Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, još jednom vas pozdravljam. Govoreći kao ovlašćeni predstavnik grupe, već sam navela neke načelne stvari na koje mi ukazujemo i zbog kojih mislimo da treba popraviti zakon, bar usvajajući naših 19 amandmana. Slušajući moje kolege koje su prethodno govorile, stvarno sam u velikoj dilemi, jer su oni otvorili centralno pitanje – ko su dobitnici sistema obrazovanja, da li su to učenici, nastavnici, roditelji? To slušam, recimo, kome je sistem naklonjeniji, pa ćemo malo ugoditi učenicima, kao u zakonu donetom 2009. godine, sada ćemo malo nastavnicima, pa ćemo ovima ukinuti prava. Prosto, školu ne gledam tako i plašim se, kao čovek iz škole i onaj ko će se u školu vratiti, ako je u pitanju disciplinovanje kao jedini metod da škola može da funkcioniše, onda smo mi, gospodo moja, na debelom i pogrešnom putu, jer između disciplinovanja učenika, sa jedne strane i nastavnika, sa druge strane, što je nudio zakon iz 2009. godine, a vi ga sada ispravljate, ima jedno veliko debelo more dogovora i pregovora, a to je jedino mesto i jedini način da škola funkcioniše, znači, zlatna sredina.
Još moram da prokomentarišem da sam ovde čula, upravo od onih koji su najstrašnije i na najbolji mogući način hvalili zakon 2009. godine, upravo u ovim oblastima gde su sada isto vrli zagovornici toga da baš to nije bilo dobro. Ne znam zašto se ljudi sami sa sobom toliko svađaju. Hajde da pričamo o zakonu.
Sada ću da se vratim na ovu sledeću oblast koju sam želela da pretresem, a to su prava deteta i učenika, obaveze i odgovornost učenika. Po meni je to oblast koju bih nazvala disciplinovanje učenika, jer to mu je smisao, kao što vidim. U samom obrazloženju zakona vi o tome govorite jako malo ili skoro nikako, u odnosu na ono što govorite o drugim oblastima, a mislim da je to jako važna oblast i da ta oblast nikako ne treba da ostane sa nekoliko rečenica koje ste vi ovde rekli.
Počeću od prve stvari, a to je broj izostanaka. Do zakona 2009. godine broj neopravdanih izostanaka mogao je da bude 25. Vi ste to popeli na 35, a sada vraćate na ono što je bilo pre toga. Pitam vas da li imate efekte tog čina koji ste napravili, tog povećanja broja neopravdanih časova? Rekla bih da su ti efekti bili pogubni, to kažu nastavnici u školama, to kažu profesori naročito srednjih škola. Mislim da treba da čujemo i vaš komentar o tome. Sa druge strane, vi to menjate i to je jedan od komentara koji može da bude.
Ko je stradao u ovom eksperimentu zvanom povećanje broja neopravdanih časova? Deca su stradala, iako tako na prvi pogled ne izgleda, iako izgleda da su nastavnici i profesori koji nisu mogli da održe časove i red u školi. Deca su stradala. Ona su po zakonu, gospodo, imala pravo da izostaju i oni su to pravo koristili, oni nisu dolazili na časove, dobijali slabe ocene, nisu pratili šta se radi. Neko je za to odgovoran.
Dalje, kad menjate ovaj broj izostanaka, vi kažete da će blagovremeno biti upoznat roditelj, blagovremeno će opravdati časove. Šta je to blagovremeno za vas, koji je to broj? Mi tu pravimo amandmane gde vam vrlo blagovremeno kažemo da to treba da bude u roku od 10 dana, u roku od 15 dana. Mislim da to poboljšava zakon. blagovremeno je za mene kao roditelja godinu dana, a za vas kao roditelja je to možda mesec dana, a za vas kao profesora je to tri dana. Hajde da nađemo šta je to blagovremeno.
