Dame i gospodo narodni poslanici, od usvajanja, odnosno donošenja Zakona o javnim nabavkama, ovo je prvi put da Narodna skupština po novom zakonu može da raspravlja o radu jednog nezavisnog državnog organa, koga imenuje Narodna skupština na predlog Odbora za finansije i koji u svojim nadležnostima jeste da postupa po žalbama kada je u pitanju Zakon o javnim nabavkama.
Mogu da kažem da je po prvi put od početka uvođenja javnih nabavki na teritoriji Republike Srbije, bio sproveden jedan pravi javni konkurs na kome su birani članovi Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.
Nije bilo kao ranije, da su one stranke koje su vršile vlast, došli sa spiskovima članova komisije, predložile Odboru za finansije, zahvaljujući većini koju su imale, izglasale to kao predlog na Odboru za finansije i uputile Narodnoj skupštini. Tako je to bilo ranije. Sada je sproveden pravi konkurs koji se sastoji iz dva dela.
Prvi deo je vezan za pismeni ispit članova komisije, koji je pripreman od strane raznih organizacija koje su učestvovale u postupku donošenja Zakona o javnim nabavkama, da je neposredno desetak minuta pre početka tog pismenog ispita, su određena koja će to pitanja da budu i u tome su učestvovali i članovi odbora koji su sprovodili konkurs, svako je stavljao svoje pitanje i oni koji su podržavali Vladu Republike Srbije i oni koji su bili opozicija.
Niko od nas koji smo učestvovali u tom postupku nije znao koja će pitanja da budu na pismenom testu. Oni koji su ispunili uslove predviđene pismenim testom, posle toga su imali jedan vid intervjua sa članovima odbora koji su sprovodili taj konkurs. Tu smo videli u stvari kako ne treba da se radi i kako ne treba da radi komisija koja pruža zaštitu u primeni Zakona o javnim nabavkama.
Komisija pre ove, radila je tako što je predsednik komisije uvek bio izvestilac o svakom predmetu koji se vodio, a savetnici su pripremali izveštaje, bez potpisivanja i upućivali komisiji na odlučivanje.
Nije postojao ni audio zapis, ni video, ni zapisnik u formi stenografskih beleški, niti su ostali članovi komisije imali priliku da vide predmet pre same sednice o kojoj su odlučivali o tom predmetu. Tada bi stavili gomilu papira pred njih, predložili zaključke i rekli – ako nekoga interesuje, može da se uveri šta piše u predmetu. Voleo bih da vidim te članove komisije, osim da su supermeni, da u roku od pet minuta mogu da se upoznaju šta piše u predmetu i da se izjasne po zaključcima koje je predložio neki savetnik koji radi u Komisiji za javne nabavke.
Zato smo imali kao posledicu pravnu nedoslednost u primeni Zakona o javnim nabavkama, gde se dešavalo da o istoj pravnoj stvari po istim osnovama ista Komisija dva puta različiti odlučuje ili više puta različito odlučuje. Takvo je stanje bilo kada je bio na snazi prethodni Zakon o javnim nabavkama.
O rokovima ne bih želeo ni da govorim u kojima je Komisija postupala. Zbog lenjosti članova Komisije, potpune nekontrole od strane i nadležnog odbora i Narodne skupštine Republike Srbije, znači, potpuno odsustvo kontrole, često se tražilo da se više puta jedan papir dostavi Komisiji koji je više puta već bio dostavljen, da bi se dobilo odlaganje o donošenju odluke još 30 dana.
Postojali su oni koji su primenjivali Zakon o javnim nabavkama u dogovorima, znači, i naručioci i ponuđači, da dokle god ne dobije određen ponuđač posao ta javna nabavka mora da bude obarana.
Imali smo situacije da je jedan postupak javne nabavke trajao po dve i tri godine. Možda neko kaže – to nije tema rada ove komisije. Jeste, zato što je ova komisija nasledila jedan veliki broj takvih predmeta po kojima je morala da postupa po starom Zakonu o javnim nabavkama.
