Hvala gospodine potpredsedniče.

Poštovani poslanici, želim u okviru ovoga da postavim dva pitanja koja bi mogla da se kažu da su na relaciji selo, žrtve, obnavljanje države i njeno jačanje.

Naime, prvo pitanje koje želim da postavim odnosi se na Ministarstvo poljoprivrede i na pitanje koliko je moguće ostvariti veću proizvodnu osposobljenost naše poljoprivredne proizvodnje, ne samo za domaće tržište i domaće potrebe, već i za izvoz. Kada ovo kažem, pre svega mislim na izvoz na rusko tržište. Naime, zašto nije u većoj meri iskorišćena mogućnost otvorenosti ruskog tržišta za srpske poljoprivredne proizvode posle uvođenja sankcija zapada prema ovoj nama prijateljskoj državi?

Mi imamo zemlju, imamo vodu, imamo klimu, ali nemam izgleda kapacitete. Nismo do sada, čini mi se, u dovoljnoj meri iskoristili mogućnosti koje nam se nude. Imali smo čak, kao što znamo, zloupotrebe od neodgovornih proizvođača koje uvek imaju značajne i velike posledice.

Postoji li mogućnosti da se postavljeni ciljevi u Ministarstvu poljoprivrede unaprede, da se poveća proizvodnja, da se podstaknu veliki proizvođači, ali i privatnici, kao i da se osnuju zadruge koje bi obezbedile da se po visokim kvalitetima ostvari veća poljoprivredna proizvodnja koja bi zadovoljila, ne samo potrebe naše države, nego i obezbedila kvalitetan plasman na rusko tržište?

Može li Srbija bar u delu koji je iskoristila Belorusija, na primer, da uposli svoje kapacitete u narednom periodu i da ostvari značajne prinose u ovoj oblasti? Takođe, moje pitanje je, da li smo opet uspeli da propustimo priliku? Mislim da još uvek kasno.

Podsetiću da, na primer, Rusi su za ovo vreme u značajnoj meri ojačali svoju poljoprivrednu proizvodnju. Oni su se usmerili na sadnju novih sadnica, na primer voća ili jabuka, uspeli su da ostvare sa svojim poljoprivrednim institutima stvaranje novih vrsta poljoprivrednih proizvoda i uposlili svoju nauku. Mislim da sve te kapacitete imamo i mi, treba ih više usmeriti i više podstaći da u tom smislu ostvare nove vrednosti i nove proizvode.

U celini, milim kada se borimo za jačanje države Srbije, što je neosporno veliki uspeh ove Vlade, mislim kada se borimo za otvaranje novih fabrika, novih preduzeća za otvaranje novih radnih mesta, to uopšte nije sporno, ne dovodi se u pitanje i to je jako dobro. Ali, naša razvojna politika mora da bude jednako usmerena ka razvoju i jačanju poljoprivrede i jačanju sela.

U tom smislu, mi imamo i možemo davati značajne podsticaje za zapošljavanje na selu, a čini mi se da ćemo time u stvari pomoći i onim ciljevima koji su postavljeni oko značajne i fundamentalne teme, a to je obnavljanje stanovništva države Srbije. Naša usmerenja za jačanje Srbije, dakle, ne sme da idu samo u jednom pravcu, ali ću ovog puta pomenuti jednu sinergiju ciljeva, snage i interesa koje u ovom smislu mogu da je ojačaju u narednom periodu.

U sklopu svega toga, naravno treba pozdraviti i podvući, da je jačanje Srbije na međunarodnom planu nešto što svemu ovome doprinosi u velikoj meri, pa ću podsetiti na to da je ministar inostranih poslova, gospodin Ivica Dačić, pre izvesnog vremena, boreći se za snažnu Srbiju na međunarodnom planu, obećao da će manje od sto zemalja biti one države koje priznaju tzv. državu Kosovo, a da će se taj trend nastaviti i dalje.

Mi smo prisutni takvom jednom procesu. Naravno, sve ovo što se događa kao hajka na državu Srbiju u ovom vremenu, u stvari pokazuje združeni interes nekih koji smatraju da je Srbija kriva samo onda kada se brani. Treba zaštiti, u tom smislu, državu Srbiju i srpski narod i istovremeno u tom sklopu, u cilju odbrane onog što je lice srpskog naroda i srpskog čoveka.

Mislim da je značajno drugo pitanje koje želim da uputim Ministarstvu za rad i boračka pitanja u smislu, da li je u konkretnom planu ovog ministarstva obeležavanje svih stratišta na kojima je stradalo srpsko stanovništvu u svojoj borbi za slobodu?

Obeležavali smo sto godina Prvog svetskog rata, imali smo i vreme kada smo se podsećali svih naših žrtava i stradanja srpskog stanovništva u Drugom svetskom ratu. Radio televizija Srbije je, na primer, sinoć pokazao... (Isključen mikrofon)

Poštovana predsednice, poštovani poslanici, danas kada govorimo o Zakonu o Centralnom registru, želim pre svega da istaknem njegov značaj i važnost u celini, sa sistemom i poslovima koje izgrađuje i koje obuhvata. Naime, ovim zakonom uređuje se osnivanje organa i delatnost Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja, odnosi koji se uspostavljaju između Centralnog registra i organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, organa nadležnih za poslove javnih prihoda, organa i organizacija nadležnih za registraciju pravnih i fizičkih lica i organa koje vode službene evidencije i registre o ličnim statusima građana i podataka.

Moram da istaknem da je posao na osnivanju ovakve jedne institucije započet još 2010. godine, da je on kao sistem pušten u rad 2013. godine i da je po određenim pravilima sve do sada i funkcionisao. Međutim, uslovi sa elektronskim povezivanjem raznih subjekata koji u privredi funkcionišu i deluju postavlja nove uslove i nove zadatke i u tom smislu Predlog zakona o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja sasvim normalno je da je morao da bude podnet Narodnoj skupštini na usvajanje, sa svim njegovim izmenama i dopunama.

Međutim, u odnosu na član 2. podnela sam amandman gde sam u tački 5) imala za ideju da predložim da se definišu subjekti koji su obavezni u ovom čitavom ciklusu. Naime, da se kaže da je osiguranik fizičko lice, odnosno fizičko lice sa statusom preduzetnika ili poljoprivrednika, čime se definiše jasno ko su preduzetnici i poljoprivrednici u funkciji čiji se podaci u ovom sistemu obavezno unose i prate što je od koristi za sve građane.

Smatrala sam da je ovo definisanje bolje i efikasnije i radi jasnoće za sve ostale korisnike, ali istovremeno ovom prilikom želim da naglasim da je država ranije imala jasan sistem kojim je pratila sve uplate i sve fondove kako oni funkcionišu kao jedan poseban sistem koji je funkcionisao na odličan način.

Međutim, posle 5. oktobra nove vlasti su smatrale da ovakav registar više ne mora da postoji, ugasile su ga, i zbog toga su se javile u privredi, ali i kod pojedinaca i mnogi problemi neefikasnosti i do toga da su građani bili oštećeni samim tim što im privredni subjekti nisu uplaćivali obaveze po osnovu socijalnog osiguranja. Taj urušeni sistem je doveo do velikih posledica. U tom smislu dovođenje do stvaranja centralnog registra obaveznog osiguranja i njegovog usavršavanja elektronskog povezivanja je nešto što je apsolutno neophodno i ono se rukovodi na čelima nezavisnosti, efikasnosti i ekonomičnosti uz stvaranje što manjih troškova u njegovom funkcionisanju.

Ovim sistem postiže se brže i lakše pribavljanje podataka državnih organa i organizacija jer su korisnici podataka i centralni registar dužni da razmenjuju podatke kojima raspolažu.

Centralni registar obezbeđuje elektronsku povezanost sa drugim registrima i bazama podataka koji se vode u Republici Srbiji, a od značaja su za obaveznike iz doprinosa i osigurana lica.

