Dame i gospodo narodni poslanici, ubiranje poreza je kao vađenje meda iz košnice. Kada to radite morate da vadite onoliko da i pčelama nešto ostane da se prehrane. U jednom pčelinjem društvu ima oko 60 hiljada pčela. Na 60 hiljada pčela dođe dve hiljade trutova. Znači, na 30 radilica dođe jedan trut. Društvo i državu koju smo mi zatekli potpuno razorena gotovo da pčela radilica nije ni bilo, privredna aktivnost i radnika nije bilo. Dakle, u njihovoj košnici, ako tako predstavljamo državu, u njihovoj košnici gotovo da nije bilo pčela radilica. Sem trutova i veliko bumbara Đilasa, ništa drugo nije bilo. Sav med su pokupili, strpali u svoje džepove, a nama su ostavili probleme.

Danas nas napadaju zato što rešavamo brže probleme koje su nam oni ostavili. Da oni, već sam govorio, nisu otpustili 400 hiljada radnika, pitanje je kako bi mi zaposlili 320 hiljada. Oni misle da smo njihovom zaslugom zaposlili te ljude. Kao, da ih mi nismo otpustili, koga bi vi zaposlili.

Takođe, po pitanju poreza. Iz poreza se finansira Vojska. Da nije bilo Borisa Tadića, Šutanovca, Vuka Jeremića, itd. pitanje je - da li mi danas naoružavali Vojsku. Da oni nisu napravili dobro razoružanu Vojsku kako bi mi onda stvorili dobro naoružanu Vojsku, ukoliko bi ta Vojska već imala oružje, da smo je zatekli vojnički spremnu? Dakle, ta Vojska nije bila vojno neutralna u njihovo vreme, ta Vojska je bila vojno neutralisana.

Da Šutanovac, Tadić, Jeremić nisu istopili sve tenkove, kako bi mi sada nabavili iz Rusije nove tenkove? da nam nisu ostavili samo jedan pokvareni Mig bez akumulatora ili sa jednim akumulatorom, kako bi mi onda obnavljali avijaciju itd? Odakle nam onda cela jedna eskadrila? Mi to ne bi nabavljali da nam oni nisu omogućili.

Putevi se grade, infrastruktura se gradi od prihoda iz budžeta, ne samo od kredita kao što su oni radili, kao što su pokušali da naprave autoput čuveni iz njive u njivu sa sadržajem gline. Vezivni materijal za asfalt im je bila glina, pa i ono što su asfaltirali morali smo ponovo da radimo. Da nije bilo njih teško bi mi uradili ovoliko koliko smo morali da uradimo.

Kako smo zaposlili 320 hiljada ljudi napunili smo penzijske fondove. Više se penzije ne dotiraju sa 50, 54% iz državnog budžeta, već je to između 20 i 30%, što je prihvatljivo. Kod njih je na jednog zaposlenog išlo tri, četiri penzionera. Danas ima više zaposlenih u privredi i u javnom sektoru nego što ima penzionera i napravljen je jedan održiv sistem nego što je ranije bio.

Da nije bilo novozaposlenih, da nije bilo nove privredne aktivnosti, da nije bilo proizvodnje ja vas pitam – odakle bi mi izdvojili 500 miliona evra za agrarni budžet? Naši poljoprivrednici treba da znaju da agrarni budžet iznosi 500 miliona evra i da to nije novac koji je naštampan bez ikakvog pokrića već da je to novac iza koga leži proizvodnja ne samo poljoprivredna, ne samo prerađivačka industrija. Taj novac je uzet od poreskih obveznika, a poreski obveznici su oni ljudi koji se bave, najveći poreski obveznici su oni koji se bave proizvodnjom.

Agrarni budžet 500 miliona, mi smo to sanjali, ali ja sam od onih koji se zalažu da taj agrarni budžet bude i milijardu evra, ali da ne prelazi 5% srpskog budžeta, što znači da se srpski budžet uveća, pri tome da se porezi ne uvećavaju i da dođemo kroz proizvodnju do većeg budžeta, do snažnije države, do snažnije vojske, do više novca za kulturu, do više novca za obrazovanje. Obrazovanje je veoma bitno jer to je bogatstvo, znanje je bogatstvo koje svog vlasnika svuda prati.

Strane investicije su nam pritom pomogle i recimo ja sam jedan od tvoraca industrijske zone u Inđiji. Počeo sam da je gradim 2001. godine, a 2007. godine kada je infrastruktura dovedena onda su me lepo žuti smeli u zgradi Uprave vodovoda. Više im nisam bio potreban, ali danas ta industrijska zona u Inđiji daje veći izvoz nego cela Crna Gora.

Dakle, u ovom trenutku recimo izvoz "Grupusa" čini mi se 120 miliona evra, uglavnom IGB, itd, izvoz poljoprivrede. U ovom trenutku Inđija pravi izvoz koji je ravan, ako ne i veći izvozu celokupne države Crne Gore. Pri tome stiže nova investicija koja se zove "Tojo", koja je vredna 380, 390 miliona evra. Država je za to izdvojila 41 do 43 miliona evra, nisam baš siguran u cifru, za 560 novozaposlenih.

U Inđiji, kao i u celom Sremu, to gospodin Martinović može da potvrdi i u Rumi je niska nezaposlenost, u Inđiji je nezaposlenost 3,7%. Postoje ovi nesrećnici koji su privrednu aktivnost u državi sveli na nulu, koji kažu - dali smo 73 hiljade evra po radnom mestu. Ja kažem da to nije tačno.

Iako je država Inđiji pomogla sa 40 i neki milion evra da se investicija "Tojo" odnosno to je ćerka firme "Micubišija", da se pozicionira u industrijskoj zoni koja ima kapacitete za tri hiljade hektara, koja je omeđena međunarodnom prugom za Budimpeštu, koja je omeđena autoputem za Budimpeštu, koja je omeđena spojem starog i novog puta prema Subotici. Dakle, jedna atraktivna industrijska zona u ovom trenutku je dobila tu investiciju "Tojo" koja će godišnje proizvoditi pet miliona guma, koje će ukupno da vrede 250 miliona evra i završiće u izvozu. Tako da će izvoz iz Inđije, iz privredne aktivnosti u državi Srbiji biti veći za 50% nego celokupni izvoz države Crne Gore. To je ono čime smo se bavili u prethodnom periodu.

Tih 70 i nešto hiljada evra po budućem zaposlenom izgleda puno, međutim oni koji nas napadaju, naši napadači, na tih 70 i nešto hiljada evra zaboravljaju da država Srbija to nije učinila, onda ta investicija ne bi bila u Inđiji, već bi bila u poljskom Gdanjsku. Znači, to što smo dali podsticaje je doprinelo da to ne bude u Poljskoj, već da bude u Srbiji i da srpski izvoz bude veći, da broj zaposlenih, mada Inđija nema problem sa nezaposlenošću, bude još više uvećan u Inđiji i da neka radna snaga koja živi u blizini Inđije, recimo u predgrađu u Batajnici, predgrađu Novog Sada može da dođe do radnih mesta zato što autoput garantuje da do te industrijske zone i brza pruga koja omeđava tu industrijsku zonu, može da garantuje da za 15 do 20 minuta možete da stignete do industrijske zone da se tamo zaposlite. Većinu tih zaposlenih iz gradova će činiti inženjeri i visoko-stručna radna snaga koja će imati visoke lične dohotke što će doprineti da penzije, da zdravstvo bude finansirano iz privredne aktivnosti, da to ne bude iz stranih zajmova i stranih kredita, kao što je to bio slučaj za uvećanje penzija u nekom prethodnom periodu za vreme neke prethodne vlasti.

Napadači treba da znaju da investicija od 390 miliona evra prilikom izgradnje i dopremanja opreme, s obzirom da će to biti domaća firma čiji su osnivači Japanaci, to znači 20% od 390 miliona evra koliko je to, to je 78 miliona evra. Ako je država dala 41 milion evra do 43, ne znam tačno cifru, ona će zauzvrat kroz izgradnju i kroz uvoz materijala, opreme prihodovati 70 i nešto miliona evra.

U suštini, mi smo stranom investitoru dali povlastice koje nam garantuju da u fazi izgradnje i ugradnje opreme ćemo gotovo duplo više prihodovati u budžet Republike Srbije nego što smo dali, ali naši napadači, bivša vlast koja je ostavila radnike bez plate, dostojanstva, radnih mesta, vojsku bez oružja, kulturu bez para, penzionere bez penzija, cela država je gotovo bila postala socijalni slučaj, danas imaju velike primedbe na naš rad, pri tome ne govore kako bi oni nešto uradili bolje, već lansiraju aferu za aferom i uopšte se ne takmiče za birače da kažu - mi ćemo otvoriti još više fabrika, još više radnih mesta.

Otprilike Đilas kaže da će kod njega plate biti hiljadu evra tek tako, a pri tome uopšte ne govori kroz koju proizvodnju koju bi on organizovao, a njegova proizvodnja je uvek bila proizvodnja mašte i iluzija, sitno seckana magla i preprodaja reklama gde je on meni liči na stočnog trgovca koji kupi reklamni prostor po jednoj ceni, kao na pijaci kad kupite stoku po jednoj ceni, pa odnesete na drugu pijacu, pa prodate po većoj ceni, ugradite se.

Dakle, prodajom reklama koje nisu bile iz njegovih medija, već iz drugih medija, zloupotrebom svoje funkcije, spajanjem javne funkcije sa privatnim biznisom. On je napravio navodno neki biznis, u stvari je taj novac uzeo iz medija i ostavio novinare sa niskim platama, jer uzimanjem dela prihoda od marketinga vi ste u stvari smanjili prihode firmama, odnosno medijima, firmama koje se bave medijima, koji štampaju, emituju ili su pružaoci medijskih usluga u elektronskoj formi.

Dakle, taj njegov kapital nije bio ni iz kakve proizvodnje. To je bila prodaja mašti i iluzija, sitno je seckao maglu i prodavao za skupi novac građanima Republike Srbije. Most na Adi, to je ono četiri puta više od projektovane vrednosti, a pri tome most na Adi služi uglavnom za slikanje mlade i mladoženje, koliko ja vidim, spaja dve mesne zajednice u Beogradu. Da bi bio funkcionalan izgleda da se mora izdvojiti za tunele itd, još više novca nego što je uloženo u sam most.

Danas imamo takve kritičare koji su gotovo opustili Srbiju. Napravili su od države razgrađenu avliju, kuću golih zidova i sada mi koji imamo obavezu da rešimo sve njihove probleme, imamo neku kritiku i tu kritiku, ukoliko je ona iz proizvodnje, moramo realno da procenimo, ali takve kritike nema, jer mi bi bili zahvalni, ne na pohvalama, već na kritikama ukoliko su one utemeljene u stvarnosti.

Da kažem, da citiram na kraju Getea. Ja želim da ova država ima više, ali Gete kaže – da bi imali više, mi moramo biti nešto više. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko vidim, danas završavamo sa društvenom svojinom. Pitanje privatizacije i grabizacije je bilo dominantno do 2012. godine.

Dame i gospodo, komunizam i društvena svojina je otišla, trebali smo samo da utvrdimo u čije džepove. To bi bilo korektno i verovatno bi našli mnoge majstore tranzicije, odnosno koji su u toj privatizaciji, grabizaciji sve što je bilo zajedničko, sve što je bilo društveno uzeli sebi. Tako grabljiva predatorska privatizacija, mislim, nije zamišljena, nije se desila nigde u svetu i teško je zamisliti uopšte da se takva grabizacija i privatizacija može ponoviti.

