Član 42. glasi: „Pristup stranim tajnim podacima vrši se u skladu sa ovim zakonom, propisima donesenim na osnovu ovog zakona, odnosno u skladu sa međunarodnim sporazumom koji je sa stranom državom, međunarodnom organizacijom ili drugim međunarodnim subjektom zaključila Republika Srbija.“
Predlagač zakona je tvrdoglavo odbio sve naše amandmane koji podsećaju da svi međunarodni sporazumi i međunarodni ugovori nakon potpisivanja u Vladi moraju da dođu u Narodnu skupštinu da bi bili potvrđeni i ratifikovani.
Naš amandman se sastoji u tome da se pre reči „međunarodnim sporazumom“ unese i reč „potvrđenim“. Ono što iznenađuje, to je neznanje predlagača zakona, jer u obrazloženju zašto se naši amandmani odbijaju kaže: „Vlada ne prihvata amandman iz razloga što svi međunarodni sporazumi koje zaključi Republika Srbija sa stranim državama, međunarodnim organizacijama i drugim međunarodnim subjektima ne podležu postupku potvrđivanja u Narodnoj skupštini.“
Izvinite, ovo obrazloženje ukazuje na veliko neznanje što se tiče pravnog poretka u Srbiji. Podsećam predlagača zakona i narodne poslanike da mi na ovoj sednici imamo preko 20 ugovora, sporazuma koje potvrđujemo. Navešću neke: imamo Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke – dakle, između Republike Srbije i međunarodne organizacije. Ili, imamo Zakon o potvrđivanju ugora između Republike Srbije i Kraljevine Španije – dakle, međunarodni ugovor između Republike Srbije i druge strane države.
Ne mogu da verujem da smo dobili ovako obrazloženje i da vi uporno ne želite da u zakon unesete da moraju da budu potvrđeni međunarodni dokumenti. Pošto vi izbegavate da se o tim međunarodnim ugovorima i sporazumima razgovara i raspravlja u ovom domu, to samo pokazuje da vi zaista želite da navučete taj veo tajnosti i preko onih stvari i tema gde ne sme da bude tajnosti.

Mislim da je već indikativno da je ministru u stvari neprijatno zbog toga što je podneo ovako loš predlog zakona i da zato ne prisustvuje ovoj raspravi, a da nije u pitanju to da ne voli da sluša kritike. Mislim da on nije ovde da brani svoj predlog zato što je digao ruke i neprijatno mu je, jer zna da će ovako loš predlog zakona u svakom slučaju biti izglasan, pa da on bar ne učestvuje u tome.
Kao i prethodni član 65, i ovaj član 66. bi se mogao svrstati u opasne članove u ovom zakonu. Govori o upravljanju izveštajima bezbednosne provere. Organi nadležni za vršenje bezbednosne provere, prema ovom zakonu, dostavljaju Kancelariji Saveta izveštaj o rezultatima te provere. Oni tu popunjavaju i ovaj bezbednosni upitnik i daju preporuku o izdavanju ili uskraćivanju odobrenja.
Ono što predlagač zakona nije predvideo, a mi smatramo da u ovom članu mora da stoji, jeste stav da se izveštaj koji sačini taj nadležni organ ne može koristiti u druge svrhe. Drugim rečima, taj izveštaj se ne sme ni na koji način zloupotrebljavati.
U odgovoru od Vlade sam dobila objašnjenje da postoji Zakon o zaštiti podataka itd. Taj zakon smo u ovoj skupštini doneli pre nekih godinu dana. Međutim, ovo je vrlo osetljiva materija i ne može biti loše, čak bi popravilo ovaj zakon, da tu jasno stoji da se ti izveštaji ne smeju ni na koji način koristiti u druge svrhe. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice.
Od ovih silnih konvencija, sporazuma, predloga zakona, rekla bih par reči o Sporazumu koji je Vlada Republike Srbije potpisala sa Vladom Narodne Republike Kine o naučno-tehnološkoj saradnji, u aprilu ove godine.
Stupanjem na snagu ovog novog sporazuma, prestaće da važi sporazum koji je potpisan 1995. godine, takođe, o naučnoj i tehnološkoj saradnji, a tada je taj sporazum potpisala Vlada SRJ. Izgleda, imamo dugu istoriju saradnje s Kinom u ovoj oblasti.
Dve vlade su potpisale sporazum jer su rešene da jačaju bilateralne prijateljske odnose i da podstiču i unapređuju naučnu i tehnološku saradnju između dve zemlje, tako da je ovaj sporazum praktično uobičajeni pravni okvir za ovu vrstu saradnje. Kina predstavlja respektabilnu svetsku silu u svakom pogledu, pa i u pogledu naučno-tehnološkog razvoja, te je Kina za Srbiju i ranije, a i danas, izuzetno važan partner.
U članu 2. ovog sporazuma se govori o razvoju raznih oblika naučne i tehnološke saradnje. Govori se o razmeni naučnika istraživača, o razmeni informacija, o organizovanju zajedničkih seminara i obuka, o zajedničkim istraživanjima i govori se, takođe, o neposrednoj saradnji između naučnih i tehnoloških instituta dve zemlje.
Takođe, u članu 5. se govori o tome da strane ugovornice će u skladu sa nacionalnim zakonodavstvima podsticati i podržavati ostvarivanje dugoročne naučne i tehnološke saradnje između istraživačkih institucija i organizacija ove dve zemlje. Da je Narodna Republika Kina prepoznala značaj nauke za razvoj privrede i sveukupnog društva, to je sasvim sigurno. Međutim, nažalost, ne može se reći da ova vlada Republike Srbije i da Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj prepoznaju značaj nauke za razvoj srpske privrede i društva.
Kada je formirana ova vlada, moglo se čuti mnoštvo obećanja. Između ostalog, ministar za nauku i tehnološki razvoj rekao je da se u Srbiji mora udvostručiti broj istraživača u odnosu na broj stanovnika, odnosno, ukoliko želimo da budemo članica EU, onda odnos između broja istraživača i ukupnog broja stanovnika mora da bude mnogo bolji. U ovom trenutku, na 100 hiljada stanovnika u Srbiji ima svega 14 naučnika, odnosno istraživača i po tim parametrima smo, nažalost, na dnu lestvice, kada je u pitanju Evropa.
Ministar Đelić, koji rado daje razna obećanja, je takođe obećao da će izdvajanja za nauku u 2009. godini biti 0,6% od bruto nacionalnog proizvoda. Međutim, šta imamo u stvari u 2009? Imamo da se od bruto-nacionalnog proizvoda za nauku izdvaja svega 0,28%, što je značajno manje i u odnosu na 2008. godinu, kada se za nauku takođe nedopustivo malo izdvajalo, svega 3,80%. Ako ovo uporedimo sa, na primer, Švedskom, koja izdvaja 4,2% ili Danskom, koja izdvaja 2,4% ili čak Slovenijom, koja izdvaja 1,5%, onda je takođe po tim parametrima u ovom trenutku jasno da je Srbija zajedno sa BiH takođe država koja izdvaja nedopustivo malo za razvoj nauke.
Godine 2006. se govorilo, ljudi koji se bave naukom dobro se sećaju, da do 2011. godine će se povećavati izdvajanje za nauku i da bi do 2011.-2012. izdvajanja trebalo da iznose 1% od bruto nacionalnog dohotka. Prvi put se posle 2000. godine dešava da plate naučnim radnicima kasne po nekoliko meseci i, takođe se dešava da pojedini instituti na vreme ili čak uopšte ne dobijaju novac za učešće u raznim međunarodnim projektima u kojima već učestvuju.
Kakav je odnos ove vlade prema nauci se najbolje vidi iz odnosa prema Nuklearno-naučnom institutu „Vinča“ ili prema Institutu „Torlak“. O Vinči su i o problemima koji su snašli ovaj institut govorila je moja koleginica iz poslaničke grupe, tako da neću ulaziti u sve te detalje, ali ovih dana, čini mi se, ta situacija u Institutu je došla do usijanja zato što je Vlada svojom odlukom, pre nekoliko meseci, osnovala Javno preduzeće „Nuklearni objekti Srbije“. Zaposleni u „Vinči“ to tumače kao pokušaj države da pocepa ovaj renomirani institut. Naime, u „Vinči“ se godinama čuva velika količina visoko radioaktivnog otpada i to u veoma lošim uslovima. Pa, ako je država potpisala nekoliko protokola u iznošenju tog opasnog goriva iz zemlje i transportovanja njegovog u Rusiju, do toga nikada nije došlo jer nikada nisu obezbeđena sredstva za to. Naime, taj postupak zahteva specijalne mere zaštite i preciznu, veoma skupu opremu. Čak je izrađen i projekat pod nazivom VIND, skraćenica, a u stvari se odnosi na program nuklearne de komisije u Institutu.
Problem je što Vlada Republike Srbije nije obezbedila sredstva u budžetu za realizaciju tog projekta. Praktično je to prva faza u čitavom tom postupku. Pritisnuta međunarodnim obavezama, Vlada Republike Srbije zahteva od samog Instituta da se zaduži kod komercijalnih banaka i da sam Institut koji je budžetska ustanova podigne kredit kod komercijalnih banaka na sumu od 25 miliona dolara, koliko je procenjeno da bi čitava procedura izmeštanja ovog radio aktivnog otpada koštala. Tada su tadašnji upravni odbor i naučno veće odbili, naravno, razmišljajući kao Institut, odnosno kao budžetska ustanova da ukoliko se zaduže na tu sumu to automatski znači praktično stečaj ovog instituta.
Međutim, Vlada je, zahvaljujući Zakonu o jonizujućem zračenju, koji se ovde izglasao, našla zakonsku mogućnost da osnuje JP „Nuklearni objekti Srbije“ i to javno preduzeće je u postupku podizanja, ponavljam, komercijalnog kredita od 25 miliona dolara.
Da ne bi građani ili vi u ovoj sali pomislili da pripadam nekom lobiju zato što govorim o ovome, to nije tačno, ali razmišljam logično, da, ukoliko želite da reformišete ili transformišete neku ustanovu, za to vam treba podrška ljudi koji rade u toj ustanovi, a u ovom trenutku je Vlada Republike Srbije iskoristila silu i, po mišljenju zaposlenih, parča Vinču, oduzima imovinu i radi jako loše stvari. Jesmo mi potpisali protokol o dugoročnoj saradnji različitih instituta iz Srbije i iz Kine, međutim, plašim se, ako se ovakav odnos prema nauci i institutima u Srbiji nastavi, da mi možda za par godina nećemo ni imati respektabilne institute. Hvala.

