Meni je zanimljiva ta priča oko domaćih investicija i uvek se postavlja pitanje zašto ih nema. Tačno. E, sad, vi mislite, neko je uzeo, pa je pričao da je u pitanju korupcija, da je u pitanju teža stvar itd. Nije tačno. Odmah kažem da nije tačno. Šta je problem? Iscrpljeni su i ne mogu da se oporave od gubitaka koje su imali u poslovanju od 2008. do 2012. godine kada su plaćali kamate i po 40% na povučena sredstva od banaka, što kroz visoke kamate, što kroz kursne razlike. Bore se i dan-danas da prežive i da pokriju rezultate jednog bahatog odnosa prema sopstvenim građanima koje je imao bivši režim.

Možemo da pričamo o novcu koji povlače strane kompanije da bi investirale ovde, pa još uvek mogu da vuku povoljnije kreditne linije za čitav procenat ili dva iz drugih banaka koje ne posluju ovde, nego što to mogu domaća mala preduzeća. Ali, još uvek istorija tih preduzeća, kada su bile u pitanju te kamate i ti krediti indeksirani u stranim valutama, još uvek im se vode kod poslovnih banaka kao određen stepen docnje ukoliko neku ratu nisu platili napred i automatski ga diskvalifikuju na veću ratu kredita. E, to su problemi koje ima domaća privreda.

I postavlja se pitanje - a šta je sa velikim sistemima koji su privatizovani? Gde su oni nestali? Oni su bili motor razvoja neke države. Recimo, šta je sa IKL? Napravili su stambene zgrade gde je bila fabrika. I onda ćemo da idemo takvim mangupima na noge, da im pričamo na forumima. Jeste, tako je.

Vi ste, priznajem i znanje i struku i sve ostalo, kada nešto, početna cena bude 20% od knjigovodstvene vrednosti, da li biste vi svoj auto prodali, vaš privatan automobil, po knjigovodstvenoj vrednosti za jednu petinu ili po tržišnoj ceni koja je na tržištu? Evo, da li biste to uradili? To bi bilo tri evra, kao što kaže kolega Marijan Rističević.

Sada očekujete da oni koji su tajkunski dolazili do imovine i drže tu imovinu samo da bi je rasparčavali, preprodavali, to je bilo i sa PKB-om, nemoj da neko brani. Da ne pričam zašto su PKB vratili, hteli su da dođu do gradskog građevinskog zemljišta koje je sad poljoprivredno i tamo da prave zgrade i vile i da rasprodaju to, to je radio Đilas. Sad je ostalo poljoprivredno zemljište.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se postavljaju neka pitanja kao da neko nešto krade, otima ili ne znam šta od države.

Suficit može da nastane po dva osnova. Prvi osnov je bolja naplata poreza, a to je rezultat reforme rada poreske uprave. To ipak ne možete da kalkulišete kada planirate poreske prihode, s jedne strane. S druge strane, uštede koje nastaju mogu da nastanu zbog striktne primene toliko napadanog i toliko lošeg Zakona o javnim nabavkama, kako to neki ovde tvrde.

Samo da podsetim neke ovde neverne Tome da smo, kada je Zakon o javnim nabavkama ušao u punu primenu, istu količinu lekova i medicinskih sredstava 2015. godine kupili kao i 2014. i 2013. i 2012, ali za negde oko 400 miliona evra manje zato što imamo novim Zakon o javnim nabavkama. Sada možemo da pričamo tome da li je on dobar ili loš, ali rezultate koje ima taj zakon u primeni govore o njemu, a sve ostalo može da bude želja za političkim poenima. Žao mi je, ali uvek rezultat demantuje teoretičare zavere.

Ovde naš najveći problem jeste sa Fiskalnim savetom što od 2014. ili 2015. godine sve njihove analize koje smo dobijali, i u kojim granicama će da se kreće javni dug i koliko smo trebali da smanjimo penzije i sve ostalo, došlo je do toga da većina tih procena bila pogrešna i da je vreme, stavove Fiskalnog saveta, po pitanju naših javnih finansija, demantovalo vreme i događaji.