Kada je reč o ovom registru, dakle, smatram da apsolutno Skupština treba da se rukovodi principom njegovog usvajanja, kao i ostalog zakona, ali kada je reč o samom budžetu koji je u ovom sistemu zakona koji je danas pred nama i o kojima diskutujemo, želim da istaknem da je u narednom periodu, dakle, podržavam sve one mere koje je Vlada u međuvremenu donela smatrajući da u narednom periodu sa većim razvojem privrede i većim uplatama u državne fondove u stvari treba da se obezbedi bolje funkcionisanje, izdvajanje sredstava za kulturu, obrazovanje i zdravstvo. Naravno i socijalne mere, čime će u stvari građani u većoj meri osetiti organizovanost i funkcionisanost države, a istovremeno i svoju bolju i veću socijalnu sigurnost.

U tom smislu podržavam i ovaj zakon, Zakon o budžetu, sa naravno ciljevima, koji bi bili u narednom periodu na ovaj način više istaknuti i čime bi se u stvari pokazala bolja efikasnost države. U danu za glasanje ćemo naravno podržati predložene zakone. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, iskoristila bih danas mogućnost za postavljanje pitanja predsednici Vlade, gospođi Brnabić, ali i ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, pre svega, a pitanje se u stvari odnosi na inspekcijski nadzor, odnosno sprovođenje Zakona o inspekcijskom nadzoru, koji je Skupština usvojila 2015. godine. Menjali smo ga u ovoj godini.

Naime, donoseći zakone u ovoj Skupštini, vrlo često smo ocenjivali i u stvari svaki put ocenjivali njihov visoki kvalitet, značaj za reformu odnosa u društvu, značaj za reforme u oblasti bilo na koje se odnosi, zdravstva, privrede, poljoprivrede, itd. Zakoni jesu u velikoj meri i kvalitetni.

Kada se uoči neki problem, Skupština je tu uvek spremna da izvrši izmene i dopune zakona. Međutim, u životu često se srećemo sa tim da se zakon nedovoljno sprovodi ili neadekvatno ili da ima neke druge probleme koji se često odnose i na sam inspekcijski nadzor.

Reformom inspekcijskog nadzora, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, kao i mi, postavili smo sistem tako da on ima sistem inspekcijskih službi, uređen na savremen način, onako kako je to uređeno u zemljama EU i drugim zemljama savremenog sveta.

Uveden je subjekt, uveden je novi termin „subjekt od poverenja“, a ukupno savremeni inspekcijski sistemi se baziraju u stvari time na proceni rizika, za razliku od onog prethodnog pristupa, tzv. stopostotne ili totalne kontrole. Ovaj pristup, novi naravno, mi smo podržali, odnosno odobravamo ga.

Međutim, s obzirom da se naše društvo nalazi, mogu reći u tranziciji, odnosno mnoge oblasti doživljavaju potpuno nove reforme, novi pristup u poslovanju, itd, neophodno je da postoji i klasičan inspekcijski nadzor.

To smo videli kod rasprave, na primer, Zakonu iz oblasti životne sredine, zatim sanitarne inspekcije, inspekcije rada, građevinske, zdravstvene, poljoprivredne itd, gotovo da nema životne oblasti u kojoj ova tema na određen način nije prisutna.

Neadekvatnim, odnosno nedovoljnim brojem inspektora koji su na terenu, a nedovoljnim primenjivanjem ovog prethodnog novouvedenog sistema, mi u stvari imamo nedovoljno pokriveno ovo područje nadzora i samim tim nedovoljno ili neadekvatno sprovođenje zakona.

Zato je u stvari moje pitanje – Kako obezbediti bolju i veću efikasnost u sprovođenju zakona, bolju efikasnost, bolju i veću efikasnost nadzora, odnosno same inspekcijske kontrole, a time i veći kvalitet, funkcionalnost u sprovođenju zakona.

Istovremeno, može se postaviti kod ove oblasti i pitanje – Može li se, na primer, u narednom planiranju budžeta, razmatrati i doneti odluka da se nezavisno od ograničenja broja zaposlenih u državnih organima, na odgovarajući način i u većem broju poveća broj inspektora u naročito osetljivim oblastima i kategorijama rada, kao što su na primer baš zdravlje stanovništva, poljoprivreda, ekologija, itd.

Kada je reč o budžetu, može se postaviti i pitanje, da li je u pojedinim oblastima, u svakom od ovih zakona, ne samo u ovom ministarstvu ili ne samo odlukom Vlade, predsednice Vlade, odnosno svako ministarstvo pojedinačno, razmotriti tu mogućnost pojačavanja nadzora i rada inspekcijskih službi.

Time bi u stvari obezbedili da upravo funkcionalnost zakona bude u većoj meri sprovedena i veća efikasnost i kvalitet života i zdravlja stanovništva, a time bi obezbedili ne samo onu represivnu meru u sprovođenju zakona, nego i onu jednu edukativnu, jer bi u sprezi i jednog i drugog sistema obezbedili u stvari veću odgovornost svih privrednih subjekata u sprovođenju zakona i njihov kvalitet poslovanja. Hvala.

Poštovani predsedavajući, povodom amandmana na član 3. smatram da su ministar i Ministarstvo mogli da usvoje ovaj amandman, jer se upravo radi o preciziranju u smislu ne žargonskog govora, kakav ne bi trebao da bude u zakonu, nego u stvari pravno-tehnička ispravnost govora i načina na koji se pišu zakoni.

Kada je, u svakom slučaju, o ovome reč, iskoristiću priliku da kažem da značaj IPARD fondova je apsolutno veliki za budući razvoj poljoprivrede ruralnog područja i podvući ću ono što sam rekla juče da je ovo jedno multidisciplinarno pitanje koje svakako mora da uključi odgovornost svih, i ministarstava, i lokalnih samouprava, sve do pojedinaca, a svakako želim da pohvalim, smatram da je dobro, da je u zakonu predviđeno da u Ministarstvu postoji jedinica posebna koja će moći da pomogne građanima kada je reč o prijavljivanju za projekte za koje se može konkurisati, s obzirom da mi nemamo dovoljno edukovanih ljudi iz oblasti poljoprivrede, zaštite šuma, voda itd. koji mogu da budu pripremljeni, tako da smatram da je ovo nešto što može da bude posebno značajno i verovatno će kroz službu koja je stručna i osposobljena, a verujem da će to biti i u buduće, moći još više na ovome da se uradi, a to je upravo pomak koji se očekuje. Hvala.

Hvala.

Poštovani gospodine ministre, prateći uopšte temu i sva otvorena pitanja aktuelna koja postoje i kod nas i u svetu, vezano za životnu sredinu, prateći ovih dana raspravu u ovom visokom domu, vezano za promenu zakona koji ste predložili, definitivno mora da nam bude svima zaključak da vama i vašem ministarstvu danas u Srbiji uopšte nije lako.

Srećemo se, kada govorimo o ovoj temi, o jednoj vrsti veoma značajne oblasti koja uslovljava sve aspekte društvenog života, na nešto što je u Srbiji dosta zapušteno, što nije negovano godinama, što nažalost, nije postojalo ni adekvatno ministarstvo, što se nije sistematski pratilo, a ja bih rekla da je očuvanje i briga o životnoj sredini uslov svih uslova.

Utoliko, apsolutno svako poštovanje i uvažavanje svih onih rezultata koje ste pokazali od kad ovo ministarstvo postoji, vašoj dinamičnosti u tome, koju prenosite, kao što se vidi, na sve ostale saradnike. Sigurna sam da će i u narednom periodu ovo ministarstvo, pod vašim vođstvom, a nadam se da u Srbiji više nikada ministarstvo ove vrste ne može da bude ugašeno, dati zaista one rezultate koje želimo da u Srbiji vidimo, a da to bude, da uslovno kažem, da bude zelena Srbija, Šumadija, onakvu kakvu smo imali, kakvu želimo da zadržimo, sa svim onim prednostima koje ona takva pruža. A na koncu, ona je i uslov održivog populacionog razvoja, što nam je vrhunski državni i politički cilj. Dakle, ako obezbedimo zdravu životnu sredinu, obezbedićemo da i uslovi u kojima se u Srbiji živi budu za buduće generacije bolji.

O životnoj sredini i problemima koji u vezi sa tim postoje u poslednjim godinama se govori sve više. Ranije o tome nije bilo toliko reči, naprosto zbog toga što sama životna sredina nije bila ugrožena kao što je danas. To životno okruženje je bilo mnogo zdravije i o očuvanju njenom, kao važnom uslovu zdravog života, nije se ovoliko i ovako govorilo do onog momenta kada je ona postala ozbiljno ugrožena.