Znam da će sada mnoge kolege poslanici koji ne podržavaju ovaj zakon da mu nađu milion razloga da ne valja, a ja ću da vam kažem samo jedan jedini koji ne valja, ali njima ne valja, onima koji su se bogatili, nezakonito sticali novaca, ne valja kriminalcima koji su učestvovali u postupcima javnih nabavki, koji su zgrtali ogromna sredstva od građana Srbije. To je najveći problem u primeni Zakona o javnim nabavkama.
Sve možete da pričate, i o složenim procedurama, a šta ima transparentnije nego da svako ko želi da učestvuje u postupku javne nabavke zna koji naručilac iz svog plana, kakve nabavke ima i da li su neke od tih nabavki predmet njegove delatnosti­?
Da ne bude sve baš sjajno, Komisija smatram da je imala i u svom početnom delu određenih problema. Na prvom mestu je jedan veliki broj predmeta koje su nasledili od prethodne Komisije za zaštitu javnih nabavki. Zbog toga se u početku i nije mogao postići onaj rok od 30 dana za postupanje Komisije, kada je u pitanju odlučivanje.
Znam da su mnogi članovi Komisije radili i van radnog vremena da bi nadoknadili rokove koje je prethodna Komisija napravila i kada su čuli da neće da budu izabrani, namerno opstruisali donošenje odluka, da bi pokazali novu Komisiju kao neefikasnu. Za to vreme su primali i te kako fine plate.
Ima sada i među ovim članovima Komisija onih koji su bili u prethodnoj, ali se u toj prethodnoj nisu obrukali i zaslužili su i dosadašnjim radom na osnovu ovih izveštaja da budu i ubuduće članovi Komisije.
Prvi put je uveden institut u Zakon o javnim nabavkama da nadležni Odbor za poslove finansija može da za svaki pojedinačni predmet koji se vodi u Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki pozove člana Komisije koji postupa po tom predmetu, da bude obrazloženo zašto ne postupa, kakve probleme ima u predmetu i da se proveri zakonitost odluka koje se predlažu Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.
U daljem radu Komisija treba da se izbori i sa tim da što je god moguće više skrati, odnosno uvede u zakonske okvire taj rok po postupanju, ali mislim da u jednom delu Komisija treba da koristi sve instrumente koji su im dati pravom zakona, da ne bismo morali da zbog jednog, ne mogu da kažem nedostatka, nego zbog jednog prava na zloupotrebu zakona, a to je neopravdano podnošenje žalbe da bi se zaustavio postupak javne nabavke i da se ta žalba podnosi nebrojeno puta, iako je postupak bio u skladu sa zakonom, da bi se svi ostali ponuđači oterali i ostao onaj koji treba da dobije posao.
Mislim da Komisija treba da koristi mehanizam zabrane zloupotrebe zahteva za zaštitu prava. Ako Komisija nađe za shodno da ne može, postoje drugi načini da se zaštiti postupak javnih nabavki od takozvanih dežurnih rušilaca tendera.
Nažalost, zakon je kod svih naišao na otpor, i kod onih koji su naručioci i kod onih koji daju ponude za javne nabavke, što nam ukazuje da i te kako dobra sprega postoji između te dve delatnosti, veza koja nije smela da postoji, veza koja se zasnivala na prijateljstvu, dogovoru i novcu. Nekako je taj novac koji je sve njih povezivao i pravio ta prijateljstva.
Još uvek zakon nije u potpunoj primeni zato što neki naručioci žele da nastave po starom. Žele i dalje, na primer, da određuju diskriminatorske faktore u ponudi. Oni koji su dozvoljeni, dozvoljeni su samo zakonom i ne može nikako drugačije. Nažalost, veliki broj ponuđača u takvim postupcima neće da obavesti Komisiju za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki baš zbog toga što se nada da će u budućnosti i on da dobije neke privilegije jednom takvom diskriminatorskom ponudom.