Sem što su se domogli ogromne imovine, otpustili su 400 hiljada ljudi, lišili su ih plata, lišili su ih dostojanstva, niko od njih nije mogao da donese čestit lični dohodak svojim bližnjima, svojim ukućanima i time su na određeni način devalvirali i moral u našem društvu, jer je teško deci dati primer kad ostanete bez posla, kad ostanete bez plata, teško je deci dati primer i reći kako je dobro biti pošten, kako je dobro biti vredan, kako je dobro biti zaposlen, kako se, ne znam, dve ili tri decenije ostanete bez posla i ostanete na određen način i bez prava na penziju. Sem što ste lišeni ličnih dohodaka i dostojanstva, vi ste u državi sa prihodovne strane otišli sa rashodovnu. Dakle, sem što niste dobijali plate, praznili su se fondovi za zdravstvo, praznili su se fondovi PIO, praznile su se kase lokalnih samouprava, kase gradova, kasa Republike. Dakle, zahvaljujući otpuštanju tih ljudi država je ostala bez privrede i privredne aktivnosti.

Ostati bez privrede to vam je kao automobil koji nema motor i menjač. Takav automobil može da ima upravljač i nebitno je ko njime upravlja, uglavnom taj automobil može da ide samo nizbrdo. Ukoliko ste pri tome ostali bez investicija, a investicije su gorivo koje se sipa u takav automobil koji treba da pokrene privrednu aktivnost ukoliko ona postoji… Ova vlast je to uspela. Znači, zaposlila je 320 hiljada ljudi. Da to prevedem na brojke, svakog meseca zahvaljujući tome i zahvaljujući rastu ličnih dohodaka preko 160 miliona evra primi 320 hiljada ljudi ili na godišnjem nivou građani koje je ova vlast uposlila prime oko dve milijarde u neto ličnim dohocima, a preko milijardu ode u penzijski i invalidski fond, u zdravstveni fond i kroz poreze na plate ode prema lokalnoj samoupravi. Kada ti građani, zahvaljujući tome što ne iznose taj novac na belosvetska ostrva, kada ti građani taj novac potroše ovde, onda država ponovo kroz PDV, od te dve milijarde dobije 400 miliona u svoju kasu i tako se uzajamno pomažu građani, država koji su na zadovoljstvo svih nas našli svoju radnu aktivnost u preduzećima kroz investicije koje je ova vlast dovela.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju faktura, ja bih voleo da vidim fakture SBB-a, odnosno da vidimo koliko novca na lažnim prekograničnim televizijama se ispumpa iz ove države zato što su SBB, Total i EON uvek u gubitku, odnosno Junajted medija, Junajted grupa u Srbiji, iako kroz reklame, kroz pretplatu zgrću, po mojim informacijama, oko 500 miliona evra. Većina tog novca se ispumpava za lažne usluge, navodnog reemitovanja, odnosno plaća se usluga reemitovanja u Luksemburgu gde se ne emituje program. Znači, u suštini, ministre, plaća se usluga koja ne postoji. To je isto kao kada bi vi otvorili firmu i platili neku uslugu u inostranstvu koju niste koristili. To bi bilo ispumpavanje novca, to bi bilo pranje para, to bi bio poreski prekršaj. Znači, ukoliko neko pare iz dobiti izbaci negde u inostranstvo, u takvoj situaciji on je učinio poreski prekršaj i trebao bi da se goni.

Uz pomoć REM-a i nezavisnog regulatornog tela njihovi lažni prekogranični kanali emituju na desetine hiljada sekundi u toku dana na jednom kanalu i ako uzmemo da je samo pet evra taj sekundu, na RTS je 100, jedan njihov kanal svakodnevno ispumpa 50.000 evra u reklamama koje izbace napolje, a pri tome oni tvrde da su prekogranična televizija. Po Zakonu o oglašavanju oni nemaju pravo da emituju srpske reklame. Mogu da emituju reklame samo one koji su sastavni deo izbornog programa.

Nemoj neko da mi kaže da reklama Jelen piva ili da reklama Zaječarskog piva, reklama Dijamanta itd. se emituje u Luksemburgu, odnosno u poslednje vreme su počeli da prepravljaju i prekogranične televizije Diskaveri, Histori, Foksovi kanali, Sinestar kanali itd, i to radi Cas medija koja je sastavni deo Junajted medija, odnosno Šolakovog biznisa i Đilasovog preduzeća. Oni prave medijski pejzaž i nije problem da oni, iako učestvuju u kreiranju predizbornog programa, a strane su televizije, što nigde ni u jednoj zemlji nije dopušteno, a pri tome se žale na slobodu medija… Njihov većinski vlasnik je američki VS partners i Amerikanci koji su veoma osetljivi na mešanje stranih država i stranih medija u njihov izborni proces dopustili su da, kao vlasnici luksemburških medija, utiču emitovanjem reklama i predizbornog programa u Republici Srbiji na mogući ishod izbora.

Mislim da uopšte ne žele da na izborima pobedi neka politička stranka ili Đilasovo preduzeće, već da pripremaju medijski pejzaž za pobunu, nemire, a svedoci smo bili u julu kako izgleda to navođenje demonstracija na Narodnu skupštinu Republike Srbije, šta se sve izdešavalo, kako su policajci gađani sa kamenjem koje je teško preko pet kilograma, kako su pokušali na nasilan način da se domognu vlasti. Mislim da od tog načina dovođenja na vlast oni nisu odustali i da na ovakav način ubiraju novac kojim će finansirati nemire u Srbiji, a pri tome medijski pratiti, ne samo sa elektronskih medija, već i štampanih čiji su vlasnici postali u međuvremenu.

Zato bih voleo da vidim te fakture iz SBB-a i kada pitate, recimo, poresku upravu da li N1 televizija ima PIB, oni odgovore da N1 nema PIB, ali da koristi PIB druge firme koja se zove Adria njuz d.o.o. Beograd. Za mene je neprihvatljivo da jedna strana firma koristi PIB domaće firme, jer čak da je Adria njuz d.o.o. osnivač N1 televizije, jedna firma kada osnuje drugu firmu, mora i ta druga firma da ima svoj matični broj i svoj PIB. To se u N1 televiziji ne događa. Više krivičnih dela su izvršili i povikom o slobodi medija koja je navodno ugrožena, oni u stvari brane Đilasovo preduzeće i Šolakov biznis.

Dame i gospodo, mi moramo svakog dana da budemo posvećeni. Za razliku od njih, vreme treba da provodimo u radu mi koji se bavimo poljoprivredom i prerađivačka industrija treba, ono što seljaci proizvedu, da preradi i da na takav način proizvedemo više novca kroz privredu i da od tih stvorenih i prirodnih dobara korist imaju naši građani, odnosno da imaju pravo na pošten posao, pristojnu zaradu i čestit dom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje je za Ministarstvo poljoprivrede, odnosno Direkcije za vodu, to je dokle se došlo sa zalivnim sistemima iz fonda Abudabi? Posebno me interesuje naravno deo koji je u blizini tamo gde ja radim i živim, a radi se o projektima Slankamen Novi, Slankamen Stari. To su dva projekta zalivnih sistema, a treći zalivni sistem je Stara Pazova. S tim u vezi interesuje me dokle se došlo sa zalivnim sistemima u opšte, a posebno na zalivima tri pomenuta sistema.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre deset godina, Dušan Petrović je obećao da će se navodnjavati u Srbiji, da je to državni projekat za navodnjavanje milion hektara. To njegovo obećanje nije bilo prazno, bilo je ispunjeno maštom, iluzijama i prevarama, dakle, od toga nije bilo ništa, koliko ja znam, a predsednik sa Odbora za poljoprivredu, uporno i dosledno se radi na realizaciji projekta iz Abudabi fonda oko navodnjavanja i s tim u vezi želeo bih odgovor na ova pitanja, tako da sa tim nekim odgovorima, na sledećim sednicama mogu da upoznam i Narodnu skupštinu.

Drugo moje pitanje vezano je takođe za vode, odnosno da li Ministarstvo poljoprivrede upoznato sa idejnim projektom Institutom za vode Černi, a radi se o snabdevanju pijaćom vodom stanovništva Srema, odnosno opština koje se nalaze na teritoriji Srema, radi se o izvorištu Stara Draga Hrtkovci i za snabdevanje svih opština u Sremu je potrebno oko sto miliona evra. Znam da postoji idejno rešenje i moje pitanje Ministarstvu poljoprivrede, da li se radi na tom projektu s obzirom da i predsednik Republike, a i državno rukovodstvo, Vlada Republike Srbije da traži što više projekata da se realizuje iz ove oblasti.

Sledeće moje pitanje, naravno, omiljeni REM. Sledeća pitanja su upućena REM-u, to je vezano za ove Šolakove i Đilasove kanale, odnosno moje pitanje REM-u – Da li znaju za član 64. Zakona o elektronskim medijima, odnosno za činjenicu da prenose kvalifikacija za evropski i svetsko prvenstvo u fudbalu isključivo, podvlačim, isključivo mogu da prenose televizijski kanali koji pokrivaju celu zonu Republike Srbije? Dakle radi se o nacionalnim kanalima. Da li im je poznata ta činjenica, s obzirom da su oni sastavili tu lisu najvažnijih događaja u kojoj spadaju kvalifikacije.

Da li im je poznata činjenica da se taj isključivi prenos za televizijske kanale, za te sportske priredbe ne realizuje na kanalima koji pokrivaju celo tržište, već na Šolakovim i Đilasovim kablovskim kanalima koji lišavaju prava građane Republike Srbije da prate najvažnije sportske događaje, što je definisano članom 74. i listom najvažnijih događaja koje je sastavio sam REM?

Da li im je poznato da ti prekogranični kanali za koje ja tvrdim da su lažni, emituju u sklopu toga na desetine hiljada sekundi reklame na sport klubovima, odnosno na Novoj sport i Novoj S televiziji i da prilikom prenosa tih događaja ne ovlašćeno u kanale koji navodno reemituju program ubacuju na desetine hiljada sekundi u toku dana reklama, što je u nekoj neto vrednosti oko pedeset hiljada evra po jednom kanalu, a radi se o 13 kanala sport klubova i ukupno 30 kanala koje pripadaju Junajted mediji koji svakodnevno emituje reklame.

Pitam REM da li im je poznata činjenica da je članom 27. o oglašavanju zabranjeno da prekogranični kanali ubacuju domaće reklame?

Takođe, pitam REM da li im je poznato da posle poslednjih izmena i dopuna u sastavu Saveta REM-a, da su Junajted medija i njena CAS medija sa svojih prekograničnih lažnih kanala prešli na prekrajanje klasičnih prekograničnih kanala kao što su „Discovery“, „History“, „Fox“ kanali, kanal „TV 1000“, da se na tim kanalima preko CAS medija emituju reklame, takođe u dnevnom iznosu i po 10.000 sekundi što sa onim prvim slučajem, pitam REM da li im je jasno da na takav način, neovlašćeno, protivzakonito, suprotno zakonu o elektronskim medijima, suprotno zakonu o oglašavanju Junajted grupa ubira više desetina miliona evra na godišnjem nivou i na takav način ugrožava domaće kanale koji treba da žive od marketinga, odnosno od tih reklama na koje domaći kanali imaju isključivo pravo, a ugrožavaju ih lažni kanali Junajted medije, Junajted grupe, CAS mediji, Dajrekt medije tzv. Šolakovi i Đilasovi kanali?

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Odbora za poljoprivredu, želim da prenesem zahvalnost svim članovima Odbora, nosiocu izborne liste i Vladi Republike Srbije koji su razumeli potrebu da zbog većeg broja podnetih zahteva za subvencije i podsticaje u poljoprivredi uvećamo agrarni budžet za 5,6 milijardi. To je gotovo 50 miliona evra. Verujem da Vlada Republike Srbije, da predsednik Republike Srbije, da Narodna skupština Republike Srbije ceni prehrambeni suverenitet koji ova zemlja ima.

