Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Nebojša Stefanović

Nebojša Stefanović

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 51. Predloga zakona, koji kaže: "Novčanom kaznom od 4.000 do 40.000 dinara kazniće se za prekršaj ko bez odlaganja ne prijavi nadležnom organu za izdavanje putne isprave nestanak putne isprave ili njeno pronalaženje. Mojim amandmanom predlažem da se broj "40.000" zameni brojem "20.000", i to ceneći nekoliko okolnosti.
Prvo, ako pogledate član 52. koji predviđa novčanu kaznu od 40.000 do 50.000 dinara, gde se kažnjava odgovorno lice u organu nadležnom za izdavanje putnih isprava ako zahtev za izdavanje putne isprave ne reši u propisanom roku itd., videćete da je društvena opasnost daleko veća u ovom drugom članu (a da se predlaže gotovo identična kazna u maksimalnom iznosu), nego ako lice koje ju je izgubilo nije prijavilo na vreme ili, kako se ovde kaže, u najkraćem roku nestanak putne isprave.
Drugo, ako pogledamo trenutak u kome živimo i socijalnu situaciju, da je 40.000 dinara danas dve prosečne plate u Srbiji, smatramo da je ova kazna previše visoka i da može biti neprimerena za većinu građana koji to nehotice učine. Raspon od 4.000 do 40.000 dinara je, inače, previsok i sudiji, koji neće imati ovde jasne odrednice, ostavlja svu meritornost da sam odluči, i to kod dela koje je potpuno jasno, gde nema mogućnosti da se uvode neke ovakve ili onakve okolnosti; ostavlja mu mogućnost da sam, na osnovu svog diskrecionog prava, određuje kaznu, koja je zaista u jednom ogromnom rasponu.
Poslanici SRS, kada vam govore o ovom za nas veoma važnom zakonu, govore to iz razloga jer smo mi, pre svega, ponosni na Srbiju, ponosni smo na svoju državu, na našu nezavisnost i želimo da budemo ponosni u svakom aspektu kada svoj pasoš svoje jedine države nosimo sa sobom i nastupamo bilo gde u inostranstvu, bilo da građani putuju kao privatna lica ili mi to radimo kao narodni poslanici ili bilo ko drugi u bilo kom svojstvu.
Mi predlažemo sve ove izmene i dopune, jer želimo da izdavanje pasoša i korišćenje bude brže, sigurnije i bolje za građane Srbije. Nepovredivost podataka koje ti pasoši nose samo je deo amandmana koje su predvideli srpski radikali.
Podsetiću vas u ovoj situaciji na jedan slučaj koji se dogodio 2001. godine. Neki su možda već zaboravili, ali to je bio veliki skandal tada, kada je tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović potpuno protivzakonito, sa tadašnjim ministrom finansija Božidarom Đelićem, poručio specijalne mašine za izradu pasoša za MUP Srbije. Taj posao štampanja pasoša, koji je do tada obavljao Zavod za izradu novčanica, hteo je da prenese u nadležnost MUP-a Republike Srbije. Naravno, ne treba da vas podsećam da je za ove mašine, koje su tada bile zaista najnovije i najskuplje, izdvojena još preko toga značajno veća suma. Kada smo uporedili videli smo da je tu svakako bila milionska provizija. Osim srpskih radikala koji su to javno govorili, niko nije želeo da pokrene bilo kakav postupak po tom pitanju.
Šta se dogodilo 2001. godine? Od kada su te mašine dospele u Srbiju bile su u policijskim magacinima pet godina. Nakon toga, kada se odlučilo da ipak Zavod za izradu novčanica na Topčideru preuzme posao, uz nadzor MUP-a, da počne štampanje pasoša, odnosno izradu ovih novih pasoša, događa se da mi sada koristimo mašine koje su pre šest godina bile najmodernije, ali sada su već na granici da budu zastarele, mašine koje su basnoslovno, uz plaćanje provizija, plaćene novcem građana Republike Srbije.
Šta se dešava? U tom prostoru gde se te mašine danas nalaze u Zavodu za izradu novčanica nisu do kraja završeni građevinski radovi koji su, faktički, priprema za početak rada.
Nisu završene ni lične karte koje je trebalo da budu u septembru, osim pilot primeraka i pasoša i lične karte. Vi sada imate situaciju da niko u Srbiji ne zna ko je kriv i odgovoran za to što se dogodilo.
Mislim da građani Srbije imaju pravo da znaju ko će da snosi odgovornost za ovo kriminalno i krivično ponašanje. Mi pozivamo nadležne državne organe da rade svoj posao. Ako oni to neće, garantujem im da će srpski radikali, kada dođu na vlast, naći mesto za svakog kriminalca, a to je robija. Hvala.
Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 3. koji faktički smanjuje administriranje u smislu podnošenja izveštaja koji imaju proizvođači i obrađivači duvana.
Pročitaću vam ceo član: "Lica upisana u registre iz člana 5. stav 1. tačka 3-6 ovog zakona nisu upisana u evidencionoj listi člana 6. stav 1. tačka 2. ovog zakona, dužna su da upravi dostavljaju polugodišnje..." - moja izmena je "godišnje" - "... izveštaje o podacima o kojima se vodi evidencija najkasnije u roku od 15 ..." - predložio sam "30 dana" - "... od dana isteka perioda za koji se dostavlja izveštaj." Član ide i dalje, ali ovo su izmene za koje smatram da su potrebne.
Vlada nije prihvatila moj amandman, pominjući da se na takav način onemogućava, u smislu Zakona o akcizama, Upravi za duvan da izvršava poslove predviđene upravo ovim zakonom, da se ''polugodišnje predlaganje Vladi iznosa najpopularnije cene duvanskih proizvoda radi utvrđivanja akcize itd.'' To bi bilo tačno kada bih se slagao sa politikom Vlade oko Zakona o akcizama.
SRS ne smatra da je Zakon o akcizama koji je donet dobar i smatramo da i u ovom zakonu treba napraviti izmene, pogotovo imajući u vidu da Zakon o duvanu, o kojem razgovaramo danas, ne može da se sagledava u celini dok ga ne razmatramo u smislu donošenja Sporazuma o CEFTI i to je, faktički, suština onog o čemu se radi. Pošto je moj amandman samo jedan u nizu amandmana, o čemu ćete još čuti od mojih drugih kolega, koje je SRS podnela na Zakon o duvanu, želeći da ispravi ovo što smatramo lošim zakonom.
Smisao donošenja Zakona o duvanu faktički se svodi na to da se smanjuje obaveza otkupa ili proizvodnje domaćeg obrađenog duvana, duvanskih proizvoda na nekih 1.600 tona, odnosno amandmanom Vlade na 1.200 tona godišnje, a od 1. januara za par meseci faktički više neće biti obaveza po zakonu otkupa domaćeg duvana. Time se izlazi u susret domaćim proizvođačima cigareta. Međutim, bitno se ide na štetu proizvođača duvana.
Iako Vlada kaže da u pojedinim slučajevima ne postoje, u nekim situacijama, dovoljne količine kvalitetnih sorti duvana da bi se proizvodile cigarete, postavlja se pitanje zbog čega je to slučaj. Može se dogoditi neka vremenska nepogoda, pa da se to godišnje smanji za određenu kvotu, što može da se razume.
Međutim, suštinski i strateški, bez državnog ulaganja, što će biti onemogućeno potpisivanjem, odnosno ratifikacijom sporazuma CEFTA, jer će se to smatrati kao nelojalna konkurencija, bez suštinskog državnog učešća u pomoći proizvođačima duvana, kao i u drugim strateškim proizvodima u Srbiji, o čemu smo dosta govorili, biće teško da ovi ljudi imaju ozbiljnu proizvodnju i biće teško da oni mogu da prežive i prehrane svoje porodice.
Sećate se, kada smo govorili o Zakonu o duvanu, pominjali smo loše posledice malih carina koje smo imali, samo 15% na uvoz cigareta, dok je npr. Hrvatska imala u isto vreme 38%, EU 57%, što je dovelo do toga da Hrvatska npr. u Srbiju uveze 11,3 miliona evra vrednosti cigareta, a da Srbije ne izveze ni jedan evro, ni jednu jedinu cigaretu u Hrvatsku.
Kompanija "Filip Moris", koja posluju u Hrvatskoj i u Srbiji, iako ima 11 do 15% tržišta, u Hrvatsku je uvozila cigarete iz EU jer joj je bilo daleko više isplativo, iako je fabrika u Srbiji mnogo bliža.
Opet govorim povezano sa sporazumom CEFTA, biće šteta po Srbiju velika ako akcize ostanu na ovom nivou, a carine nema.
Što se tiče samog amandmana, ponoviću još jednom, suština onoga što predlažem ovde je faktički smanjenje administracije koju će ovi ljudi imati da podnose nadležnim državnim organima, a Vlada bi trebalo da boljom i bližom saradnjom sa proizvođačima i onima koji obrađuju duvan, ima mnogo bolju saradnju sa njima i da predvidi kako će se to kretati, pa će mnogo bolje imati uvid kakve akcize da predloži i šta da se radi u ovoj oblasti.
Dakle, država mora obratiti pažnju, ovo je strateška oblast za Srbiju, kao što je proizvodnja nafte, Srbija mora da posveti mnogo više pažnje i da zaštiti domaću proizvodnju, ali i da zaštiti budžet Republike Srbije, jer upravo vi znate da su akcize na duvan jedan od načina kako se budžet najviše puni, kao i u svakoj drugoj zemlji.
Međutim, ovim što se planira, i ovim zakonom i ovo što se planira, ratifikacijom sporazuma o CEFTI, državni budžet će u narednim godinama biti bitno oštećen, ne samo državni budžet, što je naravno veoma važno, jer od njega zavise mnogi državni korisnici budžeta, već i sami proizvođači duvana, što smatramo da je zaista važnim.
Mi ne brinemo previše o multinacionalnim kompanijama, već o proizvođačima, međutim treba se zapitati i kakvu šaljemo poruku o ljudima koji su došli da investiraju, kako već sam predlagač zakona kaže, više od milijardu dolara u prethodnih nekoliko godina u industriji cigareta i uopšte u promet duvana i preradu duvana u Srbiji.
Pa se postavlja pitanje, kakav signal šaljemo drugim proizvođačima, kada na ovaj način uništavamo jednu ovakvu investiciju.
Naravno, treba da zaštitimo domaćeg proizvođača i treba da zaštitimo neposrednog proizvođača duvana koji faktički svojim radom živi, prehranjuje porodicu i vredno plaća sve svoje doprinose.
Takođe, kada to kažem treba imati u vidu da duvan i uopšte promet duvana i industrije koje se time bave zapošljava posredno ili neposredno preko 130.000 ljudi u Srbiji, što je negde oko 6% zaposlenih u Srbiji. To je ono što zabrinjava kakav će udarac ovo biti na te ljude i koliki broj njih će ostati bez posla.
U teškoj ekonomskoj situaciji, u kojoj se Srbija danas nalazi, mislim da je ovo veoma ozbiljno pitanje i da treba mnogo više pažnje da se posveti tome, a bogami sve češće i ozbiljni ekonomisti, i sa strane i u drugim državama, daju negativno mišljenje o ovakvim potezima, kakvi se odvijaju u našoj ili u drugim zemljama.
Čak su i ozbiljni listovi koji se bave ekonomijom pisali o tome, pogotovu o tom ekonomskom teretu koji će država podneti, s obzirom da je recimo struktura prihoda, kada se pogleda od najvećih preduzeća u Srbiji, vidi da je npr. najveći neto profit od 4,66 milijarde dinara upravo imao DIN - fabrika duvana iz Niša.
