Međutim, ono što zaista ne stoji, a što se inputira proteklih nekoliko dana, to je da je neko želeo da ukine nacionalne penzije. Pa, pozvao bih vas da pročitate stav 2. člana 44, a doći ćemo i do amandmana na član 44. koji kaže da sva lica koja su stekla prava na dodelu priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina, u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja, do početka primene ovog zakona zadržavaju to pravo.
Zbog čega je neko stalno, pa i malopre u izlaganju uvažene koleginice, želeli ste da ukinete u nekom trenutku pravo na nacionalnu penziju? Zašto, kada je stavom 2. člana 44. to jasno definisano, da je to stečeno pravo i zadržavaju to pravo? Zbog nakaradnog procesa dodele tih nacionalnih penzija, zbog 30, 40 ili ne znam koliko onih ljudi koji nisu tako nešto zaslužili, nismo želeli da kažnjavamo one druge ljude uz koje smo odrastali, uz koje smo se edukovali. Ali, istim pravom, ali na jedan transparentan i ispravan način, želimo da ostavimo pravo Vladi da i ljudi koji će u budućnosti ostaviti taj trag budu adekvatno i nagrađeni.

Samo bih želeo da govorim o onome što je napisano, a ne o onome što bi neko želeo da je napisano.

Gospodine ministre, mogu da razumem ovaj amandman, zaista, do pola i od pola. Siguran sam da će i gospodin Đurišić da se složi da nerazumljive bi moglo da ostane kao sastavni deo zakona, ipak te prijave mogu da budu u nekom delu nerazumljive, mogu da se dese, nemarom, namerom ili kako god, ali ovo – nedopuštene i ja ne razumem zašto stoji u zakonu.
Ako hoćemo da stavimo ograničenja da ne može neko da se prijavi, da popuni prijavu ukoliko je osumnjičen za određena krivična dela itd, sukob nadležnosti ili tako već nešto, mogli smo malo drugačije da to definišemo, jer ovo dopušteno, nedopušteno nekako mi utiče na neke slobode. Po mom ličnom mišljenju, mogli smo nekako drugačije da zaista rešimo.
Znači, ako je svrha bila nekome dopustiti, nedopustiti zbog sukoba interesa da li je u pitanju krivično delo ili šta god, da je za nešto osumnjičen, u redu je, ali dajte samo da to probamo drugačije da definišemo, s tim što ovo nerazumljivo mislim da bi ipak trebalo da ostane u zakonu zbog onih stvari koje mogu u okviru tih prijava i da se nađu.

Sada smo videli da je propast to što je smanjena stopa nezaposlenosti sa katastrofalnih 26%, koliko nam je bivši režim kojem je i prethodni govornik pripadao sa 26% na 17%, to je za prethodnog govornika katastrofa, da je napredovanje na duing biznis listi za 32 mesta takođe katastrofa.
Vidim da je za prethodnog govornika katastrofa i otvaranje prvih pregovaračkih poglavlja sa EU takođe katastrofa. Za bivši režim je svaki napredak i svaka reforma našeg društva katastrofa.
Dobro je da to građani Republike Srbije vide. Dobro je da će imati priliku da već za nekoliko meseci ocene kolika je katastrofa kada bivši režim, kada predsednik države, gospodin Tadić, obeća 200.000 novih radnih mesta, pa od svega toga bude 400.000 ljudi koji su ostali bez posla, pa neka ocene, a ja sam siguran da kada se ljudi u Srbiji prisete i onog vremena do 2012. godine kako su živeli, kako su gubili posao, kakve su pljačkaške privatizacije bile i u onom stanju u kojem smo sada, stanja javnih finansija, stanja smanjenog deficita, stanja samih javnih finansija, mislim da će da se dobro opredele i neka svoj sud pokažu na fer i demokratskim izborima.
Siguran sam da svi oni koji sada tako hrabro prizivaju izbore, da u stvari pokušavaju sa nekim cenzus koalicijama samo da ponovo vide ovu salu. Plašim se da će videti najverovatnije samo kada se budu šetali tu po trgu Nikole Pašića.

Sve što je rekao prethodni govornik je u potpunosti ispravno ako bi se odnosilo na vladu DS i Mirka Cvetkovića i na Vladu 2008. do 2012. godine. Apsolutno od reči do reči, sve što je rekao o katastrofalnim učincima te Vlade, u potpunosti se slažem, apsolutno i povećanje siromaštva i smanjenje, odnosno povećanje broja nezaposlenih i red taj pred javnim kuhinjama u Srbiji, apsolutno sve što je rekao, apsolutno je tačno i siguran sam da je mislio na Vladu DS i Mirka Cvetković.