Hvala, gospođo potpredsednice.
Poštovane kolege narodni poslanici, gospođo Lakićević-Stojačić, gospođo Mićunović, očigledno je da se ministar Ljajić već umorio. Tri ili četiri sata traje rasprava i, s obzirom na to da su ove dve gospođe iz Ministarstva još uvek tu, budno prate našu diskusiju, mislim da je to, između ostalog, dokaz da su žene ipak jači pol i da je vrlo neopravdano kada se za ženu kaže da je slabiji pol.
Pre nego što pređemo na analizu zakona, gospođo Čomić, hoću da kažem da zameram predsedništvu Skupštine zato što se niste izborili da se u šest sati ne prekine direktan prenos. Često se dešava da produžimo rad i posle šest sati. Kasnije bude odloženi prenos, uglavnom, posle ponoći, tako da nekada, ako rano ustanete, uključite TV, možete i sebe da vidite da govorite u Skupštini.
Ako već niste uspeli da ubedite RTS da je ovo jako važna tema i da ne treba prekidati prenos, onda je trebalo da odlučite da se ova rasprava nastavi sutra ujutru. Priznaćete da je zakon važan, da interesuje i žene, a bogami i muškarce u Srbiji.
Izlaganja koja su se čula do sada bila su konstruktivna i usmerena, barem kod poslanika iz opozicije, na to da se ovaj zakonski predlog popravi.
Mislim da se nijedan predlog zakona nije toliko dugo pripremao kao ovaj. Imala sam priliku, kao narodni poslanik, da prisustvujem mnogim okruglim stolovima, javnim slušanjima, gde je bila ova tema i mislim da dosta toga znam, ali, kao i moja koleginica iz G17, koja reče da se u životu nije susretala možda s nekim problemima, ni ja nisam.
Međutim, to ne znači da nisam svesna da postoji u Srbiji, kao uostalom i u nekim drugim zemljama, u nekim područjima, prilična neravnopravnost polova.
Dakle, DSS smatra da je ovaj zakon potreban. Međutim, takođe smatramo da je bilo nekih drugih nacrta koji su bili malo bolji, tako da nismo zadovoljni varijantom, ili ovim predlogom zakona, konkretno. Da ne ponavljam ono što su kolege pozicije i opozicije rekle, da je ovaj zakon u nekim članovima deklarativan, da se mnogo upotrebljavaju glagoli – trebati i moći. Međutim, dobijam uveravanja da će se usvojiti neki amandmani koji popravljaju takve formulacije.
Ustav Srbije nedvosmisleno proklamuje jednakost polova, tako što propisuje da država jamči ravnopravnost žena i muškaraca. Država je u obavezi da razvija politiku jednakih mogućnosti, pa ovaj predlog zakona shvatam kao jedan od pokušaja da se razvija ta politika jednakih mogućnosti.
Srbija je potpisala dosta međunarodnih ugovora koji je obavezuju da takvu politiku u državi vodi, s tim što bih najviše volela da se istakne argument da je ovaj zakon unutrašnja potreba srpskog društva, a ne obaveza zbog toga što smo potpisali neka dokumenta. Kada to uradimo samo zbog toga, onda nema neke garancije da će se takvi zakoni i primenjivati.
Htela bih da se osvrnem posebno na položaj žena na tržištu rada, zato što mislim da je to možda najvažniji aspekt u ovom zakonu, ili se nekako dotiče najvećeg broja žena. Istraživanja i analize pokazuju da je položaj žene danas na tržištu rada u Srbiji nepovoljan. Doduše, kada živite u državi gde je predsednik Vlade Mirko Cvetković, onda je položaj na tržištu rada nepovoljan i za muškarce i za žene.
Znam da ne volite da vas podsećamo na neka obećanja od pre godinu i nešto, kada se u kampanji mnogo koristila rečenica da će biti 200.000 novih radnih mesta.
Umesto toga, svakog meseca na hiljade ljudi gubi posao, i muškaraca i žena. No, kada je reč o broju nezaposlenih, tu se, po statističkim podacima, da videti da je mnogo veći broj, ili procenat žena koje su nezaposlene, u odnosu na muškarce, da je muškaraca oko 16%, a da je žena 24%, i da što se evropskih država tiče jedino u Turskoj i na Malti ima više nezaposlenih.
Poslednjih decenija, ili, da kažem, poslednjih 20 godina, došlo je do značajnog povećanja nezaposlenosti, naročito među ženama. Još uvek se dešava da neke firme bankrotiraju ili prestanu da rade, ali je to naročito bilo izraženo devedesetih godina, kada su velika preduzeća i sistemi propadali, ili je u preduzećima izvršena loša privatizacija.
Recimo, samo da spomenem banke, gde je radio veliki broj žena, ili tekstilnu industriju. U tekstilnoj industriji je poznato da su od 80 do 90% zaposlenih bile žene. Tako se slobodno može reći da su žene najveće žrtve tranzicije i da su one na svojim plećima, i još uvek je tako, nosile najveći teret svih kriza kroz koje smo prošli, a i ove danas.
Postoje značajne geografske razlike u stepenu zaposlenosti ili nezaposlenosti. Kada govorimo o Beogradu, statistika kaže da je u Beogradu nezaposlenost između 6 i 7%, a ako pogledate neke okruge na jugu ili jugoistoku Srbije, onda imate ukupnu nezaposlenost oko 35%. Te regionalne razlike, kada je reč o nezaposlenosti, ogromne su. Onda možete misliti, ako u Pčinjskom okrugu imate opštu nezaposlenost oko 30 ili 35%, a žene imaju nižu stopu zaposlenosti, da se tu nezaposlenost ženskog stanovništva kreće čak oko 50%.
Kada je reč o dugoročnoj nezaposlenosti, smatra se da ako godinu dana tražite posao, to je već isuviše dugo, tu imate 58% žena. Ljudi koji posao traže ili na posao čekaju preko deset godina čine više od 70%. Istraživanja pokazuju da su najranjivije grupe na tržištu rada žene posle porodiljskog bolovanja i žene srednjeg obrazovanja, između 45 i 50% . Inače, kada je u pitanju starost i zapošljavanje u Srbiji, to je izraženo i kod muškaraca i kod žena, odnosno vrlo je izražena starosna diskriminacija kod oba pola.
Takođe je poznato da su žene izložene raznim oblicima diskriminacije kada traže posao i da su obično prve na spiskovima kada se gubi posao. Gospodin Ljajić nije tu, ali su gospođe iz Ministarstva tu. Ministarstvo i Uprava za ravnopravnost polova bi trebalo da povedu računa o najavljenim otpuštanjima u organima državne uprave i organima lokalne samouprave. To je nešto što je Vlada, kroz zakonske predloge koje smo imali na dnevnom redu pre neki dan, najavila. Najavljeno je da će oko 3.500 radnika biti otpušteno.
Mislim da je to jedan od prvih talasa najavljenog otpuštanja, gde bi Ministarstvo trebalo da povede računa koliko će tu biti pripadnica ženskog pola, a koliko muškog pola.
Ponavljam zato što se vrlo često dešava da su upravo žene prve na udaru kada je u pitanju otpuštanje.
Kada je u pitanju traženje posla, žene su izložene raznim diskriminatorskim postupcima i aktivnostima poslodavaca, počev od prve faze.
Drago mi je što vidim u ovom zakonu da se reguliše način oglašavanja i da će se kažnjavati poslodavci kojima u oglasu za posao stoji – traži se ženska osoba, mlađa, recimo, od 25 do 30 godina. To ne bi smelo da se dešava više. Ne očekujem da viđam više takve oglase kada se usvoji ovaj zakon.
U tom procesu traženja posla, vrlo često žene, one to kažu, znači, ovo je po raznim istraživanjima, ucenjuju, pitaju pitanja koja ne bi smeli da pitaju – o privatnom životu, o tome da li nameravaju da osnivaju porodicu. Čak se neki poslodavci drznu dotle da traže da novozaposleni potpiše blanko otkaz ili blanko ostavku, koja će biti aktivirana ukoliko žena koja je primljena na posao zatrudni.
Zatim, pojavljuju se i problemi da se ne prilagođavaju uslovi rada na radnom mestu ženskom polu. Veliki je problem napredovanje u karijeri.
Vrlo često su žene, možda i ovde među nama, suočene s tzv. staklenim plafonom. To je barijera koju ne vidite, zato što je staklo u pitanju, sve je transparentno, i ne možete da identifikujete koji su to pritisci ili činioci koji vas sprečavaju, zato što ocenite da ste jednako dobri, možda čak i bolji, da ste bolje obrazovani itd., ali je taj stakleni plafon tu. Vrlo često se dešava da ne napreduju, iako pokazuju, recimo, bolje rezultate od muških kolega.
