Poštovani predsedavajući, želim da se uključim u diskusiju iz dva razloga. Jedan je da kažem da se ne slažem sa predloženim amandmanom, a mnogo više od toga, u stvari da podvučem izlaganje gospodina ministra, danas u nekoliko navrata, koji je čini mi se veoma jasno i glasno više puta ponavljao ono što je suštinski važno za obrazlaganje čitavog ovog predloga zakona i načina na koji se vrši usaglašavanje odnosno povećanje pojedinih isplata koje su predviđene.

Naime, ono što je važno i ono što posebno želim da podržim jeste da je ono što je predviđeno i ono što je predloženo iz realnog osnova. Prosto, pitam sve one poslanike koji su se danas čitav dan zalagali za drugačiju vrstu pristupa ovom poslu, za drugačije isplate i veće čak nego što su predložene po nekoliko puta, da li bi oni u svom odnosu prema sopstvenom budžetu imali takav pristup da se troši mnogi više nego što se realno ima. Mislim da ne.

Smatram da je Vlada u ovom slučaju postupila odgovorno sa otvaranjem jedne nade i perspektive za budućnost u smislu sigurnosti onoga što čini država i državni sistem, da se može trošiti onoliko koliko se ima, onoliko koliko se zaradi, a ne više od toga, čime se stvaraju ogromni dugovi i nesigurnost, ne samo današnjih, nego još više budućih generacija.

Ono što takođe želim da naglasim jeste pominjanje kulture, kao jednog posebnog segmenta, za koji stvarno smatram da je od izuzetnog značaja i nešto na šta država i čitava Vlada posebno mora obratiti pažnju. Nadam se da će se to dogoditi kod novog predloga zakona o kulturi i ovih članova koji su u buduće pred nama i to iz više razloga, da se ne ostvari ili ne dogodi nešto što je npr. bilo posle 2000. godine, da neko predloži da se npr ukine Sajam knjiga i da se recimo od 2001. godine ustanovi da se u Beogradu održava Prvi međunarodni sajam knjiga.

Na naše veliko zadovoljstvo ogromnog dela kulturne javnosti, koji se pobunio protiv takvog jednog predloga, mi smo ove jeseni doživeli veliki, veoma uspešan, 60. sajam knjiga, što odgovara realnosti, itd, da recimo kasnije u Nacionalnoj biblioteci ne budu direktori koji će izbacivati knjige iz biblioteke, smatrati ih suvišnim ili još više zloupotrebu knjige raditi na drugi način.

Ono što očekujem od Zakona o kulturi jeste da posebno apostrofira koje su to nacionalne institucije, da ih zaštiti i na taj način se uključi u čitavu ovu politiku zaštitu nacionalnih interesa.

Najzad, kada je reč o ovim zakonima, samo ću još ovo da kažem, da je ovakav pristup Vlade i ministra finansija, koji ovih dana vrlo odgovorno i više puta kažem, vrlo energično brani ovaj predlog, nešto što je za razliku od ministara koji su bili u vreme Đelića ili Dinkića, sasvim drugu liberalnu, ekonomsku politiku vodili, koja nije bila zasnovana na stanovištu zaštite države i državnih interesa.

Dakle, još jednom, ovo smatram veoma važnim da se podrži politika koja će obezbediti realno osnovu ekonomske politike u narednom periodu i realnu isplatu zarada prema svima.

Naravno, ne slažemo se da su to dovoljne mere, ne mislimo da su iznosi dovoljni, ali u svakom slučaju jesu stabilni, jesu sigurni, a za veće treba da se svi zajedno potrudimo i da se založimo zaista, da na osnovu realnih ekonomskih pokazatelja, oni se i ostvare u narednoj godini. Hvala.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.

Ja se pozivam na čl. 107. i 108, vezano za ugled Narodne skupštine, jer ovog puta hoću da upravo kažem da sam ja na neki način više puta prozvana i to na različite načine.

Pre svega da kažem da sam gospođa, i to sa ponosom. Zatim, zovem se, naravno, Mirjana Dragaš, da ne bude zabune sa drugom mojom koleginicom.