Gospodine predsedavajući, kultura je reći nekome u lice šta misliš, bilo to dobro ili loše. Nekultura je dok mi raspravljamo ovde o Zakonu o kulturi na društvenim mrežama izbaciti i napisati jedan tvit, koji glasi – ispred SNS Predlog zakona o kulturi brane Marijan Rističević i Zoran Babić, toliko. Potpisnik Vesna Marjanović, toliko.
Toliko o kulturi. Zašto nije izašla, a imala je priliku ovde da kaže zbog čega lično neko nema pravo da govori o kulturi, o Zakonu o kulturi? Zbog čega ovde za te kulturne postoje poslanici prvog i drugog reda? Zbog čega ti kulturni daju sebi za pravo da nas odstranjuju iz bilo koje oblasti?
Zbog čega se ti kulturni ne okrenu oko sebe, pa kolegi Šutanovcu, koji nažalost nije tu i neprijatno mi je da govorim o nekome ko nije tu, ali videli smo kako i on preko društvenih mreža toliko hrabro i kulturno napada narodne poslanice, napada predsednicu Narodne skupštine na najvulgarniji mogući način. Da li je to kultura? Da li je kultura tih kulturnih kada se kite trbušne plesačice, a onaj ko je pokazao tu sliku je nekulturan? Ne onaj koji je kitio, a kitio je Dragan Šutanovac, nego je nekulturan onaj koji je tu sliku pokazao.
Da li je kulturan potpredsednik Demokratske stranke, gospodin Ješić, koji je na jedno normalno pitanje novinarke odgovorio onako kako ne želim ni da prepričam? Da li je kulturan gospodin Todorić, jedan od istaknutih funkcionera DS, koji je i danas tako hrabro na društvenim mrežama pozvao premijera Vlade i ministra inostranih poslova Austrije i rekao – pa, momci, uzmite sobu? E, to su ti kulturni koji imaju ekskluzivno pravo na kulturu i jedino oni mogu da govore o kulturi.
Znate, svi smo mi došli sa nekog brda. Svi smo mi sišli sa neke grane za njih i nemamo pravo ni o čemu, ali to pravo nam ne daje DS. Pravo da govorimo nam daju građani Republike Srbije. Time što vi vređate gospodina Rističevića, mene, gospođu Gojković, gospodina Bečića, bilo koga od nas ovde, vi u stvari vređate one ljude koji su nas poslali ovde. Odakle vam to pravo, vama kulturnima?
Odakle vama kulturnima pravo da obmanjujete i da kažete da je neko hteo da ukine nacionalne penzije? Pa, pogledajte amandman koji ste predložili. Pročitajte, uvažena koleginice, amandman na član 44. koji su predložili, brisanje člana 44, brisanje stava 2. člana 44. koji glasi – sva lica koja su stekla pravo na dodelu priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja, do početka primene ovog zakona, zadržavaju to pravo. Vi hoćete da izbrišete zadržavanje tog prava? Je li to taj amandman?
Sada vam je problem to što premijer Vlade Republike Srbije i predsednik SNS komunicira sa narodnim poslanicima njegove SNS. Nije ovo vreme kada se sa predsednikom komuniciralo preko šefa kabineta. Nije ovo vreme kada su narodni poslanici bivšeg režima mogli samo da prođu pored zgrade u kojoj je sedeo njihov predsednik. Zašto vam je to strano? Zašto vam je kultura dijaloga, vama tako kulturnima strana? Zašto vam je jedino ostalo od politike mržnja, samo vređanje? I to baš predstavljate kao kulturu i time stavljate tapiju i na kulturu i na ljude u kulturi.
Ovde pričamo o Zakonu o kulturi. Daleko smo mi od kulture. Tamo su oni ljudi koji su ostavili svoj život, svoje karijere i danas grade karijere kao radnici u kulturi. I sada je neko ko je došao iz ne znam koje branše, i ja kao diplomirani mašinski inženjer moram da stanem mirno pred imenom Ivana Tasovca i pred svim onim što je on uradio u kulturi. Siguran sam da se svi ovde zbrojimo i da svi saberemo sve ono što smo radili u kulturi, nećemo moći da imamo tu težinu kao što je uradio gospodin Tasovac u okviru filharmonije, a da ne govorim o njegovoj porodici i onome šta su i kakav trag su ostavili. Onda će nam oni koji su nam uveli kulturu vređanja, kulturu ponižavanja, kulturu mržnje, ovde govoriti o kulturi i uzimati za sebe ekskluzivno pravo da govore i da imaju tapiju na kulturu. Ne, nemate.
