Reč je o članu 28. stav 4, da li je tako? Član 28. govori o obimu i trajanju prinudne licence, dakle o ovoj licenci o kojoj smo malopre govorili. Dakle, to je iz tog dela ili oblasti zakona. U stavu 4. se kaže – prinudna licenca izdaje se prevashodno za snabdevanje domaćeg tržišta. Reč prevashodno opet ništa ne znači ili je trebalo da uopšte izostavite to jer mi nije jasno da predlagač ovde kaže da će se te prinudne licence izdavati za potrebe domaćeg tržišta, to je valjda bila namera čim ste to uneli, onda je trebalo da izostavite reč prevashodno. Predložila sam da umesto reči prevashodno se doda reč isključivo i da se te reči zamene, pa onda glasi taj stav "prinudna licenca izdaje se isključivo za snabdevanje domaćeg tržišta". Onda je sve to jasnije. Ako ovako opet ostavite onda je to opet izvor raznih zloupotreba, prevashodno, ali i ne mora.

U članu 33. kaže – organi državne uprave nadležan za poslove zdravlja će obavestiti TRIPS, veće o pravosnažnim odlukama o izdavanju prinudne licence za patente koji se odnose na proizvodnju farmaceutskih proizvoda, za izvoz u zemlje sa problemima javnog zdravlja pod uslovima pod kojima je izdata kao i njenoj izmeni i ukidanju.
Dakle, u pitanju su farmaceutski proizvodi koji će na osnovu licence koje će izdavati Ministarstvo zdravlja moći u zemlje sa problemima javnog zdravlja, to u stvari znači u nerazvijenim i siromašnijim zemljama, moći će se izvoziti određena količina nekih farmaceutskih proizvoda i da je u tom slučaju ministarstvo dužno da obavesti ovu međunarodnu organizaciju o svim podacima o tom izvozu.
Ovde sam pogledala šta ste vi predložili, koji se podaci dostavljaju i prosto nisam suštinski tu ništa izmenila, osim što mislim da niste sve to dobro formulisali. Predlažem da tu stoji da obaveštenje koje će se dostaviti organizaciji obavezno sadrži sledeće podatke. Dakle, ime i adresu imaoca prinudne licence jer je u pitanju prinudna, a ne kako vi kažete ime i adresu sticaoca licence. Pod brojem dva da ne stoji "odnosni proizvod" nego "naziv proizvoda", naziv proizvoda koji je odobren za izvoz u zemlje koje imaju probleme sa javnim zdravljem. Pod tri količinu proizvoda koji će biti predmet izvoza, a ne količinu kojom se snabdeva, ovo je nejasno. Pod četiri ime zemlje uvoznice. Pod pet trajanje prinudne licence i internet adresu. Dakle, mi smo vam ovde ponudili malo bolje i preciznije formulacije od ovih koje vi ovde predlažete.

Ne znam da li sam dobro čula, jeste dobro. Još uvek, odnosno u članu 35. govori se o postupanju carinskih organa i u stavu 5. predlagač kaže – ako se utvrdi da se uvozom proizvoda koji su zadržani u skladu sa odredbama ovog zakona, ne bi prekršila zabrana iz člana 34. ovog zakona, iako su poštovani carinski propisi, nadležan carinski organ pustiće proizvode u promet na teritoriji Republike Srbije. U pitanju su ovi farmaceutski proizvodi koji su predmet izvoza u države koje imaju probleme sa javnim zdravljem. Dakle, predviđene su situacije kada može da dođe na prelazima do problema, odnosno do izvoza, uvoza i vraćanje tih proizvoda itd.
To je dobro pokriveno, predviđene su sve situacije, osim što je ovde predlagač neobično to formulisao kaže – nadležni carinski organ pustiće proizvode u promet na teritoriji Republike Srbije, a carinski organ ne mogu da puste proizvode to će da urade nakon uvezu neke trgovačke kuće. Carinski organi mogu da dozvole uvoz tih proizvoda u Republiku Srbiju, onda oni mogu da ostanu da čekaju da trgovačke kuće reaguju, da budu u nekim magacinima, itd. ali sigurno ne može carinski organ da te proizvode pusti u promet u Republiku Srbiju.

Ovaj član 84. se nalazi u okviru dela zakona koji govori o pokretanju postupka za zaštitu pronalazaka. Tu je i razrađeno kako se podnosi prijava, jedinstvo pronalaska, sadržina prijave za zaštitu pronalaska itd. i ovaj deo kada se govori o apstraktu,  odnosno o sažetku – apstrakt je kratak sadržaj suštine pronalaska koji služi isključivo za tehničko informisanje i ne može poslužiti u bilo koju drugu svrhu, itd. Dajete objašnjenje pronalazaču, mada on sigurno zna šta je apstrakt.
Međutim, problematičan je ovaj drugi stav, gde vi kažete – nadležni organ je ovlašćen da izmeni apstrakt ako smatra da je to neophodno. Nadležni organ jeste Zavod za zaštitu intelektualne svojine. Zavod može da promeni sažetak ili apstrakt koji je podnosilac prijave podneo Zavodu. Ovde se vidi da Zavod tom prilikom neće stupiti u vezu i konsultovati podnosioca prijave.
Naš amandman ide u tom smeru, da mi smatramo da nadležni organ, odnosno Zavod može tražiti od podnosioca prijave da izmeni apstrakt ako smatra da je to neophodno. Onda se tu Zavod ne pojavljuje. Neko ko može bez znanja podnosioca prijave i bez konsultacija sa njim da mu promeni apstrakt.
Vi u obrazloženju kažete da apstrakt ne može ništa bitno da promeni, da je to samo opis pronalaska itd. Ako je taj sažetak nebitan, zašto bi onda uopšte postojao? Očigledno je podnosiocu prijave važan sažetak koji opisuje ukratko njegov pronalazak.
Smatram da Zavod nije taj koji treba da menja apstrakte, nego da se obavesti podnosilac prijave da on to uradi.

Ovo je pretposlednji član u ovom predlogu zakona i naslov iznad ovog člana je prestanak važnosti i odredaba ovog zakona, gde predlagač zakona predviđa da se pojedine odredbe ovog zakona, koje regulišu prinudnu licencu za patente, koji se odnose na proizvodnju farmaceutskih proizvoda za izvoz u zemlje sa problemima javnog zdravlja, dakle, ima čitav niz članova koji govori o tim prinudnim licencama, da će one prestati da važe, te odredbe ovog zakona, danom pristupanja Republike Srbije EU. Dakle, ovo, između ostalog, pokazuje da Vlada Republike Srbije ne vidi realnost oko sebe i da se pitanje pristupanja Republike Srbije EU verovatno odlaže u nedogled.
