Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, želim da se uključim u ovu dosadašnju raspravu o Zakonu o zaštiti potrošača.
Smatram da je taj zakon veoma važan, čak mnogo važniji nego što ga možda mi neposredno i doživljavamo. U mnogim situacijama smo bili do sada da ne obraćamo možda dovoljno pažnje na njega i da se prosto ležerno ponašamo u svakodnevnom i praktičnom životu.
Mislim da je zakon izuzetno važan i značajan i u svakom slučaju, predlažem sada njegovo celovito predlaganje i donošenje, upravo što on, takav kakav je, dotiče svaki segment ljudskog života. U svakom momentu, gde god da se nađemo, bilo u prodavnici, kod nekih usluga koje dobijamo itd, važan nam je upravo taj odnos koji postoji između onoga ko je prodavac, ko je davalac nekih usluga i svi mi, bez obzira kada i u kom delu dana, smo u nekom trenutku i potrošači i korisnici usluga.
Bili smo prisutni u prethodnim periodima da se događaju u svakodnevnom životu i da smo kao građani izloženi raznim vrstama zloupotreba, prikrivenih kvaliteta roba i proizvoda koje kupujemo, njihovog kratkog vremenskog trajanja, čak prodavanja njihovog kada istekne zakonski vremenski rok. Bili smo izloženi raznim oblicima reklame koja je čak sasvim pogrešno upućivala potrošača na određene proizvode, njegov kvalitet, dužinu trajanja, način njegove upotrebe, sam kvalitet proizvoda itd. Iz svih tih razloga, smatram da je zakon nužan i bez obzira što je ovo neka od „entih“ verzija, dobro je što je u ovoj prilici on usklađen i sa samom modernom i novom regulativom iz EU.
Ono što smatram da je važno kada se o ovome govori jeste da zakon mora da da jedan određeni zakonski okvir. Ali, iza toga se postavlja pitanje – kako ćemo se mi kod njega dalje ponašati i njega primenjivati, kakve će sankcije proizvoditi u životu za trenutke i sve oblike ponašanja kada se on ne poštuje i kakve će posledice iza toga poštovati?
Sam potrošač, odnosno svako od nas, kao građanin, ne sme da bude doživljen od strane onoga ko daje uslugu ili ko je prodavac kao ciljna grupa koju treba prevariti, kao ciljna grupa koju na neki način treba omalovažiti ili ne dati mu uslugu onu koja je u deklaraciji ponuđena ili u samom tržišnom prometu.
Kada je o ovome reč, na primer, mi smo imali iz života situacije da kupujemo voće i povrće koje je možda sumnjivog kvaliteta. Kako vršimo kontrolu njihove valjanosti, bilo da se radi, recimo, o tome da li je ono iz nekih područja koje nije dovoljno kvalitetno, koje je zagađeno, koje je upotrebljavano možda i pre proteka onog vremenskog perioda, karenca, kada je zakonom određena i propisana da se ona prodaje na tržištu, a znamo koliko takva roba negativno utiče na zdravlje svih stanovnika, posebno dece.
Kako ćemo to sankcionisati? Kako će tržišna inspekcija reagovati u takvim situacijama i obezbediti da taj kvalitet koji dobijemo zaista bude zdrava hrana koju upotrebljavamo.
Da ne govorim o tome kako su i da li su u dovoljnoj meri ispravni lekovi koji se primenjuju, da li je kontrola napravljena o tome, kako je istekao rok itd. Da ne govorim primere iz života kada imamo razne usluge. Sasvim slučajno ću pomenuti, recimo, taksi usluge koje se zloupotrebljavaju u nekim situacijama, gde smo sami svedoci takvih, naročito ako dođu građani iz drugih gradova ili drugih zemalja u naš grad, a to nije dovoljno sankcionisano.
Dakle, tih primera ima beskrajno oni su u svakom delu segmenta. Kako se osećamo ili kako se čovek koji dođe u našu državu, naš grad, oseća i kakvu sliku o nama ponese? Mora se ne samo doneti zakon, nego i obezbediti način na koji će se pratiti i razviti jedna nova kultura, jedan nov način ponašanja i odnosa prema tome.
Zato jako pozdravljam nacionalni registar prigovora, jako pozdravljam bolji položaj udruženja potrošača, koji ukazuje na obavezu samoorganizovanja građana, jačanje lokalne samouprave i naročito položaj tržišne inspekcije.
(Predsedavajući: Gospođo Dragaš, vreme poslaničke grupe.)
Zahvaljujem. Sve to smatram da je u ovom trenutku veoma važno, jedna odgovornost, kako će se građanin u državi osećati upravo proizilazi iz odgovornosti institucija koje ovaj zakon plasiraju i podržavaju. Hvala.

Poštovana predsednice Skupštine, poštovani gospodine ministre, gospodo poslanici, pred nama kao što smo i do sada čuli iz ove rasprave se nalaze dva zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i Zakona o porezu na dohodak građana. Ovi zakoni uvode određene poreske olakšice prilikom zapošljavanja novih radnika i to je nešto što nam otvara nadu i mogućnost za novo zapošljavanje. Samo je jedna, i ja je razumem, kao početna mera kojom će se izvršiti u narednom periodu mnogo dublje i sadržajnije promene u procesu ekonomske politike.
Oba zakona imaju za cilj stvaranje boljih uslova za nove investicije, novo zapošljavanje, rad, ekonomsku i socijalnu stabilnost, a to smo čuli u samoj uvodnoj reči danas gospodina ministra. Ove promene deo su samo dubljih procesa usklađenih sa ekonomskom politikom i budućim ekonomskim merama Vlade. Ove, ovakve i slične mere SPS će podržati ne samo kao novu ekonomsku politiku, nego i kao sastavni deo sopstvene politike i sopstvenog gledanja na tržište, polje rada, mera koje se odnose i na samo zapošljavanje i položaj radnika i zaposlenih. Ovakav cilj omogućava da se u Srbiji otvori jedno novo polje koje će pre svega omogućiti zapošljavanje mladih ljudi i njihovo, sa punim njihovim znanjem, mladošću, entuzijazmom, punim kapacitetom u rad preduzeća.
U tom smislu SPS podržava u daljem procesu rada oba ova zakona i glasaću za njih. Srbiji su danas neosporno potrebne reforme i velike promene. Naravno, ne onakve kakve su bile poslednjih godina, u kojima je liberalni kapitalizam ovde doživeo, na neki način mogući reći eldorado i čiji su efekti bili veoma loši, a to je zatvaranje fabrika, loša privatizacija, osiromašenje stanovništva, socijalna nesigurnost, smanjenje zarada.
S druge strane, nisu otvarana u ovom periodu nova radna mesta, nije ostvarivana nova vrednost. Mladi nisu na žalost uspevali da se zaposle i ostajali su samim tim bez perspektive.
Danas je velika odgovornost vas i ukupno Vlade da se na ovakvo stanje reaguje dugoročno, pravim odgovornim, promišljenim merama koje će u narednom periodu uspeti da stabilizuju Srbiju, jer mi nemamo naprosto više kud. Srbija mora da se oporavlja. Lični resursi su potrošeni, fabrike uništene i rasprodate, a narod je ostao bez posla, mladi na žalost napuštaju Srbiju jer se čini da ovo nije dovoljno dobro mesto za život. U ovom trenutku ocenjeno je da je jedna od mogućih, a važnih mera, promena visine stope doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, jer je ona usmerena pre svega, makar u jednoj maloj meri, na stabilizaciju penzionog fonda.
Druga mera odnosi se na poboljšanje uslova rada i borbu protiv sive ekonomije koja ovde postoji, zastupljena je i postoji rad na crno gde mnogi radnici nisu evidentirani, a u takvim uslovima gubi i država, a gube i sami radnici. Država gubi tako što ne prima određene dotacije i doprinose na način kako je to zakonom predviđeno. S druge strane, na gubitku su i radnici, jer samim svojim radom oni samo dobijaju onu svoju dnevnicu, da je tako nazovem, u stvari nadoknadu za rad, ali ni jednog trenutka ne uspevaju da obezbede socijalnu sigurnost na dugoročnom planu, odnosno ono što se zove penziono osiguranje za sutra.
Ovakve tokove i ovakvu pojavu zasigurno moramo prekidati i uvesti je u ono što se zove rad institucija na odgovarajući i odgovoran način i socijalna sigurnost građana na jedan duži vremenski period. Novim merama koje se donose poslodavac nije opterećen nego s druge strane u ovom drugom zakonu dobija olakšicu kojom se podstiče na ostvarivanje novog zapošljavanja.
Prvom merom, kada je reč o povećanju penzionih fondova, postiže se veća stabilnost penzionog fonda koji je pod velikim pritiskom i možemo reći da se bori upravo za svoj život i svoju održivost. S druge strane, razlozi za donošenje ovog zakona imaju za cilj poboljšanje položaja poslodavaca koji se podstiču na novo zapošljavanje, ali i svakog rada dovođenje u legalne tokove i uvođenje njihovo na pravi način.
Siva zona u radu prema svim podacima izaziva velike posledice i ona u daljem periodu ne može da bude podržavana. Kao što se jasno može videti u sada postojećem zakonu, a koji se menja, olakšice su postojale za poslodavca koji zapošljava ili mlade ili one starije od 45 i 50, i 55 godina. U određenom periodu se smatralo da je ova mera neophodna upravo da bi osetljive kategorije stanovništva koje završavaju školu treba što pre uključiti u polje i tržište rada, a sa druge strane pomoći zapošljavanje onih koji su u nešto poznijem, životnom dobu, a koji imaju veliko radno iskustvo, a koji su na žalost zbog ovakvih uslova tranzicije ostali bez posla.
Nova mera o kojoj danas razgovaramo i koju ćemo faktički usvojiti traži i omogućava da se olakšice odnos na sve one koji će biti novozaposleni, a ono u stvari proširuje moć novog zapošljavanja na sve kategorije stanovništva i uticaće podsticajno na ovakve mere. Olakšice koje su pri tome predviđene odnose se na poslodavca koji zaposli određeni broj radnika te ukoliko je taj broj radnika nešto manji olakšice su 65% za one koji recimo zaposle od jednog do deset radnika ili i do 75% ukoliko zaposle do 100, odnosno preko 100 radnika.
Naravno, mora se naglasiti da se ova mera primenjuje samo za privatnike, a u njoj ne mogu učestvovati i tu meru, odnosno podsticaj, ostvariti državni organi i organizacije, javna preduzeća i javne službe i drugi direktni ili indirektni budžetski korisnici.
Ovo razumemo tek kao početak. Pred nama je još mnogo novih zakona i promena koje treba da imaju za cilj oporavak Srbije, kao što sam rekla, i održivost ekonomskog i socijalnog sistema, prvo, ali i razvoj i unapređenje života u Srbiji u mnogo širem planu.
Promene koje su poslednjih godina bile prisutne, da li iz neznanja ili loše politike i cilja, dovele su dotle da je mladima uništena kreativnost i hrabrost. Potrebne su nam promene koje bi eliminisale pojave korupcije, svih oblika zloupotrebe ili neprimenjivanja zakona, što je u prethodnom periodu dovelo do isisavanja energije mladih i poverenja u državu. Mladi su najveća šansa Srbije, ne samo zbog svoje mladosti nego zbog znanja koje je u stvari najveći kapital.
Poštovani gospodine ministre, mislim da vi to najbolje znate, kao mlad i veoma obrazovan čovek, koji je upoznao primere i pojave svetske ekonomije i svetske ekonomske tokove. Sasvim je jasno da ćete sa najboljem znanjem i umećem primeniti mere koje su ovde adekvatne i primenjive, s tim što moramo voditi, čini mi se, računa o uravnoteženim merama koje će, s jedne strane, dati podsticaj malim i srednjim preduzećima, razvoju privrede i podsticajima poslodavcima. Ali, s druge strane, takođe će zaštititi i zaposlene koji u tim preduzećima rade da se ne dovede do toga da poslodavac zaposlenog smatra i tretira jedino kao trošak, jer je upravo zaposleni taj koji stvara odgovarajući kapital, da rad mora da ima svoju, i ovde u Srbiji, odgovarajuću cenu, da mora da ima i radnik to svoje dostojanstvo. To je ono što svi građani Srbije, a posebno mladi ovde u Srbiji očekuju.
Ako na takav način gledamo na radnika i na zaposlenog, posebno na mladog stručnjaka, on neće težiti ili će manje težiti da ode u inostranstvo, jer su vrednosti rada i kapitala uravnotežene na određeni način i on će, naravno, mnogo više želeti u tom slučaju da ostane kao inženjer da radi u Srbiji, nego da ode kao radnik da radi u nekoj drugoj zapadnoevropskoj zemlji sa razvijenim ekonomskim merama, odnosno razvijenim tržištem rada.
Kada je reč o tome kakva je Srbija danas, moramo da imamo pred sobom jedan model danas kod mladih koji postoji da obično negde između 25. i 30. godine završavaju školovanje, da nemaju obaveznu praksu, a obično kod novog zapošljavanja se traži i određeno praktično znanje. To je moguće i jedna mera koja u budućem periodu mora negde prosto da se predvidi i da se ugradi i time će kroz praksu mladi sticati ta praktična znanja koja će im biti potrebna kod novog zapošljavanja. Oni u ovoj situaciji vide nejasna pravila, nemoćni su i ne vide izlaz.
Ono što vidimo da postoji u zapadnim zemljama jeste da mladi uglavnom do 24. godine završavaju školovanje, da imaju predviđeno volontiranje, a pred sobom imaju i jasnu perspektivu gde će se iza toga, kako i na koji način zaposliti. To su nekakvi objektivni uslovi koji se i ovde moraju na odgovarajući način isplanirati u narednom periodu i samim tim stvoriti pozitivni efekti i mnogo bolje pozitivne posledice.
Odlivom mladog svega i njihovim iseljavanjem iz Srbije je u proseku, po nekim podacima, jedan grad ili 32.000 do 33.000 mladih ljudi koji svake godine odlaze iz Srbije. S druge strane, imamo sve veći broj starih, pa nam se onda dodatno multiplikuju problemi koji postoje u društvu i državi, jer mali broj zaposlenih ljudi, mali broj mladih ne mogu normalno da održe stabilnost penzionih fondova i sve veći broj stanovništva koji je ovde u suštini je sve veće starosne dobi.
Pri tome, kada je reč o penzijama, samo želim još da napomenem da se o njihovoj održivosti mora voditi računa i o minimumu socijalne sigurnosti koja se kod penzija mora obezbediti, jer je poznato da su u proseku naše penzije veoma male, da je svaki deseti penzioner ispod linije siromaštva, da se svaki peti na liniji siromaštva, te nas to upozorava na obavezu velike osetljivosti i održivosti penzionog sistema. Zato su ove mere dobrodošle i jedino moguće u ovom segmentu rada, ali očekujemo od naše Vlade u narednom periodu da, imajući u vidu i značaj socijalnih efekata, socijalne stabilnosti i izrazitu potrebu mladih ljudi da ovde rade, a to smo videli i kroz ovu veliku aktivnost i elan koji se pokazao u zaštiti ugroženih gradova od poplava, na odgovarajući način iskoristimo sa puno uvažavanja i poštovanja, jer one takve sa pozitivnom energijom mogu da daju najbolje efekte i da obezbede i socijalnu sigurnost i razvoj Srbije u narednom periodu na sopstvenim osnovama, naravno, i sa sopstvenim znanjem i kapitalom. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, Predlog zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja čim se pojavio kao predlog izazvao je veliku pažnju svih parlamentarnih stranaka, medija i građana u najširem smislu. Iz ukupnih reakcija iz javnosti koje su se do sada pojavile od samog njegovog predlaganja izazvao je pažnju u pozitivnom smislu zato što je naišao kao takav na odobravanje i na jedno razumevanje koje je shvatilo da treba da omogući u narednom periodu jednu bržu, efikasniju i kvalitetniju zdravstvenu zaštitu ovih osetljivih kategorija stanovništva.
Razlozi za predlaganje ovog zakona sadržani su u potrebi upravo da se stvore bolji, brži i efikasniji uslovi za ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu ovih kategorija, dece, trudnica i porodilja, koje su obuhvaćene, inače, kao što je i do sada rasprava to pokazala, i ustavno-pravnom zaštitom. To su odredbe Ustava član 68. i 97, ali i dalje od toga. Podrazumeva se i to pravo da je rešeno međunarodnim dokumentima koje je naša zemlja prihvatila Poveljom UN o pravima deteta i na koncu samim opštim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti.
Još polovinom godine, čini mi se juna 2013. godine, u Srbiji je bila aktuelna kampanja „Prioritet za decu i trudnice“. To je bio čini mi se i povod da dođe i do razmišljanja i razgovora na ovu temu o dodatnoj zaštiti dece, trudnica i porodilja i u okviru Ženske parlamentarne mreže, čiju aktivnost ovom prilikom svakako želim da pohvalim i samog Odbora za prava deteta koji je u svom dosadašnjem mandatu u stvari pokazao punu opravdanost njegovog formiranja i njegovog postojanja.
Zakon već samom svojom pojavom skrenuo je pažnju na sebe i na novine i rešenja koja je takođe sa sobom nosio.
Nije ovo prvi zakon koji je predložen ovde u Skupštini, a koji je izazvao našu ukupnu saglasnost, bez obzira na parlamentarnu stranku iz koje je komentar dolazio. Naime, setimo se da je ovde bio razmatran Zakon o zaštiti trudnica i porodilja iz oblasti radnog odnosa, koji je zahtevao obavezu poslodavca na njihovu kompletnu zdravstvenu zaštitu i nemogućnost da im da otkaz za vreme porodiljskog odsustva.
Ovde smo razgovarali i o Zakonu protiv nasilja o ženama, koji je takođe izazvao našu ukupnu saglasnost da ovim dodatnim zakonom treba obezbediti zaštitu žena u društvu.