Sve dok forsirate, sve dok upražnjavate takvu političku mržnju, takvo vređanje, zbog koje se, verujem, građanima Republike Srbije ponekad i gadi kada slušaju prenose Narodne skupštine Republike Srbije, nemate to pravo. Sve dok ne želite da se dogovaramo, sve dok ne želite da komuniciramo, sve dok delite poslanike na prvog i drugog reda, ne zaslužujete to pravo. I džabe vam je što pokazujete mišiće. Ja ih nikada nisam pokazivao, u smislu političkih mišića, naravno. Nikada nisam govorio – videćete vi posle narednih izbora. Građani Srbije će odlučiti, građani Srbije će reći. Ja u ime SNS jedino to mogu da kažem je da ćemo tu odluku i to mišljenje uvek ispoštovati. Ta odluka i mišljenje građana Srbije je za nas svetinja. Nismo se super lepkom vezali za ove fotelje, ni za poslaničke, ni za ministarske, ni za bilo koje druge. Nismo se rodili u njima, nećemo ni u njima završiti, a vama kojima je sudbina funkcija, ljudi su i 2012. i 2014, a verujem i ove 2016. godine će reći šta misle i kako misle. Ali, ostavite to pumpanje mišića i bolje menjajte tu politiku – mrzimo Vučića. Menjajte je za politiku dijaloga, za ponuđena rešenja, za taj „hepi end“ koji mislim da svi građani očekuju od nas. Do tada bar pokažite onu osnovnu kulturu, da ono što mislite o nekome kažete to u lice.
Bio sam od početka do kraja ovde. Imali ste priliku da mi kažete šta god želite, i gospodinu Rističeviću, i gospodinu Bečiću, i gospodinu Tasovcu, i gospođi Dušici Stojković. Zašto su vam potrebne društvene mreže vama tako kulturnima? Zašto to ne pokažete i ovde? Mogu sada svakoga u lice da pogledam i da kažem ime i da izazovem na repliku. Recite to ovde. Zašto ste hrabri u nekom virtuelnom svetu? Zašto vam je jedini odgovor vređanje? Zašto otrov da prosipamo više? Zašto se ne dogovaramo? Zašto ne postoji za tako nešto bar elementarna dobra volja?
Ovaj zakon možda nije najbolji i najidealniji, ali je iskorak u oblasti kulture. Ovaj zakon i takva reakcija premijera gospodina Vučića je doprinela da, bez obzira na greške iz prošlosti, bez obzira na te neke tamne puteve, kako su neki pojedinci dolazili do nacionalnih penzija i nacionalnih priznanja, nećemo zbog nekoliko anomalija da ostavimo neke ljude koji će u budućnosti ostaviti trag u srpskoj kulturi bez te i takve nadoknade. To i jeste posao premijera. To i jeste posao narodnih poslanika. To i jeste posao ministra. A to kako će ljudi u Srbiji odlučiti, ma kako odlučili, ta odluka će za nas biti svetinja, zato što prvenstveno poštujemo one ljude koje predstavljamo u Narodnoj skupštini.

Gospodine ministre, poštovani predstavnici Ministarstva pravde, uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, dame i gospodo narodni poslanici, današnja rasprave je pokazala različitosti u pogledima na određena dešavanja iz naše prošlosti. Međutim, mnogo važniju poruku je danas srpski parlament poslao, poruku jedinstva u osudi Holokausta, poruku poštovanja prema svim žrtvama i Holokausta, ali i svim žrtvama ratova u prošlom veku.
Smatram da Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika prestavlja još jedan stub, stub u mostu prijateljstva između Srbije i Izraela. Izrael je prijateljska država Srbiji. Izrael je država koja poštuje teritorijalni integritet, suverenitet, celovitost Republike Srbije. Izrael je država koja nije priznala tzv. nezavisnost Kosova i zbog toga sam jako zahvalan na takvoj odluci Izraela i zbog toga sam ponosan što sam deo srpskog parlamenta koji je danas jasno pokazao osudu Holokausta, poštovanje svih žrtava, ali i napravio još taj jedan stub u mostu prijateljstva između naših država.
Ovaj zakon, po mom skromnom mišljenju, ispravlja nepravdu iz prošlosti, ali je i okrenut budućnosti. Ovaj zakon šalje poruku svim Jevrejima, živeli oni u Izraelu, živeli u Americi, živeli bilo gde, šalje poruku da je Srbija i njihova država, da je država koja je spremna da ispravlja nepravdu, da je država koja je otvorena, da je država koja je spremna da se u nju investira, da se u Srbiji zaposle ljudi, da se u Srbiji zaradi, da se u Srbiji plati porez, da se u Srbiji otvaraju fabrike. Zbog toga bih podsetio i na reči ministra inostranih poslova Austrije izrečenih pre nekoliko dana u Srbiji, a to je da je Srbija postala sidro stabilnosti u ovom delu Evrope.