Ja ću samo jedan primer da navedem, najbliži sa kojim sam upoznat. Bolnica u Požarevcu raspisuje oglas o javnoj nabavi za nabavku hrane i pranja posteljine i veša. Uslov da biste učestvovali u postupku javne nabavke jeste da onaj koji daje ponudu mora da radi za najmanje dve bolnice. To nije diskriminatorska ponuda koja je dozvoljena zakonom? Da stvar bude još gora, niko nije uputio zahtev, odnosno žalbu Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. To može da bude jedan od načina bodovanja o kvalitetu ponude, ali ne može da bude uslov da date ponudu u javnoj nabavi. To je samo jedan mali primer.
Neki državni organi takođe su želeli da izbegnu primenu Zakona o javnim nabavkama. Setite se samo čuvene afere oko nabavke lekova u apotekarskim ustanovama u prošloj godini, gde se krivio fond, a javnu nabavku je trebalo da sprovede Apotekarska ustanova Beograd. Krivio se zakon, pa se krivio ministar, pa se krivio i predsednik Vlade i cela Vlada i političke stranke. Kad smo rekli – hajde, u redu, sprovedite javnu nabavku u pregovaračkom postupku, da bismo zaštitili zdravlje građana Republike Srbije, ali da znate da ćemo da proverimo pod kojima uslovima i kako ste nabavili medicinsku opremu i lekove i da uporedimo cene i uslove sa onima koje je postigao Republički fond za zdravstvenu zaštitu, e, tad su ućutali, tad više nema problema. Pa - hajde da vidimo koje su cene bile u 2012, pa da vidimo koje su cene bile primenom novog zakona u 2013. godini, još više su ućutali.
Zakon o javnim nabavkama nema složenih procedura, nema procedura koje ne mogu da se postignu. Njegova najveća prednost jeste što je najveći deo postupka javne nabavke dostupan javnosti. Izgleda mi da je nekima u Srbiji, koji kritikuju ovaj zakon, to najveća mana zakona i baš nas briga što to kritikuju. Ovaj zakon može da doživi samo promene da bude još bolji, ali će i oni koji učestvuju u postupcima javnih nabavki, kako od naručilaca, tako i od ponuđača, morati da prihvate pravila igre koje je država donela da bi zaštitila svoj interes i interes građana, na štetu izgleda mi pojedinačnog, ali ja tu ne mogu da im pomognem, niti imam želju.
Posao ove komisije za zaštitu prava u postupcima prava javnih nabavki jeste da i ona svoj doprinos da u sprovođenju jednog zakona. Zato je i birana, zato je Odbor za finansije doneo odluku da da zaključak kojim se prihvata izveštaj, zato što opisuje većinu problema i one rezultate koji su stvarno postojali u radu te komisije i uvek smo spremni da razgovaramo i o izmenama zakona, dopunama, ali nikako sa interesnim lobijima, nikako sa onima koji bi hteli da se zakon ublaži, da bi mogli da nastave svoje prljave poslove, nego isključivo u interesu da zakon bude još bolji i da njegova primena bude još kompletnija. Zato je Odbor za finansije i doneo zaključak kojim se preporučuje Narodnoj skupštini da usvoji izveštaj o radu Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

Članovi 102. i 103.
Ne želim da mi se ono što nisam rekao gura u usta, pogotovo prilikom reklamiranja Poslovnika. Upravo sam odao priznanje i narodnim poslanicima koji nisu podržavali prethodnu Vladu i koji su učestvovali u postupku izbora članova Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Ne znam zašto se neko stalno identifikuje da je kriminalac kad mu ni jednu jedinu reč nismo rekli o tome.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da neko pokušava da ne shvati ili ne želi da shvati šta je osnovni cilj Zakona o javnim nabavkama. Osnovni cilj Zakona o javnim nabavkama je da ona dobra i usluge koje se pružaju državnim i drugim organima budu plaćena onoliko koliko zaista koštaju na tržištu. Ni dinar više. Ni dinar manje. To je cilj jednog takvog zakona.