Sada ovaj zakon o zaštiti dece, porodilja i trudnica u odnosu na ostvarivanje prava na besplatnu zdravstvenu zaštitu, takođe pokazuje naš ukupan pozitivan odnos prema inicijativi. To je nešto što u stvari pokazuje opredeljenost našeg društva da uslove u kojima živimo treba da poboljšavamo. Treba da stvorimo zakone i da ih poštujemo koji idu upravo u stvaranju veće socijalne, zdravstvene sigurnosti, veće zaštite i prava na život, većeg i boljeg prava na obrazovanje i uopšte kvalitet života.
Generalno kada je o ovom reč, ja bih istakla da je brzina i kvalitet koju ovaj zakon obezbeđuje nešto što je u svakom slučaju efikasnost u smislu da je dogovoreno i da je predloženo, što ja takođe podržavam, da na primenu ovog zakona u odnosu na vreme kada se on usvoji ne bude nešto produženo, da se dugo na njega čeka, već da njegova primena bude sutradan po njegovom objavljivanju.
Problemi zdravstva poznati su dugi niz godina. O problemima u zdravstvu u raznim situacijama u prethodnom vremenu govorilo se sa manje ili više pažnje. Niko do sada nije uzeo da jasno kaže njegovu analizu, njegove probleme i njegove krivce. Ne želimo da se bavimo krivcima, ali želimo da konstatujemo da za jednu godinu dana ove Vlade i ovog ministra zdravlja ne mogu niti su mogli da se isprave svi problemi koji su u zdravstvu taloženi godinama, koji su ovim ili onim merama urušavani, prava smanjivanja, regulisana na drugi način i samim tim pravo na obezbeđenu zdravstvenu zaštitu u odnosu na građane je smanjivana ili je relativizovana.
Kada je reč o ovom zakonu, želim da kažem da je interesantno to što je već primećeno u raspravi da se svega nekoliko, tri ili pet članova, odnosi na samu regulaciju materije, da je ovim zakonom takođe u ostalih dva ili tri člana predložena odnosno predviđena i krivična odgovornost za nepoštovanje ovog zakona, čime je obavezan Republički fond za zdravstvenu zaštitu da dosledno, u skladu sa ovim predlozima, ima da ispunjava svoje obaveze.
Pitali smo se i pitamo se kako će se obezbediti ostvarivanje ovog prava ukoliko osoba nema overenu zdravstvenu knjižicu? I to je ovim zakonom regulisano – dobijanjem potvrde od strane Fonda o stanju u kojem se osoba nalazi, odnosno starosti deteta, ostvarivaće se ovo pravo, bez obzira da li je zdravstvena knjižica overena ili ne, bez obzira na to ima li obaveznu markicu, bez obzira na to da li je poslodavac uplatio doprinose ili ne. Ali, ovom prilikom želim da naglasim da i dalje Skupština, Vlada i zakoni, Ministarstvo finansija i sve druge relevantne institucije treba da insistiraju na tome da obaveze poslodavca prema ispunjavanju svojih obaveza kada su u pitanju doprinosi za zdravstveno i penziono osiguranje moraju striktno da budu poštovane. Dakle, ovo ih ne oslobađa te obaveze.
Predlog ovog zakona takođe predstavlja i značajnu promenu u odnosu na siguran položaj dece, trudnica i zaštitu ovih kategorija stanovništva u najosetljivijem periodu svoga života i iskazuje važan odnos i brigu za zdravlje i priraštaj stanovništva jer su to, pored obrazovanja, u stvari najznačajniji nacionalni resursi. Zato briga o deci, trudnicama i porodiljama treba da bude prioritet svake države, a posebno Srbije, kada imamo u vidu kakvi su naši problemi i pojave kada je reč o broju stanovnika i uopšte populacionim problemima.
Prema poslednjim izveštajima svih nacionalnih službi, Srbija svake godine u broju stanovnika izgubi jedan grad, kažu oni koji to fleksibilnije hoće da izvedu ili da nam ukažu na problem da se svake godine, recimo, gubi jedan Apatin, Negotin ili Petrovac. To negde znači oko 30.000 stanovnika. U Srbiji svake godine više stanovništva umire nego što se rađa. U mnogim naseljima odavno se nije rodilo nijedno dete. Mnoga sela ostala su samo sa nekoliko staračkih domaćinstava. Kuće i škole ostale su zatvorene.
Možete li sutra ili možemo li svi zajedno sutra da zamislimo jednu Srbiju koja će imati svoje šume, reke i pašnjake, koja će imati svoje njive i livade, ali u kojima neće biti dovoljno dečijeg plača, neće biti dovoljno raspoloženog stanovništva koje će stvarati novo delo? Ako takvu Srbiju možemo da zamislimo sada, onda će nas ta ideja obavezati već sada da i ovom merom koju apsolutno podržavam, kao i drugim merama slične vrste koje smo u Skupštini donosili u ovom periodu, ubuduće stvorimo bolje, sadržajnije i sveobuhvatnije mere koje će obezbediti da se stanovništvo u Srbiji obnavlja, da radi, da ima zdravstvenu i socijalnu zaštitu po meri ljudskog života, da ima pravo na obrazovanje i ostvareno pravo na rad i samim tim da imamo snažniju i ekonomski razvijeniju Srbiju.
Dakle, i ovaj predlog zakona ja doživljavam na putu ovakvog jednog cilja i ovakvog jednog zadatka. Mere Vlade koje su usvojene u poslednjih godinu dana, napori i ciljevi koji su postavljeni, a koji pre svega idu u smislu ekonomske revitalizacije, stvaranja novih industrijskih i proizvodnih pogona, industrijskih ne u onom najklasičnijem smislu reči, ciljevi koji idu ka obezbeđenjem većeg broja radnih mesta i otvaranjem proizvodnih pogona u stvari su nešto što može Srbiji da obezbedi sopstveni kapital. A složićemo se svi da samo sopstveni kapital koji imamo u svojim rukama i koji smo svojim radom stvorili, može da nam obezbedi budućnost. Takva Vlada koja na ova pitanja proizvodnje i rada gleda odgovorno, moći će onda u celini da obezbedi i rešenja koja se odnose na ova druga pitanja koja znače život.
Mi smo probleme sa stanovništvom uočili, unazad skoro 40 i više godina. Do 1960. godine demografi i statističari kažu da se obnavljanje stanovništva u Srbiji održavalo na nivou proste reprodukcije, odnosno da se tada rađalo 2,1 dete. Od tada ovaj problem je svake godine sve izraženiji. Ima sve negativniju tendenciju da bi po statističkim podacima od 2002-2012. godine, to su popisi stanovništva, dakle, za poslednjih 10 godina gubili su godišnje 31,967 hiljada, odnosno za ukupni period preko 300 hiljada stanovnika.
Stručnjaci koji se bave ovim pitanjima, lekari, psiholozi, ekonomisti, akademici itd. su tražili da država u ovom periodu stane sa jasnom politikom prema potrebama obnavljanja stanovništva i da to stavi kao svoj prioritetni zadatak.
Donošene su razne mere, programi, strategije razvoja itd. koje su podrazumevale i koje su u sebi planirale određene mere u smislu zaštite stanovništva, njegovog obnavljanja, prava na zaštitu i poseban položaj dece, omladine itd. Međutim, ono što možemo sa žalošću da konstatujemo je da vidimo da su svi ti programi i sve te strateške orijentacije za ovih deset godina ostale na papiru.
Ono što je bitno, bar tako doživljavam, jeste da je za ovih deset godina divlji liberalni kapitalizam ušao u Srbiju na širom otvorena vrata i posle 2000. godine je prosto promovisao nove vrednosti koje ovde do tada nisu postojale. Spojen sa našim neznanjem, neodgovornošću, stavljanjem ličnih interesa iznad opštih, jer to je sada in i oličenje novog vremena, kada je trebalo sve bez kriterijuma privatizovati, bez cilja i brige rasprodati, tada se desio i definitivni naš ekonomski, ali i demografski gubitak i pad.
Preduzeća su zatvarana, ljudi su ostajali bez posla, bez mogućnosti da ga opet nađu. Mladi nisu imali gde da se zaposle i zato i tada, a i dalje postoji stalna tendencija odlaska mladih i obrazovanih ljudi iz Srbije.
Mere zdravstvene i socijalne zaštite u tom periodu su smanjivane. Iz preduzeća su izbačeni, jer to napokon ne ide sa kapitalom, profitom, i privatnim vlasništvom, a država oslabljena nove obaveze i zadatke nije mogla da isprati. U tom smislu navešću samo kao primer ili kao ilustraciju da je pre 2000. godine postojao Zakon o društvenoj brizi o deci. Ovaj zakon je npr. definisao postojanje naknade za zarade za žene za vreme porodiljskog i produženog porodiljskog odsustva zaposlenog roditelja i usvojioca radi nege deteta u iznosu 100% zarade. Postojao je materinski dodatak koji je definisao da obavezu 30% zarade za majke koje nisu bile zaposlene. Zatim pomoć i oprema novorođenčetu, dodatak za decu, naknada troškova i boravka u predškolskoj ustanovi za treće dete, i niz drugih mera koje se odnose na prvo, drugo i treće dete, četvrto dete u predelima i područjima Srbije u kojim je naročito izražena demografska depopulacija i problem neobnavljanja stanovništva.
Predškolsko vaspitanje i obrazovanje za decu bez roditeljskog staranja, decu sa smetnjama u razvoju, decu na produženom bolničkom lečenju, vaspitno obrazovni program u godini pred polazak u školu, boravak i predškolsko vaspitanje i obrazovanje i preventivna zaštita dece predškolskog uzrasta, odmor i rekreacija do 15 godina starosti dece u dečijem odmaralištu, regresiranje troškova boravka itd. itd. Znači, preko deset i više različitih mera bile su predviđene, mi smo ih u jednom trenutku odbacili. Rekli smo da preduzećima ne mogu da postoje, država ih nije prihvatila, a onda smo krenuli u stvaranje nekih novih mera.
Kad pogledamo ovaj zakon, videćete niz članova koji su povezani na kojima se određenim periodima vremenskim kaže da se brišu, da oni više ne važe, da je npr. taj zakon od 1992. godine ovako složen i sistemski postavljen menjan 14 puta da bi svaki put imao sve nižu i nižu stopu zaštite.
Založila bih se, kao što je to u delu rasprave već do sada izraženo, da taj sistem razmotrimo ponovo. Da se vratimo dobrim rešenjima koje je imala naša bivša socijalno odgovorna država, a čije su vrednosti tako brzo i bez kriterijuma odbačene, mada nisu ovo jedine takve vrste.
Ova Vlada odgovorno čini napore u pravcu ekonomskog oporavka. Lično ću smatrati da su njeni ciljevi upravo ovakvi i da će naši napori u narednom periodu upravo ići u ovom cilju, kao što sam rekla, i da će samim tim biti izraženo da su nacionalni ciljevi i interesi zdravlje, obrazovanje, populaciona politika i nacionalni program. Ovaj zakon doživljavam da ide u tom pravcu. Podržavam ga lično, kao i sve druge koji će na ovom pravcu ubuduće da daju određene predloge, makar to bili i parcijalni, da bi u celini imali sutra sigurnost da ćemo do ovakvih ciljeva zajedno da dođemo.
Istovremeno, želim da izrazim da će i SPS u danu za glasanje se složiti sa ovim zakonom i posebno pohvaliti ukupnu aktivnost Odbora za prava deteta u ovom parlamentu. Hvala.

Hvala vam.
Ako je ostao još neki minut, kao moja mogućnost da se obratim ovom parlamentu na kraju rasprave, ja ću u svakom slučaju da izrazim zadovoljstvo što je veliki broj poslanika izrazio jedan pozitivan odnos prema Predlogu ovog zakona, sa inicijativama da se u rešavanju aktuelnih pitanja koja postoje u društvu, naročito u oblasti zdravstva, rešavaju promptno, makar išli ovako, ne jedan sporiji način, ali, u svakom slučaju valjan.
Kada je reč o samim zakonima iz oblasti zdravstva, prosto moram da izrazim neki svoj stav da krovni zakoni i oni sistemski zakoni o kojima je govorio poslanik prethodno jesu dali određena rešenja i daju uslove da se generalno obezbedi zdravstvena zaštita. Mi nismo govorili u ovom parlamentu upravo o tome čime je sve opterećen zdravstveni sistem u ovoj državi. Mi smo razgovarali o tome da je zadnjih 10 godina on urušavan skoro sistematski i da svi problemi koji se danas pojavljuju u stvari kulminiraju kao rezultat jedne dugogodišnje prakse.
Ja jesam svakako za to da se stvari menjaju i da se unapređuju i mislim da u tom smislu zaista mnogo veći doprinos u budućem periodu može da da Odbor za zdravlje, na kojem mi, prethodni govornik i ja, koji smo članovi tog odbora, sigurno možemo dati veći doprinos, sa uticajem da se tamo stavljaju teme koje su nam sistemski značajne, a ne da se izvlače, kao što je u nekim situacijama bila praksa, pojedinačni slučajevi kojima se gađa sistem zdravstva.
Pojedinačni slučajevi, pojedinačni problemi sa zdravljem pojedinih naših građana, ne treba da nam budu tema, a jesu bila prisutna na Odboru za zdravlje, složićete se i vi.
Ja ću svakako da podržim ovaj vaš predlog i nadam se da ćemo zajedno doprineti poboljšanju Odbora za zdravlje u narednom periodu, a da ćemo samim tim i doprineti da svi zakoni koji se tiču rešavanja zdravstvenih prilika stanovništva, pružanju zdravstvene zaštite, uhvate apsolutno korak sa savremenim mogućnostima, aktuelnim mogućnostima države, sa ciljevima koje sebi postavljamo, ali ne na štetu građana i na štetu stanovnika. Želim da verujem u onu državu i da je tako ciljano svi izgrađujemo koja će obezbediti adekvatnu zdravstvenu zaštitu svima kojima je potrebna i na svakom mestu. Hvala vam.

Hvala.
Poštovani ministre sa saradnicima, poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani poslanici, pred nama se danas nalazi set međunarodnih sporazuma i konvencija koje mi kroz zakonodavstvo, zakone koje danas usvajamo, koje danas razmatramo želimo da uvedemo u našu praksu i u naš svakodnevni život.
Ovim zakonima naše domaće zakonodavstvo će se u svakom slučaju obogatiti, unaprediti i uskladiti sa savremenim evropskim zakonodavstvom i time ćemo postići još jedan uspeh na planu uređivanja našeg ukupnog pravnog sistema.
Ovi zakoni zavređuju punu našu pažnju i skupštinsku, a to pokazuje i interesovanje svih poslaničkih grupa da kažu svoje mišljenje o danas predloženim zakonima, kao i broj poslanika koji su se javili da po ovoj temi govore, a njih je preko 40. Zaključujem da su ova pitanja u Skupštini izazvala odgovarajuću pažnju, ali pred nama nije zadatak samo da mi zakone usvojimo, da ih razmatramo itd, nego je ogroman zadatak i mnogo veći od ovog prethodnog da ona postane deo svakodnevne zakonodavne i izvršne prakse, a to znači da pored naše pažnje u raspravi, u životu mora da se obezbedi i sprovođenje zakona.
Efikasnost i multidisciplinarnost je nešto o čemu je ovde bilo reči, što je veoma važno kod ovih pitanja i koja mora da postoji kao razvijena praksa ubuduće da različita ministarstva po nekim složenim društvenim pitanjima i društvenim pojavama zajedno razmatraju ih i donose zajedničke mere svako u svojoj oblasti. Kada je o ovome reč, istakla bih značaj Ministarstva pravde, pored Ministarstva za socijalnu politiku, zatim, Ministarstva zdravlja, Ministarstva za obrazovanje itd.
Danas govorimo o Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju borbe protiv nasilja nad ženama, što smatram veoma značajnim, što se već u dosadašnjoj diskusiji nekoliko puta ponovilo i Konvencija o zaštiti dece o saradnji i u oblasti međunarodnog usvojenja, što je za mene jedan set ili dve teme koje su međusobno veoma bliske.
Ustavni osnov za donošenje ovih zakona sadržan je u članu 97. tačka 1. našeg Ustava, kao i u članu 99. stav 1. tačka 4. Ustava. Oni se uklapaju u niz takođe već donetih sličnih zakona koji se odnose, na primer, na prava i zaštitu žene majke i deteta, zaštitu samohranih roditelja, porodice, dece sa posebnim potrebama i onih koji se odnose na zaštitu od prinudnog rada, eksploatacije, zloupotreba itd.
Veliki broj njih takođe je proizašao iz potpisanih i usvojenih međunarodni sporazuma i konvencija. Po broju zakona zakonodavstva u Srbiji možemo da zaključimo da je razvijeno, da je u dobroj meri uređeno i prati evropske zakone.
Postoji pozitivna ocena u Izveštaju Komiteta Ujedinjenih nacija, koji skoro raspravlja o ovim pitanjima u Ženevi, koji govori o napretku Srbije u ovoj oblasti. Pozitivni su izveštaji Kancelarije za ljudska i manjinska prava, kao i poverenice za zaštite ravnopravnosti. Međutim, život nas surovo opominje. Nasilje nad ženama i decom je prisutno. Primera ima svakodnevno. Mnogi od njih citirani su i danas.
Ovom prilikom neću precizno govoriti o zakonskim rešenjima i primerima iz života jer je već bilo reči o tome i jer će biti takođe mnogo reči i u raspravi u pojedinostima. O tome će govoriti i moje kolege iz poslaničke grupe.
Opredelila sam se da ovom prilikom još jednom ukažem da su ove pojave i problemi ukorenjeni u mnogo dubljim problemima, u tradicionalnim odnosima, u patrijarhalnim stereotipima i uvreženom shvatanju o ulozi žene i muškarca, po današnjem poimanju uloge i značaju porodice, njenom mestu u društvu, kao i u obavezi roditelja da odgajaju zdravo i sigurno dete. Još kada se sa tim udruži ono što je danas veoma prisutno, socijalna kriza, nezaposlenost, nedostatak sredstava za normalan život, onda puca tamo gde je najtanje.