Pre jedno godinu dana je Angela Merkel u Nemačkoj rekla, a to je pre neki dan i u Srbiji rekla predsedniku Srbije, da posle ulaska Hrvatske u EU proteći će mnogo vremena pre prijema novih članova. Tako da smatramo da je ovaj član u ovom zakonu apsolutno nepotreban, pogotovo što u Srbiji zakoni traju od četiri do pet godina, pa onda, ne samo da se menjaju, nego se donose i potpuno novi. Ovaj koji je na snazi, jeste doduše malo duže, on je na snazi oko šest-sedam godina, a koji se odnosi na patente, tako da je ovo nepotrebno.
Kao što rekoh juče, izgleda da jedino Vlada Srbije zaista veruje u taj svoj predizborni izum, ili patent, ili pronalazak iz prethodne predizborne kampanje da Evropa nema alternativu. Dakle, zaista nema potrebe da ovaj član stoji u ovom zakonu i mi predlažemo njegovo brisanje.
No, ja bih volela da iskoristim, nemamo tako čestu priliku da je u Skupštini ministar prosvete, a ovo je početak školske godine i mnogo je tema i problema kao i uvek na početku svake školske godine. Skrenula bih pažnju na Uredbu Ministarstva prosvete, mislim da je to negde u aprilu ili u maju je upućena Uredba školskim upravama u Srbiji da Ministarstvo prosvete neće finansirati predmetnu nastavu u nižim razredima i to je, mogu da kažem, najviše pogodilo ne profesore fizičkog nego decu trećih i četvrtih razreda, dakle nižih razreda, gde se, mislim čak i u poslednjih 20 godina, možda i početkom 90-ih prepoznata potreba da se u nižim razredima nastava fizičkog vaspitanja kvalitetnije sprovodi, odnosno da učitelji nisu dovoljno ni kvalifikovani, pa nisu kvalifikovani kao profesori fizičkog vaspitanja, da je u tim nižim razredima, dakle u trećem i četvrtom izvode nastavu fizičkog vaspitanja. I tada je prepoznata potreba da profesori fizičkog preuzmu u trećem i četvrtom razredu.
Vi ste ovom Uredbom, dakle mogu da razumem da postoje problemi u finansiranju raznih stvari, ali ne mogu da nekako razumem da se to prelomilo preko zdravlja dece.
Dakle, puna su nam usta i vama i nama o tome kako nam deca prilično nezdravo žive, da mnogo vremena provode ispred kompjutera, dakle sedeći, da postoje zdravstveni problemi kakvi, na primer, nisu postojali pre 30 ili 40 godina, dakle, deca sa viškom telesne težine, deca sa krivim kičmama. Frapantan je podatak u istraživanju da od 60% do 70% dece ima probleme sa kičmom i sve je to rezultat tog promenjenog načina života. Deca sve više vremena provode sedeći, nego što su to činila ranije, tako da je ova vaša uredba, praktično će se prelomiti na zdravlje dece.
Dakle, u trećem i četvrtom razredu od ove godine, zato što Ministarstvo nema novca da finansira nastavnike ponovo će učitelji uzeti nastavu fizičkog vaspitanja i to nije dobro.
Znam da su se Ministarstvu obraćali, jer su se ta udruženja i poslaničkim grupama obraćala, Udruženje profesora fizičkog vaspitanja, da su se obraćali i da su čak i tražili podatke, da li od vas ili od Nacionalnog prosvetnog saveta kome su se, takođe, obratili sa molbom da se malo preispita ta uredba zajedno sa vama, koliko je ukupno tu ljudi bilo angažovano, koji sada ne drže te časove. Oni kažu da je to svega negde oko 200 profesora, odnosno nastavnika fizičkog vaspitanja i to zaista nije veliki broj.
Sad smo pričali i tome da država nema novca i da smo svega stigli, recimo, do treće godine podele ovih besplatnih udžbenika. Možda je to bila loša investicija, da je bila bolja investicija ostaviti profesore fizičkog da sa decom kvalitetno rade zato što loš rad, ne postojanje dobrih časova u osnovnoj školi se kasnije zaista reflektuje na zdravlje populacije.
Ministre, volela bih da mi kažete da li će tu doći i do neke promene, da li ste možda promenili mišljenje, da ipak ostanu u trećem i četvrtom razredu predmetni nastavnici.

Hvala, gospođo Đukić-Dejanović.
Bojim se da se nismo razumeli, ili barem ja nisam govorila o svim tim stvarima koje ste vi sad spomenuli. Nisam rekla da ste vi iz ministarstva preporučili da se tom uredbom smanji broj časova fizičkog vaspitanja, mislim da su to tri časa nedeljno. Ja govorim o vašem opredeljenju. Vi sad kažete, i vi ste verovatno u pravu, da su učitelji primali platu za punu normu, gde su bili uključeni i časovi fizičkog vaspitanja, a da su se takođe plaćali i profesori fizičkog, koji su kao predmetni nastavnici držali te časove, i tu je onda verovatno došlo do duplog plaćanja. Ali, smatram da nije dobro vaše opredeljenje.
Sada ja dolazim u opasnost da se zamerim učiteljima u Srbiji, ali ću da budem realna. Dakle, ne može jedan učitelj da izvodi nastavu fizičkog vaspitanja toliko kvalitetno kao što može profesor fizičkog vaspitanja. Da može, onda ne bismo ni školovali te kadrove. Dakle, ne može.
Zato sam i spomenula taj projekat besplatnih udžbenika. To je dobro, ali to je kratkoročno ulaganje. Ovo bi bilo dugoročno. Neću spominjati koje su zemlje, ali sigurno znate da su odlučili da se svakoga dana ima čas fizičkog vaspitanja, u nekim državama koje imaju mnogo više novca od nas, zato što su primetili da je zdravlje stanovništva urušeno, zbog načina života itd. Znači, ulaganje u fizičko vaspitanje, na tom ranom nivou i prosto vaspitanje dece u tom pravcu, da ne moraju roditelji da plaćaju, oni svakako plaćaju da im deca, kao, treniraju u nekakvim klubovima, ali, to su ipak roditelji odlučili da plaćaju. Znači, ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji.
Ja sam govorila o tom dugoročnom ulaganju u zdravlje dece koja su sad deca ali su sutra mladi ljudi i naša populacija. Znači, ja sam govorila o tome. Vi ste u pravu, ne trebaju da se daju naknade za jedan te isti posao, i profesori i učitelji, ali mislim da ovo opredeljenje da to učitelji rade, da to nije dovoljno kvalitetno. Hvala.