Da ne bih rekao da je zakon neprimenljiv, zato što je neko od kolega ovde rekao pre nekoliko dana kada donosimo jedan zakon potrebna je politička volja, a često i konsenzus. Ali, u sprovođenju zakona nema ni političke volje ni konsenzusa, zakon se sprovodi. Ko god da je kršio Zakon o javnim nabavkama, i ovaj sadašnji i onaj prethodni, treba da odgovora. Toga se uopšte mi iz SNS ni ne brinemo, ni ne stidimo.
Kada su u pitanju Uprava za javne nabavke, želeo bih samo da obavestim Narodnu skupštinu, da je Narodna skupština razmatrala Izveštaj Uprave za javne nabavke. Odbor za finansije je to na prethodnoj sednici uradio. Samo bih još hteo da vam kažem, pošto je ovde bilo mnogo priča oko toga kako se sadašnji Zakon o javnim nabavkama ne primenjuje, pa čak i ovde u Skupštini. Sedma sednica Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava je održana 16. juna 2014. godine.
Dnevni red sa te sednice bio je sledeći: Razmatranje Izveštaja o radu Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki u periodu od 1. aprila do 30. juna 2013. godine, raspravljamo sad o tome; Razmatranje Izveštaja o radu Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki od 1. jula do 31. decembra 2013. godine. Jedini državni organ koji dva puta godišnje podnosi izveštaj nadležnom odboru i Narodnoj skupštini jeste Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.
Po odredbama Zakona o javnim nabavkama i zahvaljujući tim odredbama danas možemo o tome da diskutujemo i svako da kritikuje, pohvali, osporava, navodi primere. Ne mogu ničim da opravdam bilo koga iz bilo koje stranke ako je kršio zakon i ako nije postupao u skladu sa rešenjima nadležnih državnih organa. Što se mene tiče, dalje mogu da nastupaju drugi državni organi koji su za to zaduženi.
Treća tačka dnevnog reda je Razmatranje Izveštaja Uprave za javne nabavke o sprovedenom nadzoru nad primenom Zakona o javnim nabavkama. Četvrta tačka – Razmatranje Izveštaja Građanskog nadzornika o izvršenom postupku o nadgledanju javne nabavke, pružanja zdravstvenih usluga hiperbarične oksegione terapije usled popunjenosti kapaciteta zdravstvenih ustanova itd. Radili smo mi i Građanskog nadzornika.
Dalje, nabavke u vezi odbrane. Peta tačka – Razmatranje Izveštaja o sprovedenim nabavkama u oblasti odbrane i bezbednosti Kancelarije za evropske integracije 2013. godine koji je dostavio Generalni sekretarijat Vlade.
Kao što vidite, o svemu ovome je raspravljao Odbor za finansije i pozivam predstavnike političkih stranaka koje su prisutne u ovom parlamentu da zarad njihove obaveštenosti i njihovi predstavnici učestvuju u radu skupštinskih odbora. Na koliko sednica su bili predstavnici drugih stranaka koje ne podržavaju Vladu RS? Zato što ne dolazite, ne učestvujete u radu i ne znate šta se dešava na tim našim sednicama. Svaki narodni poslanik može da dođe. Član odbora bi trebao jer ima obavezu. Zato ga je i birala Narodna skupština da bude član tog odbora. Ne dolaze ni članovi ni zamenici. Nešto važnije vam je na pameti. I onda hajde da kritikujemo.
Znači, rešili smo pitanje Građanskog nadzornika i javnih nabavki u oblasti odbrane i Uprave za javne nabavke.
