Poštovani ministre, imajući u vidu današnju raspravu o budžetu i narednih dana koja će ovde teći, a takođe imajući u vidu i postojeće vreme poslaničke grupe SPS, želim samo nekoliko stvari da istaknem koje su, smatram veoma značajne u ovom trenutku da se kažu.

Dakle, ja neću govoriti o onim stvarima gde je budžet pokazao svoju valjanost i svoju uspešnost, gde je pokazao izbalansiranost u planovima, kojima je isplanirano njegovo trošenje u narednom periodu, neću govoriti ni o onim uspešnim stranama gde se veliki deo budžeta usmerava i na pozitivne procese, na infrastrukturna ulaganja koja apsolutno otvaraju Srbiju i daju jednu njenu vrlo otvorenu, savremenu, kvalitetnu, perspektivnu poslovnu sliku i vrlo zanimljivu za sve građane kako Srbije, tako i iz inostranstva.

Neću govoriti ni o onim valjanim stranama koje se odnose na povećanje plata, na povećanje penzija, značaj usvajanja švajcarskog modela kao posebnog sistema kojim će se moći u narednom periodu planirati tok penzija itd.

Ono što želim da istaknem jeste da u svakom slučaju mora da se konstatuje i da se vidi u ovom trenutku da Srbija 2019. godine je daleko od onoga što je bila 2012. godine. Kako god hoće neko da ocenjuje da li jeste ili nije uspešno, velika je razlika, Srbija više nije na kolenima i prosto je u situaciji da ima taj perspektivni budžet.

Veoma je važno, u sistemu kojim se upravlja u narednom periodu, smatram, dve stvari imati na umu, to je razvijanje socijalne politike i socijalne zaštite i to imajući u vidu dva velika problema, koji kada je reč o stanovništvu se kod nas pojavljuju. Jedno je obnavljanje stanovništva, problem populacione politike, za koji treba u narednom periodu, čini mi se, mnogo hrabrije reagovati.

Pojavili su se prvi rezultati, mere su dale, ali mislim da to je nešto što obezbeđuje u narednim godinama, desetinama godina opstanak srpskog naroda i s druge strane, sve ono što se može smatrati migracijama i kretanjima stanovništva. Tu imamo dvostruki problem.

Jedan koji nam je apsolutno prisutan, a odnosi se na kretanje stanovništva i iseljavanje, odlazak i mi po osnovu mortaliteta i iseljavanja takođe možemo da konstatujemo nažalost, da svake godine gubimo dva grada. Mislim da u finansijama te dve stvari moraju apsolutno radi održivosti naroda, da imaju svoje prioritete. Ono što u dnevnom regulisanju problema, s obzirom da smo društvo u tranziciji, moramo hrabrije reagovati na zaštite osetljivih kategorija stanovništva, bolesnih, starih dece, žena itd. nasilja u porodici, nasilja itd. tu smatram da je važna uloga centara za socijalni rad koji moraju, to se pre svega odnosi na Ministarstvo za rad, ali svakako u sistemu Vlade to mora da se eventualno sugeriše, razvija itd.

Oni moraju u budućem vremenu biti više finansijski podstaknuti, stručni obnovljeni, sa novom metodologijom koja će obezbeđivati rad u njihovom delovanju, zasnovan na preventivi, a ne lečenju posledica.

Najzad ono što smatram da je važno u razvijanju svakog modernog društva je mesto i položaj kulture. Zalažem se da u budućim budžetima kultura zaista, a ima prostora za to, Srbija postaje perspektivna, finansijski stabilna zemlja, bar taj 1% za kulturu mora da bude. Prvo, mi imamo kapacitete kao država, imamo stručne ljude iz oblasti kulture, počev od nege i afirmacije zaštite tekovina i svih onih istorijskih stvari koje nas identifikuju kao narod, možemo da obnovimo i da pokažemo , to je turistički deo koji se zatim razvija, a drugo, i savremeno stvaralaštvo podržati.

Sa dva stanovišta je to važno. Prvo, učimo mlade generacije kulturi, a ne primitivnim i nekim nerazvijenim formama rada, zabave, itd, jer kultura u stvari razvija ilitizam, razvija interesovanje mladih za nova otvaranja. U tom smislu recimo, ja sam očekivala da možda u Predlogu budžeta bude mesta za stvaranje, odnosno razvijanje i konačno gradnju beogradske opere o kojoj se priča decenijama.

To je nešto što inače u ovoj Vladi i u politici predsednika Vučića je veoma prepoznatljivo i prisutno, a to je da se stvaraju neke stvari i proizvodi koji će ostati iza nas i ove generacije, kao trajno obeležje vladanja i trajno obeležje jednog perioda u kojem je Vlada pokazala svoj puni stvaralački kapacitet. Zatim, smatram da treba da bude razvijeno takođe i obnavljanje biblioteke npr. na Kosančićevom vencu, jer će ona pokazati duh obnovljivosti i hrabrosti Srbije, da umesto te Narodne biblioteke stvori jedan novi kulturni centar koji će apsolutno dati nove sadržaje i biti nešto što podseća na ono sve što je istorijski urađeno srpskom narodu.

Tome takođe pripada i razvoj domova kulture u malim gradovima i selima ili otvaranje biblioteka, jer one doprinose upravo da ta sela i mali gradovi funkcionalno, kvalitetno žive i da se mladi ljudi iz velikih megalopolisa i gradova vraćaju u sela. Time će premrežena Srbija, novim putevima, imajući nove sadržaje u malim gradovima živeti na više tačaka, ne samo na jednom, dva ili tri, u velikim gradskim centrima. Mislim da to mogu da budu ciljevi budućeg budžeta u narednim godinama. Hvala.

Hvala.

U svakom slučaju, najvažnije je da se razume da Srbija ide vrlo krupnim pozitivnim koracima i da sve te stvari koje obezbeđuju sigurnost, kvalitet života, ali i obrazovanost, a to razvijamo i kroz sistem obrazovanja, moraju da budu sinergični i sa tim kulturnim kvalitetom, jer Srbija i po tome pripada Evropi, odnosno i više od toga, pripada svetu.

Zato ohrabruje upravo jedna ovakva namera, hvala na tom i takvom planu i mislim da Srbija u budućem vremenu i budućim budžetima na tome treba da istraje.

Naravno, i ovog puta se zahvaljujem predsedavajućem, gospodinu Arsiću, na datoj reči. Hvala još jednom.

Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, dan za postavljanje pitanja iskoristila bih za upućivanje pitanja ministru poljoprivrede, a vezano je za našu saradnju sa inostranstvom i sve većoj mogućnosti poljoprivrednog razvoja, odnosno stvaranja novih proizvoda koji bi bili namenjeni izvozu.

Naime, konkretno me interesuje kakvu strategiju i konkretne mere ili konkretne programe razvoja poljoprivrede za naredni period priprema ministarstvo i kakvi su budžetski planovi, s obzirom na sve veće izraženo interesovanje drugih država za naše poljoprivredne proizvode.

Ja bih svakako istakla u okviru ovoga velike napore Vlade da ojača u ekonomskom smislu Srbiju, da je stabilizuje i da je pozicionira kao poželjnog i uglednog partnera i zemlju u koju treba ulagati i razvijati u preduzeća. Vlada je u tome postigla značajne uspehe i svedoci smo toga svakodnevno. U tom smislu smo nedavno i usvajali rebalans budžeta, kreditni rejting je poboljšan, a ocene Svetske i Evropske banke o uspesima reforme u Srbiji su jasni.

Jedno od važnih mesta za ozdravljenje Srbije svakako je poljoprivreda, imajući u vidu potencijale koje Srbija ima. U poslednje vreme potpisani su sporazumi za izvoz naših poljoprivrednih proizvoda u Kinu, Rusiju, Tursku, Liban, zemlje Evroazijske unije. Sada je i predsednica Vlade u Japanu, a odakle nam stiže vest o interesovanju ove visoko razvijene industrijske zemlje za naše poljoprivredne proizvode.

Sve je to izuzetno važno, jer se radi o ogromnom prostoru sa velikim brojem stanovnika koji traže visoki kvalitet proizvoda, zdravu hranu, redovnu i preciznu isporuku. Ove mogućnosti moraju biti iskorišćene i što pre moraju se preduzimati složene mere i duboke reforme u poljoprivrednoj proizvodnji i odnosu prema selu. Srpsko selo i danas posle svega što je preživelo u prethodnim godinama, ekonomski, a i u svakom drugom pogledu, sve zavisnije je još uvek od države, a ne obrnuto, kao što je to nekada bilo i u međuvremenu je ono takođe socijalno devastirano.

Modernom selu, kakvo nam treba, danas treba omogućiti pravno-tehničko uređeno zemljište, obrazovanu radnu snagu, veći stočni fond, jeftiniji kapital, bolje puteve, orjentacija u celini na zdravu hranu i redovnost isporuke. U tom smislu smatram da su neophodne sinhronizovane i temeljne sistematske reforme na svim nivoima, od vrha države do sela i obrnuto, što nije moguće, naravno, ostvariti u kratkom vremenskom periodu i segmentirano. Upravo zato je i ovo pitanje Ministarstvu poljoprivrede, može se reći i celoj Vladi, u kom smislu treba da pozicionira i pravi li planove za to gde i kako treba da bude mesto poljoprivredne proizvodnje u Srbiji, kako za domaće potrebe tako i za inostrano tržište koje nam je otvoreno?