Gospodine predsedavajući, nisam znao da se novi budžet pravi tako što uzmete u obzir samo inflaciju i rast troškova, to je valjda nešto i slično, a možda i isto. Ne znam sada zaista. Zaista ne razumem. Valjda treba da uračunate i rast BDP-a pa onda da preračunate koliko će taj rast da se preliva na neke druge delatnosti, pa investicije koje imate, da ne nabrajam. Čak kada planirate prihodnu stranu budžeta i kada povećavate penzionerima penzije i to morate da uračunate u projekciju prihodne strane budžeta za narednu godinu. Tako mi koji pročitamo dva reda pa zaspimo to znamo. Ovi što ne čitaju uopšte oni ne znaju ništa. U tome izgleda i jeste problem.

I lokalne samouprave. Isto problem postoji prihodna strana, postoji rashodna strana, problem nastaje, ako ono što je na rashodnoj strani ne bude bilo izvršeno. Ali, ako prihodna strana ima bolje punjenje, nego što je bilo planirano, to jeste problem ali nije veliki. To je loš procena, jer šta je budžet u suštini? Jedan plan, jedna procena koliko će te novca u toku godine da dobijete i gde biste taj novac koji dobijete utrošili u određene namene. To skoro nikada nije moguće pogoditi ni blizu u dinar. Tu je red veličine 1,5 do 2% gore ili dole, kako na prihodnoj, tako i na rashodnoj strani, ali se uglavnom pazi da to bude u tim željenim okvirima.

Inače, kada se pravi budžet uzeti u obzir samo inflaciju i rast troškova, to je prilično neozbiljno. Teško toj državi kada bi je takvi stručnjaci vodili.

Ponudio je to nekoliko puta na izborima.

Ovako, naš javni dug je i prema procenama Fiskalnog saveta i Ministarstva finansija negde oko 50%. Složićemo se i sa Fiskalnim savetom da mi možemo taj javni dug da vraćamo i da uopšte nijedan jedini dinar se više ne zadužujemo. Budžet je takav da možemo sebi da dozvolimo taj luksuz.

Problem nastaje – šta ćemo sa investicijama. Sve što bi uštedeli ili zaradili odlazilo bi na vraćanje starog duga koji je, usput, jako skup i ne bismo mogli nijednu jedinu investiciju kapitalnu da pokrenemo u Republici Srbiji.

Kao što je bilo jako loše i kada ste vi to kritikovali, napadali da se Republika Srbija zadužuje za dnevno pokrivanje likvidnosti budžeta Republike Srbije zaduživali smo se po sedam, osam procenata na godišnjem nivou indeksiranih u evrima, dolarima, kako kad. Te ocene koje daje MMF nama su bitne ne da bi pokrivali dnevnu likvidnost budžeta Republike Srbije, nego da bismo imali programska zaduženja za kapitalne investicije jer smo se konačno i složili oko toga da ne možete da imate ekonomski razvoj ukoliko nemate putnu, železničku i svaku drugu infrastrukturu.

Birajte – hoćemo li da isključivo vraćamo samo kredite koje smo zatekli, čak neke iz vremena Broza, ili ćemo zbog ocena koje nam daje MMF da dolazimo do jeftinijih kredita, da sređujemo svoju državu, da otvaramo puteve, da rekonstruišemo pruge, da na jeftiniji način omogućimo svoj razvoj i Srbiju napravimo konkurentnijim mestom za investicije ili ćemo stalno da se bavimo nekom demagogijom da nam neko nešto ne treba. Oni ništa ne traže od nas, apsolutno ništa. Daju samo ocene u kakvom su stanju naše javne finansije i daju procene koliko je to održivo na neke staze. Ništa više.

Da završimo i sa tim MMF, da tu konačno stavimo tačku. Što se tiče plata između javnog i privatnog sektora postoji nesrazmera i jeste to ozbiljan problem i zato, koliko vidim, plate se u javnom sektoru povećavaju samo na nekim mestima, najviše u prosveti, zdravstvenoj zaštiti, policiji i vojsci, baš zato da država ne bi bila konkurent realnom sektoru i da oni kojima treba posao ne jure javni sektor nego realni i tamo zarađuju istu platu, kasnije, nadamo se, i veću nego što je u javnom sektoru. Sve su to procesi.