Zatim, problem je usklađivanje profesionalnog i porodičnog, odnosno privatnog života. U nekim gradovima u Srbiji, predškolske ustanove rade do 14 časova, takvo im je radno vreme, ili kada je raspust u osnovnim i srednjim školama, takođe, proglase raspust, pa ako radite do 16 ili 17 časova, imate jedno tri-četiri sata kada ne znate šta ćete s detetom koje ide u predškolsku ustanovu.
Ovo ne govorim napamet, nego iz ličnog iskustva. Dakle, bez obzira što se zna radno vreme vrtića, oni rade u jednoj smeni, završe ranije, a ne daj bože da im padne na pamet da rade dve smene, pa da rade i od 14 do 20 časova.
To je nešto što i te kako u životu može da vas spreči da se bavite ozbiljno nekim poslom.
Prema statističkim podacima, doduše, za 2008. godinu, to je radio Zavod za statistiku, mislim da se ta edicija zove "Žene i muškarci u Srbiji" i to je druga knjiga iz te serije, nadam se da će oni nastaviti da prate to, žene su u mnogim oblastima slabije plaćene od muškaraca.
Nemam razloga da ne verujem toj statistici, ali, na primer, u obrazovanju, gde svi verujemo da se ne može desiti da su žene slabije plaćene, imate primer da žene imaju 39 hiljada primanja, a muškarci 42 hiljade, iako mi, pretpostavljam, svi živimo u ubeđenju da se to ne može desiti, jer ovde je država poslodavac.
Ta istraživanja bi trebalo da budu malo detaljnija, pa da se onda rasloji koliko žena rade kao pomoćni radnici, pretpostavljam da je to tu, a muškarci su ili profesori, ili su, uglavnom, direktori.
Kada sam već pomenula škole, to je nešto što mene kao ženu vrlo često ljuti, dešava se da u nekom kolektivu ima 80 ili 90% žena, ali je direktor muškarac. Naravno, ne želim da kažem da su tu muškarci krivi, pretpostavljam da su i žene, da imaju manjak ambicija ili se, prosto, susretnu s tim staklenim plafonom.
Ovde imam jednu zanimljivu anketu, koja je rađena u septembru ove godine. Možda će vam biti interesantni ovi podaci. Jedno od pitanja je bilo – koliko je bitan fizički izgled prilikom zapošljavanja? Inače, anketa je rađena na uzorku od 600 ispitanica, gde 60% žena kaže da smatra da je fizički izgled žene izuzetno bitan prilikom zapošljavanja, dok za muškarce svega 9% smatra da je fizički izgled bitan prilikom zapošljavanja.
Ovaj podatak ilustruje ono o čemu sam govorila i o raznim diskriminacijama prilikom zapošljavanja. Veliki broj žena ne zna da poslodavac od svog potencijalnog saradnika ne sme da traži podatke o bračnom stanju i porodičnom statusu i 81% Srpkinja je uvereno da kod nas postoji diskriminacija kada su u pitanju radna prava, pogotovo kada su u pitanju žene.
Kada je tržište rada u pitanju, mi imamo, još od 2005. godine, možda najvažniji zakon, koji je eksplicitan kada je u pitanju radno pravo, a to je, naravno, Zakon o radu. On je na snazi od 2005. godine, kao što rekoh, i on reguliše prava, obaveze i odnose ljudi u sferi rada. Ovaj zakon, takođe, zabranjuje polnu i svaku drugu diskriminaciju. U tom zakonu su propisana i tela koja odgovaraju za primenu ovog zakona, odnosno tela koja su u obavezi da prate primenu i da kontrolišu poslodavce i ono što se dešava na tržištu rada. To je inspekcija rada i to je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku.
Dakle i u Zakonu o radu su propisana tela koja treba da vode računa o problemima i o diskriminaciji na tržištu rada.
Međutim, s obzirom na to da ove pojave postoje iako su ovaj i još neki drugi zakoni na snazi, to jedino može da uputi na zaključak da taj nadzor nije dobar, da je taj nadzor loš i da se pojave na koje se nailazi u praksi ne sankcionišu.
Loše je što i ovaj zakon ima blage kaznene odredbe.
Recimo, znam da je, čini mi se, sad u toku obuka za inspektore rada, da je Ministarstvo štampalo i brošuru koja bi trebalo da inspektore rada obuči da primenjuju Zakon o radu, kada su u pitanju ove odredbe, dakle, o nejednakosti na tržištu rada, i da se u samoj inspekcijskoj službi nailazi na dosta otpora.
Sada bih se osvrnula na nekoliko članova u zakonu, a to je drugo poglavlje, koje govori, između ostalog, o zapošljavanju, socijalnoj politici i zdravstvenoj zaštiti. U članu 11, naslov člana 11. kaže: "Jednake mogućnosti". Imamo tu opis šta su jednake mogućnosti. Takođe je definisano šta se ne smatra diskriminacijom, ili povredom principa jednakih mogućnosti. Tačka 1) kaže: ''Posebne mere za povećanje zaposlenosti i mogućnosti zapošljavanja manje zaposlenog pola''. Dakle, to je pozitivna diskriminacija i ovim članom se kaže da se to neće smatrati diskriminacijom.
Vlada je najveći poslodavac. To su sva ona zanimanja za koja kažemo u žargonu da su na budžetu. Ja ovde hoću da postavim konkretno pitanje i da dočaram konkretnu situaciju.
Na primer, znam da je u srednjoj medicinskoj školi, govorim o obrazovanju, poslodavac je Vlada i svi su na budžetu, 90% nastavnog kadra i saradnika žene, a 10% su muškarci. Kada škola raspiše konkurs, na primer, za profesora engleskog jezika, pa se na konkurs javi pet žena, jer su obično profesori jezika žene, je li, odnosno nas zovu ''jezikare'' – pet žena se javi i jedan profesor engleskog, muškarac. Da li se on, pošto je manje zastupljeni pol u toj školi, može pozvati na ovaj zakon, na ovaj član zakona, i kazati – u srednjoj medicinskoj školi su muškarci manje zastupljeni pol?
Dobro je, vidim da iz Ministarstva klimaju itd., tako da će ovaj zakon, iako stalno govorimo o tome da treba da popravi zapošljavanje žena, pomoći i nezaposlenim muškarcima. Onda će tu žene ostati bez posla, ili se nećemo moći zaposliti. Govorim o nekoliko struka gde su uglavnom žene – u pitanju je pravosuđe, u pitanju je zdravstvo i u pitanju je obrazovanje. Dakle, u tim, da kažem ustanovama, ima mnogo više zaposlenih žena nego muškaraca. Eto, muškarci su manje zastupljeni pol, pa će tu moći da imaju neke koristi od ovog zakona, ali onda će žene da imaju štetu.
Član 13. propisuje da je poslodavac koji ima u radnom odnosu više od 500 zaposlenih na neodređeno vreme dužan da usvoji plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zastupljenosti polova za svaku kalendarsku godinu, najkasnije do 31. januara. U prevodu, vi ste ovde propisali samo da su veliki sistemi u obavezi da donose takve planove. Preko 80% preduzeća u Srbiji su mala i srednja. Preduzeće koje ima 500 radnika spada u kategoriju velikih preduzeća. Nažalost, ja bih volela da je drugačije, ali velikih sistema je jako malo.
Bila sam veoma iznenađena kada sam videla da vi ovu obavezu namećete samo velikim preduzećima, jer njih nema, a ispod toga su sve mala i srednja preduzeća. Prosto, to navodi na zaključak da niste ozbiljno pristupili ovom problemu.
Poslanička grupa DSS-a je podnela amandman. Mi predlažemo da to bude – poslodavac koji zapošljava više od 50, a mislim da to spada u srednje preduzeće. Vi rekoste da ste prihvatili taj amandman.
Još nešto čega nema. Mi smo podneli amandman, praktično, to bi bio novi član 18 – to je vrednovanje kućnog rada. Nigde se u zakonu ne spominje kućni rad i njegovo vrednovanje.
Kamo sreće da smo bogata država, pa da možemo da priuštimo da imamo dovoljno novca da ženi koja je u kući, koja možda više radi, odnosno ima više obaveza od one koja ima posao u nekoj firmi, možemo da dajemo neku vrstu plate. Nažalost, to je nemoguće. Međutim, amandmanom smo predvideli da bi država mogla da obezbedi da takva žena stiče pravo na zdravstveno osiguranje po osnovu rada u kući, ukoliko zdravstveno osiguranje nije regulisano nekim drugim putem. Žena koja je domaćica, koja je u kući, koja vodi domaćinstvo, koja se stara o deci ili drugim članovima porodice, mogla bi toliko od ove države da dobije – da je barem zdravstveno osiguranje obezbeđeno.
Za taj amandman ne znam šta ste odlučili. Hvala vam.