Mi koji se bavimo poljoprivredom razumeli smo i zdravstveni suverenitet koji ova država u ovom trenutku ima ili ga stiče. Te dve stvari se prepliću, jer često zbog intenzivne poljoprivrede rastu potrebe za zdravstvenim uslugama. Onaj koji ima dovoljno hrane za svoje građane, ima višak, taj je u političkoj prednosti nad onima koji ne mogu da zadovolje potrebu svog stanovništva.

Takođe, sad onaj koji ima zdravstvene usluge, koji ima vakcine, lekove i bolnice, stiče zdravstveni suverenitet, odnosno stiče prednost nad onima koji to nemaju. Ovi naši nesrećnici koji danima protestvuju zato što je zemlja ravna ploča i zato što se kroz vakcine primaju, ne znam šta sve dolazi pod kožu, čipovi, oni to ne razumeju.

Dame i gospodo narodni poslanici, Bog daje orah, ali ne lomi ljuske. Bog je nama dao plodnu zemlju, Bog je dao dobru klimu, Bog je dao vredne ljude, ali nešto zavisi od nas koji se bavimo poljoprivredom i od onih koji trebaju da stimulišu razvoj poljoprivrede.

Kroz poljoprivredu ne dižete samo prehrambenu sigurnost svog stanovništva. Vi kroz poljoprivredu dižete i građevinsku industriju, dižete mašinsku industriju, hemijsku industriju, jer za očekivati je da poljoprivrednici ovaj novac koji su dobili ulože u njive, zasade, štale, staje, stoku. Neće poput Đilasa iznositi pare na belosvetska ostrva, Sejšele, Mauricijuse, Maldive, itd, sva ta belosvetska ostrva. Oni će to uložiti u njivu i država će od toga imati koristi.

Samo da podsetim da seljaci nisu samo primaoci subvencija i javnih rashoda, seljaci su i davaoci prihoda, odnosno učestvuju u punjenju budžeta, jer sve što ste dali poljoprivredi, ako ste dali poljoprivredi osam milijardi za ruralni razvoj, istog trenutka oni kad nabave mašine, sadnice, itd, oni vama vraćaju 40% od onog što ste dali. Pri tome, podižu mašinsku industriju, itd, podižu broj radnih mesta, pri tome, seljaci plaćaju zakupninu za poljoprivredno zemljište. Pri tome, seljaci plaćaju na stotine miliona litara nafte, plaćaju akcize kao i svi drugi, kao da voze automobile.

Seljaci pune budžet i zaslužili su da kao proizvođači hrane, da od države dobiju izdašnija sredstva i mi mislimo da rastom BDP-a, rastom srpskog budžeta, da će ovih 5% premašiti sadašnjih 56 milijardi, koliko je agrarni budžet, dakle, da će to jednog dana iznositi milijardu evra, ako ne pre ono kad uđemo u EU, jer da bi bili konkurentni, moramo da imamo isti nivo podsticaja koji imaju zemlje EU. Ja tvrdim da bi naši seljaci u tom slučaju zgazili, pod znacima navoda, poljoprivrednike u evropskoj industriji kada bi radili pod istim uslovima pod kojima oni rade.

Na kraju, da ne dužim, da zaključim, Kisindžer je rekao - ko kontroliše hranu, kontroliše ljude. Ko ima prehrambeni suverenitet, ko ima zdravstveni suverenitet, ima političku moć nad onima koji to nemaju u regionu. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka da su najlepši plodovi najukusniji iz sopstvene bašte. Mi smo nasledili jedan poljoprivredni sistem koji treba unaprediti i on treba da vodi, ne samo od njive do trpeze, nego od nauke do trpeze. Znači, imamo naučne institute za ratarstvo, stočarstvo, povrtarstvo itd. Imamo proizvodnju semena, sortnih semena, imamo proizvodnju sadnica, imamo i proizvodnju mehanizacije. Počeli smo da proizvodimo i traktore, i to je jedan zaokružen poljoprivredni sistem koji nam garantuje prehrambenu sigurnost od, ne daj Bože, novih ekonomskih i vojnih pritisaka.

Međutim, poljoprivreda za koju izdvajamo, to naši poljoprivrednici treba da znaju, pola milijarde evra, poljoprivredni budžet, budžet je težak pola milijarde evra. Za vreme onih žutih nesrećnika i žohara, subvencije nisu prelazile iznos veći od 180 miliona evra, kretali su se od 120 do 180 miliona, a čini mi se da do 2007. godine, podsticaji u poljoprivredi kod njih gotovo nisu ni postojali, ako se ne računaju oni podsticaji koji su bili upućeni prema određenim pojedincima tipa Zoran Živković i njegova vinarija.

Danas poljoprivreda, a ja podržavam naravno i vojsku, jer je stari srpski tronožac selo, vojska poljoprivreda i na tom tronošcu je Srbija opstajala vekovima. Ja podržavam i ulaganje u vojsku, posebno u naoružanje, posebno u dronove, raketne sisteme itd. što garantuje da ono što plug i strug zarade, mač može da odbrani.

Poljoprivreda više nije samo pitanje poljoprivrede, već i demografije. Srbija gubi stanovništvo i možda je bitnije, žao mi je što se to dešava, ali je bitnija od svega toga da ono bude ravnomerno raspoređeno. Imamo preko 1.000 naseljenih mesta sa manje od 100 stanovnika i kada poređate to po krati vidite da je to u većini u pograničnim delovima ili u delovima uzduž administrativne linije.

Ukoliko stanovništvo, a bez poljoprivrede, bi napustilo tu teritoriju, ukoliko bi to učinilo, onda bi taj deo teritorije naselili drugi narodi i mislim da nam je ono što smo doživeli na KiM dobra pouka da to ne dozvolimo i zato verujem da ćemo i ubuduće izdvajati što više novca za poljoprivredu.

Trenutno se izdvaja pola milijarde evra, to poljoprivrednici svakako treba da znaju, ali takođe treba da znaju da je naš cilj Zajednička evropska poljoprivredna politika i po nekim proračunima, kada bi danas bili članovi EU ukupna izdvajanja za poljoprivredu iz budžeta EU koji iznosi preko 40% evropskog budžeta bi bila negde na nivou Bugarske, a to bi bilo oko 800 miliona evra za direktna plaćanja i još preko 300 miliona za ruralni razvoj.

Takođe, Evropska zajednička politika se okreće i u zaštitu životne sredine u poljoprivredi ulaže značajna sredstva, tako da naši poljoprivrednici ne treba da se plaše EU, treba da na putu do EU iskoristimo sve fondove tipa IPARD 2, IPARD 3, da značajan novac nas unapredi i da budemo pripremljeni za tu Zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku i već sam rekao da verujem da pod istim uslovima evropski i naši poljoprivrednici, poljoprivrednici za EU da su šanse na našoj strani.

Da ne bi trošio reči, pokazali smo kao Narodna skupština, kao Vlada, kao predsednik Republike, da poštujemo one koji proizvode naš hleb, da ne bi živeli sutra od tuđih mrvica. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, povodom Komisije za izvršenja sankcija, tj. Komisije koja treba da kontroliše zatvore, da je bilo pravde, da je bilo u istinu nezavisnog sudstva, da nije bilo čuvene reforme, i samostalnog tužilaštva, da nije bilo čuvene reforme iz 2009. i 2010. godine danas bi ovi članovi Komisije koje ćemo izabrati, imenovati, danas bi u poseti zatvorima mogli da prisustvuju u Glavnom odboru DS, odnosno stranaka bivšeg režima. To je sigurno da njihovo bogatstvo, da njihov raj bogatih počiva na paklu siromašnih. Nisu siromašni i ljudi bez posla od 2000. do 2012. godine ostali zbog sebe, već zbog njih.

Siromaštvo nisu napravili tada siromašni, već bogati koji su ogromne količine novca ili ogromne sume novca izneli napolje i tako ne samo opljačkali građane nego i novac iznoseći napolje ostavili van svih tokova. Da nisu otpustili 400.000 ljudi, da nisu opljačkali ostatak, da nisu ostavili slabo plaćene nezaposlene i siromašne, danas bi se svakako druga pesma pevala, odnosno trud i vreme koje smo uložili da ispravimo njihove greške, a pri tome stalno su nas napadali da ne rešavamo brzo probleme koji su oni napravili za 12 godina. Po njima te probleme nismo rešili brzo i nismo. Trebalo je nekoliko godina da uposlimo sve one koji su oni otpustili. Ljudi su tumarali po predgrađima bez posla, pojedinci bez hleba dok su oni na raznim ostrvima Sejšelskim, Kukovim, Mauricijusom itd, taložili ogromne sume novca. Taj novac ne samo da je bio opljačkan, već je ostao van opticaja i tako je još više uticao na potrošnju u Republici Srbiji. Da su novac dobili siromašni i gladni, oni bi taj novac potrošili u supermarketima, ne bi ga iznosili na koja kakva ostrva i sigurno da bi prihodi budžeta bili daleko veći.

Samo da podsetim da su dotacije penzija bile 54%, a možda i više, ono što je država iz budžeta dotirala, jer nije bilo dovoljno novca u PIO fondu, pa je država morala da dotira 54%. Danas su te dotacije, čini mi se, između 20% i 30% ako se ja ne varam, što govori o tome da su penzijski fondovi puniji, a puniji su zato što je 320.000 ljudi novouposlenih, odnosno mi smo uposlili ono što su oni otpustili, jer kod njih jedini sigurni posao je bio u javnom sektoru.

Tristadvadeset hiljada ljudi sa prosečnom platom koja iznosi u Srbiji preko 500 evra je svakog meseca 160 miliona evra više u potrošnji i negde oko 100 miliona evra više u zdravstvenom, penzionom fondu, u lokalnim i drugim doprinosima koji idu, čini mi se, 72% na lični dohoda. Dakle, država, opštine i građani mogu svakog meseca da potroše više 160 plus 100, negde oko 260 miliona evra, što na godišnjem nivou izađe preko tri milijarde evra više u potrošnji, što kroz PDV, akcize itd. obogaćuje budžet Republike Srbije.

Dakle, njihov zločin je po meni toliki da sa pravom mogu da kažem da je bilo prava i pravde, da je bilo nezavisnog sudstva i samostalnog tužilaštva, da nisu birali tetke, sestriće, zetove itd. u to pravosuđe, da nisu birali ljude iz svoje partije da se postaraju o njima, danas bi svakako ova Komisija mogla da obilazi u Centralnom zatvoru i zatvorima u unutrašnjosti Srbije glavne odbore njihovih stranaka jer oni su u statutu svojih stranaka imali izgleda odredbu da mogu slobodno ka kradu.

Da je Al Kapone kojom srećom bio živ ili nesrećom za vreme njihove vladavine, mislim da bi bio sitna riba pljuckavica za njih kao kriminalce. Toliko bi sitan bio da ga ni u DS ne bi primili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću malo o odborima i s obzirom da vodim Odbor za privredu, šumarstvo i vodoprivredu nekoliko rečenica ili nekoliko minuta potrošiti na taj odbor koji je po meni i po onima koji su članovi tog odbora i vredno rade najvažniji odbor u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Zašto kažem da je to najvažniji odbor? Zato što su se Narodna skupština Republike Srbije i država Srbija opredelile za ulazak u EU. Rekao sam evropsku, nisam rekao ropsku, nego evropsku.

Dakle, kao predsednik Narodne seljačke stranke još 1990. godine kao programski cilj u program moje stranke uvrstili smo ulazak u Evropsku zajednicu. Evropska zajednica je prerasla u EU. Mnoge zemlje na Balkanu i okruženju su ušle u EU, Srbija do sada nije iz poznatih razloga.