Dakle, kada sve ovo uzmete u obzir i sve što smo govorili o zakonu o duvanu, a kažem da je ovo moj amandman i samo prvi od 20 amandmana koji je podnela SRS, u cilju da ispravimo ovo što se ovim zakonom predlaže i da poboljšamo položaj proizvođača, i da zaštitimo Republiku Srbiju, i da zaštitimo i građane, ali i velike kompanije koje ulažu ovde, jer mi zaista želimo da strana ulaganja, jer se time obezbeđuju nova radna mesta za građane Srbije.
Pozivam da usvojite ovaj amandman, kao i ostale amandmane predstavnika SRS, i da pokušamo da istinski se borimo za građane Srbije, za njihov bolji život i za nešto što će zaista ostati njima i njihovoj deci. Hvala vam.
Dame i gospodo, kolega Vuković je objasnio vrlo precizno zbog čega je ovo poboljšanje koje nudi, pogotovo vezano za termine, mnogo bolje od predloženog rešenja u zakonu, u to ne bih dalje ulazio.
Javio sam se da kažem nekoliko stvari, odnosno da upozorim poslanike na ono što se dešava, o čemu smo imali prilike da govorimo na prethodnim sednicama, ali pošto je tema tako važna za budućnost Srbije, mislim da je uvek važno da se na nju vratimo.
Kada se govori o zaštiti domaće proizvodnje, o čemu smo ovde imali, u prethodnih nekoliko minuta, priliku da slušamo, mislim da je poljoprivredna proizvodnja nešto što je od najvitalnijih interesa, strateških interesa za Republiku Srbiju. Od zemalja koje su ratifikovale sporazum CEFTA, treba da znate, poslednja država koja ga je ratifikovala, Bosna i Hercegovina, postavila je zakonske mehanizme akciza i carina kojim se faktički štiti od uvoza iz Srbije i Hrvatske, odnosno štiti svoju domaću poljoprivrednu proizvodnju.
Republika Srbija se, nažalost, ne ponaša tako kada se govori i o duvanu, i o nafti, i o poljoprivrednoj proizvodnji, koja je kao strateški proizvod važna za veliki broj ljudi, i u lancima trgovine, i naravno za poljoprivredne proizvođače kao broj jedan, i u svetlu punjenja državnog budžeta, naravno što je važno za Republiku.
Nemoguće je govoriti i o ovom zakonu, ni o poljoprivredi bez uvida u sporazum CEFTA koji nam faktički, ako ga ova skupština ratifikuje, predviđa da država neće biti u mogućnosti da reaguje ni kontigentima, ni drugim agrarnim merama, ni drugim podsticajima, ni premijama o kojima je govorio moj prethodnik, kolega Krstin, nećemo biti u prilici da pomognemo domaćem proizvođaču da uspe da postigne ono što je cilj Republike Srbije, da mi pojačamo izvoz, da se mi borimo za sopstvenu proizvodnju.
Svaki ekonomski stručnjak želi da vam kaže da je nešto zašta se svaka normalna država zalaže je sloboda trgovine, velika razmena robe, ali među ekonomijama koje su slične snage. Naša ekonomija, poljoprivredna proizvodnja je danas u veoma teškom položaju. Mi nismo u stanju da budemo konkurentni na tržištu na način da možemo da se ravnopravno borimo bez dovoljne državne zaštite, a da vam ne pričam o tome što je poljoprivreda u teškom stanju da ne može da izdrži da je država trenutno ne pomaže, makar one najvažnije i najnerazvijenije grane.
Mi govorimo o poljoprivredi, a u situaciji smo da nemamo, na primer, protivgradnu zaštitu u Srbiji, pa kad padne prvi grad pola poljoprivrednih proizvođača razmišlja da li da kupi pištolj ili pušku, šta da rade, da se ubiju. Jednostavno nema šanse da se sprovede bez državne pomoći. A sporazumom CEFTA ta državna pomoć će biti onemogućena, jer će se tretirati kao nelojalna konkurencija.
Mi smo prisiljeni u Zakonu o duvanu pitanja carine, akciza, naročito o problemu uvoza sa Hrvatskom, da rešavamo nakon početka implementacije ovog sporazuma i stavićemo odlučivanje u ruke tela na koje Srbija neće imati bitan uticaj.
Imaćemo situaciju da će u prilikama i problemima, koje su od vitalnog interesa za srpsku proizvodnju, odlučivati zemlje koje su direktni konkurentni upravo u uvozu. Jednostavno, siguran sam da u tim slučajevima nećemo imati priliku da pobedimo u takvoj situaciji, odnosno da donesemo pravičnu odluku.
Veoma je značajno, kada o tome govorim, da se potkrepi nekim činjenicama, kao na primer u uvozu poljoprivrednih proizvoda. Pomenuću Hrvatsku, kao najsnažniju ekonomiju od država koje su do sada potpisale, odnosno ratifikovale sporazum CEFTA.
Možemo da kažemo da su prehrambeni proizvodi i piće uvezeni u iznosu, odnosno u vrednosti od 33 miliona i 175 hiljada dolara, što je porast od nekih 41,2 posto u odnosu na isti period u 2005. godini.
Takođe, u prvih sedam meseci ove godine Hrvatska beleži povećanje izvoza od 8,5 posto u Srbiji u odnosu na isti period 2006. godine.
Veoma je značajno, takođe, reći da je stvorena politička klima unutar same Hrvatske da se onemogući srpskom domaćem kapitalu, naše države, da kupuje kapital u Hrvatskoj, pogotovo kad se radi o velikim sistemima i trgovinskim lancima.
U isto vreme Srbija je svoja vrata otvorila svima. Vi znate šta to znači. Hrvati imaju čak na svojim ekonomskim sajtovima analize koje pokazuju, koje otvoreno kažu da hrvatski potrošači ne žele i neće da kupuju robu iz Srbije, čime će biti naneta naravno višestruko veća šteta srpskim proizvodima kada se jednog dana, po najgorim mogućim uslovima, pojave na njihovom tržištu.
Dakle, ono što je suština, treba da zaštitimo svoju proizvodnju. Mi imamo prvoklasnu malinu, malinu kakvu nemaju ni Poljska, koja ima veliku proizvodnju, ni druge države Evrope. To je jedan od strateških proizvoda, uzimam malinu kao jedan od najvećih izvoznih proizvoda naše države. Mi ne smemo biti u situaciji da država ne bude u prilici da zaštiti ovu proizvodnju.
Evo, sad imamo nestašicu mleka. Siguran sam da ministar ovo zna, ali šta je razlog, šta su mere koje će država da pokrene? Šta su mere koje ćemo obezbediti da do toga ne dođe? Nećemo biti u stanju nakon ratifikacije ovog sporazuma. Dakle, ono za šta se srpski radikali u ovoj skupštini bore, ono zbog čega svaki od naših poslanika pokušava da se uključi najsnažnije u ovaj rad, jeste zaštita domaćeg proizvođača, naše proizvodnje, srpskog proizvoda. Samo to, ništa više, ali i ništa manje.
Dame i gospodo narodni poslanici, predložena lista kandidata za Državnu revizorsku instituciju koja je danas pred vama primer je kako u Srbiji ne bi trebalo da se radi.
Naime, ako budemo u danu za glasanje usvojili ovo što nam predlaže vladajuća koalicija, ljudi koji budu glasali za ovo učiniće ozbiljnu povredu zakona, i uvešće u Srbiji jedno novo pravilo i mogućnost da se ponovo jave ozbiljna korupcija i kriminal, institucionalizovani kroz Državnu revizorsku instituciju.
Naime, čuli smo ovde od gospodina Krasića kako je sve počelo neustavnim donošenjem Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji 2005. godine, ali moramo se setiti izmena i dopuna ovog zakona koje su usledile pre samo nekoliko meseci.
Izmenama i dopunama ovog zakona od pre 60-ak dana mi smo u stvari izmenili članove koji faktički garantuju jedno bogato radno iskustvo članova Državne revizorske institucije i smanjili ga sa sedam na pet godina. Time je faktički počelo upodobljavanje ovog zakona za određene kandidate, koji će se, kako smo videli, pojaviti nekoliko meseci kasnije i koji će doći ovde pred nas.
Svestan sam da neke od mojih kolega ova tema danas ne interesuje. Nije im važno kako se kontroliše trošenje budžetskog novca, zato što znaju da njihove stranke učestvuju u zloupotrebama samim tim što, recimo, nismo imali završni račun budžeta od 2001. godine, pa čak ni 2006. godine, iako je taj predlog stigao u skupštinu, ali ga ovde nismo usvojili. Svestan sam da oni znaju da postoje brojne nepravilnosti, ali da ih to uopšte ne zanima.
Kao član Odbora za finansije imao sam priliku da lično prisustvujem jednoj, za mene neverovatnoj situaciji.
Prvi put sam poslanik i prvi put sam se susreo sa nečim što jednostavno nisam mogao da prihvatim i da shvatim da može da se dešava u Narodnoj skupštini, i u Srbiji.
Imali smo prvi saziv Odbora, mislim da je to bio 23. avgust; pojavili smo se na toj sednici Odbora i shvatili smo da vladajuća koalicija ne može da formira kvorum i da se odlučuje o ovoj, kako oni kažu, veoma važnoj temi.
Da ne shvatite ovo pogrešno, Srpska radikalna stranka Državnu revizorsku instituciju kao ideju smatra najvažnijim antikorupcijskim mehanizmom. To je način da se država ozbiljno, kada hoće, obračuna sa bilo kojim vidom korupcije i da se kontroliše – kako ovde u zakonu kaže, pošto je Državna revizorska institucija na papiru nezavisan organ, što ćete videti da nije – trošenje budžetskog novca na svim nivoima.
Međutim, imali smo priliku da vidimo, pošto vladajuća koalicija ne može da stvori većinu, da postoji neka vrsta problema. Ta sednica se pomerala sat vremena, a nakon sat vremena imali smo još jedan pokušaj da se održi sednica i nismo uspeli.
Nismo uspeli, upravo iz razloga što je princip koji očigledno danas vlada u Srbiji počeo da vlada i za Državnu revizorsku instituciju, a to je princip čiste otimačine i podele vlasti i podele kolača – dok moj kandidat ne bude dobio položaj u Državnoj revizorskoj instituciji, mi nećemo dati kvorum.
E, kada smo dobili predlog svih koji su bili zainteresovani da imaju svoje članove i kada se koalicija dogovorila, imali smo sednicu, mislim da je to bio 6. septembar, na kojoj je bilo izmenjenih predloga i imali smo priliku da se izjašnjavamo o partijskim kadrovima za instituciju koja navodno treba da bude nezavisna.
Nemojte da imate dilemu, kada pojedinog kandidata za bilo kakvu funkciju, na bilo kom nivou, predloži politička stranka, taj čovek ne može da kaže da je nezavisan, jer bi se onda obratio državnoj instituciji ili na drugi način konkurisao, kao što su to uradili, na primer, u Savezu računovođa i revizora još prošle godine.
Pošto se kandidat bilo koje stranke obratio političkoj organizaciji da ga kandiduje za telo koje će kontrolisati trošenje budžetskog novca, kojim opet kroz izvršnu vlast raspolažu upravo te političke stranke... Ovog puta uopšte ne govorim koje su stranke, potpuno je svejedno, neka je i Srpska radikalna stranka u vlasti.
Uostalom, to je razlog zbog čega mi nismo predlagali kandidata, bilo bi besmisleno. Mi govorimo o tome da ti kandidati treba da budu istinski nezavisni. Trebalo je da se raspiše konkurs, trebalo je da poštujemo struku i da ljude koji dolaze iz najozbiljnijeg revizorskog tela konsultujemo u izboru sposobnih ljudi.