Dame i gospodo članovi Fiskalnog saveta, vi ste uvek dobrodošli u Narodnu skupštinu. Nemojte ove diskusije koje se vode i koje se tiču različitog mišljenja o pojedinim stvarima da shvatate previše lično. Onda ne treba da se bavite ovim poslom.

Zašto su neki predlozi koje ste vi davali morali da sačekaju ili da odleže godinu dana, pa da budu prihvaćeni, ja ću vam reći – zato što Vlada koju vodi Aleksandar Vučić, a sada i premijer Ana Brnabić, ima prilično konzervativan stav po trošenju javnih sredstava. Znači, želimo da budemo sigurni u rezultate koje imamo tokom mera fiskalne konsolidacije i da zaista možemo taj vaš predlog koji imate na duge staze da obezbedimo realna sredstva iz budžeta. To ne treba shvatati lično, to je samo različit pristup jednom istom problemu.

Znači, ne želimo da sve ove rezultate za koje su najzaslužniji građani Srbije, između ostalog penzioneri, dovedemo bilo kakvim nepromišljenim postupkom u pitanje. Možda je sa vaše strane, ne možda nego siguran sam da je to učinjeno u najboljoj nameri, možda ste vi imali bolje projekcije nego mi kada ste to predlagali, ali ipak prihvatite da je odgovornost na nama i da mi snosimo posledice ako nešto prihvatimo ili ne prihvatimo. I nemojte nam na tome zamerati.

Zaista činimo najbolje što možemo i znamo za državu Srbiju, u onim okolnostima kakva postoje i po političkoj situaciji koja je u regionu i okruženju, i oko pristupanja Srbije EU, i čak oko raznih sankcija koje su velike sile nametnule jedne drugima pa pokušavaju u te priče da uvuku i nas. Jako je teško pred svim tim izazovima voditi državu koja je bila devastirana, ruinirana, bez adekvatnog državnog aparata koji je bio spreman da se uhvati u rešavanje problema koji smo imali.

I kroz ovu diskusiju došli smo do jednog zajedničkog zaključka, a to je da državni aparat koji smo nasledili, da nije bio ni ravnomerno raspoređen po broju zaposlenih, po strukturi zaposlenih, po kvalifikacijama zaposlenih, da je to bila samo jedna nabacana bezlična masa koja teško da je mogla da da bilo kakav rezultat.

Nemojte shvatati stvari previše lično. Uvek ste dobrodošli u Narodnu skupštinu, uvek ste došli i u Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava, a da je tako, ja mislim da sam još bio predsednik Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava kada smo započeli postupak izrade memoranduma o saradnji između Fiskalnog saveta i odbora Narodne skupštine Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Saveta DRI, vi ste ovde kao institucija uvek dobrodošli u Narodnu skupštinu zato što čini mi se da moje kolege poslanici ne shvataju ulogu DRI i kako Narodna skupština, uz pomoć DRI, vrši nadzor nad trošenjem javnih sredstava. Čisto to. Da to znaju, ne bi pričali, recimo, kako je naša dijaspora najveći investitor u Republici Srbiji.

Ja sam našoj dijaspori zahvalan zato što su devedesetih godina, kada su bile sankcije i bombardovanja, donosili ovde svoj novac i davali svojim porodicama i na taj način pomagali čitavu državu. Zahvalan sam im i dok su do 2012. godine isto to radili, ublažavali su posledice jedne lopovske vlasti i jedne bande koja je bila okupljena oko Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića, Borisa Tadića i to manguparija kao što su Dragan Đilas, Šolak, Pajtić, čuveni Mišković. O njima ćemo uskoro da pričamo i oko komisije, oko zaštite konkurencije, pa ćemo da se dotaknemo kako su sve to radili. Ja sam zahvalan našoj dijaspori što je tim novcem ublažavala posledice jednog lopovluka do 2012. godine.

