Samo bih hteo da pojasnimo jednu stvar. Kada sam na početku diskusije rekao koleginici da čita pažljivo reč po reč, na kraju je rekla ono što sam hteo da čujem – da je razumela da ne postoji u svakom selu magnetna rezonanca ili kardiohirurgija. Nisam baš shvatio da je tog dana bilo neko drugo važnije mesto osim Skupštine, jer je Skupština najveći dom u kome se raspravlja o nekim stvarima i nije ulica.
Ako se sećate, od 2000. godine ovaj zakon je obećavan od mnogih vlada da bude stavljen u ovaj skupštinski dom i prvi put ga je Slavica Đukić Dejanović stavila kao predlog zakona, da brine o pravima pacijenata.
Definitivno ste, čitajući reč po reč, dobili na kraju smisao i da iz demagogije pređemo u realno i korektno shvatanje ovog člana zakona, gde ne može svaki pacijent u svakom malom mestu da dobije istu uslugu kao u Beogradu, ali mu se garantuje ovim zakonom pravo da ga ostvari, kako ste i sami na kraju zaključili, čitajući reč po reč, da dobije uput i da iz Crne Trave ili Babušnice, sistemom uputa, stigne do Niša ili već neke druge ustanove i dobije ovo što mu garantuje ovaj zakon, pravo na jednakost, da mu se bez diskriminacije ostvari sve, da bez finansijskih mogućnosti, ono što kaže kolega, znači pacijenta, nego finansijskih mogućnosti ustanove.
Ponavljam vam po 49. put, ne vama, ne obraćam se vama, kažem na glas. Evo, kolega se sa osmehom raduje mom pričanju…
(Predsedavajuća: Vreme.)
Evo završavam. U Švedskoj se radi na godinu dana magnetna rezonanca. U Danskoj postoji na 400 kilometara jedan pet-skener. Nemojte da pričamo demagogiju. Ovo je realan zakon, realna priča koja govori o pravima pacijenata i tačka.