Ja sam član 106, a on 105.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Uvažena ministarka, poštovane koleginice i kolege, upravo to sam hteo da kažem u početku diskusije, znači, pažljivije čitanje dovodi do racionalnijeg trošenja vremena.
Stvarno u tekstu koji je predložen, ne amandmana nego u tekstu zakona, doslovce su pobrojane sve one stvari koje su neophodne da zna pacijente vezano za obaveštavanje. Ono što je, po meni, možda čak i diskutabilniji član o kome treba diskutovati u ovom telu, jeste gde kaže – nadležni zdravstveni radnik može izuzetno prećutati dijagnozu itd, ali mora dati objašnjenje članu uže porodice.
To je ono što smo imali, pre kad smo pričali u načelu o samom zakonu, gde smo ukazivali da je to možda bilo neshvatljivo široj populaciji, i da tu treba biti bačen akcenat na to, a sve ostalo je do tančina kao i ove povelja, vezano za decu, što kaže koleginica. Znači, tamo gde postoji nasilje u porodici, ne postoji drugi način nego da dete samo prijavi, osim ako samo ne prijavi, to su situacije koje su nove i koje moraju biti, i sada su prvi put regulisane zakonom. Znači, pažljivije čitanje preventiva, u svakom slučaju. Zahvaljujem.

Samo da se zahvalim. Hvala koleginice.

Zahvaljujem.
Koleginica sa kojom sam malo pre imao malu raspravu u principu je potpuno u pravu u ovom delu, s tim što član 11. zakona kaže: "U postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite dete koje je sposobno za rasuđivanje, bez obzira na godine života, ima pravo na poverljivo savetovanje." Znači, ne kaže se lečenje nego savetovanje. Dalje se kaže: "i bez pristanka roditelja, kada je to u najboljem interesu deteta".
Uz dužno poštovanje onoga što je rekla koleginica, dešavalo se i desiće se, čitali ste iz medija, da se pojavljuju neke incesne varijante, neke totalne gluposti za koje ne postoji način da dete drugačije iskaže osim da ode da se požali nekom. Da li će to biti psiholog, sociolog, pedagog, lekar ili neko treći, totalno je nebitno. Dete mora da ima pravo da se nekome požali i zato se kaže kroz ovaj član da je to savetovanje a za mere je zadužen lekar, on treba da odredi koje će biti mere i kako da ih preduzme.
Mislim da smo se razumeli i da je ovo definitivno dobro napisano. Verovatno bi da je tekstopisac neko drugi, ne govorim o drugoj stranki, nego neko drugi, bilo ovo drugačije stilski napravljeno, ali mislim da je i ovako dovoljno jasno i precizno rečeno – da može dete koje je sposobno za rasuđivanje. Sva deca pred polazak u osnovnu školu prolaze neke testove. Imaju testove u raznim oblicima školovanja, tako da ne vidim razlog da oko ovog polemišemo.
Možemo podzakonskim aktima kasnije definisati, kao i ono kod diskriminacije, što je bila polemika sa kolegom Šajnom. Mislim da je ovo dobro i da treba tako da ostane. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Hajde da probamo da uđemo u prošlost, sadašnjost, budućnost. Znači, dete koje je sposobno za rasuđivanje, to je neko procenio. Znači, sa sedam godina je pošlo u školu, krenulo kroz školovanje, pa mu se u devetoj godini…
(Aleksandar Radojević, s mesta: Za školu?
Za školu, za rasuđivanje. Ne piše za vožnju, pošto ne može da vozi.
Znači, to dete sa sedam, osam, devet godina sposobno je za nešto, pa mu se u 11. godini, pre punoletstva, dešava problem da neko to dete napastvuje, ne daj Bože i dete mora da ima izlazni ventil da se nekom požali. To je to savetovanje.
Znači, nekada je neko rekao da je sposobno za rasuđivanje, pa sad, bez obzira na godine života, to je sadašnjost, ima pravo na poverljivo savetovanje, to je budućnost, i bez pristanka roditelja, kada je to u najboljem interesu deteta, da zatraži pomoć. To je mesto gde dete može da potraži pomoć. Nisam po struci psihijatar, ali tako tumačim. Znači, ja sam danas sposoban mentalno valjda, tako kaže neko ko me procenjivao. Sutra će neko da kaže, kada nešto napravim, da nisam sposoban da to radim i u tom kontekstu govorim u više faza. Znači, ne možemo da predvidimo sve situacije, ali predvidimo da dete ima kome da se požali sutra. Ništa više. Hvala.

Zahvaljujem.