Ova vlast je od 2000. uništila mnoga preduzeća i uništila je bankarski sistem. Zar među ljudima koji su se godinama bavili ovom strukom nismo mogli da nađemo sposobne i nezavisne ljude koji će se na pravi način baviti kontrolom trošenja budžetskog novca? Očigledno da nismo.
Mi ovde imamo u tekstu predloga, da sada ne imenujem ove ljude, pošto nisu ovde, ali njih su predstavile političke stranke, pa i oni treba da govore... Usput budi rečeno, sramota je što na početku ove sednice nismo imali obrazloženje zbog čega ove ljude...
Prvo, niko ih nije predložio zvanično, a nismo imali obrazloženje zbog čega treba da ih prihvatimo. To je sramota za predlagača.
Imamo ovde, ta i ta. Recimo, poslanička grupa Demokratska stranka predlaže tog i tog za potpredsednika Saveta, Zorana Tamaša za člana Saveta itd. Ostale političke stranke DSS, Nova Srbija, G17 čiji su kandidati kasnije izabrani...
Očigledno je da političke stranke predlažu ne samo za članove Saveta, nego i za potpredsednike i predsednika Saveta; dogovoreno je unapred i ti ljudi samo pro forme treba da prođu skupštinsku proceduru i da budu izabrani. Ja ovde krivim te političke stranke, te ljude su izložili, plus to što ste čuli od gospodina Arsića tokom dana da je većina njih zaposlena trenutno u državnom organu, i to u Ministarstvu finansija, koje direktno kroji budžet.
Oni nikako ne mogu biti nezavisni od tog organa, a samim tim trebalo bi da sačekaju da prođe pet godina da bi mogli da se kandiduju za ovu najvažniju državnu funkciju. Jer, ovo je jedna od najvažnijih državnih funkcija.
Imamo takvu situaciju da je pred nama koji smo bili tu, kao članovi Odbora, izneto nešto što je samo bilo stvar partijskog dogovora, a mi da podignemo ruku i da se na tome završi. Jednostavno, za mene je to bilo neprihvatljivo.
Izneo sam stav SRS, a to je da mi stvarno ne možemo u tome da učestvujemo, jer time se krši princip zakona, krši se moral, krši se duh jednog ekonomskog ponašanja gde želimo istinsku kontrolu nad trošenjem budžetskih sredstava.
Čak se kaže da rad Državne revizorske institucije prati nadležno telo Narodne skupštine, što je u ovom slučaju Odbor za finansije, u kome većinu ima vladajuća koalicija.
Okreni-obrni, vi imate jednu potpuno politički zavisnu instituciju za koju niko u Srbiji neće moći da kaže da je nezavisna i uvek će biti sporno kad oni budu doneli svoju ocenu trošenja budžetskog novca da li je ta ocena bila pod pritiskom ove ili one stranke, kako znamo da ih neko iz te stranke koja ih je predložila neće pozvati i reći - sada kontrolišeš preduzeće gde je moj direktor, sada kontrolišeš ministarstvo gde je naš ministar.
Nema kontrole, nema istinske želje da ova institucija bude nezavisna u svom radu. Po meni, to je prvo na šta treba da obratimo pažnju danas, jer je bespredmetno da kasnije razgovaramo o kandidatima, o kojima ste čuli da zaista ne odgovaraju čak ni osnovnim zakonskim okvirima. Kada smo na početku prekršili zakon time što ova institucija nije nezavisna, kadrovska rešenja kasnije postaju besmislena, da se o njima uopšte govori.
Srpska radikalna stranka upravo iz svih ovih razloga ne može da podrži donošenje ove odluke.
Smatramo da je za Srbiju mnogo bolje da se političke stranke opredele jednog dana, a znam da će to biti vrlo brzo, kada SRS dođe na vlast, da istinski počnemo da kontrolišemo trošenje novca kojim raspolažu građani Srbije, jer mi i predstavnici izvršne vlasti nismo izabrani da trošimo njihov novac na način kako nama padne na pamet, da nikome ne polažemo račune i da čekamo da neke afere u novinama počnu da se zataškavaju da bi građani saznali da se njihov novac baca.
Zbog toga će SRS svaki sekund, svaki trenutak svoje borbe uložiti u oštar napad na svaku korupciju, na svaki kriminal, do pobede i do trenutka kada ćemo građanima Srbije zaista obezbediti bolji život.
Dame i gospodo, javio sam se zbog povrede člana 104. Poslovnika, jer ovo što se dešava danas u Srbiji gruba je povreda dostojanstva i svih narodnih poslanika, ali i građana Srbije koji se od 90. godine bore za istinsku demokratiju u Srbiji.
Ovo što danas neko naziva odloženim prenosom, u stvari je brutalni početak ili uvod u istinsko ukidanje TV prenosa sednica Narodne skupštine, bez obzira ko to bio, makar i julovski ministar Aleksandar Tijanić. Ne može se dogoditi da bilo koji državni službenik odluči da ukine nešto što je Narodna skupština odlučila.
(Predsedavajući: Molim narodne poslanike da slušaju gospodina Stefanovića.)
Ne može niko da kaže da Parlament Republike Srbije ne može da diktira satnicu državnoj televiziji. Pa, čija je to televizija, ko je plaća? To je javni servis svih građana Srbije, koji je plaćaju TV pretplatom. Mi smo predstavnici tog naroda.
Meni je žao što to kolege iz vlasti ne vide i što se oni istim ovim žarom ne bore za TV prenose. Mi ovde donosimo zakone koji će direktno uticati na život tih građana, i u ekonomskom i u političkom smislu, odlučujemo o najvažnijim državnim pitanjima i građani imaju pravo da znaju sve o tome.
Ono što se dešava u Srbiji u ovom trenutku je sramota za svakog poslanika i sramota je da svi vi ne ustanete i ne podignete svoj glas.
Pa, nismo mi potčinjeni državnoj televiziji ili ma kojem službeniku. Funkcija ovog parlamenta je da se bori za interese građana Srbije i oni imaju pravo da vide na koji način mi to radimo, kako iznosimo svoju argumentaciju i šta je ono što mislimo da neće biti dobro ili će biti dobro.
Isto tako mi je žao što poslanici vladajuće većine ne izlaze da podrže zakone koje predlažu. Vrlo mali broj kolega se javlja uopšte da kaže nešto pozitivno o tim zakonima, što je isto sramota. Vi ste poslanici koje je narod birao da sedite, da ovde izlazite i da argumentovano branite ili napadate, osporavate, predlažete poboljšanje, ne samo da čekate nešto što će Vlada doneti.
Ali, poslanicima SRS je jasno zbog čega se ovo dešava. Imali ste prilike u medijima da vidite da je, na neki način, u određenim političkim strankama otvoren izborni front, najavljeni su skori izbori i te političke stranke rade svaki dan u tom cilju.
Ukidanje televizijskih prenosa upravo je jedan od zadataka koji se sada sprovodi perfidno, da se ne bi čule reči narodnih poslanika kojima imaju nešto protiv vladajuće koalicije ili nekih koji za sebe misle da su nedodirljivi i da treba 100 godina da vladaju Srbijom.
Imam jednu vest za njih - neće uspeti u tome, a kada dođu svi ti izbori, pobediće ih Tomislav Nikolić ,i jednog Borisa, i sve Borise i sve ostale koji budu stali na crtu, jer Srbija hoće promene, hoće slobodu, hoće bolje ljude na svom čelu. Hvala.
Dame i gospodo, danas smo posle dužeg vremenskog perioda prvi put u prilici da ozbiljno razgovaramo o spoljnotrgovinskoj politici koju vodi ova država i o budućnosti trgovine u Srbiji onako kako je zamišlja vladajuća većina.
Sporazum o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi, koji je danas pred nama, predstavljen nam je kao nešto što treba da pomogne jačanju regionalne privredne kooperacije, međutim u stvarnosti on nosi dosta opasnosti i negativnih efekata koji mogu biti uslovljeni na trgovinu i platni bilans zemlje.
To će svakako dovesti do smanjenja carinskih prihoda i pada domaće proizvodnje, a takođe očekujemo i povećanje spoljnotrgovinskog deficita koji ovih dana u Srbiji izrazito brzo raste.
Poseban problem kada govorimo o političkom delu pošto je ovaj sporazum u suštini i predstavljen kao nešto što je faktički korak ka Evropskoj uniji, to je faktički jedna od osnovnih krilatica kojom se brani ratifikacija ovog sporazuma.
S naše strane može se videti i činjenica da je jedna od zemalja koje se ovde kao zemlja, ako možemo tako da kažemo, jer je strana, navodi Kosovo, odnosno UNMIK. Čak ne ni UNMIK u ime Kosova i Metohije već UNMIK u ime Kosova! Na proizvodima koje ćete imati prilike da kupite imaćete jednu od zemalja proizvođača Kosovo.
Onda se mi pitamo kao država koja želi da zaštiti teritorijalni integritet naše zemlje, neko ko se bori za celovitost Srbije, koja se suprotstavlja secesiji Kosova i Metohije, prihvatićemo da u svim ovim državama regiona Kosovo bude ravnopravno predstavljeno kao neki deo Srbije koji je potpuno van Srbije, odnosno koji nije deo Srbije.
Što se tiče ekonomskog dela koji je veoma, po nama, problematičan u merama koje su predviđene ovim sporazumom mi imamo jednu, pored onih koje su moje kolege istakle, meru da će se država suzdržavati od upotrebe izvoznih subvencija i ukinuće postojeće izvozne subvencije u međusobnoj trgovini, a svaka državna pomoć koja narušava, kako oni kažu, konkurenciju favorizovanjem određene robe biće zabranjena. Možete da pomislite kakve će efekte ovo imati na domaću proizvodnju.
Možda bi ove mere mogle da se primene među državama jednake ekonomske moći, među razvijenim državama, ali kako da objasnite na primer seljaku koji je u valjevskom kraju, koji proizvodi šljivu, da li je to ''požegača'', da li je to ''stenlej'', da li je to ''čačanka'', ili koji proizvodi malinu u Požegi.
Kako njima da objasnite, pošto je to sada prvi srpski izvozni proizvod, kako će država da zaštiti proizvodnju, kako ćemo uspeti da stimulišemo, pošto mi najviše izvozimo na teritoriji Evropske unije i Rusije, kako ćemo uspeti da zaštitimo kada još uvek nemamo dovoljno snažnu mehanizaciju, kada ni sistemi za navodnjavanje nisu izgrađeni, ako država bude onemogućena potpisivanjem, odnosno ratifikacijom, ovog sporazuma da pomogne svoje proizvodnje, jer će se to okarakterisati kao nelojalno ili nelegalna konkurencija? Nikako! Moraćete da im kažete snađite se kako znate.
Inače, ja sam veoma nezadovoljan odnosom države prema poljoprivrednim proizvođačima, pri čemu država ne odlazi da tim ljudima objasni šta je budućnost i kako treba da se spremaju. To je nešto što ćemo, nadam se, imati mnogo više prilike i u drugim temama da razgovaramo.
Nemačka razvojna banka postupa potpuno drugačije. Oni stimulišu svoj izvoz, stimulišu kreditne poslove u inostranstvu kojima se nemačka privreda jača. Mi treba da se vodimo ozbiljnim privrednim primerom ovih država. Ne treba da prihvatamo sve ono što je možda ili je sigurno na štetu Republike Srbije.