Moderne civilizacije, razvoj industrije, saobraćaja, razni vidovi korišćenja energije i stvaranje raznih otpada, negativno utiču na naše okruženje i stvaraju sve nezdraviju, lošiju životnu sredinu. Zato i ta naša obaveza mora da bude veća i sve aktivnija i sve snažnija.

Zato podržavam Zakon o zaštiti životne sredine i sve njegove promene, koje znače poboljšanje odnosa, veću brigu i odgovornost prema okruženju. Podržavam i ove promene u zakonu koje na prvi pogledu mogu izgledati male, ali u suštini, znače povećanu odgovornost koja mora postojati u svakom obliku ljudske delatnosti, pa i u zaštiti životne sredine.

Svako korišćenje sredstava za razvoj mora u svakom slučaju imati i deo koji je odvojen za životnu sredinu.

Podnela sam amandman na član 2. u cilju njegovog boljeg preciziranja i isticanja odgovornosti proizvođača, koji u želji za sve većim prinosom, npr. u poljoprivredi, moraju voditi, takođe, računa i o odgovornoj upotrebi hemijskih sredstava kako bi proizvod bio zdrav, zemlja, voda i ostale okolnosti ostale zdrave.

Razvijene evropske zemlje imaju razvijen sistem zaštite životne sredine, prepoznaju i raznim merama podstiču odgovorno ponašanje, ne doživljavaju to kao trošak, o čemu ste vi govorili, što je, nažalost, prisutno u manje razvijenim zemljama i siromašnijim društvima. Briga o zdravoj životnoj sredini je preventiva. Ona je uvek jeftinija od lečenja. Briga o zdravoj životnoj sredini ne poznaje granice. Ona mora biti briga svih, jer ekologija nema granice, ona ima samo jednu politiku. Zdrava životna sredina čuva biološku ravnotežu, ona čuva planetu i sam život. I, džaba što su poznate državne granice, kada se desio Černobilj, on je pogodio celu Evropu, da ne kažem ostalo.

Nažalost, čovek svojim ponašanjem u velikoj meri ugrozio je sam život, i vodu i vazduh i zemlju, tako da su potrebni, znači, veliki napori da se ta ravnoteža povrati.

Ono za šta bih se ja založila u Srbiji, to su u svakom slučaju još izraženiji i jasniji ciljevi u cilju zaštite životne sredine, postavljanje pitanja i traženja veće odgovornosti i firmi i pojedinaca, razvoj i ulaganje u edukaciju, uključivanje školskog sistema u cilju očuvanja zdravlja i očuvanja prirode, zaštita šuma, voda, zaštita zemljišta i veće ulaganje u zelene gradove i sela i u nacionalne parkove. To je pitanje, ustvari, kulture života.

Uspesi Ministarstva za ovo vreme, svakako, treba da se još jednom pomenu. Da se zna za kratak period da je to u svakom slučaju obezbeđen transparentan rad Ministarstva, otkrivanje nezakonitih deponija opasnog otpada, veći međunarodni ugled vezano za otvaranja Poglavlja 27, bolje upravljanje otpadom, smanjenje upotreba plastičnih kesa, formiranje Nacionalnog tela za utvrđivanje posledica NATO bombardovanja na čijem ste čelu, takođe, stvaranje uslova za bolje korišćenje sredstava predpristupnih fondova, opremanje Nacionalne laboratorije za kontrolu vode, zemljišta i vazduha, povećana naplata ekoloških taksi, itd. Kada je o tome reč, moje zalaganje ide u pravcu isticanja ove mere, u cilju razvoja ekološke svesti, ali i zalaganja da sva sredstva idu upravo u Zeleni fond.

Ističem, takođe, značaj i postavljanje jednog pitanja ovakve npr. vrste – šta su i kako izgledaju nacionalni parkovi u Srbiji danas, da li ih čuvamo ili uništavamo, da li ćutimo na njihovu zloupotrebu, razvoj divlje gradnje i kako čuvamo to nacionalno blago? Isto tako bih postavila pitanje da verovatno adekvatnom politikom koja se priprema na eventualno zagađenje, npr. velikih rudnih predela tipa Bora i Majdanpeka, u smislu zaštite životne sredine, ili što je u javnosti pre nekog vremena bilo prisutno otvaranje novih rudnika jadarita u Zapadnoj Srbiji, da adekvatnom politikom, jer novac ne sme da bude Gospod Bog, profit ne sme da bude Gospod Bog, naime, sasvim jasno, pred svim investitorima i njihovim željama za ostvarivanja profita, mi moramo u tom smislu biti odgovorni prema uslovima u kojima ćemo živeti, upravo u smislu vaše politike koju sprovodite. Ne sme nam sutra Kopaonik izgledati kao Zlatibor, primera radi.

Apelujem, dakle, da se zaštite i kao zdrava sredina i kao zaštićeno stanište biljaka i životinja svi ovi predeli i mislim da je ova delatnost multidisciplinarna i da u smislu zaštite i politike, onu koju vodite, treba svakako uključiti Ministarstvo za državnu upravu i samoupravu, Ministarstvo turizma i građevinarstva, upravo da bi sve mere koje ministarstvo predviđa bile efikasne i u dovoljnoj meri efikasne i daleko kvalitetne. Hvala.

Zahvaljujem.

Danas bih postavila pitanje ministru za rad, zapošljavanje, socijalnu i boračku zaštitu i ministru obrazovanja.

Naime, Strategijom obrazovanja do 2020. godine, usvojenom 2012. godine, kada je ministar obrazovanja bio prof. dr Žarko Obradović, utvrđen je jedan od najvažnijih obrazovnih ciljeva, a to je povećanje obuhvata mladih visokim obrazovanjem i dostizanjem procenta visokoobrazovanih od 20% kadrova. Ka tom cilju se i ide. Procenat, međutim, koji je do sada postignut je 11%. To je dobro, ali svakako nedovoljno za jedno napredno društvo, kojem inače težimo.

S druge strane, priroda Bolonjskog obrazovnog modela kod nas otvara drugo pitanje, a to je pitanje stečenih akademskih zvanja koja se dobijaju po završetku studija na akreditovanim programima i obrazovnim profilima na našim visokoškolskim ustanovama, a nema ih u registru zanimanja.

Problemi nastaju upravo kada mladi sa fakultetskom diplomom treba da se prijave Službi za zapošljavanje, jer se veoma često dešava da veliki deo zanimanja sa akreditovanim visokoškolskih programa nisu evidentirani u registru zanimanja koji vodi Nacionalna služba zapošljavanja, niti statistika prepoznaje ova zanimanja. To se dalje komplikuje kod zapošljavanja, odnosno formulisanja konkursnih zahteva poslodavaca.

Posebno su u problemu nova tzv. „zelena zanimanja“ npr. inženjer zaštite životne sredine. Kako je u toku izrada kataloga zanimanja potrebnih javnom sektoru, smatram da je neophodno da se to usklađivanje izvrši saradnjom Ministarstva obrazovanja u čijoj su nadležnosti studijski programi i zvanja, koja se po tom osnovu dobijaju, i ministra rada u čijoj nadležnosti je područje zapošljavanja.

U vezi sa tim bih pitala oba ministra – da li se radi na usklađivanju nomenklature i statistike zanimanja koja se vode kod Nacionalne službe za zapošljavanje i stečajnih zvanja na našim fakultetima, diploma koje dobijaju mladi, jer bi se mnogi administrativni problemi i prepreke rešile upravo uvrštavanjem ovih zanimanja u registar Nacionalne službe, i to što pre. Ovaj problem je usko vezan za zapošljavanje mladih i obrazovanih ljudi koji često ne mogu biti uvedeni u evidenciju nezaposlenih, jer se njihovo zanimanje ne nalazi u registru zanimanja Nacionalne službe zapošljavanja.

Ukazujem na ovaj problem zbog činjenica da jedan broj mladih i obrazovanih ne uspe da dođe do posla, a diplomu imaju.

Drugi problem koji je povezan sa prvim jeste još uvek prisutan odlazak mladih i obrazovanih ljudi u inostranstvo i taj broj, kao što znamo, nije mali. Ceneći sve napore Vlade da se trend odlaska mladih zaustavi, imala bih pitanje i predlog istovremeno ministru rada.