Uvažena ministarka, drage koleginice i kolege, uvek sam pričao da je medicina nešto živo, nešto što se kreće i što nije vezano za same parafe ili potpise. Kako ću ja u Urgentnom centru, kada dođe pacijent u teškom stanju iz saobraćajke, kako ću od njega dobiti pisanu saglasnost? Kako ću od pacijenta koji je došao iz tuče ili da ne pričam iz kojih situacija, kako ću dobiti pisanu saglasnost?
Stvarno vas molim, bez želje da ulazim u polemike, nema potrebe za formalizacijom. Vrlo je precizno rečeno zašto ovde treba tako. Vi ste ovde dodali da predlažete, malopre je bila priča oko medicinskih mera, dijagnostičkih ili proceduralnih i tu je loše shvaćeno. Znači, jedna procedura, kada se radi koronografija i kada lekar, interventni radiolog ili interventni kardiolog, na stolu utvrdi da postoji suženje ili stent određenog krvnog suda, on nastavlja proceduru, posle balon katetra. Ne može da prekine na pola i da kaže – hajde da sada porazgovaramo o tome kakvo je stanje. On će nastaviti dalje, jer ugrožava pacijenta. To morate da razumete.
Pokušavam sve vreme, možda je i delovalo malo grubo na početku rasprave, kroz šalu, ali da razumete da ne postoji mogućnost potpisivanja dokumenta u datom trenutku, nikako. Zahvaljujem.

Koristiću vreme grupe.
Imao sam jednog, imam ga i dalje, strica koji kada dođe, kada sam bio mali, pa mi traži, pošto sam uvek pisao loše, kako neko slovo izgleda loše napisano, pa onda moj otac malo izboksuje – sine, kako ne pišeš lepo, a ja znam kakav mi je rukopis i uvek tražim, ne dlaku, daleko od toga, da me ne shvatite loše.
Situacija je jednostavna. Pacijent po članu 11, ukoliko je svestan, orijentisan u prostoru, što reče malo pre kolega, ima sve prerogative normalnog razgovora, objašnjava mu se, da li je Jehovin svedok, da li je ne svedok, ili neko treći, da krv mora da mu se da. Ako pacijent, svedok taj neki tamo, prihvati tu proceduru, znamo da procedura ide bilo kako, kažemo anestezija i završava se svojim putem. Ako pacijent iz cele te priče, to sam malo pre objašnjavao koleginici Batić, dođe u stanju povrede, nema ko da mu da varijantu, nema kako da mu objasni, ja ne mogu sada nekom NN licu da objasnim, da zovem nekog njegovog i da vidim gde stanuje, da mu napišem saobraćajke, dolaze strani državljani u Urgentni centar. Koga da zovem Turguta Ozala da ga pitam zašto Turčin koji je prošao pored Naisa nije udario tu gde je udario? Ne znam da li me razumete. Razumem vaše retoričke sposobnosti…
(Predsedavajuća: Molim vas, nemojte direktno da se obraćate narodnom poslaniku.)
Pričam o zakonu.
(Predsedavajuća: Samo nemojte direktno da se obraćate narodnom poslaniku.)
Ne, gledam na tamo. Znači, malo pre smo se razumeli. Ovo je jedan slučaj na milion. Nikad niko od lekara neće da pusti pacijenta na stolu da uzme zakon, u pravu je tu kolega, znam to po sebi, znam po svim kolegama koje poznajem, a znam ih puno po Srbiji i svetu, da pusti pacijenta da umre. Po članu 11, paragraf dva, stav 38,6, piše da će možda. Nema šanse. On će mu spasiti život. To su barem oni koje ja poznajem, možda vi znate neke druge lekare. Hvala.

Zahvaljujem na ukazanom poverenju. Prozivaću vas uvek kada bude bilo potrebe za tim. To ću činiti uvek sa poštovanjem. Hajde da se vratimo na konkretan član, na konkretan primer.
Svakako će advokat, pravnik i tu ste lepo rekli da sagleda neki zakonski tekst i proceduru i da objasni kako jeste. Ono što pričam jeste, ponavljam već 159 put, da medicina nije skup paragrafa, papira, nekih stvari, nego živi organizam, sistem koji funkcioniše i koji nije tako jednostavan. Kao što čujete na televiziji sinoć da pola aparata ne radi, pa onda direktor kaže – ja ću da kupim lekove u apoteci u Beogradu za sedam dana, a zna da ne može da prođe proceduru za sedam dana. Nije isto zakonom i ne zakonom. Zakon je donet za neke druge stvari, aparati u Srbiji neki rade, neke ne rade. Tu ste u pravu kada ste pričali malo pre.