Niste pogrešili što ste prihvatili amandman gospodina Perića, ali pogrešili ste što niste prihvatili ovaj amandman.
Ovaj član govori o tome kada je dozvoljeno u nekomercijalne svrhe, a u nastavi, kada je dozvoljeno izvođenje, a da se ne mora tražiti dozvola od autora i da se ne moraju plaćati autorske nadoknade. Govorim o nastavi. Vi sada tu predviđate tri situacije kada su škole, odnosno ustanove oslobođene tih obaveza. Prvo, javno izvođenje ili predstavljanje objavljenih dela u obliku neposrednog proučavanja na nastavi i druga tačka, pa kažete – javno izvođenje ili predstavljanje objavljenih dela na školskih priredbama pod uslovom da interpretatori ne prime naknadu za svoje izvođenje, dakle besplatno i da se ne naplaćuju ulaznice.
Ono što mi amandmanom predlažemo jeste da se doda rečenica – osim kada su sredstva od ulaznica namenjena u humanitarne svrhe. Zašto? Znate da se đaci veoma često organizuju kako bi prikupili sredstva. Uglavnom to bude da se pomogne drugu ili drugarici koji je u nevolji. Obično su to neki zdravstveni problemi, pa između ostalog i škola pokuša da prikupi neka sredstva kako bi pomogla svom učeniku. Vrlo često to jesu priredbe ili koncerti, pa se đaci organizuju pa naplaćuju ulaznice i tu uglavnom dođu nastavnici i roditelji, plate ulaznicu, budu na koncertu i onda se ta sredstva zaista koriste u humanitarne svrhe.
Nije mi jasno zbog čega ovaj amandman niste prihvatili. Trebalo je da ga prihvatite.

Hvala, gospođo predsednice.
Poštovani ministre, zaposleni u ministarstvu, poštovane kolege narodni poslanici, s obzirom da je moja koleginica iz poslaničke grupe Svetlana Stojanović uglavnom govorila o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima, najviše ću govoriti o Predlogu zakona o patentima.
Vi, kada kažem vi mislim na predlagače, ističete da je neophodno donošenje ovog novog zakona o patentima i da je stari, odnosno važeći zakon, na snazi od 2004. godine i da su uočeni mnogi nedostaci. Praktično i ističete i napravili ste nekoliko grupa izmena.
Prva grupa izmena se odnosi na termine, odnosno pokušali ste da terminološki uskladite ovaj zakon sa Ustavom i Zakonom o ministarstvima itd. Zatim je jedna grupa izmena, vi barem kažete da je to vaš pokušaj, da otklonite one probleme i nedostatke koji su se pojavili u praksi, a primenom ovog sadašnjeg, da ga tako nazovem, starog odnosno važećeg zakona i da ste te probleme pokušali takođe da otklonite. Ono što je praksa pokazala da je problematično, vi, barem tako tvrdite u obrazloženju, pokušavate ovde da otklonite.
Inače, ovo je jedan od retkih predloga zakona koji ima tako obimno, da kažem, ogromno obrazloženje. To je za svaku pohvalu. Obrazloženje, između ostalog, sadrži, što ostali predlozi zakona skoro nikada ne sadrže, obaveštenje nama i javnosti o tome kako je tekla javna rasprava o ovom predlogu zakona.
Tu ste lepo naveli koje ste primedbe učesnika u toj javnoj raspravi prihvatili i na kraju tog izveštaja, praktično sa javne rasprave, govorite i koje primedbe niste prihvatili i zbog čega. Tako da je takvo obrazloženje, obrazloženje koje bi trebalo da se nađe posle svakog predloga odnosno u okviru svakog Predloga zakona ili novog zakona koju stigne u ovu skupštinu.
Još jedna grupa izmena je uslovljena time što su u međuvremenu ratifikovani neki međunarodni sporazumi i konvencije u Skupštini. Naročito je važna ratifikacija Konvencije o priznavanju evropskih patenata. To je bilo, čini mi se, 1. oktobra 2010. godine, tako da je od 1. oktobra 2010. godine Srbija postala punopravni član Evropske patentne organizacije. Sada to pristupanje donosi izvesne novine u vezi sa podnošenjem međunarodnih prijava patenata. To je, pretpostavljam, i do sada bilo moguće, ali sa nekom drugom i verovatno težom procedurom.
Jedna grupa izmena se odnosi na harmonizaciju zakona sa direktivama i uredbama EU. O tome je i moja koleginica govorila, kada je govorila o ovom prvom zakonu iz ovog seta zakona, i upozorila da takva vrsta potpune, da kažem, stopostotne harmonizacije zakona sa evropskim direktivama i uredbama, često ima za rezultat da su nam nekada čitavi zakoni a nekada pojedini delovi zakona prosto neprimenljivi, zato što neke direktive zaista jesu primenljive u Holandiji ili Belgiji, ali se kroz praksu pokaže da je to veoma teško u Srbiji, tako da zakoni često ostaju mrtva slova na papiru.
Ono što takođe zabrinjava, izgleda da jedino još vi u Vladi verujete u vaš predizborni izum, da kažem pronalazak, s tim što ne znam da li ste još dobili pravo na patent od Zavoda za intelektualnu svojinu. Taj vaš patent ili predizborni izum se naziva – Evropa nema alternativu. Pretpostavljam da niste dobili od Zavoda dobili pravo na patent, zato što to prosto vređa inteligenciju, jer to nije zaštita intelektualne svojine.
Izgleda da samo vi ne čujete glasove iz država EU i od funkcionera. Nedavno je u poseti Srbiji bila i Angela Merkel, koja je čak pre godinu dana rekla – nakon što Hrvatska postane član EU, neće zadugo biti prijema. Ovo naše harmonizovanje je prilično uzaludan posao i zamajavanje građana.
U ovom predlogu zakona, da ilustrujem, imate pretposlednji član 177. koji nosi naslov – prestanak važnosti odredaba ovog zakona. Vi čak i u ovom zakonu predviđate i kažete - odredbe ovog zakona kojima je regulisana prinudna licenca za patente koji se odnose na proizvodnju farmaceutskih proizvoda, za izvoz u zemlje sa problemima javnog zdravlja, prestaju da važe danom pristupanja Republike Srbije EU. Moram da kažem da ste vi veliki optimisti, ili ste apsolutno ne obavešteni.