Žena prva gubi posao, lako postaje tehnološki višak, teže se zapošljava, manja joj je zarada, materinstvo postaje prepreka, a ne prednost. To su sve fenomeni sa kojima se mi danas srećemo i koji sve više utiču na loš položaj žene u društvu. U takvim uslovima žena najčešće gubi sopstvenu sigurnost, pa veoma često onda i u porodici ostaje sa manjkom podrške.
U nedostatku novca, u uslovima krize svi problemi postaju veći, a nasilje prisutnije. Kako kaže narodna poslovica – sirotinja ulazi na vrata, a ljubav izlazi kroz prozor.
Nasilje u porodici se najčešće ispoljava kroz nasilje onih koji su nam najbliži, sa kojima delimo život, ali se ispoljava prema onima koji su slabiji. Pojave nasilja se ispoljavaju kroz batine, mučenja, razne vrste, seksualno i psihičko proganjanje, prinudni brak, sakaćenje, razne oblike nasilja, a o ovome se svakodnevno piše.
Neko kaže zašto se alarmira javnost, zašto se uznemirava, ali ono što je mnogo strašnije, iza stoga ne traži se akcija, ne događaju se nove mere i njihova primena koja bi nasilje suzbile i koje bi omogućile upravo zaštitu i siguran život na onom mestu koje nam je najdraže, a to je naša kuća i naša porodica.
Nalazimo se u 21. veku u kojem je prisutno širenje znanja, nauke, informisanja, demokratije na koju se pozivamo, a pojave kojima smo okruženi i sa kojima živimo su pojave, tako reći, iz 19. veka.
Bili su ovde citirani podaci i brojke koje govore, na primer, da je u prošloj godini ubijeno 29 žena, preko 1.500 prijava. Negde je rečeno da je u ovoj godini do sada taj broj 38, a ne 42. To ukazuje na povećan broj, na opasnost koja i dalje postoji, na nemanje i preduzimanja mera na adekvatan način, ali i na usložnjavanje svih ovih društvenih uslova u kojima živimo na koje moramo reagovati.
Nalazimo se u vremenu sa toliko mogućnosti za širenje znanja i učenja, a govorimo o problemima i velikim razlikama u položaju žena i muškaraca. Naravno, nije to samo problem srpskog društva. Problem je to i evropskog i uopšte svetskog društva i svetske populacije, kao da sa razvojem demokratije ili pozivanjem na demokratiju mi u razvijenom svetu i državama imamo problem ugroženosti žene, dece i porodice, ali na to se mora odgovarati na odgovarajući način i odgovorno prema tome ponašati.
Važno je znati da urušavanje uloge porodice, vladanje starijih shvatanja, prihvatanje različitih društvenih uloga, zadržavanje stereotipa, ugrožavanje prava žena, nepoštovanje, omalovažavanje i nasilje traže našu reakciju kroz pokrete emancipacije, udruženja žena, nevladinih organizacija, ali još više kroz rad svih odgovornih službi i državnih organa.
Pitanje uloge prava i poštovanja žena rekla bih da nije samo žensko pitanje. To pitanje je pre svega kao muško pitanje, jer pokazuje mušku emancipaciju i savremenost.
Na koncu ja ću se pozvati i na to da je naš najveći prosvetitelj, prvi srpski ministar prosvete, dolazeći iz Evrope u Srbiju, donoseći progresivna evropska znanja u tekovnovljenu državu Srbiju, ovde pisao već tada – teško onoj zemlji čije majke i žene žive u neznanju i zatvorene u kuću, toj državi i takvom društvu nema budućnosti. Dakle, Dositej je ostavio poruke koje mi nismo ni posle dva veka adekvatno primenili i kojih nismo svesni.
Statistika pokazuje na slabo iskorišćen ekonomski potencijal žena u ovom društvu. Na primer, u aprilu 2011. godine u Srbiji je bilo zaposleno samo 38,8% žena, a 52% muškaraca. Iz toga proizilazi neadekvatan odnos prema ženi ili samim tim ima i posledicu nešto o čemu danas govorimo.
Među zaposlenim ženama tek 13% obavlja samostalno posao, dok to čini 28% muškaraca. Prema podacima UN, u svetu žene obavljaju dve trećine svetskog posla, zarađuju jednu desetinu svetskog prihoda, a poseduju manje od jednog procenta svetske imovine.
Ako ćemo da govorimo o samoj slici u Srbiji, onda ćemo moći da kažemo da žene čine više od polovine stanovništva, da je prosečna starost 41,5 godina, da od 2007. godine više žena dobija diplomu fakulteta, ali 52% je nezaposleno. Razlika u zaradama je ogromna, 3,7% u korist muškaraca. U kući rade pet puta više od muškaraca, a na selu devet puta više.
Ako ćemo prosto svakodnevno, žene su pažljiviji vozači, manje ginu na putevima. Žene teže pronalaze posao, ali ga lakše gube. Manje je žena na menadžerskim i drugim rukovodećim poslovima. Samo dve žene su ministri. Svaka četvrta žena u Srbiji trpi neki oblik nasilja. Ovakvu Srbiju treba menjati.
Sve poslanice će u našoj Skupštini, uverena sam, glasati za usvajanje ovih zakona i primenu Istambulske konvencije u punoj meri, kojoj je cilj i sprovođenje zaštite žrtava i kažnjavanje počinilaca.
Ženska parlamentarna mreža u Skupštini ima obavezu i zadatak da posebno brine o ovom pitanjima. Sve stranke, kako sam videla iz dosadašnje rasprave, će dati podršku ovoj orijentaciji i ovim zakonima, a svakako možemo da zaključimo da je Srbija bogata resursima, ali je bogata i problemima. Vezano za to mogu da kažem da Vlada u poslednjih godinu dana ima za cilj da ozbiljno se uhvati u koštac sa mnogim postojećim društvenim problemima, sa raznim fenomenima koji su prisutni, ali i ovo je jedan koji mora da bude ubuduće u njenom fokusu i zato sam uverena da će, ponašajući se na takav način, obezbediti adekvatnu reakciju kroz samo zakonodavstvo.
Zato donosimo ove zakone. Sa tim ciljem, poslanička grupa SPS će glasati za ovaj, kao i druge zakone, iz ove današnje rasprave, ali još više, zalagaćemo se za promenu društvene svesti i odgovornost, za smanjenje i eliminisanje svih oblika nejednakosti i ugrožavanja položaja i života žene, čime se utiče samim tim i na smanjenje nasilja.
Kratko ću se osvrnuti i na Predlog zakona o utvrđivanju Konvencije o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja. To je relativno skoriji fenomen koji se razvio posle Drugog svetskog rata. Posebno je iza 1970. godine razvijena i zakonska regulativa. Razvija se pravni sistem u mnogim državama. Vrlo je zastupljen multilateralni pristup, jer se zaštita dece u međunarodnom usvojenju odvija kroz saradnju više država. Na primer, 1993. godine usvojena je Konvencija koja se bazira na osnovnoj Konvenciji o pravima deteta iz 1989. godine.
Kada je reč o zaštiti dece u međunarodnom usvojenju, veoma je važno da pravno i zakonodavno budu regulisane i ono što su obaveze države porekla i obaveze države prijema. U skladu sa tim, ovi predlozi zakona idu na adekvatan način u smislu zaštite i obezbeđenja sigurnosti dece i to je svakako za pohvalu.
Važan uslov je, koje ministarstvo u svakom slučaju želi da sprovede i da prati, jeste odrastanje deteta u porodičnoj sredini u kojoj se obezbeđuje sigurnost, predvidljivost, transparentnost tog procesa i svih subjekata i svih država koje u tome učestvuju.
Konvencijom se uspostavlja saradnja između država i organa koja se ne realizuje samo u činu donošenja ovog akta, nego u svim tokovima, odnosno posle usvojenja, postadaptivnom periodu i životu deteta u novoj porodici.
U Srbiji su prava deteta definisana Ustavom u članu 64. i 65. Na primer, to je pravo na lično ime, upis u MKR, pravo da se zna poreklo deteta, pravo na očuvanje identiteta i zaštitu od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja.
Primenom ove konvencije u skladu sa svim pozitivnim oblicima zaštite porodice, majke, samohranog roditelja, zaštite deteta, deteta sa posebnim potrebama, zaštićen je i položaj dece u celini. Deca bez roditeljskog staranja, međutim, traže posebnu brigu od nas. Kod nas, u našoj svakodnevnoj praksi, postoji smeštaj takve dece u srodničku, hraniteljsku porodicu, usvajanjem i smeštajem u ustanove socijalne zaštite.
Treba pozdraviti međunarodno usvojenje dece, posebno što vidimo i iz prakse, a i iz konvencija koja se na ovo odnosi, da se ovde najčešće radi o deci sa posebnim potrebama i da se u tom smislu obezbeđuje dodatna i veća kontrola njihovog budućeg života i njihovog položaja i pokazuje sveukupna pažnja koja je usmerena ka tim stvarima.
U tom smislu, ja bih svakako pohvalila i predlog Ministarstva za socijalna pitanja koje je, u stvari i omogućilo da ove konvencije budu usvojene i samim tim postanu i deo našeg zakonodavstva.
Najzad, u ovom setu predloga nalaze se zakoni o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Kanade o socijalnoj sigurnosti, s jedne strane, odnosno Srbije i Velikog Vojvodstva Luksemburg.
Kada se radi o prvom, vidimo da se odnosi na deo socijalnog i penzionog osiguranja. Ja o njemu ne bih govorila, to su razvijeni sistemi u Kanadi, kao jednoj razvijenoj, pravno uređenoj državi. Ali, ono što je dobro jeste da reguliše i obezbeđuje pravnu zaštitu svih naših ljudi koji tamo rade, jer je to sigurno više u korist naših građana, nego građana Kanade, koji ovde ipak ne dolaze na rad, sem kada je to po određenim projektima, zadacima, kada su u diplomatskoj službi, ili na neki drugi način.
S druge strane, zakon kojim se određuje saradnja sa Republikom Luksemburg, daje nam jednu lepezu socijalne zaštite koja se odnosi na više segmenata, koja obezbeđuje i socijalnu sigurnost, i zdravstvenu, i zaštitu na radu, zaštitu porodice itd. Značajna je jer je to evropska zemlja. Mi naš zakon usklađujemo sa ovim evropskim zakonima, obezbeđujemo međusobnost razmene. Naši građani sigurno i u Luksemburg i u druge evropske zemlje sa ovakvim zakonodavstvom češće odlaze na rad, te je, opet, i primena ovoga, kao i drugih sličnih zakona, u skladu sa interesima pre svega naših građana.
Ono što je meni posebno skrenulo pažnju, kada je reč o kanadskom zakonu, jeste da vidimo da Kanada ima kanadski penzioni plan. Ja, kako ga tumačim, to pokazuje da postoji tačna evidencija zaposlenih, dužina njihovog radnog staža, vreme i dinamika njihovog odlaska u penziju itd, te se na osnovu toga mogu planirati izdvajanja, budžeti, ne samo državni, nego i svi ostali, i privatni podsticaji i stvaranje one dodatne grane osiguranja.
Uverena sam da ćemo o tim stvarima i o promeni Zakona o penzionom sistemu razmišljati i mi i obezbeđivati da i taj set zakona i problema koji se pred nama danas nalazi i treba da se uskladi sa zakonima EU, bude adekvatno tretiran, da bude obezbeđeno njegovo trajanje, da bude obezbeđena njegova zaštita, ali da iskoristi sve resurse koje država Srbija ima, sve privatne motivacione resurse koje do sada nismo u dovoljnoj meri iskoristili. Na taj način da obezbedimo da faktori sigurnosti života građana u svakom pogledu, socijalnom, ekonomskom, pa i svakom drugom, a posebno kada je reč o zaštiti od nasilja u ovoj zemlji budu prisutni i da se primenjuju. Hvala.

Hvala.
Poštovani gospodine ministre, gospodo poslanici, naravno da nisam srećna kad vidim ovakav predlog budžeta. Iz dosadašnje rasprave koja je tekla i evo već danas drugi dan, vidimo da i mnogi slično o njemu misle. Ne možemo govoriti o tome da možemo u ovom vremenu i danas imati budžet koji je drugačiji ili koji je bolji. Nažalost, posledice odgovarajuće ekonomske politike koja je vođena u poslednjih 13 godina dovela je do toga, bez obzira ko je vodio i građane ne interesuje u tolikoj meri ono što je bilo, da li je ovaj ili onaj bio ministar u određeno vreme, nego pre svega interesuje šta ćemo sa ovim budžetom i kako ćemo dalje.
Rebalans budžeta danas smatram da je jedna iznuđena mera, koja je odgovorna, jer jedino ona na ovakav način sagledana je jedino moguće održivo rešenje. Parcijalno i povremeno sagledavanje stanja finansija i aktuelnih problema u vezi sa ekonomijom uopšte može da dovede u pojedinim cikličnim periodima upravo do stvaranja bolje klime u nekim segmentima, do promena u određenoj poslovnoj politici i samim tim, do adekvatnog i odgovornog trošenja novca u meri u kojoj on postoji i usmeravanjem na razvojne strane one koje su primarne ili koje su u tom trenutku održive.
Naravno, problem je kod rebalansa budžeta, između ostalog, to što on ponekad daje i linearna rešenja, što naravno nije najbolje, jer se teret takve politike onda ne raspoređuje jednako. Budžet daje smernice, daje okvir i za to je odgovorno Ministarstvo finansija. Moramo reći da u određenim periodima, ranije, pa i u ovo donekle, nije predvidelo sve probleme i očito nije dalo optimalno rešenje pre pola godine, nije umelo ili nije smelo. Naš je problem što nikad kada govorimo sami o sebi ne govorimo o onom stanju u kakvom jesmo, o našim objektivnim mogućnostima i o tome šta možemo objektivno da postignemo.
Vrlo često i lako posežemo za mnogo boljom slikom i manje realnim procenama. Zbog toga često dolazimo u jedan paradoksalni problem da nas sutra situacija poklopi mnogo više nego da smo je predvideli na vreme. To je bilo, da se podsetimo nekih ranijih situacija, kada je dolazila ekonomska kriza, pa smo smatrali da na nju možemo da odgovorimo adekvatnije i bolje i da je ona izazov za nas. Mi smo očekivali i predvideli njenu ogromnu širinu i veliku dubinu koja nas je sustigla na ovaj način. Da smo možda drugačije tada razgovarali, koristili sve resurse koji su u nekadašnjim prethodnim godinama postojali, koristili mogućnosti i eventualno neke pomoći iz inostranstva na adekvatan, racionalniji i ekonomičniji način, ulažući u neku konkretnu privrednu granu, u neko konkretno rešenje, možda bismo danas bili u boljoj situaciji.
Rezultat jednog takvog ponašanja, koje je bilo usmereno na trošenje koje nije imalo hrabrosti i smelosti da pogleda u susret stvarno onoj situaciji je u stvari ova današnja kriza, ovi današnji problemi, situacija u kojoj se nalazimo, pa onda naravno i ovakav rebalans budžeta i u celini budžet koji imamo.
Zato se upravo ova Vlada, a mislim da to danas i ovih poslednjih godinu dana i čini, odgovorno suočava sa problemima koje je zatekla, sa dubiozama koje postoje i traži i nalazi najbolje i najadekvatnije odgovore. Naravno, pred ovom Vladom, i ona je toga svesna, nalaze se i one koje se najbolnije zovu stvarne i dubinske, u celini društvene i ekonomske reforme i u njih ulazimo ne reformišući se samo radi drugih, nego reformišući se radi nas, radi stvaranja jednog društvenog okvira u kojem će Srbija moći u budućnosti da se razvija bolje i više.
Ovakav rebalans budžeta, kao jedna iznuđena mera, je jedan odgovor na probleme koje imamo i na projektovanje situacije koja treba da se nađe u budućem periodu.
Naravno, njegov problem je neravnoteža prihodne i rashodne strane. Šta je rashodna strana? Neki će reći to su obaveze države koje se odnose na plate, na penzije, na socijalnu, na zdravstvenu zaštitu, na kulturu, nauku, školstvo, itd. Možemo li se odreći neke od ovih obaveza? Istina je da mnoge od ovih deluju i funkcionišu danas na minimumu, nažalost. Nama je beskrajno teško zbog toga. Ali ne može radnik da bude trošak, ne može čovek da bude trošak, ne može to da bude dete, škola, zdravlje, nauka i kultura.
Po čemu se država prepoznaje? Prepoznaje se po tome koliko brine o svojim građanima. Zato se zalažem i dalje, u ovim uslovima i u ovakvom rebalansu, za državu socijalne pravde, za državu solidarnosti u kojoj postoji razvijena i dostupna socijalna i zdravstvena zaštita i briga o stanovništvu. Naravno, u kojoj je takođe škola dostupna za sve.
Najzad, šta reći za probleme koje imamo u demografiji i obnavljanju stanovništva? Smatram da su nam to veliki problemi, ali najveći je onda ona druga strana u budžetu koja se zove prihodna strana, jer je stanje privrede i stanje poljoprivrede nešto što postoji kao naš veliki izazov i veliki zadatak, da prema njima postavimo najveći i najznačajnije ciljeve, nalazeći i koristeći sve unutrašnje resurse.
Takođe se pridružujem svim onim apelima koji su izraženi do sada, da porezi i doprinosi budu uredno isplaćivani, jer javašluk i neodgovornost u tim segmentima takođe generiše u svim drugim oblicima ponašanje, jer kada se u jednom društvenom segmentu koji je važan vidi da nije kažnjivo i da je dozvoljeno neodgovorno ponašanje, tako će se događati i na drugim društvenim sferama.
Dakle, sa ovim takođe su povezani, govorim nešto skraćeno zbog samog vremena koje imamo, stanje i problemi privatizacije koji su bili, problemi restrukturiranja sa kojima ćemo se suočavati ozbiljnije u narednom periodu, održivosti preduzeća koji moraju biti efikasni u svim svojim obavezama.