Pacijent koji ima pravo, kao što niko nije uložio na član 14, ako ste obratili pažnju, amandman gde se objašnjava da studenti mogu da prisustvuju nekim intervencijama itd. Mislim da je tu sedela neka koleginica iz neke poslaničke grupe, mislim da je SDPS. Žena je objasnila da se time legalizuje uvođenje studenata da prisustvuju vežbama. Nije tačno. Studenti prisustvuju vežbama od kada postoji medicina. Oni tako uče. Neko je to pogledao i niko nije tražio. To su neke stvari. Da li je pisano ili pismeno ili napismeno ili dopismeno? To su već pravno-lektorsko i ostale stvari. Znači, to je druga stvar.
Sada ja znam kada su posle petog oktobra ili 1996. godine ljudi podnosili neke amandmane na tačku i na zarez. Ovde pričamo o suštini. Pacijent bez svesti nije u rukama Boga.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Kakvo vreme? Ima još vremena.

Stvarno ću biti kratak. Nisam rekao 199, nego 159. Znači, ne pratite pažljivo.
Gledaću prema drugoj strani kako ne bi bilo da se obraćam koleginici Batić.
(Narodni poslanik Olgica Batić dobacuje sa mesta.)
Jeste li rekli da se obraćam vama?
Član zakona, nemojte da me držite za reč, pokušao sam da objasnim jednostavno i prosto. Pacijent koji je u komi ili pacijent koji nije u komi. Šta radimo sa njim? Pacijent koji je Jehovin svedok, pacijent koji je drugi svedok. Objašnjavao svedoke, ne svedoke, a lako ćemo pravno da rešimo.
Ono što je malopre kolega rekao – neće niko nikad od lekara dozvoliti, dati sebi luksuz da pacijent umre na stolu, jer neko tamo treći. Verujte mi. Završavam. Pre 15 dana je došla, imao sam ulogu savetnika, porodica. Žena je imala problem sa nogom, pa bakica nije htela da operiše nogu i mene ćerka pita šta sada da radimo. Baka neće da operiše nogu, ima tromb, već je šlogirala, umreće. Verovali ili ne, kleknuo sam, ima snimak, kamera postoji u kancelariji, da molim ženu da ubedi bakicu, kako god znate, da je operišemo. Kaže – baka neće. Molim sam. Tri sata sam izgubio u molbi da se baka operiše. I ubedio sam je posle 159 i nešto puta. Hvala.

Zahvaljujem predsedniče, uvažena ministarko, uvežene koleginice i kolege.
Ukazujem na povredu člana 106. gde govornik može da govori samo u prvom stavu o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Stvarno ne mogu da razumem da postoje jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam redova – osam redova ima u dva stava. U osam redova po dva stava, odnosno u prvom i drugom stavu, priča se i piše se citiram: "Dete koje je navršilo 15 godina".
Kakve to veze ima sa detetom od tri godine ili tri meseca? Ne mogu da razumem da neko uporno pokušava, što malopre reče kolega, pravnim bravurama da nas ovde sve okrene u krug, definitivno.
Znači, nadležni zdravstveni radnik je neko ko je nadležan. Ne može da bude nadležan ortoped da analizira psihosomatsko stanje deteta. To je nadležni. Da je ministarka napisala – odgovorni, onda bi bila pravna bravura da nije nadležni odgovorni nego nadređeni. Ima samo osam redova, ne vidim čemu tolika konfuzija. Dete od petnaest godina ima pravo na poverljivost podataka.
Mi pričamo o tome, zato ukazujem na povredu Poslovnika, o detetu koje ima tri meseca. Hajde da pričamo o detetu koje ima tri dana, koja prava ono ima i kako će ono da uloži protest roditeljima i nadležnom sudu?
Molim vas da se vratimo na temu. To nije tema. To što vi pričate bravurozno pravno je odlično, ali nije tema. Tema su dva stava i osam redova kratkih. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedniče, uvažena ministarko, uvažene koleginice i koleginice, pokušao sam samo da objasnim da su totalno nepotrebne, po mom viđenju i shvatanju, ovakve diskusije.
Ako obratite pažnju, jedan deo diskusije na kojoj sam se pozivao malopre, ministarka je više puta ponavljala da se ovaj zakon, odnosno ovaj član zakona ne odnosi na prekid trudnoće. Ne odnosi se na prekid trudnoće. Kojom to pravnom bravurom ja sa trudnoćom i detetom od tri meseca, dođoh do deteta do 15 godina? Sve razumem, ali hajde da se vratimo na temu i da pričamo o zakonu.