Sigurno da prirodni potencijali Srbije su veliki. Kod nas ima ekološki čistih područja i to se mora sačuvati, ali i iskoristiti, u kojima se može proizvoditi organska hrana za sve zahtevnije potrebe.

Danas još uvek nedovoljno razvijena infrastruktura Srbije, putevi, ne obnovljeni ili ih nema, selo bez interneta, bez mladih i bez sredstava nije selo koje može da odgovori na ovakve zahteve kakvi se od nas očekuju. Zato mislim da moramo biti upravo svesni gde smo sada, donositi bez straha nove odluke, pozicionirati selo u središte pažnje, povezati nauku i struku, selo i seljaka i on mora biti pravi, moderni, poljoprivredni proizvođač, menadžer i biznismen u poljoprivredi.

Da li Ministarstvo poljoprivrede planira da u narednom periodu preduzme upravo ovakve mere, odnosno da na ovakav način priđe svim segmentima poljoprivredne proizvodnje i da u skorom vremenskom periodu, uz pomoć države, banaka i stranih fondova, upravo obezbedi ovakvo razvijanje sela? U tom slučaju, sigurno da ne moramo da brinemo onda za razvoj ovih naših krajeva, za njihov sve veći odlazak iz njih i istovremeno će doći do obnavljanja demografske strukture u njima do ukrupnjivanja poseda, stvaranja zadruga, udruživanja kapitala i znanja.

Smatram da upravo ovakav pristup može u mnogome da doprinese razvoju Srbije i njenom modernom povezivanju na svetskom i evropskom tržištu na novim razvojnim osnovama. Hvala.

Hvala poštovani predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre i gospodo poslanici, Vlada ove vladajuće koalicije od svog početka neprestano se nalazi na ispitu uspešnosti i istrajnosti u borbi da Srbiju kao ekonomiju i kao državu oporavi i postavi na put razvoja i uspeha.

Posebno od 2015. godine su pojačani napori i primenjene mere koje u ovom pravcu daju svake godine sve više i bolje rezultate. Neprekidno Srbija je na uzlaznoj ekonomskoj putanji i zato je podignuto poverenje i ugled kod stranih investitora, povećava se zaposlenost i ostvaruje rast zarada. On još nije na onom nivou kako bi mi želeli i kako ovaj narod to zaslužuje, jer je on radan i stručan, ali od čega smo pošli važno je do čega smo došli.

Dva strateška cilja važna za državu u ovom vremenu od najmanje rečeno pet godina, su ostvarena. Prvi, ostvarena je ekonomska stabilnost i ekonomsko jačanje.

Vratila se stabilnost zemlje i svih njenih ekonomskih tokova, vraćen je ugled i poverenje kod stranih investitora i međunarodni diplomatski ugled suštinski je izmenjen. Od tzv. reći ću pod znacima navoda poražene i ponižene zemlje, koja je samo trebala da sluša strane zahteve i ostvaruje tuđu političku volju i interese, vratili smo se na tron svetske diplomatije. Ojačali smo, vratili samopouzdanje i sada se već otvoreno borimo za svoje interese.

Naša diplomatija osnažuje i vraćamo stare prijateljske odnose, uspostavljaju se nova prijateljstva i širi istina o istorijskim događanjima na ovom prostoru i u srpskom narodu. Svojim dometima Srbija je na najboljem putu da se razvije i ostvari kao zemlja koja ima najznačajniji pozitivni uticaj na Balkanu.

Ovi dugoročni strateški ciljevi ostvaruju se nizom konkretnih unutrašnjih mera i ciljeva, kao što su: poboljšanje privrednog ambijenta, obezbeđenje visokih stopa privrednog rasta, smanjenje nezaposlenosti, podizanje životnog standarda. Uspešnim vođenjem ekonomske politike i dobrim merama fiskalne konsolidacije koje sprovodi ova Vlada u kontinuitetu, a naročito u prošloj i ovoj godini, stvorili su prostor za ovakav pozitivan rebalans budžeta.

Ne događa se baš često da se rebalans budžeta radi pre kraja godine i to u cilju povećanja investicija i socijalnih uslova života i to na osnovu konkretnog i realnog uspeha u radu.

Važno je, veoma važno je i povećanje zarada koje se ovim ostvaruje. Šta ovo može da znači? Ove mere podižu životni standard, stimulišu privatnu potrošnju, a sve to, opet, utiče na bolji privredni razvoj, što je i cilj ove Vlade. U ovom periodu data je najveća podrška privrednom rastu. U ovom vremenu Srbija je privukla više stranih investicija nego ceo region Balkana. Njen kreditni rejting je povećan, što je veoma važno. Ovaj trend mora biti nastavljen i to je krucijalni zadatak Vlade u ovom i narednom periodu, jer samo to obezbeđuje veću zaposlenost i veću socijalnu sigurnost.

Šta ovde ne sme da ostane? Ne sme da ostane privlačenje novih stranih investitora samo kad su u visini donacija po radnom mestu, ne smeju da ostanu zarade na niskom nivou, jer rad mora da ima svoju cenu, a ne svoju potcenjenost, ne sme da se lako ostane bez posla, ne sme da postoji ekonomska i socijalna nesigurnost, ne sme da se teško živi u siromaštvu, da se produžava radni vek. Kad sve ovo postoji, ljudi, a posebno mladi, se sve više odlučuju da odu iz zemlje tražeći bolji život.

Na primer, pomenuću samo nešto što svi znamo. Godine 2020. plan Nemačke je da jako liberalizuje uslove za zapošljavanje stranih radnika. To nas upozorava na poboljšano tržište koje će privući sve one koji su stručni, obrazovani i u mogućnosti da stvore visoke kapitalne vrednosti. To će se više još otvoriti ulaskom našim u EU, kao što se stvorilo i dogodilo u drugim državama koje su ušle u EU pre nas.

I više od toga, ovih dana smo, na primer, pak, svedoci otvorenosti tržišta rada, na primer Slovenije, koja je u saradnji sa tržištem rada Srbije na ovom prostoru otvorilo Sajam zapošljavanja koji direktno nudi 4.500, na primer, slobodnih radnih mesta u Sloveniji, i to za: vozače, varioce, električare, radnike u ugostiteljstvu, turizmu, zdravstvu, građevinarstvu, itd. Lako će medicinska sestra sa zarade u Srbiji od 500 evra otići na zaradu od 1.000 evra u neto iznosu.

Zato, naš napor ovim rebalansom budžeta jeste značajan korak, ali upravo ono što smatram da je važno, to je nastavak ovakve borbe da se u Srbiji upravo ta mera dobre zarade koja obezbeđuje zadovoljan život u Srbiji mora ostvariti.

Svi koji odlaze kažu, inače, da odlaze za boljim životom, boljim uslovima rada i većom zaradom. Takav ekonomski razvoj nam je potreban da ljudi ne žele da odlaze iz Srbije ili ako odu da se opet vrate.

Pored značajnog smanjenja stope nezaposlenosti i rasta ukupnog broja zaposlenih važno je da je poboljšana zaposlenost na tržištu rada.

Sekundu samo.
Poboljšan je položaj osetljivih kategorija, posebno mladih i žena i to je, takođe, veliki uspeh.
Želim ovom prilikom da kažem da je podrška penzionerima značajna. Još značajnije od ove jednokratne mere je uvođenje u njen sistem, a najviše, između ostalog, u ovom rebalansu budžeta jeste značajne investicije, jer sa otvorenim auto-putevima i koridorima u Srbiji, Srbija je otvorena zemlja. Ona nije više Srbija iz prošlog veka, a to je, otvaranje takvih investicionih radova, najbolji putokaz razvoja stabilnosti i ispravnog rada.

Gospodine potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani gospodine ministre, poštovani saradnici, poštovana gospodo narodni poslanici.

Danas u okviru rada Skupštine Srbije imamo jednu izuzetnu priliku da celu sednicu i vreme koje imamo posvetimo spoljnoj politici i zakonima o potvrđivanju sporazuma sa jednim brojem zemalja, znači govori se o Surinamu Mjanmaru, Dominikanskoj Republici i Paragvaju, o ukidanju viza za, pre svega, nosioce diplomatskih pasoša, službenih, specijalnih, običnih, odnosno, pasoša za obične građane. To je prilika da istaknemo koliko je važna spoljna politika zemlje za svaku zemlju, naravno i za našu, važno je da razvijamo dobru saradnju sa svim zemljama koje su i bliže i dalje od nas, jer to znači međusobno razumevanje, poštovanje, razmenu dobara, razmenu usluga, razvoj turizma i razvoj prijateljstva.

Kaže stara poslovica – za ljude vrediš onoliko koliko prijatelja imaš. To isto se može odnositi i na države da vrfedi onoliko koliko prijatelja ima. Zato je ovaj napor Ministarstva za inostrane poslove, pre svega gospodina Ivice Dačića kao čoveka koji se nalazi na čelu ovog ministarstva, upravo jedan od najvažnijih oblasti rada današnje Vlade i nastojanja države Srbije da postane značajna u međunarodnim odnosima i u saradnji sa drugim državama.

Naša diplomatija ima dugu tradiciju, još od vremena borbe za stvaranje moderne slobodne Srbije od 1804. i tada još razvijala se od Karađorđa, govorim samo o modernoj Srbiji, diplomatija i saradnja sa drugim državama.

Tokom vremena, videli smo u zavisnosti od razvoja međunarodnih odnosa stanja rata ili mira da se saradnja sa zemljama menjala, da može da poprima različite oblike i različite sadržaje. To je, dakle, jedan dinamičan proces, kako je rekao i sam ministar, ali svaka zemlja ima za cilj da zaštiti svoje interese u najvećoj mogućoj meri svoja prava i da zaštiti pravo svog naroda na život u slobodi i miru.

