Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7420">Zoran Babić</a>

Zoran Babić

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, vi znate da sam ja ovde zatrpan gomilom papira, a da li su to zakoni, da li je to uporedno pravo, pa vidim kako je u drugim državama, da li su to empirijska istraživanja, a bogami i često i mišljenja stručnjaka iz pojedinih oblasti koji nemaju nikakve veze sa politikom.

U ruci imam mišljenje o ovom predlogu zakona, jednog vrhunskog ekonomiste, domaćeg, ne želim da govorim ime i prezime, zato što nemam ovlašćenje, ali neko ko zaista može da nam predaje o ekonomiji i o privredi i o stanju.

Ona kaže – novina u ovom delu zakona je zabrana osnivanja ulagaču, ukoliko mu je zabranjeno obavljanje delatnosti u domicialnoj zemlji. Ovo je dobro rešenje, jer onemogućava poslovanje preduzeća sa sumnjivom poslovnom istorijom, za koje se može sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da bi određeni nelegalan način poslovanja nastavila i u Srbiji.

To je ono što kažu ekonomisti. To je ono sa čim su saglasni i domaći i strani ulagači i privrednici. Jednom moramo da odvojimo žito od kukolja. Jednom moramo da odvojimo poštene od nepoštenih. Jednom moramo da odvojimo privrednike od tajkuna. Jednom moramo da odvojimo one koji se odgovorno i časno bave poslom od onih koji to nečasno i neodgovorno rade. Ne možemo da se sakrijemo iza floskula vladavine prava, a da se zapravo traži ukidanje mogućnosti potvrde da jedna kompanija koja hoće da učestvuje i da ulaže u našoj državi mora da pokaže i da dokaže zakonitost poslovanja i u zemlji u kojoj je osnovana.
Član 107. stav 1, gospodine predsedavajući.

O gospodinu Bradiću zaista imam visoko mišljenje, ali mislim i voleo bih, zaista, da ono što je izrekao malopre, da je više stvar lapsusa i izbrzanosti, nego da zaista mislim, a to je rečenica kojom je rekao – za razliku od mnogih poslanika ovde, ja zastupam interese građana. Pa, valjda svi zastupamo interese građana.
Pa, dobro, ima ovde još kolega iz Niša, gospodine Arsiću. Valjda i zastupaju. Uostalom, Srbija je jedna izborna jedinica. Kada bude bilo više izbornih jedinica i kada Niš ili Vrnjačka Banja, Kraljevo, Subotica, budu posebne izborne jedinice ili okruzi, ili vaš Požarevac, gospodine Arsiću, onda ćemo govoriti o tako parcijalnim interesima, ali valjda sada zastupamo interese svih građana Republike Srbije.

Ovo govorim u ime svih narodnih poslanika i opozicije i vlasti i mislim da to svojatanje – ja zastupam interese građana, a vi zastupate ko zna čije, ostavljajući taj prostor, nije izrekao, ali je ostavio taj prostor, mislim da je uvredljiv za sve građane, odnosno za sve narodne poslanike. Verujem da je omaška, znajući kolegu Bradića kao veoma korektnog i aktivnog narodnog poslanika, verujem da ne misli na taj način.
Po amandmanu, gospodine predsedavajući.

Kada bi se ovaj amandman odnosio na dokument koji važi za pokrajinsku administraciju, verujte da bih podigao obe ruke i glasao za. Zašto? Oduzeti pravo Bojanu Pajtiću da više ne zavlači ruku u džep i u budžet građana Srbije koji žive u Vojvodini je blagodet. Učinili bi veliko i dobro delo. Zašto?