Pokušaću da citiram jednog poslanika, koji kaže – ja sam u stvari hteo da osporim ovo, a onda ovo ne važi, a onda ovo važi, a ne važi drugi stav, važi prvi, važi drugi i to je bravurozno. Ne, to nije, to je igranje. To se zove igranje sa članovima zakona. Mi pričamo o važnoj stvari, da li mogu deca od 15 godina, i kako da rešimo to, kako da se podzakonskim aktima sa vaše strane da ideja ministarstvu, da se da neki primer kako rešiti to, a ne – prvi, drugi, prvi, drugi, kao da imamo nešto. Stvarno ne razumem.
Mislim da je to bila suština, ako ste me razumeli. Suština mog ukazivanja je na to da su bravure isuviše bravurozne i koraci su suviše komplikovani. Jednostavno osam redova koji su više puta objašnjeni na šta se konkretno odnose u ovom članu. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem predsedniče, poštovana ministarko, uvažene kolege, preteko me kolega Milisavljević, bio je brži.
Vezano za ovu priču o kojoj govori i kolega Mijatović i kolega Milisavljević i ne znam ko je još pričao na temu ovog člana 29.
U jednoj stvari se ne slažem sa kolegom Mijatovićem, znači mi ovde, ne mi, ministarstvo, odnosno mi sutra kao Skupština, nismo ozakonili te liste i mi tu neku internu polemiku vodimo već duže vreme, jer uporno ponavljam da postoje procedure koje su vezane za aparate, vezano za vreme, znači, propusnu moć aparata. Ne može da ide pacijent istom brzinom na pregled kod specijalist ORL lekara i da radi pregled na magnetu. To ponavljam 159 put.
S druge strane, ono što je veliki problem jeste da te pacijente, ono što je ministarka malopre ukazala, pacijente koji idu ka tercijalnom zdravstvu i sekundarnom šalju iz primernog zdravstva. Znači, pacijente za magnet ili skener mi dobijamo iz doma zdravlja. Ja ne zovem pacijente dođite kod mene danas u Klinički centar da se pregledate. Oni dolaze sa regularnim uputom itd. i definitivno je istina ovo što smo čuli sa sve tri strane. Znači, iz centra desno – levo, jeste da su postojali i postoje i tu se slažem i podržavam ministarku i sve organe Vlade Republike Srbije, jer to je jedan od ciljeva ove Vlade Republike Srbije, a to je borba protiv korupcije, gde god postoji i sumnja. Molim, kao poslanik, rekao sam i u Nišu i bilo gde, da se javno kaže, jer ne mogu ja da nešto dokažem, ako pacijent kaže – Žika, Mika mi je tražio novac za privatnu ordinaciju, a svi znamo da toga ima.
Znači, lista čekanja ko lista čekanja postoji za nešto što mora. Ne mogu svi istog dana da se uradi katerizacija ili kornografija, ili neka druga procedura, ali mogu da se pacijenti u domu zdravlja pregledaju u Merošini, pa ako nemaju u Merošini, izvinjavam se što navodim ova primer, pa odatle u Niš na bolji pregled u dom zdravlja, pa ako ne znaju šta da rade da dođu kod nas. Oni iz male sredine šalju pravo u klinički centar. Da li je to Novi Sad, Beograd, Niš ili Kragujevac. Onda nastaju grla gde se zatvori i napravi gužva i o tome je pričala ministarka. Postoji čitav niz oftamologa u Srbiji koji mogu da operišu u bolnicama, opštim bolnicama. Kao što sam pokazao na primeru svakog smeniti gde god posumnjam da je ta varijanta. To je istina, to možete da proverite.
Znači, nema šanse, neko je svakome od nas dole, gore ili da podelimo Srbiju levo desno, tu je i Pirotska regija, dao nam je prostor i dao nam je ovlašćenje da rukovodimo nečim i mi odgovaramo Vladi Republike Srbije, Skupštini bilo kome, ministarstvu. To je isto bilo kao šta je bilo da smo juče ili danas oko bakterije. Bakteriju negde nađemo, našli smo je danas i od danas počinje rešavanje problema.
Zato vas molim, mislim da se tu ja i kolega Mijatović jedino ne slažemo što ja mislim da ovo nije ozakonjavanje liste jer za neke stvari one moraju da postoje. Ponoviću i završavam, deseti put, znači u Švedskoj se magnetna rezonanca čeka godinu dana. Nije prvi pregled kojim počinje pregled pacijenta. U Danskoj postoji pet sken koji mi imamo u Kamenici i postoji na 400 kilometara jedan. Znači, mnogo bogatije zemlje, mnogo jače ekonomije ne mogu sebi da priušte da imaju svaka mala mesna zajednica jednu ordinaciju, državnu.