Zatim, u zakonu dajete mogućnost učeniku da pravda časove. Bilo bi dobro da čujete šta vam kažu profesori srednjih škola. I roditelji su ti koji, zarad mira u svojoj rođenoj kući, pravdaju časove tamo gde im nema mesta, pa se škole dovijaju, traže lekarska uverenja i sve ostalo. Ovde je vrlo važno da roditelj počne da preuzima odgovornost, i tu pravu odgovornost za ono što se događa njegovoj porodici i njegovom detetu.
Zatim, sledeća oblast – ocena iz vladanja. Isto tako je najavljivano 2009. godine kao neverovatan pomak u ostvarenju dečijih prava, neverovatne psihološke razlike. I tada sam branila stav da je to potpuno neupotrebljivo u školi. I sada taj stav branim, branim ga amandmanski.
Vi predlažete da se od prvog do šestog razreda ocena iz vladanja daje opisno, a mi vam kažemo da je u redu da opisno bude od prvog do četvrtog razreda osnovne škole, od petog do osmog razreda je potrebno da se daje brojčana ocena na polugodištu i na kraju godine i da ona ulazi u prosek uspeha učenika. Nejasno mi je zbog čega ste vi ponovo skinuli samo jedan razred tu opisnu ocenu. Koje su to famozne psihološke razlike deteta između šestog i sedmog razreda? Molim vas da mi to kažete, ako ste se već opredelili da u šestom razredu oni iz nekog razloga treba da budu opisno ocenjeni. Čini mi se da ste vi već dve godine u životu škole bacili, da je eksperiment već pokazao da nije dobar i da ove kozmetičke promene koje sada vršite, da li će da bude šesti ili sedmi razred, nisu u redu. Nema te psihološke razlike, tvrdim vam, a volela bih da porazgovaramo na tu temu zato što mislim da je kvalitetno kada se te stvari otvaraju.
Obrazlažući amandman prošli put kada sam o ovome govorila, dobila sam odgovor da je vrlo važno govoriti o tome da deca imaju psihološki napor u petom razredu, da se prilagode na peti razred, pa nije dobro da ih tada ocenjujemo brojčanom ocenom iz vladanja, što je koješta. Koji psihološki napor treba da učini svako od nas da bi bio pristojan? To je elementarno. Nemojmo da pravimo priču tamo gde je nema. Ne spadam u one koji će vam reći da su dečija prava iluzija, da deca ne treba da imaju prava i ne stidim se da kažem da sam zagovornik dečijih prava. Naravno, iza prava stoje obaveze, to svako normalan uči svakog čoveka i dete, jer pravo i obaveza je zapravo jedno, ali mislim da ovo što vi predlažete ne vodi ničemu.
Sada dolazimo do centralne priče člana 17. koji se samo ovlaš dotiče u obrazloženju, a to je disciplinski postupak.
Škole su javne ustanove i kao takve su dužne da disciplinski postupak sprovode po procedurama ZUP-a, odnosno upravnog postupka. Bilo je komentara i 2009. godine da to pretvara školu u sudnicu, ali je interesantno da je praksa pokazala da nema nijednog jedinog prigovora zaštitnika prava deteta na osnovu procedura koje su tada propisane. Procedure su bile jasne, imao je sled koraka, tamo gde su procedure bile neprijatne za dece postojala je i postoji još uvek psihološko-pedagoška služba u školi, stručna služba koja treba da osnaži dete. Na kraju krajeva, ta procedura čuva i školu i dete i štiti i prava nastavnika i roditelja i deteta.
Stvarno mislim da ne treba da odstupate od toga što ste 2009. godine tu napisali, a sada ću vam obrazložiti zašto to mislim. Zato što alternativa koju vi nudite ovde je jedna potpuno praznjikava i fluidna forma mešanja dva različita pristupa, što je očigledno bio nekakav dogovor između vas i sindikata, što opet znači da između toga kada želite da pravite ustupke morate da obrazlažete svoje postupke i oni. Očigledno je da ste se našli na pola puta ne obrazlažući postupke nijednih ni drugih.