Da se vratimo i na tu priču oko sprovođenja zakona. Nažalost, ne kažem da prethodni zakoni nisu bili pomak u nečemu što je regulisalo kako se troše državna sredstva. Najveći problem je bio to što se zakon nije sprovodio, što su za neke interesne grupe odredbe tih zakona napisane i što niko nije snosio nikakvu posledicu zato što nije primenjivao Zakon o javnim nabavkama, osim što mu je državni revizor napisao prekršajnu prijavu, pa smo morali da uvedemo institut novog krivičnog dela – zloupotreba u postupcima javnih nabavki.
Toga do sada nije bilo u zakonodavstvu. Da je bilo, ne bismo imali ovu oblast u tako lošem stanju. Zbog nepostupanja i loših zakonskih rešenja došlo je do jedne pojave u običajnom pravu da se zakon ne poštuje i to su u velikom broju slučajeva radili i naručioci i ponuđači. Mislim da ćemo u narednom periodu zajedno sa upravom i Komisijom, ali nažalost i sa nadležnim tužiocima i sa nadležnim sudovima da naučimo neke da se zakon poštuje.
Isto tako, zamoliću gospodina predsednika Komisije, gospodina Varinca da kaže koji su rokovi bili u postupanju Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki do 30.06., period kada su nasledili i stare predmete, koji su rokovi bili do 31.12. 1013. godine, a mislim da imate podatak i za ovu godinu, barem za prvi kvartal, pa da vidite koliko je Komisija skratila rokove od kada je osnovana.
Pošto mi je neko rekao da ne pričam o starom zakonu, ne želim da pričam o tome da je velika i bitna razlika između onog prvog papira koji uđe i onog koji se zvanično zavodi kao datim kada neki predmet po prethodnom zakonu uđe na razmatranje Komisije koja je regulisala zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.
Ne bih o tome zato što znam da je Komisija da bi opravdala svoju neažurnost i lenjost tražila po više puta jedan isti papir da bi sa svakim dobijanjem toga papira dobila još 30 dana za odlučivanje. To je izvrgavanje zakona.
Što se tiče dežurnih rušilaca tendera, pitao sam i predstavnika Komisije da li se koristi mehanizam zabrane zloupotrebe zahteva za zaštitu prava? Ako se ne koristi u dovoljnoj meri, onda sam spreman da razgovaram o dopuni zakona, da dežurne obarače tendera eliminišemo iz postupka javne nabavke.

Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno se slažem da najbolja zaštita kada je u pitanju javna nabavka jeste javnost, učešće javnosti u postupku javne nabavke. To sam i više puta rekao kada je donošen zakon, kada je postupak donošenja zakona bio u toku.
Po sadašnjem zakonu, svaki naručilac javnih radova dužan je da napravi plan javne nabavke, da ga dostavi Upravi za javne nabavke, na čijem će sajtu da bude objavljen plan javne nabavke. Takođe mora da se napravi u zakonu katalog ponuđača za javne nabavke. Znači, svaka javna nabavka, po novom zakonu, mora da se nalazi na tom jedinstvenu državnom sajtu. Bilo je sporenja samo u jednom delu – da li treba i datume da stavljamo kada će da bude raspisan oglas ili ne?
Došli smo do zaključka da ne treba stavljati datume zato što je Srbija malo tržište. Verovatno će vrlo brzo da se dogovore da jedan ponuđač radi posao u termoelektranama u Kostolcu, drugi ponuđač da radi u termoelektranama u Obrenovcu, pa smo rešili, da ne bi mogli da se dogovaraju i da nemaju toliko poverenje jedni u druge nego da daju kvalitetne ponude, da datum kada će biti raspisan oglas ne bude u postupku.
Zbog toga je i u Zakonu doneta odredba da Odbor za finansije i kontrolu trošenja budžetskih sredstava u svakom trenutku može da pozove čitavu Komisiju, pojedinog člana Komisije, da im se dostavi izveštaj o odlukama i rešenjima koje je donela Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki ili da se dostavlja izveštaj o postupku koji Komisija vodi. Ne znam više šta može da bude transparentnije u postupku javnih nabavki?