Gospođo predsednik, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama je jedan veoma kratak predlog zakona, koji se sastoji svega iz tri člana, ali ta tri člana obuhvataju, praktično, dve značajne izmene važećeg zakona o putnim ispravama. Ministar je rekao da je ovaj zakon tehničke prirode. Moglo bi se tako posmatrati, međutim, priča o viznoj liberalizaciji, o biometrijskim pasošima, otvara čitavu temu naših evropskih integracija i toga gde se Srbija danas nalazi.
Prva značajna promena, ili izmena zakona, sastoji se u tome što se drugačije rešava rok važenja pasoša za lica koja su mlađa od 14 godina i od 14 godina. Naime, važeći zakon kaže da lica do 14 godina imaju pasoš s rokom važenja od dve godine. Dobra je ova izmena, zato što su dve godine isuviše kratak rok za važenje jedne putne isprave, tako da se ovom izmenom rešavaju neki problemi koje su roditelji imali, da moraju da obnavljaju pasoš za dete ispod 14 i 14 godina svake dve godine.
Vi ste u Predlogu to podelili, da lica do tri godine mogu imati putnu ispravu i da je rok važenja tri godine, a lica između tri i 14 godina imaju pasoš s rokom važenja od pet godina. Smatram da je ta izmena dobra.
Druga značajna izmena je da se rok važenja tzv. starih pasoša, ili plavih pasoša, produžava do 31. decembra 2010. godine. Dakle, ti tzv. stari pasoši će važiti još godinu dana.
Potpuno se slažem s nekim kolegama, koji su već diskutovali, da nije bilo potrebe da se opet određuje rok. Ovo nam je već treći put, odnosno drugi put da menjamo postojeći zakon.
Postoje neki problemi, kažete u obrazloženju, objektivne prirode, zašto se ne mogu svi pasoši zameniti i dobiti novi, biometrijski. Naravno, najveći problem sa zamenom pasoša imaju naši građani koji žive u inostranstvu, a imaju srpski pasoš, zato što, moraćete priznati, očigledno to nije dobro organizovano u diplomatsko- konzularnim predstavništvima.
Za svaku je pohvalu to što je MUP izdao više od milion biometrijskih pasoša. Moj kolega Dragan Šormaz je govorio o tome koliko su prethodne vlade zaslužne za taj uspeh, a MUP je taj deo svog zadatka dobro obavio. Međutim, očigledno je da građani koji žive u inostranstvu imaju problema i mi ne smemo dozvoliti da ti građani imaju putne isprave koje neće važiti posle 31. decembra sledeće godine.
Ne znam, gospodine ministre, da li ste upoznati da i u ovom trenutku građani koji koriste stare pasoše, bilo da su građanski, diplomatski ili službeni pasoši, na kojima piše SRJ, znate, to su oni stari obrasci, imaju problema na graničnim prelazima, da je zadržavanje duže, da se po 30 minuta proverava iz koje to države dolaze nosioci tih starih pasoša? Dakle, oni u svojoj evidenciji očigledno već imaju novi biometrijski pasoš, na kojem piše – Republika Srbija, tako da mislim da bi vaše ministarstvo i Ministarstvo inostranih poslova trebalo da obavesti sve države i granične prelaze, da nosioci starih pasoša ne bi imali problema.
Dakle, Evropska komisija smatra da je Srbija, zajedno s još nekoliko balkanskih država, ispunila sve uslove sa ''mape puta'' i da su se stekli uslovi da u decembru bude na beloj šengen listi, odnosno da građani Srbije ne moraju da čekaju na vize, da plaćaju troškove, da čekaju u redovima. Izgleda da će, konačno, bar jedno od obećanja Borisa Tadića i koalicije ZES i stranaka okupljenih oko ZES-a biti ispunjeno. Međutim, i to obećanje je ispunjeno delimično, odnosno uopšte nije ispunjeno. Vizna liberalizacija će se odnositi na one građane koji žive, da kažem, u severnoj pokrajini i u užoj Srbiji, ali se neće odnositi na one naše državljane koji žive u južnoj srpskoj pokrajini – Kosmetu.
Očigledno je ova vlada, kada je pristala na ovakav aranžman s Evropskom komisijom i evropskim zvaničnicima, rešila da njoj nije problem da diskriminiše svoje sopstvene građane. Moraćete priznati da jeste diskriminacija ukoliko vi ne možete da dobijete novi biometrijski pasoš zato što živite u Kosovskoj Mitrovici.
Ovde ću citirati Žaka Baroa, potpredsednika Evropske komisije, koji je izjavio tim povodom: „Srbija će preduzeti mere koje prave razliku između Srba u Srbiji i Srba koji žive na Kosovu“. Dakle, i Evropska komisija smatra da je ovakav aranžman diskriminacija. Kada pravite razliku, onda se to zove diskriminacija.
Dakle, i ovo jedno obećanje je delimično ispunjeno, zato što se odnosi samo na neke građane.
Kao što rekoh, ova tema otvara čitavu veliku temu oko evropskih integracija Srbija i gde smo mi danas. Činjenica je da čitav taj proces stoji, da se tu ništa ne pomera i da se čitava priča oko evropskih integracija Srbije svela na delimičnu viznu liberalizaciju.
Kao što znate, po potpisivanju SSP-a, to je bila jedna šarena laža za kampanju, čak i oni koji su učestvovali u tome su svesno ušli u tu priču zbog izbora, koji su brzo posle toga usledili, zato što je istog trenutka taj sporazum i blokiran. Dakle, nijedan evropski parlament nije ni ratifikovao ovaj sporazum, a zna se da sama ratifikacija traje oko tri godine.
Srbija je pre godinu dana počela jednostrano da primenjuje Prelazni trgovinski sporazum, koji je sastavni deo ovog SSP-a, naravno, na svoju štetu. Štete su bile prvo procenjene, kada smo kritikovali tu vašu odluku, na 300 miliona evra. Stručnjaci kažu da će šteta biti manja, zbog toga što se uvoz ionako smanjio, zato što je standard građana veoma loš i urušen, tako da će ta šteta, iskazana u brojkama, možda biti manja, ali ostaje činjenica da Srbija jednostrano primenjuje neki sporazum, a da čak nemamo garancije da će EU i zvaničnici uopšte smatrati da smo počeli da ga primenjujemo tim našim datumom. Znači, mi to možda radimo uzalud.
