožena područja gde oružje poljoprivrednicima i seoskom stanovništvu služi za zaštitu od divljih životinja. Sa druge strane, uz administrativnu liniju oružje daje neku vrstu sigurnosti prema upadu albanskih šumokradica koji u područjima uzduž administrativne linije često koriste oružje u šumske krađe.

Mislim da je, bez obzira što ima i krivice našeg stanovništva, potrebno da Vlada učini taj napor i da u narednoj sednici uvrsti ponovo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o oružju i municiji i da taj rok od 5. marta ove godine produžimo, a moj je predlog na dve godine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, novac se zarađuje, uglavnom proizvodnjom roba i usluga u tržišnoj ekonomiji. Dakle, da bi zaradili novac morate da imate robu koja se prodaje. Da bi se roba prodavala, morate da imate tržište na kome će se roba prodavati. Da bi proizvod se prodavao, mora da ispunjava odgovarajuće kriterijuma, mora da postoji marketing. Da bi se prometovale usluge i roba, morate pre svega u malim zemljama da imate veliki izvoz. U suprotnom male zemlje ne mogu da budu uspešne. Da bi to uradili, moramo da imamo investicije.

Zemlja bez investicija je auto bez goriva. Znači, samo nizbrdo. Proizvod koji prodajete, da bi našao tržište mora na određen način da bude po kvalitetu isti, ako ne i bolji od sličnih proizvoda, zato što možete da proizvedete dva miliona stolica, ali ako ne možete da ih prodate, ako ne ispunite sve uslove, ako nemate sporazume, ako nemate tržište, ako nemate zadovoljavajući proizvod, u tom slučaju, ako proizvedete dva miliona ovih stolica ili pet miliona aparata, to su vam samo muzejski eksponati. Znači, budući muzejski eksponati, jer to ne možete da prodate.

Zato su po meni važna i tržišta, ali i važni investitori koji donose strani novac. Dakle, domaće firme koje su osnovane stranim kapitalom. Zato što te firme obično donose i komad tržišta. Te robe se onda proizvode za poznato tržište. Da bi se to privuklo morate da imate odgovarajuću infrastrukturu, puteve, telekomunikacije itd, da bi privukli, ne samo investitore, već da bi robe koje proizvodite i sirovine koje uvozite imale odgovarajuće uslove za brzi transport. Zato su vam potrebni auto-putevi, pruge idt.

Vi morate da ne birate tržište. CEFTA je veoma bitna, tu nam je najveći suficit. Zato ja pozdravljam sve sporazume koje u okruženju ubrzavaju protok roba, usluga, ljudi, kapitala itd. Ali, pozdravljam sporazume i sa Evroazijskom unijom. Ne želim da se odreknem tržišta EU.

Ja ću vam to na poljoprivredni način opisati sledećim rečenicama. Izvoz jabuka u Rusiju, ja moram naše poljoprivrednike da upozorim da Rusija podiže u poslednje vreme velike zasade jabuka, velike površine i da pokušamo u budućem periodu da proizvedemo što više krušaka, jer one na domaćim i stranim tržištima imaju veliku prođu, malo se teže održavaju, ali su prinosi gotovo identični sa jabukama.

Preko 90% naših jabuka završi u izvozu u Rusiji. Navešću vam malinu. Preko 90% maline se izvozi u EU. Sad, tražiti da se odreknemo jabuke ili maline, za nas poljoprivrednike nije uputno. Ako se odreknemo EU, odričemo se na određeni način izvoza maline, a ako se odreknemo Evroazijske unije onda se odričemo izvoza jabuka. Zato, mislim da su sva tržišta podjednako vredna. Jeste da u EU izvozimo 66% naših roba, jeste da u CEFTA-i imamo najveći suficit, ali ne treba zanemariti ni tržišta Evroazijske unije, Rusije, Belorusije, Kazahstana itd.