Naš najveći problem u primeni zakona jeste ta sprega koja postoji između ponuđača, između naručioca i, da ne poverujete, između ponuđača i ponuđača. To u nekom brzom periodu nijedan zakon ne može da reši, ali verujem da kako bude primena ovog zakona išla u budućem vremenu, da će ovakvih primera da bude sve manje i manje.
Slažem se da je možda u nekom delu Zakon o javnim nabavkama zloupotrebljavan. Više puta sam rekao, i sada ću da ponovim, zloupotrebljavan je od strane dežurnih rušilaca tendera. Ne mogu više ni da budu dežurni rušioci tendera, jer, ako je ispravna tenderska dokumentacija, ne može da bude javna nabavka poništena od strane komisije, nego jednostavno zatrpavaju komisiju nepotrebnim žalbama da bi sprečili ili odložili početak javnih radova.
Ako baš bude bilo potrebno, napravićemo za taj deo izmene i dopune Zakona. Postoji način da se i tome stane na put, pa da vidimo da li će neko čisto reda radi da piše žalbe ili će da izvadi iz džepa dosta dobar svežanj novca da bi platio taksu kad mu žalba padne. Postoje i drugi načini. Hvala lepo.

Reč ima narodna poslanica dr Aleksandra Tomić.

Reč ima narodni poslanik Milan Latković.

Reč ima narodna poslanica Ljubica Mrdaković Todorović, a neka se pripremi narodni poslanik Mujo Muković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mujo Muković. Neka se pripremi narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojčić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćena predstavnica predlagača, potpredsednica Vlade, Zorana Mihajlović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojičić, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Pavićević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćena predstavnica u Vladi, potpredsednik Vlade, Zorana Mihajlović. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević, a neka se pripremi narodna poslanica Branka Karavidić.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Molio bih kolegu da sledeći put, pošto je ovo sednica koju su predložili narodni poslanici, a ne Vlada Republike Srbije, pročita ceo dnevni red, pa će da vidi da se tamo nalazi Izveštaj o radu Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki i to dve tačke dnevnog reda, Izveštaj o radu Fiskalnog saveta, kao i Izveštaj o poslovanju Centralnog registra, a to sve sa namerom zato što su narodni poslanici potpisnici želeli da učestvuju u radu Narodne skupštine i da Narodna skupština ostvari svoju kontrolnu ulogu. Između ostalog, našli su se i predlozi zakona koje je predložila Vlada.
Reč ima gospodin Zoran Babić, po Poslovniku. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i danas nastavljamo rad kada su u pitanju nezavisni organi, pa bih hteo da i kao predlagač zaključka, a i kao narodni poslanik da i sa rukovodstvom Agencije, državnog revizora  malo kroz ovu javnu debatu razmenimo neka iskustva i vidimo šta je suština njihovih izveštaja.
Prvo ono što bih hteo da kažem jeste da se osvrnem na ustavnu nadležnost Narodne skupštine Republike Srbije i šta su to u suštini nezavisni organi i često neka regulatorna tela.
Uloga Narodne skupštine je prvenstveno zakonodavna i kontrolna. Narodna skupština nema kapacitet da samostalno vrši svoju kontrolnu ulogu. Zato imamo nezavisna tela kojima smo mi poverili svoja javna ovlašćenja da za nas i u naše ime vrše tu kontrolnu ulogu.
To kažem zato što ni u jednom trenutku, ni u jednom momentu ne bih želeo da se Narodna skupština odrekne svojih izvornih nadležnosti, već da ih isključivo poverava zato što su narodni poslanici direktni nosioci suvereniteta građana Srbije koji su ih birali na poslednjim izborima. To su osnove neke političke demokratije.