Država se opredelila za EU, a budžet EU u 45% slučajeva ide u poljoprivredu i ruralni razvoj. Zato mi u Odboru za poljoprivredu smatramo da je u Narodnoj skupštini jedan od najvažnijih odbora, a mi tvrdimo i najvažniji, Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu koji je uzgred, da kažem, nadležnim i za prehrambenu industriju.

Samo ću vas podsetiti na podatak da od 45% budžeta EU koji se izdvaja za zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku 365 miliona na sedam godina, oko 52, 53 miliona godišnja EU izdvaja za poljoprivredu, što na 104 miliona hektara obradive površine iznosi negde oko 500 evra, ako uzmemo hektar kao jedinicu po kojoj ćemo računati ono što poljoprivrede zemalja EU dobiju.

U ovom trenutku u Srbiji na 3,5 miliona hektara podrška, iako je veća u odnosu na 2012. godinu gotovo tri puta, je ipak samo 100 do 120 evra po hektaru, što znači da je četiri do pet puta manja nego što podršku uživaju poljoprivrednici u EU.

Recimo, Češka je za 15 godine od EU za poljoprivredu dobila 15 milijardi 76 miliona. Petnaest milijardi i 76 miliona je dobila za poljoprivredu Češka u razdoblju od 15 godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, Hrvatska ima milion 164 hiljade hektara obradivih površina. Hrvatska dobija, da budem precizan, 778 miliona 441 hiljadu evra podsticaja ili 600 evra ako uzmemo hektar kao jedinicu za merenje za deobu sredstava koje dobija iz budžeta EU ili 600 evra više po hektaru više nego što to dobijaju srpski seljaci.

Recimo, ako su žuti skakavci pojeli 10 godina vođenja svoje politike, ukoliko kasnimo zbog žutih skakavaca 10 godina, mi smo na takav način oštetili srpsku poljoprivredu za 12 milijardi evra.

Po hektarima smo slični Bugarskoj, nešto imamo više hektara nego Bugarska. Bugarska raspolaže sa 3,3 miliona hektara obradivih površina, a za poljoprivredu dobije 785 miliona evra direktnih plaćanja i 359 miliona evra za ruralni razvoj i zaštitu životne sredine u poljoprivredi. Ukupno Bugarska dobije na godišnjem nivou milijardu 144 miliona evra, dok mi iz nacionalnih naših sredstava, koja su dva i tri puta veća nego do 2012. godine, dobijamo skromnih 350 miliona evra.

Znači, bugarski poljoprivrednici kojih registrovanih ima svega 70.000 prosečno dobiju od EU 11.000 evra. Naši poljoprivrednici kojih ima 350.000 u Registru poljoprivrednih gazdinstava prosečno dobiju 1.000 evra. Dakle, bugarski poljoprivrednik, bugarsko poljoprivredno gazdinstvo prosečno dobije 10.000 evra više godišnje nego što to dobije poljoprivrednik u Srbiji.

Od ovih izgubljenih 11 milijardi koje su pojeli žuti skakavci zato što se nisu približili dovoljno EU, što kasnimo 10 godina, srpski poljoprivrednici su izgubili 11 milijardi evra ili, da to prevedem u traktore - 600.000 traktora srednje snage su izgubili srpski poljoprivrednici u roku od 10 godina koliko, po meni, objektivno kasnimo zbog divljih pljačkaških, predatorskih privatizacija u vremenu od 12 godina, kada se nije vodilo računa o tome da se dostigne proklamovani cilj, odnosno da jednoga dana uđemo u EU, nego se samo o tome pričalo i pljačkala zemlja.

Nadalje, da kažem da u ovom trenutku koristimo IPARD sredstva, ali nedovoljno. Nama je, a svakako članovi odbora znaju, odobreno da u petogodišnjem periodu iskoristimo 175 miliona evra iz IPARD sredstava, a to su sredstva koja treba da nas pripreme, našu poljoprivredu, da uđemo nešto spremniji, sa poljoprivrednom politikom, odnosno da budemo prilagođeni zajedničkoj evropskoj poljoprivrednoj politici. Od EU treba da dobijemo 175 miliona nepovratnih sredstava, ali po zahtevima. U ovom trenutku imamo odobrenih zahteva iz IPARD-a svega 40%, a ulazimo u petu godinu korišćenja IPARD-a 2. To su bespovratna sredstva EU.

Bojim se i pokušavamo da animiramo poljoprivrednike da nećemo iskoristiti sva sredstva, što znači da ukoliko neko želi da nam da 175 miliona evra, ukoliko ne iskoristimo to znači da će ostatak sredstava, a bojim se da će to biti najmanje 20%, 30% tog novca, da će biti zadržano u EU jer oni nama ne mogu dati ono što mi kroz zahteve ne budemo potraživali.

Iza IPARD-a 2 trenutno pregovaramo sa EU, odnosno sa Evropskom komisijom o IPARD-u 3, koji treba da da još izdašnija sredstava za koji će se verovatno sledeće godine već početi podnositi zahtevi za tu meru, ali se bojim, pošto nismo iskoristili sve mere iz IPARD-a 2, da ni u IPARD-u 3 naši poljoprivrednici neće iskoristiti sva ta sredstva.

Meni nije baš najjasnije zašto po pitanju nacionalnih zahteva, nacionalnih mera mi ne iskoristimo svih 350 miliona godišnjih mera podsticaja koje daje država Srbija, a ono što nas časti EU, a to je negde oko 40 miliona na godišnjem nivou, kroz mere IPARD-a, mi nećemo povući, iako su ta sredstva bespovratna, iako su to sredstava evropskih poreskih obveznika, a ne poreskih obveznika u Republici Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, da je Srbija, a to je cilj moje stranke, verujem da taj cilj delimo svi, da se u poljoprivredu godišnje, u srpsku poljoprivredu godišnje ubacuje preko milijardu evra, što po površini i po broju poljoprivrednika u Republici Srbiji nama sledi onog trenutka kada se spremimo i uđemo u EU.

Kašnjenje svake godine ulaska u EU srpsku poljoprivredu košta 1,1 do 1,2 milijarde evra i da to prevedem – u srpskom budžetu je 9% srpskog budžeta, a u ovom trenutku se za srpsku poljoprivredu iz nacionalnih mera izdvaja manje od 5%.

Subvencije nisu samo razlog zbog čega ovo govorim, da subvencijama samo poljoprivredni proizvođači dobijaju više novca, subvencije utiču i na prehrambenu industriju, utiču i na stratešku sigurnost od mogućih vojnih i ekonomskih pritisaka i garantuju prehrambenu sigurnosti i konkurentnost naše poljoprivrede i prehrambene industrije u državi.

Dakle, ukoliko podsticaji budu veći, naša prehrambena industrija će imati sirovinu koja će biti znatno jeftinija, jer kod podsticaja u evropskim vrednostima vi dobijate jeftiniji poljoprivredni i prehrambeni proizvod, odnosno, prehrambena industrija dobija jeftinu sirovinu i može da bude konkurentnija na našem tržištu, okolnim tržištima, pa i na tržištu EU. Jedan sam od onih koji se zalažu da naši srpski poljoprivrednici ostvare milijardu evra podsticaja na godišnjem nivou, jer će to osnažiti poljoprivredna gazdinstva, i da vam kažem da mere evropske poljoprivredne politike ne prouzrokuje samo novac u seljačkim džepovima, već se deo novca odvaja i za ruralni razvoj, i time se utiče na demografiju. Ukoliko podižete prehrambenu industriju, ukoliko podižete ruralni turizam, recimo na selu, ukoliko koristite mere ruralnog razvoja, onda vam to garantuje da postojeće stanovništvo bude malo ravnomernije raspoređeno u Srbiji i to daje neku demografsku meru u Republici Srbiji, posebno u krajevima koji su demografski veoma ugroženi, a radi se o pograničnim područjima i područjima u zoni prema našoj južnoj pokrajini, jer većina naseljenih mesta ispod 100 stanovnika, kad stavite na geografsku kartu se nalazi uzduž naših graničnih područja i uzduž te administrativne linije, za koju mislim da će jednog dana nestati.

Evropska unija garantuje nešto što mi Srbi treba da prepoznamo. Kao što znate većina zemalja koje su ušle u EU sa nekadašnje bivše SFRJ, a radi se o Hrvatskoj i Sloveniji, oni su ta većina koja je ušla, dakle, nije za to da Srbija uđe, a čak i BiH, koliko vidim, bi se nameračila i Crna Gora, da one uđu, a da Srbija ne uđe. Mislim da je to razlog da spreče Srbe da ponovo žive u jednoj državnoj, složenoj, ali u jednoj zajednici država i da opet posle Jugoslavije, svi Srbiji budu na određen način i pod jednom kapom. Mislim da je to razlog zašto se određene zemlje na Balkanu protive, one koje su ušle u EU, a Boga mi, i one koje misle u EU, nisu za to da Srbija uđe što bi pogodilo naše poljoprivrednike, a na određen način bi sprečilo ujedinjavanje srpskog naroda na Balkanu, kroz zajednicu država koja se zove EU.

Uglavnom, cilj naše poljoprivredne politike je dobar i za Srbiju, a dobar i za srpski narod koji živi na Balkanu i u EU, da kažem da je veliki deo srpskog naroda već ušao u EU, deo po deo, pa, hajde da se ujedinimo zajedno sa tim narodom koji je već ušao u EU, i tamo privremeno i povremeno radi, hajde da se ujedinimo zajedno sa njima, da podignemo standard u poljoprivredi, prerađivačkoj industriji i da naše plate, kroz ove podsticaje u poljoprivredi znatno budu unapređeni i prestali bi razlozi da Srbi vrše migracije iz evropske Srbije u neke druge evropske zemlje. Zato mislim da niko od narodnih poslanika nema ništa protiv da Srbija zbog poljoprivrede, zbog značajnih fondova što pre uđe u EU, ali da pri tome, nikome od nas ne pada na pamet da Srbiju zbog toga svedemo da bude mala poput Crne Gore. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, al sud je sud. Glavno pitanje ovih dana, meseci, ovih godina je zašto Dragan Đilas, nije uhapšen?

To je pitanje koji verovatno dobijaju svi narodni poslanici. Ono glasi, kada je već objavljeno i kada već znate, šta je sve uradio i koliko je novca izneo, glavno pitanje je zašto Dragan Đilas i ekipa koja to radi, nije uhapšena?

Naš narod misli da je vlast vlast, i da mi na određeni način možemo da nateramo sudije i tužioce da rade svoj posao. Na žalost, to nije tačno. Voleo bih da možemo, ali moj odgovor tim građanima je da sudstvo je nezavisno, od ove vlasti. Od prethodne nije. I verovatno je to odgovor na pitanje građana zašto Dragan Đilas nije uhapšen, iz razloga što je tužilaštvo samostalno, ali malo više njima naklonjeno, a sud je nezavistan od ove vlasti, od bivše nije i prepun je njihove rodbine, ideoloških srodnika, krvnih srodnika itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, Platon je o državi rekao da je najbolja država u kojoj svako radi svoj posao.

U zemlji u kojoj imate neregistrovane političke stranke, imate neregistrovane neprijavljene skupove, imate situaciju da većina ljudi ne radi svoj posao. Vi kada imate neregistrovane medije, pa imate neregistrovane medije, koji pozivaju neregistrovane političke stranke, da izađu na proteste, pa onda ti neregistrovani mediji, izveštavaju o neregistrovanim skupovima neregistrovanih stranaka, itd.

Da li je to država u kojoj svako radi svoj posao? Sud je sud.

I da kažem sledeće, postoji politička organizacija po meni, koja se zove Cepris. Ona je registrovana kao nevladina organizacija i ja ću se usuditi da nazovem, antivladina organizacija, pa možda i antidržavna organizacija.