Mislim da su to vredna tržišta i da treba da se borimo da što više robe proizvedemo. Roba je novac. Da tu robu prodamo, da servisiramo naše dugove prema inostranstvu, da servisiramo kupovinu roba koju kupujemo iz inostranstva i da tim izvozom sa ostatkom novca podelimo i da će na tan način novac doći do svakog od nas. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi na EU gledamo otvorenim očima, na Rusiju gledamo više srcem, ali bez jednog i drugog teško da možemo.

Odmah da pitam da li vi mislite, gospodine ministre, da bi Kinezi investirali u, recimo, RTB „Bor“, „Železaru Smederevo“, u druge fabrike, pogone, da ne misle da koriste pretpristupni periodi, period – ako uđemo u EU, da te robe koju proizvedu na teritoriji Srbije mogu da plasiraju na jedno veće tržište, da li bi mi njima bili zanimljivi samo zbog našeg malog tržište? Ja mislim, gospodine ministre, da ne bi.

Gospodine ministre, vi ste ministar finansija. Nikada Srbija nije izdvajala za podsticaje u poljoprivrede koliko prethodnih nekoliko godina.

Da vas podsetim, gospodine Mali, iz 2011. godine, budžet za 2012. godinu, po predlogu, za poljoprivredu je iznosio 19 milijardi, podsticaji u poljoprivredi. Kurs je bio između 117 i 118 dinara kada je došlo do promena, kada je formirana Vlada Republike Srbije. Znači, bio je kurs kao i danas. Neverovatno je da je u Srbiji, verovatno zbog stranih investicija i prodaje i EU, kurs ostao isti, a da devizne rezerve nisu pale. Evo, i danas je kurs između 117 i 118 dinara. Dakle, identičan je. Ali, umesto onih 19 milijardi, gospodine ministre, koliko smo izdvajali za podsticaje u poljoprivredi, sada smo prešli 40 milijardi. Prošle godine je bilo blizu 45 milijardi. Ukupno za poslednje tri godine, recite da li se varam, izdvojili smo 1,15 milijardi evra za podsticaje u poljoprivredi i preradi.

Priznajem, pokušali smo da razvijemo intenzivnije poljoprivredne proizvodnje, da novac gurnemo u voćarstvo zbog izvoza, recimo, voća u Rusiju, zbog izvoza malina u EU, da smo pokušali da podignemo stočarstvo da više ne izvozimo naše biljne proizvode, pšenicu, kukuruz itd, kao repromaterijal za tuđe stočarstvo, pa odande uvozimo meso često sumnjivog kvaliteta smo uvozili, već smo rešili da podignemo svoje stočarstvo, a prevashodno da sačuvamo broj stoke koje smo zatekli, jer je za vreme ovih žutih žohara nestalo 200 hiljada krava. Često imamo običaj gospodin Atlagić i ja da kažemo da su izvršili pravi kravocid u stočarskoj proizvodnji za vreme svoje vlasti. Dakle, maksimalno ulažemo u naše stočarstvo da podignemo farme koje rade sa 50% i da podignemo klanične kapacitete sa 30%, 40% na makar 70% do 80%. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine Martinoviću, gospodine ministre, ugovor sa Turskom je potpisan ne na osam hiljada tona, gospodine Orliću, vi to svakako razumete, potpisan je na pet hiljada tona i to smo ispunili.

Potpisan je drugi na 10 hiljada tona, čiju realizaciju očekujemo, ali da bi u stočarstvu stvorili jednu kravu, morate da kupite priplodni materijal i da čekate više od dve godine da tele odraste da postane krava, da se oteli, a da posle toga utovite june.

Znači, to je period koji traje nekoliko godina. Da bi došli do toga mi smo čak i propise prilagodili da bi uvoz teladi i uvoz repromaterijala, priplodnog materijala bio što lakši.

Ja ne mogu da se setim da je za vreme žutih neko podržao voćarstvo kao ova Vlada. Za jedan voćnjak savremeni podsticaje koje Vlada isplaćuje često dostignu i 15 hiljada evra. Objasniću vam kako. Za razliku od žutih žohara, mi prvo podržavamo zasade, odnosno sadni materijal i zasade. Posle toga zalivne sisteme, ograde i žice, posle toga protivgradne mreže.