U vezi sa volontiranjem mladih u organima državne uprave, lokalne samouprave, u sudovima, zdravstvenim ustanovama, obrazovnim institucijama itd, veliki broj mladih se odlučuje da volontira kako bi dobio šansu za zapošljavanje. Znam npr. jedan broj mladih lekara koji godinama volontiraju u našim zdravstvenim ustanovama, pravnike koji su u sudovima ili organima uprave. Volontiranje je prilika da praktično primene stečena znanja i pod mentorstvom stručnih ljudi nauče kako da rade.

Po Zakonu o volontiranju ovi mladi, a nezaposleni ljudi, imaju pravo na naknadu ugovorenih troškova prema članu 21. Zakona o volontiranju. To su pre svega topli obrok i putni troškovi. Dakle, minimum. Međutim, zakon omogućava da se ti troškovi ne ugovore prilikom sklapanja ugovora o volontiranju, tako da oni sami snose troškove redovnog dolaska na posao i troškove ishrane u toku rada.

Pored toga, volontiranje ne ulazi u radni staž, jer se volonteri ne prijavljuju kao zaposleni i ne plaćaju se doprinosi. Ako uzmemo u obzir da su to nezaposlena lica, onda je jasno da je njihovo volontiranje u stvari još veće opterećenje nacionalnog budžeta.

U tom smislu, pitam ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja - da li se i koje mere mogu preduzeti da se volonterima obezbedi obavezna naknada troškova dolaska na posao i troškova toplog obroka? Da li se razmišlja i o mogućnosti promene statusa volontera prijavljivanjem i obezbeđivanjem makar minimalne osnovice osiguranja volontera, što bi značajno poboljšalo njihov položaj i motivisalo i druge da se kroz volontiranje približe šansi za dobijanje stalnog posla? Time bi se svakako smanjio i odliv mladih kadrova u inostranstvo. Pitam – da li se u tom smislu može izmeniti Zakon o volontiranju, kako bi se uvela zakonska obaveza, a ne prepušteno samo poslodavcu da odluči treba li ili ne da volonteru obezbedi… (Isključen mikrofon.)

Hvala vam puno.

Ako dozvolite, javila bih se po ovom amandmanu koji je podnela poslanica Vesna Ivković, s obzirom da je ovo tema o kojoj smo dosta diskutovali u samoj poslaničkoj grupi i koja je kod nas izazvala određenu pažnju.

Naime, kolega pre mene govorio je o predlogu da se period uplaćivanja sledeće rate, ukoliko je zaostala uplata za lica koja nisu zaposlena, produži na devet meseci. Vesna i neki od nas su bili čak stanovišta da taj period može da se možda produži na godinu dana.

U svakom slučaju, smatramo da je za pohvalu da svako onaj ko može na određen način da obezbedi, a nema redovno osiguranje iz statusa zaposlenog, sebi uplatu za penziju, da je to svakako dobro i odgovorno razmišljanje u odnosu na starost.

Ono što bih pitala gospodina ministra vezano za ovaj problem, mada ministar u ovom trenutku priča, pa ne verujem da će me čuti. Oprostite, gospodine ministre, interesuje me – ako određeni broj godina lice uplaćuje privatno za sopstveno osiguranje, na primer da je to 10 godina, redovno i u određenom periodu nema mogućnosti da tu redovnost obezbedi, nego mora doći do prekida, bilo to posle šest meseci, devet ili godinu dana, što nekako lično smatram da je moguća mera koju možemo predvideti, da li posle nekog vremena to lice, ako ponovo dođe u priliku da može da nastavi da uplaćuje sopstveno osiguranje, da li to može da nastavi na taj način da mu se priznaju sve godine za koje vreme je uplaćivao sebi za radni staž i za penziono osiguranje i da se taj status obnovi ili mu sredstva, ne daj Bože, propadaju i taj status potpuno gubi?

To zakonom nije, bar ja nisam videla u obrazloženju, rečeno. U svakom slučaju, smatram da, s obzirom da se ne radi o odgovornom odnosu poslodavca ili nekog drugog, nego o licu koje se samo trudi da obezbedi sebi sredstva za starost i po svim principima privatnog osiguranja, koje postoji kod nas, koje se razvija u drugim razvijenim zemljama, da bi ovo trebalo da bude obezbeđeno i da ta sredstva budu za dalji period osigurana i ponovo, da tako kaže, uslovno upotrebljiva.

Kada već govorimo o ovome, dozvolite, predsedavajući, par minuta od poslaničke grupe, želim da povodom ovog zakona kažem svoje mišljenje. Veoma podržavam ukidanje, naravno, starog zakona, kao i svi penzioneri i vraćanje penzija u sistem.

Podvlačim ovde značaj sistema za održivost, pravednost, stabilnost i predvidivost tog penzionog PIO fonda, koji nije socijalna kategorija. U raspravama se u određenim trenucima pojavljivalo da li je to socijala, da li je to osiguranje itd. Kada donosimo zakone, smatram lično da to mora da bude sasvim jasno opredeljeno da se radi o jednom stabilnom fondu, a ne socijalnoj meri. Na taj način ćemo obezbediti i uverenje mladih generacija da je isplativo i apsolutno opravdano uplaćivati sredstva u stabilne PIO fondove, jer oni zasigurno obezbeđuju socijalnu sigurnost u godinama kada čovek prestaje da radi i odlazi u penziju.

U protivnom, ukoliko je on nepredvidiv i nestabilan, poverenje u stabilnost tog fonda i njegovu opravdanost gubiće se, što se pomalo već i vidi, jer su mladi skloni tome da od poslodavca traže da mu se uplati bruto plata ne mareći za neke druge stvari. Naravno, to je mimo zakona, podložno je kažnjavanju i sve ostalo, ali takvih pojava ima, takve pojave sve više moramo suzbijati i uvoditi stvari u sistem.

Potpuno podržavam, naravno, jedan odgovoran odnos Vlade, koji kaže – penzija mora da je u skladu sa budžetom održiva kategorija koja neće budžet ugroziti. Ovaj prethodni zakon u tom smislu smo mi i donosili. On sada, ubuduće, ne sme da bude promenljiv, da zavisi od BDP, nego ga moramo svim mogućim sredstvima i silama obezbediti da funkcioniše da bi on zaista i bio u budućnosti održiv i opravdan sa stanovišta svih koji u budućem periodu budu uplaćivali sredstva za penziju.

Podržavam, takođe, posebnu meru Vlade koja, kada je reč o ovom zakonu ovde, kaže da treba pomoći onim penzionerima koji imaju najniže penzije. Opet se postavlja pitanje – da li to ide iz sredstava PIO fonda, koji znači sigurno i stabilno osiguranje na osnovu zarađenog, ili je to socijalna mera?

Zalažem se da to bude socijalna mera koja će zasigurno obezbediti stabilnu starost i onih ljudi sa najnižim penzijama, ali mora da bude, neko primera radi, da je radio 15 godina sa najniže plaćenim poslovima i sigurno da će imati najnižu penziju, ali nadoknada toga ne bi trebalo da ide iz samog PIO fonda, to je moje lično mišljenje.

Želim samo još ovde da kažem narodu, vi to znate, narodnu poslovicu - nije krivo na malo, pa kada se to podjednako po pravilima raspoređuje, nego je krivo na nepravo, zato nemojmo nepravda, ili proizvoljne procene u kretanju penzija u buduće primenjivati. Držimo se sistema, verujmo u razvoj privrede, jer je osnova, u stvari je za svaku socijalnu sigurnost, pa i stabilnost penzija. Uradimo sve da fabrike se otvaraju, što ova Vlada radi, i tu je potpuno podržavamo, a ne zatvaraju, što su radile prethodne vlasti i što je bilo tragično do kraja, i videlo se do čega je dovelo, da budu sve veće uplate u budžet kako budući obračuni penzija bi bili upravo na osnovu propisanih pravila, a ne podlegali bilo kojoj nejasnoći ili neizvesnosti. Samo tako će i mladi, kažem, i poslodavci hteti da uplaćuju sredstva u PIO fond, a on kada je nestabilan neće biti obezbeđenje za budući život. Toliko i hvala.