Predlagač zakona, kao što sam rekla, dostavio je veoma obimno obrazloženje. Rekla sam da je to za pohvalu. Međutim, ovaj predlog zakona je prilično obiman. Kada se uporedi sa nekim drugim državama iz regiona, i vi kažete da ste se konsultovali i konsultovali njihove zakone, i da ste se ugledali, mi imamo vduplo iše odredaba i članova od zakona iz tih drugih država.
Međutim, mi u ovom obrazloženju, ima interesantnih stvari, kao što je na primer strani 145, gde inače vi tu postavljate pitanja i dajete odgovore, ali ovo pitanje i odgovor su interesantni. To je pitanje broj četiri, gde vi pitate i kažete, i odgovarate – na koga i kako će uticati predložena rešenja iz ovog novog zakona, zakona o patentima. Tu je prva rečenica koja kaže – patentna zaštita ima izuzetnu ulogu u svakom društvu, što je tačno. Na globalnom planu patentno pravo privlači sve veću pažnju a Republika Srbija podržava napore svetske organizaciju za intelektualnu svojinu, da obezbedi bolje razumevanje itd. Dakle, u prvom delu odgovara jasno je da Srbija podržava sve pronalazače u svetu i da je nama jasna važnost inovacija i pronalazaka.
U istom tom delu obrazloženja vi kažete, a to me već zabrinjava zato što nije tačno – imajući u vidu da se u Republici Srbiji pridaje sve veći značaj ulaganja u naučno-istraživački rad i razvoj inovacione delatnosti, jačanje pravne zaštite jer od suštinske važnosti.
Nekada kada čitam što dođe od Vlade, pomislim da mi ne živimo u istoj zemlji, odnosno da vi živite u nekoj drugoj zemlji. Kada je reč o ulaganjima u nauku, u institute, u naučno-istraživački rad, izdvajanja iz budžeta Republike Srbije su mala, minimalna. Vi će te sada reći da je ekonomska kriza itd, međutim, to je tako već nekoliko godina. Naša izdvajanja su nešto veća od izdvajanja iz budžeta Republike Albanije. Imajući u vidu da se pridaje sve veći značaj tome, to nije tačno.
Koliko Vlada Mirka Cvetkovića brine o stanju u nauci, govori i činjenica da je prilikom rekonstrukcije Vlade koja se dogodila pre par meseci, da je upravo predsednik Vlade našao za shodno ukine Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj. To ministarstvo ili ta čitava oblast je pripojena Ministarstvu za prosvetu. Dva ogromna ministarstva su spojena. I kako sada vi uspevate i da li sada uopšte uspevate da obavljate svoj posao i zaduženja, ja to znam, ali neću o tome da govorim sada.
Takođe ste, i to indikativno, našli za shodno da ukinete Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo. Ta oblast je pripojena Ministarstvu kulture. Sama ta činjenica kako je rekonstruisana ta vlada, govori o tome koliko Vlada Republike Srbije i vlast u Srbiji pridaje značaja nauci i naučno istraživačkom radu.
Ono što je takođe zabrinjavajuće jeste da se vi iz Vlade uopšte niste osvrnuli na peticiju i na apel koje je potpisalo preko 5 hiljada naučnika i istraživača, prosto vas moleći da to ne činite, da ne ukidate Ministarstvo za nauku, zato što je Ministarstvo za nauku postojalo 65 godina u ovakvom ili onakvom obliku. Nekada je to bilo Ministarstvo za nauku, pa je tu bila obuhvaćena i ekologija, ali posle 65 godina je ova vlada našla za shodno, nije ni trepnula da ukine Ministarstvo za nauku.
Sve ovo o čemu sam govorila nažalost, ukazuje i to ću da ponovim, da ovoj vladi nije stalo do razvoja nauke i istraživanja, pa samim tim mogu da kažem da joj nije stalo ni do povećanja broja patenata, odnosno pronalazaka i novih rešenja. Hvala.

Ovo se odnosi na član 1. Predloga zakona gde mi tražimo da se tačka 11, da stoji da: "lica koja zbog načina života nemaju prebivalište, odnosno boravište u Republici Srbiji, da imaju obezbeđenu zdravstvenu zaštitu. U vašem predlogu, odnosno u sadašnjem zakonu piše da "lica Romske nacionalnosti koja zbog tradicionalnog načina života menjaju mesto boravka, da im je obezbeđena zdravstvena zaštita".
Ovim amandmanom htela sam da se izostavi odrednica "lica Romske nacionalnosti", pa "zbog tradicionalnog načina života". Dali ste mi jedno dugo obrazloženje i rekli da je to bilo veliko opterećenje za budžet i za zdravstvenu zaštitu.
Ono što sam ovim amandmanom htela da vam pokažem jeste da je ta tačka besmislena, pre svega što vi tu navodite lica romske nacionalnosti, da je to njihov tradicionalni način života, odnosno da se sele iz mesta u mesto i da nemaju stalno mesto prebivališta. To, prosto, nije tačno. Znam mnogo lica romske nacionalnosti kojima to nije tradicionalni način života, a znam druge ljude koji nisu romske nacionalnosti, koji povremeno znaju da promene…
Dakle, to je nešto individualno i ne može se vezivati samo za jedan narod, a da ne kažem da je to diskriminacija.
Kako ćete vi da odredite kada neko dođe a nema stalno mesto prebivališta i vi hoćete da mu pružite medicinsku negu, odnosno da ima zaštitu, kako ćete vi da procenite da li je neko romske nacionalnosti i da je to stalno seljenje njegov tradicionalni način života? Na koji način ćete to da utvrdite? Da li ćete da tražite izvod iz biračkog spiska, odnosno iz posebnog biračkog spiska?
Ova tačka je prava diskriminacija. Smatramo da to treba promeniti.

Hvala, gospodine Novakoviću. Ovaj naš amandman se odnosi na naslov iznad postojećeg člana 40. dakle važećeg zakona, gde predlagač, odnosno ministarstvo predlaže da je naslov iznad toga člana "pravo na poštovanje pacijentovog vremena". Mi svojim amandmanom predlažemo da taj naslov zvuči drugačije, odnosno da glasi – pravo na poštovanje vremena pacijenta.
U obrazloženju, ministre ja ne znam ko je vama pisao ovo obrazloženje, ali evo kako glasi ovo obrazloženje: "Amandman se ne prihvata iz razloga što isti ne popravlja suštinski karakter predloženog naslova". Naslov je vrlo teško suštinski popraviti, ali jeste tako da narodni poslanici kada vrlo pažljivo čitaju vaše predloge zakona, onda mogu da primete da se neki izraz više koristi, da se nešto drugačije kaže, da je uobičajeno, a da je nešto manje uobičajeno, tako da je ova intervencija, jeste, ona nije suštinskog karaktera niti naslov možete suštinski da promenite, možete samo predlog člana. Smatramo da je bolje reći "poštovanje vremena pacijenta" nego "pacijentovog vremena".