Zato što je od 2011. do 2013. godine prilikom realizacije, kamo sreće da je realizovan, ali pokazaću vam kako to u režiji Bojana Pajtića i predlagača amandmana glasi realizacija projekta za potrebe smeštaja i boravka dece ometene u razvoju, pokazujući da im ništa nije svetinja, pa ni bolesna deca im nisu svetinja i nisu brana da i njima ne zavuku ruku duboko u džep, u opštini Novi Bečej adaptacija Dvorca Heterlend pribavljena protivpravna imovinska korist privrednom društvu „Gardi“, gle opet „Gardi“, pored onih ne izgrađenih vrtića i ko zna čega još, sada i deca ometena u razvoju, iz Novog Sada u iznosu od 61.722.724 dinara, a Igoru Rebi, vlasniku i odgovornom licu privrednog društva „Gardi“ d.o.o. iz Novog Sada, 12.877.000 dinara, pri čemu je opština Novi Bečej… Verujem da je to jako smešno predlagačima amandmana unazaditi decu ometenu u razvoju i zavući im ruku u džep, a onda doći u Narodnu skupštini i tako se slatko smejati tom lopovluku Bojana Pajtića. To je dodatno naružavanje ugleda i Narodne skupštine i ovog najvišeg predstavničkom doma, ali i svih građana Republike Srbije. Samo se vi smejte, ali pogledajte se u ogledalo. Gledajte se u ogledalo pre nego što se nasmejete i pogledajte ove podatke.

Time je Novi Bečej direktno oštećen, naneta je materijalna šteta, budući da projekat, čija je vrednost 112.075.000 dinara, do danas nije izgrađen. Pogledajte odnos Bojana Pajtića. Pogledajte odnos Demokratske stranke. Pogledajte kakav su oni dom za 112.000.000 dinara namenili za decu ometenu u razvoju. Pogledajte! Raskriveno, razgrađeno, oteto, ali je oteto prokleto.

Zbog toga da se ovaj amandman odnosi na pokrajinsku administraciju, na Bojana Pajtića, ovde, ne 250 narodnih poslanika da bi glasalo za to, 500 ruku bi bilo podignuto, samo da mu se oduzme pravo da više krade i otima od onih koji su bolesni, a to je dodatni greh.

Takođe, od 2009. godine, stići ćemo i do Užica, od 2009. do 2011. godine, prilikom realizacije projekta izgradnje Doma mladih, za potrebe rada Niže muzičke škole „Filip Višnjić“ u opštini Šid, pribavljena je protivpravna imovinska korist, privrednom društvu, zamislite kojem, „Gardi“ iz Novog Sada u iznosu od 3. 300.000, 00 dinara, Igoru Rebi u iznosu od 26 miliona dinara, pri čemu je Fondu za kapitalna ulaganja naneta materijalna šteta u iznosu od skoro 30 miliona dinara, a opštini Šid, jer do danas nije izgrađen objekat čija je vrednost 98.243.000,00 dinara.

Ali, nije to sve, Neko, deca ometena u razvoju dobiju ovakav dom, ali zato gospodin Momčilo Milović, vrli i visoki funkcioner Fonda za kapitalna, ulaganja uz to kum i blizak saradnik gospodina Elezovića, sa sva ona 34 stana, je za sve ove marifetluke dobio još stan. Onako kao dodatno. E, to su investicije, i to je investiranje i to su ulagači u režiji Bojana Pajtića i DS.

Ali, da bi dodatno dosolili i mladima iz muzičke škole, i deci i roditeljima dece ometene u razvoju, evo sada dobijamo buku, dobijamo smeh, od strane onih koji podržavaju takvu politiku DS i Bojana Pajtića u AP Vojvodine.
Ja sam sada razmišljao da prethodnom govorniku ustupim deo vremena SNS-a, kako bi imao dovoljno vremena da nabroji sve te investicije Bojana Pajtića itd. Ali, osim toga što je investicija Bojana Pajtića i „Hemofarm“, sada sam čuo prvi put, a znam da „Hemofarm“ postoji mnogo pre nego što je Bojan Pajtić i počeo da se bavi politikom, da je sreće da nikada nije tako nešto uradio, evo silne milijarde smo sada izbrojali. Ali, kako je kod tih silnih investicija, kod tih silnih milijardi 2008. godine Vlada Mirka Cvetkovića zatekla nezaposlenost od 13%, a onda su došli ti tako uspešni, tako moćni, tako pošteni, tako odgovorni i napravili za četiri godine nezaposlenost preko 26%? Pa valjda se investira da bi se otvorila nova radna i da bi se ljudi zaposlili i da bi se zaradilo.