Hvala poštovana predsednice.

Gospodine ministre, gospodo poslanici, kada govorimo o Predlogu zakona o ratnim memorijalima još jednom želim da istaknem da smatramo da je od velikog značaja što se donosi u ovo vreme, da istaknemo da je to prvi zakon koji takve vrste donosi država Srbija i da je on u tom smislu veoma odgovoran.

Činjenica je da se i spisak ratnih memorijala, kao i svih stradanja u toku ovog prošlog veka u Republici Srbiji, u državi Srbiji ne može napraviti ni za kratko vreme, niti je to lak posao.

Imajući sve to u vidu, potpuno podržavamo sve napore koje će i stručne službe i svet i mnistarstvo i stručnjaci u narednom periodu imati, prosto, da bi se to moglo ostvariti.

Važno je da istaknemo i ovog puta da to zaista bude jedan uporan, dug i istrajan put koji će zaista ostvariti krajnji cilj, a ne samo da bude dobra namera.

Veliki posao će sigurno voditi struka, ali kada je reč o memorijalima, važno je, s jedne strane, i da oni budu posvećeni vojnicima i junacima koji su u odbrambenim ratovima branili sebe i pravo na život.

Ovaj amandman koji sam podnela odnosi se na isticanje svih civilnih žrtava rata koji su se u ovim sukobima događale. Bilo je ogromno stradanje naroda, videli smo u Drugom svetskom ratu da su tu postojali logori, jame itd, mesta gde su uništavani životi i razna mesta stradanja koja prosto ne znam i da li možemo da popišemo.

Ali u modernim vremenima, kada je NATO vodio rat protiv srpskog naroda, pod ciničnim imenom „Milosrdni anđeo“, on ga je vodio kao video igricu. Nažalost, stradali su i vozovi i autobusi, mostovi i pijace, kuće i bolnice. U njima su bili ljudi, ljudi koji su za njih bili legitimne mete, koje su nažalost nazvali ciničnim imenom - kolateralna šteta, jer za njih to nisu bili ljudski životi.

Vidimo iz svega ovoga da je u čitavom ovom vremenu sloboda za srpski narod bila skupa.

Zamolila bih takođe i sugerisala da prestane priča o tome da li partizani ili četnici, to je isto priča kao da li je socijalizam ili kapitalizam. Neka narod kaže kada je bolje, a mi je najvažnije zajedno da ostanemo na ispravnom putu oporavka i jačanja Srbije. Hvala.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.

Gospodine ministre, gospodo poslanici, podnela sam amandman na član 1. zakona smatrajući da već u samom članu 1. treba da se istakne upravo ono o čemu su mnogi poslanici govorili, a to je slobodarska tradicija Srbije i srpskog naroda.

Zakon o ratnim memorijalima je jedno naravno vrlo značajno, istorijski značajno odgovorno, ali vrlo emotivno pitanje, zato je i naš odnos prema ovom zakonu vrlo odgovoran, dajemo mu podršku, ali prosto smatramo da koliko je to moguće u ovom trenutku više preciznijih definicija može u sebi da sadrži.

Važno je istaći kada o ovom zakonu govorimo jednu značajnu stvar, da je on prvi ovakav celovit zakon, što na žalost Srbija evo sve do sada nije imala i uspeh samog ministarstva i Vlade je upravo u predlogu ovakvog jednog zakona i pomake da se ovako nešto napravi.

Većina poslanika kada je o ovom zakonu govorila isticala je upravo značaj jedinstvenog spiska svih memorijala koji do sada postoje i u inostranstvu i u zemlji, ali i istovremeno kao jedne celovite evidencije, takođe i veliki broj poslanika a i sama naša poslanička grupa smatra da je od velikog značaja da se ako je to ikako moguće i najviše u najvećoj meri u kojoj je to moguće naprave spiskovi stradalih i poginulih.

Na žalost, istorija srpskog naroda u 20. veku obeležena je mnogim ratovima, mnogim stradanjima, a mi u celom tom istorijskom razdoblju i u tom periodu, mi smo imali uvek dovoljno odgovoran i celovit odnos da smo se sa pijetetom prema žrtvama odnosili i da smo prema ratnim invalidima koji su iz tih ratova izašli, a koji su dali veliki doprinos slobodi države Srbije, na žalost nisu bili uvek isticani u pravoj meri.

Zato je ovo prilika da učinimo koliko je to naravno moguće u ovom trenutku, najveći mogući napor da se to napravi i konkretan predlog je da bi se ta celovita jedinstvena slobodarska borba istakla, još jednom podvlačenje da jedan veliki memorijalni centar treba da obuhvati upravo i sažme tu jedinstvenu slobodarsku borbu i da se na tom jednom mestu nalazi kompletan spisak koliko je moguće svih žrtava i boraca, civila u ovom periodu stradanja. Mislimo da bi takav jedan memorijalni centar i očuvanje takvog sećanja u stvari onda podržali svi.

U tom smislu smatram da ovaj zakon u narednom periodu i naše ukupne aktivnosti treba da idu. Hvala.

Hvala.

Ja bih se uključila u raspravu o memorijalima, vezano za ovaj amandman, upravo svojim nekim stavom da podizanje memorijala predstavlja odavanje žrtvama velikog pomena i poštovanja je radi sećanja i radi opomene za naredni period.

Nije pravo pitanje koje smo ratove izgubili ili u kojima smo pobedili, glavno je da li je vojska ili narod bili agresor, pa izgubljen rat ili se pravo branilo na život u svojoj državi, u svojoj kući, u svom domu i svojim istorijskim korenima. Sigurno je da je bilo napadnuto pravo naroda da živi u svojoj zemlji i u svojoj državi i u tom smislu sve žrtve koje su branile svoju kuću i svoj dom imaju pravo da budu pomenute, odnosno da ne budu zaboravljene i u tom smislu da one budu obeležene.

Na koncu, NATO je nezakonito napao našu zemlju. Možemo reći da su bitke koje su vođene na Paštriku i Košarama bile velike vojničke pobede, s obzirom da su one bile projektovane kao napad na suverenu državu koja je trebala kroz taj deo zemlje u stvari napravi jedan kopneni napad i sasvim drugačije isprojektuje kraj rata.

Herojska odbrana vojnika koji su branili ovaj deo zemlje i koji su u borbi jedan prema 600 u stvari uspeli da ga odbrane i u toj bici sigurno vojnički pobede, imaju pravo na svoj nezaborav.

Najzad, u celini odbrana srpskog naroda i stvaranje Republike Srpske je uspeh jedne odbrambene politike, jednog odbrambenog nastojanja da se pravo zadrži, da se tu ostane na svojoj teritoriji i u tom smislu smatram da kada se rasprava o ovom zakonu i kada se raspravlja o ovom amandmanu pre svega treba da imamo odgovor na taj cilj i da damo u tom smislu i odgovor na rešenje koje je ponuđeno. Hvala.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar, gospodo narodni poslanici, zbog naročito velikih napora koje Republika Srbija poslednjih godina ulaže u očuvanje sopstvenog integriteta i celovitosti države, u jačanje privrede, novo zapošljavanje, socijalnu sigurnost, pomoć porodici i sve ostale oblasti života koji su od velikog značaja i za građane, za državu u celini i za njenu međunarodnu i stabilizaciju i reputaciju, ja želim našu pažnju ovog puta još jednom da osvrnem na ono što je naša diplomatija uradila poslednjih godina, naročito poslednjih dana, boreći se za KiM, našu pokrajinu za koju nekada deo vlasti nije bilo briga.

Želim da istaknem da su veliki napori ministra, gospodina Ivice Dačića, veliki napori Vlade i predsednika države urodili plodom, u tom smislu da sve veći broj država danas povlači svoje priznanje KiM, ističući da u prethodnom periodu niti su bili upoznati sa tim šta se u stvari na ovim našim prostorima događa, niti sa interesovanjem države Srbije da to pitanje našim starim i proverenim prijateljima objasne. Utoliko su ovi uspesi veći danas i značajniji, jer se među starim prijateljima vraća poverenje, jer se obnavljaju dobri i pozitivni odnosi i u tom smislu Srbija beleži značajne korake.