Ta procedura koja je tada štitila dete mislim da treba da ostane, jer je vrlo važna u zaštiti deteta.
Sada se stepen zaštite prava deteta spušta. To nije evropski standard. To vam je rekla zaštitnica prava deteta na Radnoj grupi za prava deteta i trebali ste s njom da popričate pre ove sednice na tu temu. Ko će platiti ovaj novi izlet mešanja postupaka? Deca, uvek su plaćala deca, uvek će plaćati deca. To, ponavljam, nije evropski standard, naprotiv.
Dalje, vi kažete ovako – za 60 dana treba da se donese odluka da li će se pokrenuti disciplinski postupak. Vi imate decu vrlo osetljivog uzrasta pred vama i nije svako dete namerno napravilo neki postupak, dogodilo se, bio je u nekoj situaciji, dogodilo se. Zamislite 60 dana strepnje deteta koje očekuje da li će neko da pokrene postupak ili neće. Skratili smo vam mi amandmanom taj postupak upravo iz razloga psihološke sigurnosti deteta.
Zatim, pisana izjava deteta. Neko sam ko je radio u školi upravo na ovim poslovima. Najstrašniji deo procedure za stručnog saradnika koji treba da radi istraživanje i isleđivanje jeste pisana izjava deteta, čak i kada je dete maloletno, pa to bude roditelj, to je katastrofa i za onog ko sa njim to treba da prođe i za samo dete. Ako ćemo formalno, da ono nešto piše, to bude i svi se trudimo da to prođe što formalnije, da dete ne oštetimo. Zaista ne znam kako biste vi ovo mogli da izmenite. Mi smo vam napisali amandman u tom pravcu, ali imajte u vidu da se najozloglašeniji ljudi iz kriminalnog miljea u ovoj zemlji brane ćutanjem, a da naša deca nemaju prava koja imaju, recimo, zaštićeni svedoci u ovoj državi.
Zatim, imamo sledeću meru koju nudite, premeštanje deteta po kazni u drugu školu, kada je u pitanju učenik osnovnog razreda. Vi kažete – to je takođe ustupak i to je jasno, to je loš ustupak, rekla bih, kojim pri tom ne nudite način na koji može do kraja da se ostvari. Kažete da škola u koju dete treba da se premesti mora da se složi sa tim. Ako se ne složi, šta onda? Onda kažete da roditelj takođe treba da se saglasi sa tim. Ako se ne saglasi, šta sa tim?
Zamislite status tog deteta čiju ste proceduru premeštanja pokrenuli, pa je stala iz razloga što se ne znaju dalji koraci u proceduri, jer nije se saglasio roditelj ili se nije saglasila škola ili se jedan i drugi nisu saglasili. Meni se čini da će to pokazati još veću nemoć škole koja je pokrenula proceduru, a nije mogla da je sprovede do kraja.
Sa druge strane, i taj položaj, diskriminatorni položaj deteta u tom trenutku je nešto o čemu moramo da vodimo računa. Zato ponovo podvlačim – između toga da disciplinujete nastavnike, između toga da disciplinujete učenike, odnosno te ekstremne prilaze sa jedne i sa druge strane, imate čitavo polje da i jedni i drugi u toj zajednici, koja je u toj simbiozi koja se zove škola, izgrade sistem poverenja i da rade na korist i dobrobit i jednih i drugih. Ovako i jedni i drugi rade za sebe na dva razna pola i zato nijedni ni drugi školu ne doživljavaju kao svoju kuću.
Članovi 17, 18. i 25. su zaista izvor diskriminacije i iskreno vas molim da razmislite još malo o tome, pogledate amandmane koje smo predložili i pokušate da te stvari popravite, jer nije stvar u tome da ćemo vam mi reći – divno što ste naše amandmane prihvatili, prihvatite i druge ako su napisali istu stvar, pomozite deci i nastavnicima u školi da školu promene. Škola ne može da bude više ona zajednica koja je bila pre promena 2000. godine.
