Pravo na repliku ima narodni poslanik Sreto Perić. Izvolite.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Hvala.
Pravo na repliku, narodni poslanik Sreto Perić.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Pravo na repliku, narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Goran Kovačević.

Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 sati.
Sada određujem redovnu pauzu u trajanju od jednog sata.
Sa radom nastavljamo u 15.00 sati.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušao diskusije nekih svojih kolega i mislim da niko ne shvata ozbiljnost rada ovakve jedne Komisije. Ne samo ozbiljnost, nego i važnost, jer uvek ćemo moći da se baziramo na tome da je to u svrhu zaštite potrošača, borba protiv monopola, kartela i da u suštini utiče na životni standard i građana. Sve je to tačno. Neću opšte o tome da polemišem, ali je važnost u tome da utiče na sve privredne tokove u Republici Srbiji, u jednoj državi. Koliko god to nekima izgleda nevažno, ne bitno, ja samo mogu da vas podsetim na loša iskustva iz Republike Srbije kada nismo imali dovoljno dobru zakonsku regulativu i kada je rad ovakvih regulatornih tela bio na početku ili jednostavno zakonska regulativa sa kojom smo raspolagali nije odgovarala trenutnoj ekonomskoj situaciji koja je bila u državi.

Po meni, trebalo je pre osnovati ovakvu jednu komisiju, nego započeti postupak privatizacije društvenog sektora. To odmah da raščistimo. Mnogi se zalažu za privatizaciju, nikoga nisam čuo da govori protiv privatizacije. Izbegli bismo mnoge ružne stvari koje su nam se desile, ne samo ružne, nego i jako loše, i ne bismo imali tako ozbiljne posledice, kao što je bila svetska ekonomska kriza od 2008. do 2012, 2013. godine, dokle je bila na vrhuncu, i uopšte ne bismo bili u situaciji da grupa mangupa, iskorišćavajući nedostatak zakonske regulative i koristeći činjenicu da su tada državu vodili neodgovorni, a bogami i korumpirani političari, dođe do enormnog bogatstva i, ne samo upropastila državu, nego svakog građanina pojedinačno, i to na više načina, kroz zatvaranje preduzeća koja su bila predmet privatizacije, kroz preduzeća u restrukturiranju, kroz razna preduzeća koja su se bavila uslugom, kroz cene kapitala u Republici Srbiji i na kraju inflaciju i gubitak vrednosti nacionalne valute.

(Milorad Mirčić: Tema.)

To da govorimo o temi, biće nekima jasno. Da su znali ranije možda bi drugačije odredile svoje političke diskusije.

Još 2005. godine započeta je jedna od kriminalnih aktivnosti u Republici Srbiji. Tada je već počeo da postoji lanac maloprodajni, koji se zvao, čini mi se, „Tempo“ u vlasništvu „Delta kompanije“, odnosno gospodina Miroslava Miškovića. Sada ga zovem gospodinom, kasnije ću da mu dam i pravi nadimak.

Počeli su da otvaraju formate velike trgovinske formate, pogotovo u velikim gradovima. Tu su učestvovali sa nekom konkurentskom cenom da bi 2004. godine, odnosno 2005. godine započeli jedan ozbiljan projekat preuzimanja jednog ozbiljnog trgovinskog lanca koji se zvao „Maksi“. Tada, koliko je meni poznato zakon još nije ni stupio u primenu, jer je bio u početku primene, Komisija je možda i bila osnovana ne sećam se ima malo više od desetak godina, skoro 15, je jedino regulatorno telo koje to preuzimanje regulisalo bila je Komisija za hartije od vrednosti i niko više, apsolutno nijedno regulatorno telo.

Dešava se razni sumnjivi transakcijama otkupom akcija od malih vlasnika itd, da je u jednom trenutku u jednom procesu, koji je bio po meni nezakonit i koji je dan danas sumnjiv, i o kome tadašnji direktor „C marketa“ Radulović je mogao to da ispriča, ali očigledno je prvo sklonjen u Španiju, a kada je sve bilo kasno, kada je bio ozbiljno bolestan mogao je da se vrati u Srbiju, došlo je do preuzimanja „Maksija“. To već sa lancem maloprodajni koji ima „Tempo“ postaje ozbiljno pokriven od tržište Republike Srbije.