Voleo bih da je kolega koji je rekao da je naša dijaspora najveći investitor, da je to zaista tako, jer to bi značilo da se ti ljudi vraćaju u Srbiju i da svoj novac ulažu u neku proizvodnju, u neku uslugu i da će da ostanu ovde. Na žalost nije tako. Ne tražimo mi da oni ništa poklanjaju Srbiji i državi Srbiji, zato što znamo koliko svaki dinar koji tamo zarade nije lak i koliko je pun odricanja.

Zato bih voleo da ih više kolege ne koriste u političko razračunavanje, pogotovo što ne znaju o čemu govore. Znači, to odmah da raščistimo. Kao što bih voleo da imate ovlašćenja da pregledate kako su trošena sredstva za subvencije u poljoprivredi do 2012. godine i kako smo plaćali po 200 evra hektar obradive zemlje na koju nije bačeno seme, da bi neki pisali projekte i od tih projekata lepo živeli. Sad nama sole pamet kako se bore za dijasporu, za poljoprivrednike, za sve ostale.

Razlika između nas i njih je, između mene i njih je, ja nikada nisam bio na listama onih koji su upropastili Srbiju i pokrali narod, niti ću. A to govori o njima i o njihovim nekim željama. Da znaju da čitaju budžet Republike Srbije, znali bi kako se raspoređuju neutrošena sredstva. Valjda na prihodnoj strani Zakona o budžetu za narednu godinu, pa još i lepo piše, preneta i neutrošena sredstva iz ranijih godina. Ali, treba da pročitaju Zakon o budžetu. Da čitaju zakone, znali bi i da pričaju. Ali se bave populizmom, pa onda ne čitaju. Najlakše je napričati populističke priče koje narod voli da čuje, obećavati im ono što ne može da se ispuni, ali voli da se čuje, pa da se nadaju da će nekoga uspeti da možda i prevare. To dolazi opet iz redova onih koji pitaju kada ćemo da radimo završne račune izvršenja budžeta Republike Srbije za neke ranije godine, a dok su oni bili na vlasti vama iz Državne revizorske institucije nisu dozvoljavali da dođete u Narodnu skupštinu i podneste izveštaje o svom radu, da narodni poslanici i građani Srbije ne znaju kako Tadić, Đilas i ostala manguparija troše novac.

Zamislite, naša Državna revizorska institucija je još po nečemu jedna od retkih, a to je da može da kontroliše sve nivoe vlasti, od republičkih organa, pokrajinskih organa i lokalnih organa. Zamislite da ste radili u to vreme reviziju poslovanja, odnosno izvršenja budžeta za grad Beograd, evo, ja vam garantujem, ne biste smeli da pomislite da taj izveštaj prosledite narodnim poslanicima i da vidite kako je Đilas opljačkao građane Beograda dok je pravio most za koji ja kažem da jeste lep, Beograd zaslužuje možda lep most, ali ne znam njegovu svrsishodnost i opravdanost jer nije rasteretio grad i saobraćaj u gradu.

Koleginice Radeta, molim vas, nemojte da me ometate, razgovaram sa predsednikom Saveta.

(Vjerica Radeta: O, gde si, Arsiću? Idem na Zvezdaru, imamo tribinu o ukidanju javnih izvršitelja.)

Nemojte da me ometate, razgovaram sa predsednikom Saveta.

O tome niste ni smeli da pomislite, vaš prethodnik Sretenović takođe. Ili zamislite da ste otišli da radite reviziju završnog računa AP Vojvodine pa biste videli, otkrili i obavestili poslanike da su potrošili novac, preko 100 milina dinara, da kupe najobičniju šupu koja se samo nije srušila, a navodno za decu ometenu u razvoju. Recimo, to niste mogli da radite.

Sačekaću ja sam lepo vaspitan.

(Vjerica Radeta: Spremna sam da kasnim na tribinu.)

Ja sam lepo vaspitan, kada su govorile moje kolege ja nisam dobacivao. Sačekaću da završe njihovu diskusiju. Ne očekujem da bude mukla tišina, mogu poslanici da pričaju, ali ne i da se ponašaju onako kako njima samima to ne dolikuje.