Bez obzira koliko su te države male ili velike, značajno je, svaki glas u UN znači pobedu Srbije. U tom smislu bih zahvalila državi Liberiji, ministru inostranih poslova, koji je zajedno sa ministrom inostranim poslova Ivicom Dačićem održao konferenciju za štampu, javno pokazao dokument kojim se poništava prethodno priznanje KiM, kao samostalne države, i ostavlja pitanje za dalje rešavanje. U tom smislu, mislim da i naša Skupština mora da da podršku ovakvim naporima i ukupnoj istrajnosti.

Kada je reč o današnjem zasedanju, u svojoj diskusiji pridružiću se u početku poslanicima koji su u toku jučerašnjeg dana isticali obimnost dnevnog reda, raznovrsnost zakona o kojima se danas raspravlja kao i jednu otežavajuću okolnost. Moje isticanje ovog pitanja ide sa obrazloženjem da je među ovim zakonima značajan broj onih koji rešavaju mnoga značajna pitanja koja su dugo bila otvorena, koja nisu mogla dugo vremena, niti su pominjana, niti su činjeni veliki napori da se zatvore, a ovog puta u predlogu, npr. Sporazuma sa Ruskom Federacijom ili nekih drugih, mi zatvaramo značajna pitanja koja su bila otvorena, a nećemo imati dovoljno vremena da građane upoznamo sa tim rešenjima, a sigurno su za nas, odnosno za sve građane od velikog značaja.

Radi se o dobrim rešenjima koja rešavaju ozbiljne probleme, kao i onaj zakon koji rešava upućivanje zaposlenih na privremeni radu u inostranstvo, što znamo da je u prethodnom periodu takođe bilo problematično.

Među ukupnim zakonima koje smo, kao što se videlo, mogli podeliti u nekoliko grupa, te jednu grupu čine zakoni iz oblasti rada i zapošljavanja, drugu zakoni iz oblasti boračke zaštite i memorijali, a treću sporazumi i memorandum o čemu sam malopre govorila, posebno mesto, međutim, zauzima Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici. To je i po značaju veliki zakon. To je pokazala jučerašnja rasprava, tako da nema poslanika koji ne daje podršku ovom cilju i ovom zakonu.

Naime, stručnjaci su u Srbiji još pre 30, 40 godina ukazali na veliki problem nedovoljnog rađanja i depopulacije stanovništva. Odgovorno je isticano da za pola veka Srbija postaje država sa skoro najstarijim stanovništvom u Evropi, u kojoj neće biti dovoljno mladih koji će obezbediti trajanje i nacije i države. To je tada bio futurizam koji niko nije hteo ozbiljno da čuje i da preduzme mere. Već je, na primer, 1971. godine stopa ukupnog fertiliteta u centralnoj Srbiji bio 15% niži od potrebe potrebnog za obnavljanje proste reprodukcije, a u Vojvodini i preko 20%.

Pre 2000. godine, doduše kratko, bilo je ustanovljeno ministarstvo za porodicu u ono tzv. loše Slobino vreme, ali je posle 2000. godine brže bolje ono ukinuto. Tek je Vlada 2012. godine, počela odgovorno da rešava ozbiljna državna i nacionalna pitanja od oživljavanja rada i zapošljavanja, rešavanja stabilnosti državnog budžeta, jačanja privrede, rešavanja pitanja srpske pokrajine KiM i njenog međunarodnog statusa itd, ali evo i veliki problem obnavljanja stanovništva i populacione politike.

Doktor Slavica Đukić Dejanović, bez posebnog ministarstva, bez široke podrške stručnih službi u okviru svog ministarstva, uspela je svojim znanjem, sposobnošću, strukom i dobrim odnosom sa naukom, sa pozicijom i opozicijom da okupi stručne ljude, tako da je prvi put usvojena Strategija razvoja, Akcioni plan iz kojih su, krajem prošle godine, proizašle nove konkretne mere podrške porodici.

Mere podržavaju rođenje prvog, drugog, trećeg i četvrtog deteta sa ciljem da potrebni željeni model porodice ubuduće u Srbiji bude model sa troje dece. Dugo smo robovali modelu „duo“ koji smo iz Francuske prihvatili 60-ih i 70-ih godina kada je u Srbiji skoro bilo sramota da se ima više od dvoje dece. Ovog puta, konkretne mere koje se ovim predlogom zakona usvajaju, znače podršku od 100 hiljada dinara jednokratno za prvo dete, 240 hiljada za drugo dete, milion i 440 hiljada u desetogodišnjim ratama za treće dete i 2.160.000 za četvrto dete u jednakim ratama.

Naglašavam, ovo nije ekonomska, nije socijalna mera, ona je podsticaj porodici i rođenju dece. Ona mora biti, kao što je i ministarka juče rekla, samo početak da se u narednih 10-15 godina tek vide pravi efekti. To primenjuju mnogo razvijenije države i velika je stvar što je Srbija naša današnja, u uslovima u kojima postoji, primenila ovakve mere.

Zašto? Zato što će, ako bi se ovakav trend stanovništva nastavio, broj stanovnika za narednih 20 godina opasti za 23% po čemu bi Srbija imala svega 5,5 miliona stanovnika. Zato je krajnje vreme, a pitanje je da li smo to već i potrošili da se preduzimaju mere, i to finansijska pomoć porodicama sa decom, da bude pronatalitetna mera, ali smo svesni da je ona osnovna, jer je ekonomsko jačanje, razvijanje novih preduzeća, novo zapošljavanje, socijalna sigurnost, stambena politika tek prava mera koja stabilizuje ovo pitanje i te mere mogu da promene tok ove politike.

Čak i kada se stvore bolji uslovi, moramo se izboriti sa novom filozofijom života mladih, shvatanjem ličnih sloboda, sa shvatanjem porodice, sa uticajem medija i globalne politike. Svakako želim da istaknem da se uvek može reći – moglo je drugačije, moglo je bolje, ali to sigurno nije razlog da se ovaj zakon ne prihvati kao početak i kao velika revolucionarna i značajna stvar.

Cilj nam je očuvanje porodice kao institucije u kojoj su partneri ravnopravni i međusobno uvažavani. Razvijanjem modela porodice sa troje dece, primena ekonomskih podsticaja, društveni razvoj i sigurnost, obezbeđenje proste i proširene reprodukcije, jer kako reče juče naša drugarica Vesna – neće imati ko da donese cveće na naše memorijale onog jednog herojskog naroda koji se borio za svoju slobodu.

Danas, takođe, među zakonima su i oni iz oblasti rada, gde se svakako izdvaja Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima. To znači zapošljavanje sezonskih radnika. Sigurno je da pitanje rada sezonskih radnika do sada nije tretirano, jer se zapošljavalo na stari, tradicionalni način. Sigurno je da ovi ljudi koji rade sezonske poslove rade u sferi sive ekonomije, da su za sistem nevidljivi, da su u svakom pogledu nezaštićeni, nemaju penzijsko i zdravstveno osiguranje, izloženi su mnogobrojnim rizicima, neposredno se dogovaraju o uslovima rada i nadnici. Poslodavci, poljoprivredne firme i kombinati, ali i privatnici prema ovim radnicima nemaju nikakve obaveze i odgovornosti.

Istina, i sezonskih radnika je sve manje i već ih je teško naći u sve manje naseljenim selima. Za državu je važno da svi radnici rade legalno, da poslodavci rade u legalnim i jednakim uslovima da imaju ista prava i obaveze, a taj pristup je odgovoran i prema budžetu u celini. Zato ćemo sigurno usvojiti i prihvatiti ovakav zakon i ovakvu orijentaciju.

Hajde dalje da pogledamo koji su to sezonski radnici? To su nezaposleni ljudi, niže obrazovne strukture, nekadašnji viškovi zaposlenih u nasilno burazerskom privatizacijom zatvorenim i razrušenim fabrikama, starije teško zapošljive kategorije, često osobe sa invaliditetom, mlađi od 18 godina, a često i stranci, a bojim se da će ih biti sve više.