Dalje, Nacionalni prosvetni savet i saveti za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih moraju prema našem mišljenju da prođu proceduru i jedni i drugi ovde u Skupštini za to da Skupština odredi kolike će biti njihove prinadležnosti iz budžeta.
Kada smo već pomenuli Nacionalni prosvetni savet, imam jedno pitanje za vas – u članu 13. sastav Nacionalnog prosvetnog saveta, kaže se ko sve čini taj prosvetni savet, pa kaže u tački 5) – po jedan član iz reda nastavnika, vaspitača, stručnih saradnika, društva za strane jezike, društva matematičara Srbije, društava istoričara. Koje su to društva istoričara, gospodine ministre? Koliko znam, a informisana sam, postoji samo jedno jedino društvo istoričara koje preregistrovano u skladu sa postojećim zakonom. Postoji doduše veliki broj nevladinih organizacija, od kojih vi očigledno jednu koja se zove – Društvo istoričara Srbije "Stojan Novaković" skraćeno DIS hoćete da pretvorite u društvo koje treba da uđe u ovaj Nacionalni prosvetni savet.
Vrlo je važno da znate da je samo jedno društvo istoričara registrovano i da mi odgovorite da li je ovo nepreciznost koja se prosto dogodila kao slovna greška ili je to nepreciznost koja treba da dovede do priznavanja jedne nevladine organizacije koja treba da uđe u Nacionalni prosvetni savet?
Kaže jedno pismo, shodno ovom, precizno je u članu 13. navedeno koje članove za Nacionalni prosvetni savet, jedino kod istoričara neprecizno, naime, više društava. Shodno ovome, potrebno je da i za druge oblasti svoje predstavnike skupštine predlažu društva, a ne društvo ili da se precizira i za istoričare da to bude kao i do sada Društvo istoričara Srbije.
Izgleda da za istoričare, da nije samo u pitanju onaj udžbenik Predraga Simića, nego da postoji neki problem izgleda sa istoričarima generalno.
Još jedna stvar koja je vezana za zapošljavanje, to je još jedna oblast, vrlo važna u zakonu, zapošljavanje nastavnika i osim tih nekih tehničkih stvari koje se tiču fonda časova do 20%, što je u redu, preuzimanja nastavnika, to je u redu, jer škole zaista imaju taj problem, pogotovo škole u manjim mestima i škole gde ima više nastavnika koji rade na jednom prostoru, ali jedna stvar mi je zaparala oči. Kažete – zapošljavanje nastavnika, pa onda kažete da oni nastavnici koji prođu u uži izbor idu na ispitivanje u nadležnu službu za zapošljavanje, jer navodno kapaciteti nadležne službe za zapošljavanje nisu takvi da mogu sve nastavnike koji se prijave na jedan konkurs da prime i da prihvate.
Mislim da je tu obrnut red koraka. Upravo ta služba, ako je ona uopšte nadležna, zaklela bih se da bi bilo mnogo bolje da zaista postoji jedna komisija koja će se baviti kvalitetom i zdravljem, naročito psihološkim, govorim iz iskustva, jer bilo je jako mnogo problema sa nekim mladim ljudima koji su primljeni, a koji su imali svoju istoriju bolesti od pre, pa je bilo jako komplikovano zbog njih, pre svega, njima je bilo jako komplikovano da uđu u sistem i da iz sistema izađu ne ozleđeni. Mislim da treba da postoji jedna komisija koje bi se time ozbiljno bavila, ne ova komisija nadležne službe za zapošljavanje zato što je to kod njih jedan kratki proces koji je kao kad idete kod doktora da uzmete mišljenje lekara za vozačku dozvolu.