Ponavljam 98% ljudi u Srbiji, možda 97% belih mantila su pošteni i časni ljudi, a 3% naših kao i svuda. Tri posto fudbalera prodaju utakmice. Tri posto rudara radi kako ne treba. Tri posto minera, dobro kod minera kad oni pogrešite tu je veliki problem. Pozivam građane, kao što apeluje kolega Milosavljević, kad čujete obratite se direktoru svoje ustanove. On je dužan da obavesti ministarstvo, ministarka je dužna da smeni direktora ustanove, neko mora da odgovara, jedino tako. Principom odgovornosti mi dovodimo sistem na to, a to je kao što ste čuli, ovde se ne krije podatak od strane ministarstva i vi ga znate i ja ga znam. Možda ga nisu znali ostali, neko je to radi i taj neko će da odgovara. Zahvaljujem.

Samo za rad javnosti da kažem. Ovo što je uvaženi kolega rekao, znači, ne znam kako rade ostale ustanove, pošto postoje četiri ustanove tog tipa u Srbiji, u Kliničkom centru u Nišu postoji i druga i treća smena, znači, radi se non stop. Ovo kažem zbog javnosti da ne bude zabune. Znači negde, to negde nije kod mene, to negde je negde, da budete malo precizniji. Zahvaljujem.

Uvažena ministarko, poštovane koleginice i kolege, tu se slažemo. Postoje stvari gde definitivno može. Jer, da bi neko otvorio ordinaciju interne medicine treba mu jedan krevet, beli mantil, sestra, šalter i on može da radi takav pregled. Tu ste u pravu.
Znači može, kao što treba i za neke druge grane, ali moramo u svakoj diskusiji odvojiti ono što je definitivno zavisno od sistema, ono što je ljudski faktor. Vi znate u ginekologiji, ja sam imao problem, ne ja nego svi, da je izvršenje kod nas u Nišu bilo 8,7% ambulantnih pregleda na šest meseci. Jedan deo je išao u dom zdravlja u primarnu medicinu, drugi je išao preko privatnika.
Može se to dovesti u red, ali treba pomoć i države da uhapsi nekog i treba pomoć korektnih kolega i pacijenata da ukažu gde je greška. Zato kažem, slažemo se oko dela gde koruptivno jeste jedno, ali, aparatura je aparatura. Malo pre je rekao kolega da je popravka jednog aparata za zračnu terapiju osam ili devet miliona dinara. To su tri ultrazvuka. Izvinjavam se, dva rade, jedan u Nišu ne radi, osam miliona je popravka i stoji godinu dana. Zato postoji treća i četvrta smena, rade do 12 sati noću, ne može brže. A u pravu ste i vi, kolega Mijatoviću. Hvala.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.
Upravo je koleginica iskoristila iz člana 13. stav 2. pravo na stručno mišljenje, na drugo stručno mišljenje, tako da, pošto zakon još uvek nije stupio na snagu, za šest meseci stupa na snagu, neće biti to isporučeno ličnim zahtevom.
Šalu na stranu, posle jučerašnjih, odnosno sinoćnih diskusija, koje su bile vrlo inspirativne, neke su za mene bile zbunjujuće i verovatno i za narod koji je slušao sinoćne govornike, stvarno sam razmišljao kako danas da krenem sa pričom, šta je bitno istaći u vezi ova dva zakona. Juče je postavljeno par kvalitetnih pitanja na koje je ministarka dala odgovor, dok je drugi deo pitanja bio totalno ne u skladu sa predlozima ovih zakona, nego sa nečim što stvarno nisam uspeo da shvatim.
Da vas podsetim, pominjana je privatna praksa, privatne apoteke. Postavljeno je pitanje skenera u zapadnoj Srbiji, uz formulaciju - šta ako skener u zapadnoj Srbiji, u Loznici ne radi, da li ti lekari trebaju da primaju platu jer u Šapcu skener radi? Inače, razgovaramo o Zakonu o pravima pacijenata.
Neko je rekao juče da su svi lekari i sestre korumpirani, što je sa pozicije esnafa, struke, a i mene kao poslanika stvarno vrlo nekorektan stav. Preko 95% ljudi koji rade u bolnicama, koji nose bele mantile, nose ih časno i pošteno i niko nema prava, pa ni poslanici, da celu jednu felu, ceo jedan esnaf nazove korumpiranim. Sve to postoji u stenogramima.
Juče je neko rekao da je pacijentu u Vojvodini, i to sam proverio, rečeno da pošto je mnogo star, a magnet se zakazuje za par meseci, da nema potrebe da ga radi jer će verovatno do tada umreti. To nije tačno. Ponovo ću po enti put da ponovim u ovoj sali da samo kod nas u Srbiji i dalje živimo u komunizmu i socijalizmu, a razmišljamo svi valjda na neki zapadni ili evropski način. Magnetna rezonanca se u Švedskoj čeka godinu dana. Magnetna rezonanca nije metod izbora, nije prvi pregled kojim počinje lečenje pacijenta.