Odbijanjem ovog Predloga zakona sve ove ljude i dalje ostavljamo van zaštite i van zakona. Nametnuta obaveza prijavljivanja sezonskih radnika prvo će ostvariti se u velikim poljoprivrednim gazdinstvima i farmama. Teže će se primenjivati u početku kod individualnog proizvođača i svi smo toga svesni, ali, to je sada. Selo nije u dovoljnoj meri naviknuto na ovakve promene i inovacije, ali mere će se početi primenjivati, razvijati, a tako još više uspemo da razvijemo selo i vratimo život, izgradimo puteve i potrebnu infrastrukturu.

Ovi tokovi treba da idu uporedo i razvoj i stimulacije i radna i socijalna zaštita stanovnika na selu i ovo kao SPS možemo samo podržati. Neće sigurno inspektor rada juriti sezonce po njivama, ali ćemo te i takve ljude koji rade u ovim uslovima sigurno zaštititi. U tom smislu podržavamo zakone koji su u ovom setu, naročito ovaj zakon iz oblasti sezonskog zapošljavanja.

I pored ovih zakona, u setu su predloženi i zakoni, kao što sam rekla na početku, ili izmene i dopune vezano za boračku, invalidsku zaštitu, o čemu će drugi poslanici naše poslaničke grupe još govoriti.

Samo želim da istaknem veliki značaj ovih zakona, značaj zaštite svakog borca, svakog ko je branio svoju kuću, svoj narod, jer naša vojska nikada nije bila agresor. Branili smo mesto gde smo se rodili, gde smo živeli i pravo da tu živi i ostanemo.

Veliku pažnju, naravno, privukao je Zakon o ratnim memorijalima koji je prvi ovakav celovit zakon države Srbije u ovoj oblasti. Ovu materiju ranije su pokrivali zakoni SRJ, odnosno SFRJ za memorijale u inostranstvu, a Republike u samoj Republici. Moram reći da se u prethodnom periodu baš i nismo pokazali dovoljno odgovorni za ove memorijale, jer su mnogi ostali zapušteni, neki čak zaboravljeni ili neotkriveni. Zato pozdravljam predlaganje ovog zakona u uverenju da ćemo odgovorno i celovito imati istražene i evidentirane memorijale i mesta stradanja naših ljudi u inostranstvu i u zemlji.

Isto tako, ali možda još i više, smatram da je važna evidencija svih poginulih, ubijenih, svih žrtava rata. Nažalost, 20 vek je velikog stradanja srpskog stanovništva u raznim balkanskim, svetskim i NATO ratovima.

Nedopustivo je, čak sramno da ne znamo broj žrtava i njihova imena. Setiću se i moga deda Đuđe, setiću se i strica i ujaka koji su netragom nestali u Drugom svetskom ratu, ali istovremeno svih onih boraca, čija smo imena, i stradalih ljudi, čija smo imena na KiM zaboravili. Zato danas neko može da kaže da npr. u Jasenovcu nije bilo toliko žrtava a razlika nije od nekoliko desetina ili stotina. Zato može da se kaže – Srbi su bili agresori, zato može da se zaboravi i bude nekažnjeno nrp. stradanje srpskih rudara na KiM koje je ostalo nekažnjeno, a izvršeno na današnji dan.

Iza sećanja ne sme da stoji privatna inicijativa. Mora da stoji država, ne da gleda u prošlost i u njoj bude zarobljena već da pamti, opominje i gleda u budućnost. Ako izgubimo sećanje, izgubili smo sebe, a jesmo mnogo izgubili. Zato predlažem odgovornu i sa poštovanjem i pijatetom svaku akciju u tom mestu za obeležavanje, čuvanje sećanja i na mesta i na ljude.

Predlažem, a o tome se već govori da se npr. Staro sajmište u Beogradu na prostoru između dva mosta izgradi kao veliki centralni memorijal, slično recimo Jad Vašemu i da se ovo mesto obeleži kao mesto velikog stradanja naroda.

Isto tako da se obeleže i Topovske šupe, koje ne smeju ostati samo sa jednom spomen tablom na koji će se izgraditi moderni tržni centar. Modernih tržnih centara ima na svakom mestu, a tradicije i sećanja samo na po nekim. I da se zna koja i kakva država je pri tome i fašistička tvorevina, taj genocid i ubijanje sprovodila i radila.

Ne sme biti zaboravljeno ni ime običnog čoveka, samog, ali heroja Miladina Zarića, koji je spasao jedan most i spasio tolike živote boraca i borbu za slobodu Beograda. Najzad podržavamo osnivanje saveta kao tela, podržavamo povezivanje stručnih ljudi i institucija zaštite koji će u ovoj oblasti davati stručna mišljenja kad, kome i gde treba podići memorijal a kada je to nedopustivo.

Imajući u vidu kroz šta smo sve kao srpski narod prošli u 20 veku, kako smo branili pravo na slobodu, na nezavisnost, doduše kao i danas, ali drugim sredstvima i da nam pravo na život u svojoj državi nikada nije poklanjan, već uvek uz žestoke borbe i velike napore da za odbranu i obnovu mislim da i sada se jako borimo, mislim da treba da nam više odgovara himna „Vostani Serbie“, tim pre što je ove stihove 1804. godine napisao veliki Dositej Obradović, veliki srpski prosvetitelj i prvi ministar prosvete, kojeg, kao što smo videli, đaci na maturskom ispitu, danas nisu prepoznali. To je pitanje za ministra prosvete. To smo mi.

Kada odnos prema takvim stvarima uspemo da izmenimo, a ova Vlada se istinski bori da očuva državu i da sabere narod, onda ćemo imati uspešnu državu i uspešan narod. Ako uspemo da ne zaboravimo ni Kajmakčalan, ni Cer, ni Kolibaru, ni herojsku odbranu Beograda, ni Sutjesku, Neretvu i Kozaru, ni Košare, ni Paštrik, ali ni Jasenovac, ni Jadovno, Sisak i Jastreborsko, veliko stradanje na KiM, što je crna rupa naše istoriografije, kao uspemo, a moramo da podignemo Srbiju, imaće čega da se sećaju naši potomci, a i šta da čuvaju i šta da izgrađuju. Hvala.

Hvala, poštovana predsednice.

Gospodine ministre, poštovani saradnici gospodina ministra i saradnici u Ministarstvu, poštovani narodni poslanici, u toku ove rasprave o Zakonu o lokalnoj samoupravi ovih dana kod većina poslanika slušali smo koliko je ovaj zakon važan za život građana i neposrednu organizovanost te lokalne samouprave kojoj je osnovni zadatak da u stvari zadovolji potrebe građana u najrazličitijim segmentima.

Složiću se sa većinom ovakvih zaključaka i sugestija, ali moj amandman na član 3. odnosi se na predlog koji je dat da se u članu 3. Predloga zakona kojim se menja važeći član 13. Predviđeno je da se u skladu sa Zakonom o udruženjima izmeni ovaj stav i pruži odgovarajuća uloga i značaj upravo udruženjima građana koji imaju za cilj isticanje konkretnih zahteva građana, njihovih potreba i njihovih zahteva, što je naravno u redu, a koji su njima važni u svakodnevnom životu. Izmenom koju nudi amandman daje se mogućnost šireg povezivanja saradnje i sa drugim oblicima organizovanja građana kroz humanitarne organizacije i neke druge organizacije koje imaju za cilj ostvarivanje konkretnih potreba stanovnika na određenom području, odnosno u konkretnoj zajednici. Zato mislim da je dopuna u vidu ovog mog podnetog amandmana od velike koristi i da bi u tom smislu trebalo da zauzme svoje mesto u predlogu člana 3.

Na primer saradnja u lokalnoj zajednici građana može se ostvariti bilo da građani žive u mesnoj zajednici, u gradu ili na selu i mogu da budu izraženi u vidu inicijativa koje se odnose, na primer, na izgradnju doma zdravlja, sportskog igrališta u mesnoj zajednici ili široj zajednici, dečijeg vrtića, popravljanje put, popravljanje struje, krovova, fasada, izgradnja vodovoda itd. Isto tako smatram…

(Predsednik: Vreme ste potrošili.)

… da zakonom može biti predviđena saradnja sa humanitarnim organizacijama, kao i sa drugim, gde podrazumevamo, recimo, fondacije ili zadužbine koje mogu da budu u ostvarivanju određenih potreba značajne u oblasti… (Isključen mikrofon.)

Hvala vam.