Za stabilnost svake zemlje najvažnije je da ona u unutrašnjoj politici bude stabilna, da joj bude privreda jaka, zaposlenost velika, da ima dobre puteve i komunikacije. Ova Vlada upravo u tom pravcu i usmerava sve svoje snage u prethodnom periodu, ona zastupa jednu čvrstu, stabilnu politiku na čelu sa predsednikom države, sa predsednicom Vlade, celokupnom Vladom i ministrima, a posebno, evo, kad danas govorimo o ovim zakonima, ministrom inostranih poslova. To je svakako jedan poseban resor koji je zahvaljujući ovakvoj aktivnosti postao vidljiv i ostvario je značajne uspehe o kojima se sve više govori.

Iz svega toga se može zaključiti da je u stvari i gospodin Ivica Dačić sa svojim saradnicima jedan od najdoslednijih, najupornijih i najposvećenijih ministara u ovoj Vladi i time jedan stabilan oslonac i saradnik i samog gospodina Aleksandra Vučića, kao predsednika države.

Opšta tendencija razvoja dobrih odnosa sa drugim državama je opšti krajnji cilj u svim zemljama prijateljskim da razvijamo i unapređujemo tu saradnju koja već postoji sa zemljama bloka Nesvrstanih i da se vratimo na one dobre puteve širom zemaljske kugle kada smo kao država Jugoslavija, a zatim i kao Srbija razvijali te odnose i sa malim i sa velikim značajnim državama i njihovim ekonomijama jer svaka država je država pojedinac i njihov glas treba poštovati i njihovu autonomiju i njihovu samostalnost.

Naravno, razvoj diplomatije mora da ide i u pravcu razvoja saradnje sa onim državama koje nas manje poštuju. Poseban zadatak diplomatije je, dakle, u ovom slučaju objasniti istinu o Srbiji, objasniti i približiti istinu o našim ciljevima, a u ovom slučaju posebno istinu o Kosovu i Metohiji. To je lobiranje. Neke velike sile koje su stvorile tzv. „nezavisno Kosovo“, preko 20 godina lobiraju po svetu za ovu srpsku pokrajinu i to sa ciljem da je treba podržati kao samostalnu državu samo na osnovu njenog jednoglasnog proglašenja, bez obzira što nasuprot tome postoji Rezolucija UN 1244 koji je jedini validan potpisan međunarodni dokument koji jasno utvrđuje poziciju i Srbije i Kosova i Metohije i međunarodnog prava i svih subjekata u tome.

Srbija u to vreme nije ni vodila politiku zaštite njenih interesa, a sada imamo predsednika, imamo Vladu koja zna i jasno kaže šta su interesi Srbije, diplomatiju i ministra koji je aktivan, odgovoran i čvrsto se bori za srpske nacionalne interese. Iz toga je proizašao i rezultat da je 15 zemalja povuklo priznanje, da su danas pred nama četiri zakona koja ovo produbljuju i šire saradnju sa zemljama sa kojima tu saradnju i bliskost do sada nismo razvijali.

Ukidanje viza nije sredstvo za poništenje priznanja i mislim da se sa tim svi možemo složiti. To je gest dobre volje i želja za poštovanjem i razvojem prijateljstva i saradnje. Ko ima pravo na lobiranje, najzad moramo postaviti pitanje? Oni koji krše međunarodno pravo ili oni koji ga štite, štite međunarodni poredak i štite svoju zemlju?

Najzad, naš strateški razvojni cilj je svakako saradnja sa EU i ulazak u ovu zajednicu, naš cilj je razvoj, modernizacija zemlje, evropski zakoni koji se ovde primenjuju i to ne radi jednog cilja – ulazak u EU, nego razvoja interesa Srbije i njene modernizacije. Da se težište svake politike premešta na Istok, to vidimo da je potpuno sada legitimna međunarodna politika i zato bih rekla da to nije sedenje na dve stolice.

Međunarodni interesi su promenljivi a šta ako se unapred dogodi da neka velika svetska sila povuče priznanje Kosova i Metohije? Zato mi u našoj politici i u našoj zaštiti naših interesa moramo bit i najdosledniji. U tom smislu mislim da u celini, dakle, možemo govoriti o podržavanju ove politike, želji za njeno unapređenje, podržavanja rada ove Vlade, predsednika države i ministra inostranih poslova.

Još jednom, Socijalistička partija Srbije će glasati za ove zakone, a sa željom da ih ubuduće bude sve više. Hvala.

Hvala, poštovani.

Ja bih se uključila u ovu raspravu koja je očito od strane svih poslanika privukla veliku pažnju, podržavajući jednu ideju naše ukupne borbe i zalaganja kada je reč o ovom zakonu, što je i dosadašnja rasprava pokazala da smo svi na strani onih koji mogu ovim zakonom i koji jesu u mnogim vidovima dosadašnje prakse bili ugroženi, da to ubuduće ne budu.

Ja govorim sa stanovišta običnog građanina, dakle nemam ni retoriku i način izlaganja, neubeđivanja koji vrlo zapažamo svi da ima gospodin Neđo Jovanović i tu ću podržati ocenu uvažene predsednice parlamenta, da gospodin Neđo Jovanović svojom retorikom vrlo jasno obrazlaže, ali nisam razumela da u njegovoj diskusiji u raspravi postoji jedna posebna zaštita one treće kategorije, odnosno trećeg učesnika u ovom postupku, nego jedno zalaganje za ravnomernost odnosa i uvažavanja prava vlasnika, prava dužnika i prava, odnosno obaveze i odgovornosti koji ovaj deo zakona treba da izvrše i da ga obave.

Manjkavost, očito, primene ovih zakona je u nekontroli, u zloupotrebi i predlog za promenu zakona upravo doživljava na taj način da treba da onemogući takve prakse ubuduće.

Uvažila bih i vrlo poštovala sve ono što je u dosadašnjoj raspravi rečeno i zalaganje za zaštitu svih socijalnih kategorija o kojima je i gospođa Gojković ovde govorila i što je posebno istakla svojim amandmanom, što je i takođe gospodin Aleksandar Šešelj naravno isticao do sada, ali bih se jako založila da ovo o ovoj osetljivoj kategoriji ne bude kraj rasprave, uvažavajući sve probleme koji postoje.

Kažem, još jednom, vrlo poštujem sve predložene izmene i dopune, ali ću takođe napomenuti i ovo da koliko sam videla i izveštaja Ministarstvo, odnosno Vlada usvojilo je šest podnetih amandmana narodnih poslanika, a nije usvojio 125. Ne bih rekla da je svih 125 amandmana bilo neprimereno duhu onog o čemu govorimo, o praksi koja treba da dovede u mnogo većoj meri do poboljšanja ovog zakona.

To mi je dodatni argument za molbu da uvažavajući potrebe građana, uvažavajući neophodnost njihove zaštite od zloupotrebe i svih vidova ugrožavanja života, dostojanstva i opstanka porodice, smo dužni da u narednom periodu to onemogućimo još drastičnijim promenama zakona. Čak bih možda predložila i neke vidove u pripremi tog novog predloga, javne rasprave, odnosno rasprave u određenim stručnim telima ili ovde u parlamentu pre konačnog predloga koji bi upravo uvažio ono što je evropska praksa, ono što su evropski zakoni, jer apsolutno težimo tome, ali i nešto što su neposredni uslovi života i mogućnosti naših građana. Hvala.

Hvala poštovani predsedavajući.

Gospodine predsedničke Komisije, gospodo saradnici, gospodo poslanici, u današnjoj raspravi analiziraćemo izveštaj jednog novog tela, koji postoji od pre nekoliko godina u našoj državi Komisija za zaštitu konkurencije, i to za 2018. godinu.

Komisija je, da podsetimo osnovana Zakonom o zaštiti konkurencije iz 2005. godine. Počela je sa radom 2006. godine nakon formiranja saziva Saveta komisije.

U početku njenog angažovanja, kao što smo čuli iz uvodnog izlaganja, nisu postojali dovoljni podsticaji i dovoljni uslovi da bi ova komisija odmah pokazala i svoje prave rezultate.

U prvom periodu najveći napor je bio usmeren ka institucionalnoj izgradnji tela, obezbeđivanju veće vidljivosti, afirmaciji ciljeva borbe protiv zloupotrebe tržišta, odnosno sprovođenja politike zaštite konkurencije u cilju koristi celog društva i to su rezultati koji su se ostvarivali upravo u vašem mandatu.

Isto tako Komisija je u ovom periodu intenzivno radila na postizanju pune pravne sigurnosti učesnika na tržištu kada je reč o politici zaštite od konkurencije.

Ovo telo kod nas je, kao što sam rekla nova institucija, i ona je u stvari osnovana na osnovu zakona koji je donet ovde u republičkom parlamentu sa ciljem da upravo reguliše osnovna pravila ponašanja, kako velikih, tako i malih proizvođača na tržištu, na korist svih potrošača i svih građana.

U procesu pristupanja EU, politika zaštite konkurencije zauzima inače jedno od značajnijih mesta, jer njeno efikasno sprovođenje doprinosi unapređenju ekonomije, razvoju i rastu broja privrednih društava, unapređenju ulaganja u istraživanje i razvoj novih proizvoda, privlačenju novih investicija, povećanju proizvodnje i izvoza.