Ispada da ljudi koji pričaju o medicini, to je ono kao kad su bili ilincincun, eventualno pandorf, na letovanju, pa su pozvali čika doktora, stomatologa ili sestru da im izvadi zub, jer ako ćemo jednog dana usklađivati naše zakone sa američkim zakonima imaćemo problem, pošto oni nemaju hitnu pomoć, imaju paramedik. To su dva tehničara koja prevoze pacijente. Svaki film koji gledate vidite dva tehničara edukovana da pacijenta dovedu do bolnice. To oni rade, a ne lekari. Opet će neko navesti neki treći primer.
U tom sijasetu primera juče ostalo mi je samo jedno. Pošto Svetska zdravstvena organizacija kaže da zdravlje nije samo odsustvo bolesti, već stanje potpunog psihičkog, fizičkog i socijalnog blagostanja, očekivao sam da će se neko od naših kolega setiti da, na primer, okrivi ministarku ili Ministarstvo zdravlja i, pošto u osnovnim odredbama ovog zakona piše da je pacijent lice bolesno ili zdravo, da kaže – aha, zdravlje nije odsustvo bolesti, nedostaju mu pare, nedostaje mu novac, krivo je ministarstvo. To je bio vrhunac jučerašnjih diskusija, jednog dela diskusija.
Šta je u stvari smisao ovih zakona, pre svega Zakona o pravima pacijenata? To je regulisanje prava pacijenta. Ono što je vrlo važno, to je uvođenje obaveze pacijenta, usklađivanje ovih zakona sa evropskim i svetskim standardima, i zakonom i propisima, i po meni je najbitnije stvaranje tog nekog partnerskog odnosa između pacijenta i zdravstvenog osoblja.
Mnogi poslanici iz više saziva se sećaju da je ovaj zakon obećavan još 2000. godine da se usvoji, a usvaja se danas, odnosno usvojićemo ga ovih dana u danu za glasanje na predlog ovog ministarstva, ministarske Slavice Đukić i njenog tima, a neko je 13 godina čekao da taj zakon bude usvojen.
Kako je tekla procedura da dođemo do zakona? Ono što karakteriše rad ministarstva i ovih ljudi jeste pre svega sprovođenje velike, široke javne rasprave. Ona je pre svega organizovana u kliničkim centrima, u četiri klinička centra u Srbiji. Ja sam bio domaćin jedne koja je bila u Nišu. Preko 200 ljudi iz svih ustanova sa juga Srbije, iz svih ustanova koje gravitiraju ka našem kliničkom centru, svih ustanova koje šalju pacijente ka nama, svi su dobili zakon pre toga i izneli su brojne primedbe i sugestije. Tu su bili direktori medicinskih škola, ljudi iz lokalne samouprave zaduženi za pitanja iz socijalne politike, ostvarivanje prava građana i svega ostalog.
Nakon toga, rasprava je organizovana i u institucijama zdravstva, u fondu, u komorama, u Srpskom lekarskom društvu, da ne nabrajam dalje, to sve imate u tekstu, ali narod treba da zna. Rasprava je takođe sprovedena u UNICEF, OEBS, Centru za prava deteta i drugim institucijama. Ono što je najbitnije, poseban interes i aktivnost su iskazala udruženja građana pacijenata određenih bolesti.
Zašto je sve ovo bitno? Pa, pre svega zbog toga što su na svim ovim javnim raspravama, čule su se brojne primedbe, brojni predlozi i poštenu priliku da vidim i nacrt i radnu verziju i ovu finalnu koja je pred vama, kažem finalnu dok je amandmanski možemo da izmenimo. To je značajno promenjeno, ali sve u kvalitativnom smislu.
Kada govorimo o ovom zakonu, par stvar sam, što bi se reklo, boldirao, podvukao par termina, koji se često pominju. Prava pacijenta su već brojnim zakonskim aktima uređena, znači nizom propisa Zakon o zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju, itd. Ali se uočilo da se negde ta prava preklapaju, zapažaju se problemi i to je bio razlog za donošenje i predlog ovakvog zakona. Bitno je bilo samo da se sve ovo usaglasi, kao što sam malopre rekao sa dokumentima iz Evrope i sveta. Termin koji ću stalno koristi, znači, po prvi put u Srbiji je izričito utvrđeno pravo pacijenta na preventivne mere, pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge, pravo na bezbednost, pravo na olakšavanje patnje i bola. Sve ću ove stvari objasniti malo kasnije.