Potpuno se slažem da razni organi koji obavljaju ove poslove za ime i u ime Narodne skupštine, jer da ne rade to u ime Narodne skupštine ne bi ni podnosili izveštaje Narodnoj skupštini, imaju određene probleme u svom radu, pogotovo kada su u pitanju i neodgovorni državni organi i neodgovorni pojedinci u državnim organima, pa čak i nosioci nekih javnih funkcija, koje su jako vezane baš za rad Narodne skupštine i koji podležu kontroli rada Narodne skupštine.
Zato imamo ove izveštaje, da bi se svi narodni poslanici informisali o tim problemima i u onom delu koji je zakonodavna aktivnost te probleme rešili i kada je u pitanju nadzor nad radom nekih organa, a imamo nadzor čak i nad tužilaštvima, zašto ne postupaju, zašto se ne postupa po prijava koje su podneli državni revizori i zašto se ne postupa po prijavama koje su podneli kolege iz Agencije za borbu protiv korupcije.
Svrha svih ovih debata jeste u suštini da unapredimo zakonodavstvo i da sve one koji su podređeni Narodnoj skupštini nateramo da u punoj meri sarađuju sa svim državnim organima kojima je Narodna skupština poverila svoju kontrolnu ulogu.
Saslušao sam i voleo bih ako se uskoro nešto ne preduzme kada su u pitanju krivične prijave koje podnosi državni tužilac ili Agencija, da se o tome obavesti i Odbor za pravosuđe, koji ima pravo zakonom da pozove republičkog javnog tužioca da se informiše o stanju tih predmeta da li su u procesu, da li su već pravosnažno okončano i već su upućeni sudu ili je to odbačeno, s tim da kada se odbacuje krivična prijava, tužilac nema obavezu da napiše obrazloženje, ali nadležnom odboru moraće da napiše.
Samo na taj način ovo najveće zlo koje je snašlo Srbiju oko ove korupcije može da se privede i dovede u stanje koje može da bude prihvatljivo do konačnog iskorenja, ali tu je potrebna saradnja i između Agencije, i DRI, i javnih tužilaca, i drugih koji vode ovaj postupa i, naravno, Narodne skupštine Republike Srbije, jer ona je ta koja ima procenu i ona je ta koja treba, ako nešto nije regulisano zakonom i ometa sprovođenje zakona, da dovede u jednu takvu situaciju da to bude rešeno.
Isto tako, pažljivo sam slušao direktorku Agencije za borbu protiv korupcije i sa mnogim od ovih vaših predloženih izmena se slažem, koje treba uvrstiti u zakonodavstvo, ali moramo biti svesni da i mi kao narodni poslanici i Narodna skupština, pa i vi, imamo određena ograničenja. Ta ograničenja se zovu – Ustav Republike Srbije.
Ne bih voleo da donosimo zakon sa najboljom namerom, a da kasnije bude oglašen od strane Ustavnog suda neustavnim. Ipak, moram da vam kažem da je samo naš izbor, moj lični i kolega poslanika da se bavimo politikom i da budemo javni funkcioneri. Razmislite malo o tome, da ne kršimo nečija druga ustavna prava, jer ako neki deo zakona koji bismo doneli, bude oglašen neustavnim, dovešće u pitanje i one jako dobre karakteristike zakona.
Slažem se, isto tako, da mere koje donosi Agencija, pogotovo kada su imenovanja javnih funkcionera i zabrane koje može da izrekne postoje, ali kao što rekoh, Narodna skupština ima još jednu ulogu, a to je izborna uloga. Znači, ima pravo da imenuje lica na određene funkcije, pa koliko mi je poznato, i revizora itd.
Sada postavljam pitanje – šta ako Narodna skupština dobije kompletnu biografiju nekog kandidata, bude upoznata sa svim dužnostima i funkcijama koje ima, nadležan Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo kaže da je sve u skladu sa zakonom i pravnim sistemom, nadležan odbor Narodne skupštine kaže da je sve u skladu sa zakonom, Narodna skupština je ta koja autentično tumači zakon, kaže da je sve u skladu sa zakonom i izaberu tog funkcionera, a onda Agencija utvrdi da on ima sukob interesa?
