Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, javno-privatno partnerstvo se često pominje kao nov način javne infrastrukture, ali ona datira još iz 18. veka kao koncept privatizacije javne infrastrukture.
Najčešći oblik koncesija bile su one koje su sklapale vlade nerazvijenih država sa velikim svetskim kompanijama. Počeci razvoja koncesionarstva u Srbiji dotiraju još iz 19. veka, tačnije iz 1859. godine, kada je jedno francusko društvo za eksploataciju rudnika Majdanpek dobilo koncesiju na 30 godina, a nešto kasnije grad Beograd je dodelio koncesiju jednoj italijanskoj firmi za obavljanje tramvajskog saobraćaja.
Nakon Drugog svetskog rata, sve do 90-tih godina, u Jugoslaviji nisu postojali primeri koncesija, a poznata je i koncesija iz 1991. godine, kada je izgrađen most na Drini - "Pavlovića Ćuprija", kada je koncesija dodeljena 30 godina, a koncesionar je finansirao i izgradio most i na taj način stekao pravo da naplaćuje putarinu.
Svakako, u uslovima neophodnosti unapređenja infrastrukture i kvalitetnijeg pružanja javnih usluga, a u uslovima kada nema dovoljno budžetskih sredstava, što je, nažalost, slučaj u Republici Srbiji i u mnogim državama, javno privatno partnerstvo, kao ideja da u oblastima gde je to moguće poveže raspodelu rizika koju treba da obezbedi javni sektor i povećanu efikasnost koju treba da obezbedi privatni sektor, može biti zaista značajan zamajac za podsticanje ekonomije i brži razvoj infrastrukture i javnih usluga. To u Srbiji svakako može predstavljati verovatno rešenje za većinu problema koje ima, na primer, u komunalnoj delatnosti. Poznati su podaci da negde 60% stanova u Srbiji nije priključeno na sistem kanalizacije, 40% stanova nema organizovano iznošenje smeća, a nekih 20% stanova nije priključeno na sistem vodosnabdevanja.
Pozitivna iskustva i uporedni pokazatelji nam govore da model javnog privatnog partnerstva, kao jedno zajedničko kooperativno delovanje javnog sektora sa privatnim sektorom, u cilju proizvodnje javnih proizvoda i javnih usluga, može da ponudi jedno ekonomičnije i efikasnije pružanje javnih usluga, za razliku od onih tradicionalnih koje postoje. Može da bude jedna, odnosno to jeste ideja kojom se teži stalnom unapređivanju i pronalaženju efikasnih načina da se obezbedi javna infrastruktura i pruže javne usluge.
Takav jedan model javnog privatnog partnerstva može da bude i dobar instrument za reformu javnog sektora, a svakako može da omogući dobijanje dovoljno dobrih infrastrukturnih objekata, bez korišćenja nedovoljnih budžetskih sredstava. Ono što još može biti bitnije, jeste i da raspoloživa budžetska sredstva na taj način može da oslobodi za neke druge potrebe.
Pogodne oblasti za javno privatno partnerstvo su svakako infrastruktura, građevinarstvo, energetika, komunalne delatnosti, obrazovanje i upravljanje otpadom. Javno privatno partnerstvo može biti, namerno upotrebljavam ovaj termin – može biti, jer ću nešto kasnije objasniti zbog čega ovaj termin koristim, ima određenu zadršku, dobro došao finansijski instrument za unapređenje lokalne infrastrukture, kada su u pitanju dečji vrtići, škole, sportske hale, pijace i sve ono ostalo što čini infrastrukturu u jednoj lokalnoj samoupravi, jer se trenutno, nažalost, naše lokalne samouprave suočavaju sa naraslim potrebama i rastućim potrebama, sa jedne strane, a sa druge strane postoji neodgovarajuća struktura prihoda, postoje veliki projekti koji mnogo koštaju i, naravno, određena ograničenja u zaduživanju lokalnih samouprava.
Naravno da u takvim uslovima dobro dođe mogućnost i opcija da opština dodeli lokaciju, a da privatni kapital projektuje i izgradi nešto na toj lokaciji. Ili, recimo, primer poput Varaždina, u susednoj Hrvatskoj, gde su javne zgrade poverene na izgradnju i održavanje privatnom kapitalu, za uzvrat plaćanje mesečne naknade u narednih 20 do 30 godina.