Nedopustiva je neodgovornost koja postoji u svim društvenim segmentima i zbog toga svaka ozbiljna država, pa i naša, mora tome da posveti pažnju. To je onda putokaz i model za ponašanje svih, a ne za širenje svih oblika nediscipline, nerada, neodgovornosti i neprincipijelnosti.
Kaže se – u Srbiji je postojala crna rupa 2000. godine. Zar je manja 2013. godine? Jer, povećani su i multiplikovani razni problemi - i u privredi, i u nezaposlenosti, i u mogućnosti, posebno mogućnosti zapošljavanja mladih. Ako ne ostvarimo i ne obezbedimo uslove u kojima će ovo zapošljavanje biti omogućeno, onda ne znam u kojim ćemo segmentima društvenog delovanja pokazati svoju punu društvenu odgovornost.
Zašta bih se založila? Za sveobuhvatne ekonomske reforme, utvrđivanje strateških pravaca i ciljeva, ali koji nisu zasnovani samo na rasprodaji preostale društvene imovine. Mislim da postoje mogućnosti da preduzeća, koja funkcionišu u Srbiji, budu stvarno privatna preduzeća, da ne budu naših domaćih građana, da ne budu samo stranih investitora. Na koncu, Srbija koja je nekada imala toliko razvijenih proizvodnih delatnosti, danas je ostala potpuno uskraćena za mnoge od njih koje su bile ovde stare i po pedeset i sedamdeset godina.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Završavam.
Dakle, imajući sve to u vidu, založila bih se za punu poresku disciplinu, za ubrzanje ekonomski reformi, za jačanje razvoja, pre svega poljoprivrede i hrane. Inicirala bih u budućem vremenu uspostavljanje Ministarstva za porodicu i zdravlje, jer ako porodicu i stanovništvo postavimo na prvo mesto, sve ostalo će imati, ukupna borba, svoj puni cilj i svrhu.
Dakle, smatram da su to mere ovog budžeta u ovom vremenu, ali i sagledavanje obaveza za neko buduće vreme, gde ćemo pokazati svoju punu odgovornost prema građanima i prema životu u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem se u svakom slučaju, i bez želje da ulazim u neku dalju dublju polemiku, ali prosto moram da kažem da posle 2000. godine svi građani to dobro znaju, obećavane su i najavljivane velike demokratske reforme u kojima je obećavana takva promena društvene strukture u kojoj će svi građani postati kapitalisti, i u kojoj će svi građani postati bogati i koji će imati bolji društveni, ekonomski život. To se nije dogodilo. Prosto, građani su to prepoznali i to vrlo dobro znaju.
Zakon o preduzećima takođe je promenjen i jedna percepcija po kojoj mi kao građani i ljudi zaposleni u preduzećima ne mogu da budu vlasnici preduzeća. Ozbiljan, odgovoran menadžment u međuvremenu na razne načine promenjen.
Dakle, o tome danas ne možemo naravno govoriti i nemamo resurse, danas takve vrste i sigurno da onda nismo u situaciji da to danas na isti način primenimo.
Promenilo se u odnosu naravno na ono vreme danas mnogo toga i zbog toga taj odnos prema krizi mora da bude sukcesivno razmatran. Na njega odgovorno odgovarano i analizirano. Tu se slažem sa vama, gospodine ministre, imate tu svaku vrstu naše podrške. U svakom slučaju, imamo ono na šta sam posebno mislila – jedan problem. Smatramo da kao političari moramo da govorimo optimistički gledajući budućnosti i tražeći da bude odgovorno rešenje za sve situacije, ali uvek moramo polaziti, smatram lično, od one realne slike i mogućnosti koju kao država i narod imamo da bi mogli da iznađemo sve one resurse koji nam mogu pomoći i na koje možemo da stavimo ozbiljan bilans jer bilans u društvu je isto što i porodični budžet i bilans. Ako nema para onda para nema, a obećanja na veliko ničemu ne vode. Hvala.

Hvala vam.
Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre i članovi kabineta, gospodo poslanici, u ovom večerašnjem obraćanju htela sam da ponovim ono što je rečeno, da se pred nama nalazi set od nekoliko, neko je rekao osam, zakonskih propisa iz oblasti obrazovanja, koji u celini analiziraju i postavljaju obrazovanje kao sistem, uređuju ga na bolji i kvalitetniji način nego što je to bilo do sada.
Ono što je važno, ovaj usklađeni naš školski sistem se upodobljava sa sistemima koji postoje u EU. Ne samo obim ovih zakonskih predloga koji su pred nama, nego i sama vrsta i priroda ovih zakona ukazali su na značaj ove materije, samim tim je iskazana zainteresovanost poslanika da prate diskusiju kada je o ovome reč, da analiziraju predloge zakona i u samom donošenju i predlaganju učestvuju. Uostalom, duplirano vreme za raspravu to takođe pokazuje.
Sve ovo interesovanje, u stvari, smatram da proizilazi iz odnosa našeg prema sistemu obrazovanja, jer svi shvatamo da je to jedan veliki strateški resurs koji se tiče svakog čoveka, svakog deteta, svake porodice. Sve ovo ima ogroman uticaj na državu i društvo u celini.
Želim da istaknem da je po meni ovo ministarstvo kod predlaganja ovog seta zakona iskazalo veliku hrabrost, odgovornost, studioznost u pripremi i analiziranju svih segmenata sistema obrazovanja, pre svega, zato što se uhvatilo u koštac sa čitavim sistemom i po vertikali svim fazama obrazovanja, što je u jednom trenutku, kada su došli do određenih rešenja, onako kao što je i rečeno u samom početku ove rasprave, vođena široka rasprava pre toga, u kojoj su učestvovale druge relevantne institucije, znači mišljenje struke. Bili su uključeni reprezentativni sindikati, što smatram da je veoma važno i samim tim došlo se do određenih predloga koji su danas pred nama i koji uređuju sistem na moderniji način.
Kao što je na početku rasprave bilo rečeno, predlozi zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju su bili pred Skupštinom, u stvari, pripremljeni za skupštinsku raspravu još 2012. godine što, po meni, ukazuje na to da je ovo ministarstvo još u to vreme pokazalo svoju odgovornost i brigu o sistemu obrazovanja i pokušaju da se još tada inovacije uvedu. Naravno, iz drugih razloga tada nisu ušli u skupštinsku raspravu, ali je u međuvremenu to vreme iskorišćeno da se, kada su oni povučeni, daju novi neki elementi, takođe i da se oni poprave, što onda dovodi do boljeg rezultata.
Po meni je ovde veoma važno istaći da Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je donet još 2009. godine, tada je postignut racionalniji pristup, bolja efikasnost zakona, ali je važno da je u međuvremenu doneta Strategija obrazovanja do 2020. godine koja je postavila segmentarno određene ciljeve i, samim tim, u međuvremenu je omogućila da smo u situaciji da osnovni zakon možemo danas opet da doradimo, da uskladimo sa tom strategijom obrazovanja.
Kada je već o tome reč, iskazujem svoj određeni utisak da je sistem obrazovanja, s obzirom da se tiče dece i porodice, kao što sam i rekla, ogromne populacije ljudi koja je involvirana u taj proces, nastavnika koji su u to uključeni itd, prosto u jedan sistem, jedan proces koji je veliki skoro kao Dunav, ne može se zato prilaziti reformi sistema obrazovanja na jedan nagli način, jer onda postoji opasnost da nas preplavi veliki talas i da iza toga izazove određene štete.
Sistem obrazovanja postoji utemeljen u ukupnom društvenom sistemu i po njemu se mogu samo segmentarno, korak po korak, lagano vršiti reforme da bi dobili nepovredivost svih učesnika u tom procesu, a da bi iznedrili kvalitet. Zato upravo ovakav pristup Ministarstva doživljavam kao osobito osetljiv, pažljiv i time i visoko kvalitetan.
Takođe, ono što hoću da naglasim je da u ovom sistemu postoji nekoliko faktora, nekoliko segmenata, učesnika u tom procesu. To su učenik, nastavnik, porodica, lokalna sredina, da ne govorim dalje, i svako od njih ima svoje mesto, ima svoju odgovornost, ima svoju ulogu.
Kada se govori o sistemu obrazovanja, ne može se akcenat staviti samo na sistem obrazovanja, na školu i ulogu i obavezu nastavnika. Jeste velika, ali vaspitni proces mora da podrazumeva i ulogu porodice. Mnoge promene koje su se, nažalost, događale u našem društvu su uslovile da su razni sistemi, razne vrednosti poremećene, da je porodica znatno izmenila svoju ulogu. Zato, kada se govori o sistemu obrazovanja, on nudi osnovu, daje mogućnosti, ali nas i obavezuje, svakog od nas, svakog učenika i svaku porodicu da te mogućnosti, u stvari, iskoristi. Ako nemamo aktivan odnos prema tome, ako ne učimo dete da ima aktivan odnos prema tome, onda bilo koji sistem da mu ponudite neće dovesti do pravog rešenja i do pravog kvaliteta. Zato smatram da je ovakav pristup dobar i kvalitetan, i upravo ovde treba da nam bude svest o ovim raznim vrstama naše odgovornosti.
Smatram da sve to ide ka jednom zajedničkom velikom cilju da je država Srbija zasnovana na znanju, da mora da se razvija u tom pravcu, da mora da obezbedi bolju zaposlenost stanovništva, bolju kvalifikacionu strukturu, bolju demokratiju i bolji kvalitet života. Samo sa postavljanjem ovakvog sistema obrazovanja ka ovakvim ciljevima možemo da postignemo one rezultate za koje smo svi zainteresovani.
Zakon o osnovama sistema obrazovanja tangira različite nivoe – osnovno i srednje. Govori o njihovim odnosima, kvalitetu, efektima. Tretira razne institucije koje se bave obrazovanjem. Jedan od njegovih značajnih delova je po meni Zakon o obrazovanju odraslih. Želim sa nekoliko rečenica da se osvrnem na taj zakon, koji je poseban zato što tretira obrazovanje odraslih, prvi put kao samostalan zakon, što se ovo obrazovanje odraslih, kao što je rečeno, uvodi u jedan celovit sistem, a zatim, što se tu ostvaruju određeni ciljevi za koje smo takođe zainteresovani, da se svi oni delovi društva koji iz raznoraznih razloga, preko 15 godina dece, ispadnu iz redovnog sistema, uslovno rečeno, možda nisam najbolju reč upotrebila, iz sistema obrazovanja, ponovo vrate u školu i omogući im se da po određenim programima, po specifičnim metodima, u skladu sa njihovim godinama i ostalim društvenim okolnostima, završe školu.
Time se postižu vrlo veliki i značajni ciljevi, a to je da se podiže opšti obrazovni nivo stanovništva, da se stanovništvo osposobljava za nove poslove, obezbeđuje se fleksibilnost znanja u primeni koja je kasnije značajna za primenu u toku rada i takođe uvode se razne inovacije.
Vrlo je važno takođe reći da, kada je reč o osnovnom obrazovanju odraslih, je vrlo loše da imamo neko sećanje na prethodno vreme samo kada se ono završavalo, odnosno kada su išli, mnogi su pomenuli primere Jareta itd. U Srbiji 21,9% stanovništva nema završenu osnovnu školu, a 23,9% ima samo osnovnu školu. Kad to saberemo, to je 45,8% stanovništva koji ima ili nema osnovnu školu. Naš cilj da svu tu populaciju privedemo školi je ustvari ostvarivanje ovih uslova koji će obezbediti da se svi oni kasnije uključe u sve društvene procese i da u tom smislu imaju svoje mestu i u procesu rada. Ukoliko je društvo razvijenije, ukoliko je društvo bogatije, ima i više obrazovanih ljudi. Bez obzira što smo ovako siromašna zemlja, naši ciljevi su visoki postavljeni i zato oni treba i da rezultiraju višim tehnološkim nivoom u procesu rada i višim obrazovnim nivoom.
Novo doba donosi nove tehnologije, brzu promenjivost i fleksibilnost i sada su još više ubrzani svi ti procesi nego iz perioda, recimo, 18. i 19. veka kada je još, u to vreme, naš veliki prosvetitelj Dositej Obradović govorio o permanentnom obrazovanju i obrazovanju koje se stiče u toku čitavog života, što je on svojim životom i svojim radom neposredno i pokazivao.
Sami oblici obrazovanja odraslih, formalni, neformalni i informalno učenje ustvari obezbeđuju tu fleksibilnost koja svakom pojedincu ostavlja mogućnost i prostor da usklađeno sa svojim potrebama u tom sistemu nađe mesto u obrazovanju. Time se takođe postižu još neki drugi efekti, to je smanjenje siromaštva, socijalna uključenost, međugeneracijska solidarnost, tolerancija, interkulturalnost, razvoj demokratije i na koncu drugi i široki pogled na svet.
U ovom sistemu obrazovanja za odrasle uključeno je mnogo subjekata. Naravno, osnovni temelj je škola, ali je važno da je uključeno tržište rada, što je i konsultovano kod predloga ovog zakona, zatim se tu obezbeđuju razne veštine, te su uključeni i drugi obrazovni centri i drugi organizatori, javne agencije, javna preduzeća, privredna društva, udruženja, stručna društva, obrazovni centri itd.
Dakle, kada o ovome govorimo sigurno je očigledno da je ovde prisutan veliki obuhvat populacije, da ovaj sistem sigurno košta, da je to velika investicija, da je veoma značajna za društveni razvoj, ali da obrazovanje mora da bude u funkciji rada i osposobljavanja za rad koji mora da nam postane kult i osnovna vrednost, da obezbeđuje povećanje kompetentnosti svakog pojedinca i time povećanje društvenog razvoja i najzad razvoj demokratije. Zato ovako hrabar pristup treba pozdraviti i učiti nas da samo učenjem i nas odraslih i dece dolazimo do novih vrednosti. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministar, predstavnici Vlade, poštovani uvaženi poslanici, danas se pred nama nalaze dva nova zakona iz oblasti zdravstva koja zavređuju našu pažnju, ne samo po tome kako uređuju ovu oblast, već ovaj prvi - Zakon o pravima pacijenata po tome što prvi kao takav na celovit način uređuje prava pacijenata korisnika zdravstvenih usluga, a drugi - Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama jer se opet po prvi put na jednom mestu posebnim zakonom uređuje način, postupak, organizacija i uslovi lečenja lica sa mentalnim smetnjama.
Ovde je od posebne važnosti, bar se to meni tako čini, to što se ovim bolestima i licima sa mentalnim smetnjama prilazi bez stigmatizacije i naročito se potencira učešće lokalne zajednice, lokalne sredine, porodice i širih vrsta službi.
U procesu donošenja ovih predloga zakona istakla bih nekoliko važnih stvari, a to je jedna izražena odgovornost ministarstva i aktuelnog tima sadašnjeg ministra da uoči potrebu da posebnim zakonom reguliše prava pacijenata, da ih napiše, pretvori u normu i pred sve nas, organe državne uprave, pred Skupštinu, odnosno ministarstvo, lekarske komore, Fond za zdravstvo, medicinske ustanove, stručne i zdravstvene radnike i saradnike, pred lokalne samouprave, udruženja građana itd, u celini pred sve nas građane postavi zadatak da se sistem zdravstvene zaštite i njegova politika moraju razvijati kroz partnerski odnos lekara i pacijenata i da oba ta subjekta imaju svoja prava i svoju odgovornosti. Smatram da je to veoma važno sa stanovišta struke, etike, odgovornosti, a važno je i sa stanovišta stepena razvoja demokratskog društva i odgovornosti svih nas u tom društvu za ono u čemu danas živimo i kakvo društvo imamo.
Povodom ova dva zakona, kako smo čuli u izlaganju gospođe ministarke prof. Slavice Đukić Dejanović, organizovana je, na šta želim posebno ovom prilikom da skrenem pažnju, široka javna rasprava u kojoj je, kako je rečeno, učestvovalo 330 subjekata, preko 40 institucija i preko 1000 učesnika. To je bio citat. U ovom predlogu zakona ostalo je, kako je istaknuto, 12 starih prava koja su sadržana u raznim drugim zakonima koja regulišu oba zdravstva različite teme. Znači, prava koja su kod nas već prepoznatljiva, koja su ozakonjena, koja su postojala, prava na koja smo navikli. Isto tako uvedeno je i sedam novih prava, za šta smatram da treba imati i posebnu odlučnost, tako da u suštini dobijamo zakone sa mnogo većim pravima pacijenata.
Takođe, želim da istaknem da je poznato da je javnu raspravu povodom ova dva zakona neprekidno pratila organizacija OEBS. Učestvovali su u toj javnoj raspravi i u završnom skupu ili završnoj sesiji koja je održana krajem prošle godine. Koliko se sećam, predstavnica ove organizacije, tada prisutna, gospođa Poli Tidi, na završnom skupu krajem prošle godine je istakla da je predlogom ovih zakona ostvareno i otvoreno novo poglavlje u oblasti zdravstva, u oblasti zaštite prava pacijenata i da su ostvareni uslovi za efikasnost i otvorenost za saradnju i da su ovde ugrađeni evropski standardi u oko 50 članova jednog, odnosno 68 članova drugog zakona. S obzirom da sam bila i neposredni učesnik te završne sesije i tog razgovora i bila prisutna tada, ovo je citat, odnosno rečenica koju je predstavnica OEBS tada rekla.
Kada je reč o ovim zakonima, želim da istaknem značaj ovakve javne rasprave sa stanovišta potrebe da se čuje struka, da se čuju udruženja građana, nevladine organizacije i slično, što smo inače u praksi donošenja zakona kod nas zaboravili, odbacili, valjda kao suvišno, prevaziđeno, sa populističkim pristupom, u svakom slučaju i istorijski odbačeno. Umesto toga, u poslednjoj deceniji smo bili očevici i robovali smo tuđim modelima koji su se teško i nekad besmisleno ili nasilno navlačili na našu glavu, uvodili smo neke kriterijume i zakone bez reda u naš sistem, tako da sada ne treba da vas čudi masa donetih zakona koji međusobno nisu usklađeni ili su čak potpuno suprotni i sa tog stanovišta neprimenjivi i neodrživi.