I, sada možemo da pričamo o monopolima po pitanju prodaje robe - biće prodavana po ovoj ceni, po onoj ceni itd. Međutim, isto tako važno jeste kako je roba nabavljana, jer kada imate monopol na maloprodaji vi ostvarujete monopol i kod svih dobavljača, bez obzira da li su oni uvoznici, posrednici na domaćem tržištu ili domaći proizvođači.

U jednoj takvoj situaciji taj novi lanac koji potpuno kontroliše „Delta“ počinje da usisava kapital čitave privrede Republike Srbije, svakog dobavljača, svakog uvoznika i to tako što iskorišćavajući svoj monopolski položaj na tržištu uslovljava dobavljača cenom, rokovima i drugim naknadama da bi prodavao njegovu robu. To je išlo čak dotle da je uslovljavao dobavljača da posebno zakupi mesto na rafu na kome bi prodavao svoju robu tzv. pozicioniranje robe, a to se zove reket, jer usluga trgovine to ne podrazumeva.

Pošto je to jedan fin uspešan biznismen, a po meni najobičniji špekulant i mangup, ne samo da nije poštovao inače već reketaške uslove koje je postavljao svojim dobavljačima, nastavio je da ih ucenjuje i u daljem poslovanju, a to je da iako je dobio ekskluzivne rokove od neplaćanja 90, 120, 180 dana robu nije plaćao. Preko sudova se jako dobro štitio da ne može da bude predmet sudskog izvršenja i u svemu tome isisavao je kapital svih preduzeća, puštao ga u svoj dalji obrt da obogaćuje svoju kompaniju, a dobavljače …

(Poslanici SRS dobacuju.)

Jel to dobacuju branitelji lika i dela Miroslava Miškovića? Ja mislim da oni dobacuju.

Znači, dobavljači su morali gubitke, odnosno sredstva koja su upotrebili za nabavku robe i prodaje te iste robe kompaniji „Delta“ da nadoknađuju kod poslovnih banaka. Treba da govorimo koje su banke bile tada na tržištu? Malo smo se igrali – uzimala davala.

U tom isisavanju kapitala to su bile posledice samo za dobavljače. Sada dolazimo do posledica za čitavu državu. Kad tad je morao tu robu i da plati. Sada pazite, kada obeća da plati nekoliko dana pre toga ide profaktura kompanije, ćerke koja se nalazi najčešće u Rumuniji, Bugarskoj, na Sejšelima ili na Kipru, za uvoz roba i usluga. Isporučuje se poslovnim bankama i na osnovu te profakture, pričam o velikim vrednostima, nekoliko desetina miliona evra, dolazi do pada nacionalne valute. Kupuje stranu valutu novcem svojih dobavljača kojima ne plaća više od pola godine.

Tada je na udaru svaki građanin Republike Srbije jer kroz gubitak vrednosti nacionalne valute gubi i on deo svog životnog standarda.

(Poslanici SRS dobacuju.)

Kasnije dobavljači, pošto su se zaduživali u kreditima koji su im bili indeksirani u stranim valutama vraćaju rate kredita koje su bile mnogo skuplje nego pre te operacije koju je pravio Mišković i „Delta kompanija“.

Da bi uvećao svoju vrednost, svoje kompanije, odnosno trgovinskog lanca jer je planirao da se toga pre ili kasnije oslobodi, kreće u postupak prodaje kapitala, ali da bi kapital bio što bolje prodat morao je da se izmeni Zakon o trgovini i po tom zakonu morala je da se napravi studija o proceni uticaja na konkurenciju ukoliko su trgovinski formati veći, čini mi se, od 500 kvadrata, ne sećam se, davno je to bilo.

Znači, čak i da je neko hteo da konkuriše „Delti“ ili „Maksiju“, kako god, nije bio u mogućnosti jer bi uvek ta studija bila nepovoljna po tog novog investitora. Kada je to prodao „Delezu“, znate šta je bilo sa zakonom? Promenjen je. Vraćen je kao da ta obaveza ne postoji.

Da bi se zaštitio od nezakonitog iznošenja deviznih sredstava iz države 2010. godine, čini mi se da je to baš ta godina kad je „Maksi“ prodat, menja se Zakon o deviznom poslovanju, po kome vi za plaćeni uvoz robe i usluga nikada ne morate da izvršite ni uvoz robe, ni uvoz usluge, niti da vratite devizna sredstva u državu. Toliko o tome koliko je rad jedne ovakve komisije važan. Ne zbog EU, nego zbog Srbije.