Žao mi je što nismo većim brojem prisutnih narodnih poslanika i narodnih poslanica pokazali poštovanje, veće poštovanje prema temi koja je danas na dnevnom redu. Žao mi je zato što su ovde prisutni samo narodni poslanici iz poslaničke grupe SNS. Žao mi je što ovaj predlog nismo dali možda na početku današnje rasprave, ali ću dati sada na kraju, a to je da jednim minutom ćutanja, gospodine ministre, odamo počast svim žrtvama Holokausta, da odamo počast svim žrtvama koje su se desile, nažalost, na našim prostorima, u našoj državi u prošlom veku. Dakle, da jednim sećanjem na njih ne dozvolimo da se ikada više u budućnosti tako nešto desi. Srbija na ovaj način, ali ne samo na ovaj način, već svim onim stvarima koje radi i srpski parlament i Vlada Aleksandra Vučića, šalje poruku stabilnosti, šalje poruku prijateljstva, šalje poruku mira, šalje poruku onakvu kakvu žele svi građani Republike Srbije, ali verujem i svi normalni i čestiti ljudi.
Zbog toga, na kraju ove rasprave, ja ću pozvati, nažalost, malobrojne narodne poslanike da jednim minutom ćutanja odamo počast svim žrtvama Holokausta i svim žrtvama na ovim prostorima, uz sećanje i želju da se ovako nešto nikada više ne ponovi. Hvala vam, gospodine ministre.
(Minut ćutanja.)

Povreda Poslovnika, gospodine predsedavajući, član 27. i 92.
Istom logikom mogu da opravdam ovakvo spajanje tačaka dnevnog reda za koje će poslanička grupa SNS da glasa, ali da podsetim narodne poslanice i narodne poslanike, da smo u osmom sazivu između 2008. i 2012. godine, 29. maja spojili 64 tačke dnevnog reda, i 11. decembra 2009. godine, 57 tačaka dnevnog reda, 5. maja 2010. godine 94 tačke dnevnog reda itd, itd.
Onda kada se pita kakve veze ima Predlog zakona o otklanjanju posledica o oduzimanju imovine žrtvama Holokausta sa izborom tužilaca i sudija, jedina, a eto, ta mala logika, zato što je Ministarstvo pravde imalo obavezu da takav jedan zakon i kao nacrt i kao predlog uputi Narodnoj skupštini.
Ali, ću isto tako pitati, gospodine predsedavajući prethodnog govornika, naravno, da vidimo na toj sednici 5. maja 2010. godine kojim logikom su spajali Zakon o pivu, zajedno sa izmenama i dopunama Zakona o agenciji za privatizaciju, osim ako nije morala neka pivara da se privatizuje. Pa, onda kakve veze ima Zakon o šumama, takođe 5. maja 2010. godine, sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama, a sve to zajedno sa Zakonom o potvrđivanju Evropske konvencije o zaštiti kućnih ljubimaca.
Takođe, ne vidim ni logiku kako se sa svim tim predlozima zakona spojio i Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu, pa sve to zajedno sa Zakonom o priznavanju sorti poljoprivrednog bilja. Naravno, kao finale, i nešto što će verovatno spojiti sve ove zakone po ne znam kojoj logici, tu je i zakon, odnosno predlog Zakona o meteorologiji.
Prema tome, mislim da ovakav dnevni red koji je predložio gospodin Igor Bečić, će dobiti podršku poslaničke grupe SNS.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Uvaženi ministre Tasovac, poštovani gosti iz Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, danas sam sa velikom pažnjom i interesovanjem pratio ceo tok sednice i sa tim utiskom ću otići kući. Otići ću kući veoma srećan i zadovoljan, zato što je, bez obzira na naše političke stavove, na naše političke različitosti, današnju sednicu Narodne skupštine pratio jedan veoma kulturan dijalog. Time smo pokazali poštovanje ne samo jedni prema drugima, podvlačim, bez obzira na političke i ma koje druge različitosti, već i jedno poštovanje prema temi koja se nalazi na dnevnom redu.
Videlo se da se mi razlikujemo, da se razlikujemo u načinu, u putu, u trasi, ali ono u čemu smo svi slični, u čemu su sve poslaničke grupe i svi ljudi koji su diskutovali slični, i ja sam im zaista beskrajno zahvalan, pokazali smo da smo slični u jednoj stvari, a to je cilj. Cilj je da kulturu postavimo u našem društvu tamo gde joj je i mesto, a to je u fundamentu, u temelju, u osnovi tamo gde joj je i mesto, gde joj je mesto u svakom društvu, pa i u našem društvu.
Žao mi je što ovu temu, današnju temu, jedan kvalitetan i kulturan dijalog nije pratilo veće prisustvo narodnih poslanika. To je prvenstveno kritika prema samom sebi i prema mojoj poslaničkoj grupi, ali i prema ostalim poslaničkim grupama. Verujem da su kolege i koleginice koje nisu tu na nekom mestu gde se odvija baš neki kulturni događaj. Voleo bih da je tako.
