Kada se govori o pravima lica sa invaliditetom ili o pravima trudnica, porodilja, dojilja, svi mi prilazimo toj temi sa jednim posebnim senzibilitetom, sa jednom posebnom osetljivošću.
Ne postoji Zakon o radu na ovom svetu, a koristio sam uporedno pravo, koji kaže da osoba sa invaliditetom ne može da dobije otkaz. Voleo bih da postoje takvi zakoni i voleo bih da postoje takve mogućnosti. Takve mogućnosti ne postoje nigde.
Ono što je ovaj zakon o radu, još uvek postojeći, nekoliko sati još ili nekoliko dana, od 2005. godine na ovamo doprineo je da od 2005. do 2013. godine 354.000 ljudi ostane bez posla. Od tih 354.000 ljudi, koliko je ljudi sa invaliditetom, koliko je trudnica? Koliko ljudi se nije opredelilo za brak zato što je ostalo bez posla, za rađanje dece zato što su ostali bez posla? Za koliko smo manji zato što je 354.000 ljudi u Srbiji ostalo bez posla od 2005. godine, za vreme važenja ovog zakona o radu?
Zbog toga ću se pridružiti mišljenju ministra Vulina i ne razumevanju. Ako smo mi ovim zakonom napravili jedan mali iskorak, možda ne svemirski, ali jedan mali iskorak, ukoliko bi se ovi amandmani ili ovaj amandman prihvatio, značilo bi da se vratimo na staro. Značilo bi da lica sa invaliditetom, a ima ih mnogo u onih 354.000 ljudi, koliko je prethodni režim ostavio bez posla, značilo bi da ponovo ostaju bez posla, bez ikakve šanse da im se nađe radno mesto u okviru firme, bez ikakve šanse da dobiju otpremninu.
Otpremnina nije legalizacija otkaza. Otpremnina je samo dodatna podrška da tih nekoliko meseci da imaju preživljenih. Do sada nisu imali ništa.
Ja bih bio daleko srećniji kada bi ova država imala javne finansije koje bi mogle da prate daleko bolje subvencije i trudnicama i licima sa invaliditetom, ali nema. Nema zato što je za prethodne Vlade, za Vlade do 2012. godine bilo bitnije da se povećavaju troškovi i plate javnom sektoru. Bilo je bitnije da se povećavaju plate u javnim preduzećima, da se na taj način kupuje neki socijalni mir, da se na taj način kupuju neki izbori, da se ne pravi i ne ide ekonomskom logikom.
Kada imate pad proizvodnje, normalno je da imate i pad u javnom sektoru, a mi imamo pad ekonomije, a rast u javnom sektoru. Zbog toga smo došli do situacije da su rashodi na plate u javnom sektoru 24% ukupnih budžetskih rashoda. Rashodi na plate su u 2013. godini za 154 milijardi dinara veći nego 2007. godine.
Da nisu tako neodgovorno povećavane plate u javnom sektoru, šta mislite koliko od tih 154 milijardi dinara bi moglo da ode trudnicama, moglo da se da licima sa invaliditetom, moglo da se da subvenicja da se ta radna mesta zadrže? Ne, bitnije i bolje je deklarativno se zalagati za trudnice, deklarativno se brinuti nad sudbinom lica sa invaliditetom, a povećavati plate u javnom sektoru i to partijskim kadrovima kojima je napunjen javni sektor.
Najveće prosečne plate u javnom sektoru su očekivano u javnim preduzećima. Prosečna plata je 62.000 dinara ili 530 evra. U tom sektoru su plate i najbrže rasle od 2007. do 2013. godine, u tim istim javnim preduzećima za 68%.
Ponovo ću se vratiti na isto pitanje. Ne možemo se deklarativno brinuti nad trudnicama, porodiljama, natalitetom koji je jako loš u Srbiji, brinuti se nad licima sa posebnim potrebama i sa invaliditetom, kojima ovaj zakon daje pravo da dobiju drugo radno mesto u okviru iste firme, pa ako ne može ni to tehnološki višak, ali sa otpremninom za razliku od dosadašnjeg zakona, koji nije davao ni mogućnost ni drugog radnog mesta ni otpremnine.
Ali, za ta lica bi i za mnoga druga bilo mnogo više i posla i novca, da je bilo odgovornije vlasti do 2012. godine, koja je umesto ka tim kategorijama ljudi, ka razvoju našeg društva, novac trošila, sagorela hraneći svoje partijske kadrove u javnom sektoru. E, to je neodgovorna politika, kao što je i neodgovorno dati amandman kojim se smanjuju prava licima sa invaliditetom, a to predstavljati kao, Bože moj, brigu o njima.