Takođe, želim ovom prilikom da podvučem da politika SPS-a jeste bila za socijalnu pravdu i solidarnost uvek i to smo stalno pokazivali, a politika drugih političkih stranaka, u Demokratskoj stranci pre svega, odnosila se na zastupanje liberalnog kapitalizma koji je dokazivala deset godina. Hvala.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani gospodine ministre, gospodo poslanici, danas se pred nama nalazi tri veoma važna zakona koja svaki na svoj način i svaki u svojoj temi reguliše nešto što je važno za čoveka u svom nekom radnom okruženju, bilo da se ono nalazi ovde u zemlji, da se nalazi u inostranstvu, ili zakon koji se odnosi u ovom slučaju i na zaštitu dece.
Cilj sva ova tri zakona je vrlo čist, vrlo jasan, kao što je i gospodin ministar rekao, njihov cilj u svakom slučaju jeste da poboljša uslove u kojima se radnik nalazi, da donese i da savremena rešenja i da budemo usklađeni sa svim međunarodnim dokumentima koja su relevantna u ovoj oblasti i koja su važna za njegovo unapređenje, ali ja bih i ovog puta istakla da je njihova važnost ne samo da bi bili usklađeni sa tim dokumentima, nego da bi unapredili sopstvene uslove rada, da bi unapredili sopstvene uslove rada i života, zaštite života, zaštita dece, zaštita osetljivih kategorija, kada je u pitanju rad i radno okruženje.
Kada uopšte govorimo o ovoj temi ili ovom korpusu, ja bih počela u stvari od toga da je osnovno ljudsko pravo, pravo na rad, da bezbednost i zdravlje na radu je osnovno pravo svih zaposlenih. Ono je utvrđeno svim međunarodnim konvencijama Međunarodne organizacije rada, Lisabonskim sporazumom EU, direktivama EU, a ovo pravo je garantovano i Ustavom naše države. Posebno u njemu se ističe da je obaveza zaštite položaja žene, omladine i osoba sa invaliditetom.
U postupku pridruživanja EU ova materija se stalno usavršava i nadograđuje, što je dokaz i ovi zakoni koji su danas pred nama. Šta je važno, ono što je meni posebno, značajno u ovom delu? Da se akcenat stavlja na razvijanje svesti, i njenu promociju na prevenciju, jer je ona značajnija i veća od samog lečenja posledica, na uključivanje svih i podizanje njihove odgovornosti, naročito odgovornosti poslodavaca zaposlenih. Ostvarivost je vrlo moguća. Time upravo podizanjem svesti, znanja odgovornosti, ali rekla bih ono što je neophodno i moranjem postojanja određene kaznene politike.
Za stanje bezbednosti na radu važno je u stvari kakva je privreda. Stanje privrede, njena struktura, opremljenost, znanje i demografska struktura, bitno utiču i na ovu oblast zaštite na radu. Strategija bezbednosti zdravlja na radu je doneta za period od 2013. godine do 2017. godine. Ona je utvrđena i za prethodni period 2009. do 2012. godine i stalno ide u tom pravcu unapređivanja i poslednja na celovit način utvrđuje stanje u oblasti bezbednosti i njihove zaštitne mere.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, o kojem danas konkretno razgovaramo u stvari u sebi predviđa promene zakona koje su, znači usklađivanje sa direktivama EU jer je poslednji put zakon usvajan 2005. godine. Život, regulativa i odnosi su se u međuvremenu u značajnoj meri i promenili. Takođe uočeni su određeni nedostaci prethodnog zakona i time je onda ovaj deo prenebegnut, odnosno prevaziđen.
Zakon u ovom smislu naročito nereguliše određene obaveze koje se odnose na specifične vrste službi, kao što su vojska, policija ili zaštita od požara. Bezbednost i zaštita na radu u ovim službama mora svakako da se reguliše posebnim zakonima, tako da je ovaj sada prilagođen tim novim zahtevima.
Ono što je najvažnije, ovim se podiže nivo kompetencije pravnih i fizičkih lica zaduženih za bezbednost zaštite na radu i podstiče stvaranje programa za osposobljavanje za bezbedan i zdrav rad. Unapređenje znanja lica koja se ovim bave, kao i firmi, preduzeća podrazumeva postojanje licence i za jedne i za druge i u svakom narednom periodu bih insistirala na tome, jer kao što je potrebno da lekari imaju svoje licence za rad, bez obzira na dužinu studiranja, bez obzira na dužinu specijalizacija koja moraju da dostignu da bi dobili odgovarajući nivo stručnosti i znanja, uvedeno je da je inovacija znanja i na njeno unapređivanje stalno mora da bude prisutno.
S obzirom da se u ovim delatnostima radi upravo o zaštiti zdravlja i života na radu u osetljivim okolnostima gde čovek može da bude izložen povredama bilo mehaničke prirode ili zaštite od hemijskih materija, ta zaštita upravo mora da ima stalno unapređenje i stalno obnavljanje licence.
Pozdravila bih zaštitu mladih, zaštitu žena i položaj osoba sa invaliditetom. Ovde ono što je zakonom jasno rečeno je definisanje u novim uslovima ko je to i šta je poslodavac, šta je i u kom položaju se nalazi zaposleni i koja de fakto on mora da ima prava sa kojim svakako mora da bude upoznat, kao i lice zaduženo za bezbednost.
Zašto insistiram na ovome – da i položaj zaposlenih? Mi smo poslednjih desetak ili više godina bili u Srbiji izloženi globalnoj kapitalizaciji i stvaranju privatnih preduzeća koja su vrlo često bila u situaciji da ne poštuju ove primarne zakone koje smo imali, vrlo zastupljene i razvijene i dobro sistematizovane i u prethodnoj državi. Zakoni su se poštovali, odnosi su se znali, ali trka za privatnim kapitalom koji će brzo da obogati pojedinca urušio je mnoge principe koji su ranije postojali i koje smo imali, koje je radnik znao i doveo je radnika koji je najčešće bio ugrožen do te mere da je ostajao bez posla, da je u suštini sveden na jedan mali okvir prava za koja nije umeo, znao ili smeo da se izbori. Ovo daje tu mogućnost i otvara tu perspektivu.
Takođe, predviđeno je i to je dosta dobro oduzimanje dozvole za rad, ako nisu predviđeni neki od uslova koji su predviđeni ovim zakonom. Ovakav pristup obezbeđuje brigu, odgovornost za bezbednost, zaštitu zdravlja na radu, time zaštitu čoveka i smanjenje svake vrste troškova lečenja, ono što je krajnja posledica neodgovornog ponašanja.
Naravno, ponoviću da je pre 2000. godine u našoj zemlji postojala razvijena nauka u primeru rada instituta Fakulteta zaštite na radu u Nišu, koji je imao vrlo priznate reference i u našoj zemlji, i u međunarodnim odnosima, da su postojali vrlo razvijeni i dobro umreženi instituti koji su se bavili. Pomenuću primer Instituta zaštite na radu „Prvi maj“ u Nišu koji je imao simboličan naziv koji se odnosio na praznik koji obeležava zaštitu prava radnika i drugih poznati instituti u Beogradu. Oni su kao i sama medicina rada posle 2000. godine odjednom, naglo i silovito postali potiskivani i ovaj zakon upravo obezbeđuje vraćanje vere i vraćanje sigurnosti koja je u ovom području vrlo bitna.
Ono što je veoma važno i što smatram da mora u budućem periodu da ima sve značajniju ulogu jeste Uprava za bezbednost zdravlja na radu. Znamo koliko je ona operativno značajna, značajna na terenu, ono što je u njenoj realizaciji posebno značajno jeste ta umreženost za strukom, sa institutima, ali i sa inspekcijom koja mora da se nađe na terenu. Ne bih još uvek u ovom periodu ili u ovom vremenu plagirala na veliku odgovornost poslodavca i njihovo postojanje svesti da to moraju da obezbede zato što je nažalost još uvek vrlo prisutno da je radnik trošak, citiraću svog kolegu iz poslaničke grupe koji to nekoliko godina kada su zakoni iz oblasti rada, ponavlja i insistira.
Mislim da je to nešto što oličava odnos, a takođe oličavanje tog odnosa od nas traži odgovornost da radnik ne bude trošak. Razvijanje svesti kod tog radnika da on sam ne sme da se složi sa tom situacijom. Takođe traži od svih sindikata da budu aktivni u zaštiti tog položaja radnika, ne samo radi opravdavanja sopstvene svoje sindikalne uloge, nego u ostvarivanju pravih ciljeva.
Naravno, prema evidencijama koje još uvek postoje u oblasti zaštite na radu, veliki je procenat ljudi koji se u toku godine dana kod nas povredi na radu. Nažalost, imali smo pre nekoliko dana i ovaj dramatičan slučaj na železnici, u po bela dana, u Beogradu, i to u velikim firmama. Šta reći ako se to dogodi u nekom malom mestu, u nekom malom preduzeću, gde nema dovoljno sredstava taj poslodavac, da to sve obezbedi, pa mu je onda trošak radnik, pa mu je još veći trošak da obezbedi njegovu zaštitu na radu? To nas još više opominje da budemo odgovorni, da budemo prisutni, da tražimo odgovornost. Razvijanjem odgovornosti razvijamo i svest.
Ja bih u tom smislu naše aktivnosti usmerila u budućem pravcu, odnosno preporučila i samoj Upravi za bezbednost i zdravlje na radu.
Znači, inspekcija, teren i broj ljudi koji su tu opremljeni, znaju i umeju. Svest, znanje i odgovornost, sistem i kaznena politika su okviru koji to obezbeđuje. Legalan rad, prijavljen i dostojanstven nešto je što podrazumeva se da postoji pre same ove zaštite.
Podsetiću da kod nas nažalost ima firmi u kojima su uslovi rada zaposlenih dramatično loši. Pomenuću primer, čuvene „JURE“. Pitam se, i to je kod nas na Odboru za rad bilo prisutno u par navrata, da li smo kao inspekcija ili da li smo kao Ministarstvo otišli tamo da vidimo te uslove? Da li su oni u skladu sa našim zakonima? Da li sindikati se brinu, drugi, a znamo da je zabranjena sindikalna organizovanost, a to nije u skladu sa našim zakonima? Kakva sredstva i mogućnosti pravimo da to ne bude? Jer, radnik u našim uslovima i u našoj zemlji, po meni, ne sme da bude ni obespravljen, ali ne sme da bude plaćen ispod nivoa dostojanstva? To je ono za šta moramo da se izborimo.
Razumem da su nama poslodavci jako bitni. Poslodavac mora da bi se obezbedio što veći broj radnih mesta, ali ne može da bude poslodavac po svaku cenu, pri tome poslodavac koji će biti finansiran, koji će biti dopingovan sredstvima države, koji će obezbediti taj milje zaposlenih itd, itd.
Dakle, smanjenje dnevnica i štednja ne može da bude opravdanje poslodavcima da ne poštuju ovaj zakon. Borba za profit, u stvari, mora da znači i borbu za prava radnika. Teško je to danas obezbediti, ne samo kod nas u Srbiji, nego generalno i u svetu, jer vidimo da globalni kapitalizam uvek gleda kako što više da izvuče profit na štetu radnika.
Tako da danas, naravno, sigurno ću ponoviti nešto što svi znamo, ali zaposleni danas u Americi ima dnevnicu na određenim poslovima koje nekoliko puta manja od dnevnice njegovog oca ili generacije pre njega koji je ostvarivao. Ali, taj model se nažalost preslikava svuda, zato nam se javljaju pokreti tipa „Sirize“, tipa „Pegide“ itd, itd. u Španiji i sada u Engleskoj.
Pitanje je - da mi kao zemlja koja je imala socijalističku tradiciju, koja je imala razvijenu svest i odgovornost, koja pledira za tim da ima i razvijene svoje mehanizme da to ubuduće postigne ne dođemo apsolutno ispod nivoa koji je civilizacijski dopustiv, pa da se iz toga vadimo baš zato što je ovakav sastav današnjeg Ministarstva za rad, nego da se uporedo sa stvaranjem ekonomskih uslova u stvari izborimo i za dostojanstvo tog rada bez njegovog potcenjivanja i za zaštitu na radu u svakom pogledu.
Kada je reč o drugom zakonu, odnosi se na uslove upućivanja zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti. Upućivanje na privremeni rad u inostranstvo je jedan specifičan fenomen koji se javlja u određenim zemljama ili u određenim sektorima. Na nivou EU se procenjuje da godišnje ima oko milion ovakvih radnika. Najviše zaposlenih koji se šalju su iz oblasti industrije, usluga transporta ili komunikacija.
Poznato je da nekoliko faktora utiče na ovu vrstu pokretljivosti. Pomenuću samo neke, to je geografska blizina, troškovi radne snage, nedostatak radne snage, stopa nezaposlenosti u zemlji itd., ali uvek su cilju određeni ekonomski efekti koji treba da se ostvare i za pojedinca koji se šalje na privremeni rad u inostranstvo a isto tako i za poslodavca, odnosno posredno i na samu državu.
Ova oblast kod nas je prvi put regulisana 80-ih godina prošlog veka od kada je odlazak na privremeni rad u inostranstvo kod mnogih preduzeća bio razvijen bilo da su oni imali razvijena svoja predstavništva u inostranstvu, bilo da su razvijali neku drugu vrstu poslovne, odnosno stručne saradnje, bilo da su slali svoje stručnjake za popunu drugih radnih mesta ili je bila saradnja organa državne uprave. Nadzor nad primenom ovog zakona svakako je važna njegova kategorija.
Važno je istaći da ovim zakonom koji je sada predložen postižu se određeni ciljevi, a to je objedinjavanje zakonske materije, jer se kod praćenja zapošljavanja radnika u inostranstvu prepliće nadležnost pojedinih ministarstava, za rad, za inostranu politiku, Zavoda za socijalno osiguranje itd. Iz toga proizilazi posledica koja je bila da mi danas nemamo jasnih i evidentnih, preciznih podataka o tome koliko je radnika u inostranstvu, kakva je njihova struktura, u koje su zemlje otišli, u kojim preduzećima angažovani, itd.
Ne bih lako prešla preko primedbi zakona koji je 1998. godine donet, koji se reguliše ovu materiju, jer je to zakon iz SFRJ i to je jedan od razloga da ništa drugo ne postoji za šta je taj zakon trebalo da bude primenjen i primenjen na sadašnje uslove i sadašnju državu, ali tada su postojale podele nadležnosti između Savezne države i republičkih ministarstava, odnosno njihovih institucija, i u tom smislu, naravno, neke njihove stvari su različito postavljene.
Savremena zakonska rešenja koja na jedinstven način vode poslove slanja u inostranstvo, koja vode evidenciju o tome je u stvari najbolji način da se dođe do zaštite radnika. Zašto je to važno? Zbog mnogobrojnih problema, o kojima je ovde bilo reči, koji mogu da se jave u životu, koji mogu da imaju kasnije negativne posledice po položaj samih radnika koji tamo odlaze. Posledice su velike. Mogu da budu drastične, pominjali smo ih, od nemanja uslova, od nemanja nadnica, od nemanja zaštite zdravstvene, tragičnih posledica koje se iza toga događaju, itd.
Kada je reč o ovom zakonu osvrnuću se ovde malo preciznije na član 17. zakona, koji se odnosi na zarade, sa određenim pitanjem. Citiraću član, kratak je – poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi zaradu u skladu sa propisima Republike Srbije koja ne može biti manja od garantovane minimalne zarade po propisima zemlje u koju je zaposleni upućen na privremeni rad.
Postavljam teoretsko pitanje – šta ako iz određenih poslovnih odnosa, ili neki drugi radnik poslat na rad u zemlju koja ima manje zagarantovani dohodak? On mora da se zaštiti sopstvenim, znači našim minimalnim ili to može još gore, znači da su kod nas najmanje minimalne zarade, što bih smatrala krajnje nedopustivim i velikim.
Da ne dužim dalje oko ovog zakona, s obzirom da vreme ističe, samo ću da pomenem da Zakon u potvrđivanju Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu i priznanju izvršenju odluka i saradnji u materiji i mera u zaštiti dece jeste jedan odličan zakon koji predviđa podelu nadležnosti. Takođe je osavremenjen i u cilju rešavanja svih ovih složenih pitanja ja ću da kažem da ćemo mi kao poslanička grupa SPS glasati za ove zakone, dati podršku svim naporima koji idu u pravcu osavremenjivanja, ali i tražiti jače mere preduzimljivost za zaštitu položaja radnika, njegovo dostojanstvo, za dostojanstvo njegove zarade i u tom smislu njegovu sigurnost. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, gospodo poslanici, nadam se da ćemo posle niza replika vratiti razmatranju zakona koji su danas pred nama. Ja ću se u prvom delu osvrnuti na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, koji u ovoj oblasti donosi određene promene.
Po obimu predloženog zakona možemo videti da on nije osobito obilan, kao što je to ministar rekao u svom obrazloženju, ali je važan zato što donosi promene u sprovođenju politike zapošljavanja, u konkretnim merama koje se primenjuju, ali i osiguranju nezaposlenih lica u slučajevima koji se predviđaju ovim zakonom.
U postojećem Zakonu, sada važećem Zakonu o zapošljavanju, faktički se menja 20 članova, ali te promene su bitne jer će dovesti do značajnih promena, kako u samom postupku zapošljavanja, tako i u samoj Nacionalnoj agenciji za zapošljavanje, a i u budućem radu sa nezaposlenim licima, u načinu traženja posla, u saradnji sa nezaposlenima, u njihovoj pripremi, prekvalifikacijama, dokvalifikacijama koje se obavljaju u postupku traženja posla, u procesu razvoja privatnog preduzetništva za koji se očekuje u narednom periodu da će biti u većem obimu, dobijanju i korišćenju otpremnina, pravu na otpremninu i s tim u vezi pravu na materijalnu naknadu za vreme nezaposlenosti, posebno u pogledu njene kontrole od zloupotreba kojih je, nažalost, bilo u prethodnom periodu.
Isto tako, ovim zakonom pooštravaju se obaveze službi, odnosno agencija za zapošljavanje. One se upućuju na korišćenje podataka iz Centralnog registra, što smatram da je veoma važno, a koji se nalazi pri PIO fondu i koji od nedavno, zakona koji smo usvojili i njihovog konstituisanja, prikupljaju sve podatke koji se odnose na uplatu doprinosa za penzijsko i socijalno osiguranje. To znači da se primenjuje umrežavanje institucija i podizanje kvaliteta njihovog rada na viši nivo.
Istovremeno, korišćenjem podataka iz Centralnog registra, moguće je sagledati stanje i ponašanje poslodavaca u pogledu isplata zarada, ali i doprinosa, što je veoma važno. Smatram da je to posebno važno, jer u svim promenama zakona ne možemo ići samo na kontrolu onoga kako se ponašaju zaposleni ili nezaposleni i kakva su prava ili ograničenja radnika, nego istovremeno moramo voditi računa o disciplinovanju poslodavaca i sprovođenju politike koja ih usmerava na njihovo zakonsko ispunjavanje obaveza koje su predviđene, a to se pre svega odnosi na isplatu zarada i na isplatu odgovarajućih doprinosa.
Sve ove, ali i druge navedene promene zakona, imaju za cilj da pripreme službe za promene koje će nastati do kraja godine u pogledu zaposlenosti i nezaposlenosti, osposobljavanju za novi rad i prilagođavanju potrebama koje na tržištu rada inače postoje.
U tom pravcu, vrše se konkretne izmene u organizovanju Nacionalne agencije za zapošljavanje u pogledu upravljanja njenim poslovima, a to se pre svega odnosi na organizaciju i broj članova upravnog odbora, ali i položaj njenih savetnika, njihove obaveze prema nezaposlenima, u cilju njihovog većeg i boljeg osposobljavanja da pomognu u traženju posla, primeni aktivnih mera zapošljavanja, kao i njihovom stalnom obavezom učenja nove edukacije, uz obavezno dobijanje sertifikata koji znače potvrdu usvajanja novih znanja.
Važno je napomenuti da su ovi novi pristupi učinjeni uz podršku Svetske banke i u skladu su sa modelima koji već postoje u svetu.
Ovako redizajnirana služba akcenat stavlja na aktivne mere koje omogućavaju da se počne sa reformom, što nam je svima cilj.
Ciljevi politike zapošljavanja utvrđuju se svake godine u akcionim planovima. Oni se mogu vremenom menjati i dopunjavati, a najvažnije je da tržište rada i radne snage postoji, da je dinamično i da se postupak zapošljavanja iz godine u godinu menja i naravno, svima nam je u interesu da se broj zaposlenih povećava.
Naš je veliki problem što je kod nas malo tržište i što je ograničeno tržište rada, što je i danas veliki broj nezaposlenih, posebno među mladima, gde je skoro jedna trećina nezaposlenih, među ženama, gde je više od 50% nezaposlenih i takođe što je veliki broj nezaposlenih sa srednjom školskom spremom, što ukazuje na potrebu njihovog daljeg obrazovanja, posebno specijalizovanog, prema zahtevu tržišta rada.
Poseban udar na tržište rada do kraja godine imaće restrukturiranje preduzeća o kojima je bilo reči. Znamo da se govori o broju od 188 preduzeća koja će do kraja godine morati otići u stečaj.
Prema Akcionom planu koji je Vlada usvojila poslednjih dana januara ove godine, 188 preduzeća je dužno da u roku od 60 dana od prijema obaveštenja Agencije za privatizaciju sprovedu anketu za socijalni program, odnosno dobijanje otpremnine radnika kojima će po tom osnovu prestati radni odnos. Iz tog broja, naravno, izuzetno je onih 70-ak i nešto firmi u kojima nema zaposlenih.
Program koji je nagovešten ne može da se menja, niti rokovi mogu da se prolongiraju. Važno je istaći da se ovi poslovi u preduzećima moraju ubrzati i mislim da tu službe za zapošljavanje možda mogu u narednom periodu da pomognu, jer rokovi ističu a radnici bi u protivnom ostali bez otpremnina tamo gde se u ovaj postupak inače do sada nisu uključili.
Ali, tu ima dva problema. Jedan je da radnici još uvek veruju u mnogim preduzećima da će se spasiti na neki način njihova preduzeća i njihove firme i žele svakako da ostanu da rade. Drugo, da je dosta slučajeva gde nisu isplaćene sve prethodne zarade, te radnici čekaju da ostvare to svoje prava, kako bi tek posle toga tražili i otpremninu. U tom slučaju, mislim da mogu i Agencija za restrukturiranje i Služba za zapošljavanje, odnosno preko ministarstva na određen način, da daju određena kvalitetna i operativna uputstva dodatna i mere koje će ovo da podstaknu da se realizuje u odgovarajućoj meri i na način kako je to predviđeno do kraja.
U praksi kažu da je prosečna otpremnina negde oko 3.500 evra, neko kaže 5.000 evra, ali većina potražuje mnogo više na ime godišnjih neisplaćenih zarada i kamata. Mislim da to takođe mora da se reguliše. Pri tome, problem Srbije je što kada se jednom izgubi ili napusti posao, nema dovoljno radnih mesta da svi koji ostaju bez posla ponovo taj posao nađu, a otpremnine, nažalost, nisu dovoljne da bi se započeli novi poslovi. To znači da je najvažniji zadatak u Srbiji otvaranje novih radnih mesta, o čemu je i u toku ove rasprave, naravno, bilo reči i stvaranje mogućnosti za novo zapošljavanje. To smatram da je velika obaveza Vlade. Vidim da se radi na tome, ali mislim da u te postupke i u te poslove zaista na odgovarajući način mora da bude uključeno što više ljudi, kako bi se ovi zadaci i ostvarili. Za to su nam potrebni strani i domaći investitori i Vlada, naravno, intenzivno da radi na njihovom privlačenju i ohrabrivanju.
Teškoća ima mnogo i na svetskom nivou, gde je prisutna svetska ekonomska kriza, ali i na domaćem, gde ima suženi broj poslodavaca, gde je ograničeno tržište roba, gde su zatvorene mnoge fabrike, smanjen obim proizvodnje, posledice višegodišnje politike zatvaranja preduzeća.
Zato danas ne mogu lako da se zaposle ni mladi, ni stari radnici, ni obrazovani, ni neobrazovani, ni muškarci, ni žene. Istina, broj nezaposlenih se lagano smanjuje, ali je to još uvek nedovoljno i na visokom nivou ostaje i dalje broj onih ljudi koji u Srbiji traže posao. Zbog toga, kao posledica takvog stanja, mi sve više govorimo i svakim danom je prisutan taj problem odliva mladih ljudi, naročito visokoobrazovanih i stručnih kadrova koji pokušavaju da nađu zaposlenje van Srbije. Istina, taj postupak mora u ovim narednim godinama da se promeni.
Ono što je za nas značajno, jeste da stvarajući u Srbiji jaku privredu, mi stvaramo jaku Srbiju, a onda je ona osnov i stabilnost za razvoj znanja i obrazovanja, za razvoj kulture, ali i zdravstvene i socijalne zaštite. A mi verujemo upravo u takvu Srbiju i ona nam je cilj, jer samo takva Srbija može da obezbedi zaštitu i sigurnost svojih gađana, pravo na uređenu i socijalno odgovornu državu, za koju se do kraja zalažemo.
Novi zakon doneće i nove mere i mogućnosti. Pre svega, regulisanje zapošljavanja kroz javne radove, koliko god da su ograničeni, gde se takođe primenjuje deo mera aktivne politike zapošljavanja, dodatno obrazovanje i nove vidove prekvalifikacija na koje upućuju službe za zapošljavanje. Precizira se osnovica za visinu novčane pomoći, obezbeđuje se minimalna novčana naknada za nezaposlenost. Zakonom se preciziraju mogućnosti za zapošljavanje stranaca i to se usklađuje sa Zakonom o zapošljavanju stranaca, što je takođe dobar efekat ovog zakona, a detaljnije su utvrđene i obaveze poslodavaca koje radnike zapošljavaju u inostranstvu, a to je da se uspostavlja obaveza prethodnog prijavljivanja zapošljavanja radnika u inostranstvu, ali i kažnjavanja za sve prevare i ne ispunjavanje obaveza ovakvih poslodavaca koji su pokazali svoju visoku ne odgovornost, a videli smo da su u takvim slučajevima bile prisutne i velike, čak i tragične posledice.
Dakle, ovaj zakon smatramo da treba usvojiti. Stvoriti uslove što hitnije za njihovu primenu i sprovođenje. Modernizovati, unaprediti službe za zapošljavanje, pomoći radnicima i ljudima da se usmere u nove forme rada, a u Srbiji je nužno stvarati dodatno, znači nova radna mesta, izmeniti pristup poslu i radu, stvarati kult rada, a ne kult ne rada. Kod poslodavaca, razvijati odnos da zaposleni nije trošak, da svaki poslodavac mora da da dostojanstvenu cenu rada, da zarada mora isplaćivati se na vreme, kao i svi doprinosi u skladu sa tim. Time se tek stvara socijalna sigurnost građana, a za danas i sutra obezbeđuje ne samo razvoj Srbije i njena modernizacija, nego se čak pozitivno utiče na ono što je veliki problem Srbije, a to je zaustavljanje bele kuge.
Naravno, teško je do cilja, zato je važno da se uključimo svi i to je uređena Srbija, urađena za nas, a ne samo po zadacima i programima EU. Zato, kada je reč ovom zakonu SPS, naravno u danu za glasanje će, glasati za ovaj Zakon.
Drugi Zakon o kojem danas razgovaramo, jeste o upotrebi znakovnog jezika. Ovo je važan evropski zakon, koji omogućava da svaka osoba ima pravo da izrazi svoje ideje, misli i osećanja koristeći jezik koji najbolje zna i razume. Uskraćivanje ovog prava, uskraćuje neotuđivo ljudsko pravo, pravo na komunikaciju. Ova skupština i ova Vlada već su duže vreme kroz svoju politiku ukazali da idu u pravcu stvaranja većih prava za osobe sa invaliditetom, stvaraju donoseći u prethodnom slučaju iz Zakon o upotrebi pasa za pomoć osobama kojima je potrebna u kretanju, a i ovo je nastavak takve jedne politike.
Znakovni jezik je nužni oblik komuniciranja gluvih osoba. Ove osobe imaju želju i potrebu da budu prihvaćene u društvu, da se iskažu i da oni budu prihvaćeni u savremenom društvu zato se mora omogućiti ovakvim osobama da budu prisutne, da budu zaposlene, da ostvaruju svoje interese i ciljeve u skladu sa svojim obrazovanjem. Kada je o ovome reč, deo zakona koji takođe ovo omogućava i što je novina, jeste uspostavljanje, odnosno širenje broja tumača za znakovni jezik, a kada je reč o njemu važno je da će oni biti upisani u novu nomenklaturu zanimanja.
Ovim zakonom regulisano je ko može da organizuje i sprovodi postupak učenja znakovnog jezika, kako se on uči u školi, u procesu inkluzije, gde se ukidaju sve fizičke i komunikacione prepreke, donosi individualni obrazovni plan. Kada se govori o učenju znakovnog jezika, moguće je razlikovati dve situacije. Jednu, kada čovek sam uči za sebe i drugi, kada se stiču znanja za obavljanje poslova tumača za znakovni jezik. Kada se govori o upotrebi tumača, zakon predviđa i reguliše njegovu upotrebu pred državnim organima, učešćem u političkom životu i svim oblicima komunikacije, kako se uči i kako se on primenjuje u školi.
Isto tako, Zakonom se reguliše upotreba znakovnog jezika kod poslodavca u procesu zapošljavanja stručnog osposobljavanja, volontiranja i redovnog rada tamo gde god postoji ta potreba. Upravo iz potrebe da se zadovolje ovakva prava zakon bliže određuje da se zahtevi za pomoć ove vrste iskazuju preko strukovnih udruženja, odnosno udruženja lica sa invaliditetom, javne službe ili poslodavca. Važan deo zakona su i mere za podsticanje primene i unapređenja znakovnog jezika, uslovi za upotrebu ove usluge preko udruženja, kao i obaveza ministarstva i njena sredstva u budžetu u okviru sredstava socijalne zaštite koja će razvoj ove oblasti pomoći.
Detaljnije o ovim zakonima i jednom i drugom, kolege iz naše poslaničke grupe će u narednom periodu govoriti u načelnoj raspravi. Samo ću da ponovim, da će SPS za oba predložena zakona u danu za glasanje glasati i dati im punu podršku. Hvala.