Osoba koja je pisala ova obrazloženja smatrala je da na taj način odbija ovaj amandman. Međutim, ono što mi zameramo to je što vi niste suštinski promenili taj član iz sadašnjeg važećeg zakona. Ova vaša izmena gde dodajete praktično dva nova stava u postojeći član, ti stavovi ne menjaju ništa suštinski kada je u pitanju poštovanje vremena pacijenta. Zbog građana ću pročitati šta vi ovde u stvari uvodite kao novinu i to nije suštinska promena niti će doprineti rešenju problema nepoštovanja vremena pacijenta.
Kažete, dakle to je taj novi stav: "pacijent ima pravo na zakazivanje pregleda, dijagnostičkih procedura, kao i drugih medicinskih mera i postupaka radi očuvanja i unapređenja zdravstvenog stanja koji se obavljaju u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi, odnosno kod drugog pravnog lica koje obavlja zdravstvenu delatnost u skladu sa zakonom radi ostvarivanja zdravstvene zaštite". Šta ste vi ovde uradili? Vi ste ovde samo rekli pacijentima da oni imaju pravo da zakažu pregled. Koliko ja znam, njima je to pravo poznato bilo i do sada, nego je mnogo veći problem kako se to njihovo vreme poštuje.
Za razliku od ovog amandmana za koji vi kažete da je površan, a jeste površan, jer govori samo o naslovu, podneli smo još jedan amandman koji suštinski menja ovaj vaš predlog, a to je da smatramo da ministar kroz podzakonske akte, pravilnike, itd, treba da odredi i rokove. Kada odredi te rokove onda će se zaista poštovati vreme pacijenta. Ovako, ovo je jedna kozmetička izmena samo da se kaže da se vi sada odjednom brinete za poštovanje prava pacijenta.
Ovaj član ili vaš predlog člana otvara čitav jedan drugi problem, a to je problem nepostojanja zakona o zaštiti prava pacijenata. Čula sam od mojih kolega koji su bili na Odboru za zdravlje da je predstavnik Ministarstva koji je prisustvovao tom odboru, mislim da to nije bio gospodin ministar, da je predstavnik iz ministarstva rekao da je taj zakon apsolutno nepotreban i kako su sva prava naših pacijenata u Srbiji regulisana kroz neka druga zakonska rešenja. Ne sporim da je to tačno. Međutim, za svakog pacijenta i građanina Srbije bi bilo jako dobro da na jednom mestu stoje sva njegova prava. Ako mislite da je to neobično, podsetiću vas i sve moje kolege da smo mi pre nekoliko meseci upravo usvojili Zakon o zaštiti potrošača. Isto su tako ljudi iz Ministarstva za trgovinu mogli da kažu – zašto bismo mi nekim posebnim zakonom štitili prava potrošača kada je to kroz čitav niz drugih zakona i propisa regulisano? Smatramo da zaista treba doneti pravi, jedan jedini zakon koji bi govorio o zaštiti prava pacijenata. To je jedna stvar.
Druga stvar, vi sada ćete mene verovatno podsetiti na to da većina naših zdravstvenih ustanova ima osobe koje su zaposlene u tim zdravstvenim ustanovama, dakle to je institucija za zaštitu prava pacijenata. Većina zdravstvenih ustanova ima te ljude zaposlene. Ono što je nesreća kod tog, nazvaću to eksperimentom, eksperimenta je nesreća što su ti ljudi potpuno zavisni, odnosno oni nisu nezavisni. Zašto? Zato što dobijaju platu u toj ustanovi i oni su apsolutno u sukobu interesa. Zar mislite vi da će neko ustanovu u kojoj prima platu ozbiljno optužiti da krši prava pacijenata? To se i u praksi pokazalo kao jedan apsolutno neuspeo eksperiment.
Juče je u novinama, i to ide kao dobra vest iz Srbije, novinar napisao da se u Valjevu u Gradskoj upravi počeo sa radom savetnik za prava pacijenata. Tu se Gradska uprava Valjevo hvali kako oni sada imaju osobu koja se zove savetnik za prava pacijenata. Dakle, malo je što imamo ljude u zdravstvenim ustanovama koji su plaćeni za to, nego će sada i lokalne samouprave plaćati osobe koje se zovu savetnici. Oni takođe obaveštavaju građane Valjeva da ti ljudi rade tri puta nedeljno, da su im na raspolaganju i to je za one koji ne znaju kako da ostvare pojedina prava ili smatraju da su im ona uskraćena.
Molim vas, ovo je zaista trošenje kada govorimo o nekakvoj štednji. Vi, pored svih tih zaštitnika u zdravstvenim ustanovama u Valjevu, uvodite osobu koja će sada Gradskoj upravi biti savetnik pacijenata. Hvala.

Hvala gospodine Novakoviću. Dakle, ovaj naš amandman je veoma sličan, malo drugačiji od amandmana koje su podnele kolege iz SNS, odnosno vi ovde izmenom postojećeg člana 173. kažete  kada je zabranjeno pružanje zdravstvene zaštite od strane doktora itd, pa onda kažete da je zabranjena ona delatnost na osnovu koje stiče dobit, odnosno bilo koju drugu vrstu imovinske ili neimovinske koristi van zdravstvene ustanove itd. Tu dajete samo jedan izuzetak, osim u slučaju pružanja hitne medicinske pomoći u skladu sa zakonom.
Naš amandman predlaže da u ovom poslednjem delu rečenice stoji "osim u slučaju humanitarnih akcija i pružanja hitne medicinske pomoći u skladu sa zakonom". Dakle, vaša namera da malo, da kažem, pooštrite pružanje zdravstvene zaštite van zdravstvene ustanove nije jasno. Međutim, ne i tako da isključujete svaku akciju i pružanje medicinske pomoći osim ukoliko je u pitanju hitna medicinska pomoć. Tu niste uopšte, dakle, predvideli. Mi smatramo da je trebalo da se uvedu osim u slučaju humanitarnih akcija, a kolege su imale i malo šire i volonterske akcije. Smatramo da je trebalo da prihvatite naš amandman.