Ono o čemu bih govorio nakratko, dajući naravno podršku Zakonu o kulturi i ponoviću ono što su moje koleginice i kolege iz poslaničke grupe SNS rekli, da ćemo mi u Danu za glasanje podržati ovaj Zakon o kulturi i verujem da ćemo ga i izglasati, a to je jedno pitanje – šta mi činimo za kulturu, svako od nas pojedinačno, svako od nas pojedinačno ko je javna ličnost, neko ko je eksponiran u javnom životu ili u našim lokalnim sredinama? Ne možemo za sve samo da posmatramo kao nemi posmatrači i da samo gledamo ka Ministarstvu kulture. Šta smo mi to uradili? Šta su uradile lokalne samouprave, lokalne sredine? U redu je da je Ministarstvo kulture, naravno, krovna institucija, nešto što mora da podrži, ali proaktivan stav sa lokala mora da postoji.
Dolazim iz jedne male lokalne sredine, u kojoj ste vi, gospodine Tasovac, rado viđen gost. Rado viđen gost i onda kada smo otvarali Muzej banjskog lečenja ili Muzej balneologije. Rado viđen gost i kada su druge svečanosti u pitanju. Vrnjačka Banja je poznata po svom stavu da kulturno dobro može da bude deo turističke ponude Republike Srbije, da može da bude deo i turističke ponude Vrnjačke Banje, da se u Vrnjačku Banju ne dolazi samo zbog dobrog vazduha, najlepšeg parka u Srbiji, zbog mineralnih voda, zbog dobrih ljudi, već se dolazi i zbog kulturnog dobra, odnosno svega onoga što u Vrnjačkoj Banji može i da se vidi i čuje.
To je u okviru sto dana sto kulturnih svečanosti u Vrnjačkoj Banji, pa su tu i Međunarodni festival klasične muzike, pa „Književno leto“, „Pozorišni dani srpskog teatra“, Festival likovnog stvaralaštva Srbije i, naravno, Festival filmskog scenarija koji će ove godine doživeti svoju 40. godinu.
U kulturnom životu Vrnjačke Banje, mesta iz kojeg ja dolazim i sa ponosom nosim to ime, su svoja mesta u kulturnim dešavanjima utkali ljudi poput Boška Ruđinčanina, Milana Nikodijevića, Jelene Borović Dinić i to su ljudi koji već generacijama, već godinama, već decenijama rade na podizanju i na stvaranju nekih novih kulturnih dobara i na stvaranju jednog dobrog ambijenta kakav je u Vrnjačkoj Banji. Ja sam zaista tim ljudima, bez obzira na političku pozadinu, bez obzira na politička razmišljanja, beskrajno zahvalan i ti ljudi su i dan-danas veoma, veoma aktivni u kreiranju kulturnog života u samoj Vrnjačkoj Banji.
Da lokalne samouprave imaju dobrog sagovornika u Vladi Republike Srbije, i ne samo dobrog sagovornika, već i dobrog pokrovitelja, za projekte koje predlože je dobar primer Vrnjačka Banja. Vi, gospodine Tasovac, znate, kada smo pre nekoliko meseci obilazili Letnju pozornicu u Vrnjačkoj Banji, videli ste stanje u kojem je i zapuštenost u kojem smo je zatekli. Sada se na Letnjoj pozornici odvijaju uveliko radovi da ona dobije jedno novo ruho, koje naravno da ne bi mogla da dobije da nije podrške i vašeg Ministarstva, ali i kompletne Vlade Republike Srbije. Siguran sam da ćemo u avgustu ove godine u vreme održavanja jubilarnog 40. Festivala filmskog scenarija videti u Vrnjačkoj Banji jednu kansku atmosferu, videti crveni tepih, videti sve one ljude koje jedan takav festival i jedno takvo dešavanje i Vrnjačka Banja na kraju krajeva i zaslužuju.
Da Vlada Republike Srbije i vi lično, odnosno vaše Ministarstvo imate dobar sluh za one projekte koji dolaze iz lokalnih sredina pokazuje i kada smo takođe zajedno gledali sve one male tunele ispod crkvenog brda u centru Vrnjačke Banje i kao mogućnost da se tu smesti Muzej savremene umetnosti ili jedan deo Muzeja savremene umetnosti, samo da vas obavestim da aktivno radimo na tome, na samoj ventilaciji celog tog prostora, ali zaista mislim da može da bude jedna dobra ponuda, ne samo turističkog mesta, već dobra ponuda i naše celokupne države.
Naravno, tu je ideja smeštanja evropskih vrednosti i stvaranja jednog jezgra evropskih vrednosti takođe u Vrnjačkoj Banji, takođe u centru, razmeštanje tog prostora koji se nalazi u tim predratnim vilama, u kojem su nažalost smeštene u nekom periodu i socijalne porodice, u neuslovnim mestima za život. Jedna želja lokalne samouprave je da se prvenstveno te porodice razmeste, 32 su takve porodice, da dobiju adekvatne uslove za život, da dobiju dobre stanove, a da se u tom prostoru koji odiše i tom patinom i tom arhitekturom i svim onim što banja i jeste i što banja i znači, da tu zaista smestimo evropske vrednosti, da našim građanima pokažemo i na primeru onaj evropski put za koji su se i sami opredelili.