Ti zakoni su donošeni u ovoj Skupštini i nisam videla toliku brigu poslanika da se u vreme njihovog donošenja obezbedi upravo nešto što se kod donošenja ova dva zakona, osobito u raspravi koja je juče i danas prisutna, ovde potencira. Naravno, ne smeta mi potenciranje i istrajavanje na tome da zakon bude jasan, precizan i primenjiv, ali mislim da bi takav pristup i princip morali da imamo kada govorimo o svim zakonima. Takođe, želim sada da izrazim uverenje da će se to u narednom periodu ipak i događati.
Isto tako, apsolutno je raširena pojava da se usvoje zakoni čija se primena odgađa za jednu godinu, dve ili više i zakoni za čiju primenjivost, odnosno uređenost mora da se donese niz podzakonskih akata koji se ili zaborave, ne donesu ili se donesu mnogo kasno. Kao posledicu toga imamo činjenicu da zakoni često nisu sa tog stanovišta adekvatno primenjivi. U ovom slučaju kod nas se u životu u primeni još nalaze i zakoni iz doba SFRJ, koji nisu u međuvremenu promenjeni. Htela bih ovom prilikom da skrenem pažnju na njih. Mnogi od njih su dobri, a neki čak bolji od ovih novih, jer su celovitiji i možda bolje uređuju neku struku, nude pravila, ali i traže odgovornost. Međutim, njima je trebalo promeniti bar naslov ili preambulu, odnosno ukinuti delove koji su prevaziđeni, jer za 30 ili više godina život je otišao mnogo daleko i struka takođe. Zato je važno u ovom slučaju pohvaliti ove zakone, metod rada u ovom slučaju samog ministra i ministarskog tima, proučiti ih potpuno sa namerom da i sebe promenimo, odnosno poboljšamo, jer ćemo tako poboljšati i društvo i državu. Dakle, imamo i sopstvenu odgovornost za to. To neće uraditi niko sem nas samih.
Ovi zakoni koje danas razmatramo za nas nisu novina, jer su mnoga dobra pravila i praksa bili prisutni na osnovu potpisanih mnogih evropskih i svetskih konvencija i deklaracija, čime smo mi već od ranije bili deo svetske, odnosno evropske dobre prakse. Naše zdravstvo, odnosno naši zdravstveni stručnjaci su inače ocenjivani u Evropi visokim ocenama.
Dakle, Zakonom o zaštiti prava pacijenata po prvi put se na jednom mestu govori koja su to prava koja kao pacijenti svi imamo, ali i koje su naše odgovornosti. U ovom zakonu srećemo se sa pravom i odgovornošću za sopstveno zdravlje, za preduzimanje preventivnih pregleda i kontrola. Ti preventivni pregledi i kontrole su u jednom periodu takođe bili zanemareni, ali oni su značajni sa stanovišta upravo i smanjenja troškova, sa stanovišta efikasnosti zdravstva, ali i, što je najvažnije, sa stanovišta zaštite zdravlja pacijenata, za šta postoji jednaka odgovornost i zdravstvenog sistema, ali i svakog od nas pojedinca koji pre svega mora da ima odgovarajuću zdravstvenu kulturu.
Takođe je u ovom delu važno istaći da postoji dostupnost zdravstvene zaštite, pravo na drugo stručno mišljenje, pravo da se napusti zdravstvena ustanova, pravo dece na humanije lečenje i prisustvo roditelja u zdravstvenoj ustanovi, pravo na olakšavanje patnji i bola, na poštovanje nas kao ličnosti i našeg vremena, ali istovremeno i ličnosti lekara i medicinskog osoblja, i to upravo u tom partnerskom i uzajamnom odnosu.
Posebno o svim ovim pravima ne bih govorila, jer je o njima već dosta govoreno u prethodnoj raspravi, ja ih sada ovde prosto podvlačim, jer smatram da su ta prava značajna i upravo skretanjem pažnje javnosti na to šta je to novo što donose ovi zakoni skreće svima nama pažnju na to da sami sebe moramo postaviti da kažem, u taj aktivni odnos u čitavom ovo procesu.
Otvara se pitanje i prava svakog pacijenta na prigovor. Gde on daje taj prigovor? U samoj zdravstvenoj instituciji, kako je to do sada bilo u praksi, ali u ovom slučaju i po sadašnjem modelu u lokalnoj zajednici koja je i osnivač te zdravstvene ustanove. Dakle, formira se poseban tim, znači pre svega stručno lice, koje je savetnik odnosno zaštitnik prava pacijenata, odnosno formira se savet za zdravlje koje smatram da je jedan reprezentativni širi organ koji može da okupi odgovorne, izabrane odbornike lokalne samouprave, stručnjake, predstavnike fonda, koji upravo pretpostavka, treba da budu pozitivna, treba da vode pozitivnu politiku, da zdravstveni centri u toj lokalnoj zajednici treba da funkcionišu dobro, da funkcionišu organizovano, da budu bolji, da se u njima pokaže elementarna stručnost, znanje i međusobno visoki nivo kvaliteta i efikasnosti.
Šta je ovde posebno važno i novo? Naglašavanje upravo toga, da je dužnost pacijenta da bude odgovoran za sebe, da bude odgovoran za druge, da bude odgovoran i za zdravstvene radnike i saradnike i sve one ljude koji u zdravstvenim institucijama rade i pružaju određene usluge. Odnosi da se razvijaju sa poštovanjem i uvažavanjem, kao što ih uostalom, u odnosu na sve institucije razvija i ministarstvo.
Mnogi se plaše, kao što smo čuli u ovoj raspravi juče i danas, da je zakon mrtvo slovo na papiru, da je nesinhron sa našim zapuštenim sistemom, to je citat, i vrlo osiromašenim kako se ono danas ocenjuje, i da zato kažu da ovaj zakon ne valja.
Zdravstvo jeste sve siromašnije, mi smo sve bolesniji, mnogo ima administriranja, ima mnogo čekanja, ima pojave i korupcije. Nije to međutim, jedino zdravstvena bolest, odnosno nije to samo zdravstveni sistem na takav način ugrožen, ovo je nama očigledno, ovo je nama više smeta, upravo iz tog razloga, jer je u pitanju zdravlje građana, na šta smo svi osetljivi. Ali, na drugim mestima problema sa korupcijom, problema sa neefikasnošću u svakom segmentu društvenog sistema mi danas srećemo, i nažalost, moramo da ga konstatujemo. To je prisutno i kada je reč o dobijanju posla i mogućnosti za zapošljavanje, za školovanje, za suđenje, za pravo na rad, itd.
Zato, ne bih se složila sa onom ocenom da je naše zdravstvo potpuno urušeno sa zastarelom mrežom infrastrukturom i lošim kadrovima. Rekla bih da je ovde, i pored svih problema koje zdravstvo ima, i zanemarivanja kojima je on bio izložen prethodnih godina, i otvorenog čak politizovanja, da je zdravstvo očuvano, da je ogroman broj dobrih lekara i stručnjaka u njemu i dalje opstao i da radi, koji kada odu u penziju, to je za nas jedna upozoravajuća stvar, neće imati ko da zameni, i pored ogromnog broja mladih lekara koji su bez posla i koji čekaju svoju priliku ovde u zemlji, ili su nažalost, prinuđeni da odu u inostranstvo.
Dobre stvari prethodnog sistema smo odbacili u prethodnom vremenu, a da nove nismo usvojili, ili smo ih usvajali stihijski, po modelu divljeg liberalnog kapitalizma koji je grabio za sebe, koji je za narod razvijao demagošku priču, citiram – kad još samo ovo, još ovo, i ovo završimo, onda za nas dolaze bolji dani, i to oni bolji dani koji su bez rada i truda i sopstvene odgovornosti. Kad su se obećanja izlizala, progledali smo i videli stvarnost sa urušenim sistemima, prodatim fabrikama, otpuštenim radnicima, obespravljenim, onih koji rade sve više i za sve više manje nadnice, kao da smo svih ovih godina do sada razvijali model ili ideal skoro besplatnog rada.
Nadam se da je tome došao kraj, da svaki rad mora da zna da ima svoju cenu, isto tako da u budućem vremenu i medicinski rad, rad stručnjaka u medicini mora takođe, da ima svoju cenu, jer čini mi se, da ćemo tada usluge zdravstvenih radnika i lekara i stručnjaka koji tu rade, mnogo više ceniti i uvažavati sami. Čini mi se da su tako mnoge stvari došle do apsurda iz ovog prethodnog perioda, zato smatram, da što pre moramo početi da sami budemo odgovorni za ono što stvaramo, za ono što imamo i ono u čemu živimo.
Zato je i ovaj zakon značajan, baš sad, da bi u životu postavio kao odgovorne i pojedinca i porodicu i lokalnu zajednicu i zdravstvenu ustanovu, sve od primarne zdravstvene zaštite gde mi se posebno dopada ideja koju je ministarka, gospođa Slavica Đukić Dejanović od prvog svog dana mandata u ministarstvu isticala u ovom parlamentu i uporno ih brani kod svih predloga zakona koji kod nas dolaze, da domovi zdravlja pre svega moraju da budu institucije u lokalnoj sredini koji će biti posebno uvaženi, gde će ljudi na primarnom nivou zdravstvene zaštite moći da dobiju svoju prvu negu, pomoć i stručno uputstvo za svoje dalje lečenje.
Mi samim tim razvijamo jednu kulturu da dom zdravlja koji se nalazi u neposrednoj blizini treba da posećujemo, u njega da odlazimo i da tražimo u suštini i preventivne pregleda da bi svoje zdravlje zaštitili. Dakle, iz tog razvijamo jednu lokalnu takođe zajednicu koja je odgovorna za stanje stanovništva u svojoj lokalnoj sredini.
Time se takođe prekida jedna drugi nivo ponašanja, a to je da je samo država odgovorna koja treba da nam daje, a mi da pasivno čekamo njena rešenja, ili da ih ne sprovodimo ili kritikujemo.
Istina je da je ovo samo deo puta i sada postavljamo pitanje pred zdravstvom, ono što nas interesuje, ono što je najavljeno i ono što će nadam se pokazati svoju pravu efektivnu ulogu i date rešenja na mnoga i ovde postavljena pitanja, a to je – kakav nam je plan mreže, plan kadrova, plan potrebnih sredstava, plan potrebnih prioriteta i stepeni i nivoi zdravstvene zaštite koji se razvijaju u skladu sa potrebama stanovništva?
Ovde ono što je važno kod Predloga zakona o zaštiti prava pacijenata što mislim da nije posebno istaknuto do sada u raspravi jeste da jeste inkorporirana privatna praksa i ono što je važno da jednaka prava imaju i stranci u okviru našeg sistema zdravstvene zaštite. Naravno, zna se na odgovarajući način.
Dakle, kada pogledamo koja to nova rešenja je ponudio ovaj zakon vidimo da se tu razvija dostupnost zdravstva, stručnost, odgovornost, etika, ali isti ti zahtevi su i prema nama samima, odnosno prema lekarima.
Kada je reč o Zakonu o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama kao što je do sada rečeno ovaj zakon je po prvi put na celovit način na jednom mestu regulisao metode lečenja bolesnika sa mentalnim smetnjama. Ovim se u ovoj oblasti postiže više nivo kvaliteta zaštite mentalnog zdravlja i primenu savremenih metoda i novih savremenih medicinskih znanja. Promovisanje dostupnosti, jednakosti i posebno, što je već istaknuto, bestigmatizacije. Broj lica sa mentalnim smetnjama u društvu kod nas i u svetu nažalost nije mali. Poremećaj su različiti, heterogeni. Nekad se u porodici ili lokalnoj sredini ne prepoznaju ili se o njima ćuti, ali zato je važno da dostupnost lekara psihijatara bude ostvarena bilo preko domova zdravlja ili drugih odgovornih službi u lokalnoj sredini.
Ovo je značajno za nas, posebno i sa stanovišta stanja zdravlja u našem društvu, jer smo proteklih godina kao građani, na najrazličitije načine bili ugroženi i moram reći ispovređivani, bilo da je to bilo bombardovanjem ili ratnim traumama, socijalnim problemima, gubitkom posla, osećajem nesigurnosti bezperspektivnosti, pojavom ili razvojem širenjem sa socijalnim problemima i teških pojava alkoholizma, razvoja droge, posebno kod mlade generacije koja na najrazorniji mogući način utiče na mladi organizam, sa pojavom novih bolesti, bilo da su u pitanju mladi ili sa pojavom bolesti starog dela populacije, posebno imajući u vidu da smo mi nacija koja sve više stari.
U skladu s tim, mislim da se mora razvijati i nova ideja o tome u kom pravcu zaštita zdravlja stanovništva mora da bude i da se razvija upravo zbog toga da bi obezbedili zaštitu dece i mladih na odgovarajući način, razvijanjem njihove perspektive time i zaštite zdravlja, stvaranjem socijalne sigurnosti, što je naravno zadatak drugih delova našeg društva i drugih ministarstava, ali, istovremeno i razvoja onih metoda zdravstvene zaštite sve starije populacije.
Velike su posledice ovakvih stanja i zato je dobro da ministarstvo ide u susret problemima, da razvija svest o potrebi zaštite, da obezbeđuje dostupnost, kvalitet. Za lečenje ovih bolesti je važno zaštita opštih ljudskih prava, pravo protiv zloupotreba materijalnih, seksualnih, prisilnog rada, omalovažavanja itd. Naučno znanje i razumevanje mentalnih smetnji uznapredovao je i ona mora da primenjuje nove dijagnostičke metode.
Dakle, u svakom slučaju, moje mišljenje je da iznošenje sa ovako dva celovita koncepta zakona dolazimo do novih rešenja, da ona ide u susret rešavanju mnogih pojava i problema koje postoje u zdravstvu, da je dosta hrabar potez i da u svakom slučaju je primer i za druge oblasti koje treba da preduzimaju, pre svega prava na rad, koje je naše osnovno pravo, pa ono treba da bude zadovoljeno, a u svakom slučaju želim da istaknem da će SPS u danu za glasanje podržati oba ova zakona. Oprostite na produženju vremena i hvala vam.

Poštovani predsedniče, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade i ministre u Ministarstvu za rad, gospodo saradnici iz Ministarstva, poštovani poslanici, želim na samom početku da iskažem jedno zadovoljstvo da prema dosadašnjoj raspravi koja je tekla može da se zaključi da većina poslanika u ovom parlamentu danas podržava ovaj predlog zakona, koji se priključuje nekim drugim zakonima o kojima smo razgovarali i raspravljali ovih dana, koji takođe doživljavaju gotovo jednoglasnu podršku u parlamentu, što smatram da je jedna veoma dobra pojava.
Po meni, ona ukazuje na dve stvari: jednu opredeljenost poslanika svih parlamentarnih stranaka da prihvate sva ona zakonska rešenja koja idu u pravcu poboljšanja položaja stanovništva, bez obzira o kojoj kategoriji se radi, ali još više o jednom nastojanju ministarstava u Vladi da upravo daju progresivna rešenja promptno reagujući na razne društvene situacije koje upravo ići ka poboljšanju položaja pojedinih kategorija stanovništva i rešavanju problema koji inače postoje.
Sigurno je da danas u našem društvu postoje značajni problemi, ali korak po korak, sistematski pokušavamo da rešimo i rešavamo te društvene pojave koje nas opterećuju i njihov krajnji cilj, po meni, treba da bude jedno bolje okruženje u zemlji u kojoj živimo.
Danas se pred nama nalazi jedan novi zakon, koji govori o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom i po meni on je značajan iz nekoliko razloga. Ovde se govori o kategorijama stanovništva, koje su po sopstvenoj poziciji i položaju takve da traže povećanu pažnju porodice i povećanu društvenu podršku.
Položaj ovih osoba je teži u odnosu na sve druge kategorije stanovništva i ta podrška koja se pruža, bilo u porodici, bilo u društvu, mora da se sigurno, sistematski odnosi na sav ukupan proces školovanja ovih osoba, na njihovu socijalizaciju, na uključenje u rad i samim tim, na obezbeđivanje dostupnosti rada za sve.
S obzirom na rasprostranjenost ove pojave, odnosno broj osoba sa invaliditetom, a kao što je iz prethodnih diskusija rečeno, njih je u Srbiji 6,5% u odnosu na starosnu dob od 20 do 60 godina, odnosno 700.000 do 800.000 ljudi, to nama ukazuje na veliku obavezu koju svi zajedno moramo imati u praćenju njihovog položaja, a posebno obavezu ministarstva koje je zaduženo da u sklopu ukupnih društvenih uslova iznalazi mere i rešenja kojima će obezbediti da ovaj deo stanovništva bude adekvatno osposobljen za samostalan život, jer oni u takvoj situaciji ne ostaju socijalni slučajevi i samo na socijalnom obezbeđenju, nego postaju aktivni činioci svog života. Oni postaju aktivni u socijalnom pogledu u životu svoje porodice, a sigurno su samim tim i jedan značajan resurs u životu čitavog društva i čitave države, koji je s tog stanovišta takođe pozitivan.
Kada govorimo o položaju ovih lica, višestruko je ovde pomenuto da su takve osobe do sada najčešće osobe koje su u nižoj socijalnoj kategoriji. Često govorimo da provode život u siromaštvu. Naglasila bih ovde da nešto što se verovatno očekuje u narednom periodu u mnogo većoj meri jeste da postoji ta aktivna borba društva za njihovu socijalnu inkluziju i uključenost u sve oblike društvenog života i naročito potrebu za stvaranjem novih oblika obrazovanja i novih metoda koje bi ih osposobile za rad u skladu sa svojim mentalnim i fizičkim sposobnostima.