Da se vratimo na diskusiju. Nije bilo moguće vršiti te revizije, a ako su i bile moguće, nije bilo moguće da o tome vodimo diskusiju u Narodnoj skupštini i da građani znaju o rezultatima koje je Državne revizorska institucija postigla. Od samog osnivanja Državne revizorske institucije do 2012. godine stalno se dovodio u pitanje njen način funkcionisanja u onom osnovnom obliku koji će radni prostor da bude Državne revizorske institucije i na svaki mogući način se opstruisalo da ona ima kapaciteta da vrši poslove revizije, pa se čak i svodilo dotle da su podnošene ne prijave nego je obaveštavana Narodna skupština za neke stvari koje su banalne i sa kojima je tadašnji režim želeo da ismeva i ponižava Državnu revizorsku instituciju. Setite se onih prijava za ćevapčiće. Hajde da ne pričamo o tome. Bilo je i toga. Ako je to bila svrha, a ne milijarde dinara kojima raspolaže Vlada Republike Srbije, onda nemam šta više da govorim.

Narodna skupština jeste čuvar nezavisnosti Državne revizorske institucije. Uopšte, politika i Vlade Republike Srbije i predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i narodnih poslanika koji podržavaju Vladu jeste da Državna revizorska institucija radi u svom punom kapacitetu, jer sa svojim revizijama pomažete da ostvarimo one ciljeve koje je Vlada Republike Srbije stavila ispred sebe i koje su kandidati, tadašnji mandatari, a sadašnji predsednici vlada ovde čitali u svom ekspozeu.

Međutim, kao što i jedan sistem ne može do kraja da bude savršen i da stalno traži u skladu sa životom da se prilagođava i menja da bi se unapređivao i odgovorio nekim svojim izazovima i da bi mogao da ostvari onu svoju primarnu funkciju, voleo bih da u zakonodavnom smislu to uradimo. Recimo, često je ovde bila spominjana priča oko toga šta ako vi naiđete na neku nepravilnost, pa da li se taj novac vrati itd. Sami ste rekli, nemate ovlašćenje, vi to konstatujete. Ali, treba ostvariti saradnju i sa drugim državnim organima koji to mogu, recimo, sa upravnom inspekcijom ili budžetskom inspekcijom, pogotovo kada predsednici lokalnih samouprava, hajde, predsednici opština malo vole da zidaju te svoje koeficijente ili zaposlenima itd, pa samo prestanu ili se prave ludi kao da se ništa nije desilo. To je već posao za budžetsku inspekciju ili upravnog inspektora, on to može da uradi.

Stalno se u Narodnoj skupštini govori oko nezavisnosti i samostalnosti nosilaca pravosudnih funkcija. Evo, ni u jednom trenutku ne nameravam da ugrozim njihovu samostalnost i nezavisnost. Ono što bih voleo, ne znam da li je moguće, mislim da nije, voleo bih da dobijem imena i prezimena sudija za prekršaje kojima su postupci koje su vodili zastareli. To nije narušavanje samostalnosti i nezavisnosti nosilaca pravosudne funkcije, nego da mu pročitam ime i prezime, da građani znaju da imaju za sudiju nekoga ko je lenština, a moguće je i korumpiran pa ne postupa, pa će valjda na taj pritisak i da reaguje Visoki savet sudstva.

Isto tako, tužioci, evo, još jedna grana, sada oni sebe smatraju samostalnim, nezavisnim, evo, idu i ustavni amandmani, a u sistemu su izvršne vlasti, zašto da ne i da njihova imena znamo, zašto ne postupa tužilac.

Zašto ne postupa po krivičnoj prijavi? Ili neka pokrene postupak, ili neka odustane, ili što je u najvećem broju slučajeva, moram da kaže - ne znam, jer zaista ne zna? Ali, to nije naš problem, nego njegov, jer zašto se prihvatio da nešto radi ako to ne zna.