Mnogo je mogućnosti, mnogo je želja, mnogo je projekata. Mislim da je neophodno da svi zasučemo rukave. Možda će neko reći – znate, tih nula zarez ne znam koliko procenata od budžeta Republike Srbije nije dovoljno za kulturu. Plašim se da je i deset puta veći procenat, da ne bi bio dovoljan ukoliko je taj budžet mali, ukoliko je taj budžet bolestan, ukoliko je taj budžet napadnut nekim i kamatama i obavezama stvorenim u prošlosti, ukoliko je taj budžet opterećen svim nekim stvarima i potrošenim prilikama takođe u prošlosti. Mislim da je neophodno da svi zasučemo rukave, da se svi borimo da prvenstveno taj budžet bude zdraviji, kao što uostalom i radi Vlada Aleksandra Vučića, čiji ste vi deo, gospodine Tasovac, a onda će tih nula zarez nekoliko procenata od mnogo zdravijeg i većeg budžeta biti i mnogo veći iznos i za kulturu, ali i za ostale stvari koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije.
Neophodne su nove ideje, neophodan je ovakav dijalog kao što je bio danas, da bez obzira na naše različitosti i na naše stavove možemo da pružimo jedni drugima ruku, možemo da kažemo – e, ovako je bolje, i da na taj način ne samo o ovoj temi koja je danas na dnevnom redu, već i o mnogim temama koje će nas sačekati u ovoj sali i u budućnosti na ovaj način razgovaramo i vodimo ovakav dijalog. Zahvaljujem se.

Zaista ne vidim da je razlog za tolikim jedom, za tolikom ljutnjom. Lepa je tema na dnevnom redu. Puno toga dobrog se čulo danas. Nema potrebe da sada, na kraju, da sve to nekako zamutimo, na žalost, onako ogoljenom politikom.
U jednoj stvari mogu da se složim sa uvaženom koleginicom da je spominjanje ličnosti koje nisu tu u negativnom kontekstu da je deo nekulture, ali čini mi se da u protekle četiri godine, a pamtim jako dobro te četiri godine, a u protekle dve naročito najspominjanije ime u Narodnoj skupštini Republike Srbije je ime Aleksandra Vučića, u svakoj prilici i za sve, pa čak i kada iskipi kafa u restoranu i tada je pominjan Aleksandar Vučić, naravno, u negativnom kontekstu. Nije mi jasno zašto se onda niste setili te nekulture, političke nekulture ili bilo kakve nekulture. Zašto tada niste i vas i ljude oko sebe opomenuli i rekli – pa, dobro taj čovek je u Vladi, naporno radi svakoga dana, pitaćemo ga kada dođe ovde. Ne, kada dođe ovde onda neki narodni poslanici imaju neka preča posla. Onda kažu – ne, nećemo da vodimo dijalog. Hrabri su pred maketama, hrabri su pred slikom, ali pred živim čovekom, bežanija.
Tako kada se neke reči upute, one su obično, a mogu i vas lično da pogode, mislim da je ova tema značajna tema. Mislim da moramo o njoj da razgovaramo češće. Moramo da zasučemo rukave. Moramo svi zajedno da radimo. Govorio sam o infrastrukturi u oblasti kulture koja je u Vrnjačkoj Banji izgrađena i radi se i ne bi mogla da se uradi da nema pro aktivnog stava i agilnosti i same lokalne samouprave ali i dobrog sagovornika u vidu Vlade Republike Srbije.

Zahvaljujem se, gospodine Bečiću.
Ne radi se, naravno, o govoru poštovanog kolege gospodina Jovanovića, ali se radi o prisutnom narodnom poslaniku, potpredsedniku Demokratske stranke, koji se silno zabavlja, pa evo i iz skupštinske sale upućuje tvit, ne jedan, već seriju tvitova kojima ponižava Narodnu skupštinu Republike Srbije upoređujući Narodnu skupštinu Republike Srbije sa rijaliti programom. To mogu čak i da mu oprostim, ali ono što ne mogu da oprostim je ono što je napisao u tom tvitu. Upoređujući i pišući – Maja o poštenju, misleći na predsednicu Narodne skupštine gospođu Maju Gojković.