Ispričaću, recimo, jedno sveže sećanje od pre mesec dana kada sam kao poslanik u grupi poslanika imala, mogu slobodno da kažem, tu čast da posetim kasarnu u Vranju i našu vojnu bazu Jug, koja se nalazi svega nekoliko kilometara od administrativne linije sa KiM. Recimo, u ovoj sali je i dr Nikola Krpić, zajedno smo bili u toj grupi. Nama su u samoj bazi pričali o tome, a i pokazali čitav film o aktivnostima lekara iz te kasarne i te naše baze kako obilaze okolno stanovništvo i sela i gde ljudima koji su stari, nemoćni pružaju te neke osnovne medicinske usluge. Tako što im izmere pritisak, možda donesu poneki lek. Naravno to su nam prikazali kao dobru praksu koju neguje ta kasarna i baza. Korist naravno da nije niti novčana, vi ovde kažete ni imovinska, ali je neimovinska korist, a tako što se gradi poverenje između okolnog stanovništva. Konkretno kada je reč o toj bazi, vi znate da su tu i sela u kojima živi albansko stanovništvo i selo u kojima živi i srpsko stanovništvo i da ne vlada tako visok stepen poverenja između albanskog stanovništa i naše vojske u tom delu, tako da to jeste korist, ali neimovinska korist.
Mene baš sad zanima, da li ćete kada usvojite ovu izmenu, neki od tih vojnih doktora koji to radi doći na udar Komore i da će biti u nekoj situaciji da mu se oduzme licenca. Hvala.

Ovde smo prešli na članove koji govore o kaznenim odredbama. Menja se član 256. u tom članu su pobrojani razni prekršaji i ovde predlagač predviđa izmenom da će se kazniti za prekršaj zdravstvena ustanova od 300 do milion dinara kazne. Mi tu povećavamo gornju granicu na milion i 200 dinara, to je jedan deo amandmana. Drugi deo se odnosi na to da osim toga što će zdravstvena u stanova platiti određenu kaznu, da 10% od te kazne plaća i rukovodilac zdravstvene ustanove. Zašto? Zato što kod ovih kazni inače u svim našim zakonima kažnjava se ustanova, pa onda onaj ko rukovodi tom ustanovom i ne osećam da je on odgovora, a za rad ustanove i za prekršaj je odgovoran pre svega onaj koji je na čelu te ustanove.
Ovo je neki pokušaj da se i direktori, odnosno rukovodioci zdravstvenih ustanova, da i oni plaćaju određene novčane kazne. Kada plaća ustanova onda tu ispada da nikoga nije briga ni kada se na sudovima plaćaju velike kazne. Ovako ako bude, pa i lično, odgovornost u obliku kazne, onda mislim da ima smisla.

Hvala.
U ovom članu je reč o osiguranim licima i o određenim merama koje se sprovode radi očuvanja, unapređenja zdravlja, sprečavanja i suzbijanja ranog otkrivanja bolesti itd, i ovde imamo nabrojan čitav niz mera. To je i u predlogu tako.
Međutim, ono što se nama ne dopada, to je što se neke mere o kojima govorite, kao što je zdravstveno vaspitanje, sprovode organizovanjem posebnih predavanja itd, odnosno vi prepoznajete značaj zdravstvenog vaspitanja. Međutim, to je ostavljeno ovako, odnosno generalno je iskazano. Mi dodajemo reč: "obavezno", govorim o prvom stavu, znači, "obavezno zdravstveno vaspitanje koje se u saradnji sa ministarstvom nadležnim za poslove obrazovanja i vaspitanja sprovodi organizovanjem posebnih predavanja" itd. Znači, tu se sastoji naša intervencija.
Vi meni odgovarate da vi kroz ovaj zakon ne možete da se mešate u poslove ministarstva nadležnog za poslove obrazovanja i vaspitanja. Ja se sa vama ne slažem, zato što ste vi ministarstvo koje ima obavezu da vodi računa o zdravlju svih građana Republike Srbije. Ovde govorite o veoma ozbiljnim skrining programima itd, znači, vi možete da primetite one bolesti i da ukažete i Ministarstvu prosvete da je obavezno zdravstveno vaspitanje, ali ne u smislu uvođenja posebnog predmeta. I danas postoji predmet koji se zove izborno zdravstveno vaspitanje. Imate čak i u programima odeljenske zajednice čitave blokove koji su predviđeni upravo za zdravstveno vaspitanje, neke škole da, neke ne, a one koje rade to one veoma dobro sarađuju sa zdravstvenim ustanovama u svojim gradovima i realizuju te programe.
Međutim, to ne treba da bude ostavljeno na volju, na primer, direktoru škole ili razrednom starešini. Ali, ako vi zakonom kažete da je to obavezno, onda će se i naći model i način da to zaista dopre do najmlađih stanovnika.

Hvala gospodine Novakoviću.
Pre svega da kažem da je veoma dobro što po prvi put na zasedanju, odnosno na svojoj sednici imamo i razmatranje izveštaja za prethodnu godinu Zaštitnika građana. Dosada je, čini mi se, Zaštitnik građana sačinio četiri izveštaja. Ovo je po prvi put da mi o njemu ovako otvoreno razgovaramo. Naime, prethodno se dešavalo da to ide na nekoj sednici odbora, tako da nisu svi poslanici bili uključeni u razgovore o samom izveštaju. Skupštinska rasprava je takva, i dobro je što je takva, da imate da vam neki poslanik kaže da ste dovoljno kritikovali izvršnu vlast, ovu sadašnju, a opet da drugi smatraju da niste dovoljno, ali to vam je parlamentarizam.
No, svakako je jedan od ciljeva ovog izveštaja da obavestite sve građane, a pre svega i Narodnu skupštinu o stanju ljudskih prava u Srbiji, kao i o kvalitetu ostvarivanja tih prava od strane organa i organizacija koje vrše svoje nadležnosti i primenjuju propise i zakone Republike Srbije. Dakle, Zaštitnik građana po pritužbi ispituje da li je neki organ uprave ili neka druga organizacija zakonito i pravilno vršila svoja ovlašćenja, a ako nije, on ima pravo da zahteva da se ta greška ispravi i pri tom daje svoje preporuke kako smatra da tu grešku treba otkloniti.
Ono što je takođe vidljivo iz svih izveštaja koje mi imamo, a koji su dostupni na sajtu, dakle, od izveštaja za 2007. godinu, to je nekako da se povećava broj pritužbi građana. Međutim, to se može tumačiti tako što je sve veći broj građana upoznat uopšte o postojanju vas i vaše institucije. Zato i to može da bude jedno od tumačenja zašto se broj povećava.