Formalno gledajući, Holandija je u ovom trenutku, mada znamo da je tu bilo još nekih zemalja koje su istaknute, ta članica EU koja blokira stupanje na snagu SSP-a. Razlog koji Holandija navodi jeste da Srbija ne sarađuje u potpunosti s Haškim tribunalom.
Nedavno je u Srbiji boravio Bramerc. Posle razgovora s njim, Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom i ministar u Vladi Srbije, kaže da je insistiranje Holandije na upotrebi sintagme ''puna saradnja'' u izveštaju glavnog tužioca Haškog tribunala izgovor, a ne suštinski razlog za blokadu evropskih integracija Srbije. Gospodin Ljajić dalje kaže da se Holandija krije iza izveštaja Bramerca. Dalje ne govori čemu služi taj izgovor i šta je suština.
Dakle, ministar u Vladi tvrdi da evropske zemlje koriste izgovore kako bi blokirale evropske integracije Srbije. Da li su pravi razlozi ti da je EU umorna od proširenja, da EU ne želi zemlje Balkana u svom sastavu? Ako jesu, mislim da bi trebalo da obavestite i građane, jer onda se kompletna Vlada dovodi u veliki problem. Jedna od glavnih parola koja prati ovu vladu jeste da Evropa nema alternativu. Šta ćemo onda, odnosno šta ćete vi?
Ovih dana se, takođe, čuju i izjave predsednika Borisa Tadića, ministra Jeremića i ministra Đelića kako Srbija namerava do kraja godine da podnese kandidaturu za članstvo, odnosno da aplicira za članstvo. Čim su se te izjave čule u našoj javnosti, usledile su izjave evropskih zvaničnika koji kažu da je to preuranjeno, da je to i nezrelo ponašanje, zato što ne postoji konsenzus o tom pitanju u EU. Dakle, kao da se manjak rezultata pokriva viškom nekakvih inicijativa.
Postoji inicijativa, Srbija će da aplicira za kandidaturu, da dobije status kandidata, a o tome se nisu prethodno dogovorili s predstavnicima EU.
Sve nas podsećam da Turska ima status kandidata skoro 20-30 godina. Dakle, pre 20-30 godina je aplicirala za kandidata EU, pa znamo da nije ništa bliže EU.
Kada sam već spomenula Tursku, ministre, hoću vas da pitam, ovo je pitanje za ministra inostranih poslova, ministra Jeremića, ali on jako retko svraća u ovaj dom, tako da ne postoji prilika, a vi ste, između ostalog, prvi potpredsednik u Vladi, pa vas hoću da pitam šta znači ova, da je nazovem diplomatska ofanziva Turske u Srbiji, odnosno u poslednjih šest meseci jako je puno zvaničnika iz Turske bilo u Srbiji – bio je načelnik Generalštaba, bili su članovi Generalštaba, bio je ministar inostranih poslova, bio je predsednik Turske Abdulah Gul?
Dobili smo poziv za saziv sednice na kojoj je predsednik Turske trebalo da se obrati ovom parlamentu, pa se u poslednjem trenutku odustalo od toga. Neću navoditi razloge kojih su se oni koji su zakazali sednicu posle setili, zašto do toga ne bi trebalo da dođe.
U medijima imate rečenice i Tadića i drugih zvaničnika da je saradnja i partnerstvo između Srbije i Turske strateško partnerstvo. Kaže se da dve zemlje imaju najbolje odnose u dosadašnjoj istoriji i ocenili su, i Tadić i Gul, da su odnosi dostigli nivo strateškog partnerstva. Da se nastavilo još malo, moglo se očekivati, iz usta Borisa Tadića, da će Srbija dobiti i ''peti stub''.
Pre toga, negde sredinom oktobra, ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu je boravio u Sarajevu i bio učesnik na jednoj konferenciji, odakle je poručio da će Turska obnoviti otomanski Balkan. „Napravićemo Balkan, Kavkaz, Srednji istok, zajedno sa Turskom, centrom svetske politike u budućnosti. To je cilj Turske svetske politike i mi ćemo to postići“, poručio je šef diplomatije na otvaranju konferencije, pod nazivom „Osmansko nasleđe i muslimanske zajednice Balkana danas“ .
On dalje kaže – želimo novi balkanski region, utemeljen na političkim vrednostima, ekonomskoj međuzavisnosti i saradnji i kulturnoj harmoniji. To je bio otomanski Balkan. Mi ćemo obnoviti ovaj Balkan. Otomanska stoleća Balkana bila su uspešna priča, a sada je treba obnoviti.
Ako sumnjate u ovo što citiram, otiđite na sajt sarajevskih novina „Dani“, gde imate kompletan tekst i sve što je izrekao ministar inostranih poslova Turske, nekoliko nedelja posle posete predsednika Turske.
Tu nije gotova priča, zato što je, izgleda, naša spoljna politika nekakva vrsta šok terapije. Imate toplo, pa posle dva dana dobijete hladno.
Ove poruke koje su poslate građane su apsolutno pozitivne. Gospodin Tadić smatra da je Turska veliki strateški partner Srbiji. Međutim, pre dva dana je ministar Jeremić govorio u Evropskom parlamentu, danas su novine pune izjava sa tih sastanaka, gde je rekao da u EU postoje snage koje se zalažu za pauzu u proširenju EU, posle ulaska Hrvatske, i da istovremeno postoji problem integracije Turske u EU. Gospodin Jeremić, pretpostavljam, to dobro zna. Dalje kaže – to bi bila vrlo loša poruka regionu, jer smo bili 500 godina pod Turcima i sada ćemo ponovo biti u čekaonici s njima. To nije dobra poruka za one koji su bili pod Turcima toliko vremena u prošlosti, rekao je Jeremić, samo sedam dana posle posete turskog predsednika Beogradu.
Mislim da ste shvatili zašto smatram da naša spoljna politika liči na nekakvu šok terapiju. Gospodine prvi potpredsedniče, s obzirom na to da nemamo priliku da gospodina Jeremića pitamo o tome šta su prioriteti srpske spoljne politike, molila bih da vi prokomentarišete ovo o čemu sam govorila. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.