To je nevladina organizacija za proučavanje, istraživanje i obuku u pravosuđu. Sama ta organizacija koja je sastavljena od sudija, tužioca i advokata mi je pomalo sumnjiva. Ali, hajde da vidimo o šta oni obučavaju buduće sudije u pravosuđu. Hajde da vidimo šta kaže taj njihov sajt na kome oni stavljaju ono što rade i što čine, pa su teme: „Srbija kao društvo medijskog linča“, pa, tema „Sloboda medija i zaštita građana“, sve onako iz pravosudnog dela. Pa, kaže Majić - Borba protiv planiranog blickriga. To je onako malo teška kvalifikacija. Onda - Vučićeva vakcina, neka gospođa Mandić ili gospodin Mandić, pa ponovo Majić – došli smo do ivice iza koje ide nasilje.

Da li je to prikrivena pretnja? Rekao bih da jeste. Došli smo do ivice iza koje ide nasilje. Posle svih nasilja i stvari koje su se desile i u Narodnoj Skupštini, i u RTS-u, pokušaj napada na predsedništvo itd. Kada, taj sudija izjavi – došli smo do ivice iza koje ide nasilje. Treba da se zapitamo da li on možda i sam poziva na to nasilje.

Kaže - vlast me napada. Da druge obeshrabri. Ide dalje – zakonodavna vlast liči na pozorišnu režiju. Dalje – Da li postoji u Srbiji Narodna Skupština? To je taj CEPRIS. Nema uslova za demokratske izbore. Da li je sporna regularnost izbora? Ko je ovde suveren? To je isto tema.

Kodeks narodnih poslanika. Zašto je kodeks donet, obaveze poslanika, političari ne bi trebali da nas ubeđuju, kada ste videli predstavnika aktuelne vlasti pred tužilaštvom i sudovima. Videli smo mnogo puta i moja malenkost. Nikako mi nije jasno.

Kaže – nova demonstracija bahatosti u Skupštini. Jednim udarcem ugasite „N1“, „Novu S“ i disciplinovati sve u Savetu u REM-a.

„Marijan Rističević predložio izmene Zakona o elektronskim medijima koje mogu dovesti do gašenja televizije „N1“. Ja sam u predlogu zakona napisao da REM mora sa posebnom pažnjom da prati da ne dođe do zloupotreba prekograničnih kanala koji reemituju programe u Republici Srbiji. Znači da spreče zloupotrebu.

Sudija Majić i ta njegova ekipa su protiv toga da se spreče zloupotrebe, odnosno pošto u zakonu nigde ne piše ni „N1“ ni „Nova S“ i tako dalje, već se radi u globalu o prekograničnim kanalima, što je takođe definisao Zakon o elektronskim medijima, Zakon o potvrđivanju konvencije o prekograničnim kanalima Saveta Evrope, Zakon o oglašavanju. Sve je to definisano, samo sam pokušao da sprečim zloupotrebe da se neko prijavi kao prokogranični kanal, a da to nije.

Kako je on tu našao „Novu S“ i „N1“, to sam Bog zna, ali očigledno da on zna da oni zloupotrebljavaju, navodno reemitovanje, a da u stvari emituju programe u Republici Srbiji i s obzirom da nikome ništa ne plaćaju, time dovode u pitanje poslovanje domaćih regularnih medija.

Umesto da stanu na regularnost, da se regularnost poštuje, oni su ovim zatražili da se neregularnost poštuje, a regularnost ne poštuje. Da li je to smisao predloga zakona?

Ne znam šta je to bahato, ukoliko narodni poslanik, a jedno od njegovih ovlašćenja je da predloži zakon, odnosno izmene i dopune zakona. Dakle, oni se obavezno bave nama, a ponekada isključivo nama.

Gospodin sudija sedi pored gospođe, oni se zalažu za vladavinu prava, za slobodu medija, kao što vidite, a sedi pored radnika preduzeća. Pazite, u preduzeću ne možete da se bavite politikom tek tako.

Sad, ja ne znam gde je granica. Mi imamo probleme sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem i tamo iskaču radnici njegovog preduzeća i u radno vreme kada preduzeća rade, bave se politikom.

Za mene je to još jedan od prekršaja, a uveče sudija sedi pored gospođe političarke koja je svojevremeno predložila gospodinu Filipoviću, inače narkodileru iz Pančeva, predložila mu je da iseli Miroslava Miću Milankova, kao novinara iz Pančeva.

Zamislite televizijsku kuću ili televiziju koja navodno reemituje program i tako dalje, koja je samo fiktivno registrovana u Luksenburgu, kojoj su puna usta slobode medija, Majiću su takođe puna usta slobode medija, da oni sede u goste pozovu gospođu koja se zalagala za slobodu medija tako što treba iseliti novinara Milankova iz Pančeva zato što se ne dopada dotičnoj radnici Đilasovog preduzeća.

Dame i gospodo narodni poslanici, da vam ne oduzimam puno vremena, mislim da se naši sudovi pravosuđa ponašaju na sledeći način, kao sportski ribolovci, što policija uhvati, to oni poljube i puste.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo, narodni poslanici, danas biramo predsednika VKS i moram reći da sam u mandatu prošlog čini mi se predsednika bio zadovoljan proglašenjem presude Gnjilanskoj grupi Apelacionog suda kao nazakonita.

Dakle, radi se o presudi koju je u dva navrata doneo Apelacioni sud i koji je rešio da 80 žrtava i 24 nestala građana Srbije, stanovnika KiM nealbanske nacionalnosti, nisu vredni života, odnosno nisu vredni kažnjavanja zločinaca koji su im život uzeli laganim uzimanjem duša.

Živimo u vremenu u kome imate nedostatak opozicionog delovanja, političkog delovanja. Toga smo mi svesni. Opozicioni političari se ne daju oslabiti. Toliko su slabi da svaki naš pokušaj da ih oslabimo je nemoguć. Ali, gle čuda, u tom nedostatku delovanja ili želje da se ozbiljno politički deluje, pojavljuju se novinari koji postaju parapolitičari, novinarska udruženja koja postaju parapolitička udruženja, a u takvu vrstu udruženja su ušle i sudije.

Ovo se zove CEPRIS, jel tako? Ja bih voleo da znam ko finansira organizaciju, po meni parapolitičku organizaciju, koju vodi Miodrag Majić. Njegovu presudu je Vrhovni kasacioni sud proglasio nezakonitom. Njegovu presudu je Vrhovni kasacioni sud, na zahtev tužilaštva o zaštiti zakonitosti, proglasio nezakonitom. Ali, gle čuda, VSS nije našao da je došlo do kršenja zakona od strane sudije, mislim da je i Hadži Omerović bio tu.

Čovek je dao intervju. Mi koji se bavimo politikom znamo kako fotoreporteri slikaju, i nije sporno, ali ovo nije informator o pravosuđu. Ja bi razumeo da postoji informator, da se sudije obaveštavaju o tome, o presudama, o načinu donošenja, o greškama, o nekoj vrsti propozicija u pravosuđu, da se međusobno konsultuju itd, ali ja se bojim da se ne radi o tome. Radi se o klasično političkom intervju.

Sada se ja pitam, a pitam gospodina Martinovića, koji se bolje razume u pravo, od mene, da li sudija može bez odobrenja starešine suda da nastupi u medijima, a posebno da daje političke intervjue u časopisima političke sadržine koji su na nekoliko strana, i da su u tom intervjuu uglavnom političke kvalifikacije? Ne govori o tome kako je pogrešio oslobađajući „Gnjilansku grupu“, po njima sudija ne odgovara za presudu koju donese, pa čak ni za onu koja bude proglašena nezakonitom.

Vi imate CEPRIS, nevladinu organizaciju, koja okuplja sudije. Ali, ja sam čuo da se u toj organizaciji često nađe i sudija i advokat i tužilac, koji sude isti predmet. Sada mi nije jasno da li to, u tom udruženju, može da dođe do sukoba interesa, konflikta interesa koji nama često prebacuju.

Mi ne pokušavamo da sudimo, ali imamo pravo da komentarišemo. Sudska nezavisnost nije božanska, sudije moraju da budu zavisne od zakona, a mi valjda imamo pravo da komentarišemo da li zakoni koji se donose u Skupštini se sprovode na odgovarajući način. Sud je taj koji treba na osnovu zakona da donese presudu, a ne samo na osnovu slobodnih sudijskih uverenja, kao ove fudbalske sudije, pa može penal, igra rukom i kada lopta ide po zemlji, i sudije onda presude ovim fudbalskim sudijama, sa pravom da su prekršile svoje nadležnosti.

Dame i gospodo, da se mi zapitamo, kud plovi naš pravosudni brod i po pitanju ovoga. Ja sam, između ostalog našao, kaže - nova demonstracija bahatosti u skupštini, na CEPRIS-u. Znači, to vodi sudija Majić, moja malenkost, uz optužbe da ja, ne znam, gasim „N1“, „Novu S“, itd.

Kritika zašto sam predložio zakon, dame i gospodo narodni poslanici, u tom njihovom sajtu ili šta je već, kaže - narodni poslanici van svojih ovlašćenja, pa u slučaju Cvijan, političari ne bi trebalo da ubeđuju narod, pa o Administrativnom odboru, pa nova demonstracija bahatosti u Skupštini, to je zbog ovog predloga zakona, jer poslanik se usudio da predloži zakon. To je jedno od naših ovlašćenja, ustavnih i zakonitih ovlašćenja.

Sada se pojavi zbir sudija koji su ušli u neku parapolitičku organizaciju. Ja ne mogu drugačije da tumačim ukoliko na njihovom sajtu nađem ovo. Pa kaže - arhaična despotija Srbija. Ako ovo nisu političke stvari, ako sudije nisu preuzele rad političara, posebno ovih opozicionih, kako će oni glasati i koja su njihova uverenja ja u to ne ulazim, ali ovo su javni nastupi. Ne znam da li imaju pravo da se organizuju na ovakav način CEPRIS centar itd, posebno da se u njima nađu advokati, tužioci i sudije, pa još iz istih predmeta, onda možete misliti koliko to može da utiče na presudu i da li mogu da nam se dese i neke druge presude u kojima neće biti kažnjeni krivi, već nevini, gde nevini treba da budu zaštićeni na kraju ispadnu krivi.

Ljudi, oni su ušli u naš posao. Ja vam to stalno govorim, ali sada sam se potrudio da prelistam njihov sajt i pročitao sam, ovo su među prvima okačili, verovatno ima i više ovih političkih kvalifikacija i njihovih nastupa. Ovo nije o pravosuđu, ovo je o Skupštini, ovo je o nama. Nemam ništa protiv da glasaju kako god hoće, da iskoriste svoje pravo, biračko pravo na bilo koji način, ali oni su se prihvatili opozicionog rada.

Šta nama ostaje, ako se oni bave politikom šta sad mi treba da uzmemo? Zauzmemo njihove sudnice i počnemo da donosimo presude. Ukoliko oni mogu da govore o politici, da tumače političke odluke, da arbitriraju u Skupštini, pa Kodeks narodnih poslanika isto, ne razumem što se toliko pravosuđe upinje u nešto što je unutrašnja stvar ovog parlamenta, odnosno na određen način narodni poslanici mogu da dobiju neke kazne koje nisu pravosudne prirode. Znači, ne radi se o sudskom kažnjavanju, ali evo vidite, može da bude – političari ne bi trebalo da ubeđuju narod. Šta treba onda da radimo, ako ne možemo da ubeđujemo narod, za čega mi to onda služimo?