Moj opšti utisak, mislim da se čak može izvući iz ovog poslednjeg vašeg izveštaja, dakle za 2010. godinu, jeste da su ekonomska i socijalna prava građana mnogo više ugrožena od svih onih drugih prava koje vi pratite. Možda to nije utisak ostalih kolega, ali to je moj lični utisak. Kao i da građani kao svoju najveću pretnju, koja ugrožava njihova prava, osećaju siromaštvo, odnosno preteće siromaštvo. Strah od siromaštva, posle tri godine ove i ovakve vlade, je potpuno opravdan. To ću potkrepiti samo sa nekoliko statističkih činjenica koje govore o tome koliko se u poslednje tri godine siromaštvo uselilo u domove mnogih porodica, a preti da se useli i u neke druge domove.
Pre svega, Srbija je evropski rekorder po stopi inflacije, koja u ovom trenutku iznosi oko 11%. S tim što nam guverner Šoškić upućuje, ne znam, valjda on misli da je to neka uteha, kako će inflacija do kraja ove godine biti svega 14%. Podsećam ga da je 11%, koliko je sada inflacija u odnosu na početak godine, sasvim dovoljna, najveća u Evropi. Imamo podatak da su plate u Srbiji u ovom trenutku najniže u Evropi, da nezaposlenost iznosi oko 20% i tu spadamo u pet zemalja u Evropi koje imaju najveću stopu nezaposlenosti i da je 24 milijarde duga prema inostranim kreditorima svrstalo Srbiju u zemlju koja ima visoku zaduženost.
Nemam vremena da se osvrnem na sve delove ovog izveštaja. Moja koleginica se u raspravi osvrnula na mnoge. Pre svega ću govoriti o ovom delu izveštaja koji počinje na 16. strani i govori o socijalnim i ekonomskim pravima građana. U prethodnim izveštajima, dakle od 2007. godine, građani se žale na probleme u poštovanju prava iz radnog odnosa. Uglavnom, naravno, građani se žale kada ostanu bez posla, pa se onda obrate Zaštitniku građana i žale se uglavnom nekako unazad na kršenje svojih prava. Veoma je raširena pojava da ljudi rade na određeno vreme godinama.
U izveštaju za 2009. godinu vi govorite o jednom doktoru, čini mi se, koji se u nekom domu zdravlja žalio na svoj kontinuirani rad na određeno vreme. Vi kažete u svom nalazu, kada ste pogledali šta se tu dešava, da je ta osoba radila sedam godina na određeno. Dakle, poslodavac, u ovom slučaju, valjda, direktor doma zdravlja, je toj osobi izdao čak 14 ugovora o radu na određeno vreme. Takođe, ukazujete na nešto što ste i u prethodnim izveštajima ukazivali, u stvari mislim samo za 2009. godinu, a to je da veliki broj osoba koji su zaposleni u ustanovama kulture, zahvaljujući članu 50. iz novog Zakona o kulturi, kojim se vladajuća većina hvalila kakav je sistemski i evropski, super, međutim, šta se dešava? Taj član 50. je očigledno poslodavcima pružio mogućnost da ljude koji rade u ustanovama kulture primi na određeno vreme. Vi kažete u izveštaju da je to postalo pravilo, a da je izuzetak postalo da neko radi na neodređeno vreme.
Vi ste u izveštaju ukazali na to i predložili da se to promeni. Pretpostavljam da je to inicijativa za izmenu i dopunu zakona koji to omogućava. To bi bio najnormalniji put, da se u Skupštini izglasaju izmene i dopune i da se toj pojavi stane na put. Meni je tužno i ne bih da budem ironična ili cinična, ali izgleda da mi u Srbiji samo kad je kultura u pitanju smatramo da ljudi ne treba da rade u kontinuitetu nego treba da nam kultura bude na određeno vreme.
Još jedna pojava kada su u pitanju prava iz radnog odnosa, na koju se ljudi s pravom žale, a to je da poslodavci ne uplaćuju ili nisu na vreme uplaćivali penzijski staž, zbog čega ljudi ne mogu da ostvare svoje pravo na punu penziju. To je pretnja da će ljudi u poznim godinama biti izloženi i preti im siromaštvo.
Kada ljudi rade, mada se vrlo često dešava da zaposleni nisu ni upoznati sa tim da im poslodavac ne uplaćuje doprinose, ali dok rade kažu – dobro je samo da primam nekakvu platu, da izdržavam porodicu. Međutim, svi mi moramo da znamo da ćemo jednog trenutka, ako bog da, otići u penziju i onda će nam biti jako teško, jer će ta penzija biti nikakva i onda ćemo saznati da li je poslodavac, koji je bio dužan da uplaćuje te doprinose, to uradio.
Čuo se već danas podatak da svaki šesti poslodavac u Srbiji isplaćuje plate i doprinose na vreme, što znači da velika većina to radi sa kašnjenjem. Čini mi se da u okruženju postoje neka malo bolja rešenja kada je to u pitanju, pa kaže se da u Hrvatskoj postoje jasni rokovi u kojima su poslodavci dužni da plate doprinose, a postoji i zaprećena zatvorska kazna ukoliko to ne učine na vreme. Zatim, u BiH je zaštita radnika bolja. Tu su sudski sporovi. Kad već stigne do suda, oni su to ograničeni na šest meseci, da u tom roku valja završiti određeni predmet.
Kod nas ne postoje jasna pravila, primenjuju se dupli aršini. Sada ću kao na primer uzeti jedno preduzeće, a verujte da su mnoga u takvoj situaciji. Državno preduzeće poput GSP Beograd duguje veliki novac, ali se to njima toleriše, za razliku od nekih manjih firmi koje su u privatnom vlasništvu, gde inspekcija bude mnogo rigoroznija. Plate i doprinosi u privatnim preduzećima vrlo često kasne ili se ne mogu isplaćivati upravo zbog toga što država ili javna preduzeća duguju tim privatnim preduzećima, pa je tako to jedno vrzino kolo.
Sada bih iskoristila i priliku, dok govorim o tome, o primeni tih duplih aršina, i skrenula bi vašu pažnju na jedan predlog zakona koji je DSS uputila u skupštinsku proceduru, a to je Predlog zakona o rokovima plaćanja obaveza korisnika javnih sredstava i državnih i javnih preduzeća. Molim da se i vi založite da Skupština što pre razmatra ovaj predlog zakona. Samo ću ukratko reći o čemu se radi. Praktično je ovo još jedno podsećanje na državna i javna preduzeća, na rokove i na procedure koje već postoje u nekim drugim zakonima, da ih prosto podsetimo ovim posebnim zakonom da su oni zaista dužni da se pridržavaju svih propisa koji, uostalom, već postoje. Tako je ovo jedan od načina na koji ombudsman može da pokaže da želi da se ova situacija reši, odnosno da vi dobijete što manje pritužbi građana koji će vam se žaliti na to da se njihova prava iz radnog odnosa ne poštuju. Smatramo da bi ovaj leks specijalis donekle rešio te probleme.
