Prodaja kapitala kao jedan od modela privatizacije je u stvari prihvatanje realnosti, po starom zakonu, vodim ga još uvek kao stari, po važećem Zakonu o privatizaciji.
Znate li koliko firmi je prodato, uplaćena prva rata, srušene hale, napravljeni šoping centri, napravljene zgrade, prodat kapital i posle godinu dana kažu – izvolite, vraćamo vam radnike, vraćamo vam hale koje su razbacane, koje su srušene, nema biznisa, nema proizvodnje, nema zaposlenja, evo, vraćamo vam ostatak? Znate li koliko ima takvih primera u Srbiji? Bezbroj.
Za 10% ili za prvu ratu su ljudi dolazili do kapitala koji je vredeo mnogo više. E zbog toga je neophodno predvideti i model prodaje kapitala kao jedan od modela privatizacije, gde će se taj kapital proceniti ispravno, gde će imati svoju cenu, gde će oni koji su zainteresovani moći tu cenu prihvatiti i moći tu cenu da plate, a ne da za par hiljada evra kupuju imovinu i placeve koji vrede po stotine hiljada evra, da na tim placevima nama naprave zgrade, naprave šoping centre, a da ostatak, a taj ostatak su obično rashodovane mašine i, nažalost, rashodovani zaposleni, da vrate na teret države.
Zbog toga je neophodno predvideti i ovakav model koji predviđa prodaju kapitala, jer stari zakon, odnosno važeći zakon takvu mogućnost nije predvideo, ali su ti investitori i ti ljudi koji su kupovali, a i država koja im je tako nešto omogućila da kupe, izvrgavali zakon, izvrgavali pravdu, izvrgavali sve ono što je ispravno. Ovo je dobar model prodaje koji u stvari predviđa ono što je realnost u Srbiji.