Razlog za donošenje ovog zakona prosto smo protumačili da je u neobjavljivanju prosečne zarade u Republici Srbije i povećanju potrebe da se aktivnim merama ova oblast stimuliše. Ovaj zakon prati pređašnji zakon koji je donet pre nekoliko godina, koji je ovu oblast regulisao, izneo kao temu dana, kao temu javnosti i tražio od svih da se ukupan položaj ovog dela stanovništva postavi na mnogo značajniji aktivni nivo.
Ovaj današnji Predlog zakona traži rešenja koja bi išla ka unapređenju ovakvog položaja. S tog stanovišta mislim da on podrazumeva i traži svaku vrstu podrške.
Takođe, kada govorimo o ovom ili sličnim zakonima, mislim da treba ići u pravcu rešavanja pitanja poboljšanja ovog dela stanovništva u skladu sa njihovim potrebama i slušati sugestije udruženja građana koja su u ovoj oblasti vrlo aktivna i pokušavati sve ono što oni osećaju kao svoju životnu potrebu pretočiti u praksu i time im olakšati život i rad.
Svaki put kada govorimo o ovom i sličnim rešenjima, o predlozima zakona, ono što se time postiže i zato smatram da je dodatno kvalitet ovakvog, makar i nekoliko elemenata zakona koji se menjaju, prisutnost ove teme u javnosti, njegove
ukupne javne podrške, mreže pomoći koja će iza toga sigurno uslediti da se razvija, što smatram da je veoma bitno, ukupne podrške koji oni dobijaju, kao i širenje prisutnosti obaveze poslodavaca da se aktivno uključuju, uz podrazumevajuće podsticaje koje država ima. Time se upravo i ostvaruje ono pravo na inkluzuju kroz rad, o kojem sam malo pre govorila, naravno, sa stanovišta njihove sposobnosti za određene profesionalne aktivnosti.
Sadašnji zakon obezbeđuje terminološko usklađivanje, ali i nova zakonska rešenja koja smatram da su bolja i prihvatljivija, zatim, omogućavaju rad ovih osoba i život od sopstvenog rada, a ne samo od socijalne pomoći i od pomoći porodice. Njihova aktivna uloga omogućava iskorišćavanje njihovih sposobnosti i osećaj lične vrednosti i značaja i u porodici i u društvu, što onda ukupno utiče i na njihovo zdravstveno stanje, što takođe posredno deluje i stanovišta troškova u zdravstvenom budžetu koji se neminovno javljaju.
Promena pozicija preduzeća i poslodavaca, koji se stimulišu ne kroz plaćanje penala već kroz, ja to smatram kao aktivne, odnosno stimulativne mere, mislim da je ovde od značaja i da će imati određene pozitivne efekte. Cilj je, u svakom slučaju, stvaranje širih mogućnosti zapošljavanja invalida, a ne njihovo onemogućavanje, njihovo ukidanje ili dovođenje na niži nivo. Status preduzeća i njihov opstanak se naravno dovodi u pitanje, ali smatram da je naša obaveza da ide u pravcu njihovog podsticanja i njihovog razvoja.
U svakom slučaju, ovakvom raspravom i ovakvim odnosima pokazujemo da dolazimo u red odgovornog društva koje reaguje na određene društvene pojave. Takođe, pokazuje i da postoji odgovornost, jedinstvo političkih stranaka u rešavanju aktuelnih pitanja i daje mogućnosti da danas, baš 2. aprila, na Međunarodni dan osoba sa autizmom, razgovaramo o ovim temama.
Podržala bih sve ovo što se u ovom zakonu odnosi na primenu aktivnih mera socijalne politike, na iznalaženje rešenja zaštite lica sa oštećenjima, njihove socijalizacije, njihovog zapošljavanja i osposobljavanja za rad. Podržali bi sve one mere koje su podsticaj preduzećima za rehabilitaciju osoba sa invaliditetom i njihovo zapošljavanje.
Pravo na subvenciju, koja se ovim zakonom predviđa, daje i veća prava nego što su bila do sada a ne da se ona smanjuju, kao što je u nekim diskusijama, čini mi se, bilo reči. Podsticaj svakom poslodavcu da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, u svakom slučaju, treba dalje razvijati i podržavati.
Sve ovo upotpunjuje jedan pravni okvir, zaokružuje sistem i poboljšava položaj preduzeća. Ceo ovaj paket mera omogućava brže i bolje zapošljavanje invalida, pardon, osoba sa invaliditetom, uz pomoć države. Sve takve mere i napore bilo ovog ministarstva ili drugih ministarstava, mislim da će, u ovom sastavu Skupštine, svakako naići ubuduće na podršku. Hvala vam na ovim predlozima.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospodo poslanici, pred nama se danas nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji, u formi u kojoj je predložen, ima kao zadatak ili cilj jedan vrlo konkretan deo populacije koji je vrlo osetljiv i utiče na jedno veoma osetljivo stanje. Zato je i naša pažnja prema ovom zakonu kod svih povećana i ona je takva s razlogom.
U suštini, ovim predlogom zakona menjaju se dva člana. To je konkretan predlog da se dopuni član 93. novim članom 93a i 187, gde se menja stav 2. i dodaje novi stav 3. Sa ovim naizgled malim promenama postiže se značajan efekat, a to je poboljšanje položaja žena u toku trudnoće i porođaja, odnosno u toku čuvanja i nege deteta u prvoj njegovoj godini života.
Kad pogledamo suštinu, vidimo da je dat osnov u obavezi i odgovornosti države da uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja, socijalnog osiguranja i slično.
Drugi ključni termin jeste u stvari pojam - majka. Ona, kako to Ustav kaže, zaslužuje ili uživa posebnu zaštitu u skladu sa zakonom i prema kome se majci pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja. Ovo stoji i u obrazloženju predloga, ovo stoji i kao opomena svima nama da su u stvari te dve ključne stvari za nas kao orijentir i kada govorimo o ovom predlogu zakona, ali i kada se bavimo i razmatramo pitanje populacione politike moraju biti, svakako, u središtu pažnje.
Najzad, iz obrazloženja vidimo da su ovi predlozi dati u cilju doslednog sprovođenja navedenog i ustavnog načela, kao i primene Konvencije MOR 183, o zaštiti materinstva, što je takođe dobra praksa, da konvencije koje se usvajaju iz oblasti MOR ili i neke druge, u stvari postaju deo i našeg zakonodavstva i postaju deo života koji hoćemo da usklađujemo u naš sistem ovde.
Konkretno, ovim malim promenama dobijamo dva rešenja. To je opšta zaštita od otkaza ugovora o radu, koji je postignut za rad na određeno vreme. Ovo podvlačim zbog toga što on ne podrazumeva i obavezu poslodavca da po isteku bolovanja tog radnika primi da radi u redovnom radnom odnosu na neodređeno vreme i u tom smislu je on samo socijalna kategorija. Takođe, obezbeđuje određenu zaštitu žene u toku radnog vremena za ono doba kada treba da doji dete.
Ovo su, svakako, veoma dobri razlozi i štiti se žena, majka i dete i porodica od socijalne ugroženosti u najosetljivijem periodu života. Vrlo konkretno, pred nama se nalazi inicijativa koja omogućava da se ženi ne ukine socijalno obezbeđenje za vreme porodiljskog odsustva, ako je imala ugovor o radu na određeno vreme. Pri tome, želim da podsetim da je po sadašnjem važećem Zakonu o radu, kod nas predviđeno da postoji ugovor na određeno vreme do godinu dana, a da se, kao što smo od predstavnika SDPS, gospodina Mijatovića čuli, a to je prisutno i poznato nama koji pratimo ovaj deo zakonodavnih aktivnosti, razmišlja da novi zakon o radu predviđa rad na određeno vreme, koji će biti moguć i do tri godine.
Sa tog stanovišta smo u obavezi da preciznije i sa povećanom odgovornošću, u budućem vremenu, i kada je reč o donošenju ovog zakona, kao i rešavanju i donošenju ukupnih mera populacione politike, u odnosu na sve ono što je zaštita žena, majke i deteta, imamo neprekidno budnu pažnju.
Do sada je sa prestankom ugovora u radu postojalo takvo rešenje da je majka gubila pravo na nadoknadu zarade koje imaju sve žene koje su zaposlene, sa ugovorom o radu na neodređeno vreme. Svakako da ću ovakvu jednu ideju, svakako da ću i lično ovakav predlog ili slične sve predloge, lično podržavati uvek i svakako da će i SPS u ovom delu, kada raspravljamo o ovom zakonu, sa zadovoljstvom prihvatiti ovakvu jednu inicijativu koja rešava jedan veoma ozbiljan problem.
Najzad, moram da na pomenem, takođe, da je, kada posmatramo samu sudbinu Zakona o radu od 2000. godine, on menjan do sada sedam puta. Svaki put su promenama, ili bolje reći novim rešenjima koja su ponuđena, smanjivana prava zaposlenih, pa samim tim i prava majki i deteta. Moram takođe da podsetim da je 1996. godine Zakon o radu imao razrađen sistem mera koji je štitio u većoj meri majku, dete, naročito u njegovoj prvoj godini života, odnosno pružao podršku majci za drugo, naročito treće dete. Imao je obavezni dečji dodatak, osiguranu naknadu zarade od 100% za vreme odsustva sa rada, na celoj teritoriji Republike, što sada nije slučaj.
Mislim da nismo kao poslanici imali dovoljno hrabrosti kada smo usvajali Zakon o budžetu i budžet za ovu godinu, da se izjasnimo i tada za inicijativu koja bi obezbeđivala ovakvu jednu primenu u praksi, za koju mislim da bi sve majke veoma podržale i koja bi daleko snažnije ekonomski podržale upravo ovu osetljivu kategoriju stanovništva.
Nadam se da ćemo uskoro biti u prilici, odnosno već kod narednog planiranja, odnosno usvajanja budžeta, da ovu kategoriju na vreme predvidimo, da obezbedimo ekonomske uslove i da ona postane samim tim i održiva.
Zato bih, u stvari, postavila svima nama pitanje – zašto nismo imali smelosti da uz ovaj predlog zakona ne obuhvati i ranije dat predlog, upravo na ovo 100% zarada da se obezbedi, zašto nije sagledao potreban makar minimalan nivo podrške samohranim roditeljima, a to su najčešće žene i majke koje su ostale sa decom, koje su u veoma teškoj kategoriji, jer su često i bez posla i u svakom smislu im je povećana društvena podrška veoma značajna? Zašto nije dao veću podršku deci, majci i porodici dece sa specijalnim potrebama, itd?
Zašto nije razmatrao mogućnost smanjenja cena, odnosno PDV za proizvode za decu u cilju šire borbe za natalitet? Zašto nije sistemski predložio mere za aktivnu borbu protiv bele kuge u Srbiji, jer ovo je samo jedan detalj - idemo sistemom korak po korak.
Smatram da bi bili svi zadovoljniji da smo bili u prilici da razmatramo o više tema, da razgovaramo o tome koji je obuhvat njihov danas moguć sa stanovišta njihove održivosti i da u tom pravcu naša politika ovde bude zastupljena. Takav sveobuhvatan predlog bio bi sigurno adekvatniji onome što nazivamo populaciona politika i suštinski bi rešavao i položaj i zaštitu majke i deteta. Bio bi time i celovitiji odgovor na problem i posledice depopulacije stanovništva.
Na ovaj način menjamo samo delić i traže se sigurno pozitivni efekti u javnosti koji bi nama bili podsticaj u ohrabrivanju svake slične buduće inicijative.
Ubuduće se svakako više zalažem za sveobuhvatne predloge koji bi bili dati, jer na ovaj način oni predstavljaju odgovoran čin svih nas na jedan problem koji je vrlo prisutan i o kojem govorimo sve češće i sve više s razlogom.
Napomenula bih ili istakla ovom prilikom svoju ličnu bojazan da ne dođemo u situaciju da, menjanjem pojedinih delova zakona, u ovom slučaju ovog, u nekom slučaju nekog drugog zakona, gde nam je pažnja usmerena na samo jednu pojavu, pa tako u nizu zakona pojavu po pojavu da regulišemo, da ne dođemo do toga da nam je sistem nedovoljno uravnotežen u pojedinim njegovim segmentima, a onda proizvedemo u jednom detalju evropske standarde, a u nekom drugom detalju ostavimo, uslovno rečeno, balkanske standarde. Ovde kada govorimo o tome navodim čisto kao ilustraciju neusaglašenosti nekih delova sistema, koji se, recimo, kao eklatantan primer pojavio pre mesec dana ovde, kod pojave afla toksina u mleku, gde smo doveli standard za mleko na jedan nivo, a nivo stočne hrane ostavili na sasvim drugom nivou.
Ovakve pojave se događaju i na mnogim drugim mestima. Ne valjaju zato što proizvode negativne efekte, a od nas traže obavezu da ih postavimo u jednoj ravni koja će obezbediti u svim detaljima i tačkama da sistem bude funkcionalan i adekvatan onome što želimo i kako želimo da nam država postoji i kako želimo da funkcioniše.
Htela bih da kažem da naša primena zakona i opšte zakonske regulative mogu da boluju od još jednog problema, a to je da se zakoni donesu, da nisu urađena adekvatna podzakonska akta i da samim tim ponašanje i primena zakona, o čemu je i predlagač ovog zakona takođe izrazio osetljivost ili bojazan i nadam se da do toga naravno neće doći i da će ovaj zakon imati svoju primenu u praksi, jer je logično da svi podržimo ono što je zaštita žene, majke i deteta, ali smatram da ponašanje koje znači nepoštovanje zakona, mora u stvari da bude sve manje praksa, sve manje prisutno, sve manje vidljivo, jer na taj način izražavamo sopstvenu odgovornost prema onome što se u praksi mora oceniti kao jedna odgovornost za oblik i način odnosa i ponašanja u državi i odgovornosti za poštovanje sistema u svim njegovim segmentima.
Kada je reč o položaju žene, majke i deteta u ovom sistemu i zaštite materinstva, ovde se predviđa i apeluje na veliku odgovornost poslodavca i odgovornosti inspekcije. Moramo imati u vidu da je ovde, kada je reč o inspekciji, da su oni sami skrenuli pažnju da postoji sedam mera koje treba preduzeti, koje nisu striktno predviđene samim zakonom, a to je, na primer, hitno postupanje inspekcije po zahtevima koji se tiče zaštite materinstva. To je nešto što proizilazi iz samog života i iz prakse. Zatim, rigorozna kontrola inspekcije, čak i državnih službenika, koji postupaju po ovim zahtevima, formiranje, na primer, posebnog odeljenja inspekcije rada nadležnog za zaštitu materinstva. Dakle, ovo ukazuje na problem u primeni, u ponašanju, čak možda i u pojavi mobinga na radnom mestu čak i u ovim slučajevima.
Ovo su, na primer, pojave koje su u istraživanju pravnog tima bile prisutne. Takođe, u istraživanjima druge vrste prisutno je da u 90% slučajeva inspekcija rada odbija da primi usmenu prijavu porodilje, da u 83% inspekcija prekrši bar jedno ljudsko pravo porodilje, u 87% sudski postupak zastareva, u 77% porodilja je žrtva zlostavljanja na radu. Ovo su činjenice, kažu, iz života.
Pred svima nama je pitanje kako probleme rešavati, kako stabilizovati društvo, obezbediti sigurnost i zaštitu pojedinca, ali i porodice, naravno, u skladu sa mogućnostima države u svim oblastima i segmentima života i rada i zapošljavanja i zaštite i obrazovanja i kulture? U okviru toga je i sistemska obaveza na reagovanje i stvaranje populacione klime i politike koja bi bila celovita.
Ovde bih možda samo segmentom dala komentar na sumnju izraženu koleginice Travar, da li smo zakasnili u tom delu, skoro da jesmo, jer piramida starosne strukture u Srbiji u ovom trenutku je veoma nepovoljna i ukazuje da je teško iz ovog stanja preći u ono pozitivno, kojom bi obezbedili ponavljanje stanovništva. To treba da nam bude onaj ključni reper, jer sve drugo što radimo postaje besmisleno ako nas sutra ne bude.
Moramo biti svesni da to u ovim uslovima danas u kojima smo nije jednostavno, jer za poslednjih deset godina mi smo bili očevidci i akteri da demokratske promene nisu dovele do očekivanih promena i dala očekivane rezultate.
Naime, danas se na sceni u životu dogodilo nešto što bi mogli možda da nazovemo vulgarni prvobitni ili liberalni kapitalizam i kod stvaranja, odnosno donošenje novih zakona često prepisivanjem modela iz raznih evropskih zakonodavstava, nemam ništa protiv toga, ali imam kada oni nisu usklađeni sa mogućnostima koje može da pruži naša država i onda su faktički ostavljeni da vise u vazduhu. U tim procesima olako smo napuštali modele i rešenja koja smo imali nekada u državi, a koja su bila dobra. Da ne elaboriram dalje, navešću primer Slovenije, koja mnoge zakone iz Socijalističke Jugoslavije i rešenja nije odbacila, a mi jesmo i to vrlo brzo i vrlo lako.
Ovde govorimo o tome da li će se kod poslodavca stvoriti uslovi majci da doji dete, a podsetiću da smo mi u preduzećima imali vrtiće koji su štitili decu dok je majka na radnom mestu, što smo, uvođenjem prethodnog sistema, olako odbacili i rekli da preduzeće nije odgovorno, nije socijalna institucija, nego je to država i da sve to što je zaštita žene, majke i deteta, treba da bude državna obaveza. Da li je sada u ovim uslovima lako i jednostavno vratiti se na to da je to obaveza ili i svest i odgovornost i poslodavca ovakvog kakvog mi u Srbiji danas imamo.
Sve ovo smatram da nije stranačko pitanje ni jedne političke stranke. Ovo je ljudsko, stručno, moralno pitanje i pitanje odgovornosti.
