Ja samo hoću da mi gospodin Tomić pročita gde je spojena javnotužilačka funkcija sa funkcijom zamenika javnog tužioca i onda možemo da razgovaramo o stalnosti.

Činjenica je da su tužioci imali jedan predlog i mi smo im u dobrom delu slučajeva izašli u susret. Usvojili smo predloge njihovih amandmana. Jedino nismo ove odredbe,  o kojima je govorio gospodin Jovanović, koje se odnose na stalnost zamenika javnih tužilaca i na taj kolegijum. Smatramo da je ovaj koncept bolji i ne vidim da je to neka prepreka u vršenju te funkcije. Jednostavno, mi smo takav predlog napravili i prihvatili sugestije javnih tužilaca, ali mi smo se odlučili za ovaj koncept.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo cenjeni poslanici, ovaj amandman, kao i onaj prethodni od strane poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, je potpuno u suprotnosti sa našim konceptom, gde se predviđa da sudija koji je razrešen ne može više da podnosi prijavu pravosudnim organima, tako da jednostavno ovaj amandman ne treba prihvatiti. Ako je neko jednom imao uslova za razrešenje, ne znam zašto bi onda imao mogućnosti da ponovo konkuriše za ta ista radna mesta, ako je jednom bio razrešen zbog svih onih razloga, tako da jednostavno ne vidim da ima mesta usvajanju ovakvog amandmana.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo uvaženi poslanici, pre svega važno je, a na to se i odnosi amandman gospodina Nikolića, da se izbriše "imenuje zamenik javnih tužilaca". To je ono što smo mi i hteli ovim predlogom zakona, upravo da Visoki savet pravosuđa bude taj koji će imenovati zamenike javnih tužilaca. Smatramo da je to način na koji može da se obezbedi jedno dobro funkcionisanje javnog tužilaštva uopšte i da nema potrebe da imaju stalnost, kako je to predviđeno, kako to žele pojedini  ili kako je to bilo do sada, naročito zato što njihov mandat traje osam godina i to je mandat koji garantuje sigurnost u vršenju svoje funkcije. Osam godina nije kratak period i zato smatramo da nema potrebe da postoji stalnost javnih tužilaca.
O tome je bilo govora i na samom Odboru za pravosuđe i upravu. Stav stručne javnosti i stranaka, koje su prvobitno podržale ovaj predlog zakona, išao je u pravcu reizbornosti zamenika javnih tužilaca, pošto njihova funkcija, u svakom slučaju, ne može da se izjednači sa funkcijom javnog tužioca. Mi smo išli ka tome da jednostavno zadržimo princip reizbornosti, jer smatramo da će to garantovati efikasnije i odgovornije vršenje ove jako značajne funkcije, a to je zamenika javnih tužilaca. Ukoliko bude potrebe još ćemo detaljnije obrazlagati.

 Prvo, ne možemo sada da zastanemo i ako usvojimo zakon onda ne možemo da se vraćamo. Morali bismo da sačekamo sa usvajanjem zakona, pa da ga usvajamo nakon onog zakona, što ne možemo da uradimo. Ovo je jednostavno zakon na dnevnom redu. Morali bismo da menjamo utvrđeni dnevni red, što je, priznaćete, nemoguće i nije u praksi parlamenta. Očigledno da na taj načn nećemo moći da radimo, bar je moje mišljenje, možda se Skupština izjasni o tome.
Ukoliko govorimo o zamenicima tužilaca i svemu ostalom, naš Ustav Srbije ne propisuje, naprotiv kaže da zamenici javnih tužilaca ne moraju da budu, nemaju stalnost, i intencija Ustava je upravo to da samo javni tužioci budu stalni, a da zamenici ne budu stalni i da ne budu birani na ta mesta stalno. Jednostavno, time bi jednu intenciju koja postoji, a u samom stavu zakonopisac ne bi propustio to da zamenici javnih tužilaca budu stalni, da je hteo da oni budu stalni, već je namera upravo bila da zamenici javnih tužilaca ne budu stalni. Pre svega zato što javni tužilac i zamenik javnog tužioca imaju ista procesna prava kada postupaju po zakonu, ali nemaju statusno ista prava i to je ono što ih razlikuje.