Voleo bih da pitam kolege poslanike iz bivšeg režima, sve su oni ovo znali, o svemu ovome ovde je bilo diskutovano, što su glasali za takve zakone? Što su amnestirali Miškovića za kriminal koji je napravio, ne samo prema državi, nego prema svakom građaninu Republike Srbije? Ili su u tome zajedno učestvovali, zajedno sa Tadićem, zajedno sa Đilasom, zajedno sa Bojanom Pajtićem i svim ostalima i nije im bilo uopšte stalo ni do države, ni do građana.

Mi ćemo podržati izveštaj o radu Komisije zato što smatramo da Komisija ima rezultate, da treba da postoji, da to nije forma radi EU, nego da bi se regulisalo nešto u Republici Srbiji od čega imaju korist svi osim špekulanata i lopuža kakav je bio Mišković.

Nemojte meni da stavljate stvari u usta koje nikad nisam rekao, to odmah da raščistimo, kao što je i raščišćeno oko tog novca koji je dat Tomislavu Nikoliću. A to, ja postavljam drugo pitanje – jel amnestiralo nešto Miškovića da bude uhapšen i procesuiran? Bogami nije. Bogami nije ga amnestiralo, proveo je koliko, čini mi se pola godine u pritvoru i osuđen je prvostepeno i njegov sin je osuđen za utaju poreza i to na jako ozbiljne kazne, čini mi se da je tu bio i Milo Đurašković. Tako da, ništa mi ne dugujemo Miškoviću da bi ga štitili za onaj kriminal koji je pravio i za ono što može da se dokaže pred sudom i za šta je odgovarao. Ako neko drugi to nije radio, a mogao je, to pitanje postavite njima. Ali, SNS, Aleksandru Vučiću, bivšem predsedniku Republike Srbije Tomislavu Nikoliću, to ne možete da amputirate. Nikako. Znači, on je osuđen. Za nas je taj deo priče završen, proglašen je krivim, nije mu pomoglo ništa. Ne možete da potkupite ni SNS, ni rukovodstvo SNS.

Kolega, ipak ja biram društvo u kome ću da se nalazim, sa Miškovićem neću nikada u to budite sigurni. To o čemu je Mišković pisao, da je tako ne bi bio osuđen. Može on da napiše šta god hoće, može da kaže šta god hoće, on je odgovarao u skladu sa zakonom, procesuirali su ga nadležni državni organi, znači tužilaštvo i sud, a zasluga SNS je ta što tražimo od tužilaca i sudija samo da rade svoj posao, ništa više, što nisu smeli dok je bio bivši režim i što su počeli da zovu kad smo došli na vlast, šta da radimo po nekom predmetu, radite po zakonu i završite ga.

Da je Mišković bio u pravu i da je to istina, postoji više načina da se krivični postupak zaustavi. Jedan je abolicija, dok traje, drugi je pomilovanje. Tomislav Nikolić ni jedan od ova dva instituta nije upotrebio, tako da je Miškoviću baš nešto mnogo i ne verujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, neću se više javljati na repliku, jer neću više da učestvujem u tome. Nemam ja nikakav teret ni prošlosti, može neko da dobacuje, može da radi šta god hoće, može i da mrzi Tomislava Nikolića zato što je pobedio Borisa Tadića na predsedničkim izborima. E, izgleda mi da je cela ta srdžba to što je DS izgubila vlast pobedom Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima. Da li su neki tu izgubili novac, ja sad u to neću da ulazim. Niko to ne spori da je pobedom Tomislava Nikolića smenjena jedna loša, koruptivna garnitura i lopovska koja je vodila Srbiju do 2012. godine, kao što niko ne može da spori da reforme koje sprovodi Aleksandar Vučić jesu u korist države, jesu u korist građana Republike Srbije. Jeste i to da je trebalo hrabrosti sprovoditi te reforme, a ne samo pričati iz klupe. Jeste bila hrabrost i pustiti tužioce da rade svoj posao i da mangup kakav je bio Mišković odgovara pred sudom. Tu hrabrost neki drugi nisu imali i sad se prave važni da spominju Miškovića, kada su ćutali dok je on bio najmoćniji. Meni to ne mogu da prigovore, jer sam ga napadao i za „Delta elektro“ u Kragujevcu, što su neki tad ćutali i ućutkivali me da o tome ne govorim.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se ovde neke stvari iznose paušalno i lakomisleno. Prvo, kada su u pitanju preduzeća u restruktuiranju. Hajde da raščistimo kako su nastala ta preduzeća u restrukturiranju. Nastala su zato što su uglavnom raskidani privatizacioni ugovori, tako što su za vreme vlasti Vojislava Koštunice, DS i ostalih stranaka bivšeg režima, prodavani u bescenje, a onda imovina, koja je bila višestruko veća, vrednija nego cena po kojoj su kupili ta privredna društva, stavljena pod određene terete kod poslovnih banaka, a krediti koji su povlačeni završavali su kod drugih pravnih lica. Takvo stanje je zatečeno. Kasnije su raskidali ugovore o privatizaciji i vraćali upropašćena preduzeća državi. Pa, prihvatite odgovornost onih sa kojima ste bili na listi.