Mislim da sudije ne treba da ubeđuju političare na koji način treba da vode politiku, pa se još kaže, sudija Majić kaže da nije video da je neki predstavnik vlast pred sudom. Ja sam bio nekoliko puta. Gospodin Martinović je bio nekoliko puta, ali nisam video sudiju Majića pred sudom za nezakonitu odluku.

Ja sam po raznim osnovama iako me štiti Ustav, bio pozvan u Prvi osnovni sud da mi se sudi za reči izgovorene za govornicom, iako Ustav, član 103. kaže – narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izneto mišljenje prilikom vršenja svoje funkcije. Ja sam bio pozvan više puta, što je nezakonito, neustavno, ali sudija koji je to učinio ni na koji način nije odgovarao.

Ukoliko oni kreću političke rasprave, nećemo valjda mi krenuti da sudimo. Nama to ne pada na pamet. Svako treba da se drži svojih ovlašćenja.

Pa onda ima nešto – vlast. Vlast je razna, podela vlasti je na tri dela. Sudija Majić je zaboravio. Kaže – vlast će uraditi to i to. Da, ali on je vlast, on je treća grana vlasti.

Pa i ova udruženja kako se zovu, nevladina, to neko ubraja u četvrtu granu vlasti. Izgleda da je on zagazio u dve grane vlasti. Ova, kako se zove neprofitna, a kako je zovu, negde četvrta grana vlasti, a treća je sudska i on je vlast. Ali, on pod vlašću misli samo da treba kritikovati ovu koja je zakonodavna i koja je izvršna. Sada mi treba da se odlučimo, kako dozvoliti da bez kontrole neko ko ima političke aspiracije, verovatno i na političke funkcije, pod pravosudnim plaštom vodi politiku, osnuje političku organizaciju, nema nikakve razlike između njegove organizacije i recimo Saše Radulovića. I jedan i drugi koriste udruženjem građana kao podlogom za politički rad.

Nadam se da budući predsednik VKS će sve učiniti da ovakve pojave barem ne budu u Vrhovnom sudu. Cenim što je Vrhovni sud oborio nezakonitu presudu koju su doneli Hadži Omerović i Majić, iz razloga što bi da je ta presuda ostala, jer je ona tumačila da albanski zločini nisu tretirani kao ratni, jer su pobogu učinjeni posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. I Vrhovni kasacioni sud je sa pravom označio da to nije tačno i da je presuda bila nezakonita.

Da to nije učinjeno, bespredmetan bi bio sud koji sada sudi Albancima, bio bi doveden u pitanje, jer evo srpska strana tvrdi da prilikom presuda ne mogu da budu Albanci terećeni za ratni zločin koji je počinjen posle jula 1999. godine. A da vas podsetim, OVK je većinu tih zločina počinio posle ulaska NATO trupa iza njihovih leđa, posle juna meseca 1999. godine i na hiljade nealbanskog stanovništva je pogubljeno, a mnogima su vađeni organi radi prodaje na crnom tržištu. Ukoliko to neko ne želi da kazni, taj ne želi dobro ne samo Srbima, taj ubuduće ne želi dobro bilo kom građaninu bilo koje nacionalnosti. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka da su mostovi ruke koje spajaju ljude. Postoje i izreke da onaj koji čini dobro od njega se sve više dobra očekuje. Postoji i izreka da najviše mrze onog koji ne ume da mrzi.

Mislim da je Srbija zemlja koja čini dobro od koje se još više dobra očekuje. Da navedem „mini Šengen“. Bosna i Hercegovina je u regionu naš najveći trgovinski partner. Mislim da je njihov interes bio da bez obzira na zajednički preživljenu nesreću da uđu u „mini Šengen“ i da što više robe, usluga, kapitala i ljudi pređe tim mostovima. Srbija maltene insistira na tome ali postoje ljudi koji od razlika prave podele i to treba svakako reći.

Zajednički preživljena nesreća je dvadeset i pet-šest godina iza nas. Po meni, zbog interesa stranih sila i opravdanja njihovih intervencija u cilju razaranja one velike zajedničke države insistira se da pojedine strane iz tog sukoba te razlike istaknu i od tako istaknutih razlika naprave podele.

Na nama je da pokušamo da insistiramo i da dobrim, što više dobrim uslugama pokušamo da u regionu napravimo što bolju ekonomiju, odnosno da ekonomske mere koje Srbija sprovodi budu sprovedene u celom regionu. Da ono što je dobro podelimo zajedno i da zaboravimo tu zajednički preživljenu nesreću, odnosno ne u potpunosti, da je se sećamo, ali da to ne bude razlog zašto region ne bi ekonomski napredovao i zašto zemlje koje, evo, zajednički obnavljaju mostove pogranične, a to most, odnosno na Drini ćuprija nije. Zašto zemlje koje zanavljaju te mostove ne bi po evropskim pravilima, pravilima Evropske zajednice, sada Evropske unije, ne bi oživljavale svoju ekonomiju, jer je to očigledno da bi bilo na dobrobit svih ljudi koji žive u ovom regionu.

Recimo da svako ko je bez posla u BiH, taj posao bi vrlo lako mogao da nađe u Rumi, Inđiji, Staroj Pazovi, Sremskoj Mitrovici itd, ukoliko mu se garantuje slobodan protok ljudi. Ekonomije bi porasle ukoliko bi bio slobodan protok investicija ili neke investicije koje više ne mogu da se realizuju u Srbiji, ili nema, recimo, potreba u Sremu za razvoj tih ekonomija, one bi preko Sremske Rače mogle da se plasiraju u jednom delu BiH.

Mislim da bi to bilo od koristi svim stranama. Međutim, kada regioni, gotovo svi, bacaju kamenje na Srbiju, ja ne znam šta je razlog tome, verujem da sada ova pandemija je malo zbližila ljude i da će se to promeniti, ali kada na vas bacaju gomile kamenja sa svih strana, onda od vas zavisi šta ćete tim kamenjem napraviti. Da li ćete praviti mostove ili ćete praviti zidove.

Srbija se odlučila da pravi mostove, ali nisam siguran da svi naši susedi iz bivših jugoslovenskih republika, iz bivše SFRJ žele da prave od tog kamenja koje bacaju na nas, da žele da prave mostove. Uglavnom to rade da bi pravili zidove. Mislim da je to interes vladajućih garnitura u okolnim zemljama koje svoje nacionalne i verske interese koriste radi samoobnove vlasti.

Uglavnom, lopta je u njihovom dvorištu i ono što ja mogu reći o BiH, a to je dobar savet. Ukoliko želite da sačuvate državu BiH, što verujem da je interes, a Srbija podržava Dejtonski sporazum, koliko ja znam, mi od toga nismo odstupili, ali ukoliko neko želi da sačuva jedinstvenu BiH, onda ne može Republiku Srpsku da naziva šumskom republikom, jer to onda nije interes, to ne vodi pomirenju. Ne može ni da je naziva genocidnom ukoliko želi da ta Republika Srpska bude u njihovom sastavu i ukoliko Srbe tamo naziva agresorima, a oni vekovima žive na toj teritoriji, onda to, ne da ne doprinosi pomirenju, već BiH može da čini nemogućom državom.

To je moj savet bosanskim vlastima, odnosno vlastima u BiH, da probaju da prevaziđu taj problem, jer to nije interes njihovih naroda, to je možda interes jedne strane sile koja želi da opravda svoju agresiju.

Dakle, mi želimo ekonomske integracije, verujem da će do njih doći. Verujem da će to doći i do glava onih koji još uvek ne shvataju da je „mini Šengen“ od interesa za sve države bivše Jugoslavije, pa i malo više, da po principima EU redimo ovo tržište pa ćemo možda onda biti privlačniji komad za EU koja, meni sada to izgleda kao da želi da evropske integracije zaustavi na liniji nekadašnje Austrougarske, a po tome, po toj istorijskoj činjenici BiH na njoj je izvršena aneksija, a Srbija, ovaj uži deo, nije spadao u Austrougarsku i neki političari u Evropi upravo to žele.

Da bi prevazišli to, interes je da slobodan protok ljudi, usluga kapitala, roba na ovoj teritoriji bude po principima makar nekadašnje evropske zajednice i na takav način možda i nateramo Evropu da razmišlja o integraciji sa, kako zovu, zapadnim Balkanom, da i oni osete da je tržište od dvadesetak miliona ljudi ili dvadeset pet, dao Bog, dakle od interesa i za samu EU, odnosno za njihove kompanije da plasiraju svoju robu, onda to svakako diže interes raznih svetskih, finansijskih organizacija da podrže izgradnju autoputeva, ne samo kroz Srbiju, mi to već činimo, već da to podrži kroz druge bivše republike bivše SFRJ.

Na kraju da zaključim svoj govor, ono što ja vidim Drina nije granica, Drina je samo reka. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razrešavamo dva predsednika osnovnog suda i, čini mi se, prekršajni sud. Radi se o Kruševcu, Novom Pazaru i Negotinu.

S tim u vezi, ja bih voleo da su razrešene neke druge sudije. Recimo, da Visoki savet sudstva nema samo ulogu da razrešava sudije koji na dobrovoljan način, a u ovom slučaju se radi o napredovanju i dobrovoljnom načinu razrešenja da se sudije ne razrešavaju samo zbog toga, već i zbog grešaka koje čine.

Recimo, ako sudija počne da se bavi politikom, što je suprotno etičkom kodeksu, u tom slučaju Visoki savet sudstva ne može da statira u kukuruzu i da se pravi nevešt da to ne vidi i kada vidi kako sudije, ne osnovnog suda, već viših sudova, vrlo rado se late politike.

Zamislite, dame i gospodo narodni poslanici, da mi pokrenemo sudske postupke i da počnemo da sudimo kao narodni poslanici, da preuzmemo posao tužilaca i sudija i počnemo da se bavimo njihovim poslom, donosimo presude, rešavamo žalbe, na apelaciju oslobađamo, ne oslobađamo itd, prekršajno kažnjavamo. Šta bi nama sudije rekle kada bi mi preuzeli deo njihovog posla ili ceo posao?

Takođe, verujem da bi oni bili nezadovoljni, ali i mi treba da budemo nezadovoljni stanjem u pravosuđu. Dobar deo sudija je počeo da se bavi našim poslom, da iznosi političke ocene, kvalifikacije, da učestvuju u političkim emisijama Olje Bećković i drugim, bez odobrenja predsednika suda ili starešine suda, što nije dozvoljeno.

Kada pitate nekog člana, a to smo ovde činili, Visokog saveta sudstva da li je to pravilo da tužilac, da sudija, pre učešća u nekoj emisiji i davanja javne izjave, mora da se obrati starešini za dozvolu, oni nam kažu – da, postoji to pravilo, ali je to pravilo prevaziđeno, a najbolja pravila, propisi i zakoni su oni koji se sprovode. Ako vam sudija kaže da je neko pravilo u pravosuđu prevaziđeno, onda može svako ko je optužen za neko nedelo ili delo da kaže – znate šta, to je već prevaziđeno itd, bez obzira što to piše u zakonu.

Sudija Majić, bez obzira što su njegove presude, presuda za Gnjilansku grupu proglašena nezakonitom od strane Vrhovnog kasacionog suda, je li tako, gospodine Martinoviću, nije razrešen da bi bio razrešen, to je morao da uradi Visoki savet sudstva. Sada se traži da se Skupština odrekne i poslednje uloge koju ima u pravosuđu, a u pitanju je prvi izbor sudija koji se prvi put biraju itd.

Mi ćemo verovatno menjati Ustav i odreći se i tog dela, što ne bi bilo sporno da mi imamo pravosuđe koje je na svom mestu, koje radi svoj posao po zakonu itd, koje sprovodi zakon i na osnovu zakona donosi presude.