Osnovna prava su već usaglašena i utvrđena. Po prvi put, ponavljam, po prvi put je utvrđeno pravo pacijenta da napusti zdravstvenu ustanovu na svoju odgovornost, što je regulisano sad, biće regulisano zakonom. Utvrđena su prava deteta, podignuta na nivo koje bolesno dete, skoro svi smo ovde roditelji i znamo kakva je to patnja i duševna i roditelja i ostalog, a i samog deteta, ili dece. Znači, podignuta su prava dece na takav nivo da i roditelji mogu da budu pored njih normalno u uslovima gde to može da bude. Znači, zakon obavezuje poslodavca da obezbedi uslove da deca budu adekvatno zbrinuta.
Malopre sam se našalio, po prvi put se uvodi na drugo stručno mišljenje i ako će neko da kaže gde su dva pravnika tu su tri tumačenja dva lekara, tri dijagnoze. Neka bude, ali stoji pravo pacijenta da potraži drugo stručno mišljenje, zakon to kaže.
Na kraju u tom delu, tri stvari koje su meni bile važne. Uvodi se kao obavezno pravo dužnost pacijenta da vodi brigu o sopstvenom zdravlju, dužnost svih nas koji smo u nekim zdravstvenim sistema da vršimo edukaciju ljudi i da ukazujemo na preventivu i važnost preventive, utvrđuju se dužnosti i obaveze pacijenta prema zdravstvenom osoblju. Sve one koji su kritikovali ovde, ili evo pozivam svih 249 narodnih poslanika da dođu, budu moji gosti u Nišu i da jedne večeri budemo svi na dežurstvu na bilo kojoj klinici koja prima urgentne pacijente. Tada ćete videti na licu mesta kako izgleda kad donosi roditelj dete koje je povređeno, koje krvari, koji ima veliku ili visoku temperaturu. Kada dođu roditelji po decu, koja su povređena u saobraćajnoj nesreći. Znači, trebate to da vidite.
Znači, medicina nije papir ili put koji asfaltiramo, obeležimo i to je put, to je živi organizam. Uvode se na neki novi način i prava pacijenata u smislu savetnika i saveta za zdravlje. Bilo je tu komentara da li će taj neko koga, kao što sam ja kao direktor odredio da bude taj neko koji predstavlja pacijente – da li brani kuću ili prima platu tu ili brani pacijenta? Mislim kada svi pacijenti sada budu u lokalnim samoupravama, nezadovoljnim nečim otišli tamo, kao što je kod nas za lokalnu samoupravu vezana Poreska uprava i sve ostalo bićemo rasterećeniji, biće nama lakše. Tamo će biti veća gužva. Ne u smislu žalbe na pacijente ili žalbe na doktora.
Probaću na par primera da kažem nešto i o samom zakonu o pravima pacijenata. Juče je neko od koleginica ili kolega, vezano za drugo poglavlje, znači na član 6. prokomentarisao, normalno dobronamerno – da li svako može u svom mestu stanovanja da dobije adekvatnu uslugu? Normalno da ne može. Nigde u svetu ne postoji u svakom selu u El Dahu ili u malom selu pored Londona kardiohirurški centar pa se oni operišu tu. Ne, postoje veliki centri, manji centri, mora da postoji primarna, sekundarna, tercijalna zaštita. Postoje neki nivoi koji su bitni i zato to kaže i zakon. Znači, ukoliko u tom mestu ima, ali je dužna lokalna bolnica, lokalni dom zdravlja, bilo kakva lokalna zdravstvena ustanova da transportuje pacijenta do mesta gde će mu biti pružena usluga.
Član 7, ono što je važno. Uvek kad ste bili u bolnici vi ste slušali ili kada pozovete telefonom, pa se javi neko – dobar dan – dobar dan. Zakonom je regulisano da bude, da ne kažem obeležen, da ima predstavljanje – ja sam doktor taj i taj, ja sam sestra ta i ta, ja sam bolničar taj i taj. Znači, pacijent dobija pravo da zna sa kim komunicira. Bitno je i zbog savetnika, bitno je i zbog dijagnoze, bitno je i zbog kasnije terapije, jer pitam – gde si bio, ko vam se javio, kad neko nešto urgira. On odgovara – pa, jedan malo je mršav, ćelav, proćelav, ima naočare, plavu kosu, šatiran je. Dok ga pronađem u tri i po hiljade radnika izgubim pola dana. Ime i prezime, tako se zovu lekar i sestra, bolničar i to je regulisano zakonom.