Kako ste to investirali, doveli i ulagače, a gubili radna mesta? To jedna obična logika ne dozvoljava. Osim ako sve to niste investirali, ali u svoje džepove. To je već neka druga vrsta investiranja, a po ovome kako izgledaju investicije Bojana Pajtića, rekao bih da su deca ometana u razvoju i porodice dece ometane u razvoju ostale bez ičega, sa svojom mukom i sa svojim problemima, a da su se džepovi Gardija, Garnija, Pajtića i ostalih poprilično napunili.

Što se tiče tih investicija i tih stvari prema kojima gledate podsmešljivo, sa podsmehom, šta ćemo sa silnim onim investicijama kojima ste se hvalili, a bila su u sos makete i u javne kuhinje? Dovedete prvo ljude do prosjačkog štapa, ostavite ih bez igde ičega, a onda im otvorite javnu kuhinju i kažete – evo, rešili smo vam problem, ostavili smo vas bez posla, ali ste dobili javnu kuhinju da možete da se hranite tamo. Je li to u te tri milijarde investicija Bojana Pajtića? Je li i to ima neke veze sa „Hemofarmom“? Pazite ljudi, „Hemofarm“! Moj prezimenjak je pravio taj „Hemofarm“, radili su mnogi ljudi. To nema nikakve veze sa Bojanom Pajtićem, jer da ima veze sa Bojanom Pajtićem, „Hemofarm“ bi izgledao ovako (narodni poslanik Zoran Babić pokazuje fotografiju). Kao „Heterlend“, bez krova, bez ičega, bez prozora, bez vrata, a 112 miliona dinara u džepovima Gardija i Bojana Pajtića.
Član 108. Nije prvi put da nas gospodin Živković ovde časti uvredljivim izrazima. Valjda u političkom slepilu i u nemanju argumenata, jedino što može da ostane, to su uvrede.

Ne znam koji burek je njega kvalifikovao, ali znam da je bez ikakve stručne spreme postao ministar u Saveznoj vladi. Ne znam šta ga je kvalifikovalo za mesto predsednika Vlade Republike Srbije, a da ni 10, 12 godine posle toga ne zna da postoji BDP, pa je ovde rekao – šta je to BDP, to ne postoji, i tako neke stvari.

Mislim da ovde možemo da suočavamo argumente, da ovde možemo da suočavamo različite koncepte i različite politike, ali da se pređe onaj prag i da se uđe u ličnu mržnju i izmišljanja i vređanja, mislim da je to povreda i Narodne skupštine i dostojanstva Narodne skupštine i to se nosi iz domaćeg vaspitanja, iz kuće. Znam da se to kod gospodina Živkovića neće promeniti, ali mislim da je na vama, gospodine predsedavajući, da ipak na takve stvari sugerišete, ukazujete i bar da oduzmete reč, a ne da se Narodna skupština pretvori u poprište suočavanja veoma ružnih reči, nepristojnih za mnogo lošija mesta, a kamoli za Narodnu skupštinu.
Još jedna podrška rečima ministra Sertića, a to je smanjenje i racionalizacija radnih mesta i upravljačkih mesta u tim agencijama. Ukoliko se ne varam, gospodine ministre, SIEPA ima tri člana Upravnog odbora. Nacionalna agencija za regionalni razvoj ima pet. To je osam onako kako je bilo koncipirano i kako je izgledalo do sada. Razvojna agencija Srbije će ubuduće, po sistematizaciji radnih mesta i po upravljačkim aktima, imati pet članova Upravnog odbora. Znači, od dve agencije, od osam članova upravnih odbora, svodimo na pet članova Upravnog odbora, pa puta koliko je to mesečno za njihova primanja, pa puta godišnje, pa puta, puta, puta, eto su te uštede plus što u Razvojnoj agenciji Srbije nadoknada za članstvo u upravnim odborima će biti nula dinara. To je i po broju angažovanih lica, ali i po sredstvima angažovanim za njihovo plaćanje, daleko veća ušteda, nego što je to bilo do sada. Zbog toga mislim da treba odbiti ovaj amandman.
Dodatni argument, gospodine Sertiću, za odbijanje ovog amandmana, odnosno dodatni argumenti za sledeći. Kao što smo svi mi narodni poslanici jedne izborne jedinice koja se zove Srbija i dužnost nam je i obaveza da ne zastupamo stavove i interese samo lokalnih samouprava iz kojih dolazimo, a ima puno lokalnih samouprava koje nemaju svoje predstavnike u Narodnoj skupštini i obavezni smo da zastupamo i njihove interese, tako je obaveza Vlade Republike Srbije, tako je obaveza ministara, svih ministara i onih koji će biti u savetu i oni koji neće biti u ovom savetu, da zastupaju stavove i interese svih lokalnih samouprava.