Vreme za improvizacije mislim da je prošlo. Ovo je vreme opšte i lične odgovornosti svih i treba da pokažemo da je imamo. Mora se brzo stvoriti društvena klima, da je dobro biti vredan, pošten, častan, čestit, rodoljub, obrazovan, solidaran, bez kalkulacije bilo koje vrste.
Sa ovom Vladom ti procesi su započeli i kako dolazimo do onog što nam je cilj duhovnog, ekonomskog, moralnog, nacionalnog, pravosudnog i ukupnog oporavka, dolazimo ustvari do prve rečenice u ekspozeu predsednika Vlade da nam je populaciona politika prvi cilj, da bi svi ovi kasnije mogli da budu ostvareni i da bi mogli da stvorimo državu koja bi bila zadovoljni model države u kojoj bi naša deca sutra mogla da odrastaju. Model države u kojoj žele i da ostanu, a ne da žele da odu u beli svet, model države koji će oni sutra s razlogom i sa ponosom naslediti od nas.
Dakle, ako sve ovo imamo u vidu još jednom ću ponoviti makar to bio korak po korak, i SPS i svakako lično ću se uvek rado uključiti u realizaciju ovakvih ciljeva i ovakvih zadataka. Lično smatram, dakle, još jednom da bi bili svi zadovoljniji kako je to rasprava pokazala, da su sve ove mere i predlozi bili i hrabriji i sveobuhvatniji, a mislim da je ta odgovornost pred nama, da tu hrabrost ubuduće i pokažemo. Hvala.

Poštovani gospodine ministre, poštovani predsedavajući, gospodo poslanici, drago mi je što se danas pred nama ovde u parlamentu nalazi predlog dve konvencije koje su, kako se iz dosadašnje rasprave u parlamentu vidi, veoma važne za oblast rada i koje su samom svojom pojavom ovde izazvale veliku pažnju i određenu raspravu.
Odmah na početku želim da kažem da je Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 181 o privatnim agencijama za zapošljavanje i Konvencije MOR broj 150 o administraciji rada važna i da će SPS svakako glasati za predloge koji su ovde pred nama. Zašto? Ove konvencije odnose se na dodatno uređivanje oblasti rada, zapošljavanja, položaja radnika i ukupnog odnosa u kontroli i evaluaciji politike rada. One pripadaju aktivnostima važnim za sprovođenje tzv. programa pristojnog rada u Republici Srbiji koji je usvojen 2008. do 2011. godine i njega posebno podvlačim zato što podrazumeva stvaranje jednog miljea u kome se rad uvažava, poštuje i stavlja na određeno mesto koje je zakonom i sistemima uređeno i određeno i koje stvara samim tim zakonski osnov da radnik bude uvažen na tom radnom mestu.
Naša država nalazi se u procesu primene politika i institucionalnih promena koje su predviđene nacionalnim strategijama za razvoj. Ove strategije imaju za cilj prilagođavanje i institucionalnog i zakonodavnog okvira koji mora da stvori moderno, uređeno i otvoreno tržište rada, koje je u skladu sa tim novim odnosima koji se kod nas formiraju i razvijaju i tokovima koji su prisutni.
Naš cilj je i privredni razvoj i kreiranje ili stvaranje novih radnih mesta. Da bi se ovo postiglo potrebno je izvršiti i reorganizaciju institucija, te i ovo ide u tom pravcu, koje su nadležne za poslove rada i zapošljavanje. To traži unapređenje i osavremenjivanje i Javne službe za zapošljavanje, o čemu je sada bilo posebno reči, kao i regulisanje, razvoj i nadzor privatnih agencija za zapošljavanje koje su kod nas ustanovljene, rade i funkcionišu na određen način. Zato ratifikacije Konvencije recimo broj 181 o privatnim agencijama za zapošljavanje znači još jedn korak usklađivanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU.
Konkretno, ova konvencija je usvojena u Ženevi 1997. godine i time je postala deo evropskog zakonodavstva. Usvojilo ih je preko 30 zemalja. Kad pogledamo malo konvenciju, ključne reči su: radnici, obrada ličnih podataka, reprezentativnost organizacija, poslodavci, radnici, država.
Ovaj predlog zakona u članu 8. predviđa mogućnost ostvarivanja odgovarajuće zaštite za radnike migrante, što do sada u ovoj diskusiji nije bilo reči, što smatram da je veoma značajno i naročito i ako se i kada se oni, što bi trebalo da bude i redovna praksa, redovno zapošljavaju, što je već počelo ovde da se događa. Kada se radnici iz jedne zemlje regrutuju za rad u drugoj zemlji, to takođe stvara mogućnost da se izvrši zaključivanje bilateralnih sporazuma sa ciljem sprečavanja zloupotrebe i protivpravnih radnji prilikom zapošljavanja.
Ove konvencije takođe, o čemu do sada nije bilo reči, obezbeđuju primenu mera protiv zloupotrebe dece i eksploatacije dece i dečjeg rada kao jednog posebnog oblika koji postoji, nadamo se kod nas ne tako razvijeno, ali u svakom slučaju je u oblasti i u sferi rada zastupljeno.
Druga konvencija o kojoj je ovde reč 150 o administraciji rada, podrazumeva stvaranje institucionalnog okvira kojim se vodi administriranje rada u novim privrednim uslovima koji prevazilaze poslove i nadležnosti samog ministarstva, odnosno jedne posebne republičke službe.
Zato ovaj zakon omogućava da se obuhvate sve aktivnosti koje pomažu u izradi, primeni, kontroli i evaluaciji politike rada. Ovo su poslovi koji angažuju ceo sistem ministarstava i javnih agencija, koje se bave pitanjima rada, ali i učešćem i koordinacijama aktivnosti poslodavaca, radnika i sindikata. Zakon predviđa mogućnost da se neki oblici evidencije delegiraju nižim oblicima vlasti, lokalnim samoupravama, nevladinim organizacijama, ili ne primer nekim sindikalnim organizacijama za svoju određenu granu.
Ova konvencija, da podsetim usvojena je još 1978. godine u Ženevi, ratifikovalo ju je preko 70 država, što je rekao i sam gospodin ministar u svom uvodnom izlaganju i takođe kada se kod nas usvoji i postane deo našeg radnog zakonodavstva obezbeđuje prilagođenost našeg uređivanja ovog polja rada i njegovog boljeg usklađivanja sa zakonima Evropske unije.
Podvlačim, da ovo pitanje i usklađivanje našeg domaćeg zakonodavstva sa zakonima Evropske unije, smatram da je značajno, ne zbog Evropske unije, ne zbog naše želje da postanemo njen sastavni deo, mislim da je ono značajno, pre svega zbog nas samih.
Da bismo imali modernu, uređenu državu, da bismo imali uređene odnose, moramo da imamo i savremene zakone koji su usklađeni sa onim što postoji na samom tržištu i u svim onim oblicima u kojima može da se pojavi rad. Dakle, i u tome kako deluju na tržištu poslodavci, kako su organizovani, šta nude, koja su njihova prava, koje su njihove obaveze, koja su prava, koje su obaveze zaposlenih, pri tome, da se jako poštuje ono što sam rekla na početku, šta su to standardi pristojnog rada i da u skladu sa njim i tim stvarima, naravno radnici budu na odgovarajućem mestu. Pri tome, svakako, država, kao što se pokazuje ima svoje važno mesto.
Dakle, kada je reč o ovim konvencijama, smatram da su one veoma značajne, da je Ministarstvo ovim uradilo jedan značajan iskorak, ali, pokazuje se i da je u ovim procesima veoma važna uloga socijalno-ekonomskog saveta koji nijednog trenutka ne smemo ni zapostavljati, ni zanemarivati, ne zbog njega samog kao takvog, nego upravo zbog učešća i položaja svih aktera koji čine jedan socijalno-ekonomski dijalog i partnera koji se u ovom procesu, naravno, kao odgovorni pojavljuju.
Ovde su pomenuta, pre svega, odgovornost Ministarstva za rad, pomenuta je odgovornost, značaj i uloga sindikata, zatim, Agencije za zapošljavanje, odnosno tržište rada. Svako sa svog aspekta i iz miljea iz kog dolazi, govorio je o značaju pojedinih od ovih subjekata.
Uvela bih ovde još dva aktera, koja smatram veoma značajnim kada je reč o radu, radnim odnosima i zapošljavanju, a to je, pre svega, Ministarstvo privrede i Ministarstvo poljoprivrede. Odnosno, politiku Vlade koja stvarajući uslove za rad, koja stvarajući mogućnost da se u okviru ostvarivanja svojih politika, pre svega ova ministarstva privrede, odnosno poljoprivrede razvijaju, obezbeđuju sredstva. Oni stvaraju taj potrebni milje koji kasnije Ministarstvo za rad, svojim aktivnostima i svojim nadležnostima razvija, u svim drugim sferama koje su značajne za položaj zaposlenih.
Ovde bih, naravno, istakla važnost nečega što je takođe pomenuto, a to je da već sada moramo odgovorno razmišljati o tome šta je ponuda naše radne snage, kakva je naša prilagođenost u tom smislu, obrazovanost, šta traži to novo područje i polje rada, ne samo sa stanovišta onoga što Srbija danas ima, nego sa stanovišta što će Srbija sutra da bude. Jedna zemlja koja ima otvoreno tržište, koja ima otvorenu mogućnost i dolaska novih poslodavaca, dolaska novih ljudi koji će se ovde zapošljavati i uređenost njihovih prava u skladu sa međunarodnim poslovima, sa međunarodnim uslovima i organizovano i sa međunarodnim odgovornostima i pravima iz ove oblasti.
Zato takođe smatram, da kada razvijaju svoje politike, Ministarstvo poljoprivrede i privrede, znači svi oni sektori i poslodavci naravno, svi oni sektori koji govore o novim radnim mestima i o novoj ponudi da se ljudi zaposle, moraju da stvore mogućnosti da se jednako i pod jednakim uslovima mogu pojavljivati i domaći poslodavci, kao i strani poslodavci i da u tom smislu nema neke razlike.
Najzad, sve to onda može da omogući jednu bolju disperziju i razuđenost oblika rada, struka koje se zapošljavaju, prilagođavanja raznih obrazovnih sistema potrebama iz oblasti rada, stvaranja mogućnosti za regulisano i ispravno radno vreme, radne uslove, radne odnose, da ne postoji mobing, da postoji radna zaštita i takođe da u tom smislu ono što stvaramo kao mogućnost za zapošljavanje uvek ima u vidu i nešto što je kod nas veoma nažalost bolno, i postoji, to je starosnu strukturu stanovništva.
Imajući u vidu šta danas radimo, da bi sutra, odnosno i prekosutra, mlada radna snaga našla svoje mesto ovde, da bi bila odgovoran subjekt koji stvara nove vrednosti, nove kvalitete i kojima će moći da omogući stvaranje novih vrednosti, pri čemu sve starije kategorije stanovništva moraju da budu prilagođene za nova tržišta, za takođe, svoju uključenost u procese rada na odgovarajući način, što mora da stvori jednu novi dimenziju u odnosu prema radu, mestu i ulozi svakog čoveka u odnosu na ovu oblast.
Dakle, u svakom slučaju, smatram da su ove konvencije u ovom smislu veoma značajne, da stvaraju nove mogućnosti i obezbeđuju naravno, da u narednom periodu ukupna zakonodavna aktivnost u oblasti rada, štrajka, zapošljavanja i svih ostalih sfera iz ove oblasti, bude uređenija i bude bolja. Hvala vam.

Poštovani predsedavajuća, gospodo poslanici, ovu diskusiju koja je maločas trajala neko određeno vreme, doživljavam kao jednu zajedničku želju da se problemi koji postoje u Srbiji u oblasti zdravstva, rešavaju na najbolji mogući način. Svesni smo toga da njih ima mnogo, da se javljaju u različitim segmentima funkcionisanja ovog veoma osetljivog sistema, ali je istovremeno sigurno tačno da oni predstavljaju i sastavni deo svega onoga što se u državi Srbiji događa i što postoji.
Zajednički zadatak ove vlade i svih ministara je da svako pojedinačno u svojoj oblasti rada sredi stanje, u smislu, da ono bude odgovorno, organizovano, funkcionalno i da deluje i da radi u korist građana. Na taj način doživljavam i ovaj set zakona koji se iz oblasti zdravstva nalazi danas pred nama, jer one imaju za cilj da se zdravstvo pomogne, da se bolje organizuje, što je inače zahtev i mišljenje eksperata Svetske banke, da se uvede finansijska disciplina koja, kao što je konstatovano u određenom periodu, nije postojala u odgovarajućoj i potrebnoj meri.
Kada o ovim stvarima govorimo, onda vidimo da u stanju u kojem Srbija ne može da odvoji veliki broj sredstava, a ministarka je nekoliko puta pomenula da je to svega 250 evra po glavi stanovnika, zakoni koji su pred nama predviđaju da se proširi deo zdravstvene zaštite, i to, na veoma osetljivi deo stanovništva. Da ponovimo, to se odnosi na samohrane roditelje sa decom do sedam godina, da se uvede obavezni skrining, da se posebno prate mogućnosti i opasnosti od razboljevanja, naročito od kancerogenih oboljenja i time razvije preventiva, što do sada nije bila u odgovarajućoj meri zastupljeno. Isto tako, da se obezbedi obavezna imunizacija stanovništva, dela stanovništva, za određene kategorije.
Mislim da jedan ovakav pristup, koji ide u pravcu proširavanja zdravstvene zaštite, u uslovima kada nemamo dovoljno potrebnih sredstava kako bi to želeli, u stvari, pokazuje jednu doslednost u politici kojoj je do sada predstavljala u svim svojim aktivnostima i ministarka, koja je na čelu ovog ministarstva, a i doslednost Vlade da na osetljiva pitanja, u današnje vreme, odgovori na najbolji mogući način.
Kada je reč o samom zdravstvenom sistemu, on treba da bude ovim merama uređen, da budu izvršene uštede i da se obezbedi efikasnost i kvalitet poslovanja.
U jednom trenutku smo zaboravili da smo pre nekoliko, ili desetak i više godina, jedan sistem zamenili novim. Tada smo srušili određene vrednosti, čak ne kritički mnoge od njih, a u međuvremenu smo izgradili nove, sem da je postavljen jedan jedini sistem koji vredi, a to je novac.
Ovim merama koje se danas predlažu i ovim zakonima iz oblasti zdravstva, namera je, kako to doživljavam, a verujem da će i građani imati prilike u to da se uvere, da se vrate u zdravstveni sistem vrednosti humanosti, rada i odgovornosti, u ovkiru onoga što država može da obezbedi.
Kako to, kada se jedan sistem gleda u celini na način, da najbolje odgovori potrebama građana, je ministarka mogla da sagleda? Mogla je da sagleda na taj način što je morala da dovede, da postoji jedan određeni plan mreže zdravstvenih ustanova, koji će, prema broju stanovnika, prema njihovoj raspoređenosti, prema njihovim potrebama itd, prema potrebama zdravstvenih ustanova, na jedan jedinstven i planiran način da kaže – šta, gde, kada i koliko je potrebno, što onda ukazuje i na obavezu i odgovornost direktora koji se nalaze na čelu tih zdravstvenih ustanova, da moraju i da mogu da sagledavaju potrebe koje će se pojaviti u nekom narednom periodu, a ne u jednom trenutku da gase požar tražeći ad hok rešenja.
Isto tako, to podrazumeva da postoji plan mreže i zdravstvenih ustanova, plan mreže kadrova koji su potrebni iz čega se može dalje, na dugoročnom planu, razmatrati kuda i na koji način može da se razvija naše zdravstvo.
Ono što je takođe veoma važno za uputnu finansijsku efikasnost je što se ovim zakonima uvodi centralizacija u javne nabavke. Ona treba da izvede nekoliko glavnih ciljeva, a to je da se obezbedi celovitost, svrsishodnost, racionalnost i ušteda. Kada se ovako zdravstvo posmatra u celini, ono na nivou države mora da odgovori svim obavezama koje stanovništvo traži, da bi se zaštitilo njegovo zdravlje i obezbedilo njegovo normalno funkcionisanje.
Međutim, istovremeno, u ovim zakonima postoji nešto što do sada nije postojalo, a to je odgovornost lokalnih samouprava – dakle, i pokrajinske, i gradske i opštinske. Neki su se pitali da li je to možda prerano, s obzirom na to da su lokalne samouprave relativno siromašne, da nemaju sredstava da ulažu u zdravstvo. Ovo postavlja jednu sasvim novu percepciju obaveza lokalnih samouprava, sa stanovišta da traže ta sredstva. Sigurno da ima opština, a kao primer ću navesti opštinu Vršac, koja je sopstvenim sredstvima obezbedila da zdravstveni sistem u toj opštini funkcioniše na nešto bolji način, nego da je bila oslovljena na republički budžet.
Dakle, mogućnosti ima, obavezuju se lokalne zajednice da nađu načina da stanovništvo, ukoliko to žele, zaštite na odgovarajući način, na bolji i time pruže zdravstvenu zaštitu. Zašto ne bi na takav jedan pozitivan način razvijali jedno takvo mišljenje i razvijali jednu takvu vrstu odgovornosti? Uz jedno ovako sagledavanje stanja se ostvaruje još jedan značajan efekat, a to je da se stvaraju uslovi za poslovanje koje je usklađeno sa Zakonom o budžetu koji smo nedavno usvojili.
Ono što je takođe vrlo važno reći jeste da, bez obzira na sve konstatacije koje su do sada bile na ovaj ili onaj način, a direktorka je bila izričita kada je reč o dugovima koji su napravljeni, da nisu napravljeni tako što je ih je neko zloupotrebio i odneo kući, nego za rešavanje nekih mera u okviru nekih sistema zdravstva, da je bitno konstatovati da se taj dug utvrđuje, čime će biti podstaknuti i pomognuti i proizvođači lekova, koji će na koncu za svoju robu dobiti određenu nadoknadu, pomažu se i rešavaju problemi veledrogerija, što se takođe mora istaći i podvući ovde, a takođe, rešavaju se problemi zdravstvenih ustanova, koji, inače, da se njihovi dugovi ne rešavaju na ovaj način, pitanje je kako bi bile u stanju te dugove da reše, da ih vrate i da li bi onda bili pred daleko većim i složenijim problemom, dovodeći te zdravstvene ustanove u nemogućnost u narednom periodu da efikasno i kvalitetno rade. Dakle, ročnost i vraćanje dugova obezbeđuju da li je funkcionisanje sistema na jedan normalan način.