Gospodin Milan Lapčević se javio kao ovlašćeni predstavnik, možda niste videli da se prijavio.

Dobro, hvala vam.

Danas govorimo praktično o tri sporazuma. Čini mi se da najveće interesovanje kod poslanika, a time i kod građana, izaziva Sporazum o zajmu Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, zato što je taj zajam namenjen delom, odnosno kompletno je namenjen za deo Koridora 10.

Osvrnuću se na komponentu Projekta, to je deo gde imamo nekoliko komponenti opisa Projekta, a ja ću govoriti o komponenti, čini mi se da je – B.

To je komponenta Projekta koja obuhvata izvođenje radova i nabavku opreme na autoputu E-80, Niš – Dimitrovgrad, na deonici puta severno od Dimitrovgrada, ukupne dužine od 9 km, dakle, izgradnju autoputa punog profila sa 4 saobraćajne trake i računskom brzinom od 120 km, sledeće, za relevantne električne i mehaničke objekte pripadajuća područja, objekte za naplatu putarine, raskrsnice i pojedine sporedne puteve kako bi se unapredilo povezivanje sa mrežom lokalnih puteva. U toj komponenti je još predviđeno i angažovanje konsultantske firme koja će pružati inženjerske usluge za pomenuti program.

Dakle, prosto želim i drago mi je što je gospodin Mrkonjić danas ovde, hoću da mu skrenem pažnju na jedan problem koji već nekoliko meseci postoji u opštini Dimitrovgrad, a u pitanju je eksproprijacija zemljišta.

Dakle, to je onaj deo obaveze koji država mora da obavi kvalitetno bez ikakvih problema i sporova sa vlasnicima, kako bi i sam Projekat ovog dela Koridora bio urađen kvalitetno. Skoro od avgusta postoji ovaj problem između Javnog preduzeća „Putevi“ i vlasnika zemljišta u Dimitrovgradu, koje je predviđeno za eksproprijaciju.

Postoji nekoliko faza, da kažem, nastanka tog problema. Prvi je bio pokušaj, čini mi se, ponuda od Ministarstva za poljoprivredu da se zameni, odnosno vrši razmena zemljišta. Zemljište druge ili treće kategorije ponuđeno je vlasnicima da to zemljište (naglašavam da su to njive, bašte, to je bogatstvo određenih porodica, ljudi to obrađuju i prehranjuju svoje porodice) zamene sa zemljištem pete ili šeste klase u prilično nepristupačnim područjima na Staroj Planini. Nijedan od vlasnika nije prihvatio ovu ponudu. Ta ponuda je propala. Vlasnicima je nuđena veća površina na Staroj Planini, ali nepristupačan predeo i nije pogodno za obradu. Razumljivo je zašto vlasnici nisu pristali na tu ponudu.

Sledeće, mislim da su prvi sastanci bili organizovani u septembru, mada ih je bilo nekoliko, gde su bili predstavnici „Puteva Srbije“. Tu je bilo nekoliko zajedničkih sastanaka, gde su predstavnici Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ vlasnicima za metar nudili od 260 do 360 dinara po metru kvadratnom. Opet, naglašavam, da su to njive i bašte. Dakle, nisu neke, da iskoristim reč, ''gudure'' koje te porodice ne koriste. Uvek je onaj ko prodaje nešto nezadovoljan, a onaj koji kupuje uvek misli da je dao previše. Smatram da su ovde vlasnici potpuno u pravu, da je to nedopustivo mala suma koja se nudi.

Naravno, nije teško doći do informacija koliko se u nekim drugim opštinama plaćalo zemljište. Recimo, u opštini Preševo, mada znam da tamo ima još nekih problema, vlasnicima su čak i do deset evra davali za metar kvadratni. Imamo Pirot, tu je isti kvalitet zemljišta, ponuda je bila 1.036 dinara. To je, opet, preko 10 evra.

Vlasnici zemljišta u Dimitrovgradu se zaista pitaju zbog čega je takav odnos prema njima, zašto se u nekim drugim lokalnim samoupravama stizalo do mnogo boljih cena.

Naglašavam, Dimitrovgrad je grad u kome skoro nijedna fabrika ni preduzeće ne rade. Ljudi koji primaju plate su zaposleni u nekoj budžetskoj instituciji. To su škole, to je lokalna samouprava. Inače, jako puno građana Dimitrovgrada su žrtve tranzicije ili, da kažem propalih preduzeća. Porodice koriste to zemljište za obradu. To je nešto što je za izdržavanje tih porodica jako važno.

Gospodine ministre, ne znam da li ste bili upoznati, pretpostavljam da ste čuli, bilo je u medijima o tome i hoću da vas upoznam detaljnije, nadam se da ćete u svom ministarstvu još doći do nekih informacija, kako su vođeni razgovori između predstavnika Javnog preduzeća „Putevi“, da je tu bilo nekih pritisaka, nekih ružnih reči, da su se odmah vlasnici upućivali na sud. To je ono tipa – žalite se, pa će to da traje. Mislim da ni državi nije u interesu da se sada pokreću neki sporovi pred sudom, zato što to odlaže celu stvar. Ovim putem hoću da istaknem da se lokalna samouprava u Dimitrovgradu nije mnogo angažovala da pomogne svojim građanima.

U opštini je ista vladajuća nomenklatura. U opštini su na vlasti DS i SPS. Međutim, mislim da je svakoj lokalnoj samoupravi, ko god da je na vlasti u Republici, prevashodno, najvažniji interes da se nekako izbori za interese svojih građana.

Dakle, pritisci, pretnje, pozivanje pojedinačno vlasnika zemljišta da se vrši pritisak nije u redu. To me malo podseća na one kaubojske filmove kada se osvajao Divlji zapad, pa su farmeri privođeni, pretilo im se kako bi u bescenje dali zemlju. Ovim putem vas zaista molim da pogledate taj problem i da intervenišete da se to razreši na zadovoljstvo i vlasnika i države koja svakako hoće da privede taj projekat kraju, kako treba. Hvala.

Hvala, gospodine potpredsedniče.