Drugi argument je praktičniji. Koje četiri lokalne samouprave će imati svoje mesto u savetu - po veličini, po broju stanovnika? Po kojem kriterijumu ćemo odrediti koje su to četiri lokalne samouprave? Da li će od 170 i nešto lokalnih samouprava sve biti podjednako zastupljene? Ne, neće. Da li će neko ko je iz Niša, recimo, zastupati stavove moje Vrnjačke banje? Ne, neće. Na taj način i sa tim načinom razmišljanja, neće.

Ja sam neko ko dolazi iz unutrašnjosti Srbije, neko ko želi da se Srbija decentralizuje, ali na suštinski i pravi način, ne formalno. Ništa nama ne znači ako će sedeti četiri predsednika opština ili četiri gradonačelnika, a neće raditi suštinski na decentralizaciji i da te investicije budu ravnomernije raspoređene.

Da li će to što je predlagač amandmana rekao kako će neki ministar znati šta je potrebno u Vranju ili u Subotici, a kako će Nišlija, gradonačelnik Niša, moj prijatelj Zoran Pališić, znati šta je potrebno Vranju, a još manje Subotici? Ali, ministru je to u obavezi. Svakom od ministara koji je predviđen da bude član saveta je obaveza da se sa podjednakom pažnjom odnosi prema svakoj lokalnoj samoupravi, da se odnosi i prema građanima koji su glasali i koji nisu glasali i oni koji su glasali za ovu Vladu i oni koji nisu glasali za ovu Vladu.

Mislim da je to vrednost Vlade Aleksandra Vučića, koji sa podjednakim žarom i posvešćenošću bori i za one ljude koji su izašli na biračka mesta pre godinu dana i oni koji nisu i oni koji su glasali za listu koju je predvodio i koju

predvodi, i oni koji nisu glasali za tu listu, radimo u interesu i da se Srbija zaposli. Ma za koga glasala, ma kako politički razmišljala, budućnost je u zaposlenoj, uređenoj i boljoj Srbiji.

Zbog toga ne vidim kako će suštinski da takvu sliku Srbije napravi to što će neke četiri lokalne samouprave ni po kakvom ključu imati svoje predstavnike, ništa osim zadovoljavanja forme. Forma me ne interesuje. Suština je ono što čeka i ovaj savet i ovaj zakon.
Ulazimo u jednu fazu amandmana na nervnoj bazi, a to su ovi amandmani briše se.
Pošto sam primetio da je kod predlagača amandmana nastao raskol, raskol, evo napustio ga je ideolog amandmana „briše se“, i sada je podrška predlagačima amandmana pala na 50% od onih 0,35%, tako da već ulazimo u onu sferu promila podrške, ali moram da primetim, da čovek koji je malopre isprozivao većinski deo parlamenta kako nismo prisutni tu, jedva je dočekao da se ugasi mikrofon, da pokupi svoje stvari i da ode iz Narodne skupštine. Verovatno da je imao preče obaveze po beogradskim kafićima, restoranima, ili ko zna gde, ipak je slobodno vreme, i beogradske noći, ovako naročito četvrtkom uveče su vrlo interesantne.