Usklađivanje propisa u zaštiti konkurencije sa praksom evropskih sudova i Evropske komisije obezbeđuje pravnu sigurnost za sve učesnike na tržištu i sigurnost planiranja dugoročnog poslovanja u zemlji članici sa znanjem da je njihov kapital zaštićen od zabranjenog uticaja dominantnih učesnika na tržištu, privrednih kartela ili nedozvoljenog spajanja privrednih društava sa ciljem kontrolisanja ili istiskivanja drugih učesnika na tržištu.

Članstvo u EU istovremeno podrazumeva i određene obaveze država koje se spremaju za život u zajednici evropskih naroda. Pravila o konkurenciji sastavni su deo pregovaračkog Poglavlja 8 o pristupanju EU i to je poznato i tu zauzima jedno od najznačajnijih mesta i sama ta pozicija i samo to mesto pokazuje pažnju koju EU pokazuju ovom sektoru, kao i onu pažnju koju mora naša država u ovoj oblasti u narednom periodu još više da izgrađuje.

Suština je da njeno efikasno sprovođenje u stvari doprinosi unapređenju ekonomije, razvoju i rastu broja privrednih društava, unapređenju ulaganja u istraživanje i razvoj novih proizvoda, privlačenju novih investicija, povećanju proizvodnje i izvoza.

Cilj države Srbije u svakom slučaju je primarni i to je zadatak ove Vlade i ovog parlamenta i svih narodnih poslanika, stvaranje što bolje ekonomskih uslova, jačanje ekonomske snage države, ali i ekonomske snage i moći svake porodice i svih građana.

Usklađivanje propisa o zaštiti konkurencije sa praksom evropskih sudova i Evropske komisije obezbeđuje pravnu sigurnost za sve učesnike na tržištu i sigurnost planiranja dugoročnog poslovanja u zemlji članici, jer se zna da kapital koji se ulaže je zaštićen od zabranjenog uticaja dominantnih učesnika. Čuli smo da dominantni uticaji postoje, ali nikada ne smeju biti zloupotrebljeni i rađeni na štetu drugih učesnika na tržištu. S ciljem dakle, da se manji učesnici na tržištu zaštite, da im se omogući konkurentnost i prisutnost na tržištu u ravnopravnim uslovima i da se ne sme dozvoliti njihovo istiskivanje sa tržišta na osnovu monopolskog uticaja.

Članstvo u EU, a moramo to istaći, nema samo prednosti. Ono podrazumeva i određene obaveze svake članice prema svojim evropskim partnerima i to kontinuirano. Pravila o konkurenciji važe za sve učesnike tržišne utakmice jednako, a zadatak je da omoguće funkcionisanje tržišta, veću ponudu roba i usluga, bolje cene.

Ova pravila u stvari štite građane, jer preduzetnicima zabranjuju sklapanje sporazuma kojim bi se dogovarale cene, ograničavala proizvodnja, razvoj i ulaganje ili delila tržišta i izvore i nabavke. Ona takođe sprečavaju zloupotrebu dominantnog položaja preduzeća i onemogućavaju spajanje preduzeća koje bi moglo imati uticaj na konkurenciju na tržištu. U tom pravcu, kod određenih pojava kojih na tržištu ima u svakom slučaju moramo u narednom periodu biti daleko delotvorniji.

Takođe, ova pravila utvrđuju kako i koliko je moguće dati pomoć države preduzećima, pod uslovom da se ne naruši konkurencija, odnosno obezbedi podjednako dobre uslove za sve. Cilj politike zaštite konkurencije u našoj državi podrazumeva ekonomski napredak, jačanje privrednih subjekata, otvaranje tržišne utakmice, bolji kvalitet proizvoda, niže cene, jer čitav taj milje efekata svakako ide u opštu korist.

Konkurencija kao otvoreni proces poslovne borbe između kompanija ima veoma važnu ulogu u podsticanju ekonomije rasta i razvoja, ali ako je krajnji cilj koristi za potrošača, onda nivo ekonomskog rasta neposredno postaje kriterijum za zaštitu konkurencije.

Poslovne aktivnosti za koje se utvrdi da narušavaju korist potrošača ili ocenjuje se da do toga može doći, smatraju se antikonkurentskim, pa i nezakonitim. Definitivno, konkurencija podstiče kompanije da poboljšaju kvalitet svojih proizvoda, da smanje troškove, povećaju produktivnost i inovativnost, a u celini doprinose razvoju privrednog ambijenta i ostvarivanja bržeg ekonomskog rasta, a to je potpuni cilj i posvećenost ove Vlade. Svakako se to u dinamičnom razvoju Srbije može konstatovati.

S druge strane, ova pravila za potrošače obezbeđuju bolji asortiman proizvoda, niže cene, veći kvalitet. Svakako, da ne bude zabune, zadatak Komisije nije da štiti male učesnike na tržištu, već da za sve omogući ravnopravne uslove. Veća konkurencija pomaže malim proizvođačima da posluju bolje.

Efikasna primena propisa iz oblasti zaštite predstavlja važan uslov za razvoj i jačanje srpske privrede u celini. Tu ogromnu ulogu upravo ima ova Komisija, upravo redovnim podnošenjem izveštaja o radu u Narodnoj skupštini, kao što je u ovom slučaju evidentno, objavljivanjem svojih rezultata rada na internet stranici, što inače čini, odnosno predstavljanjem svojih aktivnosti u medijima koje su tada dostupne široj javnosti i što je u svakom slučaju vrlo značajno i za pohvalu.

Ova komisija je, što se vidi iz Izveštaja, u toku 2018. godine ostvarila uspešnu saradnju kako sa stručnom, tako i sa opštom javnošću. Ovim je u velikoj meri eliminisana pravna nesigurnost kod preduzeća, ali i stabilizovana pozicija i neizvesnost kod jednog broja njih. Zahvaljujući tome, preduzeća u Srbiji mogu unapred da procene šta je zabranjeno, šta ima ozbiljan efekat odvraćanja od aktivnosti koje mogu da ugroze konkurenciju i u kom pravcu svoje delovanje treba da usmeravaju. Zato smatram veoma važnim što je ova Komisija kod nas osnovana, što ostvaruje konačno pozitivne efekte, što se etablirala na našem tržištu, ali istovremeno i u saradnji sa saradnicima, odnosno odgovarajućim institucijama u EU i to ne zbog EU i našeg pristupanja njoj, nego pre svega zbog nas samih i građana koji treba da imaju što bolju zaštitu i pravno organizovanu državu.

Važno je istaći da i prema proceni same EU, što takođe potvrđuje i vaš Izveštaj i vaše uvodno izlaganje gospodine predsedniče, u Srbiji je došlo do povećanja implementacije u primeni prava zaštite konkurencije po broju predmeta iz ove oblasti o kojima je reč, kao i po relativnoj veličini i značaju kompanija koje se istražuju.

Na primer, u jednom delu izveštaja se čak kaže – ispitivanje velikih privatnih kompanija i državnih preduzeća koje je Komisija sprovodila su u velikoj meri doprineli unapređenju kvaliteta, kredibiliteta i imidža u javnosti. Takođe, primetno su povećane aktivnosti zastupanja politike konkurencije. Odluka Komisije u sve većoj meri su podržane od strane žalbenih sudova, ali je jasno da kapacitet sudstva za bavljenje složenim predmetima iz oblasti zaštite konkurencije treba da bude značajno osnažen. To je i ocena, ali naravno i usmerenje u kom pravcu treba da se dalje ova institucija i institucije sa njom, povezane u mreži, moraju da se razvijaju. Naravno, to je druga tema.

U svakom slučaju, podržavamo rad ove Komisije. Socijalistička partija Srbije u danu za glasanje će podržati ovaj izveštaj. Smatramo ga veoma važnim kako po privredne subjekte na tržištu, tako i za građane koji dobijaju ili svi mi zajedno, dobijamo bolje proizvode i uređenije tržište.

Naravno, ono što je i do sada rečeno apsolutno podržavamo, a to je da se posebna pažnja posveti najosetljivijim sektorima telekomunikacija, farmaceutske proizvodnje, stanje u oblasti maloprodaje na to smo najosetljiviji, želimo brzo i što pre da vidimo pozitivne efekte i naravno odgovarajuću transparentnost rada u javnim preduzećima. Sudovi su, rekla sam, posebna odluka, ali u jednoj budućoj, nadamo se što bržoj i što kvalitetnijem jačanju ekonomske snage Srbije. Povezanosti svih ovih institucija koje treba da deluju na tržištu komplementarno, dobićemo sve ono što nam obezbeđuje bolji kvalitet života i ravnopravnost svih subjekata, razvoj male privrede, ali i dolazak novih investitora.

Dakle, krajnje ciljeva nismo ostvarili, ali smo na najboljem putu da u svakom budućem izveštaju taj kvalitet pokažemo što boljim i što većim i naravno od vas i Komisije mislim da to svi zajedno očekujemo. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovani poslanici, pred nama je danas jedan veoma važan zakon koji se odnosi na glavni grad, njegovu organizaciju nadležnosti i funkcionisanje. Važan je, jer se odnosi na skoro dva miliona stanovnika koji u njemu žive i to je najveći grad na ovim prostorima, najveći grad na prostorima država bivše Jugoslavije, ali isto tako je četvrti po veličini u jugoistočnoj Evropi, posle Istanbula, Atine i Bukurešta.

S obzirom na veličinu, njegovu složenost i mesto, on je raskrsnica puteva, privredno, kulturno, obrazovno središte zemlje. Iz tih razloga, njegovo uređenje mora da se definiše posebnim zakonom.