Bez obzira na zaštitne mere koje su predviđene tačkama 22, 23, 23 bis, postoji ozbiljna opasnost da će se u svim međusobnim sporovima koji se mogu pojaviti među državama potpisnicama, odnosno one koje budu ratifikovale, dostavile instrumente ratifikacije depozita u Hrvatskoj, može se jasno uočiti mogućnost da će svi ti sporovi biti razmatrani u telu koje će biti formirano u ovom sporazumu, biti faktički van ruku Srbije. Biće opet u situaciji i srpska privreda da o njoj odlučuje neko ko je možda direktni konkurent i u čijem je interesu da zaustavi neka naša privredna kretanja da bi, jednostavno, njihova zemlja u tome profitirala.
Kada se govori o veličini tržišta ne treba da vas podsećam da mi sa svim ovim državama imamo i potpisane bilateralne sporazume. Imamo 32 bilateralna sporazuma, samo što je u ovoj situaciji država određenu svoju proizvodnju zaštitila, kao što su i te države i mi na tom principu funkcionišemo sasvim uspešno, čak privatni sektor povećava izvoz jer je naša roba koju izvozimo izrazito kvalitetna.
Što se tiče naftne industrije, na šta bih hteo da se osvrnem posebno, mislim da će ratifikacijom ovog sporazuma biti naneta ozbiljna šteta u oblasti proizvodnje nafte i naročito naftnih derivata.
Jer, ukidanjem povlašćenog položaja koje imaju danas srpske rafinerije, otvaranjem našeg tržišta bez ikakve zaštite doći ćemo u situaciju da će vrednost naše nacionalne naftne industrije biti značajno manja. INA očekuje da će hrvatska država imati najveći prihod, ratifikacijom, od posla u ovoj oblasti, oni to često očekuju, da će povećati izvoz u Srbiju na 400.000 tona u najbližoj budućnosti, to je nekih 10%, a da će ulaganjem u crpne stanice, kako kažu, i u benzinske pumpe uspeti to da povećaju na 3,8 miliona tona ili skoro 30% naše potrošnje. Naše rafinerije su zastarele, nisu u prilici da danas vode pravičnu tržišnu utakmicu.
Potpisivanjem i ratifikacijom ovog sporazuma nanećemo štetu domaćoj naftnoj industriji, a pomislite, kada se to ne bi učinilo, da bi naftna industrija, naravno, uz pomoć strateškog partnera iz Rusije izgradnjom gasovoda i naftovoda za tri godine mogla da postane vodeća naftna industrija u ovom regionu, što svakako ne odgovara svim ovim državama. Hvala puno.
Dame i gospodo narodni poslanici, Predlogom zakona o izmenama Zakona o duvanu predložena je ključna izmena i odnosi se na smanjenje obaveza otkupa ili proizvodnje domaćeg obrađenog duvana od strane proizvođača duvanskih proizvoda u visini sa 50 na 40% i naravno doveli smo i do Vlade gde se 80.600 smanjuje na 1.200 tona, zbog loše godine, i od 1. januara 2008. godine potpuno ukidanje ove obaveze. Ovom merom izlazi se u susret proizvođačima duvanskih proizvoda koji postoje u našoj zemlji.
Međutim, radi se na štetu proizvođača domaćeg obrađenog duvana. U cilju zaštite domaćih proizvođača duvana predložene su carinske mere, te carinske mere, da podsetim, bile su, u stvari još uvek su 15%, a od 1. januara će biti 57,6%, odnosno biće određeni carinski kontigenti na uvoz ovog duvana. S tim, da vas podsetim, da je u istom periodu Hrvatska, recimo, sve ovo vreme imala uvoznu carinu od 38%, a Evropska unija 57% na uvoz cigareta.
Što se tiče zaštite domaćeg proizvođača duvana, koji će uvek biti veoma oštećeni država bi trebalo da preduzme određene mere, određene podsticaje za kupovinu i proizvodnju.
Međutim, potpisivanjem, odnosno ratifikacijom CEFTE mi ćemo biti u prilici da će se ono što država bude trebalo da preduzme kao meru, bilo zaštite domaće proizvodnje bilo podsticaja, okarakterisati kao nešto što je nedozvoljeno u smislu ometanja konkurencije i naša zemlja to neće moći da preduzme. Ništa nećemo moći da preduzmemo, ni agrarne mere, ni različite kontigente, ni te podsticaje i time proizvođači, ne cigareta, već duvana, što je veoma važno, biće značajno oštećeni.
U našem slučaju, u ekonomskom smislu, nama najveća pretnja dolazi od države koja u CEFTI ima najjaču ekonomiju i najjaču duvansku industriju, ne računajući nas. Znači, to je Hrvatska i njihova ''Tvornica duvana u Rovinju''. Čak i zvanična statistika u našoj zemlji kaže, sa čim se slaže i Vlada, da je u proizvodnom distributivnom lancu u duvanskoj industriji zaposleno skoro 130 hiljada ljudi ili 6%. Možete da zamislite kakve će efekte imati na te ljude i na taj broj zaposlenih.
Strašno je ono što Srbija radi da sve buduće probleme sa akcizama ostavlja za rešavanje nakon potpisivanja Sporazuma CEFTA i faktički stavlja u ruke tela koja će sigurno odlučivati na štetu srpskih interesa, jer faktički oni koji budu krojili i donosili takve odluke sigurno se neće obazirati na naše potrebe i na probleme naših proizvođača.
Čak, govoreći o bilateralnim odnosima sa Hrvatskom Republika Srbija je od 1997. i 1998. godine, kada je naša privreda bila suficitarna, odnosno kada je pokrivala pokrivenost uvoza izvozom, bila 233,5, odnosno 133,2%.
Znači, Republika Srbija je beležila značajan suficit, a došlo je do 75,1% u 2006. godini, odnosno do 70,3%, znači suficit od 30% u prvih sedam meseci u 2007. godini, sa trendom pada ove pokrivenosti.
Zbog carinske stope koju je uvela od 38% kao zaštitnu meru svoje proizvodnje duvana, a čuli ste od gospođe Tabaković kako su to uradili Amerikanci sa patikama i dodatnim parom pertli, što je nešto kao primer kako ozbiljna država štiti svoju domaću proizvodnju, Hrvatska je u 2006. godini izvezla cigarete u Srbiji u vrednosti od 11.318.000 dolara što je povećanje od 22,1% u odnosu na 2005. godinu.
Podsećanja radi, još jednom ću kazati da je naša stopa na uvoz cigareta samo 15% i da zbog toga Republika Srbija nije uvezla cigarete u Hrvatsku u vrednosti ni od jednog jedinog dolara.
Veoma je značajno istaći da će ulaganje hrvatskih preduzeća u kupovinu srpskih firmi, samim tim u duvansku industriju, biti mnogo lakše od onog koje predstoji našoj državi, jer su njihovi lanci i strateška prodaja u našoj državi mnogo ravnopravnije zastupljeni, nego naši kod njih.
Ne bih izdvajao naše firme koje nisu uspevale, a vi ih svi znate, svih ovih godina da dobiju povoljne lokacije za naše trgovinske centre, koje nisu mogle da prođu na njihova tržišta i da kupuju hrvatske fabrike, upravo iz razloga što je politička klima koju Hrvatska gaji i koja je zagovarana, da kažem, javno i od članova Vlade, takva je da se srpskim proizvodima okreću leđa i da se srpskom kapitalu uvek kaže ne. To se pravda ovim ili onim razlozima, ali da je to čista politička odluka potpuno je jasno.
Čak i sama Hrvatska priznaje, a to možete da vidite i u njihovim tekstovima i njihovih analitičara i njihovih medija da njihovi građani ne bi pristali da kupuju robu iz Srbije.
To se ilustruje i primerom iako kompanija "Filip Moris", da se vratim na teren duvana, poseduje, kontroliše oko 13% tržišta cigareta u Hrvatskoj, oni u Hrvatsku uvoze cigarete iz Evropske unije, a ne iz Srbije koja je daleko bliža.
Upravo je carinska stopa za uvoz cigareta iz Srbije 38%, a za uvoz cigareta iz Evropske unije 19%. Srbija je sa uvoznom carinom od 15% u lošijem položaju od Evropske unije.
Dakle, uzevši sve ovo u obzir moramo istaći da je osnovna dužnost Republike Srbije sledeće: da zaštiti domaćeg proizvođača, da ne dozvoli da mi trpimo posledice loših, odnosno nedostatka vizije u budućnosti ove vlade i da uvedemo zaštitu proizvođača akcizama i određenim carinama, sem duvana, pogotovu za ostale proizvode od strateškog interesa za Republiku Srbiju.
Ranije sam govorio o naftnoj industriji.
Republika Srbija mora mnogo značajnije da se uključi u pritisak da se srpskim preduzećima omogući mnogo veće i značajnije ulaganje kapitala i u hrvatsko i u sva druga tržišta.
To je način na koji će Republika Srbija da pomogne svojim firmama, da pomogne svom izvoznom proizvodu, strateškim proizvodima i da obezbedi i zadrži radna mesta koja treba da dobiju radnici u Srbiji, a ne da pomažemo drugim zemljama, ma koliko ih voleli ili ne. Hvala.
Dame i gospodo, danas je pred nama Zakon o državljanstvu koji, nažalost, ne donosi u potpunosti sva ona rešenja koja smo očekivali vezano za ovu veoma važnu materiju. Suštinska pitanja koja muče građane, prvenstveno srpske nacionalnosti, koji su izbegli iz bivših republika SFRJ pod progonom iz Hrvatske i BiH, i ovo što je veoma aktuelno vezano za državljane Crne Gore, mogla bi biti rešena prihvatanjem amandmana koje je podnela poslanička grupa SRS.
Što se tiče samih Krajišnika, o kojima bih želeo nešto više da kažem, mnogi od tih ljudi su već godinama smešteni u kolektivnim smeštajima, neki više od decenije, u neuslovnim prostorijama, ostavljeni na milost i nemilost državi matici koja nije baš želela da misli na njih previše.
Slušali ste kakvi sve problemi muče Krajišnike koji ne mogu da se vrate u Hrvatsku i na lak i jednostavan način dođu do dokumenata koja su im potrebna da bi ovo pravo ostvarili u Republici Srbiji, da bi mogli da ostvare pravo da steknu naše državljanstvo. Više od polovine Krajišnika koji treba da se odjave u vojnim odsecima Hrvatske ne smeju to da urade jer rizikuju maltretiranje, progon, hapšenje i ko zna šta sve drugo, ono što se već dešavalo, a to nije pretpostavka. Visoke takse koje je Hrvatska nametnula za dobijanje ovih dokumenata takođe su velika prepreka za građane koji to pravo žele da ostvare.
Naša država mora da nađe način da ove procedure uprosti i da pomogne svojim državljanima da jednostavnije i lakše dođu do državljanstva svoje matične države, koje oni zaista žele.
Takođe, ovo treba da se odnosi ne samo na građane koji žive na teritoriji bivše Jugoslavije, SFRJ, već i na sve građane širom sveta koji izjave da žele da priznaju Republiku Srbiju kao svoju državu i da su, naravno, srpske nacionalnosti. Imamo situaciju da je država uvela cenovnik još ranije, kao državna zajednica SCG, da faktički naši građani koji žive u zemljama EU treba da plate 500 evra za uvod u državljanstvo. U Australiji je to 817 australijskih dolara, u Americi to je 600 američkih dolara, u Švajcarskoj 845 franaka.
Ovo je naročito pogodilo upravo građane koji žive u našem regionu, gde je standard mnogo niži nego u zemljama EU. Oni iz tih razloga u mnogo manjem broju konkurišu za naše državljanstvo. Ima njih u inostranstvu koji nikada nisu došli u maticu, a žele da vide Srbiju, ali država kao da se trudi da im ne dozvoli da to pravo ostvare.