Poslanici DSS su podneli amandman na stav 1. ovog člana koji glasi: „1) poboljšanjem položaja i zaštitom prava i interesa pripadnika dijaspore i Srba u regionu zaključivanjem dvostranih i višestranih međunarodnih sporazuma o zaštiti manjina...“.

Naš se amandman sastoji u tome da se posle reči „o zaštiti manjina“ dodaju reči: „u onim državama gde Srbi imaju status nacionalne manjine“.

To upravo iz razloga o kojima su govorile kolege pre mene, a to je da Srbi žive u nekoliko svojih matičnih država na Balkanu i da u tim državama srpski narod nikako ne može biti nacionalna manjina.

Jedan od načina da popravite ovu nesrećnu formulaciju bio je da prihvatite ovaj amandman.

Drugi način da se ovo popravi bio bi da ste prihvatili amandman Odbora za Srbe izvan Srbije. Oni vam amandmanom predlažu da prosto izbrišete reči: „sporazuma o zaštiti manjina“.

Zaista ne razumem zašto, kada je nekoliko poslaničkih grupa reagovalo na ovu nesrećnu formulaciju i kada je čak i skupštinski odbor koji se bavi ovom problematikom, a u tom odboru sedi 25 narodnih poslanika, takođe uočio da je ovo jako loše sročen stav, niste prihvatili jedan od tih amandmana, kad Srbi u državama na Balkanu nisu nacionalna manjina nego konstitutivni narod.

 

Ovaj amandman je, praktično, nastavak amandmana gde smo predložili da se naslov iznad člana 6. dopuni rečju „finansiranje“.

Smatramo da nije dobro, a nije ni dobra poruka koja ide od Ministarstva, da se projekti mogu sufinansirati, da uvek tražite od onoga ko podnosi projekat da delom učestvuje.

Razumem kada je u pitanju udruženje, nevladina organizacija, koja ima sredstva da učestvuje sa, recimo, 15 ili 20 odsto. Znam da je to manir kada je u pitanju finansiranje projekata, jer na taj način pokušavate da taj projekat učinite održivim i da se podnosilac ozbiljno odnosi prema samom projektu. Međutim, sigurno ima organizacija koje imaju dobru ideju, dobar projekat, ali nemaju novac za sufinansiranje.

Takvih će projekata biti verovatno malo, međutim mislim da treba pružiti i takvim organizacijama šansu. Ako ostavite samo sufinansiranje, opredeljujete se isključivo za taj jedan jedini model finansiranja. Zato predlažemo da se i član promeni, a i u samom članu da se, gde piše ''sufinansiranje'', doda i ''finansiranje''.

Kada je već reč o finansiranju projekata, jedan poslanik je tražio odgovor od Ministarstva za dijasporu o tome kako je u 2007. i 2008. godini išlo finansiranje određenih projekata koje je samo ministarstvo finansiralo. U odgovoru, koji smo dobili od vas, kaže se da je u 2007. godini ukupno raspoređeno oko 72 miliona dinara za sufinansiranje, pretpostavljam, različitih projekata, a da je u 2008. godini ta suma nešto manja, tj. potrošeno je negde oko 53 miliona dinara.

Dalje se u vašem odgovoru govori o tome na koji način se čitava procedura sprovodi. Naime, imate pravilnik o izboru projekata za finansijsko podržavanje i doniranje iz budžeta Ministarstva za dijasporu i tim pravilnikom se kaže da je ministar taj koji imenuje članove komisije koja će izabrati projekte, pa zatim ipak ministar na kraju odlučuje, a po savetu te komisije.

Čini mi se da je taj krug nekako i suviše zatvoren. Da li bi tu mogla da se uključe i neka druga ministarstva? Jer, ministar određuje komisiju, komisija odlučuje, savetuje, pa se opet sve vraća ministru. Kao da ste napravili komplikovanu proceduru koja u suštini ne menja ništa. Sve se svodi na to da praktično ministar odlučuje o svemu.

U ovom odgovoru pada u oči to što kažete da ste finansirali 257 različitih programa za ove dve godine, u 2007. i 2008. godini, a onda navodite koje su to organizacije i udruženja Srba iz dijaspore, i da je to iz 25 zemalja. Između ostalog, recimo, iz Mađarske - devet organizacija, Francuske - četiri, Nemačke - svega sedam (a znamo da je dijaspora u Nemačkoj veoma brojna), dok je iz Srbije finansirano 120 organizacija.

To je, naravno, dobro. To pokazuje da postoji interes i organizacija koje rade i deluju u Srbiji. Međutim, mislim da nije dobro da je svega sedam organizacija dijaspore iz Nemačke finansirano, odnosno pokazalo interes i dostavljalo projekte. Tu nešto nije u redu.

Da li način na koji informišete organizacije u svetu, ili ih ne informišete. To opet ukazuje na jedan problem i to bi takođe mogao da bude zatvoren krug.

Smatram da bi i te kako trebalo bolje obaveštavati organizacije, udruženja, asocijacije koje postoje i deluju u inostranstvu.

Intervencija na član 11. praktično se nadovezuje na ono što je moja koleginica iz DSS govorila, a to je da se u stavu 1. posle reči "predlaže", pored toga što piše da predlaže Vladi, treba da stoji: " i Narodnoj Skupštini Republike Srbije".

Nekako je neobično da je ovaj predlog zakona u onoj prvoj formi, pre nego što su prihvaćeni neki amandmani, potpuno prevideo da postoji Narodna skupština Republike Srbije. Nigde nije bila ni pomenuta, niti su npr. predstavnici Skupštine, odnosno predsednik Skupštine, ili članovi ili predsednik Odbora za Srbe izvan Srbije bili uključeni u neka tela.

Zbog toga što je ministar usvojio neke amandmane, ta se situacija donekle popravlja. Ali, u prvom obliku je simptomatično da se ministar i Ministarstvo nisu setili da postoji Skupština, da postoji skupštinski odbor, dakle stalno radno telo koje broji 25 članova, 25 poslanika, i da oni nigde nisu uključeni.

Ovde konkretno je moja koleginica Vojić-Marković govorila o tome da ljudi u dijaspori učestvuju na parlamentarnim izborima. To su mali brojevi, to je još uvek veoma nesređeno i neuređeno, međutim činjenica je da jedan broj ljudi koji živi u dijaspori učestvuje na parlamentarnim izborima. Prema tome, možemo da kažemo da je ovo i njihovo predstavničko telo.

Prema tome, ministre, mislim da ste mogli da prihvatite i ovaj amandman, koji kaže da osim toga što određene stvari predlažete Vladi, to predlažete i Skupštini, i da ste, pored toga što ste u obavezi da Vladi pripremate dokumentaciju, informacije i analize iz oblasti odnosa prema dijaspori i Srbima u regionu, dužni da to uradite i sa Narodnom skupštinom.

Ovaj amandman na naslov iznad člana 15. i sam član 15. je jedan u niz amandmana kojima DSS i poslanici DSS-a smatraju da ovaj zakon ne treba da formiranje Skupštine dijaspore i Srba u regionu predvidi na ovaj i ovakav način. Smatramo da će ovo imati štetne posledice.

Već smo o tome govorili. Dakle, ne postoji valjana evidencija. Pitanje za ministra - na osnovu koje evidencije i kakvih kriterijuma ste onda predložili četiri delegata dijaspore za SAD ili po tri delegata dijaspore za Republiku Austriju, Švajcarsku Konfederaciju, Australiju, Novi Zeland itd.? Dakle, na osnovu kakvih kriterijuma ste uopšte predložili u članu 18. koliko koje područje daje delegate? To je jedna stvar.

Druga stvar, vi zamenjujete teze. Kada mi kažemo da niste predvideli da može da bude nekoliko mogućnosti kako će se birati delegati, vi to onda zamenjujete i kažete da ste vrhunski demokrata zato što niste predvideli nikakvu proceduru.