Za jedan voćnjak koji podižete u tri godine možete tri puta da konkurišete po različitim osnovama. Prvo, zasadite ako nemate dovoljno novca, zasadite pa vam država vrati, pa onda izbušite bunar, stavite zalivni sistem pa vam opet država vrati 50%. Onda opet dodate nešto novca pa kupite protivgradnu mrežu, ona vam država opet da od 50% do 65% u zavisnosti da li su to područja sa otežanim uslovima rada, onda se isplaćuje 65%.

Ako ste mladi poljoprivrednik, onda dobijete od 70 do 75% i to dobijete na osnovu profakture. Nikada ovakvi uslovi, ja se bavim poljoprivredom, nisu postojali u prethodnom periodu, od recimo prvih demokratskih izbora 1990. godine, a ni ranije. Nikada ovoliki podsticaji nisu bili namenjeni podizanju voćnjaka. Ja moram da upozorim naše poljoprivrednike koji se bave proizvodnjom jabuka da pažljivo prate Rusiju, jer se u Rusiji na površinama koje su dosta velike podižu zasadi poslednjih godina, jabuka koji će doći na rod.

U tom trenutku preti opasnost da izgubimo deo tržišta i moj savet im je da pošto kruške, posebno viljamovke daju isti prihod po jedinici površine jeste da se malo teže održavaju, da pokušaju ovi koji tek sada sade voćnjake, da pokušaju da pređu na neku drugu vrstu voća da ne bi došli u poziciju u kojoj smo došli sa malinama, da smo podigli duplo veće zasade, a da je tržište ostalo isto i da smo sami sebi napravili konkurenciju, odnosno da smo napravili Čile i Poljsku u sopstvenoj zemlji. Hvala.

Izgleda da je gospodin Ševarlić predvideo da ću razgovarati o zadužnoj imovini, koja je za vreme žutih žohara nestala. Poslanici koji ne znaju, da ih upoznam.

U Strazburu će se voditi spor zbog nelegalne privatizacije zadružne imovine, gde se radi o oko 200 hiljada hektara. Ukoliko u Strazburu odluče da je privatizacija zadruga bila nelegalna, u toj situaciji rizikujemo da 200 hiljada hektara neko preračuna u dve milijarde evra. A prihodi od cele privatizacije poljoprivrednog zemljišta za vreme vlasti ovih nesrećnika su ukupno bili 50 miliona evra. Dakle, sa svim preduzećima, ukupno je privatizovano 153 privatnih preduzeća po ceni od 1,8 miliona evra po komadu.

Najveći kombinati, radi se o njih 63, sa 300 hiljada hektara prodati su sa svim objektima za 50 miliona evra. Pri tome, da je bilo ovakvog katastra, da nije bilo zemljišnih knjiga u sudu, da sud nije saučestvovao u organizovanom kriminalu, da i posle te iste sudije bile po žutim merilima 2008. i 2009. godine, čuvenom reformom ili deformom pravosuđa uvršteni po meni u rezervni sastav Demokratske stranke, da nije bilo tih sudova, ovakve nepravedne privatizacije, pre svega zadružne imovine, ne bi bilo.

Dakle, privatizacijom je dozvoljeno da se privatizuje društveni kapital, ali igrom po sudovima su zadružni kapital tretirali ne kao zadružni već kao društveni i dozvolili su takvu vrstu privatizacije.

Da li će naša zemlja platiti još jednom ceh ovako nelegalnoj privatizaciji, odlučiće verovatno sud u Strazburu, a definitivno smo na nekoliko stotina hiljada hektara u vrednosti od pet-šest milijardi izgubili najmanje četiri milijarde prihoda u privatizaciji. Da nam je taj prihod sada ovde, da nam je to zemljište ovde, ja pitam šta bi sadašnja vlast sve uradila sa tim novcem?

Katastar je bitan zbog Crne Gore. Hajde da se pitamo, gospodine Martinoviću, kolika je važnost katastra na primeru Crne Gore, gde Milo Đukanović pokušava da uknjiži Svetog Savu, Nemanju, Nemanjiće, da pokušava da uknjiži Njegoša i da malo parafraziram, kralja Nikolu i knjaza Nikolu, prethodno kaže - onamo-namo, za brda ona govore da je Njegošev grob, a nas namo, za brda ona, Njegušev Srbin postade rob. Eto, i moj pesnički doprinos.