Beograd u sebi u suštini ima 17 gradova, jer ima 17 opština i to 10 centralnih u užem jezgru grada i sedam koje se zovu tzv. prigradske opštine, gde pojedina svaka od tih opština u suštini čini jedan poseban grad, jednu posebnu urbanu celinu. Beograd raste svake godine i tu se dolazi radi školovanja, traženja posla, bekstva od bede i rata.

Od 2000. godine u Beograd je došlo prema statistici oko 400.000 stanovnika novih. Zato nije čudno što postoje saobraćajni problemi, problemi sa zapošljavanjem, stanovanjem, ad hok gradnjom, komunalni, bezbednosni problemi itd, koji se moraju rešavati i zato nije dovoljno da se primenjuje samo Zakon o lokalnoj samoupravi. Iz tih razloga se donosi poseban Zakon o glavnom gradu.

Ovim sadašnjim rešenjem koji se nudi konačno se ide u susret zahtevima građana sedam tzv. prigradskih opština, kako bi građani brže i jednostavnije rešavali svoje potrebe i o tome je u našoj poslaničkoj grupi pre mene govorio poslanik, naš kolega Miša Petronijević. Ja se time neću više baviti.

S druge strane, međutim, ostaje drugih 10 centralnih tzv. opština užeg gradskog jezgra, dela grada koji mora da radi i funkcioniše jedinstveno i zato mnoge nadležnosti za njih ostaju na nivou glavnog grada kao celine. To se odnosi, na primer, na izgradnju građevinske dozvole, urbanističke planove, komunalne usluge, puteve, saobraćaj, javni prevoz, zaštita od požara, zaštita od katastrofa u celini za održiv način života, održavanje i izgradnju zelenih površina, bezbednosti, itd. do održavanja svega onoga što jedan ovako veliki grad čini zaštićenim, bezbednim dobro funkcionalnim i organizovanim.

Posebno grad Beograd ima neke posebne nadležnosti. Ja ću ovom trenutku istaći mere koje on preduzima vezano za pronatalitetnu politiku, koje mogu da budu ugled i primer i ostalim gradovima, jer im je to jedan od primarnih ciljeva u svakom slučaju. No, Beograd ovim novim zakonom koji je sada predložen ima ukupno 23 nadležnosti, što novih, što bolje preciziranih. Beograd se deli na tzv. dve upravljačke zone, što je dobro i naša partija u svakom slučaju se i od ranije zalagala za takvo rešenje i naravno, ovo sada najzad i pozdravljamo.

Ali, o jednoj stvari se mora voditi računa. To uvek mora da bude u skladu sa potrebama građana i ljudi koji tu žive.

Međutim, među tih 10 gradskih opština, nisu sve iste. Želim da istaknem položaj opština kao što je, na primer, Palilula, Voždovac ili Zemun, koje imaju veliku razuđenu i dosta naseljenu periferiju, koje često same za sebe mogu da budu opštine, a sve su podređene u svim važnijim pitanjima odlukama organa grada Beograda.

Njihovo funkcionisanje nije isto kao centralnih opština, kao što su npr. Stari grad, Vračar ili Savski venac. Zato smatram da su te opštine mogle možda dobiti neke od prerogativa koje se na taj nivo opštinski na njih ne odnosi, a koje su dobile ovih drugih sedam opština, jer bi to obezbedilo lakše i brže funkcionisanje velikog broja stanovnika na dosta velikom i razuđenom prostoru.

U svakom slučaju, nije jednako organizovati život u Zemunu, Paliluli ili Voždovcu, kao što je to npr. u ove tri centralne opštine.

Grad posle usvajanja ovog zakona mora da usvoji svoj novi statut kojim će organizovati sopstvena preduzeta ovlašćenja i kojim će nova ovlašćenja preneti za sedam prigradskih opština. Ali, želim da istaknem i potrebu da se pažnja i ulaganja ravnomerno moraju usmeravati kako bi svaka opština poboljšala uslova života. Naravno, pohvaliću velika ulaganja koja se danas čine u odnosu na centar grada. To vidimo po obnavljanju fasada, izgradnji novih stambenih zgrada, hotela, parkova, fontana, trgova, pešačkih zona itd. To fenomenalno menja lice Beograda i pred građanima, a posebno u očima stranaca kojih je sve više, i to je jako dobro.

Proširuje se, isto tako i uređuje, Novi Beograd kao nov i moderan poslovni i stambeni centar. I to je, takođe, dobro. Zaokružuje se jedna moderna gradska celina. Grad se ubrzano menja. To svakodnevno možemo da vidimo.

Isto tako, želim da naglasim da nasuprot tome nema značajnih ulaganja u nekim delovima Beograda koja bi se morala u narednom periodu malo više posvetiti pažnja.

Ja ću u ovom trenutku da pomenem samo grad Zemun, koji bi morao po mišljenju građana da dobije veću pažnju i da menja svoju infrastrukturu, svoj izgled i da obezbedi veću privlačnost. Zašto? To je opština svoje posebne i duge istorije, koja je kao samostalni grad bila do 1934. godine, kada je prvi put ušao u sastav Beograda. Potom je bio nezavisan dok je bila NDH, nažalost, da bi 1954. godine ponovo postao gradska opština. Ali, taj svoj poseban izgled, kao i mogućnosti, treba više unapređivati kako bi postao mnogo bolji, atraktivniji i turistički i saobraćajni, ali i kulturno-obrazovni.

Nažalost, Zemun sopstvenim snagama to nema mogućnosti da postigne ukoliko nema značajnu podršku grada Beograda. Ja ću da kažem da je to nekad bio veliki industrijski gigant. Imao je svoja velika preduzeća „Zmaj“, „Ikar“ uz Grmeč, „Teleoptik“, „Geomašinu“, koji su svi nestali u vrtlogu tranzicije 5. oktobra, a novih je malo.

Tu je nedovršena kanalizaciona mreža. Nedovoljan je saobraćaj prema nekim naseljima. Nema dovršenog priključka za autoput. Centralni dom zdravlja je u lošem stanju za tako veliki grad itd. Nedovoljno je mesta u vrtićima, a malo se ulaže u srednje škole, u Zemunu ih ima sedam, kao i visoko obrazovanje, bez obzira što ovaj grad ima sedam do osam istaknutih naučnih instituta koji su u vrhu domaće i svetske nauke i dva fakulteta.

Sem Madlenijanuma, u ovom gradu, nažalost, nema nijedne kulturne institucije. Nekad je bilo devet bioskopa, scena Narodnog pozorišta, Pozorište lutaka. Sve je to ugasio surovi talas tranzicije, koji je na ta mesta doveo tržne centre, samousluge, kafane i kockarnice. Sedamnaest godina u Zemunu je zatvoren Zavičajni muzej, a „Pinki“ kao centar za sport potpuno ne odgovara potrebama građana.

To su primeri koliko jedan veliki gradski centar, sa svojom bogatom istorijom, može sa svim onim što mu Dunav kao njegova reka daje i sa svojom istorijom, sa svojom posebnom arhitekturom, mestom, veličinom i značajem, da bude bolji. Ali, treba jedinstvena politika u centru Beograda i u gradskim vlastima da se ostvaruje.

Ono što još samo želim da kažem, kratko, ukupna privlačnost svetlosti velegrada i lepote Beograda koji se razvija ne sme da zaseni i isprazni Srbiju zato nam treba još koridora, modernih saobraćajnica, investitora u mnoge gradove, što ova Vlada radi dinamičnije od bilo koje do sada u Srbiji. Beogradu treba obilaznica, ali drugim gradovima treba dolaznica, odnosno putevi kojima bi se u njih dolazilo, živelo i radilo. Kad to završimo, mislim da tek tada možemo da kažemo da smo uspeli. U svako slučaju, ova Vlada i ova Skupština i njeni poslanici, pridružujući se ovim rešenjima koja su data, sa svim ostalim što su planovi za razvoj, smatra da smo na dobrom putu. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Poštovani gospodo poslanici, danas u okviru mogućnosti da postavim poslaničko pitanje, podsetila bih na jedan važan jučerašnji datum.

Naime, 15. maj je proglašen svetskim danom porodice, a porodica je najvažnija ćelija svakog društva i uslov opstanka jednog naroda.

Za moju poslaničku grupu, odnosno za SPS, ovo je izuzetno važno pitanje koje može jedino da se rešava uz prvu organizovanu i vrlo uređenu pomoć države.

Socijalistička partija Srbije, još od svog osnivanja, usvojila je Deklaraciju o populacionoj politici i obnavljanju stanovništva i to neprekidno ponavlja na svakom svom kongresu i u svojim partijskim dokumentima.

Još tada su se definisani problemi, a to je da se stanovništvo smanjuje, mladi se teže odlučuju na brak i decu, prirodni priraštaj je negativan, da smo sve stariji i da je prosečna starost stanovništva u Srbiji 43 godine, da je 15% stanovništva mlađe od 15 godina, a 20% starije od 65, da je migracija postala velika. Osnovno pitanje jeste, u stvari - kako usmeriti rešavanje ovog problema?

Prvi put je Vlada formirana 2014. godine usvojila poseban resor, koji nema posebno ministarstvo, ali je odredila da ovim pitanjem populacionom politikom i problemima obnavljanja stanovništva se bavi prof. dr Slavica Đukić Dejanović, koja se i kao stručnjak i kao čovek mnogo angažovala na ovom pitanju okupljajući struku, nauku, mnoge druge institucije i usvajajući niz dokumenata, počev od Deklaracije UN, EU, da bi stvorili osnov kojim će se na organizovan način ovo pitanje uvesti u agendu aktivnih pitanja Vlade Republike Srbije.