U sali je, hvala vam.
Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar, gospodo saradnici, gospodo poslanici, pred nama je kao što smo i u dosadašnjoj raspravi čuli danas jedan sasvim novi sveobuhvatan zakon koji će prvi put jedinstveno, objedinjeno utvrditi način, organizaciju i pravila inspekcijskog nadzora za sve ili gotovo sve inspekcije, obezbediti uslove za njihovu saradnju, koordinaciju, razmenu informacija i slično.
Kada kažemo da ovaj predlog zakona sve to obezbeđuje onda u stvari otkrivamo jednu drugu stranu medalje, da su danas inspekcijske službe samostalne tako da deluju svaka za sebe. Istraživanja NALED-a i Međunarodne organizacije rada su nam pokazale da svako od naših ministarstava ima svoje institucije koje prate zakonitost rada u svojoj oblasti, da ima 39 inspekcija, pri tome da one rade svaka za sebe, organizuju nadzor, prate rad, svaka za sebe idu na teren, često daju čak i oprečna mišljenja. Dakle, prema nalazu ovog istraživanja koje je bilo u prethodnom periodu u ovim inspekcijama prati se, kako kažu, i sprovodi preko hiljadu zakona, uredbi, pravilnika i drugih podzakonskih propisa što je naravno sve jako otežavalo i opterećivalo rad, opterećivalo i efikasnost ukupnih ovih službi.
Prema tome, oseća se i prenormiranost njihova, u praksi se uočava protivrečnost, često dolazi do kolizije pravnih normi, njihovog tumačenja i to sve stvara jedan loš pravni okvir kao i poslovnu nesigurnost koja izaziva naravno iza toga i nepotrebne troškove. To jeste loše i jeste neodrživo.
Isto tako mora se reći da osnovu za rad inspekcija čini Zakon o državnoj upravi koji je donet još 1992. godine, da su tada mnoga rešenja bila u skladu sa praksom, ali da su do danas ona prevaziđena s obzirom na drugačije ekonomsko finansijske, društvene i političke okolnosti. Doneti Zakon o državnoj upravi iz 2005. godine, zatim izmenjen 2007. i 2010. godine stvorio je uslove da se predloži i ovaj poseban Zakon o inspekcijskom nadzoru.
Ovim zakonom se stvara prostor za uređeniji inspekcijski nadzor, bolje poslovno okruženje, sigurnost poslovnih subjekata, izvesnost poslovnog ambijenta i odnosa u njemu. Samim tim i adekvatno vršenje inspekcijskog nadzora. Ovo je važno i za ukupno uređenje našeg poslovnog miljea, jer kao što kažu podaci, oko 30% naše privrede se danas nalazi u sivoj zoni, čime se godišnje gubi ogromnih tri milijarde evra.
Cilj je da se privreda uvede u zakonske okvire, ostvari novo punjenje budžeta, ali i stvore bolji i jasniji uslovi rada, legalnost poslovanja i zapošljavanja. Na taj način će se osloboditi konkurentnost, stvaranje novih preduzeća, dolazak novih investitora, što je za našu privredu i državu posebno važno.
Novim zakonom se predviđa da će se uticati na smanjenje nelegalne prodaje roba, ilegalno pružanje usluga, veće plaćanje poreza i doprinosa, neistinito prikazivanje stanja poslovanja. Privredni subjekt, poslodavac ne sme državu da doživi kao smetnju, kao nekog gulikožu koji samo smeta i kažnjava, već kao saradnika koji stvara pozitivno poslovno okruženje koje prati rad, upućuje i pomaže.
Naravno sive ili crne ekonomije će biti uvek, ima je i u svetu, ima je i u EU, ali ona se mora smanjivati i svesti na najmanje moguće okvire. Inspekcije mora da su uređene, jedinstveno organizovane, efikasne i samim tim one će obezbediti jedan ovakav zakonski okvir. Ovaj krovni zakon koji je danas pred nama upravo će obezbediti uslove za takvo funkcionisanje.
Ono što je važno i što je svakako dobro jeste i formiranje koordinacione komisije koja je ovim zakonom predviđena i koja će pružati potrebne stručne i administrativne poslove i usluge za rad inspekcija.
U inspekcijskom nadzoru akcenat treba da bude na preventivi, edukaciji, javnosti rada, a to znači da inspekcijski nadzor je ubuduće planiran, najavljen, programiran i koordiniran. On ne sme kao što je do sada bilo da bude faktor iznenađenja, da ide na traženje greške koja će se obavezno završiti i kaznom.
Moram istaći i pohvaliti nove intencije ovog zakona gde će se poštovati načelo preventivnosti, srazmernosti, javnosti, samostalnosti, načelo istine i na ovaj način će se razvijati obostrano poverenje između privrednih subjekata i države.
Stanjem u kojem se nalaze naše inspekcije, kao i uslovi u kojima rade, proizvele su niz negativnih posledica i ukupno lošu percepciju i otpor. Nije to ni čudo, jer se naša zemlja nalazi u procesu promene državnog sistema, uvođenje privatnog vlasništva u kojem se menja položaj i kapitala i poslodavca, ali i položaj radnika, pa samim tim i inspekcijskih službi.
Treba imati dovoljno političke mudrosti i hrabrosti sa jasnim ciljevima da se u državnoj reorganizaciji učine stvarne, pozitivne, a suštinski izmene državne uprave, a ovaj zakon to obezbeđuje i ima za cilj i to u onoj najosetljivijoj službi inspekcijskoj, od kojih u krajnjem slučaju zavisi realizacija politike koju usvaja ovaj parlament.
Upravo kroz rad inspekcije se vidi da li je država dobro organizovana. Danas su ovde evidentni mnogi problemi, o čemu je danas bilo dosta reči, jer za nove odnose nije dovoljno izgrađena pravna regulativa, prisutan je jak interes privatnog, često divljeg kapitala, postoji nedisciplina i odgovornost prema državi u tranziciji.
Uticaj politike je naravno ovde prisutan i zato ovom zakonu u svakom slučaju treba dati punu podršku i obezbediti uslove da on bude u praksi i realizovan i Socijalistička partija Srbije će u tom pravcu se zalagati za sprovođenje ovog zakona i glasati za njega.
Danas je poznato mnogo problema u praksi. Radi se na crno, ne plaćaju se porezi i doprinosi, radnici na primer nisu prijavljeni u velikoj meri, nema zaštite na radu, prisutno je nepoštovanje dužine radnog vremena, prisutne su ucene i mobing, neisplaćuju se zarade i te pojave su prisutne i kod državnih preduzeća, kod privatnih i onih u tranziciji.
Ovo su samo pojave koje se evidentiraju, koje su prisutne i koje su nam poznate u oblasti radnih odnosa, i recimo ja ću se sada osvrnuti na to, i one moraju da budu regulisane u smislu da se poštuje rad, da se poštuje ograničenje radnog vremena, da se poštuju prava iz radnog odnosa, da rad i radnik nisu šteta i trošak, nego da su oni stvaraoci novog kapitala.
U takvom jednom miljeu će postojati i bolji i efikasniji rad privrednih subjekata, veće i izraženije zadovoljstvo svih zaposlenih i radnika, a istovremeno će tada biti i efikasnije prisustvo samih inspekcijskih službi u ovoj regiji rada. Kada je reč o ovome ja je navodim kao primer, a kada se ona ostvari u smislu njene pune efikasnosti i kvaliteta, ona će sigurno imati pozitivne efekte i na sve druge primere rada inspekcijskih službi, kako u oblasti zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, zaštitu hrane, zaštitu u oblasti poljoprivrede, zaštite životne i radne sredine, itd, itd. Samim tim ćemo onda imati bolji i zadovoljniji prostor.
Međutim, moram da naglasim da je ovo svakako važan zakon, da je ovo zakon koji će obezbediti uslove u kojima će ukupan rad ovih službi biti doveden na jedan bolji nivo i na jedan bolji položaj. Oni moraju da budu i adekvatno nagrađeni da bi upravo tu svoju specijalnost i tu svoju samostalnost mogli na odgovarajući način da ostvaruju, ali, ni samim tim nisu ovi procesi završeni do kraja.
Naime, u području ili u oblasti promene radne snage, radnih odnosa i uopšte društvenim promenama, koje se dešavaju svuda u svetu, vidimo da su sve ovo veliki procesi koji traju i kojima se moramo prilagođavati. Pa opet kada je pitanje rada i radnih odnosa, navešću samo neke novine kojima smo prisutni svakodnevno, a to je da su moderni novi izazovi, na primer inspekcijama baš na radu, jer je prisutan rast novih tehnologija, naučnih dostignuća, novih procesa, primene novih hemijskih supstanci, novih izazova i novih rizika u toku rada, tehnoloških inovacija, primene opasnih materija, fragmentacija tržišta rada, sve veća nesigurnost na radu, nelegalni radni odnosi, rad dece i žena u oblastima i u vreme kada to nije zakonom dozvoljeno, angažovanost proizvođača na sasvim nov način, pojava pseuda samozapošljavanja, pojava novih demografskih uslova i faktora, pojava da sve više stariji ljudi rade i prisutni su u procesu rada. Takođe je prisutno da se razvija prekogranični rad, rad u inostranstvu, promene u upravljanju, fleksibilno radno vreme, itd.
Sve to stvara jedan novi milje za koji svakodnevno moramo da nalazimo nova rešenja da bi s jedne strane država omogućila onaj milje koji je neophodan preduzećima da rade, da budu efikasna, da budu kvalitetna i u okvirima legalnosti, a s druge strane, ono na šta ja posebno plediram, na šta je posebno skrećem pažnju, da rad i radnik u tom procesu rada mora adekvatno da bude zaštićen.
Dakle, nauka, zakoni i inspekcije su sigurno na delu u ovom i budućem vremenu i efikasnost u njihovom pogledu mora da bude maksimalno sprovodljiva. Čovek mora da ostane u svakom slučaju u središtu i javnog procesa i naše ukupne pažnje. Hvala vam.

Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar, gospodo poslanici, danas pred nama nalazi se set zakona koji se odnose na zaštitu određenog ekosistema, zaštitu šuma, turizma, u skladu sa tim, ali i zaštitu iz oblasti veterine, zaštite zdravlja životinja, biljnog karantina i zaštite biljaka.

Sa setom zakona koji su juče bili ovde a i danas predmet rasprave, svi oni pokazuju veliki obim, ali još veći značaj zakonske regulative iz ove oblasti i njihove kontrole, s obzirom da danas veliku dinamiku društvenog života imamo u svim sferama, da je veoma razvijen saobraćaj, svaka vrsta trgovine, razmena roba i usluga i u tom smislu je povećana i u svakom pogledu više prisutna zakonska regulativa i u ovoj oblasti i naša ukupna pažnja.

Ova sfera rada traži posebnu pažnju i brigu, u cilju zaštite zdravlja ljudi, životinja i bilja u celini, to znači ukupnog bezbednog života. Isto kao što se mora voditi računa o zaštiti života ljudi, sve se više mora voditi računa i o zaštiti biljnog i životinjskog sveta i onemogućavati svaka vrsta razvoja onih negativnih efekata, bolesti ili zloupotrebe hemijskih sredstava u njihovoj upotrebi.

Posebnu pažnju danas privlače i teme koje se odnose na Zakon o potvrđivanju protokola o održivom turizmu i razvoju Karpata, kao i o održivom upravljanju šuma u ovom području. Zašto baš danas govorimo o toj temi? Svakako, Karpati su poseban planinski masiv evropsko-azijskog kontinenta koji ima posebnu biljnu i životinjsku zajednicu, poslednje je stanište nekih retkih i već ugroženih životinja u Evropskoj uniji, kao što su npr. medved, vuk, ris itd, njih ima i u našim šumama, ali je bogat rudama i vodom.

Život naroda u ovom području kao što smo čuli okuplja sedam država, bogat je rudama, ali i svim raznim oblicima kulturne tradicije, raznovrsnosti i izuzetnosti. Međutim, s obzirom na svoje ukupne prirodne i ekonomske potencijale ovo područje ili deo Evrope je privredno i socijalno neadekvatno, odnosno nedovoljno razvijen.

Briga o Karpatima intenzivnije i na međunarodnom planu počela je posle 2000. godine i posebno dogovorom i obavezama lokalnih zajednica koje su usvojene od 2003. godine, kada je održana Peta ministarska konferencija, „Životna sredina za Evropu“ koja je bila u Kijevu. Iza toga razvijale su se druge inicijative, predlozi i sporazumi održavana određene konferencije itd. One su bile, kao što smo iz dokumenata videli 2002, 2003, 2006, u Kijevu, 2008, u Bukureštu, 2010. godine u Poljskoj i svih ovih sastanaka inicijativa, konvencije itd, i konferencija proizašla je Karpatska konvencija kao osnovni bazni dokument koji je iza toga proizašao i niz sporazuma i protokola.

Cilj ukupnog ovog projekta je jačanje i učešće javnosti u implementaciji i primeni, posebne politike zaštite ove regije i razvoja pojedinih njegovih oblasti i to podsetila bih ovde na ugledu, na zaštite Alpskog područja koje je u zapadnoj Evropi promovisano znatno ranije, pre više 20 i više godina. Svakako ovo područje je turistički i u svakom drugom pogledu modernije razvijenije u Evropi, ali upravo to ukazuje da i druga područja i regije, takođe treba da imaju adekvatnu politiku, adekvatnu zaštitu i korišćenje svih raspoloživih kapaciteta i njihovih raspoloživih resursa, ali na način gde se nedevastira prirodno okruženje, ne zloupotrebljavaju, ne urnišu vode i njihovi kapaciteti, takođe šume, ali istovremeno ne ide upravo i na štetu biljnog i životinjskog sveta i naročito stanovništva koji je u tom području naseljen.

Ovaj region Karpatskog područja je vrlo geografskim, možemo reći izolovan, jedinstven, poseban, specifičan, ali je u njemu prisutna upravo zbog ovih prethodnih problema u socijalnom smislu, velika migracija stanovništva, visoka nezaposlenost, a investicije u ovaj region su slabe. Sve to razvijanjem i primenom pojedinih sporazuma iz ovog programa, iz ukupne Karpatske konvencije, treba da podstiču sve narode zemalja koje su involvirane u ovo područje na međusobnu saradnju, veća ulaganja, razmenu znanja i iskustava.

Inače, kada govorimo o ovom predelu on je izuzetne lepote, ekološke vrednosti, ekološke raznovrsnosti i raznovrsnosti kultura naroda i običaja. Upravo to, zaštitu ovih osobenosti predviđa i ova okvirna konvencija kao i svaki pojedinačni potpisani protokol.

Ovaj konkretni protokol održivom turizmu podstiče saradnju zemalja svaku pojedinačnu zakonsku regulativu, aktivnosti lokalne zajednice, promociju lokalnih vrednosti izuzetnosti, finansijske podsticaje, razvoj putne privrede uz zaštitu njihovu u svakom pogledu, zapošljavanje međusobne podsticaje kao i mogućnost šireg učenja i znanja, i razvoj i na druge susedne oblasti kao što u ovom slučaju imamo razvoj i primenu znanja vezano za Karpatsku inicijativu i prema Staroj planini.

Usvajanjem ovakvih zajedničkih ciljeva kroz zakonsku regulativu unapređuje se život lokalnih zajednica, brišu granice i usmerava i poboljšava ukupan život. U svakom slučaju, ovakva znanja i iskustva su od značaja i za našu Srbiju i mislim da u tom smislu je veliki značaj potpisivanja ovih protokola i ovih konvencija. Svaka strana, učesnik, potpisnik konvencije, odnosno svakog sporazuma, to znači mora da preduzima mere kojima se olakšava saradnja i koordinacija, razvija sinergija, podela odgovornosti i ukupno kretanje ka cilju.

U ovom slučaju kod nas ističemo obavezu države i lokalnih sredina da identifikuju svoje prednosti što znači za nas takođe aktivnu ulogu u ovom delu, da izrade odgovarajuće programe i ponude na širem planu akcije i inicijative koje bi išle u pravcu razvoja. To su prednosti razvoja regije u ovom slučaju kada govorimo o Karpatima, pre svega Đerdapske klisure, Timočke krajine i cele istočne Srbije. Ovo područje u svakom slučaju i na našem unutrašnjem ali i na međunarodnom planu zahteva od nas svakako veću pažnju jer je u svakom pogledu bogato izuzetnim resursima i izuzetnim kapacitetima. Ono je svakako čuvar jednog neiskorišćenog bogatstva. Šta nam treba za to? Putevi, turistički kapaciteti, programi, svest o tome ali i obrazovanje.

U tom smislu bi bila značajna i politika održivosti šuma, poljoprivrede, očuvanja životinja na ovom području, a sve u korist boljeg i razvijenijeg života u ovom predelu. U ovom momentu u fokusu nam je takođe i protokol o održivom upravljanju šumama Karpata koji znači očuvanje biodiverziteta produktivnosti, vitalnosti šuma, očuvanje regenerativnosti, razvoj ekonomske, ekološke i socijalne funkcije na lokalnom i opštem planu.

Usvojeni ciljevi i principi ovom politikom utvrđenim ciljevima i podsticajima primenjivi su na sve oblasti i sve delove Srbije, na sve delove Šumadije i usmeravan na moguće i šire pravce razvoja, a pre svega na planiranje, upravljanje šumama. Nešto od tih principa u svakom slučaju postoji.

Pojedini delovi Srbije po ovom modelu i sličnom u svakom slučaju su poznati razvijeni, afirmisani pa ću ja ovde istaći značaj Kopaonika, Zlatibora, Tare, Zasavice, po svojim osobenostima i karakteristikama, ali rekla bih svakako da na primer ta znanja i umeća nisu dovoljno iskorišćena kada su u pitanju recimo predeli Zlatara, Sjenice, Šare, što ukazuje na buduće moguće modele koji iz ovog primera možemo da usvojimo, primenjujemo i na drugim oblastima i područjima života u Srbiji.

Kada je reč o ovim velikim strateškim ciljevima, rekla bih takođe koju reč i o onim manjim, svakodnevnim problemima na koje smo navikli, a koje vidimo u našem okruženju. Nekada zato što smo na njih navikli, možda ih ne vidimo i ne obraćamo pažnju na njih dovoljno. Bilo je o tome reči kada je reč o ukupnoj ovoj današnjoj raspravi, a to je zaštita i očuvanje životne sredine, njene urednosti u svakom pogledu.

Međutim, kada govorimo o ovim temama, bilo da je to set prethodnih zakona ili ovi danas, nismo npr. ni u jednom delu dokumenta ili naše politike govorili aktivno o posledicama bombardovanja na Srbiju i zaštitu u životnom pogledu, u tom delu jer je ona u svakom slučaju vrlo teška.

Ne govorimo ni mi, smatram, dovoljno u tom pogledu, kao Srbija, nemamo ni dovoljno podataka, a ne govorimo dovoljno aktivno i sa međunarodnom zajednicom u tom pravcu. Politika koja se razvija ide u pravcu širenja odnosa odgovornosti u pogledu zaštite životne sredine, ali smatram da tu postoji i cinizam međunarodne zajednice koja o ovom problemu nigde ne govori i ne podržava ga.

To je inače problem koji je nedovoljno razvijen u našem prethodnom periodu i kada je o zaštiti ukupne politike, zaštite životne sredine, mi se nažalost uvek srećemo sa problemom, da ima malo para, nedovoljno brige, nedovoljno znanja, manjak odgovornosti i svesti, manjak edukacije, nedovoljno ciljeva i projekata.