Nije tačno da se za nekoga nešto priprema, šminka, doteruje. Većina tih preduzeća u restruktuiranju, velika većina, posluje pozitivno, odnosno ne pravi više gubitke, a i one obaveze za koje oni nisu krivi, već privatizacioni vlasnik koji ih je vratio nazad, se otplaćuju, pa samim tim i vrednost tih preduzeća kada budu bila privatizovana, neće biti za 20% od knjigovodstvene vrednosti, pa ste imali situaciju da se manje plati preduzeće nego što ima novca na tekućem računu ili robe u magacinima, nego će biti po tržišnim vrednostima.

To što se toga i te priče tiče odmah da stavimo tačku na taj deo priče. Ono isto što se u ovoj diskusiji stalno provlači jeste da su privatizacije koje su urađene… Za razliku od ranijih privatizacija ove su urađene javno, transparentno i mogao je svako da učestvuje. Samo je problem što oni koji se žale na te privatizacije imali su nameru da opet za jeftin novac dođu do vredne imovine i tu imovinu rasprodaju, kao što je to bilo ranije. Nađite mi jedan jedini primer privatizacije do 2012. godine da je predmet privatizacije opstao, da dan danas živi. Nađite mi.

(Predsedavajući: Hvala.)

Završavam, kolega.

Jedini koji je opstao je „Bambi“ Požarevac, ali on nije privatizovan ni po Vlahovićevom modelu, ni po Koštuničinom, ni po bilo kom drugom, nego po modelu, odnosno zakonu koji je tada napisala i predložila i ova Skupština usvojila od strane sadašnjeg guvernera Jorgovanke Tabaković. Samo je „Bambi“ opstao.

Ja sam kritikovao način na koji se privatizuju preduzeća, jer kada imate 20% od knjigovodstvene vrednosti početnu cenu, a knjigovodstvena vrednost je već pet puta manja od tržišne, onda nailazite na taj problem. Kad neko nešto plati onoliko koliko košta, on o tome vodi računa, neće da ga rasprodaje, jer mu se ne isplati, onda ulaže u njega da bi vratio svoj novac i zaradio još više. To su neki principi. Nadam se da se u tome slažemo.

Što se tiče RTB Bor, da li je trebao da ostane državi ili ne? Vreme će da pokaže. Samo mogu da vam kažem da otkad je došao kineski investitor, svi zaposleni u RTB Bor dobili su povećanje plata, i to ne malo, red je veličina od 15 do 25 hiljada dinara po zaposlenom. Niko nije otpušten, a imaju u planu još ljudi da zapošljavaju. Po meni je to uspešna privatizacija.

Da li država može tu da bude dobar poslodavac? Smatram da ne može. Jeste Bor nama važan zbog tog broja zaposlenih, ali ne možemo Bor da poredimo sa Javnim preduzećem Elektroprivreda Srbije koje je nacionalno dobro i koje treba da ostane u vlasništvu Republike Srbije. Reformisan, ali treba da ostane.

Što se tiče transfera prema nekim gradovima, pošto ste se i toga dotakli, samo da vam kažem, u vreme bivšeg režima transferi su bili nenamenski. Znači, trošilo se kako je ko stigao i kako je smatrao da mu treba, a efekti su bili nikakvi zato što je novac u najvećem broju slučajeva završavao u privatnim džepovima.

Kada su u pitanju namenski transferi, to je druga priča, to možete da potrošite samo za to i to i ni za šta više. To je velika razlika između onoga kako je bilo do 2012. godine i kako je sada. Da nije te razlike, ne bismo imali most koji košta 600-700 miliona evra i još uvek ne znamo koliko će da košta kada bude 100% vršio svoju funkciju koju ima.