U okviru toga sada bih postavila pitanje – koje od usvojenih mera, po njihovoj oceni, su do sada dale najbolje rezultate, koje se sve mere realizuju u 2019. godini, kakva je saradnja sa lokalnim zajednicama? Na primer, poznato je da su u prvoj godini rada ovog resora bila obezbeđena sredstva za pomoć u 15 opština i određeno je 130 miliona dinara.

Godine 2018, obezbeđeno je 500 miliona i pomoć je upućena u 61 lokalnu samoupravu, dok je sledeće godine već 150 miliona više usmereno za ove svrhe. Naravno, ovaj trend treba nastaviti i dalje, rast je očigledan, ali još uvek nedovoljan u odnosu na veličinu problema, to smatramo svi, mada se pravi efekti novouvedenih mera dugoročno moraju čekati i vide se tek za nekoliko godina unapred.

Uz sklopu mera koje su uvedene, naravno odmah i struka i ministarka i javnost i poslanici, uočeni su da su potrebne nove mere i poboljšanja, te koliko znamo predložene su izmene i dopune zakona, između ostalog, o finansijskoj podršci porodici sa decom, koje će nadamo se uskoro biti pred poslanicima. Zato javnost interesuje kada možemo očekivati ovaj zakon, kakve mere i poboljšanja su predloženi, i da ne budu samo kozmetičke prirode?

Pri tome, i dalje se mora jako voditi računa o tome šta su socijalne mere, mere socijalne politike, mada neosporno i ove jesu te vrste, ali šta su prevashodno one mere koje su usmerene na rešavanje populacionih problema, a ti ciljevi su ipak i različiti.

Naravno, uvek se o takvim stvarima mora voditi računa da bude u okviru mogućnosti države. Šta je važno primetiti? Sadašnji zakon je uveo nove mere. One su poboljšane, ali ipak javnost je odmah okrenula na onaj negativni segment koji nije pokazao dovoljan finansijski ishod, zato smatramo da treba podvući značaj zakona, značaj uvedenih mera, nameru, cilj i organizovanost u rešavanju ovih problema i ovih pitanja, uviđavanje, težinu problema i dugoročnost ovih zadataka.

U tom smislu smatram da ono što se u resoru profesorke Slavice Đukić Dejanović događa treba potpuno oceniti u pozitivnom smislu da su napori ministarke nauke, struke koje su u ovo uključene, cele Vlade, predsednika države i predsednika naše partije, usmereni svi zajedno da se promene dogode, da ta dinamika bude živa i da ona bude svake godine sve veća i bolja. Ovakva interakcija svih faktora, u stvari, daje najbolje rezultate i u tome ima našu podršku.

Najzad, hoću da kažem, da ovo donosi pravo rešenje i prave mere koje će sigurno biti postignute.

Hvala.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovana gospođo ministar, narodni poslanici, u setu zakona iz prvog pretresa izuzetno važnim smatram Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i rekla bih nekoliko rečenica o tom predlogu. O svim predlozima zakona iz ovog seta govorio je predstavnik poslaničke grupe SPS Neđo Jovanović i on je potvrdio pozitivan odnos naše poslaničke grupe prema svim predloženim zakonima u ovom setu.

Međutim, kada je reč o samom ovom zakonu, prosto osećam potrebu da se na određen način priključim diskusiji koja je već u toku današnjeg dana na neki način izložena ovde, ali istovremeno i da kažem neki svoj lični odnos prema ovom velikom, inače društvenom problemu i značaju samog ovog zakona.

U našem pravosudnom sistemu već odavno nema smrtne kazne za najteža krivična dela. Kod ovakvog rešenja išlo se jednom logikom usklađivanja našeg zakona sa rasprostranjenom evropskom regulativom, kao i za humanizovanjem represivnih mera.

Na određen način možemo razumeti jednu takvu tendenciju i jednu demokratizaciju i relaksaciju samog pravosudnog sistema. Samo mali broj država je zadržao u Evropi smrtnu kaznu. Ona je zamenjena dugotrajnom vremenskom kaznom, obično na 30 do 40 godina, što je i kod nas primenjeno.

Međutim, u životu se srećemo i sa raznim krivičnim delima koji su ekstremni po svojoj surovosti koja dovode i do smrtnog ishoda na najbrutalniji način. Najproblematičnije je to kada se nasilje izvrši nad slabim i nezaštićenim licima koja se sama od nasilnika nikako nisu mogla odbraniti. U pitanju su deca, maloletna lica, trudnice, nemoćna lica.

Ističem još jednom, mada je to ovde već rečeno, da je Fondacija "Tijana Jurić" još 9. novembra 2017. godine Narodnoj skupštini podnela inicijativu za izmene i dopune Krivičnog zakona, koji je već do tada svojim potpisima podržalo blizu 160.000 lica. Ova brojnost ukazuje da su građani u velikoj meri nezadovoljni bili Krivičnim zakonom, visinom kazne koje se izriču za najteža krivična dela izvršena nad nemoćnim licima, a ishodovala su smrtni ishod.

Mora se imati, takođe, u vidu da je još 2015. godine pri Ministarstvu pravde formirana stalna profesionalna grupa koja se bavila razmatranjem uvođenja doživotne kazne koja bi zamenila sada najtežu važeću kaznu zatvora od 30 do 40 godina trajanja.

Povodom ovog predloga poznato je da se u velikoj meri uzburkala stručna javnost, demokratska javnost, pojavila su se različita mišljenja koja su bila protiv ove najteže represivne mere. Stručnjaci su, kao i mnogi drugi, videli nehumanost nad izvršiteljima nasilja i ubistvima dece, nemoćnih i slabijih od njih, ali građani su bili zgroženi izvršenjem najtežih krivičnih dela, surovim ubistvima nejakih, a naročito još ako su izvršeni u povratu.

Postavilo se pitanje - kako zaštititi decu, kako zaštiti trudnice i slabe, odnosno nasilnike odvratiti od nasilja? Najbolji odgovor ove mere su u stvari predložene promene. Kazna doživotnog zatvora treba u potpunosti da zameni postojeću najtežu kaznu, i to za teško ubistvo, silovanje, obljubu nad nemoćnim licem i obljubu nad detetom.

Ja se sa tim slažem, jer odakle pravo nasilniku za izvršeno najbrutalnije nasilje onog ko slabijeg muči, iživljava se nad njim i najzad ga ubije, a da kasnije ne bude adekvatno kažnjen, da očekuje razumevanje ili samilost. Svrha kažnjavanja treba da bude ostvarivanje pravednosti i srazmernosti između učinjenog dela i težine kazne, ali ona mora da ima i svrhu odvraćanja za izvršenjem najtežih krivičnih dela, pri tome se i dalje zadržao obazriv, humani odnos. Međutim, on mora da iskaže i stav države, koji mora da bude jasan, precizan i prilično upozoravajući, ali u svakom slučaju, da bude u skladu sa procesima koji se događaju u društvu, kao i na koncu, sa mišljenjem javnosti i građana koji su zaplašeni najtežim krivičnim delima.

Imajući u vidu težinu ove kazne, kao i njenu izuzetnost, predviđena su i neka njena ograničenja, a to su u pitanju samo najteža krivična dela, ali se ne mora izricati licima mlađim od 21 godine, kao što je zakon predvideo.

Naime, ovde se u predloženom zakonu predviđa da se na kratko počiniocu najtežeg krivičnog dela mlađem od 21 godine ne mora izreći ova krivična mera. Težina krivičnog dela je najgora, najsurovija, ubijeno lice nije imalo mogućnost za nadu, nije imalo šansu ni na kakav život. U predlogu zakona imalo se u vidu da odnos prema mlađim licima mora da bude blaži u uverenju da je reč o mladoj osobi koja može proći resocijalizaciju i sa nadom da se može naći na dobrom putu, živeći u slobodi.

To mogu da razumem. Mogu da razumem i da mladi čovek može da se izmeni, da može da ima budućnost i zato mu se pruža šansa, ali se pitam zašto šansu nije imala žrtva i da li je to onda u skladu sa težinom izvršenog nedela?

Zatim, kada je reč o merama u odnosu na koje se ne može izreći kazna doživotnog zatvora, predlog zakona je predvideo da ona može da bude predviđena za slučajeve teškog zločina, a kada postoji zakonski okvir za ublažavanje kazne ili oslobađanje, što ukazuje na fleksibilniji odnos, jedan pristup da tamo gde postoji mogućnost ublažavanja, ova najteža mera ne bude primenjena. To je, kako je zakon predvideo, prekoračenje granica nužne odbrane u pokušaju, bitna smanjena uračunljivost, dobrovoljni odustanak itd. Naravno, s tim u vezi, predviđen je različit uslovni otpust kod primene doživotne kazne, koji je nešto povećan u odnosu na ranije predviđenu meru, ne nešto drastično, ali ipak jeste povećan i on je na neki način i upozoravajući.

Uz novu meru doživotni zatvor uveden je jedan novi institut, a to je mogućnost opoziva, odnosno uslovnog otpusta, i to se može smatrati na neki način i ublažavanjem ove najteže mere. Zašto ovo naglašavam? Po mom mišljenju, za surove ubice postoji i dalje, uslovno rečeno, pomilovanje, mogućnost samilost ili mogućnost razumevanja, te uslovni otpust posle nekih godina provedenih u zatvoru daje novu šansu. Za ubijene pomilovanja nije bilo, nije bilo ni milosti kod izvršenja krivičnog dela i kakav mora biti čovek koji najgore napada nedužne i od sebe slabije?