Zamenik menja tužioca u procesu. Znači, on ima sva prava, ali statusno nema prava i jednostavno zato i ne treba da budu izjednačeni. Ukoliko bude bilo potrebe, prilikom usvajanja Zakona o javnom tužilaštvu možemo da raspravljamo i o tome, ali ona rasprava koju smo vodili na Odboru išla je u pravcu da oni treba da budu reizborni, da se biraju na svakih osam godina, jer se smatra (i stručna javnost po statistikama koje ima) da bi se time obezbedilo efikasnije postupanje u samim postupcima.

Obično se ne javljam kada su u pitanju amandmani, jer smatram da svako ima pravo da iznese primedbu na predlog zakona, a na Narodnoj skupštini je da se odredi prema toj primedbi i prema toj promeni, koja može da se unese ili ne može da se unese. Ovde smo danas govorili o raznim rešenjima i proteklih dana. Ključna stvar koje mi moramo da se držimo, što se nekom sviđa ili ne, što je to neko radio, ili ne, ali moramo poštovati Ustav. Ma kako on bio nakaradan ili ne bio nakaradan, mi ga moramo poštovati.
Sudije bira Skupština. Pominjana je ideja da Vrhovni sud može da bude taj koji će imenovati sudije. Jednostavno, nije u skladu sa Ustavom. Možda u nekoj perspektivi, ako se prilikom promene Ustava usvoji načelo da sudije ne bira Skupština, već ih bira Vrhovni sud, onda bi to rešenje bilo moguće. U ovom trenutku to rešenje apsolutno nije u skladu sa Ustavom i mi jednostavno ne možemo da ga prihvatimo. Kao što ne možemo da prihvatimo i da se ovaj član briše.
Visoki savet pravosuđa je, u odnosu 7:4 za sudije, taj koji predlaže sudije Narodnoj skupštini Republike Srbije. To dovoljno govori o uticaju Narodne skupštine na izbor sudija, a naročito ako se zna i ta činjenica da sudije Narodna skupština bira, da ona ne može da stavi novi predlog, već može da se odredi za ili protiv postojećeg predloga Visokog saveta pravosuđa, koji nakon toga može da da novi predlog. Samo on i niko drugi.
To dovoljno govori o mogućnosti uticaja Narodne skupštine, uticaja politike i zakonodavne vlasti na izbor sudija. Nakon gotovo nepostojanja koncepta izbora sudija koji smo imali u Srbiji - Odbor za pravosuđe i upravu, skupštinski odbor, bio je taj koji je predlagao sudije - mi dolazimo do rešenja u kome sudije, u odnosu 7:4 na sve one ostale, imaju većinu.
Govorim o tome da je amandmanima usvojeno i to da Advokatska komora imenuje jednog člana u Visoki savet pravosuđa kada se razgovara o izboru sudija. Kada se razgovara o izboru tužilaca, usvojen je amandman da oba člana Visokog saveta pravosuđa imenuje republički javni tužilac. To govori da ministar, odnosno izvršna vlast nema nikakav upliv. Ovi predlozi i idu samo u pravcu nezavisnosti prilikom predlaganja izbora ovih funkcija. To govori o našoj nameri da se odreknemo jednog dela vlasti u korist struke, govori o našoj nameri da nama ne treba podjarmljeno sudstvo, koje će suditi po političkom ili bilo kakvom drugom uticaju.
Nama treba sudstvo koje će suditi i štititi interese građana i pojedinaca. Mi računamo da smo mi svi ti pojedinci, bili u Skupštini ne bili u Skupštini, i da nam treba sudstvo koje će u svakom trenutku moći da nas zaštiti, bez obzira kako se zvali i gde sedeli. Samo zato dajemo ovakav predlog, znači u granicama postojećeg ustava.