To je jedno stanje koje je dugi niz godina, nasleđeno je i istina je da se ne može za kratko vreme na adekvatan način o ovome razgovarati u smislu uočavanja konkretnih efekata i njegovog poboljšanja.

Istina, moramo konstatovati u prethodnim godinama, mnogo toga smo propustili, mnogo obećavali, kroz kampanju promovisali, koristili sredstva i resurse, ali sa vrlo malim efektima. Nasleđeno stanje je složeno i efekti su za sada nedovoljni.

Problem Srbije je nedostatak, čini mi se, u dugom nizu godina nacionalnog cilja, političke tolerantnosti i u svemu jedne ukupne nacionalne odgovornosti.

Rekla bih, analizirajući današnji i jučerašnji rad i današnje zakone o kojima razgovaramo da ovo ministarstvo se odgovorno upustilo u rešavanje problema, u davanje odgovora na dugo nerešena pitanja, sistematično deo po deo, naravno ne može sve odjednom da se reši, ali i time stvaranje jednog efikasnog sistema i razvoja, kako u oblasti zaštite poljoprivrede, životne sredine, a i u oblasti zaštite ekologije i drugih uslova.

Redak je, moram reći ministar, po saznanjima koja imam, koji ode u svom poslu direktno na farmu, ode na poljoprivredno dobro, mlekaru, šumsko gazdinstvo, bude na terenu, bude na terenu i u vreme poplava.

Rekla bih da postoji razlika kada određeni resor vodi ministar koji je apsolutno stručno kompetentan, kao što je, u ovom slučaju dr nauka i profesor Poljoprivrednog fakulteta, a sasvim drugačiji kada je to ipak ministar koji je iz neke druge oblasti struke i njegove nadležnosti.

U svakom slučaju, možemo videti da su današnji zakoni o potvrđivanju protokola i sporazuma došli posle prosečnog čekanja od tri do pet godina za njihovo potvrđivanje ovim zakonima, mada smatram kada je reč o sporazumima i njihovom usvajanju i njihovom potvrđivanju, potrebno je svega nekoliko meseci da od Vlade ili određenog ministarstva dođu u Skupštinu.

U tome se vidi rešenost ovog ministarstva, da na svako od pojedinačnih problema brzo i efikasno reaguje.

U tom smislu, podržala bih i u ime poslaničke grupe SPS, da kažem da ćemo mi glasati u svakom slučaju za ove predložene zakone, dati im punu podršku, kao i drugim zakonima, kojima se ja nisam u ovom trenutku bavila, a to je zaštita veterine sa Urugvajem, zaštita zdravlja životinja sa Alžirom, zaštita bilja, biljnog karantina sa Ukrajinom itd.

Svi oni od velikog značaja, svako za svoju oblast i ona usvajanjem postaje deo naše zakonske regulative, složila bih se, mora da bude mnogo veća kontrola njihove primene i njihovog zaživljavanja u neposrednom životu, u cilju zaštite zdravlja, života čoveka ali i ukupne naše sredine.

U tom smislu, svaka podrška Ministarstvu poljoprivrede i na njenim daljim merama koje će preduzimati u ovom pravcu. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, gospodo narodni poslanici, danas je pred nama vrlo zanimljiv, ali vredan kao što smo čuli iz rasprave, a i videli iz samog sadržaja Predlog zakona koji se odnosi na prevenciju, na dijagnostiku, ali bih ja rekla da je potrebno reći i u samom naslovu, kao i u tekstu i u odnosu na lečenje genetičkih bolesti.

Mnoga pitanja koja su odve definisana i precizirana, već su regulisana u pojedinim nekim segmentima, u drugim nekim zakonima o zdravstvenoj zaštiti i postoje u našoj medicinskoj praksi. Međutim, očito da to nije dovoljno i zbog toga se pojavilo kao neophodno da postoji jedan ovakav celovit zakon koji bi ovu materiju regulisao jedinstveno i na jednom mestu.

Sve više mladi bračnih parova i trudnica čija se trudnoća prati sa ciljem da se na svet donese lepo i zdravo dete. Vrši se blagovremena edukacija, objašnjava se, tumači, aktivna je preventiva, može se reći, i to je Zakon o zadravstvenoj zaštiti omogućio i definisao na određeni način.

Sve ove analize i ova vrsta preventive imaju za cilj blagovremeno otkrivanje mogućih anomalija retkih bolesti. Naša nauka, posebno naša genetika je na vrlo visokom nivou i institucije takođe i mi tu ostvarujemo značajne i zavidne naučne rezultate.

Međutim, ima situacija u životu iz raznih razloga, a pre svega neznanja, nerazumevanja, nepoverenja i tako dalje, gde se ne obavljaju na vreme razna genetička istraživanja prenatalan, gde ne mogu ili se ne obavljaju na način kako bi to trebalo, a posledice kao što vidimo u životu ostaju ogromne. Posledice i po sudbinu i po zdravlje deteta, psihičke i materijalne probleme porodice, socijalne probleme, složene probleme u zdravstvu i tako dalje.

Zato je važno i posebno ističem dobro da je predložen ovaj zakon koji eksplicitno i na jednom mestu u vidu posebnog zakona reguliše pitanja vezana za reproduktivno zdravlje i zdravo potomstvo i njegov zdrav život.

Važno je i takođe istaći da se ovim zakonom upućuje na saradnju više grana medicine, odnosno lekara i to ginekologije, genetike i pedijatrije.

Formiraju se kao što vidimo u Predlogu zakona i razvijaju centri koji će imati i veća ovlašćenja i veće mogućnosti da ovu vrstu zdravstvenog istraživanja i zdravstvene preventive, a samim tim i lečenja prate i podstiču.

Ono što je posebno važno, zakon vam omogućava i omogućiće u narednom periodu da naša medicina bude više uključena sa međunarodnim istraživačkim centrima i da za ono za šta ne možemo naći lek u našoj zemlji, budemo povezani sa tim međunarodnim centrima i analize dobijemo odatle.

Sve ovo ima za cilj, kao što je i dosadašnja rasprava pokazala da u stvari obezbedimo da se deca rađaju zdrava, a ukoliko imaju problema u zdravlju, imaju posebne potrebe, moramo na to ukazati na vreme i blagovremeno im pružiti svu potrebnu zdravstvenu zaštitu i negu.

Važno je reći da ovaj zakon ne može naravno da reši probleme, ali može da potencira ono što je važno, prevenciju i dijagnostiku.

I pored ukupne pažnje ima dece i malih pacijenata koji pate od retkih bolesti kojima treba pružiti svu brigu i zaštitu. Deci koja pate od retkih bolesti često lekari mesecima, a nekada i godinama ne mogu da utvrde vrstu i prirodu bolesti pa samim tim ni izlečenje. Patnja, težak život, nastavljaju se.

Cilj zakona je da se definiše stanje, da se definiše bolest, da se pruži pomoć, pruži adekvatno lečenje i potreba da se obezbede posebni lekovi, posebna ishrana u određenim slučajevima i posebna pomagala. To posebno mislim da treba kada je ovaj zakon u pitanju istaći.

Ovaj zakon omogućava pružanje posebnih zdravstvenih usluga.

U svim fazama života kada se dete rodi i uoče neki retki problemi, pacijenti sa retkim bolestima najčešće su deca kao što smo čuli, jer se anomalije i problemi vide brzo po rođenju, a zbog komplikacija otežane dijagnostike, složenosti stanja, nedovoljnog ili neadekvatnog lečenja, životni vek je kratak. Zato govorimo kad je ova tema u pitanju, upravo o lečenju i zaštiti dece.

Lečenje ovakvih bolesti podrazumeva veću brigu, naravno i veće troškove i porodice i društva. Zato je važno u cilju sprovođenja i primene zakona predvideti odgovarajući budžet, nije to lako, znamo i svesni smo toga, ali je neophodan, aktivnu ulogu Republičkog fonda za zdravstvenu zaštitu, ali i drugih humanitarnih fondova.

Današnja rasprava pokazala je veliku težinu i prisustvo ovog problema, pokazala je solidarnost i odgovornost, pokazala je humanost, ali je takođe pokazala i našu ukupnu društvenu sporost, u nekim slučajevima tromost i neosetljivost da na vreme, na probleme koji postoje adekvatno reagujemo i da u najkraćoj mogućoj meri, situacije koje su problematične, rešimo ili im omogućimo njihovo brže rešavanje. Zato i današnja rasprava upravo i dramatično podstiče na našu obavezu da u tom pravcu budemo u budućem vremenu i organizovaniji i solidarniji.

Dakle, danas kada je reč o ovome zbog svih tih razloga glasaću za ovu inicijativu kao i cela poslanička grupa SPS izražavajući zahvalnost i duboko poštovanje prema roditeljima koji su istrajno izdržali u ovoj bitci, prema doktoru Milisavljeviću koji se izborio da ovaj zakon dođe na dnevni red, prema osetljivosti i razumevanju u Ministarstvu zdravlja, ali ću podsetiti da je ovo samo jedan mikro plan problema našeg zdravstva.

Važno je rešavati stvari deo po deo, ali je takođe važno usavršavati i poboljšavati ukupno naš narušeni zdravstveni sistem gde se pacijenti sreću sa nedostatkom lekara i lekova, sa velikim cenama, sa ogromnim redovima, sa nemogućim listama čekanja, svi ti problemi traže odgovor u smislu ako je zdravlje naše najveće bogatstvo, čuvajmo ga na vreme na najbolji mogući način.

Težimo i tražimo ono što je bolje zdravstvo, kao što su i u prethodnom sazivu Ministarstva za zdravlje bili doneti Zakoni o zdravstvenom osiguranju i o zaštiti i pravima pacijenata itd, koji treba da stvore osnovu upravo da dobijemo bolje i organizovanije zdravstvo.

Kada je reč o ovome ja ću samo naglasiti na jedan problem koji me takođe ovih dana vrlo uznemirava, a to je problem koji se odnosi opet na decu, a u pitanju je imunizacija dece.

Nekada smo u državi imali razvijen sistem zaštite u kojima se kao građani nismo pitali da li je imunizacija deci potrebna ili ne. Nismo imali nepoverenje prema toj vrsti zaštite, nismo imali ni problem sa redovnom vakcinacijom, bilo da decu roditelji dovode sami u dom zdravlja prateći redovno dinamiku, odnosno vreme kada to treba obaviti, niti kada se to obavlja u školama.

Danas se nažalost desila neka pukotina u tom poverenju zato sumnje, strah, neredovnost, nemanje vakcina, a opet deca su u pitanju.

Zato apelujem ovom prilikom da se i na ovaj problem na vreme obrati adekvatna pažnja, da se vrati poverenje i u sam sistem odgovarajućih vakcina, njihova ispravnost i kontrole obaveze i odgovornosti države da iza toga apsolutno stoji sa kompletnom strukom kojom mi raspolažemo, ali istovremeno da se takva poruka uputi svim građanima.

Važni su zakoni koji su ovde doneti u prethodnom periodu. To je bilo pomenuto u današnjoj raspravi i zaštita dece od seksualnog nasilja, sprečavanje nasilja u porodici, popravljanje položaja invalida itd.

Naravno, pominje se i ovaj zakon, za koji se nadam da će uskoro biti donet, kada je u pitanju lečenje kancera kod dece, ali osetljivost za teme koje su bile nekada skrajnute, je danas sve prisutnije i znači veću osetljivost i odgovornost društva.