Zato bih rekla, podržavam predlog izmena i dopuna zakona, zalažem se u svakom slučaju za društvo koje će zaštiti nevine i nejake, a posebno decu. Deca u svakom segmentu u krivičnom pravednom sistemu, u sistemu pravne zaštite moraju imati najviši oblik pravne zaštite u svakom pogledu. Kada društvo pokazuje pojačane oblike nasilja ili agresivnosti, kada se te pojave javljaju, prestupnici se moraju oštro kazniti, jer je to dobra forma i odvraćanja od nasilja, odnosno prevencija, ali istovremeno i represija koja ukazuje na novi pravni okvir u državi. Mi svakako težimo da naš sistem što bolje uredimo, da suzbijemo kriminal i nasilje i da život ovde učinimo što bezbednijim.

Ovaj predlog zakona i predloženi set zakona u ovom paketu idu ka ostvarenju jačeg pravosudnog sistema što obezbeđuje veću sigurnost građana u državi i obezbeđuje usklađenost naših zakona sa zakonima EU, ali svakako poštujući sve pojave koje se događaju u društvu i radeći u smislu zaštite građana i obezbeđenja boljeg života. Zato podržavam ove mere koje su predložene, kao i sve predložene pravne zakone iz ovog seta. Hvala.

Poštovani predsedavajući, zahvaljujem.

Danas u danu kada je moguće postavljanje pitanja Vladi iskoristila bih priliku da postavim pitanje predsedniku Vlade i ministru rada, zapošljavanja i boračka pitanja, možda vojske i policije dodatno, koja se odnose na posledice razaranja u toku NATO bombardovanja.

Naime, ovih dana prisećamo se stravičnih dana iz 1999. godine i bespravnog, neosnovanog mučkog bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, naših gradova, sela, puteva, mostova, fabrika, bolnica, škola, televizije, pijaca, vozova, putnika, pešaka, običnih građana i dece koji ni za šta nisu bili krivi.

I danas, posle 20 godina, NATO smatra da je primena sile u Jugoslaviji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, bila neophodna i legitimna akcija. Oni kažu i danas da je bombardovanje učinjeno kako bi se zaustavila humanitarna katastrofa. Oni kažu – cilj je postignut, nasilje je prekinuto, izbeglice su mogle da se vrate kući i žive slobodno.

Ovo zversko bombardovanje oni i danas zovu vazdušna kampanja. A mi danas moramo da pitamo da li je država, Vlada, stvorila uslove da dokumentujemo sve ono što se u 78 dana bombardovanja u Srbiji događalo? Da li znamo tačan broj poginulih i ranjenih? Koji je obim i cena privrednog razaranja? Koje su dugotrajne posledice po zdravlje stanovništva i životnu sredinu?

Dobro je što je ova komisija koja ocenjuje posledice po zdravlje stanovništva formirana. Sve ono što se radi treba da bude naučno dokazano i dokumentovano, ali isto tako to treba da se odnosi i na sve druge oblasti i na sve druge posledice. Nije kasno da se to uradi do kraja.

Mi postavljamo pitanje - da li je to što ostatak srpskog stanovništva danas živi na Kosovu i Metohiji u stravičnim uslovima demokratija, sloboda, povratak kući ili je život u getu sa ubijanjem, pljačkanjem i sa stalnim strahom kako će biti sutra? Bio je to klasični oblik agresije i to sve više država zna, u kojoj je 17 država NATO snaga bilo protiv jedne male zemlje koja nije pristajala na otvorenu okupaciju, kapitulaciju i poniženje.

Baš zbog tog i takvog odnosa, NATO snaga i danas, naša je još veća obaveza i odgovornost da samo egzaktnim podacima, tačnim činjenicama, preciznim imenima zabeležimo sve ono što je urađeno, koje su žrtve bile da narod ne ostane kolateralna šteta, ni pred licem naših budućih generacija, a ni pred licem pravde. Kad-tad odnosi snaga se menjaju.

Ako imamo egzaktne podatke o tim posledicama, one će postati relevantne i za sutrašnje međunarodne sudove pravde. U svakom slučaju, smatram da je veoma dobro što se Vlada konačno odlučila, ova Vlada uvela da se posledica NATO bombardovanja sećamo, da ne zaboravimo heroje odbrane, kao što je to uradila Vlada posle 5. oktobra, stideći se svojih branitelja, stideći se da kaže da je to bila odbrana zemlje.

Utoliko je naš dug i naše sećanje samo u egzaktnim podacima i tačnim brojkama. Mi imamo ovih dana, ovog proleća da će se obaviti probni popis stanovništva. Instrumenti koji se koriste u probnom popisu mogu da budu na odgovarajući način dopunjeni i da 2021. godine budu osposobljeni da upravo na ova pitanja odgovore, da na ovaj način kada prikupimo te tačne podatke i da onda možemo tačne odgovore da damo.

To najzad može ne samo za posledice NATO bombardovanja da se uradi, nego i na sva prethodna razaranja i žrtve srpskog naroda u celini i da u skladu sa tim konačno imamo memorijale i memorijalne centre koji će imati jasna svedočanstva o danima stradanja srpskog naroda i nepravdi nanetih u celom 20. veku. Hvala.

Poštovani predsedavajući, hvala vam.

Koristeći prava iz člana 287. Poslovnika Narodne skupštine, želim da postavim pitanje, odnosno zatražim obaveštenje od ministra kulture, gospodina Vladana Vukosavljevića.

Naime, u ovoj 2019. godini obeležava se nekoliko veoma značajnih jubileja i godišnjica vezanih za utemeljivače naše države i crkve Stefana Nemanju i Svetog Savu.

Preciziraću, ove godine navršava se osam stotina godina od kada je Sveti Sava ostvario samostalnost, odnosno SPC dobila svoju autokefalnost. Osam stotina godina je od kada je Sveti Sava napisao zakonopravilo, odnosno Novokanon, pravni akt, koji se smatra prvim Ustavom srpskog naroda. Osamsto dvadeset je godina od kada je Sveti Sava napisao Karejski tipik, najstariji originalno sačuvani dokument na srpskom jeziku, a isto tako ove godine je osamsto dvadeset godina od smrti Stefana Nemanje. Takođe, u ovoj godini se navršava i četiristo dvadeset pet godina od spaljivanja moštiju Svetog Save.

Svi znamo koliki je značaj Stefana Nemanje i čitave Dinastije Nemanjića za razvoj i prosperitet Srednjovekovne srpske države i koliko su za našu istoriju i kulturu važna dela Stefana Nemanje i njegovog sina Rastka Nemanjića, odnosno Svetog Save koji bio prvi srpski prosvetitelj, pravnik, književnik i diplomata.

Obojica su bili i državnici i duhovnici. Veliki zadužbinari, koji su ne samo u tadašnjoj Srbiji, već i širom pravoslavnog sveta ostavljali svoje zadužbine.

Najveća među njima i najpoznatija je Hilandar, koja je predstavljala, a i danas predstavlja ne samo sveto mesto hodočašća, već i mesto na kojem se čuva naše vredno pokretno i nepokretno kulturno blago od neprocenjive vrednosti. To su trajni istorijski spomenici o postojanju značajne države i velikih istorijskih ličnosti.

U kontekstu naše istorijske obaveze, ali i obaveze prema budućim generacijama da sačuvamo korene i temelje naše države i državnosti smatram da i u ovoj godini i kao država treba da promovišemo ulogu i delo Nemanje i Rastka i da obeležimo sve značajne datume i jubileje koji se navršavaju u ovoj 2019. godini.

U tom smislu, želim da pitam ministra kulture - da li će i na koji način država Srbija u ovoj 2019. godini obeležiti ove godišnjice i jubileje posvećene Stefanu Nemanji, Svetom Savi? Da li se na primer planira i neka centralna manifestacija poput one 2013. godine kada smo tokom cele godine obeležavali 1700 godina od Milanskog edikta značajnog za celi hrišćanski svet, ali i za pravoslavlje, naravno?

Za istoriju, kulturu i budućnost Srbije, dela i zadužbine Svetog Save i Stefana Nemanje su svakako neprocenjive, vredne stvari i one imaju neprolaznu vrednost. Nemamo pravo da to ikada zaboravimo, a ova godina, godina jubileja je takve vrste da bi se sa njom ponosile i mnogo značajnije, veće i moćnije zemlje.

Mislim da te jubileje treba obeležiti, treba se prisećati, negovati ono što je vredno i što je deo našeg identiteta, a bez njega, odnosno bez njega prosto je nemoguće živeti, a iz njega sve proizilazi. Zato mislim da ove jubileje treba obeležiti na značajan način i posebnim manifestacijama. Hvala.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Poštovana gospodo ministri i poštovani poslanici, ja bih se danas osvrnula, pre svega na Zakon o predlogu zakona o Centralnom registru stanovništva, jer ga smatram veoma važnim.

Zakon o Centralnom registru uvodi takoreći jednu potpuno novu instituciju, mesto od krucijalnog značaja za državne poslove kao i sve građane. To će biti glavni informacioni stub za sve poslove u državnoj upravi, lokalnim samoupravama, raznim fondovima, isto tako i u raznim državnim i javnim službama.