Ali, Milo Đukanović se poziva, a i Čedomir Jovanović, na ništavost Podgoričke skupštine. Sad ja pitam crnogorski katastar, ako je to tačno, ako je odluka Podgoričke skupštine ništavna, ako je Srbija bila okupator, onda hajde da se vratimo u Crnoj Gori na katastarsko stanje, jel tako, gospodine Martinoviću, pre 1918. godine, odnosno 1914. ili 1916. godine, kada su kapitulirali, pa smo mi morali srpskom vojskom da ih oslobađamo, da jurimo Austrougare po primorju, Crnoj Gori, u Dalmaciji itd. Hajde da se vratimo onda na stanje pre Podgoričke skupštine iz 1914. godine. Dakle, da se vratimo na stanje iz 1914. godine, da ne priznajemo Podgoričku skupštinu 1918. godine.

Kad je tako, gospodine Đukanoviću, svetinjokradice, onda da vidimo koliko je Crna Gora imala obale bez Podgoričke skupštine. Podgorička skupština je donosila odluku za tadašnju teritoriju Crne Gore i ukoliko je ta odluka ništavna, odnosila se na teritoriju Crne Gore. Obala je bila od Ulcinja do Sutomora. Znači, Budva, primorje, Boka Kotorska, nije pripadala Crnoj Gori do 1918. godine, nije pripadala do 1965. godine, kada su komunisti preraspodelom teritorije koju je osvojila srpska vojska to dodelili Crnoj Gori.

Ako je srpska vojska bila okupatorska, onda njihov katastar ne može da uknjiži ono što je pripadalo, što su dobili zahvaljujući navodnoj okupaciji srpske vojske. Boka Kotorska i primorje, evo, gospodin Martinović, on će to svakako bolje znati od mene, je donela odluku novembra 1918. godine da se pripoji ne Crnoj Gori, ona je donela odluku da se pripoji Srbiji. Znači, donela je odluku, onakvu istu kakvu je doneo Srem, u Rumi, donela je onakvu istu odluku kakvu je donela Velika skupština za Banat, Bačku i Baranju. To su istovetne odluke gde se ne pripajaju ni Crnoj Gori, ni Državi Srba, Hrvata i Slovenaca u Zagrebu, nego se direktno pripajaju Srbiji.

Pa, gospodine Đukanoviću, izvoli, ako hoćeš takvu vrstu katastra, hajde mi to lepo da vidimo zašto si, recimo, podelio Sandžak. Hajde da vidimo i zašto ti sad hoćeš da zadržiš u svom katastru teritoriju koju je srpska vojska osvojila, a voljom Bokokotorske i primorskih organizacija i naroda, na velikim skupštinama i nacionalnim većima to je pripojeno Republici Srbiji. Pa, hajde malo da razgovaramo i o tome, a ne samo o tome kako ćeš da pokradeš crkvenu imovinu Srpske pravoslavne crkve, koja se tog decembra 1918. godine pripojila Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Beogradu i rekla da je ona Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori i da se pripaja Patrijaršiji u Beogradu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo pitanje vezano za informisanje je za Ministarstvo kulture i informisanja, da nam dostave odgovor ako je to moguće, ko stoji, ko finansira emisiju, odnosno seriju „Vladalac“?

Naime, kolege poslanici, ja sam upozorio još pre godinu dana da će u izbornoj kampanji koja sledi i u predizbornom procesu strana N1 televizija, zajedno sa Nova S, dakle, to su Šolakovi i Đilasovi kanali, kreirati na određeni način političke prilike u zemlji. Serija „Vladalac“ to pokazuje. Imajući u vidu da se N1 televizija finansira od pretplate SBB čiji je vlasnik, odnosno SBB je vlasnik N1 televizije, to su za mene javna sredstva, želim da znam ko finansira film koji ide na N1 televiziji ili serija „Vladalac“? Ko to finansira?