Dosta pažnje smo posvetili građanima Crne Gore srpske nacionalnosti koji žele da imaju državljanstvo Republike Srbije, ali to mora da se ostvari na način kako je svojim amandmanom predvidela Srpska radikalna stranka, jer ako to omogućimo svima, onda ćemo nagraditi one koji se zalažu za separatizam, one koji su jasno rekli da ne žele zajednički život sa Srbijom. Moramo se potruditi da ljude zaštitimo, naš narod, što je ustavna obaveza Republike Srbije, jer član 13. Ustava obavezuje Republiku Srbiju da štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu i da razvija i unapređuje odnose Srba sa matičnom državom. Kako će se to bolje uraditi, nego upravo na ovaj način kako predlaže SRS?
To je upravo posao i Narodne skupštine Republike Srbije i Republike Srbije, svakog poslanika u ovom domu, da se bori za svoj narod, da se bori da što više građana srpske nacionalnosti ima pravo na naše državljanstvo, da okupljamo svoj narod kao što to rade sve države u svetu, da ga ne odbacujemo.
Kad smo već kod toga šta je posao Republike Srbije, iako nije direktno vezano sa državljanstvom, juče smo imali vest da je preduzeće "Univerzijada 2009" bez tendera sklopilo ugovor sa firmom "Varteks" iz Varaždina da ovo preduzeće postane ekskluzivni dobavljač odeće i obuće za naše sportiste i sve predstavnike na Univerzijadi, bez ikakvog tendera za predstavnike Republike Srbije, za našu državu. Znači, ovo je sramota. Zar u Srbiji nema tekstilne industrije koja treba da se razvija? Ovo je ono o čemu država mora da brine, a što se tiče državljanstva, mislim da su poslanici Srpske radikalne stranke bili potpuno jasni. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, imali ste priliku da i danas, kao i prethodnih dana, čujete sve ono što su iznosile moje kolege, poslanici SRS-a, o jednoj, da kažem, besmislenosti predlaganja ovakvih tačaka dnevnog reda, u trenutku kada se Srbija zaista nalazi u teškoj situaciji, kako po pitanju KiM, tako i po pitanju veoma snažne ekonomske krize koja nas potresa.
Međutim, kada govorimo o carini, smanjenju carina, kada govorimo o ovakvim zakonima, za koje smatramo da nije trebalo u ovom trenutku da se nađu na dnevnom redu, jer je smešno da govorimo o borbi protiv korupcije kada nemamo formiran Savet državne revizorske institucije kao jedno od najvažnijih antikorupcijskih tela, kada nemamo formiran Ustavni sud, kad nemamo formirano pola ozbiljnih državnih organa, onda je smešno da pričamo o nekoj ozbiljnijoj kontroli i realizaciji ovakvih programa.
Ipak, ovo je prilika da govorimo i o nekim stvarima koje su veoma važne za Srbiju u ekonomskom smislu.
Upoznati smo, nedavno, da je naša država sklopila fantastičan ugovor sa Kompanijom "Dženeral motors", koji će omogućiti da se automobil "opel astra klasik" sklapa, odnosno sastavlja u našoj zemlji, da će ovaj posao pomoći našoj privredi.
Međutim, kada se malo bolje pogleda suština ovog ugovora, dođe se brzo do zaključka da on nije nimalo fantastičan, a kada se pažljivije analizira, može se zaključiti i da može biti štetan po srpsku privredu. Zbog čega?
Vlada Srbije nije saopštila građanima Srbije da Kompanija "Dženeral motors" neće uložiti nijedan novi dinar u infrastrukturu, niti će uložiti ijedan evro u nove investicije koje bi pomogle domaćoj autoindustriji ili bilo kojoj drugoj sferi srpske privrede.
U isto vreme, kao komparativni primer, mogu da vam kažem da je Kompanija "Kia" sagradila u Slovačkoj fabriku automobila na oko 400 ha gole ledine, gde je država Slovačka učestvovala samo u tome što je dala zemljište, i to samo jednim delom, kao suinvestitor, znači, ne besplatno, a da je "Kia" sagradila potpuno novu fabriku, zaposlila slovačke radnike i sastavlja nove automobile.
Mogu da vas obavestim da sličan projekat, na sličnoj površini, realizuje i Češka, u gradu koji je bukvalno na granici, a vi znate da Češka ima i svoju, drugu, autoindustriju, a našla je interesa da pravi ovakvu fabriku.
Postavlja se pitanje, šta se dešava?
Mi, u ovom trenutku, odlukom Vlade, uvozimo ovaj automobil već danas kao domaći automobil, bez carine. Znači, kao potpuno novi automobil uvozimo ga na naše tržište, bez garancija, pošto je sastavljanje planirano za 2008. godinu.
Šta će se desiti ako, iz bilo kog razloga, Kompanija ''Dženeral motors'' ne stvari svoj deo ugovora i ne počne sastavljanje 2008. godine, a država je ustupila resurs, ustupila je carinu, tih 20%, bez garancija šta će se dogoditi ako ovaj deo ugovora ne bude realizovan?
Ovaj automobil, protiv kojeg zaista nemam ništa, sastavljaće se na proizvodnim trakama, na istim proizvodnim trakama na kojima se sastavlja i ''zastava 10''.
Da vas podsetim, ''zastava 10'' je automobil koji se radi po ''Fiatovoj'' licenci i u koju je država uložila veoma veliku sumu novca, kao i ''Zastava''.
To, praktično, znači da za sastavljanje automobila iz poljske fabrike ''Dženeral motors'' – ''opel astre'', neće biti zaposlen nijedan novi radnik, već da će ceo posao obavljati kompletna operativa iz ''Zastave'', koja i sada radi, i to na period od samo pet godina, bez garancije šta će se dogoditi nakon tog perioda.
Takođe, vrlo je važno, iako se može diskutovati o tome da ''Zastava'' u ovom trenutku ostvaruje neku vrstu prihoda od ovog posla, šta će se dogoditi, pošto nije postignut nijedan, bilo kakav, dogovor o angažovanju kooperantskih preduzeća za proizvodnju delova za ''astru'', a kooperantska preduzeća su već uložila znatan novac u osvajanje proizvodnje delova za ''zastavu 10'', dakle, za domaći automobil.
Postavlja se i pitanje da li bi ovakav ugovor ikada mogao i da bude ostvaren, pošto je proizvodnja koju planira ''Dženeral motors'' oko 10.000 automobila godišnje. Za one koji se slabije razumeju u ovu materiju, mogu da kažem da je to vrlo mala proizvodnja, čak i za srpsko tržište, i da se postavlja pitanje - da li bilo koja firma koja proizvodi rezervne delove može da ih konkurentno proizvodi za tu vrstu, odnosno za taj broj vozila, koji bi, faktički, bili preskupi kada bi se proizvodili na našem tržištu.
Šta je bilans svega ovoga? Uvozićemo, praktično, automobil iz poljske fabrike, koji će se samo sastavljati ovde, i to samo pet godina. Dakle, bez carine i poreza, ulazi jedna firma na srpsko tržište i po povlašćenim uslovima prodaje svoj automobil. Mi u tom poslu nećemo zaposliti nove radnike.
Automobil se, dakle, uvozi bez carine, a država je odlučila da sama sebi uskrati taj resurs. Istovremeno, oduzimamo veliko tržište velikom broju srpskih firmi iz kooperantske industrije, koje sada koristi ''Zastava'', a u to moramo da ubrojimo i domaća preduzeća koja se bave održavanjem automobila. Jer, ni taj sporazum nije postignut.
Pošto se automobil pravi na istim proizvodnim trakama gde i ''zastava 10'', mi, faktički, usporavamo proizvodnju domaćeg automobila, u koji je država uložila puno, od koga ''Zastava'' očekuje da ostvari profit, i proizvodimo automobil koji će se na račun ''Dženeral motorsa'' sklapati i prodavati u Srbiji, a ''Zastava'' će za to imati vrlo malu, marginalnu zaradu.
Dakle, ako država ne stvori ozbiljnije garancije, ako ostane na istim pozicijama, da firma ''Dženeral motors'' uloži kasnije - da li kroz privatizaciju jednog dela ili, da kažem, kroz učešće u privatizaciji ''Zastave'', ili uloži na bilo koji način u kasniju proizvodnju automobila koji bi mogli da se naprave sa domaćim kooperantskim preduzećima - Srbija će biti u velikom gubitku, radnicima ''Zastave'' će biti veoma loše i budućnost fabrike ''Zastava'', koja ni danas nije ružičasta, biće dovedena ozbiljno u pitanje.
Zato Srpska radikalna stranka poziva Vladu i skupštinsku većinu, da bi građani Srbije živeli bolje, da prestanu da potpisuju ovakve ugovore i da počnu da rade na takav način da Srbiji i njenim građanima bude zaista bolje.
Da Srbija počne da ostvaruje novi kapital, a ne da, na štetu srpskog naroda, novac guramo u džepove tajkuna i raznih uvozničkih lobija.
Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da je budućnost Republike Srbije, Republike Srpske i srpskog naroda u obe države upravo najvažnija stvar o kojoj mi treba danas da govorimo.
U prilog tome treba da težimo što čvršćoj, što tešnjoj i što bližoj saradnji dve srpske države, sa željom da jednog dana živimo u jedinstvenoj srpskoj državi.
Nažalost, znam da mnogi to ne razumeju i da neki poslanici bi se ovde radovali i zagovarali ulazak i u Evropsku uniju, i u ko zna kakve druge integracije, čak i kada bi predstavnici tih organizacija došli ovde i direktno se založili, kao što to svakodnevno rade, za otimanje 15% srpske teritorije na Kosovu i Metohiji.
Sporazum koji je pred nama, nažalost, sačinjen je prvenstveno iz politikantskih razloga u predizbornom trenutku, kada je trebalo predstaviti pojedine stranke kao patriotske i kada je tako trebalo pridobiti birače.
Kažem nažalost, jer se u ovom sporazumu ne vidi istinska želja da se stvori takva vrsta države i da ovaj sporazum bude sačinjen na takav način da omogući da narod i u Republici Srpskoj i u Republici Srbiji živi bolje, da bude istinski slobodan, da bude bezbedan, jer ta sloboda je upravo ono što danas nedostaje i Srbima u Republici Srbiji i u Republici Srpskoj.
Sporazum o specijalnim vezama mora da bude mnogo detaljniji, politički mnogo značajniji, nego što je ovaj sporazum koji je danas pred nama. Republika Srbija mora da učini sve što je u njenoj moći da zaštiti interese srpskog naroda i u našoj državi, ali i u Republici Srpskoj. Nažalost, ovim sporazumom, koji je veoma opšti svojim karakterom, uspostavljaju se veze sa još jednom državom srpskog naroda na način kako se to može činiti sa ma kojom drugom državom na svetu.
Kao što je gospodin Tomislav Nikolić već danas rekao, ovo je bezmalo jedan trgovinski sporazum, u kome nema suštinske osnove da ga nazovemo specijalnim, na onaj način kako bi to zaslužili narod Republike Srbije i narod Republike Srpske.
Republika Srbija mora biti spremna na takav napor da učini sve da odbrani autonomiju Republike Srpske, ali samo kao prvi korak do stvaranja jedinstvene srpske države, što bi trebalo da bude cilj i ove skupštine, jer je to volja i naroda Srbije i naroda Republike Srpske.