Može da se pretpostavi da, ako se malo nepažljivije čita, neko pomisli da tu postoji neki nesklad i neka nelogičnost. Ako se pažljivo pročita, onda se vidi u članu 12. i članu 13. kojim poslovima se bavi Visoki savet pravosuđa u užem sastavu u širem sastavu kad šta bira; o čemu odlučuje. U proširenom sastavu bavi se stvarima, kao što su dodatak na platu sudija, povećanje osnovne plate kada je ono zakonom predviđeno i drugim stvarima koje se tiču položaja, direktnog statusa sudija, zarada i svega ostalog. Tada nema potrebe da izvršna vlast učestvuje u tom odlučivanju.
To je ono što smo i hteli, da kada se odlučuje o platama, o onome što je već usvojeno Zakonom o sudijama, kao i da li može istražnim sudijama da se poveća plata ili ne, nema razloga ministar pravde da učestvuje u tome i to je isključivo u nadležnosti sudija. Vidi se da je naša namera bila da pri odlučivanju o platama ne treba izvršna vlast ili javni tužilac da učestvuju. Za to postoji prošireni sastav. Tačno se kaže koje su to odluke. To su odluke koje se ne tiču predlaganja javnih tužilaca i sudija, već se tiču samo zarada i svega ostalog. Malo kada se pogledaju i jedan i drugi sastav, vidi se da tu postoje podeljene nadležnosti, tačno koje su to oblasti i u kom sastavu se odlučuje.

Samo jedna stvar o nedostatku javnosti i uopšte o učešću javnosti u ovom postupku. Kao što znamo, o sudijama odlučuje Skupština, to je potpuno javni postupak, zato što nema tajnosti na sednicama, naročito ne na tim sednicama. Mi smo o sudijama ovde danima odlučivali, vodila se rasprava o svakom sudiji pojedinačno i u toj situaciji nema nikakve tajnosti.
Visoki savet pravosuđa, ako već nekoga zanima zašto neko nije ili jeste kandidovan za sudiju, daje obrazloženje u svojoj odluci, tako da je apsolutno zagarantovana javnost u tom postupku, samim tim što se to pred kamerama, pred javnošću, pred celom Srbijom raspravlja, o predlozima za sudije i sve ostale funkcije, tako da je apsolutno obezbeđena javnost. Mi ne vidimo da ima stavljanja primedbi da neko nešto hoće da radi daleko od očiju javnosti, jer kud ćete veću javnost od ove koju imamo sada, da se u direktnom prenosu, pred celom Skupštinom rešava o svim važnim pitanjima, te mi kao predlagači smatramo da ta primedba u ovoj situaciji ne može da stoji.
(Aleksandar Vučić traži pravo na repliku.)

Prvo, gospodin Vučić je pomešao neke stvari. Ako se raspravlja o razrešenju Visokog saveta pravosuđa, ne raspravlja Visoki savet pravosuđa o tome, nego onaj ko je izabrao taj Visoki savet pravosuđa, a to je Vrhovni sud Srbije. Kao što znamo, sednice Vrhovnog suda  Srbije se zna kakve su. Zatvorene sednice su upravo zbog toga da bi se omogućila nezavisnost u radu.
Imate javnost u radu, znamo kako se javno radi, znamo kako se javno odlučuje i znamo kakvi se pritisci javno vrše, i nemojte da nas, koji hoćemo da obezbedimo apsolutnu nezavisnost sudstva od svega, onemogućavate u tome.Mi u ovoj skupštini se odričemo jednog našeg prava, koje ste vi (ne mislim konkretno na vas), koje su ustavopisci sebi dali, da oni budu ti koji će odlučivati o sudijama i o svemu što se dešava u sudstvu. Mi se tog prava odričemo u korist onih koji u tom sudstvu i rade, i zato su sednice, u onoj meri u kojoj treba, zatvorene za javnost.