Mislim da je skandalozno i primitivno kada jedan narodni poslanik, jedan čovek, ako znamo da postoji jedna izreka u našem narodu – ko o čemu…, i ne želim da nastavim tu izreku dalje. Ako mu na jednoj ovakvoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije, gde govorimo o pristojnosti, gde govorimo o jednoj normalnoj, pristojnoj, uređenoj Srbiji, nije bilo dovoljno to što je povređivao druge koleginice iz poslaničke grupe Srpske napredne stranke, već je povredio i uvredio predsednicu Narodne skupštine, upoređujući je znate već s kim, mislim da zaslužuje jednu osudu. Mislim da je najmanje što ovde možemo da očekujemo od njega jedno obično izvinjenje. Ali, ako se ne desi, a znam da se neće desiti, dobro je što građani Republike Srbije mogu da vide dva lica. Lice odgovorne, pristojne, normalne Srbije koju želimo da gradimo i koju ovakvim i današnjom ovakvom sednicom gradimo, u odnosu na onu Srbiju koja žene upoređuje i vređa ih na najprimitivniji i najgori način, kao što radi potpredsednik DS i sada i u ovom trenutku dok se ova sednica održava.

Zahvaljujem se, gospodine Bečiću.
Povreda Poslovnika, član 107. stav 1. Ovo se, naravno, ne odnosi na izlaganje uvažene koleginice Kosorić, već se odnosi na ono što smo malopre čuli i doživeli, na najstrašnije, najskandaloznije, najprimitivnije omalovažavanje predsednice parlamenta gospođe Maje Gojković, ali na taj način najskandaloznijeg, najprimitivnijeg i najstrašnijeg vređanja svih žena u Srbiji.
Srpska napredna stranka, zbog poštovanja prvenstveno prema gospođi Gojković, zbog poštovanja prema uvaženim narodnim poslanicama iz svih poslaničkih grupa pa i poslaničke grupe SNS, ne želi da učestvuje više u raspravi i u dijalogu sa takvim ljudima kao što je to potpredsednik DS gospodin Šutanovac, koji se, ne prvi put, a verujem da neće biti ni poslednji put, na ovakav način obraća i predsednici Skupštine i drugim poslanicama i članicama SNS, a na taj način i svim ženama u Republici Srbiji.
Očekujem ne izvinjenje, ali ono što je najmanje što mogu da očekujem – jednu opštu osudu takvih ljudi koji će sve izreći samo da bi drugoga povredili i omalovažili. To nije Srbija koju želimo da gradimo. Srbija koju želimo da gradimo je pristojna, normalna, uređena, Republika Srbija pristojnih, normalnih građana.
Dalje, u današnjoj raspravi ne želimo da delimo isti prostor, istu salu i argumente sa ljudima koji su spremni da vređaju žene u Srbiji. Zbog toga SNS i poslanička grupa odustaje od dalje i diskusije, ali i prisustva u istoj sali u kojoj je i potpredsednik DS Dragan Šutanovac.

Ono što bih, gospodine predsedavajući, podsetio i vas, podsetio i ministra Udovičića koji je ovde spreman za jednu ozbiljnu raspravu, a ne za lakrdiju, podsetio i predlagača amandmana da su Beogradski maraton, polumaraton ili neku distancu na Beogradskom maratonu trčali i bivši predsednik Republike gospodine Tadić i bivši ministar Đelić, pa su katastrofalno izgubili na izborima, jer ljudi ne mere mišiće i bicepse Pajtićeve koje pokazuje na novosadskom Štrandu, već mere učinak, mere kvalitet, mere koliko bolje žive i koliko je naša država bolja i uređenija.
Bili smo prisutni ovde kada su neki narodni poslanici vama, gospodine Bečiću, umesto suočavanja argumenata tražili da obarate ruke. Međutim, mislim da to građani Republike Srbije od nas ne očekuju i ja pozivam predlagača amandmana da i dalje radi svoj posao, da i dalje predlaže amandmane, ali da se argumentima bori za njihovo usvajanje, a ne da ponižava ovaj dom ovakvom matematikom koja ne postoji nigde. Ovakvu matematiku, čini mi se, ni Hudini ne može da prizna, niti da napravi.
Međutim, kada sam pratio medije juče i kada sam gledao predlagača amandmana danas, shvatio sam da je u tom delu i u tim agregatnim stanjima DS zavladala neka epidemija zabrojavanja, pa je tako juče jedna Demokratska stranka Bojana Pajtića slavila 26 godina od obnavljanja stranke ispred banera na kojem je pisalo „25 godina i čestitamo 25 godina“. Hajde to što su se zabrojali za jednu godinu, to mogu i da razumem, ali u onim drugim stvarima kada treba oteti novac od dece sa posebnim potrebama, kao što su to uradili u Heterlendu, kada treba oteti novac u Fondu za kapitalna ulaganja, kada treba oteti novac iz banke, iz Fonda za razvoj, iz Pokrajinskog sekretarijata, e tu su veoma precizni. Tu nema greške, tu idu do decimala. Tu su gospodin Bojan Pajtić, njegova klika i njegov režim apsolutni, nije im potreban digitron ili ono, što reče predlagač amandmana, nešto što broji. Ne znam šta broji, a da se okreće.