Sve države na svetu poklanjaju ogromnu pažnju saradnji sa državama u kojima živi najmanji procenat njihovog naroda. Ne moram da idem tako daleko da vam pričam da SAD šalju i nosače aviona da zaštite i par svojih stanovnika bilo gde na svetu. Dovoljno je da pogledate zemlje u okruženju, koje su sve od reda manje poslušnički orijentisane prema zemljama zapada, nego što je to Srbija danas, i koje čine sve da zaštite svakog svog stanovnika. A mi ovde govorimo o državi čiji je većinski narod, i to apsolutno većinski srpski narod. Pri tom ne mislim ništa loše, niti SRS ima bilo šta protiv bilo kog drugog naroda.
Upravo zbog licemernog stava SAD-a i Evropske unije, koje se istovremeno zalažu za otimačinu Kosova i Metohije od Republike Srbije, 15% naše teritorije, a s druge strane se potpuno zalažu za uništavanje Republike Srpske i ukidanje svih njenih suštinskih autonomnih mogućnosti, još jedan su razlog zbog čega Republika Srbija mora da učini sve i da na ovom mestu jasno kaže, a to je trebalo da bude predviđeno i drugim dokumentima, da Republika Srbija nikada neće dozvoliti, niti priznati otimanje njene teritorije, i istovremeno će učiniti sve da sa Republikom Srpskom stvori jedinstvenu državu.
Što se tiče dela koji govori o sprovođenju ovog sporazuma, mislim da je mnogo značajniji deo trebalo da pripadne Narodnoj skupštini Republike Srbije, imajući u vidu naše republikansko uređenje i to da smo parlamentarna demokratija.
Jer zbog toga što smo u situaciji u kakvoj smo danas, imamo da ova Narodna skupština ne može mesecima da raspravlja o položaju Kosova i Metohije, o pregovorima koji se vode, o ljudima koji učestvuju u tim pregovorima, o prethodnim i budućim potezima Vlade, možemo ponovo doći u situaciju da o specijalnim odnosima sa Republikom Srpskom ova skupština opet ne može mesecima da raspravlja ili da ne bude na pravi način informisana.
Upravo iz tog razloga mislim da bi bilo potpuno normalno i mnogo bolje da su predstavnici Narodne skupštine, narodni poslanici, bili zastupljeni direktno u sprovođenju ovog sporazuma i na takav način bi građani Srbije bili mnogo bolje informisani.
Da ne pričam činjenicu, da kada sam nedavno bio u Bratuncu na pomenu srpskim žrtvama, 5.000 srpskih žrtava koje su mučki ubijene u ovom kraju, koje niko više ne spominje, za koje se niko više ne bori, da se čuje istina o tome, nisam video ni predsednika Republike, ni predsednika Vlade, ni bilo koga iz njihovih kabineta, nijednog ministra, čak nijednog državnog sekretara. Niko se nije udostojio da dođe tamo.
Naravno, Milorad Dodik se pokazao kao istinski koalicioni partner i DS-a i DSS-a, isto se nije pojavio čovek, nije ga interesovalo, nije bio ni predsednik Skupštine Republike Srpske.
Srpske žrtve mogu da idu u zaborav. To je još jedan od razloga zbog čega mislim da je učešće Narodne skupštine u ovako važnom sporazumu bilo ključno.
Za SRS nikada neće biti granice ni na Drini, ni na bilo kom drugom mestu između Republike Srbije i Republike Srpske. Srpski narod u obe države za nas je potpuno jednak i nema nikakve razlike, bez obzira da li živi u Beogradu, Banja Luci ili bilo kom drugom mestu u ove dve države.
Mi ćemo, pored svih velikih nedostataka koje nosi ovaj sporazum, podržati njegovu ratifikaciju, jer je zajednički život i jedinstvena država Republike Srbije i Republike Srpske neminovnost, jer je to nezadrživa želja srpskog naroda u obe države, a naše je samo da se potrudimo da to vreme dođe što pre.
Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se zbog kršenja člana 104. stava 1. Poslovnika Narodne skupštine.
Ovde smo danas svedoci dosta negativnih pojava koje je izazvao ministar, ali i vladajuća većina. Bolje bi bilo da su poslušali predlog gospodina Nikolića kada je prvog dana rasprave predložio da se povuče ovaj zakon, koji je protivustavan, i sada ne bi bilo ovih problema. Nažalost, objašnjenja se svode upravo na ono što je rekao moj kolega Martinović: šta da radimo, nismo znali, nemamo rešenje.
Sada će ovi ljudi koji su državni službenici snositi posledice zato što o njima niko nije mislio ranije, pa su se setili da se donosi retroaktivni zakon, koji, pored toga što je problematičan sa ustavno-pravne strane, može da donese i mnogo drugih štetnih posledica.
Što se tiče Odbora i svega onoga što se govorilo o većini, upravo je tužno bez obzira što mi znamo da je vladajuća većina promenila poslovničke odredbe i da ovde može da sede i dva odbornika, a da mi i dalje imamo sednicu Skupštine, to dovodi do loših posledica u ovoj Narodnoj skupštini i krnji njen ugleda u očima građana.
Upravo zbog ovoga može da se dogodi, kao što smo čitali u štampi jedan ministar izađe i kaže, jeste bio sam nedavno u Narodnoj skupštini i nadam se da tamo neću morati skoro ponovo da idem.
Da vas podsetim, taj ministar je ovde, kada je bio Zakon o budžetu, najvažniji sistemski zakon koje ova skupština donosi, sedeo je 11 i po minuta u prvom redu u skupštinskim klupama, toliko mu je budžet bio važan, 11 i po minuta, i nakon toga izađe i kaže, nadam se, da tamo skoro neću morati da idem.
Na ovakav način bitno se krnji ugled Narodne skupštine. Ova institucija, u kojoj je nažalost moguće da sede dva poslanika i da ima dovoljno za kvorum, na takav način gubi ugled u svom radu. Mnogo bi bolje bilo da poslanika većine ima bar onoliko koliko sad ima u sali poslanika Srpske radikalne stranke, pa bi na taj način to imalo smisla.
Međutim, znam da njih to ne zanima. Čitav ovaj zakon koji je predložen gubi smisao i, kada pogledate činjenicu ono što je gospodin Nikolić govorio, razlozi za donošenje podrazumevaju hitnost, a dan za glasanje će biti određen verovatno tek naredne nedelje. Vladajuća većina ne može da skupi 126 poslanika, koji se sada ili brčkaju na moru ili su na putu ili ko zna gde, ali nisu u Narodnoj skupštini.
Zašto retroaktivnost, zašto brzina, zašto hitnost, a nemamo mogućnosti da glasamo o tome, odnosno da se izjasnimo isto tako hitno.
Bolje bi bilo da Narodna skupština Republike Srbije raspravlja o Kosovu i Metohiji, pošto parlamenti mnogih drugih zemalja raspravljaju o tome, važne međunarodne institucije, i samo Republika Srbija ćuti, odnosno parlament ne vodi raspravu o sada možda najvažnijem pitanju za opstanak Republike Srbije.
Ako zaista želimo da pokažemo da želimo da zaštitimo teritorijalni integritet naše države, da zaštitimo ustavni poredak i svoju teritoriju, bolje bi bilo da se svi ponašaju u tom duhu, da ministri ne idu na prijem kod Polta i stoje u stavu mirno, da ih on postrojava, dok u isto vreme se zalaže za otcepljenje našeg dela teritorije, nego da dođu u ove klupe i da sednu u prvi red, da počnemo raspravu o Kosovu i Metohiji, i da na taj način pokažemo šta je bolje za građane Srbije i šta je bolje za Srbiju. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 5. razdelu 3, glavi 3.5, funkciji 110 određuju se budžetska sredstva za Kancelariju za pridruživanje EU u iznosu od 77.124.441 dinar, a od čega 63.668.000 dinara iz budžeta Republike Srbije.
Dakle, cifra koja je nešto manja od jednog miliona evra. Prema izjavama zvaničnika EU, zahtevi za prijem u članstvo ove organizacije biće mogući od 2012. godine, znači, za pet godina.
Imajući to u vidu, moramo da istaknemo da država na ovaj način, u trenutku kada je budžetski deficit 13 milijardi dinara, bespotrebno povećava državnu administraciju, a pogotovo kada se uzme u obzir nekoliko činjenica. Prva, ovu materiju delimično obrađuje u jednom delu Ministarstvo inostranih poslova. Za to je već određen novac u ovom ministarstvu. Usaglašavanje zakona sa tim vrši ovaj dom, Narodna skupština.
Mi smo kritikovali osnivanje velikog broja agencija, tri tipa različitih agencija koje, iako su osnovane zakonom, troše ogroman budžetski novac građana Republike Srbije potpuno bez kontrole, pošto završni račun nemamo već šest godina, a stvara se veliki i neefikasan državni aparat. U ovom slučaju se čak ne radi ni o agenciji, već o kancelariji koja je osnovana odlukom Vlade, dakle, podzakonskim aktom o službama Vlade. Znači, jedan mnogo lošiji i nekonkretniji primer kojim se troši mnogo više novca građana Srbije potpuno, kako vi kažete, netransparentno.
U isto vreme, imamo nekoliko spornih stavki. U ovom razdelu od nekih skoro milion evra, 77 miliona dinara, skoro pola novca, negde oko 30 miliona troši se na usluge po ugovoru. Mi smo više puta govorili upravo o ovome kao izvoru potencijalne korupcije iz razloga što su te usluge po ugovoru i specijalizovane usluge problematične u svim budžetima, od lokalnih do republičkog budžeta. One obično služe kao paravan za nezakonito trošenje novca jer se ne vidi jasno ... Naravno, u Srbiji se ne vidi uopšte, pošto završnog računa nema, nema ni Ustavnog suda da se žalite kada je nešto neustavno pa je potpuno nemoguće doći do toga gde se troši budžetski novac građana Srbije.
Ali, kada se to vidi, potpuno je jasno da se ovim stavkama kakve su usluge po ugovoru, specijalizovane usluge, novac troši na takav način da se niti zna ko dogovara te radove, odnosno ugovore, ko ih realizuje, pod kojim uslovima, često se nameštaju različiti tenderi itd.
Pogotovo kada imate primere da uporedite, što naravno kod nas ne može, jer nemamo završne račune, stavke koje su predviđene budžetom, u kom su iznosu bile. A kad bismo dobili, kao što u Srbiji ne dobijamo, završni račun, došli bismo (naravno, mi možemo, kada se potrudimo, da dođemo do tih podataka) do zapanjujućih podataka koliko se više novca troši za usluge po ugovoru i specijalizovane usluge po svim razdelima i videli da bismo da upravo u ovim tačkama postoji osnova da budemo zabrinuti da se novac građana Srbije troši potpuno nezakonito i nenamenski. Korupcija je jedan od najvećih problema Srbije danas, zbog toga što nemamo efikasne mere, zakone, različite organe i strukture.
I oni zakoni koje imamo se ne sprovode, naravno. Mi imamo situaciju da se, na primer, za Savez za borbu protiv korupcije izdvaja 13.700.000 dinara, a da se za ovu kancelariju izdvaja 70.000.000 dinara.
Upravo to, na neki način, ilustruje želju vlasti da se ne bori protiv korupcije i kriminala.
Sve ono što se radi da se prikaže na televiziji radi se samo zato da se zamažu oči, dok ključne afere, kakve su bile one sa Aerodromom, "afera satelit", afera "Sartid", afera sa kiparskim novcem, afera sa Borom, sa Nacionalnom štedionicom, afera sa rasprodajom vojne imovine, o čemu je pre nekoliko dana govorio general Delić, kada se ukida u Aleksincu artiljerijska kasarna, artiljerijska škola, koja inače ima višedecenijsku istoriju, samo zato što se pomenuta kasarna nalazi uz autoput i što neko treba da proda tu kasarnu i da uzme proviziju...