Ceo drugi postupak je javan i nemojte nam spočitavati da nema javnosti, zato što te javnosti ima i biće je uvek. I, ako se govori o razrešenju člana Visokog saveta pravosuđa, njega razrešava Vrhovni sud Srbije, a ne sam Visoki savet pravosuđa. To je apsolutno sve javno, i prilikom izbora i prilikom razrešenja, tako da nema mesta ovim primedbama koje ste izneli. Ali bih voleo da je vaš amandman umesto što je bio "briše se", bio sa nekim konstruktivnim predlogom, kao amandman o kome bismo mi mogli da raspravljamo na Odboru.
Jednostavno, mi ovde smatramo da je taj amandman bio u formi u koju ste vi ovde sadržinski izložili. O onome što ste vi ovde govorili, možda bi bilo mesta da razgovaramo kao predlagači, kao i na Odboru za pravosuđe i upravu, koji je dao niz dobrih amandmana. Ali ovako, kao što je vaš amandman bio, "briše se", nismo imali mesta da razmislimo možda i o ovim stvarima, prihvatili ih mi ili ne - verovatno ne, ali da razmislimo i možda donesemo drugu odluku.

Pošto ovde, na žalost, još uvek postoji dilema oko toga ko bira članove Visokog saveta za pravosuđe, evo da pročitam, u članu 4. se kaže: "Šest pozivnih članova sudija bira Vrhovni sud Srbije među sudijama".
Ne znam da li ovo treba još raščlaniti, da li da svedem da Vrhovni sud Srbije bira članove Visokog saveta za pravosuđe i to šest članova Visokog saveta za pravosuđe, od jedanaest koliko ima Savet. Znači, većinu članova Visokog saveta za pravosuđe, kada se odlučuje o sudijama, bira Vrhovni sud Srbije, znači biraju se na Opštoj sednici i o tome mi ovde govorimo.
Tu nema politike. A, kada govorimo o naknadi za rad, manite nas socijalne demagogije, gde će svi sve da rade za džabe, da se svi dobrovoljno jave, volonterski. Ovde treba platiti i dati nagradu onima koji imaju odgovornost. Ti ljudi koji sede u Visokom savetu za pravosuđe imaju odgovornost za izbor sudija, za davanje pravih rešenja. To je odgovornost za pravosudni sistem u Srbiji. Odgovornost za to kakvu će pravdu te sudije deliti, kako će se interesi građana u ovoj situaciji štititi, kako će biti zaštićena njihova prava, ili kako će biti garantovana.
U skladu sa tom odgovornošću, neko ko ima veliku odgovornost za ovu državu mora da ima za to i naknadu. Tu nema socijalne demagogije. Mi hoćemo ovo, mi hoćemo ono, svi ćemo dobrovoljno na radne akcije, brigade i ostalo. Svako treba da bude plaćen za ono što radi.
Konačno, dolazimo da članstva u Visokom savetu za pravosuđe treba da bude plaćeno. Ako neko ima veliku odgovornost za državu, on treba da primi naknadu za to što radi i da bude podložan odgovornosti i kritici za to što radi baš zato što je plaćen za to.

Naravno, treba opet čitati do kraja - to su poslovi koji su nespojivi sa sudijskom funkcijom. Ovo je posao u koji se biraju baš sudije i samo sudije. Ne može neko da bude član Visokog saveta za pravosuđe tako da dođe sa ulice i da ga stavimo, nego mora da bude sudija, pa onda i treba da uživa naknadu, jer to nije posao koji je nespojiv sa sudijskom funkcijom, kao što stoji, nego upravo sudija po zakonu je član  tog saveta. I mi hoćemo da on bude član i hoćemo da bude dobro nagrađen zato što ima veću odgovornost nego neki drugi sudija koji nije član tog saveta.