Dobra je ta osetljivost, ali uopšte ne sme ide na uštrb opšteg stanja, naročito opšteg stanja u zdravstvu i potrebe da se građanima pruži adekvatna zdravstvena zaštita u svim institucijama i na svim mestima jednako i u selu i u gradu. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, gospodo poslanici, danas Zakon o zapošljavanju stranaca, o kojem razgovaramo, želim iskreno da podržim, jer smatram da je to veoma važan zakon sa stanovišta utvrđivanja prava za zapošljavanje stranaca, mogućnosti i načina ostvarivanja tog prava, kao i obaveza države koja daje dozvole za rad.
Kao što smo već iz dosadašnje rasprave čuli, ovaj zakon je usvojen 1978. godine, ali u vremenu do 2005. godine, kao što se videlo iz nekih evidencija, on je menjan nekih 10 do 12 puta u pojedinim njegovim segmentima.
Obaveza da se ovaj zakon usklađuje sa pozitivnom regulativom iz EU je usvojena pre svega i direktno proizašla iz SSP-a iz 2008. godine, kada su utvrđena prava i Srbija prihvatila da stvori zonu slobodne trgovine, kao i usklađivanja ukupnog zakonodavstva, samim tim i zakonodavstva iz oblasti rada u okviru Srbije. To se, pre svega, odnosi na pravo i novo utvrđivanje mogućnosti zapošljavanja i kretanja radnika, poslovno nastanjivanje i pružanje usluga, kretanje kapitala i stručno usavršavanje.
U svakom slučaju, iz ovakve jedne promene statusa i položaja stranaca koji dolaze da se zapošljavaju i koji će sigurno dolaziti u budućem vremenu, proizilaze nove obaveze službe za zapošljavanje, koje u skladu sa tim moraju da prate sprovođenje zakonskih odredaba.
Ono što je važno, ovim zakonom se utvrđuju uslovi u kojim se mogu zapošljavati stranci, ali istovremeno se utvrđuje postupak izdavanja tih dozvola za rad, evidencija, nadzor, kao i pojedine kaznene odredbe.
Sada moramo doneti novi zakon, jer se ne može više popravljati i pojavili su se, kao što smo videli, novi termini, nove tehnologije, nova metodologija, stvoreni su novi poslovi, a sa stanovišta dolaska novih investitora, stvaraju se ili će se tek stvarati u Srbiji i nove promene u oblasti rada i zapošljavanja, kojima se svi, čini mi se, iskreno radujemo i priželjkujemo da se što pre dogode.
Sa dolaskom novih investitora stvaraju se nova radna mesta. Zakon kapitala otvara tržište radne snage, kao i mogućnost da se ide za poslom tamo gde ga ima. Ta pojava je dosta zastupljena u zemljama EU, jer se u druge zemlje odlazi zbog boljih mogućnosti zapošljavanja, socijalne sigurnosti i boljih uslova života. Takvo otvoreno tržište radne snage traži, ono što posebno želim da podvučem jeste znanje, celovito i novo i uvek novo, kao i veliku stručnost, ali i mogućnost velike pokretljivosti.
U tom smislu, ono će se pre svega odnositi na mlade ljude koji lako mogu da prelaze sa jednog posla na drugi, koji mogu stalno da se usavršavaju, ali lako pređu za tim poslom iz jednog u drugi grad, što je kod nas, do sada, u Srbiji, veoma retka situacija, redak slučaj.
U zemljama dolaska, takvi mladi ljudi često obavljaju poslove, kad odlaze, naši građani, u zemlje drugih zemalja EU ili iz drugih istočnoevropskih zemalja u centralne zemlje Evrope, često prihvataju poslove iz nivoa kvalifikacija koje imaju ili ne uživaju beneficije kao domaći građani. To je nešto na šta treba, koliko je moguće, uticati. Često se pokazalo da su građani drugih država pomogli da se popune neka radna mesta u zemljama u koje dolaze, kao i manjak radne snage, naročito u određenim kvalifikacijama i vrstama zanimanja koja su manjkava u sredinama o kojima je reč, ali se ostvarivao i efekat obnavljanja stanovništva, što smatram da je veoma značajno sa stanovišta Evrope koja je, u proseku, po starosnoj strukturi spada u starije nacije. Ovim zakonom se, takođe, ostvaruje pravo slobode kretanje, koje je veliko i značajno za sve evropske zemlje, a učvršćuje i socijalnu stabilnost.
Ono što treba da se istakne su pozitivni rezultati primene i usvajanje jednog ovakvog zakona, a koje se odnosi na obnavljanje radne snage, dakle permanentno obrazovanje i učenje, inovacije na tom području, ali i obnavljanje stanovništva, sloboda kretanja, izbora i stvaranje novih biznisa i novih tehnologija. Negativni rezultati ili uticaji ovakve dinamičnosti u kretanju radne snage mogu, neke sam pomenula, da budu takve da su pridošlice često kvalifikovanije, ali pristaju na niže poslove od svoje kvalifikacije koju imaju, da imaju niže plate, da postoje razlike u tom delu, da su im lošiji uslovi stanovanja i uklapanja dece u školu u tim novim sredinama.
U zemljama, kao što su Nemačka, Španija, Velika Britanija, su veliki prilivi stanovništva i te zemlje imaju visoke ekonomske efekte upravo na osnovu ovakvog dolaska i mehaničkog kretanja stanovništva i radnika.
Sa druge strane, u okviru EU prisutne su zemlje iz kojih se najčešće i u najvećoj meri odlazi, i to se odnosi na Rumuniju, Bugarsku i Poljsku. Iz dosadašnjeg perioda razvoja Srbije, bez obzira što nije zemlja u okviru EU, prisutni smo svakodnevno podacima i gledamo kako iz Srbije mladi, kvalifikovani stručnjaci odlaze u Evropu, u druge zemlje, a upravo iz razloga koje sam pomenula.
Donošenjem ovakvog zakona, ali i svih napora, koje u poslednje vreme ova Vlada vrši sa stanovišta privlačenja kapitala, sa privlačenja novih investicija, stvaranja novih uslova za usvajanje novih tehnologija, itd, što se nadamo da će sa svim ovim promenama približavanja EU i nastupiti kod nas, stvaraju se uslovi da naši radnici budu zaposleni, da ljudi koji su ovde nezaposleni dobiju radno mesto, ali da ne zaboravimo da se u tom delu moramo otvarati u skladu sa zakonima koji postoje u EU, da budemo spremni na to i da će za određene kvalifikacije i određene poslove dolaziti i strani radnici i zapošljavati se ovde.
Ono što želim ovde da istaknem posebno i želim posebno da podržim jeste da taj stimulans na zapošljavanje, na učenje i na jedan takmičarski odnos, u smislu kvaliteta i novog jednog odnosa koji motiviše na rad, je onaj ambijent koji je nama neophodan. Ovaj zakon je jedan od zakona koji će stvoriti takve uslove da ono bude prisutno i upravo iz tog stanovišta želim da podržim ovaj zakon.
Procesi koji su u skladu sa ovim su procesi koji su odavno prisutni u drugim evropskim državama. Na te procese moramo biti spremni, a zakon je važan i sa stanovišta našeg usklađivanja našeg domaćeg zakonodavstva sa zakonima EU.
Ovde možemo da govorimo, još nekoliko rečenica, da su kod nas već prisutni određeni strani radnici koji se zapošljavaju nezavisno od postojanja samog ovakvog zakona. To su, znamo, Rusi, Kinezi, Rumuni i ljudi iz Bosne, koji se zapošljavaju na različitim poslovima. Najveći broj, procenat, stanovništva dolazi iz Rusije, odnosno ruski stručnjaci, koji su zaposleni u NIS-u i drugim strukturama, oni su iz oblasti menadžmenta. Kinezi su, na primer, zaposleni iz oblasti trgovine, dok su Rumuni i ljudi iz Bosne zaposleni kao zemljoradnici, rudari i neke druge pomoćne delatnosti.
Ali, ono što ovaj zakon može da stvori, jeste taj novi ambijent, na koji ja posebno ukazujem i želim posebno da ga podržim – nove tehnologije, nova znanja, novo zapošljavanje naših stručnjaka ovde, čime Srbija neće ostati bez svog stanovništva, koji će omogućiti i doseljavanje novih i, nadamo se, očuvati Srbiju u demografskom smislu. Znači, učenje radi zapošljavanja, kao osnovne ciljeve ove Vlade u svakom slučaju podržavamo i SPS će u skladu sa takvim ciljevima ove Vlade, ovakve zakone, kao i ovaj, podržati. Hvala.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, danas se pred nama nalaze, govorim o predlogu dva zakona iz oblasti zdravstva i to Zakona o zdravstvenom osiguranju i Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva.
Već u dosadašnjoj diskusiji bilo je prisutno da je dosta obrazlagano koliko je ovaj Zakon o zdravstvenoj evidenciji značajan. Na prvi pogled, već je rečeno da se može steći utisak da je on, kako bih rekla, beningni zakon, da je on zakon tehničke prirode, itd, ali suštinski on je u stvari nešto što je utemeljenje za razvoj mnogih važnih zadataka koji se javljaju iz procesa praćenja zdravlja stanovništva, lečenja svakog pojedinca, njegove zaštite i u celini praćenja i prevencije, pre svega kada je reč o zdravlju nacije.
Ovi zakoni danas nam obezbeđuju da se u narednom periodu u ovom, pre svega Zakonu o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva, razvijaju i na određen način ustaljuju obavezno vođenje zdravstvene evidencije, zdravstvene dokumentacije, načini postupanja sa tim, tajnost podataka, rokovi za dostavljanje i obradu podataka, način raspolaganja, rukovanja tim podacima, itd, vrlo konkretni su razlozi u ovom predlogu zakona rečeni.
Ovim zakonom se uređuje i obezbeđuje, ono što smatram da je vrlo važno, unapređenje socijalno-zdravstvene zaštite, unapređenje i celovitost prikupljanja podataka, njihove obrade i njihovog praćenja, način njihovog čuvanja, racionalizacija troškova u zdravstvu, što je smatram veoma važno, bolji naučnoistraživački rad, ocena zdravlja nacije i preventiva, kao i zdravstvena politika, stalna edukacija u zdravstvu svih lekara, zdravstvenih saradnika, ali, naravno, kroz to smatram na određen način i nas pacijenata.
Razlog za promene u ovom zakonu jeste i promena koja se događa u samim uslovima u kojima zdravstvo danas radi. Ovde bih istakla da, pre svega, primećujem jednu kontinuiranost u praćenju i sprovođenju i primeni zakona koje su donete, npr. u prethodnom mandatnom periodu, pre svega se odnosi na zaštitu podataka o ličnosti i zaštitu prava pacijenata, zaštiti i razvoju preventivne zdravstvene zaštite, itd. te ovo smatram nadogradnjom ili razradom toga.
Takve podatke, odnosno takva kontinuiranost u sprovođenju zdravstvene politike, u ovom slučaju, a smatram da bi tako trebalo da bude u svim oblastima, pokazuje kvalitet rada i posvećenost poslu prethodnog ministra, kao i ovog ministra, koji će obezbediti u daljem adekvatnom vođenju i samog ministarstva, ali i razvijanju celokupne zdravstvene zaštite, onaj cilj koji u ovoj oblasti i u ovom veoma važnom segmentu želimo da dostignemo.
Danas vidimo i primećujemo da se većini zdravstvenih institucija razvijaju i primenjuju razni informacioni sistemi. Prisutni su kompjuteri, što, npr. pre pet ili 10 godina u ovakvoj meri nije bilo zastupljeno. Zato su, kao što je i dosadašnja rasprava to pokazala, veoma važni da se upravo u ovom momentu presek napravi, da se uvede novi zakon i da se time, odnosno samom njegovom primenom, obezbedi dalji razvoj i primena informacionih tehnologija, a samim tim i obezbeđivanje jedinstvenog informacionog sistema.
Kada čitamo ovaj zakon, vidimo da se odredbe ovog zakona jednako odnose na sve nivoe zdravstvene zaštite u državnom sistemu zdravstva, ali istovremeno i u privatnom sistemu. Ono što je mene interesovalo, što smo donekle razgovarali malo i juče na Odboru za zdravlje, a želim i zbog građana prosto da podvučem to pitanje i da ga ponovo istaknem, jeste da uporedivost i jedinstvenost podataka koji se prate, odnosno evidentiraju u sistemu državnog zdravstva, odnosno u sistemu privatnog zdravstva.
Poznato je naravno i razvija se taj odnos sve više da kada odemo kod svog izabranog lekara za sve oblike i potrebe za određenim nivoom zdravstvene zaštite pre pregleda lekara, upućivanja na neku drugu instituciju koja će nam dati viši nivo zdravstvene zaštite i takva evidencija da se vodi u svim nivoima od primarnog, sekundarnog, tercijalnog itd.
Međutim, zbog opterećenosti mnogih zdravstvenih institucija, zbog dužine čekanja, nemogućnosti zaposlenih da dugo čekaju na prijem u dom zdravlja, na primer, kod svog izabranog lekara ili na neki drugi specijalistički pregled, vrlo često vidimo da se građani opredeljuju za brži i efikasniji sistem privatnog pregleda u privatnom zdravstvenom centru makar ga dodatno i platili, čime štede svoje vreme i brže dolaze do rezultata i ocene o stanju svoga zdravlja.
I u privatnim zdravstvenim institucijama se takođe vode evidencije, međutim, ja sam i postavila pitanje, odnosno sve građane zanima – da li se i u kom delu i jedni i drugi podaci međusobno susreću da bi dobili jedinstveni zdravstveni karton svakog građanina, da svaki građanin bez obzira da li se pojavio u jednoj ili drugoj instituciji može svaki lekar kod koga dođe da dobije jednu kompletnu sliku o stanju njegovog zdravlja jer znamo da je u celini tog njegovog stanja potrebno naći i adekvatno i odgovarajuću terapiju, a ne samo u odnosu na segment koji je u tom trenutku predmet njegovog interesovanja.
U svakom slučaju, odgovor koji sam juče dobila, a koji očekujem će za širu javnost biti danas dat kroz vaše odgovore ili kroz dalju diskusiju, svakako se odnosi na to da je nešto to što ćemo postići tek u narednom periodu, a da u ovom vremenu i ovaj zakon to obezbeđuje, mi uspevamo da objedinimo i da unapredimo, da postoji opremljenost pre svega tehnička u svim jedinicama državnog sistema zdravstvene zaštite, da postoji uporedivost i kompatibilnost informacionih sistema, što sve teži ka jedinstvenom sistemu koji će moći sve ove podatke o kojima sam govorila, u određenom trenutku da obezbedi. Nije nevažno da se oni sa jedne strane vode jednom linijom, s druge strane drugom linijom i da se ni u jednoj tački međusobno ne susreću.
U svakom slučaju cilj ka razvoju integrisanom zdravstvenog informacionog sistema je nešto što smatramo da treba da dođe, i ako je moguće i pre naznačenog roka 2020. godine, mada naravno imamo u vidu da je to jedan proces koji traje i koji prosto mora zbog njegove osetljivosti i da ima određenu dužinu vremena.
Najzad kada govorimo o ovome, mislim da je veoma dobro što se kod izrade ovog zakona odmah vodilo računa i o kompatibilnosti njegovoj sa evropskim zakonima, te vidimo da su međunarodni stručnjaci u tome učestvovali, što svakako treba potvrditi i time idemo u susret svemu onome što nas vezano za uključivanje u Evropu očekuje.
Eventualno sam iz rasprave čula jedna jednu informaciju što možda nije zgoreg imati na umu kada je reč o stvaranju ovakvih informacionih sistema, možda da oni budu upravo na jeziku i pismu srpskog naroda, jer time obezbeđujemo prisustvo, razvoj i zaštitu ćirilice kao naše azbuke, našeg jezika, a to sve obezbeđuje takođe i identitet naš u porodici evropskih naroda i u porodici evropskih jezika, što svakako u tom budućem periodu treba obezbediti i o tome voditi računa.
U svakom slučaju, Predlog ovog zakona smatram da treba podržati, da je veoma kvalitetan i da će obezbediti unapređenje zdravstvene zaštite i unapređenje praćenja zdravlja stanovništva na razvoju prevencije. Hvala vam.

Hvala vam, poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, prosto želim da se uključim u ovu raspravu da na neki način izrazim i svoj odnos prema svim ovim merama koje se danas predlažu i o kojima danas moramo da odlučujemo.
Naime, kada govorimo o predlogu novog budžeta, mi govorimo u stvari o preraspodeli koja će se u toku narednog perioda, kada je reč o našim finansijama, normalno morati dogoditi. Jedna od mera koja je ovde predložena, koja naravno izaziva i najveću pažnju, jeste u stvari odnos prema platama i penzijama. Ja je prosto doživljavam kao jednu iznuđenu meru u ovom trenutku, jer se govori o budžetu u kojima nema sredstava, u ovom trenutku, za finansiranje svih rashoda. Mislim da se na takav odgovoran način odnosimo svi kod nas u kući. Kada nešto u budžetu nema, prosto se ne može deliti i ne može više i ne može do beskraja da postoji jedan takav odnos, jer dolazimo u situaciju da sutra ono od čega je našeg naroda i najviše strah kažemo – nema više ni za šta. Takav odgovoran odnos ne može da teče, prosto, u nedogled i ne možemo da se sutra suočimo sa situacijom da javnih finansija i paraliza države, prosto, zakoče kompletan razvoj.
U ovom trenutku, dakle smatram kao jednu iznuđenu meru koja je ograničenog karaktera i koja mora da da efekat u onom delu gde ćemo već u sledećem koraku sasvim odgovorno razgovarati o tome gde su danas naša preduzeća, kakvo je učešće njihovo u privredi, ali istovremeno u punjenju budžeta i odgovornom odnosu prema tome, a istovremeno, i to se iz najava Vlade već naravno vidi, razgovaranju o novim finansijskim ulaganjima i otvaranju novih radnih mesta. Bez toga, bez otvaranja i mogućnosti za zapošljavanje u budućem periodu, prosto opstanka je, ne samo generacijama koje su ostale bez posla, nego posebno ili naročito mladima, teško da možemo govoriti.
Dakle, to smatram kao jednim odgovornim odnosom koji nas stavlja u situaciju da već u nekoj narednoj sednici, u nekom narednom periodu iz svakog pojedinačnog resora možemo da govorimo o tome šta su realne mogućnosti kod novog zapošljavanja, ne samo kod promene njihovog načina evidentiranja, nego i na jedan drugačiji način, zaista otvaranjem novih radnih mesta. To, iz najava i ekonomista, odnosno preduzeća, iz više zemalja Evrope, možemo da vidimo da će se događati.
Kada je reč o merama koje danas usvajamo, hoću da podvučem da našem narodu nikada nije bilo krivo na nešto što je malo, pre svega, na onome što je nepravo, a to što je nepravo treba u stvari narednim merama ili eventualno nepravo narednim merama da ispravljamo.
U tom smislu smatram sasvim opravdanim ovakav jedan međupotez očekujući mnogo efikasnije predlaganje u narednom periodu i ovde prisustvovanje donošenju onih zakona koje će nam u stvari obezbediti ono što je perspektiva, ono što je rad, zapošljavanje i onda sasvim normalno mnogo raznovrsnije, kvalitetnije i bogatije vođenje socijalne politike. Hvala.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, gospodo poslanici, pred nama se danas nalazi jedan vrlo zanimljiv Zakon o primeni Konvencije međunarodne organizacije rada broj  94, koji reguliše radne klauzule javnih ugovora.
Iz dosadašnje rasprave, mogli smo da vidimo i otvorena pitanja da li primena ove konvencije i usvajanje zakona o njoj, doprinosi poboljšanju rada u okviru putarskih preduzeća i svih onih preduzeća gde se država javlja kao poslodavac.
Smatram u svakom slučaju da je usvajanje ovakve Konvencije od velikog značaja i da će SPS u Danu za glasanje, glasati za usvajanje ovog zakona, a da Konvencija pomaže unapređenju odnosa u ovoj oblasti, ja bih pre svega videla to u dva pravca.
Jedan je usklađivanje sa svim međunarodnim sporazumima i evropskim zakonodavstvom, u oblasti pravne regulative u svakom pogledu. Ova konvencija jeste u Evropi usvojena davno, kao što smo videli iz 1949. godine i ona nama nije nedostajala u određenom smislu, da naši zakoni u oblasti regulative rada, radnih odnosa zapošljavanja, položaja radnika, isplata plata, bude prepreka za kvalitetne zakone koje regulišu ove oblasti i ove sfere u oblasti radnih odnosa, ali smatram da usvajanje ove konvencije u ovom trenutku učvršćuje te neke odnose, jedan je od onih tačkica ili karika u usvajanju ukupno svih zakona u približavanju EU i mislim da u tom pravcu država Srbija treba da nastavi svoje aktivnosti i da što veći broj tih zakona, pravila iz oblasti međunarodne organizacije koju reguliše međunarodna organizacija rada, ali i sve druge sfere zakona koje su nam podeljene po paketima u postupku približavanja EU treba da se u narednom periodu, urede.
Ono što nama ostaje kao zadatak jeste da, ne samo usvojimo te zakone, nego da se trudimo da zakone primenjujemo. Mislim da je tu baš srpski problem, na šta bih ja ovog puta stavila malo više akcenat i sigurna sam da će svi ljudi zaposleni u Ministarstvu, da će ministri, da će ukupna Vlada pooštriti odgovornost u narednom periodu u tom pravcu. Aktivnosti su poslednjih nekoliko godina pojačanje u ovom smislu i zbog nas samih što smatram da je odgovornost prema samima nama, ali i u postupku približavanja EU, naročito potpisivanja Briselskog sporazuma.
Dakle, kada je reč o ovom stvarima i kada je reč o položaju preduzeća u putnoj privredi, ono što jeste za njih specifično, to je da su to državni fondovi koji se obezbeđuju za obavljanje ovih radova ili fondovi iz inostranstva.
Država se pojavljuje kao poslodavac, uslovno rečeno i time je veća odgovornost države da ti odnosi prema preduzećima koji rade u ovoj putnoj privredi, budu bolji, efikasniji, kvalitetniji.
Rad tih preduzeća na samom terenu, odnosno radnika koja u njima rade, zahtevaju našu posebnu pažnju, s obzirom na vrlo oštre uslove. Radovi se izvode u spoljašnjim uslovima, bilo da se radi o nekom užasno toplom periodu preko leta, da su smenski poslovi dosta teški, da se koristi čitav radni letnji dan, da tu temperature mogu da budu i preko 40 stepeni, da se jako mora voditi računa o zaštiti zdravlja tih ljudi koji tamo rade, sa primenom odgovarajućih pauza u radu, itd, itd.
S druge strane, mogu da se rade sada po novim tehnologijama i u zimskim uslovima, ponekad, što su opet izloženi posebno oštrim klimatskim uslovima, rad na mostovima posebno izaziva teškoće, itd. Dakle, o svemu tome smatram da mora da vodimo računa.
U ovom vremenu tranzicije posle 2000. godine mi smo malo zaboravili ono što se zove zaštita na radu i briga o zdravlju, pa je i taj segment u okviru vladinih poslova, a i dela zdravstva, na određeni način, bio zapostavljen, tako da je i deo zdravstva koji se bavi zaštitom na radu u ovim prethodnim godinama bio pomalo skrajnut.
Mislim da Srbija na putu približavanja EU i uređenja na nov način nekih odnosa i nekih poslova koje radi u tom delu mora da više povede računa, mora da se aktiviraju ti neki odnosi i ne može prosto takva vrsta poslova da bude ostavljena samo preduzećima, slobodnom liberalnom tržištu ili slobodnoj volji poslodavca odnosno neposrednog izvođača radova. Smatram da država tu mora da ima efikasniju regulativu i efikasniji uticaj, upravo da bi zaštitila zdravlje radnika koji rade i da bi zaštitila njihova prava.
Važan segment tih prava jeste na vreme isplata zarada. Ali, opet, kada je reč o samim isplatama zarada, nije problem samo kod putarskih preduzeća, nego je problem i u svim drugim oblastima rada i mislim da se to u celini odnosi na ukupno ponašanje kada je u pitanju Zakon o radu i na ukupne odnose prema zaposlenima i radnicima. Ja bih tu istakla naročito veliki značaj da u ovom narednom periodu u svim tim delovima, naročito pošto sad imamo usvojen novi Zakon o radu, svi ti elementi budu zaista ispoštovani i da se odgovorno odnosimo. Ali, tu je, pre svega, reč o državi, a ja bih ovde rekla da je, pa čak i u primeni ove konvencije, veoma važna uloga sindikata.
Sindikat i razne sindikalne organizacije koje danas postoje u Srbiji moraju što pre da se prilagode novim tržišnim uslovima, brzini i efikasnosti, koji moraju da odgovaraju na sve izazove koji se nalaze u području rada, da bi mogle da pariraju i da budu adekvatan zastupnik radnika. Dakle, i ovo je jedna prilika da, analizirajući obaveze koje proizilaze iz primene ove konvencije, sindikati ažuriraju i svoje poslove i uređenost u njima.
Pomenuto je ovde da ono što sama primena Konvencije dalje omogućava jeste u stvari stvaranje te međuresorne radne grupe. Ona povećava samo brzinu, odgovornost i efikasnost njenog postojanja i njenog rada. Mogla je ona da postoji i ranije, to nije sporno i niko nas nije sprečavao u tome, ali sa primenom ove konvencije i ovog zakona mi imamo i zakonsku obavezu da to uradimo. To jako može da pomogne našim putarskim preduzećima u njihovom pozicioniranju ukupno na tržištu rada.
S jedne strane, postojanje liste tzv. belih lista preduzeća koje poštuju sve neke zakone, biće podsticajno i za ona preduzeća koja bi se mogla naći ili koja će se naći na crnoj listi, jer će, verovatno u potrebi da dođu do posla i videvši da se nepoštovanje zakona u stvari ne isplati, oni nastojati da poboljšaju svoje pozicioniranje na unutrašnjem tržištu rada.
Ono što takođe smatram da država može da pomogne tim preduzećima i što ne proizilazi van okvira onoga na šta država može da utiče jeste da pomogne u njihovom takvom pozicioniranju da mogu da budu nosioci velikih poslova, da ih podstiče na međusobno udruživanje, kako bi oni postali krupniji, konzorcijumi, uslovno rečeno, koji bi mogli adekvatno da konkurišu i na međunarodnom tržištu rada.
Mi ne možemo da budemo zadovoljni ako naša putarska preduzeća rade i dobijaju poslove samo u Srbiji. Oni će moći u tom slučaju, ako se radi putem tenderske dokumentacije, kao što je sada, da budu izvođači samo određenog broja radova, a po međunarodnim pravilima, ukoliko nemaju određene sertifikate, nosioci krupnih poslova i nosioci ugovora moraju odnosno mogu da budu samo preduzeća međunarodnog značaja, sa međunarodnog tržišta, koji nosioci sertifikata imaju.
Setimo se da smo u ranijem vremenu u socijalističkoj Jugoslaviji imali preduzeća koja su obavljali veoma velike i značajne radove na međunarodnom tržištu i moramo da im pomognemo, preostalim preduzećima ili onima koji će se tek formirati, upravo da izađu na međunarodno tržište rada.
Ja ću ovom prilikom da kažem nekoliko rečenica koje su važne za dalje uređenje prostora na ovom našem balkanskom području. Naime, proširenjem EU i usvajanjem naših nastojanja da se uključimo u evropsku porodicu naroda, primenjuju se i proširuju oblasti rada koje se moraju zakonski regulisati, proširuju se oblasti međunarodne saradnje među balkanskim državama koje su nekada činile jedinstvenu zemlju Jugoslaviju, ali, s obzirom na našu geografsku međusobnu upućenost ali i upućenost u svakom drugom pogledu, mislim da sporazumi koji se u ovom pravcu u poslednje vreme sve više primenjuju ili usvajaju moraju da doprinesu upravo da to područje bude mnogo bolje umreženo, jer ćemo od toga imati svi narodi na ovom području mnogo više koristi.
Kada je reč danas o raspravi koja je pred nama, tu su dva sporazuma koja smatram veoma važnim. Jedan je sporazum o saradnji u oblasti veterine sa Albanijom, gde je Sporazum potpisan još pre nekoliko godina, ali sada ovaj zakon treba da to još više učvrsti i omogući. Znamo da je trgovina stokom razvijena u svim susednim međusobnim odnosima sa državama, ali Zakon o veterinarskim poslovima omogućava pre svega zaštitu životinja, zaštitu zdravlja njihovog, obezbeđuje zdravu trgovinu, da se neke bolesti ne prenesu nekontrolisano i tako dalje i u tom smislu obezbeđuju, kada su svi ti uslovi iz oblasti veterine ispunjeni, širu razmenu roba koja je od višestruke koristi.
Dobro je što je to i sa državom Albanijom sa kojom dugo godina nismo imali razvijenu saradnju i postupci koji teku u samoj Albaniji mislim da treba da ih pozdravimo, odnosno oni doprinose takođe dobrom razvijanju odnosa sa Srbijom.
Reći ću nekoliko dobrih rečenica u smislu pohvale ovog sporazuma koji se popisuje sa Hrvatskom. Ona proizilazi samom svojom nužnošću, jer je Republika Hrvatska u sastavu EU, nije više u primeni sistema CEFTA, nego se u okviru novih sporazuma pojavljuje. Regulativa koju ovaj zakon donosi omogućava zakonski predviđenu i uređenu saradnju u oblasti poljoprivrede između Srbije i Hrvatske.
Kada je reč i o jednom i o drugom sporazumu, naravno, Socijalistička partija Srbije će glasati za primenu ovih sporazuma, za usvajanje ovih zakona i dati dodatno podsticaj i svaki dobar signal da slični sporazumi ovakve ili neke druge sadržine u narednom periodu budu u većoj meri usvajani, većom brzinom, da kada je reč o zakonima, bude značajno i njihovo usvajanje i njihova primena, onda ćemo zaista svi imati pred sobom jednu efikasnu i uređenu državu sa kojom će ne samo ta preduzeća i radnici u njima biti zadovoljni, nego ćemo u celini svi u državi Srbiji moći da vidimo i kao obični građani da država funkcioniše na kvalitetan i efikasan način. U tom smislu i lično glasam za ove zakone i još jednom ponavljam da će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije dati svoj doprinos u ovom pravcu. Hvala vam.

Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, gospodo poslanici, Zakonom o zdravstvenom osiguranju uređuju se prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja zaposlenih i drugih građana kako stoji inače u zakonu, kako otprilike glasi njegova definicija koje su obuhvaćeni ovim sistemom osiguranja i ono se razlikuje po tome što može da bude obavezno i dobrovoljno kako piše u zakonu.
Obavezno osiguranje zasnovano je na načelu solidarnosti, uzajamnosti. Podrazumeva osnovni nivo zdravstvene zaštite koji se obezbeđuje preko Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
Kada govorimo o ovoj vrsti osiguranja ono svakom građaninu daje pravo i obezbeđuje zaštitu za slučaj bolesti, slučaj povrede na radu, povrede van rada i profesionalne bolesti. Uslov da bi dobili ovo obavezno zdravstveno osiguranje podrazumeva plaćanje doprinosa zaposlenih i poslodavaca.
Mislim da je to prvi problem sa kojim se srećemo kada govorimo uopšte o ostvarivosti i održivosti ovog sistema, upravo iz razloga što se srećemo u društvu sa velikim problemom zaostajanja u plaćanju ili nepoštovanja ove zakonske obaveze.
Jedno od stvari koje se mora rešiti i koje država mora rešiti, da bi obezbedilo da zdravstveni sistem normalno funkcioniše, jeste da obezbedi kod svih pravnih lica, kod svih preduzeća da se ova zakonska obaveza izvršava u skladu sa onim rokovima i na način kako je to zakonom i predviđeno.
Mi smo navikli na jedan sistem zdravstva koji je dugo godina ili više desetina godina funkcionisao na taj način da su nam svi nivoi zdravstvene usluge i zdravstvene zaštite bili dostupni. Nismo imali liste čekanja. Danas je to drugi problem koji se nalazi u držanom zdravstvu. Liste čekanja koje su nekada opravdane, ali nekada i ne opravdane i to takođe smatram da je problem koji treba da se rešava u skladu sa osavremenjivanjem čitavog zdravstvenog sistema.
Ono što zdravstvo mora da podrazumeva ili redovno da bude zastupljeno i stalno inovirano jesu oprema i kadrovi. Ocena da je kod nas oprema u dosta dobrom stanju u mnogim zdravstvenim centrima postoji. Mi imamo i dobre obučene kadrove i lekare, čak imamo mnoge da odlaze iz zemlje što smatram da bi u skladu sa potrebama stanovništva za zdravstvenom zaštitom bilo u narednom periodu značajno obezbediti zaostajanje tih mladih kadrova i njihovo zapošljavanje u našoj državi.
Želimo da razvijamo, bar naša poslanička grupa, bar partija levice u svakom slučaju jedno socijalno odgovorno društvo koje omogućava građanima pravo na zdravstvenu zaštitu. Ono je u skladu i sa našom istorijom, sa našom tradicijom, najzad i sa našom verom i važno je da ona postoji i da jednako bude dostupna za sve.
Možemo konstatovati da u našoj državi postoji dosta dobar obuhvat u zdravstvenom sistemu građana, mada postoje naravno i građani koji su za ovaj sistem nevidljivi, a odnose se na marginalne grupe, na nezaposlene, na one koji ne plaćaju doprinose, preduzeća u restrukturiranju itd, i to je jedan problem ili jedan segment društvenih pojava koje sistem zdravstva, Ministarstvo za zdravlje zajedno sa Fondom i sa Vladom, odnosno ukupnom državom mora da rešava u narednom periodu, ali je najvažnije da zdravstvena, bar minimalna zdravstvena zaštita bude jednako dostupna svima.
Uverena sam da će Vlada sve svoje postupke u budućem vremenu, a naročito vi gospodine ministre, koji ste sada na čelu ovog ministarstva kao važnog i osetljivog resora o tome u narednom periodu voditi računa.
U svakom slučaju, ono što nam je važno i što jeste značajno, jeste da postoji bolji uvid i kontrola načina trošenja sredstava, naravno sa tim da bude predočeno građanima, to smatram takođe važnom novinom, da bude predočeno građanima koliko košta svaki nivo zdravstvene usluge koji je dobio, da bi bio svestan te vrednosti i kvaliteta, da ne bude da to dobijamo besplatno pa je nevidljivo i misli se da to zaista ne košta, kako je decenijama u nazad to bilo uvreženo, tako da je poznata skoro šala da kada odemo kod auto mehaničara, znamo koliko košta usluga auto mehaničara i zato je vrlo poštujemo i cenimo, a sa druge strane, usluga lekara koja ja tako osetljiva oblast rada, zaštita života i zaštita zdravlja građanina, pošto se ne predočava njegova cena, prosto smatramo da je podrazumevana.
Da bi rešili ovo pitanje, ja ću se vratiti samo jednoj važnoj napomeni, da nam je za obezbeđivanje ovog uslova, važno da država obezbedi ono što neprekidno ovde govorimo, rad i zapošljavanje. Samo punjenje fondova, samo puna zaposlenost mogu da obezbede i potpunu finansijsku sigurnost ovog značajnog sistema. Dakle, obaveza je da se taj sistem mora unapređivati, stvarati efikasnim, dostupnim, kvalitetnim, da se regulišu liste čekanja i maksimalno smanje i da se obezbedi zapošljavanje novih lekara.
Promene u određenom pravcu, pre svega u razvijanju primarne zdravstvene zaštite, započete su i u prethodnom periodu kada je na čelu ovog ministarstva bila ministar, gospođa Slavica Đukić Dejanović i o tome smo u ovoj Skupštini takođe razgovarali, kada je bilo napomenuto da će se posebna pažnja u daljem razvoju ovog sistema unapređivanja i usklađivanja sistema posvećivati domovima zdravlja i lekarima opšte prakse koji su na tom nivou. Ona je važna i zbog razvijanja same kulture zdravstvene zaštite svakog stanovništva i kod razvijanja svih oblika preventive kako bi se zaštitilo zdravlje stanovništva.
Uvođenje nove elektronske kartice u svakom slučaju znači više reda i odgovornosti, ali ja ću podvući i ovog puta više za poslodavca i za one koji moraju ispunjavati svoje zdravstvene obaveze. Bilo bi dobro da uvođenje zdravstvene kartice bude dostupno svima, besplatno za one koji su u stanju socijalne potrebe, mada nije zgoreg razmisliti da u okviru ovog sistema one budu besplatne i na taj način dostupne za sve.
Sve ove promene znače da u svakom slučaju dobijamo bolji sistem zdravstva, ali ja ću postaviti i jedno pitanje, u kakvoj se sada poziciji kada dobijemo elektronske kartice, nalazi državno, odnosno privatno zdravstvo? Da li ćemo i ubuduće i više nego do sada razvijati i privatno zdravstvo, da li će sistemom elektronske kartice građanin moći jednako pravo da ostvaruje i u jednom i drugom sistemu ili bar u privatnom sistemu bar delimično participirano, itd, jer smatram da razvijanje i privatnog sektora u oblasti zdravstva, pod jasno propisanim uslovima i mogućnostima da lekar radi u jednoj ili drugoj sferi rada, takođe od velikog značaja.
Dakle, zalažem se u svakom slučaju za uvođenje elektronske kartice, elektronskog kartona koji obezbeđuje efikasnost podataka na svakom nivou i na svakom mestu, u svakom gradu i u svakoj zdravstvenoj instituciji, kao i praćenje i način korišćenja i upotrebe lekova i trošenja sredstava za ovu vrstu zdravstvene zaštite.
Sve to treba, smatram, da bude od značaja, naročito kada se ima u vidu kakvo nam je stanovništvo i kakve imamo demografske i zdravstvene probleme, s obzirom da nam je stanovništvo sve starije, da postoje nažalost nove zarazne bolesti za koje mora da postoji i prevencija ili uvođenje novih načina i metoda lečenja, da se zna trend najmasovnijeg obolevanja i da se ide u susret tome, kao i da se razvija zaštita posebno ose4tljivih kategorija, a naročito dece.
Kada je reč o roko0vima, rok koji je predložen ovim zakonom, pošto je napisano da je do 31. decembra 2016. godine, smatram da je u skladu sa mogućnostima koje budu postojale i u fondu i preko samog ministarstva, vrlo moguće da se ostvari i pre 31. decembra, kao što je u nekim diskusijama i eventualno predlozima rečeno, s obzirom da za sve smatramo da bi mogla da bude bolja i kvalitetnija tada zdravstvena zaštita.
Dakle, ono za šta se zalažem, u svakom slučaju i ovog puta jeste kvalitetno, bolje organizovano dostupno zdravstvo, ravnopravno državno i privatno, da akcenat bude na preventivi na posebno osetljivim kategorijama, da se reše liste čekanja, da se zna cena lečenja, mogućnosti njihove, a kao uslov za sve to razvoj države Srbije koju želim da vidim ekonomski osnaženom, jačom i zaposlenom.
U tom smislu će i razvoj zdravstvenog kadra biti kvalitetniji, njihova prisutnost veća, njihov kvalitet veći u državnom životu, a istovremeno i pokretljivost, njihova u skladu sa svojim usavršavanjem i sticanjem novih znanja i sposobnosti. U tom slučaju mislim da će biti i napori Ministarstva zdravlja u narednom periodu usaglašeni i potpuno upotrebljeni. Hvala vam.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, da nastavimo sa današnjim radom.
Pred nama se danas nalazi set od četiri zakona koji regulišu na bolji, odgovorniji i jeftiniji način deo poslova iz aparata državne uprave, odnosno položaj i rad državnih službenika.
Kada govorim uopšte o poslovima u okviru državne uprave, pod tim podrazumevam u stvari sve od lokalne samouprave do rada republičkih organa i tako ću se u odnosu na to ja odnositi.
U svakom slučaju, treba dobro pohvaliti ove predloge i Socijalistička partija Srbije će glasati za ove zakone koji su predloženi.
Videla sam iz predloga prijavljenih za diskusiju da jedan broj poslanika će govoriti protiv ovih predloga zakona i da u tom smislu će tako i glasati. Kada sam to uočila, pitala sam sebe šta znači danas biti protiv ovih predloga zakona, da li i to znači opredeljivanje za stanje kakvo je danas ili možda još i gore od toga, a to znači da se povećava broj zaposlenih, stalno povećanje tog broja koji ide bez kriterijuma, znanja i struke, stvaranje novih službi, agencija, fondova, za koje neke i ne znamo kao građani da postoje, a pri tome položaj zaposlenih u njima često je različit od onih zaposlenih u državnoj upravi, pre svega mislimo na ministarstva i smatram da je takvo stanje inače nedopustivo.
Mi imamo situaciju u takvim institucijama da direktori novoformiranih agencija, fondova itd. nekoliko puta imaju veću platu, pa i zaposleni u odnosu na plate ministara. Lično smatram da su poslovi ministra, predsednika Vlade i predsednika države itd. najodgovorniji poslovi u zemlji i, po meni, trebalo bi ih tako i kroz plate i valorizovati i ocenjivati.
U svakom slučaju, o tome je više govorio naš ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe gospodin Milisav Petronijević i ja se dalje neću time baviti. Ovo je samo u smislu određene napomene.
Dakle, kada je reč o ovim predlozima zakona, ja sam za to da se oni usvoje, da te promene idu što brže i što pre, jer državna uprava mora da je efikasna, kvalitetna, kvalifikovana, odgovorna i, pre svega, na usluzi građanima i čitavom privrednom i ostalom sistemu.
Naime, građani kada govore o državnoj samoupravi, veoma često je doživljavaju kroz njenu sporost da se odgovori na njihove zahteve, da se odgovori na potrebe, da se izdaju određena uverenja, da se daju određena uputstva itd, pa i do takve situacije u kojoj se srećemo svakodnevno kada odlazimo nešto da obavimo u ove institucije, dolazak do samog šaltera, tu se, naravno, iz onog popularnog vica sreće obično Mica ubica koja stalno iznalazi nove i nove zahteve i stvara situaciju da je zaista utisak građana da je ta državna služba u stvari neefikasna, da je spora i da oni gube veliki broja sati čekanjem u redovima itd. i dolaze u situaciju da svoj posao ne mogu da urade i obave kvalitetno i na vreme.
Nekada je državna uprava u našoj zemlji bila dobro organizovana. Jasno se znalo šta ona radi, šta je osnovno, koje su njene funkcije, ko kome odgovara, kako i kolike su plate i kakvi su nivoi rada, stepeni kvalifikacija itd. To nije bilo tako teško, jer je u to vreme bio organizovan dobra, razvijen, raznorodan i efikasan realni sektor koji je radio i proizvodio. Postojao je, po mom utisku i jednom osećaju koji imam iz tog vremena, jedan odgovarajući, pravilan, što bi rekli, prirodni balans između zaposlenih u realnom sektoru i onih zaposlenim u državnoj upravi. Ljudi su se ravnomerno zapošljavali i na jednoj i na drugoj strani u oba sektora, školovali se, takođe, ravnopravno za oba sektora, ostvarivali u oba sektora takođe i pravo na penziju.
Imamo i taj podatak da je u državnoj upravi Srbije pre 2000. godine bilo skoro 9.000 zaposlenih, a država je u to vreme žestoko kritikovana da ima preveliki broj zaposlenih u državnoj upravi, da su to aparačici koji su u funkciji samo jednog određenog sistema, da je taj sistem preglomazan i neefikasan. Danas, međutim, 14 godina posle toga, u Srbiji imao preko 30.000 zaposlenih u državnoj upravi, a neki kažu i znatno više, skoro 40.000 do 50.000, što prosto ne verujem da je tako, jer duplo veći broj ljudi u stvari ukazuje na jednu neverovatnu situaciju, da mi nemamo tačan podatak koji je broj zaposlenih i koje su to vrste službe, a samim tim onda u kakvom su sve oni statusu, pri tome za ovih 14–15 godina imamo situaciju da je država sve manja i siromašnija. Kako je do toga došlo? Privreda je za ovih 14-15 godina pod idejom privatizacije uništena, ljudi su ostajali bez posla, prelazili na tržište rada, nažalost, bez efekta i bez mogućnosti da nađu nov posao. Posledica toga jeste da je rastao ovaj državni sektor kao jedina mogućnost za zapošljavanje ljudi bilo mladih ili onih koji su u međuvremenu ostajali bez posla ili na neki drugi način im je bilo potrebno novo zaposlenje.
Nama se u državi dogodio veliki broj nezaposlenih i socijalno ugroženih. Mladi koji su završavali svoje škole i studije u Srbiji su u ovom periodu ostajali bez perspektive i mogućnosti da se zaposle. Odlaze i odlazili su iz zemlje, a tu se onda otvaraju dva veoma velika problema. Jedan je radni i stručni, jer ono što je najbolje4 i sa najvećim obimom i kvalitetom i kvalifikacijom, najboljim znanjem odlazi iz zemlje. Mislim da u tom stručnom smislu postajemo hendikepirana država. S druge strane, imamo i demografski problem o kojem neću sada posebno govoriti, ali se zna na šta se odnosi. Kada nekoliko stotina hiljada mladih ode iz zemlje onda se javi i pitanje da nema obnavljanja stanovništva, nema reprodukcije itd, problemi sa kojima se Srbija danas otvoreno susreće. U takvoj situaciji penzioneri koji imaju jedino redovno primanja u suštini su došli u situaciju da izdržavaju mlade.
U takvim odnosima i obrazovanje i interesovanje za obrazovanje različitih struka je promenjeno, tako da danas mladi najčešće žele da postanu menadžeri, PR raznih službi i druga vrsta zanimanja su zanimanja koja ih interesuju, tako da nemamo više valjanih stručnih proizvodnih kadrova, jer nemaju ni gde da se zaposle, nema majstora koji bi takvu jednu situaciju pomogli itd.
U državi upravo očekujemo da rade obrazovani, stručni i odgovorni kadrovi, koji čine ovu službu dobrom i efikasnom. Očekujemo da ona bude stub društva koji je u službi i države i privrede i građana. Zato je dobro što se ove promene već danas prave.
Predlog ovog seta zakona za nas većinu koji smo se danas javili da raspravljamo, a i kako je sama ministarka u obrazloženju zakona rekla, je samo početak. U svakom slučaju, pozdravljam ovaj napor, pozdravljam sam cilj i rešenost. Naravno, pošto je i ministarka došla, želim lično da izrazim zadovoljstvo što njeno znanje i iskustvo i pre svega energija koju ima će biti utkana u ove predloge koji su i danas ovde, odnosno i sve buduće promene, a prema strategiji o kojoj je već bilo reči i koja je pominjana, očekuju nas velike promene, naročito u 2015. godini.
U svakom slučaju, gospođo ministarka, vaša stolica jeste vruća. Gotovo bih je uporedila sa sektorom privrede, da izdvojim posebno sektor finansija za koji smatram da je odgovornost ministra ono čega je malo ili čega nema, što je teško. U ove dve oblasti u privredi stvoriti jedan ambijent i obezbediti razvijanje proizvodnog sektora, obezbeđivanje zaposlenosti, što je nasušni problem Srbije, njenog opstanka i njene budućnosti. Svakako jeste veliki zadatak, ali jednako sa tako velikim zadatkom smatram i reformu državne uprave.
Promene o kojima je danas reč usklađuju položaj radnika u državnoj upravi sa usvojenim zakonima o radu i drugim zakonima koji su u međuvremenu u Srbiji doneti, kao i zakonima iz EU. Jedan od posebnih setova usaglašavanja naših propisa sa propisima EU upravo će biti i ovaj sektor, tako da velika pažnja tome treba da bude posvećena.
Međutim, kada govorimo o promenama koje se stvaraju kod nas, ja želim da istaknem i želim, pre svega, da verujem da mi to treba da uradimo i da to radimo radi sebe samih. Nije cilj sam nama, niti mi je moralno opravdanje, niti doživljavam to na takav način da to radi drugih. Svi naši napori u ovom vremenu moraju da budu usmereni ka tome da budemo odgovorni prema državi Srbiji, da budemo odgovorni prema našem narodu, prema samima nama i odgovorni prema onome kakvo ćemo lice Srbije ostaviti sutra za buduće generacije. Želim Srbiju koja će biti razvijena, u kojoj će postojati mogućnost za zapošljavanje mladih, koji će biti školovani za rad u sopstvenoj zemlji i koji će samim tim obezbediti njenu budućnost i trajanje na jedan kvalitetan način, na ponos, naravno, svih građana.
Kada kažemo državna uprava, mislim na sve službe po vertikali, od lokalne samouprave do Republike i želim da tu istaknem, da pored onoga što je jedno opšte shvatanje, jedan opšti utisak, da ima preveliki broj zaposlenih, da je pitanje u nekim slučajevima brzine i efikasnosti tih službi, da se u nekim situacijama srećemo sa problemima nedovoljne kompetentnosti zaposlenih u toj službi, da se srećemo sa pitanjem i problemima njihove nedovoljne motivacije posle naročito dugo godina rada u tome itd, želim da kažem da upravo u tim službama takođe ima veliki broj dobrih stručnjaka, entuzijasta, ljudi koji znaju svoj posao. Čak sam sa nekoliko takvih izrazitih velikih stručnjaka sam imala priliku i zadovoljstvo da radim, gde sam videla da oni i posle odlaska u penziju budu pozivani u vidu gostujućih saradnika ili na neki drugi način, naravno, na volonterskoj osnovi, da budu učesnici u izradi novih zakona ili propisa. To pokazuje da su oni čitav svoj radni vek u stvari bili posvećeni kvalitetnom radu u svojoj službi i imali su veliku motivaciju da taj nivo kvaliteta održe do kraja.
Međutim, gledajući ove zakone sada i gledajući stepenovanje stručne spreme prema određenim nivoima rada i zapošljavanja u državnoj upravi i broja godina koji je potreban za pojedini nivo rada, gledajući npr. od mlađih saradnika, pa do savetnika itd, vidimo da je, rekla bih, razvijena motivacija za mlade ljude koji se tu zapošljavaju do, recimo, sedme godine rada u toj određenoj struci. Kad dostigne sedmu godinu staža, dobija, kako sam ja razumela, neki najviši mogući administrativni status. Šta se događa posle 10, 15 ili 20 godina rada provedenih u službi? Kako ćemo te ljude, koji upravo na najbolji način znaju sve zamke i probleme kod donošenja određenih zakonskih propisa i potrebu njihovog usaglašavanja sa svim drugim ministarstvima i oblastima rada, da bi svi zakoni bili povezani u jednu celinu, kako ćemo njih motivisati da do kraja svog radnog veka, ako se opredele da im ovo bude služba i zanat do kraja, da budu motivisani da stalno uče, da stalno napreduju u službi i da stalno tu svoju motivaciju podižu na veći nivo?
Kada je o ovome reč, takođe želim da napomenem da je za rad i funkcionisanje države od posebnog značaja u svetu, a i kod samih građana, važan segment javnih delatnosti, obrazovanje i zdravstvo, na koji ubuduće u okviru ukupne reforme državne uprave, državnog miljea kompletnog, treba da bude, po meni, usmerena ogromna pažnja, jer u okviru zdravstva i u okviru školstva rade profesije koje su od ugleda, ali nedovoljno vrednovane i kroz plate, ali i nedovoljno poštovane, pošto se niz stvari kvalitetnih derogiralo u poslednjim godinama života, onda ispada da smo u stvari spustili nivo njihovog ugleda i samom platom, ali i njihovog odnosa.
S obzirom da oni na jedan kvalitetan način utiču na vaspitavanje mladih generacija, pre svega kada je reč o školama i profesorima, ili na lečenje i zdravstvenu sigurnost naših građana, kada je reč o lekarima, smatram da tim zanimanjima ubuduće treba posvetiti mnogo veću pažnju, da ne bude ono da njihova zanimanja zvuče, a ne zveče, to treba usaglasiti itd, i time ostvariti odgovarajući uticaj i položaj ovih profesija, ali istovremeno i obezbediti njihovu edukativnu, da tako kažem, funkciju i ulogu.
Kada je reč neposredno o zakonima koji se danas nalaze pred nama i promenama koje su oni predvideli, bilo je takođe reči o tome danas u diskusiji da su oni predloženi zakoni u stvari doneli male promene. Napomenuću samo neke. U odnosu na ono šta bi sve trebalo i šta očekujemo jesu relativno male, ali ja ih ne bi ni malo potcenjivala, jer one predstavljaju uslov da bi mogle da se obavljaju i ove druge. Na primer, meni su bili najkarakterističniji ciljevi koji su istaknuti na ovaj način: obezbediti jedinstvo sistema u radu organa i ustanova, ujednačiti ravnopravni položaj zaposlenih u njima, preciznije, smanjiti rashode, dalje, unapređenje službeničkog sistema, pojednostavljenje procedure prijema, pojednostavljenje postupaka u vezi sa ocenjivanjem rada. Tu je bilo reči o tome da treba obezbediti i postojanje kriterijuma koji bi bili jasni kada je o tome reč itd.
Zatim, vrši se usklađivanje uslova za obavljanje poslova u okviru zvanja državnih službenika na izvršilačkim radnim mestima i uslova za obavljanje poslova na položaju. Vrši se usklađivanje uslova za obavljanje poslova u okviru zvanja. Obezbeđuju se uslovi za rad i funkcionisanje organa uprave u punom kapacitetu do popune radnih mesta. Uvodi se institut v.d. vršenja službe za rad na određenom radnom mestu. Povećava se status načelnika upravnog okruga u skladu sa izmenama Zakona o državnoj upravi. Obezbeđuje se jedinstvo sistema u radu organa, organizacije u službi. Vrši se ujednačavanje radno-pravnog položaja zaposlenih i vrši se posebno stručno osposobljavanje, što smatram posebno važnim, stručno osposobljavanje, koje podrazumeva jedno od stvari ili kvaliteta na koje treba svi da se što više navikavamo u ovom modernom vremenu.
Naime, ne može škola biti jednom završena za svagda. Prosto, ovo moderno vreme i vreme elektronskih komunikacija sve vrste poslova upozorava i upućuje na to da se svakodnevno mora učiti. Ali, kada je reč o državnoj upravi, mislim da je tu posebno to izraženo i ta vrsta obaveze i odgovornosti naročito mora da bude prisutna.
Kada je reč o ovom setu zakona, smatram da treba biti usvojen, da treba dati podršku i da treba dati ministarki svaku drugu vrstu podrške da ono što je planirano za 2015. godinu bude obavljeno, njenim saradnicima da istraju u ovom poslu, zajedno sa svojim znanjem i kvalitetima koje neposredno imaju i da poduče u tom pravcu i mlade generacije. Hvala.