Poštovana predsednice, zaista vam zahvaljujem što ste učinili taj napor da se mi vratimo danas raspravi o dnevnom redu i o zakonu koji je pred nama. Istovremeno smatram da Skupština najbolje, najefikasnije radi kada govori o zakonima što je i njen osnovni zadatak.

Najbolje je da se govori o zakonima koji se tiču građana i njihovog života i najbolje je kad građani govore o svojim neposrednim životnim problemima i pokušavaju zajedno sa republičkom vlašću i drugim organima da ih reše u skladu sa svojim potrebama, a da najmanje znaju o tome kako se političke stranke međusobno prepucavaju i da samim tim skreću sa osnovnih stvari za koje su oni zainteresovani.

Kada je reč o današnjem zakonu, smatram da je korisno da amandmanom koji sam podnela poboljšamo njegovu definiciju u onom delu koji se tiče pojašnjenja upravo uloge i svemu onome što je ovaj zakon predvideo i kako je to ministar Branko Ružić sa svojim saradnicima ovde nama u uvodnom izlaganju izneo, smatram da je i ovaj član 1. zakona bi mogao da se popravi time što bi se neposredno u zakon, odnosno uz sam član uveli pojmovi koji ukazuju još više i još preciznije da neposredno i preko slobodno izraženih predstavnika građani upravljaju javnim poslovima koji su u njihovom interesu u lokalnoj zajednici.

U tom smislu sam i podnela amandman smatrajući da to može samo da bude doprinos pojašnjenju već na samom početku zakona onom osnovnom cilju koji se kasnije u drugim elementima takođe obrazlaže.

Istovremeno smatram da uticaj na poboljšanje uslova života i neposrednog okruženja je nešto što ovaj zakon omogućava, a što sami građani u svojim lokalnim samoupravama i mesnim zajednicama neposredno mogu da utiču i da dovedu do opšteg poboljšanja.

Opšta orijentacija zakona koja ide u smislu prilagođavanja uslovima i potrebama života građana je nešto što unapređuje uopšte ovaj segment društvenog života i smatram da je posebno vraćanje uloge mesnih zajednica od naročitog interesa za građane.

Mi smo mesne zajednice, koje smo nekada imali, u nekom periodu smatrajući ih nekom socijalističkom tvorevinom ili sasvim razrušili ili devastirali i potpuno je degradirali u očima građana i samim njenim funkcijama koja one imaju.

Nažalost, to se pokazalo kao krajnje loše i sasvim jedna nova orijentacija preciznija koja afirmiše ulogu mesne zajednice koja okreće interese građana ka definisanju lokalnih pitanja i zahteva višim organima da ih u skladu sa tim rešavaju, je nešto što u orijentaciji ovog zakona svakako treba pozdraviti.

Unapređenje rada lokalne samouprave u ovom zakonu jasno je definisano, jasna je, i to je dobro, obaveza nadležnosti koja se opisuje, a ne taksativno same definicije obaveza koje lokalna samouprava ima, jer ona u oblastima koje obuhvata sigurno obavlja i više poslova nego što je to u prethodnom zakonu bilo definisano i u tom smislu i sama lokalna zajednica i neposredna uprava građana i njihova uloga i mesne zajednice čine jedan konglomerat subjekata koji na jednom određenom lokalitetu su najviše zainteresovani za određene nadležnosti, određene poslove, u čijem interesu treba svi da budu angažovani.

Naravno, dosta mera je do sada preduzeto da se u lokalnim zajednicama pobošljaju uslovi rada i da oni budu brži, bolji i efikasniji u korist građana, te ću ovde istaći elektronsku upravu, posebnih programa koji se javljaju. Naravno, u skladu sa tim i u skladu sa potrebama i politikom koja se tu ostvaruje mora da prati tu lokalnu samoupravu i budžet, o čemu zajedno i lokalna zajednica i republička Vlada zajedno treba da vode računa.

U svakom slučaju mislim da je ovaj amandman mogao da ima svoju ulogu u pojašnjenju u ovom članu 1. Svi ostali elementi zakona mislim da idu u pravcu pojašnjavanja i davanja većih prava i obaveza lokalnim zajednicama i njihovim zaokruženim nadležnostima.

Naša poslanička grupa, kao i ja, daćemo podršku zakonu i merama koje su predložene i istovremeno ukupnoj orjentaciji ka rešavanju svih potreba usaglašavanja države Srbije sa usaglašavanjima sa evropskim zakonima ne radi Evrope, nego same Srbije i uređenja zajednica u njoj. Hvala.

Poštovana predsednice, podnela sam amandman na član 1. ovog zakona, u želji da ga malo bolje i više preciziramo, u cilju poboljšanja uslova i isticanja opšteg interesa i značaja ovog zakona. U svakom slučaju, želim da istaknem da ovaj zakon podržavam i da će ovakav pristup podržati i čitava poslanička grupa SPS.

Ovim zakonom pokazuje se jedan značajan pomak u cilju regulisanja položaja zaposlenih lica u svim sistemima i delovima odbrane zemlje, bilo da se radi o pripadnicima Vojske, policije ili službe BIA. Ono što je važno, pokazuje da radikalan odnos ove vlasti i ove Vlade prema svim pripadnicima ovih jedinica, nasuprot vlasti koja je u periodu od 2000. do 2012. godine u svim segmentima zanemarivala položaj zaposlenih u ovom delu, kao i njihovu ukupnu materijalnu obezbeđenost. Smatram da je pripadnost ovoj službi u stvari od posebnog značaja i da u tom smislu i država treba da se odnosi prema njima na adekvatan i odgovoran način, jer samim ulaskom u ovu službu svaki pojedinac i svaki čovek u stvari unapred je spreman da položi ono što je najvrednije na oltar otadžbine.

Poznato je takođe, da je sektor odbrane i bezbednosti od izuzetnog značaja za jačanje svake države, njen međunarodni položaj i ugled u svet i takav odnos prema ljudima koji u ovoj službi rade u svakom slučaju traži jedan pristupa, kao što omogućava ovaj zakon. Kakav je odnos bio, npr. vlasti, prema pripadnicima vojske, policije, u prethodnom periodu, između ostalog može da ilustruje jedan primer da je i meni kao predsedniku Upravnog odbora Tržište rada Srbije, prethodna vlast u periodu od 2000. do 2007. godine, sudila, za zloupotrebu službenog položaja što je Upravni odbor Tržišta rada Srbije u to vreme, doneo odluku da se pripadnicima, odnosno članovima porodice poginulih pripadnika vojske i policije na Kosovu, koji su poginuli u odbrambenim ratovima, obezbedi jedan poseban fond, koji bi bio pomoć porodicama poginulih. To je u svakom slučaju jedan sraman primer odnosa prema ovim porodicama, i prema ljudima koji su radili ovaj odgovoran i iznad svega težak posao.

Donošenjem ovog zakona obezbeđuje se jedan potpuno novi pristup koji je apsolutno za pohvalu, ali istovremeno smatram da će neka pitanja koja ovaj zakon nije regulisao moći da se regulišu podzakonskim aktima. Neka od tih pitanja postavljena su u dosadašnjem delu rasprave, a to su sigurno ona kako će se u celini fond obezbediti, koliki će taj fond biti, kako će biti učešće pojedinaca, kakvi će biti sve kriterijumi za učešće na ovom konkursu, kakav će biti, najzad, izbor kandidata, kakve su njihove obaveze prema vojsci i policiji nakon korišćenja tog prava, jer je ono svakako, specifično i posebno.

Isto tako postoji pitanje, odnosno postavljam pitanje – da li postoji plan koliko će dugo trajati benefit po ovom zakonu? Najzad, nešto od toga je svakako, već u dosadašnjoj diskusiji rečeno, ali je važno napomenuti da treba u vidu imati i položaj izbeglih i raseljenih lica pripadnika vojske i policije iz drugih republika, kojima ovo pitanje do sada nije rešeno, kao i položaj porodica poginulih i ranjenih u borbama za zaštitu prava i života srpskog naroda u celini.

Važno je iskoristiti sve pasivne i zapuštene, a očuvane objekte i zgrade vojske, ima ih mnogo, i sav kapital staviti u funkciju u cilju pozitivnog rešavanja ovog pitanja. Hvala vam.