Ako vam neki sudija, a ja imam ovde svedoke, na suđenju kaže, kad se pozovete na Ustav i zakon ako kaže – da, piše to u zakonu, da piše to u Ustavu, ali ja mislim drugačije, šta mislite šta narodni poslanik koji dođe na suđenje i koji citira odredbe Ustava šta treba da učini sudiji koji kaže –da, to postoji u zakonu, da postoji u Ustavu, ali ja mislim drugačije? Mislim da mišljenje sudije ne može da bude takvo da se izbegne zakon, zakonska procedura, zakonske kazne itd. i da kaže da je njegovo mišljenje svetije i preče. Nezavisnost suda ne može biti božanska, oni moraju biti zavisni od zakona i moraju sprovoditi zakone, a ne svoje mišljenje, a često je to mišljenje proizvod njihovog političkog delovanja.

U ovom trenutku najmanje 20% sudija su postali rezervni sastavi opozicionih stranaka koje opstruiraju, a naš narod misli da Narodna skupština, predsednik Republike, predsednik Vlade i ministri, da je to vlast koja može da utiče na sud i najviše se naši građani i naš narod žale na sudske odluke koje su često, nezakonito i često krivci budu pušteni, a nevini budu kažnjeni, što se često dešava i u poslednje vreme. Verujem da sa ovakvim pravosuđem mi ne možemo menjati Ustav i dozvoliti im apsolutne slobode jer, koliko ja vidim, naše sudije, čast izuzecima, verovatno više od polovine su čestite sudije, ali dobar deo onih koji su izabrani 2009. i 2010. godine onom čuvenom reformom ili deformom pravosuđa ne radi svoj posao na zakonit i ustavni način.

Što se tiče rasprave o tome da li je u Srebrenici bilo genocida ili ne, moram da podsetim da je u Srebrenici pre rata 1991. godine u varoši, u gradu, živelo preko 2.000 Srba. Godine 1995. kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu, ušla u Srebrenicu, jer su maltene pušteni da uđu u Srebrenicu, zatekli su samo jednu osobu srpske nacionalnosti. Radilo se o starici Đuki, čini mi se da se tako zvala, koja je bila stara 81 godinu.

Dakle, svaka priča ima svoja dva kraja, kao što je to govorio gospodin Martinović, i debelo treba da razmislimo o zalazju, o događajima, o zločinu i u Srebrenici i oko Srebrenice, o zločinu nad Bošnjacima, o zločinu nad Srbima, jer mislim da su zločini koji su se desili u Srebrenici i oko Srebrenice bili uzajamno vezani, odnosno da su jedni zločini prouzrokovali druge zločine. Ja osuđujem i jedne i druge.

Ali da podsetim da su sve državne ličnosti iz Republike Srbije, uključujući i Borisa Tadića, uključujući Aleksandra Vučića, mislim da je bio i Dodik tamo, svi su dolazili u Srebrenicu na mezarje i svi su odali počast žrtvama i osudili taj zločin. U sela oko Srebrenice, u Bratunac, nije došao nijedan bošnjački državnik da to isto učini, a mislim da bi to bilo dobro, da se osude zločini i da se priznaju žrtve i one druge strane, a ja sebe ne smatram trgovcem leševa.

Što se tiče Haga, ja u Hag ne bih ni mače izručio. Ni mače. Ni kućnog ljubimca. Taj sud nije ustanovila Skupština UN, je li tako, gospodine Martinoviću? To je uradio Savet bezbednosti. To vam je kao kad Skupština Srbije ne bi ustanovila sudove, nego to radila Vlada Republike Srbije, znači izvršni organ koji ima svoje motive zašto osnova taj sud i zašto to radi. Takođe, način na koji taj Haški sud funkcioniše je veoma čudan. To je mešavina raznih prava, bolje reći neprava, nepravde itd. Stoga ja njima ne bih izručio ni kuče, ali ne bih ni potpisao saradnju sa Haškim tribunalom. Ona je potpisana u Dejtonu 1995. godine između SR Jugoslavije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, s tim što smo mi napravili još veću grešku što smo se obavezali da ta pravda i nepravda, ta saradnja sa Haškim sudom obuhvata i Republiku Srpsku. Time smo doveli do toga da isporučimo i civilne ratne vođe iz Republike Srpske, odnosno gospodina Karadžića i gospodina Mladića. To potpisivanje je bilo malo teže, jer se u tom sporazumu propisalo da je obaveza za saradnju veoma stroga i da taj sporazum važi kako za SR Jugoslaviju, tako i za vlasti, kako je to pisalo, bosanskih Srba, tj. Republiku Srpsku.

Znači, ta obaveza je bila stroga, strogo propisana i ona je počela da se ispunjava 1996. godine u Beogradu. Prva dva lica koja su izručena su bila Erdemović i Kremonović, je li tako, gospodine Martinoviću? Time je nesreća bila veća, zato što se ovaj prvi pojavio kao lažni svedok u raznim slučajevima, pa i u slučaju protiv Miloševića, koliko se ja sećam.

Zato za polzu i naukovanije svim našim državnim funkcionerima da moraju da paze šta propisuju, šta potpisuju i šta se pod time podrazumeva, koje obaveze nastaju, ne samo za onog ko potpisuje, ne samo za državu u čije ime potpisuje, već i za buduća pokolenja u toj državi, jer kad potpišete jedan sporazum, jedna vlast kada potpiše sporazum u ime države, taj sporazum, je li tako, gospodine Martinoviću, obavezuje i sve druge vlasti.

Ponosan sam što ova vlast, za razliku od svih prethodnih vlasti, nije izručila nikoga, pa ni one koje je zbog navodnog uticaja na svedoke tražila u slučaju tri pripadnika Srpske radikalne stranke, u međuvremenu je jedan preminuo, a čini mi se da se radi o gospođi Radeti i gospodinu Jojiću. Ja sam ponosan na to što ova vlast njih nije izručila i verujem da neće izručiti nikog i mislim da se ova vlast ponaša u skladu sa onim što sam na početku rekao, da njima koji pravdu dele na takav način, odnosno nepravdu, ne treba ni kuče izručiti. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, cenim obnavljanje svih muzeja, cenim sve, ali ono što mislim da Srbiji nedostaje je muzej heroja, muzej stvaraoca države ili država. Taj muzej bi trebao da ima dva dela, u jednom da budu prikazani heroji i dokazi o stvaranju jedne velike države kroz Balkanske ratove, kroz Prvi svetski rat, a drugi deo muzeja bi trebao da bude muzej onih koji su tu državu rastakali ili da to nazovemo muzej žrtava komunizma.

Svakako da su ovi prvi, a ovo je Dragutin Matić. Ovo je stvaralac države preko Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, sedam godina rata, devet godina vojevanja, devet godina bio vojnik. Jedva da smo se setili poslednjih godina, zahvaljujući promenama, da mu obnovimo u Gadžinom Hanu kuću i da bude neki pristupni put do kuće ovog heroja, koji kada se vratio nije dobio nikakvu boračku penziju.

(Aleksandar Martinović: Ni vilu na Dedinju.)

Posebno nije dobio vilu na Dedinju. O borcima za Dedinje ću govoriti, takođe.

Ovo je srpski heroj, kao što je to i Draža Mihajlović, kao što su to i mnogi oficiri koji su u Drugom svetskom ratu pokušali da sačuvaju ono što su krvlju, veliku državu, ono što su krvlju 1.250.000 Srba platili da bi se stvorila jedna velika država koja je, po meni, bila pogrešna.

Sa jedne strane su se udružili pobednici, sa druge strane poraženi sa svim činovima koje su nosili dok su pucali na srpsku vojsku. Ovo je ono što je rastakalo veliku državu i pravilo šest malih država, ono što danas zovemo zbirom drugorazrednih i trećerazrednih protektorata.

Svakako da mora da bude i ova fotografija u muzeju žrtava komunizma, onih koji su razbijali i rastakali državu koju sam rekao koliko je krvi izliveno da bi se ona stvorila.

Ovo je Josip Broz. Ovo je ono što smo neprijateljskog vojnika priznali za svog vođu. Od jedne velike države, ovi su pravili šest malih. Ovi su od jedne male pravili veliku. Ovo su srpski heroji, ovo su stecioci, a ovo su oni koji su razbijali i rastakali.

Od Milana Gorkića, za kojeg ne znam ni da li je bio Srbin, pa do poslednje generacije komunista, ona lutajuća srca, su uporno Drezdenske zaključke ispunjavali, ona lutajuća srca Kučan, Račan, Tuđman, ovog našeg nesrećnika ću poslednjeg nabrajati, Gligorov, Mesić, Milošević. Sve su to bili pripadnici ovog neprijateljskog vojnika kog smo mi Srbi priznali za svog vođu.

Njega su, bre, izbacili i njegovi Hrvati. Ovaj ima muzej sećanja na njega. Još uvek pojedini Srbi plaču za njim. Zato su nam potrebni ti muzeji.

Ovo je heroj čiju kuću smo sad zanovili pre neku godinu i izgradili neki putić. E, to je ono što je Čerčil govorio da ko se ne osvrne u prošlost, posebno onaj deo ružniji, taj je osuđen da mu se ona ponovi. Poslednji ratovi su bili pokušaj da nam se ta istorija ponovi. Jedni su državu stvarali, a drugi su je razbijali.

Drezdenski zaključci su bili da se na jednoj velikoj državi, za koju ja mislim da je bila potrebna i moguća kao demokratska, kao tržišna ekonomija itd. da se na njoj i na njenoj teritoriji naprave nacionalne države. Sve što su zapisali u Drezdenu generacije od ovih koji su rastakali državu su činile da se ispune zaključci.

Milan Gorkić poziva komuniste da podrže ustanak ličkih i dalmatinskih ustaša trideset i neke godine i kritikuje zašto to ne rade, brani Artuković. To su ovi koji su rastakali.

Srpski narod, koji je stvarao veliku državu nesebično, koji je napravio grešku zato što se udružio sa poraženima, ima pravo na sećanje i, po meni, takvu vrstu muzeja treba da izgradimo.

U ovom delu boraca za Dedinje treba da se prikažu žrtve do kraja, sve sa "Bljeskom", "Olujom" i drugim vojnim akcijama, koje su se desile zbog toga što su oni planirali razbijanje Jugoslavije.

Ovi prvi su branili ne samo državu, i stvarali, nego su branili i demokratiju i tržišnu ekonomiju. Ja vas pitam gde bi sada Srbija bila i ta velika država da su uspeli da očuvaju ono što su Staljin i Čerčil dogovorili da se ne očuva? Danas bi sigurno ta država ili Srbija ili ta velika Jugoslavija, da su ovi uspeli u Drugom svetskom ratu da je očuvaju, bila sigurno zemlja EU. Sigurno bi bila među prvih pet zemalja ekonomski razvijenih, ali, nažalost, pobedili su ovi drugi zato što su ih podržavale strane sile i imale interes da Srbija nema veliku državu na Balkanu, da bude trenutno daleko manja, ali vrednosno je Srbija i dalje velika.

Na kraju ću reći, da ne bih dužio, ovim ljudima i svima koji pripadamo ovom delu, koji stvaramo i uzdižemo državu, izgrađujemo i dalju državu na način na koji su to radili naši slavni preci. Važnije je državu izgrađivati, nego njome vladati. Mi malo vladamo. Razne nevladine organizacije, razna treća grana sudska, četvrta grana vlasti, kako to zovu, deli vlast sa nama. Deli zato što nama nije bitno da vladamo Srbijom, već da je izgrađujemo, da ona bude, iako je sada mala, vrednosno velika. Zato svi borci, kao i ovi, treba da shvate da su ljudi smrtni, ljudi umiru, ali slava boraca za slobodu nikad ne umire. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zloupotrebom Zakona o elektronskim medijima su stečene one pare koje su od Šolaka došle prema Đilasu. To su najveći izvoznici našeg novca, najveći ulagači, ali u sopstvene račune i sopstvene džepove.