Naravno, i koncesija, kao pravni odnosi između države i domaćeg ili stranog pravnog lica, kao koncesionara, u kome država tom licu ustupa pravo korišćenja prirodnog bogatstava ili dobra u opštoj upotrebi koje je zakonom definisano kao vlasništvo Republike Srbije ili za obavljanje određene delatnosti od opšteg interesa na određeni rok i određenu naknadu, može svakako predstavljati jedan zamajac za brži razvoj i povećanje nacionalnog dohotka u celini.
Naročito je ovde značajno reći da su vrlo bitne one koncesije kada su u pitanju strana lica, jer u tom slučaju ove koncesije predstavljaju u stvari jedan oblik stranih ulaganja, a podsetiću da je Republici Srbiji za održivi razvoj u narednom periodu godišnje potrebno negde oko 2,5 milijardi evra direktnih stranih investicija, što svakako možemo zaključiti o značaju ove vrste koncesije.
Da bi sve to bilo moguće u Srbiji, neophodno je potrebna institucionalna i zakonska infrastruktura. Prvi korak je napravljen još 2003. godine, kada je usvojen Zakon o koncesijama, koji je, za očekivati, pokazao određene slabosti u primeni. Drugi korak je ovaj zakon, odnosno predlog zakona koji je danas u načelnoj raspravi, Predlog zakona o javnom privatnom partnerstvu i koncesijama. Bitno je reći da on svakako nije i dovoljan za stvaranje jednog povoljnog ambijenta i pravno administrativnog okruženja za razvoj javnog privatnog partnerstva i koncesija.
Naime, praksa i iskustvo u zemljama u kojima se ovakvo jedno zakonodavstvo primenjuje govori da ovaj propis treba da prate i određeni propisi kada je u pitanju angažovanje privatnog sektora. Jako je bitno da postoje strategije na svim nivoima, strategije putem kojih se mogu locirati prioriteti i čini mi se da će to jako biti, da sve opštine u Republici Srbiji, sve lokalne samouprave imaju svoje strategije razvoja i da se usmere ka prioritetnim ciljevima.
Naravno, jako je bitno kako su definisani i određeni postupci javne nabavke i svakako pitanje opštinske autonomije i imovine. Zakonom o javnoj svojini smo tu neka rešenja ponudili. Kada su u pitanju javne nabavke, koliko mi je poznato, u proceduri su ponude nekih novih rešenja, a strategije svakako ostaju nešto što treba svi u Republici Srbiji da obrate pažnju.
Države centralne i istočne Evrope razvile su složeni zakonski okvir javnog privatnog partnerstva tokom 90-tih godina 20 veka. Tu i same članice EU imaju različite pristupe. Više modaliteta je korišćeno. Recimo, posebno zakonodavstvo je bilo u Sloveniji, Irskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Poljskoj, Hrvatskoj, Rumuniji i, evo, pretpostavljam da ćemo se i mi, kada ovaj parlament usvoji ovaj zakon, pridružiti ovoj grupi zemalja koje su na ovaj način rešile ovo pitanje. Mislim da je ovo rešenje u odnosu na ostala, koja ću spomenuti, praktičnije i operativnije i da uvažava neki društveno politički ambijent koji je trenutno u Republici Srbiji.
Postojala su i rešenja da se unutar postojećeg zakonodavstva javnih nabavki rešavaju ova pitanja, kao što je bilo u Italiji, Francuskoj i Danskoj. Zatim, prilagođavanje postojećih zakona novim zahtevima, kao što je uradila Češka Republika i Mađarska, a postojala je i neka vrsta jednokratnih odluka, za koju se opredelila Belgija.
Imam osećaj da su očekivanja u javnosti, i uopšte i potrebe, zaista velika, ali mislim da treba biti objektivan i realan, pa reći da postoje i zemlje poput Čilea i Koreje koje 70% odnosno 90% projekata, svih projekata, realizuju kroz javno-privatno partnerstvo. Treba spomenuti pojedine analize, vrlo ozbiljne, koje govore da ne postoje dovoljno dobri dokazi koji mogu da potvrde koristi javno-privatnog partnerstva i upućuju na pronalaženje nekih boljih načina finansiranja.