Bezbroj je afera iz procesa privatizacije, koje su, nažalost, osetili svi građani ove zemlje kada su izgubili svoj posao, pa Srbija danas ima oko 930 hiljada nezaposlenih. Lažni tenderi, nameštene aukcije, afera koju smo otkrili ovde sa potpredsednikom Vlade koji ima 11 miliona evra za koje smo čuli kako ih je stekao, kršeći sve zakone, kršeći moral; afera sa šećeranama koje su prodavane za jedan evro, sa cementarama koje su prodavane budzašto, nepostojanje završnog računa šest godina u Republici, da ne možemo čak da znamo ni gde se troši novac poreskih obveznika; sve vam to govori zbog čega nemamo efikasniju borbu, odnosno bilo kakvu borbu protiv korupcije i kriminala i zbog čega se za Savet za borbu protiv korupcije izdvaja, na primer, 13 miliona dinara.
Može li neko da mi kaže zašto javna revizorska ustanova ima 14 zaposlenih, i toliko je planirano do kraja godine, a Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji povećava ove godine sa 38 na 52 zaposlena, i da li je to zaista važno za Srbiju u ovom trenutku? Zaista bih voleo da čujem taj odgovor. Sem toga, Srpska radikalna stranka je više puta govorila i isticala svoj stav da će odnos Evropske unije prema očuvanju Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, poštovanje međunarodnih zakona, poštovanje Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija kojom se garantuje suverenitet Republike Srbije...
A podsetiću da u ovom trenutku Srbija bije najtežu bitku za očuvanje dela svoje teritorije, u ovom trenutku kad većina našeg naroda strepi da li će Srbija ostati celovita i zaista se istinski brine za budućnost, i svoju i svoje dece.
Znači, stav Srpske radikalne stranke je da će taj odnos Evropske unije prema očuvanju Kosova i Metohije u sastavu Srbije... Ako oni kažu - da, želimo da poštujemo međunarodno pravo, želimo da poštujemo Rezoluciju 1244 i da pomognemo Srbiji da očuva Kosovo i Metohiju u svom sastavu, tada će za Srpsku radikalnu stranku put ka Evropskoj uniji biti nešto za šta ćemo moći da kažemo građanima da je u redu da razmišljaju o tome. Naravno, u tome ima još mnogo ekonomskih aspekata koje treba razmotriti, ali to je već mesto za jednu drugu priču.
Ako Evropska unija, međutim, bude stala na pozicije u suprotnosti sa međunarodnim zakonima i Rezolucijom 1244 i podrži secesiju Kosova i Metohije od Republike Srbije, dakle, podrži otimačinu dela naše teritorije, onda je pitanje da li ovakva kancelarija uopšte treba da postoji, a svakako da Srbiji onda tamo nije mesto. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, situacija u kojoj smo danas, da se krajem juna usvaja budžet i, kako rekoše neke moje kolege u ovoj skupštini, da smo, faktički, dovedeni dotle da budžet usvajamo u cajtnotu, u poslednjem trenutku, postavlja pitanje - ko je kriv za to?
Da li su to poslanici opozicije, ili su to predstavnici vladajućih stranaka koji su mesecima iznurivali građane Srbije u besciljnim dogovorima kako da se podeli kolač vlasti i onda, jedva posle nekoliko meseci, uspeli da skrpe neku vladu?
Danas, u poslednjem trenutku donosimo budžet, posle šestomesečnog finansiranja koje je bilo privremeno. To je bio sistem funkcionisanja države u prvoj polovini godine - privremeno finansiranje.
Doduše, tu se postavlja i pitanje zašto je inflacija u ovom trenutku nerealno visoka, kada smo, faktički, imali ograničavajuće elemente finansiranja. Međutim, pošto nismo imali u prethodnih šest godina priliku da vidimo realan završni račun za potrošnju, nadam se da ćemo ga nakon ovog budžeta imati, pa ćemo imati priliku da to komentarišemo detaljnije.
Pošto ova vlada nastavlja politiku, što je suštinska zamerka Srpske radikalne stranke, da uredbom reguliše neke osnovne stvari u budžetu, kao što su subvencije, kao što je Nacionalni investicioni plan, umesto zakonima, što je dužnost i obaveza, imaćemo situaciju da građani neće biti jednaki, već da će sredstva iz budžeta, posebno vezana za subvencije i kredite, moći da dobiju, što smo imali u prethodnoj vladi, recimo iz oblasti poljoprivrede - samo oni građani ili preduzeća koji su bliski ili su članovi onih partija iz kojih dolaze resorni ministri. Tu onda nema govora o jednakosti građana pred zakonom, već isključivo o podobnosti i pripadnosti određenoj političkoj partiji.
Kada se, recimo, Nacionalni investicioni plan reguliše uredbom a ne zakonom, s pravom možemo da postavimo pitanje ko će odlučivati o projektima, iako svi kažu da ćemo dobiti, čuli smo za to, neki plan kasnije, naknadno. To nas ne zadovoljava, jer je to moralo biti predstavljeno budžetom. Ko nama garantuje da će to biti urađeno na zakonit način i, što je još važnije, prema realnim potrebama građana i realnim potrebama Republike?
Nemam poverenja u to, pogotovo poučen prethodnim iskustvom, pa se nadam da ćemo dobiti neko detaljno objašnjenje za ovo, o čemu ćemo moći malo detaljnije da diskutujemo.
U medijima je posebno bilo promovisano rešenje u kome se govori o smanjenju poreza na apsolutna prava sa pet na 2,5%, što će, prema onome što kaže Vlada, odnosno tvorac budžeta, pomoći građanima da lakše dođu do svog prvog stana, što je bilo jedno od ključnih rešenja.
Međutim, suština ovoga je što Vlada neće da vidi kako, u stvari, žive građani Republike Srbije, koliko je njih koji, čak i uz zelenaške kamate, koje su danas na delu, mogu uopšte da dođu do prvog stana.
Povećanjem budžeta koji je pred nama, imaćemo, videćete to, uskoro podešavanja fiskalne i monetarne politike na način da će se povećavati kamate na skoro sve kredite. Povećavaće se obavezna rezerva, povećavaće se kamate i na takav način će oni građani kojima će se spustiti porez na 2,5%, na primer, ili više, ta sredstva za porez platiti znatno više, kroz veće kamate. Na taj način, oni neće dobiti ništa. Samo će biti dodatno oštećeni.
Istovremeno, Vlada ne želi da se suoči sa činjenicom da građani žive zaista veoma loše. Kada govorimo o polju socijalne i zdravstvene zaštite, možemo da vidimo da su sredstva koja se ovde izdvajaju, na primer, za penzione fondove, čak i sa prenosom transfernih sredstava, 95 milijardi dinara, zbog loših zakona koji su doneti u prethodnom sazivu, a koje su podržavale stranke koje sada čine većinu. Imaćemo situaciju da penzioneri žive svake godine sve bednije. Ti ljudi su zaista socijalno i ekonomski ugroženi.
Nekome ko je laik, ono što je ovde predviđeno kroz stavke budžeta, ili posle nastupa članova Vlade i stranaka koje hvale budžet, može da se učini kao nešto što će se, maltene, ostvarivati vrlo povoljno. Međutim, ono što ćemo doživeti jeste da će upravo socijalno najugroženiji slojevi i oni kojima je pomoć najviše potrebna biti istinski oštećeni.
Što se tiče povećanja zapošljavanja, jedino gde možemo da vidimo povećanje zaposlenosti jeste povećanje kabineta predsednika Republike, predsednika Vlade, potpredsednika Vlade. Najdrastičniji primeri su - kabinet predsednika Vlade povećava se za 120%, a kabinet potpredsednika Vlade sa 260%. Za te ljude, koji su imenovana lica, biće obezbeđene visoke plate, službeni automobili, kabineti i visoke privilegije, od čega građani neće videti ništa. To je povećanje zaposlenja za koje zaista priznajem da se vidi u ovom budžetu i to je ono što je, očigledno, politika i ove vlade.
Inače, kada se radi o povećanju budžeta za te radne stručnjake, voleo bih da znam da li se radi o stručnjacima koji noću love haške optuženike, da li se radi o specijalistima koji upadaju u stanove, kao što je bio onaj upad na Bežanijskoj kosi i gde se u budžetu vide sredstva koja su odvojena za ove akcije, pa da vidimo ko su ti ljudi, odakle se plaćaju i da li su građani Srbije i za ovaj način trošenja njihovog budžetskog novca.
Naravno, visoko zaduženje, o kome su govorili svi moji prethodnici, koje država ima u privatnom i u javnom dugu, nedovoljno dobra zaštita domaće proizvodnje i značajno povećanje spoljnotrgovinskog deficita, nemaju ni u ovom budžetu jasne mehanizme kojima će to biti sprečeno. Posebno zabrinjava činjenica da su sredstva koja država odvaja za ovo nedovoljna.
Pogotovo je nedovoljna zaštita u prehrambenoj industriji, u smislu zaštite domaće proizvodnje, pa zabrinjava činjenica što se na takav način uništava domaća proizvodnja.
Kada govorimo o restrukturiranju javnih preduzeća i, kasnije, o privatizaciji, prvo moramo govoriti o sposobnosti države da izvrši restrukturiranje. Nažalost, od samog postupka analize stanja, preko izbora strategije za restrukturiranje, odnosno privatizaciju preduzeća, izbora privatizacionih savetnika, imali smo u prošlosti priliku da primetimo mnogo grešaka, mnogo školskih primera loše izvršene transformacije, ali i mnogo korupcionaških afera i nezakonitih aktivnosti. Pošto se radi, nažalost, o strankama koje i danas čine Vladu, možemo sa strahom da gledamo na nove grinfild i druge inostrane investicije, koje će ovakvom nestabilnošću biti, svakako, odbijene.
Nepostojanje završnog računa, o čemu smo dosta govorili, za sve ove godine pre nas, od 2002. do 2006. godine, pokazuje da građani Srbije ni preko svojih narodnih poslanika ne mogu dobiti uvid u to kako se troši budžetski novac. Činjenica da ne postoji savet Državne revizorske institucije, o čemu smo danima govorili ovde, ne treba previše ni da nas čudi kada ne postoji Ustavni sud Republike, ni drugi mehanizmi kojima možete da zaštite pravo, a onda je nemoguće da vidite kako se troši budžetski novac.
Imali smo, nažalost, i u ovoj skupštini primer da su poslanici birali predsednike, odnosno da su vladajuće stranke birale predsednike odbora iz onih stranaka kojima pripada i resorni ministar. To vam je jasan pokazatelj da želje za kontrolom nemamo. Povlačim samo kao paralelu za nedostatak finansijskih instrumenata kada se kontroliše budžet.
Poslanici SRS-a, zbog svega ovoga, neće glasati za budžet. Smatramo da ovakav budžet neće ispuniti makroekonomske ciljeve, da nije ni razvojni, ni socijalni, i da će projektovani deficit, bez obzira na optimizam Vlade, usloviti velike probleme, pa će pred ovom skupštinom vrlo brzo biti predlog rebalansa budžeta. Nažalost, loša rešenja koja su pred nama najviše će pogoditi građane Srbije, a onda će već biti kasno i svaki dan koji gubimo gubi Srbija.
Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, iako smo i danas u zasedanju koje nije u skladu sa Ustavom i Ustavnim zakonom Republike Srbije, što je, naravno, potpuno nenormalno, jer se tako ponižavaju i građani koji su podržali taj ustav, podneo sam amandman koji govori o rokovima za usvajanje ovog zakona.