Poštovani gospodine ministre, gospodo poslanici, sistem javnog informisanja u svakoj zemlji ima poseban značaj za razvoj demokratskih odnosa u društvu, za razvoj ukupne kulture stanovništva jedne države, za ukupno razumevanje i stvaranje jedne klime u kojoj svaki čovek živi, bez obzira na vrstu medija, način javnog obraćanja i komuniciranja i zato ove teme, odnosno danas ove zakone mora da razmatramo i sa posebnom pažnjom.
Strategijom razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji, usvojenoj 2011. godine, predviđeno je da se ovaj prostor do 2016. godine potpuno preuredi, privatizuje, reguliše novim zakonima koji će biti usklađeni sa najvišim standardima zemalja EU i to u stvari sada i radimo.
Radi ilustracije, reći ću da prema podacima Radio-difuzne agencije, a stoji i u Strategiji, u Srbiji dozvole za emitovanje danas poseduje 321 radio stanica, jedna pokrajinska, 48 regionalnih, 267 lokalnih, da ima 134 TV stanica, šest nacionalnih, 30 regionalnih i 98 lokalnih.
U procesu društvenih i ekonomskih promena, u dosadašnjem načinu privatizacije, status mnogih od ovih stanica je promenjen i one jesu privatizovane. Urušen je, međutim, u mnogim od njih ekonomski položaj medija, ostvarena je puna zavisnost, finansijska, ali i svaka druga, od kapitala, tako da smo dobili u celini za poslednjih 10-ak i više godina pad nivoa kvaliteta, neadekvatnu produkciju, tabloidizaciju, auto-cenzuru, o kojoj je takođe bilo reči. U suštini, svi smo nezadovoljni lošim stanjem i lošim kvalitetom.
Naš cilj, kako stoji u Strategiji, odnosno cilj Vlade i države mora biti, a to je danas i naš najveći izazov, podizanje kvaliteta programa, jačanje civilnog sektora, stvaranje uslova da regionalni i lokalni emiteri na ekonomski održiv način proizvode urednički nezavisan i profesionalno kvalitetan sadržaj. On mora biti takav, što je i cilj demokratski razvijenog i uređenog društva, kao i da podstiče građane na novo, aktivno učešće u stvaranju medijske slike medijskih programa i sadržaja.
Ciljevi su, u svakom slučaju, stvaranje kvalitetnog programa, jačanje pluralizma, puna uređivačka nezavisnost.
Pred nama se danas nalazi set novih zakona koji na nov način reguliše oblast javnog informisanja i naša očekivanja od njih su svakako velika.
Svaki od ovih zakona pokriva opšta pravila javnog informisanja, kao i posebna sredstva i metode ostvarivanja javnog informiranja.
Ovi zakoni, ili bolje reći zakoni iz ove oblasti, u Skupštini su usvojeni pre desetak i više godina. U međuvremenu su delimično menjani. Međutim, sasvim je evidentno i sigurno da je sfera javnog informisanja i medija preko kojih se ona ostvaruje veoma dinamična, da se tu sredstva menjaju veoma brzo, metode i terminologija još brže, a svi zajedno se moraju usaglašavati sa onim što postoji u zemljama u okruženju, zemljama EU, kako bi se ostvarila puna kompatibilnost i sadržaja, i medija, i programa, i načina emitovanja, i sredstava, kao i puna nezavisnost.
Brza i efikasna razmena informacija na širem prostoru svakako je svima nama danas zajednički interes. Danas i donosimo ove nove zakone koji u reformskom pogledu pokrivaju ogroman prostor i potpuno su u tom smislu novi.
Zakoni koji su pred nama su, mogu reći, jedan od najhrabrijih reformskih poteza u ovoj oblasti i donose promene koje od nas traže razumevanje promena, uključivanje u te promene, učenje, prilagođavanje, a posebno utakmicu, utakmicu u znanju, utakmicu u kvalitetu i utakmicu u radu, jer privatizacija medija na ovaj način menja i položaj i ulogu osnivača, ulogu vlasnika, kapitala, odgovornost urednika, položaj svih novinara u ovom sistemu.
U ovoj utakmici nedopustivo je grubo kršenje pravila o istinitom, dostojanstvenom informisanju, o značaju opšteg interesa, ali i o dostojanstvu svake ličnosti, bilo javne ili ne.
Prva asocijacija kada se kaže „mediji“ danas jeste tabloidizacija, kršenje pravila, neetičnost, senzacionalizam, kritizerstvo, zloupotreba medijskog prostora, skrnavljenje ugleda pojedinaca. Nedopustivo je, štetno je, pa mora biti i kažnjivo, kada su mediji istovremeno tužilac pre tužioca, istražitelj pre istražitelja, sudija pre sudije. Prvo, ne sme se neprovereno, netačno i tendenciozno ljudi u medijima optuživati, ponižavati ili linčovati.
Pominjem samo onaj član 8. o kojem je ovde bilo reči do sada. Tu su možda pregrubo neke stvari, terminologijom rečeno, ne sporeći, naravno, pravo i pravilo da svako, posebno javne ličnosti, moraju da budu istaknute u smislu ocene javnosti, ali ne nikad na rušenje sistema šta je tačno, a šta netačno, šta je medijska hajka, šta je neosnovani linč, šta je optužba stvaranje lične krivice bez suda, jer je to narušavanje ljudskog dostojanstva i etički je neodgovorno. Nama, donošenjem ovih zakona, ja tako razumem stvari, ovo uopšte i nije cilj.
Informisanje mora da bude svakako objektivno i tačno, te se ovakvim zloupotrebama mora stati na put. Novinarstvo štetno deluje na sve ljude i sve oblike života. Cilj nam je postizanje drugih efekata i drugih kvaliteta.
Zato podržavam, odnosno poslanička grupa SPS, svaku promenu koja obezbeđuje profesionalne sadržaje, kvalitet vesti i programe koji pobuđuju dobre emocije i ljudsku solidarnost, ali ne strah, nesigurnost, jer to dobro ne donosi nikom, a bilo ga je do sada i previše.
Sledeće našta želim da skrenem pažnju, a što smatram jako važnim, jeste zaštita medijskog pluralizma. Kada je o tome reč, svuda se ističe njegov veliki značaj, jer u ovoj oblasti nikako nije dozvoljeno stvaranje monopola. Posebno se podvlači značaj javnog, otvorenog, svestranog, objektivnog informisanja iz više centara i raznih izvora.
Čini mi se da ovde u ovom zakonu to nije možda dovoljno jasno definisano. To su članovi 45. do 47. jer se kaže da merna jedinica merenja pluralizma, 50% štampanih medija, odnosno 35% medijskog prostora u oblasti slušanosti ili gledanosti, a nigde se ne kaže kako, ko i čime meri taj procenat.
Nije mi poznato da postoji jedan objektivan, standardizovan mehanizam za to, već se meri možda uzorkovanim istraživanjem ili na neki drugi način. Zato mislim da je možda radi preciznosti nevažno da postoji dodatak rečenice koja ipak sugeriše na to da jedan vlasnik može u tom smislu da raspolaže jednom nacionalnom frekvencijom ili medijem.
Sledeće našta bih htela posebno da istaknem pažnju je zakon da govori o osnivanju javnih servisa na nacionalnom i pokrajinskom nivou, govori o osnivanju posebne ustanove preko koje se obezbeđuje informisanje naših građana na KiM, što smatram da je od posebne važnosti. Izuzetno želim da pohvalim, jer sam u jednom trenutku izgubila iz medija da je to prisutno, pa sam se čak uplašila da li to nećemo preskočiti.
Dakle, apsolutno podržavam i smatram da je ovo od velike važnosti, ali zakonom je predviđeno i postojanje medija na lokalnom nivou, naročito način kako se osnivaju, finansiraju i sufinansiraju, i dalje funkcionišu, ali ipak smatram da je možda bilo dobro, makar i u naznaci, u zakonu da stoji postojanje i ovih regionalnih medija o kojima je reč, jer smatram da, na primer, lokalne zajednice u jednom trenutku mogu da imaju svaka svoju lokalnu stanicu, ali istovremeno, na primer, one u blizini, pa ću reći Jagodina, Ćuprija, Kragujevac, Kraljevo itd, mogu da prepoznaju svoj regionalni interes, da udruže svoja sredstva i sve ostale potencijale i time stvore u dogledno vreme i svoju regionalnu centralu, jer se time obezbeđuje upravo ono što smo rekli na početku zakona, da sva sredstva informisanja i mediji budu približena građanima.
Ako smo sami konzumenti tih usluga i korisnici njihove, ako je tendencija da sami i učestvujemo u njihovom stvaranju, mislim da ovo nije zgoreg, bez obzira što mi nemamo u onom najklasičnijem smislu reči – regionalno organizovanje države Srbije, sem pokrajine i ovih interesa, ali za budućnost mislim da to neće apsolutno da škodi.
Moglo bi se govoriti o značaju ovog programskog finansiranja i potpuno uvažavam pristup ka tome kao jednom posebnom segmentu i posebnoj temi. Pri tome, važno je podržati lokalne medije da se ne bi privatizovanjem izgubili i da ne bi i te lokalne sredine ostale bez svojih sadržaja i svoje mogućnosti da učestvuju u tome.
U svakom slučaju, smatram da se kod donošenja ovih zakona ostvaruje transparentnost trošenja novca, stvaralačka utakmica, bolji kvalitet programa, usaglašenost sa zakonima EU. Svakako, ne sme to da bude zakon radi zakona, već zakon koji će poštovati, a time stvoriti pozitivnu stvaralačku, takmičarsku klimu, novi kvalitet informisanja, edukacija, ali života. U tom smislu, podržavamo ove zakone i glasaćemo za njih. Hvala.

