Po amandmanu bih.
Mislim da je posao svakog narodnog poslanika da vrši svoju i zakonodavnu i kontrolnu funkciju. Posao svakog narodnog poslanika je i da piše amandmane, da predlaže amandmane. Posao Vlade, ali i posao vladajućeg dela je da održava dijalog. Dijaloga se ne treba stideti. Dijalog je i kada se odbije i kada se prihvati amandman, ali u jednoj atmosferi razmene argumenata, ne razmene uvreda.
Taj dijalog koji je potreban našem društvu se opterećuje ovakvim navijačkim trendovima kada je svaki prihvaćeni amandman deo dijaloga predstavljen kao pobeda. Izvinjavam se kolegama koji su možda dremali. Drago mi je što se neke kolege silno zabavljaju zbog toga.
Podsetio bih i predlagača amandmana, ali i srpsku javnost, da je plagijat po krivičnim zakonima Republike Srbije krivično delo. Da li predlagač takvog zakona želi da ovo ne bude krivično delo? Da li želi da pooštri ili da liberalizuje taj odnos ili želi opet par minuta ili par desetina minuta medijskog prostora za svoju ličnu promociju.
Svi koji se bavimo politikom, ali i građani Republike Srbije, osećaju te vetrove napada na Vladu Republike Srbije i na Aleksandra Vučića, predstavljajući ga nečim što nije, jer da jeste ono što govori predlagač amandmana, pa ne bi stvorio od jedne stranke za samo sedam godina, od jedne mlade stranke kao što je SNS, ne bi stvorio najmasovniju stranku. Najmasovnija stranka SNS je postala ne kroz vršenje vlasti, postala je kroz opoziciju, onda kada smo bili opozicioni narodni poslanici i opoziciona stranka.
Ljudi su dolazili zbog energije. Ljudi su tražili članstvo u SNS, jer su želeli da menjaju našu državu, jer su verovali politici Aleksandra Vučića, a sada neko ko je za samo nekoliko dana 2003. godine u teškim danima, u teškim danima za koje bih želeo da se nisu ni desili i nadam se da se nikada više neće desiti ni u jednoj zemlji, pa ni u našoj, uhapsio nešto više od 13 hiljada ljudi, kada je zavladao mrak i u Narodnoj skupštini Republike Srbije… Za 25 godina obnovljenog parlamentarizma u Srbiji kada jedino nije bilo TV prenosa? Samo u vreme vladavine Zorna Živkovića, i to ovog novog Zorana Živkovića, koji je i tada, kao i stari Zoran Živković, isti Zoran Živković sa istim mehanizmima, jedino tada nije bilo slike iz Narodne skupštine Republike Srbije. Jedino tada je bila vladavina prava ukinuta, ne samo za nešto više od 13 hiljada ljudi, koji su bili pohapšeni u akciji „Sablja“, nego i za mnoge druge koji su tih meseci živeli u strahu, strahu od političke odmazde, od lične odmazde, pa to nema ni u Severnoj Koreji.
Šta ćemo sa tim danima, sa tim mesecima, šta ćemo sa reakcijom našeg društva na takvu politiku i na takvo vođenje politike? Izgubio je u svojoj stranci, izgubio je na izborima, izgubio je svuda i sada dodajući prefiks, „novi“, „nov“, pa, bolje umesto tog nov da ste stavili „veniš“, probeljen, razbeljen, ne znam kako da definišemo, ali nikako drugi, isti čovek, isto ukidanje vladavine prava, ista hapšenja. Od 13 hiljada ljudi koje je uhapšeno u akciji „Sablja“, koliko njih je osuđeno? Osuđeni su oni koji su radili grozne stvari i tamo su gde trebaju da budu.
Šta ćemo sa ostalim ljudima? Šta ćemo sa onim ljudima sa kojima je to bio politički, lični obračun tadašnjeg predsednika Vlade? Šta ćemo sa onim silnim sredstvima koja su morala da budu isplaćena tim ljudima zato što su protivpravno zadržani u pritvoru, mesecima? To je taj totalitarni prefiks u Novoj stranci.
Sada će ti i takvi da spočitavaju SNS i prvenstveno predsedniku Vlade Republike Srbije, Aleksandru Vučiću, nekome ko je za sedam godina uspeo da okupi najmasovniji, najveći krug ljudi u Srbiji, koji je uspeo da stvori najveću političku stranku na Balkanu, koji je uspeo da promeni našu državu, koji je uspeo da napravi od Srbije, jedne zemlje koja je nažalost tavorila, tapkala u mestu, dok su se pojedinci žestoko bogatili, uspeo da napravi jednu bolju zemlju, perspektivniju zemlju, zemlju u kojoj više nećemo govoriti o svetlu na kraju tunela, zemlju u kojoj ćemo govoriti o izlasku iz tunela.
(Branka Karavidić, s mesta: Pogledajte šta rade vaši poslanici. Slikaju se.)
Ja se izvinjavam koleginici, ako je neko, bilo ko, od narodnih poslanika SNS uradio nešto neprimereno i hvala vam na toj vrsti upozorenja.
Mislim da je dijalog između vlasti i opozicije neophodan. Voleo bih da tog dijaloga ima više, da se ne plašimo tačaka spaja, da ne bežimo od tih tačaka spajanja. Mislim da su te tačke spajanja najstabilnije u našem društvu. Mislim da naši građani očekuju dogovor, a ne predstavljanje i prihvatanje jednog amandmana gde se umesto zareza stavlja, tačka i predstavljanje kao pobede ne znam koga i ne znam čega.
Na ovaj način je pokazano i dokazano i uspeo sam da pokažem da predlagač amandmana ne zna šta je potpisao, da mu je to što je potpisao dao neko drugi, a kada nekoga drugoga potpišeš, a ne sebe, to je plagijat. I bez zakona i sa zakonom, ali uz jednu poslaničku čestitost koju ćemo, nadam se, uspeti da ukorenimo u našoj Skupštini i da je ukorenimo za buduće generacije i za bolje ljude koji će sesti u ove klupe, da se plagijat amandmana nikada više ne dešava.
Pozivam još jednom, iako sam govorio osam, skoro devet minuta, iako jedan prosečan čovek za devet minuta može da nauči napamet ove tri reči koje stoje u amandmanu, gospodina Pavićevića, predlagača amandmana da nam bez čitanja napamet, od reči do reči, kaže ono što je potpisao, a jeste potpisao ako je njegovo. Ako nije njegovo, onda je to dokazani plagijat gospodina Pavićevića.