Ovo je, naravno, samo jedan od amandmana kojim poslanici SRS pokušavaju, iako ovaj zakon nije trebalo da se na ovoj sednici nađe na dnevnom redu, da poprave i ukažu na neke nedostatke ovog zakona koji je danas pred nama.
Obično kada Vlada ili predstavnik predlagača govore o amandmanima poslanika, kaže se - Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, a nadležni odbor, na primer u ovom slučaju Odbor za finansije, prihvatio je ili nije prihvatio amandman poslanika.
To niste danas mogli da čujete vezano za amandmane koji su podnosili poslanici svih poslaničkih grupa o ovom zakonu, zato što smo imali situaciju, ne znam, verovatno je to bez presedana, da poslanici vladajuće većine napuste sednicu odbora koja je tada imala kvorum za rad, jer su shvatili da u tom trenutku unutar odbora nemaju većinu za odlučivanje.
Na takav način su najgrublje učestvovali u opstrukciji rada, a radi se o vladajućoj većini koja ima većinu i u tom odboru. To što gospoda nisu uspela da dovedu sve svoje poslanike, drugo je pitanje. Vi danas nemate mišljenje Odbora za finansije jer poslanici vladajuće većine nisu hteli u tome da učestvuju.
O samom amandmanu. Predvideo sam, dakle, pošto naš ustav kaže, a verovatno većina ljudi misli da ga se ne treba držati nešto naročito, kaže da se prilikom usvajanja svih akata, da li su oni zakoni, ustav ili podzakonski akti, da oni stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi itd.
U Predlogu zakona koji je pred nama čak nema ovog obrazloženja koje je bilo u prethodna dva zakona o kojima smo raspravljali ove nedelje, da su razlozi za stupanje na snagu danom objavljivanja što bi se mogle naneti štetne posledice po rad organa i organizacija. To čak ni formalno nije navedeno u ovom zakonu, čak ni formalno.
Mi imamo situaciju da se radi o jednom od zakona koji u bitnoj meri regulišu antikorupcijsku materiju u Srbiji. Znači, Zakon o državnoj revizorskoj ustanovi, morate da shvatite, reguliše nešto što utiče na život svakog građanina ove zemlje.
Čuli ste mog kolegu Arsića, koji je govorio tačno o svim institucijama, da to ne ponavljam, koje Savet i ostali organi revizorske ustanove, odnosno institucije kontrolišu. To su bukvalno sve budžetske institucije.
Vi na takav način možete da utvrdite, pošto mi u Srbiji nemamo završni račun od 2001. godine, sada smo nedavno dobili za 2006. godinu, od 2001. godine do tada, ta četiri završna računa, mi nismo dobili, mi ne znamo kako su utrošena sredstva poreskih obveznika. Mi ne znamo kako je trošen budžet, ali znamo, evo kolega iz SPS je rekao za Beograd i za most da most nije izgrađen.
Samo moram da ga obavestim, ima jedan i zovu ga stelt most ili nevidljivi most. Građani često zakače za njega, a da čak i ne primete. Tako se rade i uzimaju krediti od evropskih banaka, uzimaju se i zadužuje se Beograd, zadužuje se Srbija. Onda ta sredstva kroz završni račun, pošto ga ne dobijete, ne možete da vidite kako su utrošena i tu se priča završava.
Takođe, nedostatak eksterne revizije i sve ovo što sam naveo pokazuje vam o kakvoj se nesposobnosti ili želji radi da se prikriju stvarni motivi onoga ko donosi ovaj zakon.
Znate, danas je ovaj zakon na dnevnom redu protivno Ustavu i Zakonu o sprovođenju Ustava. A danas je u Skupštini Srbije porodica Stanojković iz sela Sušići, iz opštine Štrpce, sa Kosova i Metohije, a inače imaju devetoro dece, i nemaju posao, ni sigurnost, nemaju ni slobodu. Žive u potpunoj izolaciji i došli su ovde, u ovu skupštinu, da traže pomoć.
Njih sam izdvojio, jer su oni danas ovde. Oni nam na neki način predstavljaju celu onu Srbiju, sav srpski narod koji je danas ugrožen, i one građane kojima se uništava budućnost, jer im se ukidaju radna mesta, i one građane koji su u privatizaciji, koju građani zovu ''lopovizacija'', koji su izgubili ta radna mesta, preduzeća koja su predstavnici i sadašnje i prethodnih vlasti od 2000. godine potpuno opljačkali i koje nema ko da zaštiti.
To ujedno povezuje materiju ovog zakona, jer bez revizorske ustanove vi ne možete ni da izvršite kontrolu tih operacija i manipulacija, i ne možete da zaključite da li je to urađeno na zakonit način ili nije.
Da ne pričam o svemu onome što su moje kolege ovde još iznosile, što je vezano za stavove koje vladajuća većina predlaže da se izmene u ovom zakonu, a koji se, u stvari, svode na to da se stručna sprema sa 7 godina smanji na 5 godina, odnosno radno iskustvo, što je vrlo važno, a smanjuje se, jer se, očigledno, spremaju kadrovske promene za ljude koji imaju neodgovarajuću stručnu spremu, odnosno radno iskustvo.
Kada imate radno iskustvo nekoga ko ima 5 i nekoga ko ima 7 godina, onda je smešno da neko bukvalno prerađuje zakon da bi taj zakon odgovorio nekom kadrovskom slučaju. Da ne pričam o ovom delu koji kaže da za člana Saveta ne može biti izabrano lice koje dve godine pre izbora nije bilo član organa vlade, odnosno član Saveta ministara itd, jer se radi o istom slučaju. Očigledno je da se sprema udomljavanje nekih kadrova koji su bili u ovim institucijama.
Ovih dana su kolege pričale da mnoge firme traže da se unutar tih organizacija, u revizorskim firmama ne mogu naći ljudi koji čak u široj porodici imaju nekoga ko je radio u takvoj instituciji, da mi tražimo da se u revizorsku ustanovu ubaci neko da kontroliše rad npr. Vlade ili nekog organa, ko je, inače, donedavno radio u tom organu. To je stvarno skandal.
To bi bilo kao kada bi izabrali nekoga iz Skupštine da kontroliše rad Skupštine. Ili, kao što imamo na delu, nažalost, da predstavnici Odbora iz vladajuće većine kontrolišu ministre iz odgovarajućih stranaka. Znači, ako je ministar zdravlja, onda je predsednik Odbora za zdravstvo iz te stranke iz koje je ministar itd. Tu vam je očigledna želja da se prikrije trošenje novca, da se spreči kontrola rada, da se sve to zamaskira, a posle narodu predstavi kao briga za budućnost.
Bolje bi bilo da je danas na dnevnom redu ono što treba da bude po zakonu i Ustavu. Ne bih imao ništa protiv i da smo prekršili Ustav, ali da razgovaramo o Kosovu i Metohiji, da razgovaramo o budućnosti Srbije, da razgovaramo o korupciji i kriminalu koji uništavaju Srbiju danas, koji nas izjedaju.
To što gospoda nisu bila u stanju da se dogovore oko Ustavnog suda, jer kao poslanik, a ovo govorim u ime svih građana Srbije, kao ni vi, nisam u stanju da tražim pokretanje postupka za ocenu ustavnosti, jer ne postoji organ pred kojim bih to mogao da učinim. Mi Ustavni sud nemamo, kao ni Savet revizorske ustanove. Mi pričamo o izmenama i dopunama zakona, a ne postoji najviši organ koji će taj posao da obavlja. Da ne pričam o Vrhovnom kasacionom sudu i ostalim organima za koje Ustav predviđa da treba da budu izabrani na prvoj sednici, posle konstitutivne.
Dakle, u ovom trenutku poslanici vladajuće većine nisu u sali, ima ih desetak. To pokazuje njihovu brigu. Pozivaju nas da oprezno trošimo novac poreskih obveznika, a oni ga troše tako što nisu u sali, a uzeće sve prinadležnosti koje im pripadaju kao narodnim poslanicima. Njih zasedanja i ne zanimaju. Ovo govorim zbog građana, ne zbog njih, jer znam da će oni u danu za glasanje glasati onako kako većina hoće.
Zbog građana Srbije pokušajte da postupite časno, borite se za ovu republiku, za njen narod. Imaćemo raspravu i o Kosovu i Metohiji, i o poverenju Vladi, koju je podnela SRS, kada ćemo moći da kažemo mnogo više i o detaljima svega što je ova ili prethodna Vlada učinila.
Sad da vam kažem, ovi zakoni nisu u skladu sa Ustavom, ali ovi naši amandmani koje mi želimo da vam predložimo, služe tome da poprave ovakvo teško stanje, a bolje bi bilo da smo razgovarali o teškoj situaciji koju trpi srpski narod na Kosovu i Metohiji, jer se već danima čuje Tačijevo saopštenje, gde oni kažu da su već spremili nezavisnost, a NATO generali kažu, "nema problema, situacija na severu je mirna". Bolje bi bilo da Republička skupština razgovara o tome, bolje bi bilo da se borimo za bolji život građana, nego što se bavimo neustavnim radnjama.
Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po članu 226. Poslovnika Narodne skupštine, po kome narodni poslanik ima pravo da postavi pitanja nadležnim ministarstvima, Skupštini i državnim organima.
Tema o kojoj želim da razgovaram, koja je veoma važna za Srbiju, slična je onome što je malopre govorio moj kolega, gospodin Zvonko, koji je iz Štrpca, iz srca Kosova, a radi se upravo o najavama, on je govorio o detaljima, a ja hoću da govorim o suštini izjave predsednika, u ovom slučaju SAD, Džordža Buša, i bilo koje druge zemlje koja da sličnu izjavu. Suština te izjave je da će SAD da se zalažu da Srbima otmu 15% njene teritorije, da otmu Kosovo i Metohiju.
Ono što je najstrašnije u ovom slučaju, mi takvo ponašanje SAD trpimo dugo i nismo neko ko će reći da smo iznenađeni. Ono što mene iznenađuje, jeste to da je za sada ovoj skupštini jedino SRS podnela Predlog rezolucije o Kosovu i Metohiji i osim par medijskih saopštenja iz Vlade, nismo imali konkretnu akciju ili konkretne mere nadležnih državnih organa da se suprotstave direktnim zahtevima da se Srbiji otme Kosovo i Metohija.
Mi i dan-danas imamo na dnevnom redu zakone koji nisu u saglasnosti sa Ustavom i Ustavnim zakonom. Znam da ovo ne zanima većinu poslanika vladajuće koalicije, koji sada, doduše, i nisu u sali, ali me čudi da ne postoji, gde je reakcije Ministarstva inostranih poslova. Zašto Narodna skupština ne pokrene postupak za donošenje jedne zajedničke rezolucije?
Mi ćemo imati Rezoluciju SRS, koja će, između ostalog, obavezivati nadležne državne organe da nikada ne mogu da prihvate nezavisnost Kosova i Metohije. Al' ovo je tako važna stvar da mora biti na dnevnom redu.
Srbija mora da se bori za svoju teritoriju i ne sme da dozvoli da ma koji političar, državnik bilo koje zemlje u svetu, može tako da gazi i međunarodno pravo i pravo građana Republike Srbije na svoju teritoriju, na celovitost i da to prođe bez imalo reakcije državnih organa. Ako se oni plaše, neka podnesu ostavke, neka daju vlast u ruke srpskim radikalima koji će im pokazati kako se brani i Srbija i Kosovo i Metohija, i kako se bori za građane Srbije.