To je bila naša namera. Ne vidim šta je to sporno.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, još samo jedan detalj, pošto mislim da je važno da se skrene pažnja na materijalni položaj sudija i da je to ovim zakonom na bitno drugačiji način regulisano. Činjenica je da je to ledž specialis, kao što kaže moj prethodnik, u odnosu na zakon koji je regulisao do sada ovu oblast. Mi smo pokušali i ovom prilikom da izjednačimo u toj podeli vlasti izvršnu i sudsku, tako da predsednik Vrhovnog suda Srbije ima zaradu kao predsednik Vlade Republike Srbije, tako se to dalje spušta i to je pokušaj da i materijalno budu izjednačena ova dva vida vlasti u podeli vlasti, kako bi se ublažila ta nesrazmera koja je postojala do sada u materijalnom položaju izvršne i sudske vlasti. Zato je ova oblast ledž specialis u odnosu na postojeći zakon koji je regulisao zarade. Mislimo da će se bitno poboljšati položaj pravosuđa ovakvim predlogom, kao što stoji u tekstu, za koji se nadam da će biti usvojen.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, samo da pokušamo da raščistimo tu stvar oko jednog predloga, drugog predloga. Treba reći i sledeće: ministar u Vladi, tadašnjoj, SPS-a, gospodin Markićević, oformio je jedan tim koji je 1996. godine radio na pripremi zakona o uređenju pravosuđa. Taj tim je bio sastavljen od stručnih ljudi koji su i sada bili u timu Vlade. Tu su profesor Ivošević i Vesna Rakić, profesor Lazarević, profesor Milkov, profesor Grubač. Oni su tada radili u tom timu.
Pripremili su jedan predlog zakona koji je prošao kroz jednu vladu, u kojoj je tada bila Nova demokratija, zajedno sa SPS. Nakon promene vlasti, taj zakon nije prošao kroz novu vladu, odnosno nova vlada nije htela da ga predloži Skupštini. Nastala je mala politička polemika oko toga, dok taj zakon nije stavljen ad akta zato što je previše liberalan za to vreme, na insistiranje nekih tadašnjih koalicionih partnera, ne znam kojih.
To je cela istina oko ovog predloga zakona. Znači, najstručniji ljudi, zato što je možda tad ministar u Vladi SPS-a imao sluha da napravi jedan predlog zakona, pa je pozvao ljude različitih političkih opredeljenja, definitivno ljude koji nisu bili tada u SPS-u, da rade na ovom predlogu zakona. Oni su napravili jedan dobar predlog zakona, zašto i to ne reći, ali je taj predlog zakona kao previše liberalan za neke tadašnje članice koalicije, skinut sa dnevnog reda, stavljen u neku fioku i na njega je padala prašina, dok sadašnja Vlada i DSS nisu odlučile da porade na reformi pravosuđa i daju svoja rešenja koja, zašto ne reći, nisu ništa novo, već rešenja koja su prisutna u stranoj praksi i koja se primenjuju tamo. Jednostavno, na taj način se došlo do ovih rešenja. Verujem da će potvrditi kolege iz SPS da je to, otprilike, cela istina vezana za njihov predlog zakona.
(Tomislav Nikolić: Replika.)

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo uvaženi poslanici, hteo bih pre svega hteo da se zahvalim svim poslanicima koji su učestvovali u raspravi na izuzetno konstruktivnim tonovima, kako onima koji će glasati protiv i koji osporavaju ovaj predlog zakona, uopšte ceo ovaj koncept, tako i onima koji će glasati za i koji su imali vrlo korektne i korisne primedbe, koje ćemo nastojati da uvažimo u postupku usvajanja amandmana.