Velika Britanija je jedna od prvih zemalja koja je afirmisala ovaj način finansiranja projekata i ima dosta dobre rezultate, ali pored tih dobrih rezultata uočeni su i određeni problemi, pre svega da su u određenim projektima privatne kompanije ostvarivale enormnu dobit, što je bilo na štetu države, da su neki projekti rađeni ispod britanskog standarda, naravno, sa željom neopravdane minimizacije troškova, a u smislu povećanja profita. Uočena je i pojava da su radnici koji su iz javnog sektora prešli na pleća privatnog kapitala, došli na smanjenu zaradu i bili u prilici da su im određena prava uskraćena.
Naravno, sve ovo treba da imamo u vidu kada govorimo i o uspešnim projektima koji su javno-privatnog partnerstva i u toj samoj Velikoj Britaniji, koju sam spominjao, i u zemljama u okruženju, koje su nama vrlo bliske, recimo, Hrvatska i BiH, koje su imale vrlo uspešne projekte kada je u pitanju izgradnja autoputeva, škola, sportskih hala, dečijih vrtića, upravljanje otpadom itd.
Ono što je, po mišljenju poslaničkog kluba SPS-JS, neophodno da bi se ove pomenute negativne pojave uočene u praksi, jeste tenderski postupak koji podstiče jedno konkurentno i pošteno vođenje postupka, dostupnost nekoliko dobavljača, dosledno poštovanje propisanih načela zakona u članu 5, gde se govori o transparentnosti, jednakom i pravičnom tretmanu, slobodnoj tržišnoj utakmici i zaštiti javnog interesa, pre svega.
Zbog toga smatramo da je, pored potpune transparentnosti ovog postupka, neophodna jedna permanentna kontrola, kontrola u smislu jedne vrste preventive, uvažavajući negativna iskustva koja je imala država Srbija u periodu tranzicije, pre svega, privatizacije u kojoj smo imali dosta negativnih pojava. Mislimo da bi na ovaj način mogli dobiti jedno atraktivno okruženje u Srbiji za javno-privatno partnerstvo, nove investicije i potreban instrument, dobar instrument, za reformu javnog sektora, a naravno da bi ubrzo mogli da vidimo i pozitivne rezultate ovog vida finansiranja izgradnje novih autoputeva, škola, sportskih hala, uređenih deponija, pijaca, mnogo boljih usluga.
Poslanički SPS-JS podneo je tri amandmana na članove 11, 17. i 65. U svom izlaganju nisam o pojedinostima govorio o zakonu. Iskoristićemo raspravu u pojedinostima da detaljnije govorimo o pojedinih članovima ovog zakona, a obzirom na iznete argumente kada je reč o javno-privatnom partnerstvu, poslanički klub SPS-JS smatra da je potrebno usvojiti jedan ovakav zakon i svakako izražava načelnu podršku Predlogu zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, jer smatramo da predstavlja potreban i dovoljan okvir za pozitivnu afirmaciju javno-privatnog partnerstva u Srbiji.
Dame i gospodo narodni poslanici, od izuzetnog značaja je pristupanje države Srbije STO. Izmene i dopune Zakona o spoljno-trgovinskom poslovanju idu u pravcu obezbeđivanja uslova za pristupanje Republike Srbije ovoj organizaciji, pre svega kroz izmene koje uvažavaju princip ne diskriminacije, kvantitativnih ograničenja uvoza i izvoza, zatim, kroz jednostavniju proceduru za izdavanje dozvola i nalaže što jednostavniju proceduru, odnosno obraćanje samo jednom organu ili najviše tri.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljno-trgovinskom poslovanju uvažava i preporuke jedinica za sprovođenje sveobuhvatne reforme propisa i ide u pravcu pojednostavljivanja poslovanja, pre svega domaćim privrednim subjektima. Zbog toga i ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljno-trgovinskom poslovanju ima podršku kluba SPS-JS. Zahvaljujem.