Zašto ne treba prihvatiti amandman, koristiću reči predlagača amandmana. Ovo je tehnički član koji mora da postoji svuda. Znači, mora da postoji svuda, osim što ga on predlaže da se briše. Ja ne razumem predlagača, to je tehnički član koji mora da postoji svuda, a on predlaže da se briše. Evo, molim vas, objasnite mi šta je poenta i šta je pesnik tu hteo da kaže?

Sa druge strane da li je „buca“ ili je „tvigi“, dve agencije se gase, jedna nova se formira sa ovlašćenjima koja postoje, sa osam članova upravnih odbora u jednoj i drugoj agenciji koji su u vreme ovih amandmana na nervnoj bazi, bili plaćeni i to žestoko plaćeni, sada će biti pet članova upravnog odbora koji neće imati nadoknadu.

Mislim da je to „tvigi“ u odnosu na budžet Republike Srbije. Vidim nervozu da li će ti ljudi ostati na radnom mestu. Zašto je ta nervoza? Zato što su to ljudi koji su po partijskom ključu zaposleni i u Agenciji SIEPA i u Nacionalnoj agenciji za regionalni razvoj. Zbog toga ide ta diskretna briga, kako ćemo, šta ćemo, šta ćemo sa tim ljudima, sa tim tetkama, strinama i šurnjajama i kumovima koje smo ispozapošljavali u vreme dok smo vršili vlast. To je razmišljanje predlagača amandmana i onih koji sede, odnosno stelt sede u kulupama koje su ispred.

U žargonu predlagača amandmana, koji je u totalnom raskolu, jer ga je napustilo 50% članstva, jer je gospodin Pavićević otišao još pre sat vremena. Pošto nisam nikada video čoveka koji puši dve cigarete, pa da kažemo jednu je bacio, ali neko ko puši dve paklice cigareta, sada je sveo na jednu, i to neku lajt, to su one neke tanje cigarete koje su za pušača, da da koštaju, ali mnogo manje nego u vreme ove raskol stranke amandmana na nervnoj bazi.
Zanimljivo je kada se to sve povede sa sobom, a zaboravi se neko ko je prvo doveden u Republički sekretarijat za zakonodavstvo Vlade, pa se smesti još i u RIK, pa se odatle na volšeban način prebaci u Republičko tužilaštvo za ratne zločine. Mislim da će predlagač amandmana da shvati o kome je reč.
Ovim je samo potvrđena istinitost mojih reči i lažno predstavljanje – kada sam otišao, ja sam sve poveo sa sobom. Sve osim onog najbližeg okruženja, o kojem ja nisam želeo direktno da govorim, ali je zato gospodin predlagač amandmana pomenuo članove porodice i to se ne libi da pomene članove porodice drugih narodnih poslanika.

Moja supruga je diplomirani pedagog, sa radnim odnosom u osnovnoj školi, sa dnevnikom koji će držati u ruci do kraja svog radnog odnosa. Radni odnos koji je stekla posle završenog fakulteta, bez politike, bez uticaja, bez ambicije da postane i predsednik saveta učitelja ili ne znam čega već, baš zato što je supruga nekoga ko se bavi politikom. To je razlika između mene i vas. To je razlika zato što ja moje najbliže srodnike ne zaboravljam u tako važnim institucijama, sa veoma visokim platama, plus što se na iste te ljude, eto zaboravljeno, pred Agencijom za borbu protiv korupcije vode i određene katastarske parcele sa po nekoliko hektara na kojima su i lažno formirana neka seoska domaćinstva ili ne znam ni ja šta. Tako da, toliko o tome koliko bi trebalo pričati o privatnim stvarima i o članovima porodice.
Član 108, gospodine predsedavajući.

Ja znam da smo u ovoj sali više od 10 sati. Ja sam prisutan u Narodnoj skupštini jutros od osam, nešto pre osam i znam da kolegi Ćiriću je opala koncentracija i da ne može u desetom satu možda da, sa punom pažnjom, uostalom kao i većina kolega iz njegove poslaničke grupe, koji nisu tu, ne samo posle deset sati rasprave, nego i celog dana nisu bili prisutni ovde, verovatno da imaju preča posla, ali pre nego što reklamira Poslovnik morao bi da se informiše ko je šta i u kojem trenutku pominjao bilo šta.