Juče sam govorila o tome. Ovde je pre par meseci bio Zakon o izboru nacionalnih saveta nacionalnih manjina u Republici Srbiji, pa je predlagač zakona veoma detaljno razradio dva načina izbora Saveta nacionalnih manjina za Republiku Srbiju. Vi smatrate da ste veliki demokrata zato što ste im ostavili na volju i čak kažete - organizacije će se same dogovoriti. Koje organizacije? Da li vi uopšte imate evidenciju koje su to organizacije ili da upotrebim reči - koje su organizacije reprezentativne, a koje nisu?

Opet ću da postavim pitanje koje je moj kolega Nikolić postavio. Šta ćete uraditi ako vam sa nekog područja ili iz neke države umesto pet stigne deset predloga za delegate?

Ko će biti taj i na osnovu kakvih kriterijuma će se odrediti ta tri ili četiri delegata? Kako ćete da obrazložite da odbijete nekih šest?

Ovo je sve postavljeno naopačke, ova i ovakva skupština. Ako se ovo uopšte bude formiralo, na neki način će samo da nanese štetu. To će da bude telo koje će jednom godišnje da se sastaje. Imate telo koje predsednik Skupštine ne može da sazove, znači nemate nijedan organ gde predsednik tog organa može da sazove sednicu.

Zato smatramo da ovaj zakon treba povući. Ali, pošto očigledno to nećete, onda smatramo da bi bilo dobro i za dijasporu i za Srbe u regionu da izostavite formiranje ove i ovakve skupštine.

Naslov iznad člana 18. glasi: „Delegati“. Naravno, ovde Ministarstvo pokušava nekako da razradi sastav te skupštine. Navešću samo nekoliko reči u prvom stavu, koliko je ovo sve nedefinisano, a onda i neozbiljno.

„Delegati su lica uvažena u sredini u kojoj žive“. Molim vas, šta to znači? Nekoj organizaciji ili grupi može da bude jedan čovek uvažen, druga grupa može da ga doživi kao osobu koja nije ni ugledna ni uvažena, nego je neka druga.

Opet se vraćam na ono početno pitanje. Ministre, šta ćete ako vam iz, recimo, Kraljevine Španije ili Republike Portugal, koja ima pravo na jednog delegata, stigne pet predloga za tog jednog delegata? Kako ćete da presudite?

Vi ste ovde, na kraju ovog člana, rekli da se matična država neće mešati u postupak i uslove izbora delegata u Skupštini. Ja uglavnom čitam predloge zakona koje dobijamo. Moram priznati da ovakav stav nisam još pročitala, gde država u Predlogu zakona kaže da se neće mešati. Dakle, kada god to ističete, znači da postoji i ona druga namera, da ćete se mešati.

Nastavljam prvi stav. Znači, nedefinisano - „lica uvažena u sredini u kojoj žive“. Sledeće je - „biraju se za države ili delove država gde boravi značajan broj pripadnika dijaspore“. Opet vrlo nedefinisano.

Šta znači značajan broj? Značajan broj može da bude milion, može da bude 100.000, značajan broj za tu dijasporu može da bude i stotinu. Čini mi se da u Portugalu živi oko 5.000 Srba, to je njima i te kako značajan broj. Dakle, i to je potpuno nedefinisano.

Uglavnom, ovaj predlog zakona inače nije naišao na neko interesovanje u dijaspori. Prosto, kao da je pisan za određenu grupu ljudi. Znate, da imate veliki broj kritika, to bi značilo da dijaspora obraća pažnju na ovaj predlog zakona i na to o čemu mi danas ovde govorimo. To da imate kritike ili pohvale znači da dijaspora gleda šta se to radi u matičnoj državi. Jer, to se i te kako tiče njihovog položaja i situacije u kojoj se nalaze. Ali ovaj muk upućuje na to da dijaspora ovo posmatra onako sa strane i kaže – ovi naši su, brate, neozbiljni, i čitav predlog zakona je neozbiljan, zato što, eto, neće ni da se bave ovim predlogom.

Mi predlažemo brisanje naslova iznad člana 23, a to su saveti Skupštine, kao i član 23. To je u skladu sa našim mišljenjem o tome da mi smatramo da ovakvu skupštinu ne treba formirati i da iz ovog zakona treba brisati sve one članove koji predviđaju formiranje ove skupštine.

Inače, u ovom članu stoji da će Skupština formirati tri stalna radna tela, a to su Ekonomski savet dijaspore, Savet za statusna pitanja dijaspore i Savet za kulturnu, prosvetnu, naučnu i sportsku saradnju. Inače, da vas podsetim, u svim ministarstvima postoje ne saveti ali odeljenja ili barem ljudi koji se bave određenim problemima. Na primer, u Ministarstvu prosvete imate ljude koji se bave pitanjima dopunske nastave u inostranstvu za decu naših iseljenika.

Ono što je ovom zakonu neobično jeste da se nigde ne može videti kako će se finansirati i ova skupština i ova radna tela. Morate priznati da zakonom predviđate formiranje značajnog broja stalnih radnih tela, verovatno će postojati i neka privremena.

U predlozima zakona obično u poslednjoj glavi stoji analiza dotičnog ministarstva predlagača zakona o tome koliko sredstava treba predvideti za sprovođenje tog zakona. To u ovom predlogu zakona ne postoji.

Ali, postoji u onom obrazloženju koje, doduše, samo poslanici dobiju uz predlog zakona, gde se kaže: "Za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije".

Ovo je jako neobično. Onda biste mogli da nam kažete kako će se finansirati ovo, na koji način će delegati, kojih je 45, moći da obavljaju svoj posao i da dođu na to jedno zasedanje koje vi predviđate ovim zakonom ili kako će se ova stalna radna tela sastajati. Između ostalog, vi kažete da će u ovim savetima moći biti angažovani i eksperti za određene oblasti, da pomognu u radu. Kako će se plaćati ti eksperti?

Ovo me upućuje na ono da su delegati uvaženi u svojim sredinama. Neću da budem maliciozna, ali da li će to biti oni koji će moći finansijski da izdrže svoje angažovanje u toj skupštini i u ovim radnim telima? Oni će morati da se sastaju. Kako će da rade i ko će snositi te troškove?

Mi, praktično, ovim amandmanom predlažemo novi stav 2, a vidim da je u samom tekstu došlo do greške i piše samo - stav drugi. Predlažemo novi stav 2, koji glasi: "Savet donosi poslovnik o radu, kojim se bliže uređuju pitanja od značaja za rad Saveta".

Mogu da kažem da je ovo, praktično, po nama, tehnički bolje uređen član 32, a automatski onda prestaje potreba za postojanjem člana 33, zato što član 33. nosi naslov ''Poslovnik o radu Saveta'', a onda ide rečenica: "Savet donosi poslovnik o radu..."

Smatramo da to ne treba posebno izdvajati kao član, nego da to može da stoji u okviru člana 32, gde je regulisan način rada Saveta, pa i u tom članu treba da stoji da Savet donosi poslovnik o radu.

Član 39. govori o sastavu ovog drugog saveta, Saveta za dijasporu, pa kaže: „Savet za dijasporu čine predstavnici…“, i tu je sad nabrojano sedam-osam ministarstava. Naravno, opet je zaobiđena Skupština.

Dakle, predlagač zakona nije predvideo da u sastav Saveta za dijasporu uđe i predstavnik Skupštine.

Mogu vam reći, ministre, da ste prilično nedosledni, jer ste prihvatili amandman da u Savetu za odnose sa Srbima u regionu bude predstavnik Skupštine, odnosno predsednik Skupštine i predsednik Odbora za Srbe van Srbije.

Ne vidim razlog zašto niste prihvatili da predstavnik Narodne skupštine bude i u ovom savetu.