Na ovakav način sagledavanje čitavog sistema zdravstva, po meni, ukazuje da u svakom trenutku mora da se zna – ko, šta, koliko i kako radi. Na ovaj način kako je predloženo ovim zakonima, jasno se definiše da svaka državna institucija koja ima određene oblasti rada, zakonom predviđene, mora da radi svoj deo posla. Tu je reč i o Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, koje treba da obavlja farmako-ekonomske poslove, zatim, Institut za javno zdravlje "Batut", koja treba da se bavi analizom i planiranjem zdravstva i kadrova, ministarstvo svoj deo posla, odnosno nova predviđena uprava koja treba da centralizuje i nove nabavke. Ta centralizovana nova nabavka podrazumeva rad određenih stručnih tela.
Posebno bih istakla nešto što je veoma značajno, a to je da postoje stručne komisije, koje do dolaska same centralne komisije, svaka u svojoj oblasti rada, odnosno svaka u svojoj grani zdravstvene zaštite mora da da taj predlog lekova koji su najkvalitetniji. Kada je o tome reč, neće da kaže samo o onim lekovima koji su najkvalitetniji sa stanovišta njegove cene, nego oni koji su najkvalitetniji da se na najbolji način zaštiti zdravlje stanovništva.
Rekla bih da se i u ovom trenutku, kada se analiziraju ovi zakoni, može konstatovati da je oblast zdravstvene zaštite stanovništva od vitalnog značaja, jer se neposredno odnosi na život ljudi, da on ima mnogo problema, da je para sve manje i da smo kao narod sve stariji i sve bolesniji. Očekujem da u vrlo izbalansiranom pristupu ministarstvo u narednom periodu sagleda i sagledava stanje potreba, stanje bolesti i mogućnosti prevencije. To je predviđeno ovim zakonom. Ono što bih naročito istakla, što me naročito raduje, a to je da je predviđeno da se sistemima domova zdravlja i lekarima specijalistima opšte medicine vrati odgovarajuće mesto, ugled i značaj i time stanovništvo uputi u ovu vrstu zdravstvenih ustanova koja je najpristupačnija, a pri tome može da razvije nešto što se razvija i preventivnim sistematskim pregledom koji bi išli ka tome da se manje razboljevamo i da dolazimo u teže zdravstveno stanje.
U svakom slučaju, moramo konstatovati da se naše društvo nalazi u uslovima velike socijalne potrebe, velikih ekonomskih problema, što onda izaziva i veće potrebe za zdravstvenom zaštitom stanovništva.
Ovaj sistem zakona, kako ga ja tumačim, je pokušao da analizira stanje u ovom trenutku, da se vidi koliko para imamo, da se vidi koliko kadrova imamo, kao i njegovim mogućim planom uvede red i bolju organizaciju, sistematizaciju i uštedu. Ovog ću se puta nadovezati na jednu drugu oblast. Pre nekoliko dana smo ovde imali javno slušanje Strategije razvoja obrazovanja do 2020. godine, koja daje strategiju nezavisno od političkih stranaka, nego stručnu, naučnu i vrlo jasnu. Ovo povezujem, što je i Ministarstvo zdravlja dalo određene osnove za sistematsko sagledavanje razvoja zdravstva u narednom periodu. To smo sreli u oblasti obrazovanja. Očekujem da je neophodno da Ministarstvo privrede, dakle, pre svega ona ministarstva koja bazično daju ekonomske osnove za život stanovništva budu u obavezi da daju plan razvoja Srbije, a koji nisu oslonjeni samo na kredite iz inostranstva, nego su oslonjeni na sopstvene resurse države Srbije koje imamo, a imamo ih i u neiskorišćenom kapitalu, a posebno imamo neadekvatnu iskorišćenost ljudi koji su veliki kapacitet.
U svakom slučaju, smatram da, čak i da nisam socijalista, glasala bih za ovakav pristup i za ovakve zakone. Smatram da je ovim ministarka zdravlja pokazala i potvrdila politiku SPS, koja smatra da zaštita zdravlja stanovništva treba da bude jedno od najvažnijih segmenata u državi, u njenoj politici i u skladu sa time je i predložila ove zakone. h, glasala bih za ovakav pristup i za ovakve zakone. Smatram da je ovim ministarka zdravlja pokazala i potvrdila politiku SPS, koja smatra da zaštita zdravlja stanovništva treba da bude jedno od najvažnijih segmenata u državi, u njenoj politici i u skladu sa time je i predložila ove zakone. Hvala.

Hvala vam.
Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, gospodo poslanici, sada ću da se osvrnem na jednu naizgled sitnu i nevažnu temu posle ovako jedne burne rasprave koja je tekla već nekoliko sati u parlamentu. Međutim, povodom toga, bez obzira što sam dobila negativan odgovor od Vlade, želim da se osvrnem na nekoliko stvari za koje smatram da su izuzetno značajne.
Naime, podnela sam amandman u kome predlažem da se sa određene stavke u budžetu odvoji deo sredstava koji bi bili podrška Zadužbini "Dositej Obradović" i to sa obrazloženjem. U amandmanu piše da bi se sredstva koja smo predložili koristila za redovno održavanje Dositejeve rodne kuće koja se nalazi u drugoj državi, njenog korišćenja u promociji kulturne baštine Srbije kao povezivanja sa svim slavistima Evrope i sveta.
U odgovoru koji sam dobila kaže se, neću čitati sve, da se amandman ne prihvata iz razloga što je deo sredstava na ekonomskoj klasifikaciji 481 – dotacije nevladinim organizacijama, podvlačim i ovo je nevladina organizacija, namenjen za Zadužbinu Svetog manastira Hilandar i Fond "Kraljevski dvor". Smatrala sam da je upravo ovo odgovarajuće mesto gde može makar malo da se udene jedna institucija koja se zove Zadužbina "Dositej Obradović".
U nastavku se piše - preostali iznos aproprijacije, što se iz predloga budžeta ne vidi, raspoređuje se za programe i projekte u kulturi putem konkursa. Naravno da mi to znamo, ali projekti i programi su, naročito, oni koji se bave kulturom to znaju, nešto sasvim drugo i po predlogu gde se može konkurisati sa programima. Ne mogu se obezbediti sredstva za redovno održavanje Dositejeve rodne kuće za koju smatramo, s obzirom da se nalazi u inostranstvu, što je za nas veoma važno, mora da bude značajno mesto u kulturnoj mapi istorijskih spomenika Srbije.
Važnost ovoga stanovišta je što mi danas želimo da pošaljemo poruku da su naše tekovine, da ono što danas želimo i kako želimo Srbiju da razvijemo, dostojne evropske vrednosti. One jesu, ali Dositej je govorio 11 evropskih jezika. To je najveći evropejac među Srbima. U državi Srbiji ne postoji ništa od institucija nacionalnog značaja koje nose ime Dositeja Obradovića, sem 28 osnovnih škola, četiri srednje, tri biblioteke i Muzej Vuka i Dositeja, kao i ulice po gradovima. Osnovana je zadužbina tako što je dobila u vlasništvo kuću u kojoj se rodio Dositej.
Smatramo da upravo na tragu očuvanja ovih evropskih vrednosti i poruka koje nam je Dositej ostavio, a koje su jako primenjive u današnjem vremenu, kuća u kojoj je on rođen i koja svakako pripada evropskoj baštini treba s naše strane da bude sačuvana. Nisam očekivala da ću dobiti ovom prilikom pozitivan odgovor i saglasnost da se deo sredstava sa ove stavke odvoji, ali možda je mogao da bude makar delić, neka je to 500.000, da se uvaži značaj ovakve jedne institucije.
Pri tome, moram da kažem da Zadužbina "Dositej Obradović" u Beogradu postoji osam godina. Osam godina ovde radi u gradu u koji je Dositej došao da ga napravi evropskim gradom i gde je ostavio velike tragove. On je osnovao veliku školu u zgradi koja ni danas nije odvojena kao istorijski spomenik i muzej. Ona je, gospodo, istorijski spomenik generalno nulte kategorije, ali je stambeni objekat.
Takođe, u Beogradu je osnovao Bogosloviju gde je poklonio svoju kuću za takvu vrstu institucije. Nismo je dostojno obeležili, bez obzira što su Srbi pre sto godina, poštujući ime i delo Dositeja Obradovića, imali jednu veliku želju da u Beogradu podignu Dositejev dom koji bi bio stecište svih koji poštuju njegovo delo, prosvetnih radnika, kulturnih radnika itd. Mi smo u okviru zadužbine, nastojeći da obeležimo značajne jubileje, dostojno obeležili 200 godina kako je Dositej postao prvi srpski ministar prosvete.
Ovo govorim iz još jednog razloga. Pored zgrade koja postoji kao prva velika škola, koja nije obeležena i nije istorijski spomenik, pored toga što nismo obeležili mesto prve beogradske bogoslovije, koje smatram da su takođe važne institucije u našem istorijskom razvoju, uostalom obeležava se 200 godina nastanka Beogradskog univerziteta, danas imamo jednu situaciju da se, što pozdravljam, obnavlja Šeik Mustafino turbe. Nadam se da svi znate gde je, bar ovi ljudi koji gravitiraju ka tom kraju. Šeik Mustafino turbe je upravo istorijski spomenik koji se nalazi pored Fakulteta prirodno-matematičkog i obnavlja se sredstvima Turske Republike. On je značajan istorijski spomenik u Beogradu i treba da bude obnovljen. To pozdravljam, ali pored niza inicijativa, koje smo imali u prethodnom periodu, da se ovo parče Beograda, koje se nalazi ispred Studentskog parka, upravo obeleži na adekvatan način, obeležavajući mesto gde je Dositej otvorio Veliku školu, gde je postavio temelje visokog školstva, mesto u kojem je nastavila sa radom Velika škola i hvala Bogu da je obnovljen, konačno, posle mnogo apela, Muzej Vuka i Dositeja, kao druga zgrada u kojoj je radila Velika škola, da takođe zadužbina u Beogradu nema prostor u kojem može da radi.
Beograd je sa idejom Dositeja trebalo da postane pre dvesta godina evropski grad, kao i Srbija moderna evropska država. U tom smislu, smatram da zbog ovog značaja treba da skrenem pažnju na ovakvu jednu instituciju i na ovakav jedan odgovor, koji čak u stvari nije odgovor na moje pitanje i moj predlog. Tražim način da se kuća održi, a ne uputstvo kako da finansiramo programe.
Radi primera ću reći još ovo. Kraljevina Srbija je 1905. godine donela Zakon o zadužbinama. U tom zakonu je predviđeno da ima poseban resor koji će se baviti ovom vrstom institucija, iz dva razloga, iz sadržine i cilja kojima su posvećene, ali i zbog očuvanja materijalnih vrednosti koje takve institucije imaju, jer su u pitanju ogromne zgrade i imovina. Mislim da iz tog stanovišta ovo treba da bude predmet budućeg razmatranja.
Najzad, samo bih se vratila na to da je ovo odnos prema našim vrednostima, u smislu da kao što se ne odnosimo prema Dositeju, ne odnosimo se ni prema Nikoli Tesli, dok nas drugi neko ne podseti, pa se navrat-nanos setimo tih vrednosti i tih poruka, Milutina Milankovića ili nekih drugih naših velikana. Okrenimo se sebi i sopstvenim vrednostima. Negujmo ono što je naša vrednost i ono što je naša kultura i na tome se podučavajmo danas.
Samo bih se jednom rečenicom osvrnula na još nešto, što je povezano i sa ovim i sa ukupnim našim odnosom kako kulturne tačke razvoja, tako i našeg ekonomskog, odnosno biološkog opstanka. U ekspozeu premijera Ivice Dačića, kao što je poslanica Elvira Kovač već ovde citirala, imali smo prvu stavku koja se odnosi na obnavljanje stanovništva. Predlažem, pošto me iz poslaničke grupe upućuju na vreme, da budući sastav budžeta i svako drugo odgovorno ponašanje prema očuvanju biološke supstance naroda koji živi u Srbiji ubuduće budu okrenuti ciljevi tog budžeta ka očuvanju naroda i demografskim problemima, da ne dođemo u situaciju da preostalom delu stanovništva ubuduće ili poslanicima u parlamentu moramo deliti Hazarski rečnik.
Dakle, ako okrenemo stvari na drugi način, postavimo temeljne ciljeve, u smislu potrebe da očuvamo narod i naš život, uspećemo da ostvarimo i ove druge elemente i oni će imati u stvari svoju potvrdu zašto smo se za njih borili, jer će imati ko i da ih čuva. Hvala.

Zahvaljujem. Poštovani predsedniče Skupštine, poštovana gospođo Slavice Đukić-Dejanović, ministarko zdravlja, moja potreba da se javim povodom ovog predloga zakona je proizašla iz jednog komentara koji se odnosi na stav poslaničke grupe, da će u odnosu na predlog ovog zakona izraziti svoju uzdržanost i moje neke lične potrebe, da prosto analizirajući ovaj naizgled jedan mali i benigni predlog promene zakona, on treba da znači, ili za mene bar znači da je učinjen jedan mali korak ministra zdravlja, odnosno Vlade, da u svakom, makar i najmanjem koraku ili najmanjem segmentu se stvore što bolji uslovi, u ovom slučaju, poziciju proizvođača lekova i potrebu da se obezbede da se oni nađu na svetskom tržištu.
Poznato je da smo imali veoma dobru domaću farmaceutsku industriju i vrlo kvalitetne lekove koji su zadovoljavali domaće potrebe, ali u mnogim segmentima i potrebe izvoza. Sadašnja mera znači brigu za aktuelne domaće proizvođače, da se obezbedi njihova bolja pozicija na tržištu, ali istovremeno ona znači i ono što je važno u jednom zakonodavnom smislu, da se obezbedi usklađivanje ovog segmenta sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije.
Mislim da, kada je reč o delovanju Vlade u svim segmentima, svaki zakon bi trebalo da bude usklađen i to se očekuje, sa preporukama međunarodnih organizacija i evropskih zakona koji propisuju određene mere, norme, načine rada i ponašanja i time u svakom segmentu i u svakom trenutku možemo da očekujemo i usklađenost uređenosti našeg sistema sa evropskim zakonima i evropskom praksom kojim težimo, ne samo zbog Evrope, nego, kako ja to lično doživljavam, pre svega zbog nas samih.
Stanje u zdravstvu danas je veoma teško i ono preživljava upravo sve ono što preživljavaju i ostali segmenti našeg društva i u celini ostale oblasti rada. Ovakav predlog promene zakona doživljavam kao jednu malu meru podrške proizvođačima, ali i jednu od niza mera koju preuzima Ministarstvo zdravlja, da stanje u ovoj osetljivoj oblasti koja se tiče zdravstvene zaštite stanovništva poboljša i unapredi.
Veoma je važno što je o ovoj promeni zakona bilo raspravljano, kao što je već rečeno, na Odboru za zdravlje, da su na tom odboru, što je veoma dobra praksa, bili prisutni predstavnici Agencije za lekove i Srpske lekarske komore, da su se oni izjasnili pozitivno, odnosno bilo je prisutno mišljenje svrhe koje je dalo svoju saglasnost i pozitivni stav u odnosu na ovakvu meru ministarstva. Ovakav jedan mali korak znači takođe da u svim merama koje danas preduzima Ministarstvo za zdravlje treba da očekujemo u sistemskim rešenjima, nove mere, nove predloge i nova usaglašavanja sa onim što znači mogućnosti našeg društva, ali i potrebe građana, da ono bude prilagođeno u većoj meri svemu onome što sam zdravstveni sistem sa sobom nosi i što treba da obezbedi.
Kada je reč o tome, smatram i očekujem, a vidim da to i drugi poslanici očekuju i ukupno čitava naša javnost, svi građani korisnici zdravstvenih usluga, da u što većoj meri organizacija, kvalitet, dostupnost, kao i efikasnost zdravstvenog sistema bude bolja u narednom periodu, u skladu sa onim što naše društvo može da doprinese i što može da pruži. Ali sigurno da na raznim mestima postoje razne rezerve koje jednom dobrom i analitičkom promišljenom politikom u svim oblastima može da usmeri naše raspoložive i moguće kapacitete ka, pre svega, zadovoljavanju onih potreba koje su najosetljivije, od kojih stanovništvo pre svega očekuje da mu te potrebe budu zadovoljene, recimo to je oblast zdravlja, recimo oblast obrazovanja i oblast rada. U ovom slučaju Ministarstvo zdravlja očekujem da će u narednom periodu, a po nekim svojim najavama koje smo imali od strane gospođe Slavice Đukić-Dejanović, kao odgovornog ministra za zdravlje, upravo takvo jedno razmišljanje i takav jedan predlog aktivnosti u narednom periodu možemo očekivati.
U svakom slučaju, i ovo je jedan od mogućih predloga koji ide u korist građana, odnosno korisnika usluga, u skladu sa onim što je takođe ovde pominjano dalje, što se treba očekivati, da svi naši mogući kapaciteti budu iskorišćeni, kada kažem ovde, to su stručni, materijalni i prostorni, tako da dobijemo jedan sistem ubuduće koji će za nas biti sve prihvatljiviji i prijemčiviji i dostupniji. U svakom slučaju, važno je da zajedničke mere imaju Ministarstvo za zdravlje, Republički zavod za zdravstveno osiguranje i ostali relevantni stručni subjekti i u svakom slučaju iza toga se nadam makar i malim pomacima i poboljšanju u ovoj veoma osetljivoj oblasti zaštite zdravlja stanovništva. Hvala.