Ni u jednom trenutku nisam pominjao ni jednog člana porodice bilo koga u ovoj sali. Ali to nije smetalo gospodinu Živkoviću da pomene članove moje porodice i to nije zasmetalo nikome. To tada gospodinu Ćiriću nije zasmetalo. Verovatno da je aplaudirao. Rekao je tako majstore, još jače, još žešće, treba, nego šta.

Ti dupli aršini nas koštaju. To što zatvaramo oči i uši onako kako nam odgovara i kad nam odgovara. Nemoguće je da mi stavljate tuđe reči u moja usta. Nemoguće je da mi stavljate na teret ono što nisam uradio, ono što nikada ne bih uradio. O porodici, o članovima porodice su govorili ljudi i za vas, i ako je neko trebao i nekada je gospodin Ćirić trebao da reklamira povredu Poslovnika, morao je da reklamira povredu Poslovnika posle govora gospodina Živkovića, a ne sada jer svačiju porodicu poštujem, ali očekujem i da se poštuje moja porodica.
Počeću onim što sam malopre završio, poštujem svačiju porodicu i ne mislim da iko ovde u sali treba da se stidi, naravno ne svoje porodice.

Ali ono što, i zbog čega sam to rekao što se u izlaganju posle kolege potvrdilo kao istinito je rečenica koju je rekao – ja sam sve te koji su došli samnom, ja sam ih 2003. godine poveo sa sobom, a zaboravio je nekoga koga je ostavio u Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo, a posle i u Republičkom tužilaštvu za ratne zločine.

Ja ne govorim o pravnici, ja ne govorim o supružniku, uz maksimalno poštovanje, to što nije imala dobar ukus, nije kriva žena zbog toga, ali govorim o onome što je ovde izrečeno, a to je da je poveo sve sa sobom, pa nije poveo sve sa sobom. I ovde se ne radi o supruzi, koja, opet kažem nije imala dobar ukus, šta da radimo, govorim o onome što je ovde izrečeno, a nije istina.
Naravno da nemam ništa protiv visoke stručne spreme, jer je i sam imam i stekao sam je na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Naravno da nemam ništa ni protiv iskustva u oblasti privrede zašto sedam, zašto ne pet ili devet, ili 15, ili ne znam koliko godina. Ali, ne mogu da prihvatim ovaj amandman zbog čiste nedoslednosti.

Ako imamo u poslaničkim klupama bivše ministre koji su studirali, ne ovih sedam godina kako je predlagač amandmana predvideo, nego su studirali 12 godina isti Mašinski fakultet i prvo radno mesto im je bilo državni sekretar, pa posle toga i ministar i to veoma značajan ministar, ministar odbrane, šta je bilo tada? Zašto tada predlagač amandmana nije tražio struku, stručna sprema, koliko godina, koliko iskustva, kakav prosek na fakultetu, koliko godina studiranja? Nije bilo toga i tada nije postojao takva vrsta repera za jednog ministra, a sada za upravni odbor mora sedam godina i malte ne još samo da stavimo sličice onih koji odgovaraju tu za upravni odbor same agencije.

Nedoslednost. Da je takav princip bio uvažen kada su formirane neke Vlade i 2007. i 2008. godine pa bih mogao da razumem, pa da kažem – ljudi su dosledni, traže određene kvalitete, svaka čast; ali tada vam nije bilo bitno što je čovek studirao 12 godina, što je pet ispita položio posle petooktobarskih promena u 15 dana. Ne znam da li je stigao toliko puta da ode do Mašinskog fakulteta i nazad i odmah prvo radno mesto u državnoj upravi i odmah državni sekretar i odmah ministar i odmah ne znam ti kakav stručnjak i profesionalac.

Dajte molim vas, nemojte sada da izmišljate neke stvari koje sami niste bili spremni da ih primenite.

(Jovan Marković, s mesta: Javljam se za reč.)

(Goran Ćirić, s mesta: Replika.)