Da li se to finansira od pretplate građana SBB-u ili se finansira od strane Baškim Ulaja, vođe tropoljske mafije, za koga smo utvrdili da je finansirao urednika ili direktora, kako se to zove, Jugoslava Ćosića?

Dakle, da li je to naručeno, s tim u vezi možda i službe treba da odgovore, od strane albanske mafije, albanskog rukovodstva itd, da se emisija „Vladalac“ emituje, čini mi se, četiri sata na programu N1 televizije koja je, sem što je neregistrovana luksemburška strana piratska televizija, postala na određen način i neregistrovana politička stranka koja, sem sebe, još u 99% programa prikazuje ove propalitete iz Saveza za Srbiju?

Takođe, vezano za informisanje, da nam gospodin Bujošević, zvani Žuti Bujke, odgovori po kom kriterijumu se političari, s tim u vezi i narodni poslanici, pozivaju u informativne političke emisije RTS-a koja je javni servis, koji pripada, recimo, meni koliko i gospodinu Vukadinoviću? Kako je moguće da, verovatno zbog pitanja da mi odgovori za poslove između RTS-a i Đilasa, gospodin Bujošević svojevrsno izvrši cenzuru, da mi otkažu emisiju početkom novembra 2018. godine, jedinu u kojoj sam uživo pozvan da gostujem i to na zahtev opozicionih političara? Koji su kriterijumi prilikom gostovanja?

Kako je moguće da neko za tri godine gostuje već šesti put uživo na RTS-u, a da ja kao najaktivniji poslanik za osam godina nisam bio ni jednom? Da li se to sprovodi cenzura prema određenim narodnim poslanicima, da li je ona vezana za političke stranke, a s tim u vezi indikativno da, recimo, ja kao predsednik jedne stranke od 1990. godine ne mogu da gostujem na RTS-u, a neko ko predstavlja samog sebe ovde, ko nema političku stranku, ko nema čak ni poslanički klub, ne možemo da utvrdimo koga predstavlja ovde, kaže da predstavlja samog sebe, kako taj neko može pet-šest puta da gostuje?

Poslednje moje pitanje je vezano za Ministarstvo za regionalni razvoj. Kada će mi konačno gospodin Krkobabić dostaviti spisak zadruga? Ovo je četvrti put da postavljam to pitanje. Insistiram na tom odgovoru. Koliko i koje zadruge su dobile sredstva? Koji su njihovi matični brojevi? Koja su sedišta? I kolika su finansijska sredstva pojedinačno dobili?

Postoje indicije, a građani nam se obraćaju sa sela, da se zadruge finansiraju suprotno zaključku Vlade, odnosno tamo gde su aktivni i gde postoje ne dobijaju sredstva, nego se veštački osnivaju nove zadruge, i to od građana koji nisu meštani tog sela i te opštine, nego fiktivno osnivaju zadruge i dobijaju višemilionska sredstva. Na tom odgovoru insistiram i napominjem da ga postavljam kao predsednik Odbora za poljoprivredu nekoliko puta, a kao narodni poslanik treći put. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, podržavam ovaj zakon, ali moram nešto i da dodam.

Danas se istorija prilagođava trenutnim političkim prilikama. Vojska, poziv na komemoraciju je najbolji dokaz. Pozovete zemlje koje su činile zločine, ali ne pozovete Rusiju i Srbiju, sa najvećim procentom gubitka stanovništva u Drugom svetskom ratu. To je najbolji dokaz. Takođe, Prvi svetski rat, vi u Pariz na svečanu tribinu stavite Tačija, Kitarovićku itd, a Hrvatska je nedvosmisleno bila na onoj drugoj strani, a predsednika Republike Srbije pošaljete u publiku. To je dokaz moje tvrdnje da se neka istorijska dešavanja, zločini, ratovi pokušavaju prilagoditi današnjim političkim okolnostima.