Isto tako nije narušavanje njegove samostalnosti i nezavisnosti, što je došlo do zastare, apsolutne zastare, neko krivičnog dela koje je on prikupio dokaze i bio dužan da pokrene sudski postupak pred nadležnim sudovima. To nije narušavanje njihove samostalnosti i nezavisnosti, već isključivo rezultat njihovog neznanja, njihove nesposobnosti, a kao što rekoh i mogućeg korumpiranosti. Pa, možda će Državno veće tužilaca, republički javni tužilac da reaguje i da konačno završe sa tom praksom. Znate, javnost u radu koju daje Narodna skupština je upravo ta koja razne državne organe, bez obzira na njihov stepen i samostalnosti i nezavisnosti goni da daju što je god moguće i bolje rezultate. Tu ćete u Narodnoj skupštini i uvek da imate saveznika.

Neću biti neskroman ako kažem da je DRI Srbije jedna od najboljih u regionu ako ne i najbolja, pošto smo pratili, pogotovo u ranijem periodu rad, način revizije i kako to rade neke zemlje u okruženju, mogu da kažem da su čak i neke zemlje koje su članice EU po pitanju revizije u kamenom dobu u odnosu na Srbiju. Ono što mi je bilo najsmešnije, jeste, što su oni dolazili da nam drže tvining projekat, kako vršiti nadzor na trošenju javnih sredstava ali dobro, to je bila njihova stvar.

Još jedna sugestija, poznato je da javna preduzeća koja su u vlasništvu lokalne samouprave, gde je osnivač, u stvari, lokalna samouprava prilikom usvajanja njihovog završnog računa moraju da imaju i izveštaj eksternog revizora kada usvajaju taj račun. Mene interesuje šta je sa tim eksternim revizijama? Ako vi pronađete da poslovanje koje je imalo to javno preduzeće ne odgovara nalazu i mišljenju eksternog revizora i kakve su mogućnosti da taj eksterni revizor više nikad ne može da radi nikom eksternu reviziju, jer on pravi na više načina štetu. Prvo, pravi štetu, zato što je prevario odbornike u jedinicama lokalne samouprave, što pokazuje da za novac pristaje da svakakav izveštaj napiše, što se sredstva koja su javna ne troše u skladu sa zakonom i onom namenom koju imaju. Ali, dokle god imamo takve eksterne revizije, mi pravimo i onom realnom sektoru određenu štetu, jer takvi loši revizori onemogućavaju naša privredna društva koja su privatno vlasništvo, da učestvuju sa dužničkim hartijama od vrednosti, na recimo, srpskoj berzi, jer je potrebno mišljenje i nalaz revizora da bi se emitovale dužničke hartije od vrednosti privrednog subjekta, danas niko neće da kupi te vrednosti, jer znaju da mišljenje koje daje revizor o poslovanju jednog preduzeća ne odgovara činjeničnom stanju.

Da ne pričam koje su to sada sve druge posledice na finansijskom tržištu u padu cene kapitalu Srbije, što je nama cilj da dođemo do što jeftinijeg kapitala da bi naša privreda imala sve veći i veći zamah. Nekako je ta revizija malo više od samog izveštavanja Narodne skupštine, već je to jedan multiplenarna disciplina i mogu da kažem jedno sredstvo koje možemo da iskoristimo za više namena, a da rezultati toga budu jako dobri po Srbiju i po njene građane. Zahvaljujem.

Pravo na repliku koleginica Vjerica Radeta. Izvolite.

(Vjerica Radeta: Prvo, Nemanja Šarović. Kao pali ste sa Marsa…)

Koleginice Radeta, nisam pao sa Marsa, nego mi je kolega Milićević rekao po kom redosledu.

(Vjerica Radeta dobacuje.)

Nema potrebe da me vređate.

Pravo na repliku narodni poslanik Nemanja Šarović.

Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta. Pravo na repliku. Izvolite.

Pravo na repliku narodni poslanik Aleksandar Marković.
Izvolite.

Pravo na repliku narodni poslanik Nemanja Šarović.

Zahvaljujem kolega Šaroviću.
Pravo na repliku Vjerica Radeta, izvolite.

Pravo na repliku narodni poslanik Aleksandar Marković.
Izvolite.

Pravo na repliku, narodni poslanik Nemanja Šarović.