Ono što je važno, još jednom bih napomenuo i istakao neke nove stvari na koje je možda više ili manje skrenuta pažnja ili nije uopšte skrenuta pažnja u ovim predlozima zakona. Činjenica je da se uvodi specijalizovano upravno sudstvo i to je nešto što postoji u svim zemljama Evrope i u svim zemljama u našem okruženju. Jedina zemlja Evropske zajednice i zemlja iz našeg okruženja koja nema specijalizovano sudstvo je Grčka a sada i oni idu u pravcu reforme pravosudnog sistema upravo ka izgradnji specijalizovanog sudstva. Plod rešenja koja imamo u ovom predlogu zakona upravo su nastala uporedno-pravnim analizama šta je najbolje u ovom trenutku za naše društvo.
Ovim predlogom zakona uvode se neka nova prava, pravo stranke na pritužbu, na suđenje, lični list sudije i svih ostalih zaposlenih u sudu. Jedan važan segment, a to je da će se predmeti raspoređivati slučajem, a ne po tome da li je neko bliži ili dalji, niti po odluci predsedniku suda, ili da ima već kakve odnose sa strankama u postupku.
Već je promenjeno amandmanima Odbora za pravosuđe i upravu, da vršioca dužnosti i republičkog javnog tužioca imenuje visoki savet pravosuđa, a ne ministar, kako je to predloženo. Druga izmena je da dva člana visokog saveta pravosuđa iz reda tužilaca imenuje republički javni tužilac, a ne jednog ministar pravde, tako da se i tu išlo u pravcu odvajanja izvršne vlasti od struke i punog učešća u odlučivanju o svim stvarima upravo onima koji čine tu oblast, u ovom slučaju tužiocima i sudijama.
Zamolio bih sve poslanike da ne gledaju ove predloge zakona kroz ministra pravde, sadašnjeg ministra ili nekog drugog, ovde govorim o instituciji ministra pravde, ministri se menjaju, a mi treba da pravimo sistem koji treba da funkcioniše i koji treba da postoji. Mora obavezno da se naglasi, na kraju, da su ovi zakoni deo, da su početak i moraju da budu početak celokupnih promena -jer promene ovih zakona bez promena u svim ostalim oblastima, i na saveznom nivou, da li je to Zakon o krivičnom postupku, treba promeniti Zakon o parničkom postupku, izvršnom postupku i, znači, sve te zakone treba prilagoditi okolnostima - i da ovi zakoni bez svih tih promena neće puno doprineti efikasnosti sudstva.
Ovo je jedan važan, ali jedan jedini korak, i treba još dosta koraka da napravimo da bismo izgradili pravnu, demokratsku i stabilnu državu, jedan siguran pravni poredak, kako bismo mogli našim građanima da obezbedimo da mogu na najadekvatniji način da zaštite svoja prava.
Ono što je posebno važno naglastiti, to je da mi moramo raditi na tome da izgradimo sistem i da stvorimo uslove da sistem funkcioniše, uspostaviti vrednosne norme, i u toj situaciji pojedinac, ma ko on bio, bio ministar, bio premijer, bio bilo ko drugi, neće moći da utiče na taj sistem. Ključ je da mi moramo da krenemo sa izgradnjom sistema. Ovi zakoni upravo vode u pravcu izgradnje jednog sistema koji će biti nezavisan od političke ili svake druge vlasti, koji će biti nezavisan od svega sem od toga da će morati biti zavisan od toga da sudi po zakonu.
Zato ovi zakoni jesu sistemski i idu na izgradnju jednog sistema, i ukoliko budemo uspeli da izgradimo sistem uspećemo da ispunimo obećanja data građanima, a to je u svakom slučaju jedan stabilan pravni poredak, jedna pravna i demokratska država. Verujem da će ovi zakoni dobiti podršku i jednostavno da će kroz postupak usvajanja amandmana u onoj meri biti popravljeni, da će još bolje štititi interese građana.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo uvaženi poslanici, pošto je ovo jedna važna oblast, hteo bih da predložim da se udvostruči vreme predviđeno za raspravu u načelu i da na taj način vreme koje je predviđeno, od pet časova, bude deset časova i da se Skupština o tome izjasni.