U Zemlinu je stradalo 7.000 Jevreja, 12.000 Srba i nekoliko stotina Roma. Veliki zločin, ali za mene je bivša Jugoslavija, i jedna i druga, najveći zločin prema Srbima. To je spomen kosturnica srpskog naroda. Da proglasite bivšu Jugoslaviju spomen kosturnicom srpskog naroda, nećete pogrešiti, ni u Prvom, ni u Drugom svetskom ratu. U Prvom svetskom ratu 28% stanovništva je izgubilo život, od toga 2/3 civila. U Drugom svetskom ratu izginulo je 15% srpskog stanovništva, od toga su 80% bili civili.

Srbija i srpski narod su i osmanskom politikom i nemačkom politikom osuđeni na određeni način da nemaju državu po svojom meri, po meri koliko je imala stanovnika i teritorijama na kojima su ti stanovnici srpske nacionalnosti živeli. Njihove politike kasnije, pod raznim ideologijama, su bile što manja država Srba na Balkanu, a mi smo uvek račune velikih gledali da platimo svojom kožom.

Ko nas je terao u 27. mart? Britanska obaveštajna služba SOE nas je naterala za 200.000 funti, a to je manje, general Simović je dobio od ovog Jugoslava Ćosića, on je dobio 335.000 funti, ovaj što snima film „Vladalac“, dakle, za 200.000 funti smo prodali svoju kožu. Englezi koji su nam to montirali su stradali ukupno sa 0,8% stanovništva, a Srbi su platili sa 15% stanovništva, Rusi, takođe, sa preko 15% stanovništva. Sad se ja pitam – za koga smo mi ratovali? Dok smo mi ratovali za druge, drugi su ratovali protiv nas. Dok smo mi oslobađali i sebe i druge i pravili državne zajednice sa poraženima, dok smo mi ratovali za njih, oni su ratovali protiv nas. Mi smo im pravili države, a oni, recimo, iz jedne NDH, u prelaznom periodu, do druge NDH. Malo Srbe gurnu u Ustav, a onda ih izbace iz Ustava, pa i iz države.

Sve bivše jugoslovenske republike su nasledile tu osmansku i nemačku politiku i nastavili da progone ostatak nedoklanog naroda. Na kraju narod koji je najsurovije etnički počišćen, koji nema prirast stanovništva u zadnjih 100 godina, taj narod su želeli Britanci da proglase genocidnim, valjda zato što smo naseli 27. marta na njihovu kombinaciju.

Mi iz svojih istorijskih grešaka nešto moramo da naučimo, zato ja tvrdim da kad se veliki zavade, mali narodi svojom kožom plate, a najčešće na Balkanu je to koža srpskog naroda. Onda svi koje smo oslobađali, valjda ovi spolja da ne bi prljali ruke, angažuje neke. Većinu Srba nisu pobili Nemci, ni Turci, većinu Srba su pobili oni koje su Srbi oslobađali. Oslobađajući druge zatirali smo sebe. Zato ja tvrdim da je Jugoslavija spomen kosturnica srpskog naroda.

Na kraju da kažem, da ne bi prekršio sva pravila, nisu sve žrtve iste. Postoje žrtve koje se posebno vrednuju i obeležavaju. Žrtva jeste žrtva, ali smo u poslednje vreme došli do toga da su srpske žrtve nešto malo manje vredne u međunarodnim odnosima, da srpska žrtva nema suzu koju će neko da pusti. Na početku sam rekao, u Poljskoj i u Parizu se to desilo, srpske žrtve se manje vrednuju. Narod koji je najsurovije etnički počišćen, preko milion u poslednjim ratovima ne živi gde je živelo. Bivše jugoslovenske republike se odvoje, donesu Akt o nezavisnosti, a onda Srbe koji žive na tim prostorima, to se desilo sa Crnom Gorom, proglase agresorima, velike srpske politike, itd. i onda im daju pedalu iz tih država. Što ne stignu da pobiju, to mora da pobegne na traktorima. Pa, imamo primer u Sarajevu, 150.000 Srba, danas imate više Kineza u Sarajevu, nego Srba, proterani su živi. Evo, sad 13.000 grobova i izgleda će etnički da počiste mrtve. Zato tvrdim da baš nisu u potpunosti, gledano u međunarodnim odnosima, srpske žrtve podjednako vrednovane.