Preventivne mere u članu 8. znači, osim reklama koje gledamo na televiziji za kaladonte, za peperminte, za ostale stvari koje osvežavaju dah i usta biće verovatno i projekti Ministarstva zdravlja, evropskim projektima priča o preventivnim i značaju preventive za mnoge stvari. Preventiva u lečenju karcinoma dojke, grlića materice, debelog creva. Preventiva mnogo manje košta nego samo lečenje. Naš pokret, pošto u Srbiji imamo dva digitalna mamografa, naš pokret koji je u Nišu uradio je 30 hiljada pacijenata prošle godine. Našli smo 300 i nešto karcinoma u početnoj fazi, spasili 300 žena. Ovaj drugi je uradio tri hiljade. Prevenitvno, pričom idemo, pričamo, hvalimo se. Mi se onda pohvalimo, a onda oni kažu upalićemo i mi kamionče pa ćemo i mi da krenemo po Srbiji malo, a ne samo oko Beograda.
Član 10. u stavu 3. – pravo na bezbednost pacijenta, on kaže - pacijent ne može da trpi štetu prouzrokovanu neadekvatnim funkcionisanjem zdravstvene službe. Taj član nisu razumeli kada su čitali. Znači, kaže se – neadekvatnim funkcionisanjem zdravstvene službe, nepreduzetim merama koje preduzima lekar ili terapeut, nego služba. Ako kod mene u Nišu ne radi kombi koji treba pacijenta da preveze negde, to je služba, a mera će biti pružena, odnosno intervencija, odnosno terapija, biće aplikovana doza leka koja je potrebna i to je regulisano drugim zakonom.
Pravo na obaveštenje, to je odličan stav u članu 11. Imate stavke šta sve pacijent mora da zna, jer vrlo često i to je dobro, poslodavac sada mora da obavesti svoje lekare, seste i ostale da moraju pacijentu da kažu – vi bolujete od te i te bolesti, prognoze su te, očekuje se takav sled događaja, nudimo takvu varijantu, takvo mesto lečenja i sve ostalo.
Sinoć je jedna od koleginica, mislim da je vrlo konstruktivno dala, to je isti član, pomenula je da zdravstveni radnik može prećutati dijagnozu, ali u nastavku piše da dijagnozu mora da da članu porodice. Kaže - zato vas pozivam u goste, da neko od vas ko je pravnik ko je ekonomista, umetnik slikar, voćar, lekar, pekar, da pogleda, kad vidi kad sedne; i kažemo prosto - izvinite gospodine, gospođo vi imate tumor, prognoza za vas je tri meseca. Da vidite reakciju pacijenta. To su bolna stanja.
Tu treba lekar da bude dovoljno svestan, korektan, da prećuti, obavesti porodicu, jer po nekim statistikama, analizama, kod žena koje su imale karcinom dojke, koje su prihvatile bolest i koje su borile sa bolešću, prognoza je bila čak preko 50% već u izlečenju. Znači, želja za životom, način saopštenja mora biti adekvatan. Malo pre sam već, evo treći put ponavljam, to je pravo na slobodan izbor, slobodan izbor lekara, odnosno sloboda izbora drugog mišljenja.
Juče je takođe neko rekao da se ovim zakonom u članu 14. studenti uvode, odnosno ulaze đaci bolnice. Oni su tu već odavno, stotinama godina od kad postoje univerzitetski centri. Ali ovde stoji da pacijentkinja ili pacijent može da kaže - ne, ja ne želim da niko bude pored mene. Znači, ovde pacijent mora da se izjasni i to je dobro. Ranije smo mi kao studenti išli da gledamo sve pacijente svih vrsta, sada ne. Ako pacijent kaže - neću, neće biti niko pored njega i to je dobro što je u zakonu.
Vrlo važna stvar, član 25. - pravo pacijenta koji učestvuje u medicinskom istraživanju. Mnoge medicinske kuće, zdravstvene kuće iz plana mreže sprovode neka istraživanja. Ovim se ovo uvodi u regularan redovni tok. Zakon tako kaže. Pristanak pacijenta, potpis, znači sve ono što je neophodno da sutra ne bi spalo da se neko oseti ili čak pomisli ili posumnja, ono što je bitno, čak i da posumnja da je zamorče u nekom eksperimentu, vrlo važno. Oko prava deteta je ministarka već više puta replicirala, odnosno odgovarala koliko su prava deteta ovim zakonom, članom 26, podignuta odgovornost pacijenata prema drugim korisnicima zdravstvenih usluga ili prema zdravstvenim radnicima.
Hiljadu puta ste, ovi koji su u Beogradu, slušali i gledali "Beogradsku hroniku", pa izveštaj, ne Nade Macure ona je iz Hitne pomoći, nego iz Urgentnog centra, gospodina Lončara, nekog direktora, kaže da je non stop je interventna policija tu.