Prosveta je služba koja zaslužuje mnogo više nego dobijanje takvog jednog lekarskog pregleda, prosto jednog pečata lekara. Zašto sam to mislila? Obrazložiću, zato što nikad se na konkurs ne javlja 50 ljudi. Javi se pet, šest ljudi i upravo ovo može takvo jedno ispitivanje pokazati onog kandidata koji je najkvalitetniji. Tu ćete biti sigurni, jer može se dogoditi, radila sam takve poslove, znam sigurno da može da se dogodi da nam tu otpadnu mnogi kandidati za koje ste mislili da su vam najkvalitetniji.
Hajmo sledeću stvar, inkluzija. Znam da nije tema ovog zakona, ali se bojim da moramo da progovorimo nekoliko rečenica o tome zato što sam i tada, 2009. godine, bila zagovornik toga da ste u to ušli grlom u jagode, da niste bili spremni ni materijalno ni stručno ni ostalo. Stvari se odvijaju relativno dobro zahvaljujući ljudima koji na mišiće izvlače ono što sistem ne može da im pruži. Naš pododbor je primio grupu za podršku inkluzije i zaista sam videla o kakvim se kvalitetnim ženama radi, jer su sve bile žene.
Šta pokazuje taj veliki problem? Nedavno sam čula da je u Leskovcu u jednoj školi, gde inače gravitiraju Romi, koje pokušavamo da uključimo u sistem kako bi to moglo da bude inkluzija, mada inkluzija to nije, ali hajde da to tako nazovemo, u tom odeljenju isključivo uče Romi. Da li je to intencija inkluzije? Da li je to ono što želimo da postignemo? Mislim da smo potpuno promašili, neko sa manje odgovornosti, a neko sa više. Kad se to dogodilo, to pokazuje zapravo da celo društvo nije osvešćeno, da ona podrška zbog koje smo pričali, da inkluziju ne treba tako grlom u jagode uvoditi, je izostala, da tu zapravo problem postoji.
Molim vas da prokomentarišete šta sada raditi sa ovim. To je vrlo važno pitanje. Ako u tom prostoru živi više naroda, da ne kažem samo većinski narod, i ako oni na kraju svi svoju decu sklone i to ostane čisto romsko odeljenje, molim vas da to prokomentarišete. To je nešto što je za mene jako veliki problem.
Praktično smo sa 19 amandmana pokušali da ovaj zakon promenimo. Promenili smo i nešto što se vas direktno tiče. Sebi ste sa dve godine povećali broj godina za donošenje podzakonskih akata na tri. Prosto, ne mislim na vas lično, nego mislim na ministra obrazovanja, jer za tri godine će biti neki drugi ministar obrazovanja. Mislim da administracija mora da preuzme odgovornost i da se efikasno odnosi prema svojim poslovima.
Vidim da imate veliki tim. Ovde su dolazili mnogi ljudi i ranije na odbore i u poslaničke grupe i sve ostalo. Imate veliki tim i imate sigurno kvalitetne ljude. Izlaze zakoni. Sami ste rekli broj zakona koji je izašao pred nas. Mislim da ove stvari, kao što je pravljenje podzakonskih akata, koji i te kako znače za primenu zakona, to znači da taj postupak mora da se ubrza i mi smo, verovali ili ne, skratili na godinu dana. Eto, taman u vašem mandatu možete da ostavite trag i na podzakonskim dokumentima.
Ima još tu nekih stvari koje treba prokomentarisati, da li ste namerno izostavili Ministarstvo prosvete kod člana 6, ali to ćemo pričati kada te stvari budu došle na red, kada budemo govorili o amandmanima, a ne u načelu.
Molim vas da prokomentarišete pitanje inkluzije, da prokomentarišete ovaj problem koji sam navela, da prokomentarišete to o disciplinskim merama i naročito da prokomentarišete ovo o društvu istoričara, odnosno o društvima istoričara, kako ste vi ovde napisali. Ti ljudi gledaju ovaj prenos i jako im je stalo da čuju u kakvom statusu su oni. Hvala.