Predlog zakona nije išao u pravcu da uskrati slobodu medija, već da omogući slobodu medija. Nije cilj da utičemo na uređivačku politiku, već da sprečimo zloupotrebe koje vrše piratski mediji, koji su fiktivno registrovani negde u Luksemburgu i koji navodno reemituju program iz Luksemburga, iako se tamo ne emituje.

Sam izraz „prekogranični kanali“ govori o tome da ti televizijski kanali treba da emituju program u inostranstvu. „Reemitovanje“, takođe, sam izraz pokazuje da taj program mora da se emituje da bi se ovde istovremeno preuzimao, bez izmena, prekrajanja i bez ubacivanja domaćih reklama. Dakle, onakav kakav ide u Luksemburgu treba da izgledaju i ovde.

Dame i gospodo, niste mogli da gledate utakmice sa Republikom Irskom, niste mogli da gledate utakmice sa Portugalom, evropskim prvakom, a nećete večeras moći da gledate ni utakmicu ukoliko živite u unutrašnjosti i niste pretplatnik SBB-a.

Večeras utakmicu sa Azerbejdžanom može da gleda samo jedan trećina stanovništva, a dve trećine našeg naroda je uskraćeno da gleda sopstvenu reprezentaciju.

Nedavno je Hrvatska zabranila „Sport klubu“ takvu vrstu nastupa i naložila njihov regulator da utakmice nacionalne reprezentacije mogu, kao što zakoni kažu, da prenose samo mediji koje pokrivaju celu teritoriju Srbije, u njihovom slučaju to je bila teritorija Hrvatske.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon, član 64, upravo to govori, da najvažnije političke sportske i druge događaje, od interesa za javnost mogu da ostvare prenos samo pružaoci medijskih usluga televizijskog emitovanja, a ne reemitovanja, kome je pristup slobodan i čija zona pokrivanja obuhvata celokupno područje Republike Srbije.

To kaže i Pravilnik u članu 6, koji kaže da to isto pravo prenosa najvažnijeg događaja može steći samo pružalac usluge itd. koji pokriva celu teritoriju.

Lista najvažnijeg događaja kaže da to jesu polufinale i finale utakmice svetskog i evropskog prvenstva u fudbalu, seniore utakmice tih prvenstava u kojima učestvuje srpska reprezentacija i kvalifikaciona utakmica za ta prvenstva u kojima učestvuje srpska reprezentacija.

Bezakonjem Šolaka i Đilasa oni trenutno lišavaju pravo da gledaju svoju reprezentaciju dve trećine našeg naroda i zato sam predložio Zakon o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim medijima.

Shvatam da možda nije trenutak da se to usvoji,imam razumevanja, ali apelujem na poslanike da razumeju da naš narod ima prava i da najsiromašniji slojevi našeg stanovništva mogu da gledaju svoju reprezentaciju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja podržavam Aleksandra Mitrovića, jedan nula za Srbiju. Dakle, onima, a radi se o dve trećine našeg gledalaca koji zbog ovog kršenja zakona od strane Đilasa i Šolaka ne mogu da prate reprezentaciju Srbije, dužan sam da kažem da Srbija na zadovoljstvo svih nas vodi sa jedan nula. Nadam se da će taj rezultat biti još uvećan.

Dame i gospodo narodni poslanici, statistika je čudo. Kaže, genocid? Šta je genocid? Kaže, to je namerno podvrgavanje između ostalog jedne grupe, životnim uslovima koji prouzrokuju njeno potpuno ili delimično uništenje. Znači, ne radi se samo o ubistvima nego o namerno podvrgavanju grupe životnim uslovima koji prouzrokuju njeno potpuno ili delimično uništenje. Etničko čišćenje je istrebljenje manjinsko stanovništva od strane većine na određenoj teritoriji. Statistika to može da potpomogne.

Ja ću uglavnom koristiti bošnjačke izvore, hrvatske izvore, da kažem da na teritoriji bivše Jugoslavije, koja nije odgovarala nekim zapadnim silama i koje su jugoslovenske narode okrenuli jedne protiv drugih, koristeći njihove međusobne zađevice, a pri tome su okrivili samo Srbe i za genocid i za etničko čišćenje, što je netačno. Srbi su bili armatura bivše Jugoslavije i verovatno su smetali tim poslovima koje su zapadne sile imale da sprovedu, u nameri da ostvare svoje interese a ne naše.

Genocid je sproveden nad jednom grupom koja se zove „Jugosloveni“. Oni postoje samo još u Srbiji, mislim između 20 i 30 hiljada. Inače, u Sloveniji ih više nema, u Hrvatskoj ih više nema, u BiH ih više nema. Nestali su 90-ih godina. Možemo da zaključimo da je to bilo podvrgavanje takvim uslovima da je došlo do uništenja, potpunog uništenja jedne grupe u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH. Etničko čišćenje je sprovedeno na delovima teritorije, uglavnom nad Srbima.

Po popisu hrvatskom, između 1991. i 2001. godine nestalo je 400 hiljada Srba i 242 hiljade Jugoslovena. Ako nije izvršen genocid nad Jugoslovenima, onda je nad njima u Hrvatskoj izvršeno takođe etničko čišćenje. U BiH i Federaciji, od 500 hiljada Srba ostalo je svega 2,5%, gotovo 500 hiljada Srba više ne živi u domovima i na teritorijama u kojima su živeli u BiH od 1991. godine. Na KiM nealbanskog stanovništva, uglavnom Srba, je proterano ili izvršen progon nad gotovo 200 hiljada. Preko milion Srba je etnički počišćeno sa teritorija gde su nekada živeli.

Sada se nacija koja je tako surovo etnički počišćena optužuje za etničko čišćenje. Statistika kaže da su u principu to žrtve.

Dame i gospodo, nisu Srbi izvršili genocid nad Jugoslovenima, oni još uvek postoje u Srbiji i samo postoje u Srbiji, dok u ostalim republikama bivše Jugoslavije oni više ne postoje.

Dužan sam i da kažem, zbog nekih drugih razloga, da je, recimo, u BiH broj Bošnjaka, odnosno procenat Bošnjaka sa 43% u 1991. godini uvećan na 50,1% 2001. godine. Koristim njihove izvore, njihove popise. Broj Srba je pao za 1%. Broj Hrvata je pao za 2%. Sad se postavlja pitanje - ko je u stvari žrtva, ukoliko Srba i Hrvata ima manje, a Bošnjaka ima više, a nemam ništa protiv što ih ima više? U isto vreme u Srbiji broj Bošnjaka je uvećan za 6,75%.

Meni je žao što je ova koalicija sa programom „Aćif Bljuta efendija Hadžiahmetović“, što trenutno nije ovde, da ukrstimo ove podatke, jel su ovo informacije i podaci koje su oni izneli.

Na kraju, da ne dužim, zamislite popisnu komisiju koja treba da popiše imovinu i finansije Dragana Đilasa. Zamislite kad bi morali da popišu imovinu Šolaka i Đilasa, ovih istih koji sprečavaju dve trećine naših građana da gledaju reprezentaciju svoje zemlje, zamislite tu vrstu popisne komisije! Kakve pasoše bi trebali da imaju, kovid pasoše, ne govorim samo o kovid pasošima, već i ove pasoše, putne isprave? Ja mislim da bi to bile nemoguće putne isprave, jer toliko viza u jedan pasoš ne može da stane koliko oni imaju računa i u koliko zemalja ti računi njihovi i na njihova imena glase. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Šabić je bivši Poverenik. Sadašnjem Povereniku i Zaštitniku građana a i njihovim zamenicima preporučujem da rade sve što nisu radili Rodoljub Šabić i gospodin Janković. Nemojte da radite ono što su oni radili, a radite sve ono što oni nisu radili, više su se bavili politikom i sama kandidatura gospodina Jankovića uz veliku podršku Rodoljuba Šabića govori da oni nisu bili nikakav nezavistan organ ili nezavisno telo. Oni su se uglavnom bavili našim poslom, a ne svojim poslom.

Kako je to funkcionisalo, ja mogu da opišem sa njegovim rečima. Recimo, mojoj malenkosti je dodelio kompliment i napisao javno - onaj lažljivi lupež, ponovo je lagao na sednici Narodne skupštine. Ta njegova izvaja je usledila posle moje istinite informacije, a to vi možete da proverite, da su on i gospodin Janković dobili određeni projekat od britanske ambasade, koji je bio 80.000 funti, ili blizu 100.000 evra.

Dakle, bez obzira što se radilo o nekom modelu zakona gde se staraju nešto o ljudskim pravima, koji oni po sopstvenom nekom poslu su trebali da rade, ali uglavnom, od kada su pristigle te nesretne funte, kao general Simović, oni su se okrenuli protiv Vlade i Janković i Šabić. Na tu moju konstataciju, on je rekao da je to tačno, ali su oni to utrošili tamo i tamo, ali me zato proglasio lažljivim lupežom. Dakle, rešili smo se gospodina Šabića.

Što je sudija tiče, sudije jesu nezavisne, ali nisu božansko nezavisne, nisu nezavisne od zakona. Sudije treba da kažnjavaju krive, a da štite nevine.

Uglavnom, po građane su od zakona opasnije sudije. Po većinu običnih građana su opasnije sudije zato što rade obrnuto. Pojedine sudije štite krive, a kažnjavaju nevine.

Poslednji slučaj sa Veljom Nevoljom je potvrda o onom što sam ja govorio. Nije problem samo što oni nisu kaznili na vreme to delo, već time što su opstruirali pravdu, a sudije su. Oni su pomogli da se ta dela ponavljaju.

Dakle, da su kaznili svojevremeno Nevolju za delo, koliko su trebali da kazne, da ga nisu pustili sa nanogicom, on ne bi ubio posle toga nekoliko ljudi.

To je uloga pravde, ne samo da kazni ono što je počinjeno, da kazni ne delo, već da spreči svojom kaznom da se to nedelo ne bi ponovilo. U slučaju Velje nevolje, vrlo je jasno da je tu bilo opstrukcije od strane sudija i da zakon nije primenjen na način na koji to sudija treba da radi.

Moja zamerka, pre svega, po pitanju Majića, da se ne ponavljam, u Etičkom kodeksu piše da sudije ne mogu da učestvuju u političkim raspravama, a da ne govorim o toj njegovoj navodnoj nezavisnosti. On je učestvovao u emisijama, u više emisija "N1" televizije "Nove S", učestvovao je u političkoj emisiji Olje Bećković više puta. Sada vas ja pitam da li je on kršio Etički kodeks na koji se pozivaju često sudije?

Zamislite da sada da mi poslanici uđemo u vaše sudnice i počnemo da sudimo. Da li bi to bilo u redu? Koju bi galamu vi podigli ako bi mi poslanici, nas 250 sada otišlo u 250 sudnica i počeli da radimo vaš posao, šta bi vi nama rekli? Vi bi se pozvali na nezavisnost, na vašu ulogu u zakonu, u sprovođenju zakona, na ustavnost i tako dalje, i sad zamislite kako je nama kada gledamo kako se pojedine sudije bave politikom. Učestvuju u političkim emisijama, rade naš posao, i pri tome, stalno tvrde da su oni nezavisni.

Mislim da je vreme da sud počne da sprovodi pravdu. Apsolutno ne može da sprovede, ali mora da sprovodi zakone, u tom slučaju nećemo imati nevolju, nećemo imati razne mutave, nećemo imati razne mafijaše, nećemo imati tolika ubistva, tolike pljačke ukoliko vi budete kažnjavali krive, a štitili nevine.

Hvala.