Poštovana predsednice parlamenta, poštovani ministri, gospodo poslanici, kada danas govorimo o promeni Zakona o radu, ja bih kratko počela od slike gde se to Srbija danas nalazi.
Broj zaposlenih – 1.715.164, a od toga oko 900.000 radi u javnom sektoru, a oko 700.000 kod privatnog poslodavca.
Broj nezaposlenih – 792.888, kažu, nikada veća nezaposlenost u Srbiji, koja skoro izlazi na jednu trećinu mladih.
Broj penzionera – 1.700.000.
Kada se tome doda da smo zaduženi za preko 60 do 70% BDP i da je deficit budžeta po nekim pokazateljima minus 2,5 milijardi evra, prosto moram da pozovem sve nas, odnosno obraćajući se i ukupnoj javnosti da kažemo da je ovde u pitanju život, u pitanju je održivost Srbije.
Kada bih velikom problemu nezaposlenosti dodala i veliki problem demografskog stanja, rekla bih da je i u jednom i u drugom slučaju veliki deficit i da se pred svima nama, bez obzira kojoj partiji pripadamo, da li pripadamo poslodavcima ili sindikatima, pred svima nama, nalazi jedan veliki izazov, odgovoriti na ove uslove tako da Srbija bude održiva, da bude razvojna, perspektivna i dobro mesto za život, posebno dobro mesto za život mladih.
U takvim uslovima, kada se u Srbiji sve menja, kada je sve manje preduzeća koja rade, razmatramo i usvajamo nove predloge promena Zakona o radu.
To je sistemski zakon koji se tiče svih i uređuje jednu veoma složenu oblast. Ovaj zakon se menjao posle 2000. godine nekoliko puta. Pominjano je to do sada ovde u raspravi i 2001, 2005, 2009. i 2013. godine.
Ovo danas su, međutim, baš značajne promene koje se odnose i na poslodavca i na zaposlenog. Nije do sada bilo u poslednjih nekoliko godina da se sa ovako nekim reformskim kursom krene u promene zakona, a nama su uslovi sve teži danas.
Današnje promene zakona o kojima govorimo treba da omoguće, samo da omoguće, lakše zapošljavanje, posebno mladih, ali i onih starijih kojima treba svega nekoliko godina do penzije.
Mi smo kao država zakoračili u velike promene koje traže od nas, pre svega, ovi ekonomski uslovi u kojima se danas nalazimo. Zatim, to je evropski okvir pravnih zakona kojima treba da prilagodimo ukupni naš privredni i društveni i politički sistem. To su prihvaćene i potpisane mnoge konvencije, međunarodne organizacije rada, za koje smo svi glasali, koje kada o njima pojedinačno diskutujemo su apsolutno neupitne, ali danas kada ih treba sprovesti i primeniti direktno kroz zakon, izgleda to se malo teže događa.
Mi danas možemo govoriti, kada je reč o ukupnoj strukturi zaposlenih o nekoliko grupacija.
Jedni su oni koji su zaposleni u javnom sektoru i nalaze se pod jednom posebnom kapom gde postoje i redovne plate, zaštićenost, jedan javni sektor koji je uređen.
Sa druge strane, postoji jedan broj zaposlenih koji radi kod privatnog sektora i u poslednjih deset godina nepoštovanjem zakona i ne reagovanjem adekvatno države na nepoštovanje zakona, dogodilo se da se masom, rešenja iz Zakona o radu kod privatnog sektora i privatnog poslodavca, ne poštuje.
Ti radnici rade, ali na osnovna prava iz radnog odnosa ne reaguje država, poslodavac je neodgovoran, a radnik je višestruko ugrožen.
Najzad, treća kategorija su oni koji su nezaposleni.
Ko štiti njihova prava? Da li sindikati ovakvi kakvi danas jesu štite i na koji način sindikalna prava, odnosno ukupna ljudska prava nezaposlenih i da li, ja sada sebi postavljam pitanje, ali i vama, da li nezaposleni treba da formiraju svoj udruženi sindikat, da bi imao ko organizovano da govori u njihovo ime.
Dakle, promenama zakona o kojima danas raspravljamo, privreda treba da se oslobodi određenih nameta, nekih finansijskih obaveza, nepotrebnog administriranja, što treba da omogući značajnu vitalnost.
Velike promene, kao što sam rekla, događaju se za sve učesnike u ovom procesu.
Ja ću, recimo, pomenuti samo one koje su se meni učinile, značajnim. Promene za poslodavca, mora dati ugovor o radu, u pisanoj formi, mora taj ugovor o radu da stoji u mestu rada, mora da isplaćuje zaradu i doprinose redovno, mora da obračuna zarade i da izda, papir koji zovemo izvršna isprava.
Nema rada na crno, uvedena je i data su veća prava i ingerencije inspekciji rada, a uvedena je razgranatija, šarolikija, kaznena politika.
Prosto ću samo napomenuti da oko 40 kaznenih mera različite gradacije ili svog stepena su predviđene za poslodavce, a preko 20 mera, kaznenih, su predviđene za nepoštovanje rada od strane radnika.
Kada je reč o samim zaposlenima, dobija se ugovor o radu u pisanoj formi kojim se definiše njegovo radno mesto, njegovo radno vreme, pauze, mogućnost na prekovremeni rad i sve ostale, rad za vreme praznika itd.
Definiše se njegova zarada. Isto tako, taj radnik je, propisano, pardon, ja sada upotrebljavam reč koja je prevaziđena i koja se u ovom zakonu nigde ne pominje, a to je radnik, nema toga više, već – zaposleni.
Dakle, zaposleni, predviđeno je da ima i jasno su definisane sve one mogućnosti i uslovi u kojima kada ne poštuje svoju radnu obavezu, izriču mu se oštre kazne. Ima ih oko 16 do 20, ukoliko sam ih dobro prebrojala, s tim što bih ja napomenula da sada govorim samo o onima gde radnik kao posledicu nepoštovanja svojih radnih obaveza može da dobije otkaz o radu.
Otkaz o radu i omča oko vrata, vrlo radikalna mera koja jeste neophodna, ali postoji.
Ja ću samo radi paralele da kažem da za one oblike kada poslodavac ne poštuje svoje obaveze iz zakona, su uvedene samo one kaznene mere koje su prekršajnog karaktera. Da li je adekvatno izmereno?
Ovim novim merama koje novi zakon predviđa, uvedeni su razni oblici fleksibilnog zapošljavanja, rad na daljinu, rad kod kuće i njihovi uslovi su tada jasno definisani. U celoj lepezi, ono što se menja i što daje određenu dinamiku radnim odnosima, jeste da postoje razni oblici, forme i mogućnosti da mlad čovek se lakše i jednostavnije zaposli. Istina je da kada se jednom zaposli, to mu ne obezbeđuje rad za ceo radni vek, ali vi danas nemate nigde ni stečeno znanje za ceo radni vek.
Čitav život moramo da učimo, da stičemo nova znanja, da se prilagođavamo promenama, jer u vreme informatike, dinamične su promene u životu, da od svih nas zahtevaju adekvatne životne odgovore.
Rešenja koja su data doprinose širenju tržišta kapitala, radne snage, dolasku novih investicija uz uslov naravno i nekih drugih reformskih zakona i eventualno promena, dakle, pre svega da se smanji administriranje, da se lakše dođe do dozvola itd, što tek onda sve zajedno u paketu donosi ili otvara mogućnosti novog zapošljavanja. Otvorena je jedna nova mogućnost koja se zove - pripravnost na rad koja ima i određenu predviđenu finansijsku nadoknadu.
U ovom zakonu ono što smatram da je dobro jeste da je jasno definisana minimalna zarada i šta je čini, gde je rečeno da je čini minimalna cena rada, vreme provedeno na radu, porezi i doprinosi, naravno uz mogućnost uvećane zarade po određenim elementima.
Isto tako, definisana je minimalna cena rada koja se sastoji od egzistencijalne i socijalne potrebe porodice i samog zaposlenog, što bi mi rekli to je potrošačka korpa, od kretanja stope zaposlenosti, od stope rasta BDP, od kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti rada, kretanja prosečne zarade.
Dakle, jedan kompleks i zato ih namerno ovde i navodim, kompleks elemenata koji čini definisanu minimalnu cenu rada, koja po mojoj oceni znači da je Vlada odgovorno prišla oceni i mogućnosti da ta cena rada bude naravno usvojena u okviru socijalnog dijaloga ili naknadno da to uradi sama Vlada. Elementi koji se iz ovoga vremenom budu povećavali i menjali na bolje, menjaće i tu minimalnu cenu rada.
Ono što bih možda pomenula u skladu sa elektronskim sistemima, ukida se radna knjižica na koju smo mi navikli ovoliko godina. Dokumentacija se vodi i čuva elektronskim putem. Osniva se centralni registar. Mislim da su to u ovom sistemu veoma značajni pomaci koje obezbeđuju brzinu i efikasnost.
Sindikati. Sindikati smatram lično da jesu jedan veoma značajan i odgovoran segment u okviru uređivanja ovih ukupnih odnosa. No, u ovom trenutku oni imaju pred sobom takođe, kao i svi mi, jedan veliki zadatak, a to je da nalazeći se u novom fokusu sa obavezom da reaguju na sve promene koje se u procesu rada događaju moraju i sami sebe da modernizuju i da se transformišu i samim tim i da ispoljavaju, odnosno zastupaju interese svih učesnika u radnom procesu, i onih koji rade u javnom sektoru, i kod privatnog poslodavca, a i onih nezaposlenih, stvarajući mogućnost da je taj broj nezaposlenih u suštini u Srbiji sve manji. Dakle, sindikati apsolutno moraju da utvrde i svoju reprezentativnost.
Kada je reč o svim promenama koje ovaj zakon nosi sa sobom, naglasila bih ovde značaj inspekcija rada koji dobijaju više ovlašćenja, veću i bolju organizovanost i veće nadležnosti. Moglo bi sa većim brojem inspektora to u narednom periodu da bude sigurno bolje, brže i organizovanije.
Kada je reč o kaznenim merama, više stepena i kategorija postoje. Kao što sam rekla, možda bih u skladu sa onim što sam prethodno napomenula kada je reč o stepenima odgovornosti za poslodavca, pošto postoje predviđene samo prekršajne kazne, a s obzirom da je kod nas veoma do sada zastupljeno ne poštovanje zakona i u odnosu i ponašanju prema državi jer se ne poštuju i ne isplaćuju doprinosi i porezi ali s druge strane što je još gore ne isplaćuje se ni sam rad, a rad je roba. Rad je vlasništvo zaposlenog koji radi kod poslodavca i ne može se, kao što se ne može iz prodavnice izaći, a da se roba ne plati, tako smatram da se ne može uzeti nečiji rad koji stvara novi kapital ili novu vrednost, a da se on ne plati.
Zato možda kao opominjuću meru ili meru opreza većeg stepena bi, kao što sam juče govorila na Odboru za rad, mogao da se predvidi i veći stepen odgovornosti. Neko je danas i moj kolega iz poslaničke grupe pomenuo čak i krivičnu odgovornost. Rad mora da se plati. Rad mora da se poštuje i nemoguće je takva održivost dalje da ne postoji.
Dakle, kada bih o ovome dalje govorila rekla bih da kod nas nisu toliko problematični ovi uslovi, jer svi ovi ovakvi uslovi postoje na zapadu. Postoje upravo u zapadnoevropskim demokratijama i državama u kojima ogroman broj naših ljudi što pre izlazi tražeći mesto i mogućnost da se zaposli u Evropi. Ako takve uslove dovedemo ovde, bitna je kolika nam je cena rada, a tom cenom rada pokrićemo sve ostale potrebe.
Ja ću malo da skratim moju diskusiju zato što prosto, imam potrebu da kažem još jednu stvar koja se odnosi na promene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
U članu 60. predloženo da se ženi osiguraniku uračunava u posebni staž po pola godine kada rodi jedno, dvoje ili treće dete. Imajući u vidu demografsku situaciju predlažem da za svako dete bude po jedna godina. Mislim da ta mera nije preterana i teška s obzirom na probleme koje imamo, jer sve što radimo je zaludno sa stanovišta neke budućnosti i održivosti stanovništva Srbije. Isto tako, kada je reč o izjednačavanju radnog staža za muškarce i žene, imam prosto jednu poruku – slažem se sa tom merom u novim uslovima u kojima nije težak proizvodni rad prisutan, mislim da je održiva. Država ima svoje razloge da razvija zato socijalne ustanove kao pomoć porodici, da postoji jednaka dostupnost radnih mesta i za muškarce i za žene, da zarada bude jednaka za isti posao, istu kvalifikaciju, naravno za muškarce i za žene.
Posebnu poruku devojčicama, koja je stvar njihovog današnjeg ali i budućeg vremena – obrazovanje, obrazovanje iznad svega. Uostalom, ja ću od mog izrazito, hajde obožavanog, našeg prvog srpskog ministra prosvete, Dositeja Obradovića, reći citat – teško onom narodu čije majke, sestre i supruge žive u mraku.
Dakle, ako tako gledamo, onda je na koncu, dve rečenice još imam za kraj, jednaka dostupnost moguća i na svim stručnim poslovima, na rukovodećim poslovima, na poslovima u političkom životu i u parlamentu, te da možda onda u budućem vremenu i nije neophodna klauzula o postojanju 30% žena u parlamentu, može da bude 50% naspram 50%, odnosno isto toliko zastupljenosti u Vladi ili na nekom drugom mestu.
U svakom slučaju, kada je reč o promeni ovih zakona, moram da naglasim naravno da će poslanička grupa Socijalističke partije glasati za, ne samo ove nego i sve druge reformske zakone koji Srbiji obezbeđuju put i razvoj napretka. Hvala.