Da nismo malo pomešali zakonske nadležnosti? Može posle imenovanja koje ostvari Narodna skupština da budu u sukobu interesa, ne može pre, ako stupi na neku dužnost u međuvremenu, po imenovanju koje je izvršila Narodna skupština. Da stvar bude gora, za taj postupak ni nadležni skupštinski odbori nisu bili upoznati i to je ta komunikacija koja, čini mi se, nedostaje u celoj ovoj priči.
Da li treba da postoji poslovnička obaveza oko javnih slušanja? Može, nemam ništa protiv. Ali, ne verujem da bi bilo koji predsednik odbora u Narodnoj skupštini Republike Srbije, iz bilo koje oblasti, odbio Agenciju za borbu protiv korupcije da dođe da održi javno slušanje, ni državnog revizora, ni Zaštitnika građana i sve ostalo. Čini mi se da je to opet bio jedan problem u vezi komunikacije.
Uopšte, kada pišemo zakone, nažalost, imamo jedan problem da su se često u prošlosti donosili zakoni koji su bili neprimenjivi u praksi, odnosno donosili su se zakoni, da oni koji treba da ih sprovode, da bi došli do svog cilja moraju da krše zakon. Hajdemo da stavimo to konačno u jedan zakonski okvir da zakon bude i ostvariv, primenljiv, u skladu sa svim međunarodnim propisima i standardima.
Prethodni Zakon o finansiranju političkih stranaka je bio takav. Sadašnji zakon je bolji, ali ni on nije sjajan i on ima velike nedostatke.
Čini mi se da su u izradi tog zakona, vama ništa ne mogu da zamerim, koji je donošen 2010. godine, čini mi se, ili 2011. godine, tada poslanici SNS bili isključeni iz donošenja tog zakona i ne smeta mi ako neko misli da sam zato sujetan, ali smo mnogo toga naučili sprovodeći stari zakon šta ne treba da se nađe u novom, a našlo se opet.
Tako da, spremni smo da o svim ovim predlozima koje daje Agencija i koje daje državni revizor, stavimo u određeni zakonski okvir, da on bude prihvatljiv za Ustav Republike Srbije i ono što je najvažnije, da bude sprovodljiv. Ako napravimo zakon koji ne može da živi u praksi, onda imamo probleme i onih koji treba da vrše nadzor nad sprovođenjem tog zakona i onih koji sprovode taj zakon.
Mogu samo još da obavestim Narodnu skupštinu, a i ovde prisutne kolege iz Agencije i iz DRI, da je Odbor za finansije trebao u narednih nekoliko dana da imenuje pododbor koji će isključivo da se bavi preporukama iz nadležnosti odbora svih nezavisnih organa u vezi izmene zakona, da bi mogli da ostvare svoju punu funkciju u pravom smislu reči.
Unapred vam kažem da već skoro dve godine svako ko želi da unapredi zakonodavstvo u Republici Srbiji, da iznese svoje probleme koje ima ukoliko sprovodi neki zakon i vrši nadzor nad sprovođenjem zakona, ne mora da kuca na otvorena vrata. Dobro ste došli, zato što smatramo da zajedno sa tužilaštvom, zajedno sa DRI, zajedno sa Agencijom za borbu protiv korupcije, zajedno sa nadležnim odborima i Skupštinom Republike Srbije, naravno i MUP, konačno možemo da u punom kapacitetu iskorenjujemo jedno zlo koje se zove korupcija i koje nam je razorilo zemlju i dovelo i državu i njene građane bukvalno do prosjačkog štapa.
Zato je i Odbor za finansije doneo zaključak da se vaš izveštaj usvoji na plenarnoj sednici i da, u skladu sa preporukama, Narodna skupština i Odbor za finansije nastave svoj rad. Hvala.