Na ovaj način se predlagač amandmana nije zabrojao za jedan. To 25, 26 godina, već se zabrojao jedno stotinak puta. Po svim istraživanjima javnog mnjenja, po svemu onome što građani Republike Srbije pokazuju i hoće, ne da ima 9%, nego 9 promila, tako da te greška, ta zabrojavanja su postala epidemija u svim agregatnim stanjima DS i da se prizivaju i priviđaju nekakvi procenti koji apsolutno nisu realni ni mogući. Prizivanje takvih procenata i takve podrške na jednoj politici, na jednoj platformi i ta platforma je složena u jednu rečenicu, i ta jedna rečenica je – mrzimo Aleksandra Vučića, neće doneti ništa dobro, a ponajmanje građanima Republike Srbije. Zbog toga građani Republike Srbije nemaju i ne daju podršku, jer će takva politika, politika mrzimo Aleksandra Vučića i SNS, politika zaustavljanja Srbije na putu reformi ne odgovara nikome u Srbiji, osim onih kojima nedostaje vreme kada su mogli iz budžeta Republike Srbije da uzimaju nekontrolisano, osim onih, kao što sada radi Bojan Pajtić sa fondovima i novcem građana koji žive u Vojvodini. Takva politika ne odgovara nikome osim onim koji su se obogatili subvencionisanim fruškogorskim vinogradima, koji građane Republike Srbije koštaju 500 i nešto hiljada evra i za 500 i nešto hiljada evra koliko su građani Srbije siromašniji, toliko je Zoran Živković bogatiji kao predlagač amandmana. Da vrate vreme kada su mogli na pašnjacima na Vračaru da grade velelepne zgrade, kada su mogli da budu gospodari i novca i života i svega u Srbiji, takva politika ima podršku, ali u promilima, ne u procentima.

Završavam, gospodine Bečiću.
Samo jednu malu stvar je potrebno u svemu ovome uraditi – sve to dokazati što predlagač amandmana govori. Da bi dokazao, potrebno je da izađe na izbore sam, samostalno. Video sam na ovim poslednjim izborima, koji su obavljeni u gradu Somboru za mesne zajednice Bački Monoštor i Kljajićevo, da nisu imali ljude koji ih podržavaju, a koje bi stavili na listu. Čak i one koje su stavili na listu, najbolji su imali po nekoliko stotina glasova manje, nego što je imao kandidat SNS sa najmanje glasova. To su ljudi za čije se mišljenje svi mi borimo.
Šta su rekli ljudi u Somboru? Rekli su ne takvoj policiti, rekli su da politici učinka, da politici normalne, pristojne, uređene Srbije, da politici izgradnje koridora za razliku od izgradnje ličnih vinograda, pa od tih vinograda se prebacuje na kuće i na stanove na Vračaru i na preskupe old tajmere i na preskupe džipove. Da krade može svako, ne treba vam obraz, ne treba vam preterano znanje, ne treba vam obraz zato što od dece sa posebnim potrebama u Heterlendu … Šta je potrebno da bi ukrali? Nemanje obraza, nemanje časti, nemanje morala, ali graditi koridore, graditi državu, zapošljavati ljude, za tako nešto je potrebno znanje i volja, i to znanje i volju ima Vlada Aleksandra Vučića i SNS.

Zahvaljujem se gospodine Bečiću.
Reklamiram povredu Poslovnika 27. i 109. skandal je obeležio danas našu sednicu Narodne skupštine. Skandal da jedan narodni poslanik svojim kolegama, svojim koleginicama kaže da čuče, kaže da su u sagnutom položaju. Bruka i sramota od jednog intelekutalca, od bilo kojeg čoveka u našoj državi da se na taj način obrati bilo kojoj ženi, bilo kojoj dami. U godini kada se zaista borimo da svaka žena bude bezbedna prvenstveno zato što su žene dragulj naše, svake naše porodice. Zato što su i naše koleginice narodne poslanice dragulj ove Skupštine.
Skandal je kada narodni poslanik, kao što je to uradio gospodin Pavićević, za žene kaže da kleče. Uvek ću, gospodine Bečiću, za one koji su mi prigovorili zašto sam vikao i galamio, kada treba, zaštititi žene bilo gde i na bilo kojem mestu. Vikaću i galamiću i uradiću mnogo teže stvari kada treba zaštiti slabije od nas, naročito od ovakvih verbalnih napada, fizičkih napada, bilo kakvih napada kojima su žene izložene, kao što su bile izložene malopre u govoru gospodina Pavićevića.
Najmanje što možemo da očekujemo ovde, najmanje što sam mogao da očekujem jeste da neko sagne glavu i da kaže – izvinite, da uputi izvinjenje svim ženama u Srbiji. Ne, nismo dočekali, ali smo dočekali napad na mene zašto sam to primetio i zašto sam podigao glas i zašto sam stao u zaštitu žena, ne samo iz moje poslaničke grupe, nego svih žena na ovom svetu i u našoj državi.