Velika nezaposlenost i potražnja za poslom daju priliku nekorektnim poslodavcima da ucenama i drugim nezakonitim metodama koriste nepovoljan položaj radnika, odnosno čini se da nikada više nismo imali propisa i zakona koji štite radnike i njihova prava iz rada, a da nikada nije bilo gore ili manje zaštite.
Skupština je 2009. godine izglasala zakon koji se u narodu popularno zove zakon o sprečavanju mobinga, odnosno Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Na žalost, čini se da taj zakon, ne da se ne primenjuje, nego da poslodavci, bilo da su to javna preduzeća ili privatna, kao da ne znaju da taj zakon uopšte postoji. Vi me demantujte ako imate drugačija saznanja, ali je naš utisak da je taj zakon izglasan tako da postoji, ali da se niko i ne pridržava.
Nedavno je portparol Prvog osnovnog suda u Beogradu rekla da taj sud nije doneo ni jednu presudu po žalbama građana na zlostavljanje na radu. Oni ovde kažu da je za vreme od kako je taj zakon deo zakona u Srbiji, da su primili oko 40 tužbi, ljudi su se pozivali upravo na taj zakon i portparol kaže da je oko polovina tih žalbi odbačena kao neosnovana. Dakle, ljudi po njihovom nisu imali potrebe da se žale. Međutim, ona takođe kaže da od te druge polovine žalbi ni jedan spor nije rešen. Šta to znači? To znači da i naše pravosuđe i sudovi ne znaju da taj zakon postoji i da postoje neki rokovi.
Kada je u pitanju Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova, oni kažu da im se svakoga dana obrati najmanje 10 građana žaleći se na zlostavljanje na radu. U suštini, ovo je agencija koja bi trebalo da sa vaše službe po malo otkloni pritisak različitih pritužbi. Koliko vidim, vi nemate taj ogroman broj kakav oni imaju, ako kažu da se svaki dan barem po deset ljudi žali.
Ovde bih završila. Nadam se da ćete vi na neka od ovih pitanja i odgovoriti. Kada je u pitanju oblast rada, tužno je da verovatno građani koji su slušali ovo o čemu sam sada pričala, a koji su nezaposleni i kojih je sve veći broj, tužno je što su oni pomislili – što ja ne radim i što nemam neku platu, pa bi lako izdržao taj mobing i to zlostavljanje. Situacija u kojoj se građana i radnici u ovoj zemlji nalaze je jako loša. Hvala.

Nažalost, naš kolega Milan Dimitrijević nije mogao da prisustvuje današnjoj sednici, tako da ću ja koristiti vreme poslaničke grupe. Inače, ovaj amandman se odnosi na član 4. ovog predloga izmena i dopuna, a on se odnosi na postojeći član 10a. Mi predlažemo da se u članu 10a doda novi stav 5. koji glasi: "Lični podaci se čuvaju, koriste i objavljuju na način kojim se obezbeđuje zaštita identiteta svih učesnika sistema obrazovanja i vaspitanja, u skladu sa Zakonom o zaštiti ličnih podataka". Inače je naslov iznad člana 10a - Baza podataka i jedinstveni informacioni sistem prosvete.
U obrazloženju stoji da predlagač zakona smatra da je kroz članove 10a, 10b, 10v, itd. dovoljno uredio ovu oblast zaštite ličnih podataka. Smatramo da nema razloga da se i u ovom, da kažem uvodnom članu u toj oblasti, jasno naglasi da će, kada je u pitanju zaštita ličnih podataka, kako učenika, roditelja, hranitelja, nastavnika, da će to biti i jeste u skladu sa zakona koji postoji već jednu godinu u našem pravnom sistemu, da se to sve radi u skladu sa tim zakonom.
Ono što mogu da kažem i što se da primetiti, ministarstvo je rešilo da preciznije uredi ovu oblast kada je u pitanju zaštita podataka, jeste veliki incident, može se nazvati i afera, koja se dogodila krajem aprila ili je barem tada javnost Srbije saznala za taj incident, a to je strašni problem koji je izazvao Sekretarijat za obrazovanje AP Vojvodine. Tada je, dakle, krajem aprila, javnost u Srbiji upoznata da je Sekretarijat za obrazovanje jednim sumnjivim konkursom, sumnjiv zato što se na kraju ispostavilo da ta firma nije bila ni registrovana, zato što je stranoj firmi koja se zove ili se zvala "Dabl ju di – dabl ju soft", poverila više milionski vredan posao. Dakle, čini mi se da je firma mešovito vlasništvo, da li je u pitanju mađarsko-američka firma. Opet podsećam da ta firma nije bila ni registrovana u trenutku kada joj je dodeljen posao.
Naime, ta firma je dobila pravo da raspolaže i kontroliše školsku bazu podataka o učenicima, roditeljima i nastavnom osoblju, što joj je moglo omogućiti, npr. da roditeljima putem sms poruka dostavlja informacije učenicima i da to naplaćuju.
Kada je ovo saznala javnost i saznao Poverenik za zaštitu podataka, on je Pokrajinskom sekretarijatu naložio da odmah zatvori sve pristupe bazi podataka iz lokalnih i spoljnih mreža i da u roku od 10 dana briše iz navedene baze podataka podatke o ličnosti, a u pitanju je bila baza od skoro 200.000 podataka o ličnosti, negde oko 75.000 podataka o učenicima, a ostali podaci su se odnosili na roditelje i na nastavni kaadar.
Znam da je tu pokrenut i krivični postupak, da se saznalo da ta firma u tom trenutku nije imala sopstveni server, nego da su se ti podaci nalazili na nekom drugom serveru. Dakle, ovaj incident ili strašna afera, koja je u jednom trenutku, a i sada bi se moglo reći da unosi priličnu nesigurnost kada je u pitanju ova oblast, tako da roditelji i nastavnici prilično nerado sada pristupaju ispunjavanju raznih podataka koje od njih traži škola. Naravno, uvek je škola imala i prikupljala određene podatke, što je sasvim normalno, ali nije normalno da roditelj razmišlja o tome gde će se njegovi lični podaci naći, kome će biti dostupni i kako će se sa tim podacima dalje raspolagati.
U stvari, počela sam da postavljam i jedno pitanje – da li su i ove baze podataka zaista zatvorene i da li ministarstvo ili Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti može danas da garantuje ovim ljudima čiji su se podaci u nekom trenutku našli u toj bazi podataka, da oni nisu zloupotrebljeni ili da neće biti zloupotrebljeni? Hvala.