Na karaju moja poruka je da mi moramo da očuvamo mir. Dosta smo mi ratovali za druge, hajde da živimo samo za sebe. Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 107. dostojanstvo Narodne skupštine. Malo pre je govornik rekao - ne znam koga, izvukli ste podatak itd, a sedeo u prvom redu na osnivačkoj Skupštini i partije Vuka Jeremića.

Dakle, vrlo jasno je kolega Krlić rekao da se radi o Vuku Jeremiću, da je gostovao 16 puta u „Dnevniku“ RTS. Vrlo je bio jasan.

Ono što gospodin Krlić, iz džentlmenskih razloga ili ne zna kojih drugih, nije hteo da kaže da je urednik Dnevnika bila Nataša Jeremić. Dakle, kolegi pre mene, Nataša Jeremić, supruga Vuka Jeremića. Dakle, ona je uređivala, bila je jedan od urednika „Dnevnika“ RTS, a njen suprug, Vuk Jeremić, se pojavio 16 puta uživo u „Dnevniku“ RTS, pokušavajući da zabašuri taj podatak.

Prethodni govornik koji je sedeo na osnivačkoj Skupštini Vuka Jeremića i koji čini mi se sedi u klubu koji pripada i zastupa klub koji pripada, između ostalog i partiji Vuka Jeremića i mislim da je tu Sanda Rašković Ivić itd, je grubo pokušao da obmane Narodnu skupštinu.

On uporno ovde pokušava da kaže kako vlast kontroliše neke medije. On kao vlasnik, suvlasnik ili kao voditelj na privatnoj slobodnoj televiziji, da nam kaže koliko puta su vladajući poslanici gostovali u toj njegovoj emisiji, u toj njegovoj slobodnoj televiziji, recimo, gospodin Orlić, gospodin Martinović, moja malenkost, gospodin Atlagić itd. Njihov je rezon sledeći - naše privatne televizije i naše privatne časopise nemojte da dirate, ali mi tražimo da dirate one druge privatne medije i da uterujete našu slobodu drugim privatnim medijima.

Hvala.

Ne tražim da se glasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, opet član 107.

Radio-televizija Srbije je u punom uređivačkom sastavu u kojem je bio i pre promena 2013. godine, a gospodin Vukadinović uporno hoće da dokaže kako ova vlast utiče na medije.

Da li se neki medij prikazuje na internetu ili nekim drugim načinom učestvuje u programima, na neki drugi način prenosi svoj signal itd, to je njihova stvar. Dakle, SBB ih ne pušta u kabal, to je njihov odnos sa SBB, to je neka privatna stvar, ali ukoliko je žena Vuka Jeremića urednik RTS i ukoliko je Vuk Jeremić bio 16 puta uživo u dnevniku RTS i sada u istom sastavu uređivačkom taj RTS, sa Bujoševićem, sa suprugom Borka Stefanovića, itd. uporno želi da pokaže kako mi, eto, uređujemo RTS.

Navešću svoj primer. Trebao sam da gostujem u emisiji „Upitnik“ jednom, jednom za 20, 30 godina, jednom da gostujem uživo u „Upitniku“. Moji politički protivnici su trebali da budu Nenad Čanak i Đorđe Vukadinović. I, gle čuda, ujutro pred emisiju, obavešten sam da se ja izbacujem. jer ne odgovaram. Moji politički protivnici su uslovili, jedan ili obojica, da neće da učestvuju ukoliko učestvujem ja u toj emisiji i debati i RTS je doneo odluku, gle čuda, u korist vlasti tako što su mene izbacili, a njih dvojicu ostavili. Toliko o neslobodi medija i toliko o uticaju vladajuće većine na medije u Srbiji.

Ostaje ono što ja govorim i šta je povreda dostojanstva, da mediji koji lepo pišu o njima, poput Nova, N1, koji 99% programa posvećuju opoziciji, to su slobodni mediji, ali oni koji ne posvećuju toliko pažnje njima, već nekome drugome, e onda su to neslobodni mediji.

Hvala. Ne tražim da se glasa.