Današnji podaci kako je već rečeno u dosadašnjoj raspravi vode se u 11 evidencija smeštenih u pet baza. To su baze državne uprave i samouprave, MUP-a, PIO fonda, Poreske uprave i Republičkog geodetskog zavoda. Nekada su usaglašeni, u pitanju je možda čak i ponekad različita metodologija, obim podataka ili njihova vrsta i pitanje koliko su oni komparativni ili potpuno upotrebljivi na jednom mestu i u istom smislu.

Isto tako, danas se mnoge evidencije takođe vode i papirološki. Na njima je angažovano mnogo ljudi i te tek evidencije su takođe nesređene, zbog toga svega i danas se događa građanima da radi rešavanja nekih pojedinih pitanja idu od šaltera do šaltera, od banke do banke, i dešava se još uvek ona čudesna rečenica „fali ti još jedan papir“. To je, naravno, gubljenje vremena i za građane i za državu, gubljenje vremena za privredu, za investitore, ali i ozbiljnost poslovne zone i tržišta. Zato je ovaj sistem neophodan i biće osnovno izvorište i utočište svih budućih važnih podataka na jedom mestu.

Zakonom je predviđeno da ovako sređenih i objedinjenih podataka mogu da pristupaju jasno ovlašćeni organi. Ističem ovde – važnost i osetljivost rada u ovoj službi Vlade, koja mora biti vrhunski obučena, profesionalna i odgovorna, o čemu je u dosadašnjoj raspravi bilo reči.

Isto tako smatram da se već na samom početku mora obezbediti što manje mogućih problema i grešaka. Na primer, skeptici bi rekli – kako se ispravljaju slovne greške. Oni koji rade sa papirima i sa slovima, znaju da je slovo ili brojka čudo. Koliko god da gledate u papir, slovo može da nam izmakne, tako da, za jedno slovo ne bude ista osoba, ili isti identitet, isto tako brojčane greške.

Dakle, da li je moguće da u tom budućem tom sistemu dođe do pada, takozvanog elektronskog sistema, kakve su reagovanja u tom slučaju? Kakva su reagovanja na moguće zloupotrebe, provale hakera itd. Kako se rešava ispravnost, ili jedinstvenost matičnog broja? Posvetiću u ovom trenutku samo jedan neverovatan slučaj koji smo preko medija videli pre nekoliko meseci da je preminula osoba imala tri matična broja, to u budućem Centralnom registru, podrazumeva se da ne sme da postoji i neće da postoji, zato ovaj period od godinu dana dok imamo do njegove primene, smatram da sve ove stvari treba predvideti i sistem tako primeniti i obezbediti da do ovih slučaja ubuduće ne dolazi.

Inače, ono što smatram posebnim važnim je da će se u Centralnom registru stanovništva naći sređeni ne samo podaci o domicilnom srpskom stanovništvu, odnosno stanovnicima Srbije, već i podaci o strancima, izbeglicama, raseljenim licima, tražiocima azila, što je takođe izuzetno dobro. Da li je predviđeno i o svima koji su ovde na privremenom radu, a posebno onima koji su iz Srbiji otišli? Sve je prisutnija pokretljivost stanovništva, Srbija postaje sve više otvoreno tržište, i kretanje roba i radne snage i prosto i u ovom trenutku moramo biti predvidljivi na tu vrstu fruktoacije i migracije u svakom pogledu, kako izvan zemlje, tako i unutar nje.

Dakle, Centralni registar je izuzetno važna stvar, bez koje u budućem vremenu više ne možemo funkcionisati ni kao država, ni kao građani. Zato ga podržavamo. No, moram pitati još i ovo – na primer, da li je moguće u budućem nekom vremenu napraviti nešto poput evidencije, ili registra svih onih građana stanovnika država Srbije koji žive u drugim državama. Samo ću podsetiti na podatak da sa jedne strane kažem orijentaciono u državi Srbiji ima pet, šest miliona stanovnika, ali pet miliona naših građana ima koji žive van Srbije.

Kako doći sutra do tog podatka i kako sve te ljudske resurse sutra približiti državi Srbiji i, eventualno u budućem vremenu sve te vrednosti i ljudski kapital inkorporirati u razvoj naše države Srbije? Inače, sam Centralni registar je uslov za digitalizaciju iz svih ostalih segmenata društva, ova efikasnost je već pokazala svoj kvalitet, na primer kod matičnih knjiga, a pre neki dan uveden je Jedinstveni informacioni sistem lokalne poreske administracije.

Sve ovo treba da utiče na dolazak novih investitora u Srbiju, na zapošljavanje, na nov privredni i potpuno uređeni prostor i na poziciju Srbije mnogo bolji na poziciju u Svetskoj banci i drugim značajnim mestima.

Podaci iz Centralnog registra takođe kako se kaže u obrazloženju, što je dobro, uticaće na bezbednost stanovništva, na bezbednost podataka, smanjenje troškova, na efikasnost, trendove populacione politike i tako dalje.

Dakle, želim da zaključim Centralni registar, naravno da što pre to je bolje, Srbija se i ovom slikom menja i unapređuje i to treba da je još intenzivnije u budućem vremenu i po uslovima života i po uslovima rada i ekonomskom rastu koji se u Srbiji ostvaruje.

Važno je da kažemo da i sami moramo da se menjamo i ono što je ministar Ružić takođe pre nekog vremena pomenuo, skoro da ću ga citirati, moramo i sami da menjamo svoje navike. Moramo da menjamo sami sebe i da time poštujemo i zakone koje usvajamo. Naravno, najteže je da to uradimo kod svoje kuće, jer čim odemo u druge zemlje odmah usvajamo nova pravila, usvajamo nove zakone, promenimo ponašanje, odnos prema poslu i odnos prema državi. To moramo da uradimo i u Srbiji da bi ona bila uređena onako kako bi trebalo i kakvu je želimo. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre i kulture i obrazovanja, želim da se u ovu raspravu uključim na taj način što bih svakako dala jedan doprinos i pohvalu svemu onome što se radi i u sistemu obrazovanja u poslednjih nekoliko godina, ali istovremeno u onom što se radi i u samom Ministarstvu kulture i u okviru negovanja kulture i tradicije našeg naroda.

Kada je reč o izmenama i promenama koje se sistemski događaju u domenu obrazovanja naročito je značajno, smatram, uvođenje i polazište samog postojanja strategije koje jasno određuje određene ciljeve.

Sistemski zakoni u okviru ovih procesa postavljaju temelje svakog pojedinačnog segmenta, ali kada je reč o razvoju, naravno, pohvalila bih svo ono nastojanje koje ide na širenje obuhvata dece u svim nivoima obrazovanja, počev od predškolskog, pa redom do visokog obrazovanja, ali naravno, podvlačeći ne samo kvantitet i dostupnost toga nego i kvalitet.

Ovom prilikom želim da podsetim da je, naravno, dugi niz godina naši stručnjaci koji odlaze u inostranstvo su poznati i priznati tamo, međutim, smatram da nije na uštrb u svim reformama i analizama obrazovanja koji se događaju, analizirati šta je to što je bazično i što je nešto što ne treba menjati i što eventualno ne treba ni podvoditi pod sistem bolonjskog sistema, koji je prisutan u našem obrazovanju, a za koji su mnogi stručnjaci, pa i sami učenici i studenti rekli da u pojedinim segmentima nema odgovarajući kvalitet.

U tom smislu, smatram da jedna diversifikacija onoga što je značajno za obrazovanje u pravom kvalitetu u odnosu na neke oblike koji imaju loš uticaj na kvalitet i na vrednost treba u narednim reformskim procesima, u svakom slučaju izmeniti i ići ka tome da naša struka i znanje ostaje i dalje prepoznatljivo, kako u državi tako i u svetu.

Kada se razgovara uopšte o sistemu obrazovanja, mislim da u onome što treba objedinjavati u narednom periodu, treba razmišljati o formama koje mogu sve one stručnjake koji su u inostranstvu asimilovati, odnosno uključiti u sisteme obrazovanja bar na određeni vremenski period kod nas, jer ako pođemo od toga da oko pet miliona Srba, najčešće visokog kvalitetnog i značajnog u svom segmentu rada, postoji u belom svetu, a da nas ima u Srbiji pet do sedam miliona, toliko koliko nas ima u zemlji, da bi objedinjavanje i jednog i drugog kapaciteta u smislu širenja obrazovanja, širenja metoda rada, širenja uopšte povezanosti naše struke i nauke sa svetskim sistemima, dalo jedan mnogo veći značaj i jedan novi kvalitet, jer bi on bio uključen u sistemske promene koje se inače događaju kod nas.

Još jedna rečenica o ovome, želim da istaknem, naravno i pohvalim nastojanje Ministarstva kulture koje je negujući kvalitet i tradicije naših institucija, ovom prilikom donelo Zakon o Srpskoj književnoj zadruzi kako bi zaštitilo jednu od najstarijih naših institucija, ali isto tako da pohvalim i sve one mere koje su u prethodnim godinama donete, a ovde ću posebno da istaknem zaštitu Kolarčeve zadužbine, Vukove i Dositejeve, polazeći od toga da je sam Dositej, kao prvi srpski ministar prosvete pre 200 godina govorio: „Knjige, knjige, a ne zvona i praporci“ i bio u stvari uvodnik onog što je sistemsko permanentno obrazovanje za ceo život, što danas apsolutno postaje moderno i zahtev moderne struke i nauke.

U tom smislu, saradnja ova dva ministarstva u narednom periodu smatram da su u oblicima ovog rada, kao i negovanje jezika i pisma i ukupne naše pismenosti i negovanja kulture i tradicije od neprocenjivog značaja. Hvala vam.